1. EKONOMSKI FAKULTET UNIVERZITETA U BEOGRADU
MASTER AKADEMSKE STUDIJE
MAKROEKONOMIJA PRIVREDA U TRANZICIJI
P R E D M E T
TRANZICIONI PROCESI I EKONOMSKA POLITIKA
UZROCI NEOČEKIVANO DUGOG TRAJANJA
PROCESA TRANZICIJE U SRBIJI
S T U D E N T
Lidija Gligorić
Br. indeksa 2756/12
Beograd, jul 2013. godine

2. 1
UZROCI NEOČEKIVANO DUGOG TRAJANJA PROCESA TRANZICIJE U
SRBIJI
1.UVOD
Jedna od definicija tranzicije na koju nailazimo u literaturi, a koja sadrži elemente
koji se uobičajeno podvode pod ovaj pojam, jeste da je tranzicija „sistemska transformacija
ekonomskih institucija, posebno onih koje regulišu svojinu preduzeća i razmenu dobara
kako bi se omogućio prelazak sa sistema zasnovanog na netržišnim mehanizmima
raspodele resursa i dominacije ne-privatne svojine u privredi, na sistem koji se za alokaciju
resursa prvenstveno oslanja na domaće i strano tržište, kao i na privatnu svojinu“ (M.
Uvalić, 2012, str. 23). Karakteristika ove definicije, kao i svih sličnih je da se ograničavaju
na zemlje u kojima su do kraja osamdesetih godina prošlog veka na vlasti bili komunistički
režimi – prevashodno Jugoistočne i Istočne Evrope i bivšeg Sovjetskog saveza. Međutim,
ako zanemarimo privatizaciju i delom mikrorestruktuiranje preduzeća - uspostavljanje
makroekonomske stabilizacije, u smislu antiinflacione politike i promene fiskale politike u
pravcu trajne eliminacije deficitnog finansiranja javne poštrošnje, odnosno liberalizacija i
deregulacija u ekonomskoj politici su već od početka osamdesetih godina postale sastavni
deo globalnih promena u svetskoj ekonomiji i to prvo u zemljama zapadnog razvijenog
kapitalizma. Upravo će privredni bum u zemljama razvijenog zapadnog kapitalizma, uz
političke promene u bivšim komunističkim zemljama sa kraja prošlog veka dovesti do teza
poput one o „kraju istorije“ ili čak „kraju ekonomije“ (u tom smislu čuvene su reči koje je
Robert Lukas izgovorio prilikom izbora za predsednika Američkog udruženja ekonomista
2003. godine da je „makroekonomija u svom izvornom smislu uspela: njen središnji
problem sprečavanja depresije je u svakom praktičnom problemu rešen, i to već više
decenija“ (Pol Krugman, 2012, str. 93 ). Ovo će dovesti do uspostavljanja svojevrsnog
„recepta“ za uspešno ekonomsku politiku bilo koje zemlje (a posebno one u tranziciji)
prema kome su, tu i tamo, možda i postojale određene rezerve na akademskom nivou, ali
koji je istovremeno postao neupitna okosnica delovanja međunarodnih finansijskih
institucija i njihovih država članica (simplifikovana verzija ovih ideja prepoznaje se kao
tzv. „Vašingtonski konsenzus“). Ova vera, vera da se sprovođenjem određenih mera
tehničkog karaktera nezavisno od konteksta privrede u kojoj se sprovode, neizostavno
preko tako uspostavljenog slobodnog tržišta dolazi do najbolje alokacije privrednih
resursa, a samim tim i do privrednog rasta, probudila je optimizam i očekivanja stanovnika
zemalja u tranziciji. Činjenica da privrednog rasta često nije bilo, ili je bio ispod
očekivanja ili samo privremen, pomalo iznenađujuće, nije dovela u pitanje osnovne
preporuke tranzicionih ekonomskih politika – ustvari, sredstva za postizanje cilja,
privrednog rasta, postala su sama sebi cilj. Tako, već 1995. godine, Evropska banka za
obnovu i razvoj (EBRD) u jednom svom izveštaju pravi razliku između koncepta
„tranzicije” i „ekonomskog razvoja” – tranzicija je proces uspostavljanja otvorenih tržišnih
privreda putem institucionalnih promena, dok se razvoj odnosi na povećanje životnog
standarda, iz čega se može jasno zaključiti da se ne očekuje da su to komplementarni
procesi. Sa ove distance, greške aplikativnih tranzicionih procesa naširoko se razmatraju i
podvlače na akademskoj ravni, a čak i neke međunarodne institucije (posebno Svetska
banka) u poslednje vreme ozbiljno preispituju svoje ranije politike.
Bilo kako bilo, tranzicioni procesi u većini bivših komunističkih zemalja Srednje i
Istočne Evrope su u poslednje dve decenije, praktično privedeni kraju. U ovom radu
želimo da se bliže pozabavimo činjenicom da u određenim važnim segmentima tranzicija u
Srbiji nije završena (na šta ukazuju brojni pokazatelji) i to uprkos barem dve prednosti koje
je Srbija imala na početku i tokom tranzicije – prvoj, velikom potencijalu za brz i lak
tranzicioni