2. Kralj Nikola Petrović (1840
Knjaz Nikola I se obrazovao u Parizu, primivši
vladu u 19. godini života. Prvih godina
upravljao je uz pomoć i saradnju svoga
oca, velikog vojvode Mirka . Godine 1862. poveo
je zbog oslobođenja Hercegovine prvi rat sa
Turskom. Rat je bio težak za Crnu Goru, ali se
svršio časnim mirom. Godine 1868, mladi knjaz
Nikola putovao je prvi put u Rusiju i tom
prilikom je sa carem Aleksandrom III još više
razvio veze koje su sa Rusijom bili utvrdili
njegovi preci. Po povratku s puta otpočeo je
živi rad na preuređenju države. Uredio je
vojsku, koja mu je bila prva briga; otvorio je
po zemlji sudove i škole. Godine 1876, u
zajednici sa Srbijom, sa kojom je knjaz Nikola
još pod vladom kneza Mihaila sklopio savez,
Crna Gora je objavila Turskoj rat za
ujedinjenje i oslobođenje srpskog naroda . U
mladosti je bio član Ujedinjene omladine.
3. Nikola I. Petrović (na crnog. ćirilici Никола I Петровић Његош; Njeguši, Crna Gora, 19.
listopada 1841. – Antibes, Francuska, 1. ožujka 1921.), sedmi i posljednji državni poglavar iz
crnogorske dinastije Njegoš, na prijestolju od 1860. do 1921. godine, kao knez (crnog. knjaz) a
od 1910. i kao kralj, za Crnogorce neprikosnoveni Gospodar, također i književnik.
Pod njegovom je upravom crnogorska država 13. srpnja 1878. na Berlinskom kongresu dobila
međunarodno priznanje i od onih država Europe koje je dotad nisu priznavale. Nakon
višestoljetne izolacije, Crna Gora je oružanim i diplomatskim putem tada silno uvećala svoj
teritorij i izbila na Jadransko more - Crnogorsko primorje.
Reformirao je Nikola I. državnu upravu, ustanovio Ministarski savjet, modernizirao Crnogorsku
vojsku, Općim imovinskim zakonikom udario temelj pravnom sustavu, otvorio vrata inozemnim
investiranjima. Godine 1905. je Nikola I. oktroirao Ustav Knjaževine Crne Gore nakon čega je i
sazvana Crnogorska narodna skupština.
Dorsa crkva na Ćipuru (Cetinje) u kojoj je od 1989. g. sahranjen Nikola I. Petrović
Bio je uspješni vojskovođa tijekom balkanskih ratova 1912. i 1913. ali ne i u Prvom svjetskom
ratu kada je Kraljevina Crna Gora pružila hrabar otpor austro-ugarskoj invaziji, no morala je
siječnja 1916. kapitulirati.
Kralj Nikola se sa Vladom i Dvorom sklonio u Francusku, u egzil iz kojeg se nikada nije vratio.
Unatoč vojnim (Božićna pobuna i crnogorski komitski pokret koji je potrajao do 1929. godine) i
pokušajima crnogorske diplomacije na Versajskoj konferenciji, Crna Gora nije uspjela povratiti
svoj međunarodno-pravni suverenitet izgubljen krajem 1918. okupacijom i aneksacijom koje je
izvršila Kraljevine Srbije.
Kralj Nikola I. je umro izoliran u emigraciji, a pokopan je u ruskoj crkvi u San Remu (Italija).
Njegovi i posmtrni ostatci njegove supruge kraljice Milene Petrović će, uz najviše državne
počasti, biti 1989. vraćeni i pokopani na Cetinju, u Dvorskoj crkvi na Ćipuru.
Kralj Nikola I. ogledao se i u književnosti a najuspjeliji mu je rad Balkanska carica
4.
5. Dinastija Petrović - Njeg
Као што су скоро све угледније
породице црногорске током
времена досељене у Crn из других
српских земаља, тако је досељена и
породица Петровића Његоша, и то,
према предању које се у тој
породици чува, из Босне, из
мјестаЗенице. Претпоставља се да
се досељење десило у доба
владавине Ивана Црнојевића (1471-
1490.). По досељењу су се
настанили у Његушима у Катунској
нахији.
6. О поријеклу и животу ове породице прије њиховог
досељења у Црну Гору мало је познатог, осим што
предање казује, да су за неко кратко вријеме прије
досељења боравили у Требињу, а затим
у Његошу планини, у мјесту Мужевице. По тој планини
су и добили династичко име које је први
употребио владика Данило I кад је ишао у Русију.
Судећи по једном потпису владике Данила I, гдје се он
назива „Војводић српске земље“, може се
претпоставити, да је то била једна од старих
властелинских српских породица, која је, као и многе
друге, због прилика које настадоше у Босни, пошто је
Турци заузеше, напустила своје старо сједиште
9. Сједе (с лијева на десно):
кнегиња Милица-Јута од
Макленбург-Нојстерлица,
кнегиња Ана од Батенберга,
италијанска краљица Јелена,
краљица Милена Петровић
Његош, краљ Никола Петровић
Његош, велика кнегиња Милица
Николајевич, италијански краљ
Виторио Емануел, кнегиња
Наталија Константиновић
Стоје (с лијева на десно): велики кнез
Петар Николајевич, кнез Франц Јозеф Сједе на тепиху (с лијева на десно):
од Батенберга, књагињица Вјера кнегињица Јелена Карађорђевић, кћи
Петровић Његош, књагињица Ксенија великог кнеза Петра Николајевича
Петровић Његош, књаз- принцеза Галицин, престолонасљедник
престолонасљедник Данило Петровић Србије Александар Карађорђевић.
Његош, књаз Мирко Петровић Његош,
књаз Петар Петровић Његош
10. Potomci Kralja Nikole I
Kraljice MIlene
Никола Петровић Његош (1841-1921)
постао је књаз Црне Горе и Брда 1860.
када се и оженио Миленом (1847-
1923), рођеном Вукотић. 1910. године
Никола је проглашен за краља Црне
Горе. Изродили су дванаесторо дјеце
- девет кћери и три сина
11. Рођена је 23. децембра 1864. године
на Цетињу. На крштењу је добила име
Љубица, кум је био српски кнез
Михаило Обреновић кога је у Цетињу
на крштењу заступао државни
саветник Ђорђе Ђоша Миловановић
(1813—1885). [1] Од милоште је
названа Зорка. Била је прво од
укупно дванаесторо деце црногорског
кнеза Николе I Петровића и кнегиње
Милене.
За кнеза Петра Карађорђевића удала
се 1883. године и са њим изродила
петоро деце
12. PRINCEZA JELENA KAO DIJETE -
Rođena je na Cetinju 28. decembra
1872. g. kao šesto dijete a peta kćer
knjaza Nikole i knjeginje Milene. Njen
otac knjaz Nikola u braku sa
knjeginjom Milenom imao je
dvanaestoro djece (devet kćeri i tri
sina) koji su se rodili ovim redom:
Princeza Zorka (1864-1890) udata
1883. za knjaza a kasnije kralja Srbije
Petra Karađorđevića.
Princeza Milica (1866-1951) udata
1889. g. za velikog ruskog knjaza
Petra Nikolajeviča (imala izvjesnih
literarnih sklonosti).
Princeza Stana (1867-1935) udata
1889. g. za ruskog knjaza Đorđa
Maksimilijanoviča Romanova, a 1907.
g. za velikog ruskog knjaza Nikolaja
Nikolajeviča.
14. Стана (1867-1935) се удала 1889. за
руског кнеза Ђорђа
Максимилијановича Романовског, а
потом се 1907. удала за Великог кнеза
Николу Николајевича Романова
Ана (1874-1971) се удала 1897. за
Франца Јозефа од Батенберга.
15. Принц Мирко (1879-1918) се оженио
1902. Наталијом (1882-1950), рођеном
Константиновић, чији је отац по
женској линији био унук Јеврема,
брата србијанског књаза Милоша
Обреновића. Мирко и Наталија су
изродили пет синова: Стевана (1903-
1908), Станислава (1905-1907),
Михаила (1908-1986), Павла (1910-
1933), Емануела (1912-1928). Принц
Михаило се оженио 1941. кћерком
француског лекара Женевјевом и
добио 1944. сина Николу.
16. Diplomatske aktivnosti
Kralj Nikola je bio “stožer rusofilstva u Crnoj Gori” i nije mu
bila strana deviza da je na Crnogorcima da se bore, pa ako
“dobije Rusija i mi ćemo dobiti”, ali je zapažao da su ruske
diplomate na Crnogorce gledali sa “nekom naduvenošću, kao
na podjarmljeni narod”, a na crnogorskog ministra inostranih
djela “kao nekog svog agenta, koji je obavezan držati ih u
toku stvari svojih poslova”.
Dolazilo je do čestih razmimoilaženja sa ruskim zastupnicima,
koji su izglađivani neposrednim kontaktima sa Petrogradom.
Postojalo je više linija uticaja i veza sa ruskim dvorom, što je
ponekad nanosilo štetu odnosima. Suštinski nesporazumi su
dolazili od nepodudarnosti interesa i zbog opredjeljenja ruske
vlasti i diplomatije da favorizuje Srbiju, kao svoga glavnog
saveznika na Balkanu.
17. Kralj Nikola je bio prinuđen da vodi fleksibilniju spoljnu
politiku, sa više lukavstva, a manje arogancije, i da se
oslanja, ne samo na Rusiju, već i Austrougarsku i Italiju. Na
Austrougarsku, koja je zamijenila Veneciju na granicama,
Crnogorci nijesu gledali kao na iskrenog prijatelja. “Svi
austrijski diplomati imaju jednu kilu među smrštenim
obrvama, koja uliva nepovjerenje”. Austrija je bila
kurtoazna i predusretljiva prema crnogorskom knjazu i
njegovoj porodici prilikom njihovih čestih putovanja preko
Beča, ali u međudržavnim poslovima Austrougarska
diplomatija je bila neumoljiva prema Crnoj Gori, smatrajući
je za ruskog saveznika, koji stoji na putu njihovih aspiracija
na Balkanu.
18. O njegovim djeli
Nikola Petović je bio čovjek
velikog i dugotrajnog
pregnuća,oslonjenog na
naduhnuće,koje je uvjek po-
prirodi pjesničko.Pjesnik je
iznutra potomagao vladara
,pregaoca,vladar je nadahnjivao
pjesnika.To je njegova
formula.Ovakav karakterni
sklop,u savremenom svijetu,bio
bez uspjeha i apsurdan,u
kasnoromantičarskom
vremenu,on je još uvjek bio
moguć,i,očito,mogao je da
donese uspjeha.
19. Zato je njegova poezija
ostala,u dobroj mjeri ,pod
znakom državne ideologije,i u
dobrom dijelu,prigodnog
karaktera.U tome leži osnovna
slabostpjesništva Nikole
Petrovoća,odtuda njegova
opširnost i preopširnostu
poeziji.Osjećao je ,da poezija
daje okrepu i znanje ,koje
druge intelektualne I
praktične aktinosti ne mogu
da daju.
20. Bitke Kralja Nikole
Opsada Skadra, koja se ponekad naziva i Bitka za Skadar, je
operacija koju je crnogorska vojska poduzela s ciljem da
zauzme osmanlijsko utvrđenje Skadar u Severnoj Albaniji , za
vreme prvog balkanskog rata krajem 1912. i početkom 1913. godine
Crnogorska vojska je, uz pomoć srpske vojske, opsedala Skadar
šest meseci i tokom tog perioda je više puta bezuspešno
pokušavala da zauzme grad. Krajem aprila 1913. godine
zapovednik odbrane Esad Paša je predao Skadar Crnogorcima,
ali su oni već početkom maja pod pritiskom međunarodnih
snaga bili primorani da se povuku, a grad je pripao
novoosnovanoj državi Albaniji, sukladno odlukama Londonske
konferencije.
Uzrok opsade su bile teritorijalne pretenzije Crne
Gore, temeljene na činjenici da je Skadar bio
prestonica Zete u srednjem veku. U vreme balkanskog
rata, većinsko stanovništvo skadarske oblasti su
činili Albanci.
27. Projekat Nikšića (Jos
Posle
oslobođenja
Nikšića od
Turaka , Kralj
Nikola dovodi
Josipa Sladea
da ispod zidina
starog
Onogošta
projektuje novu
varoš – Nikšić.
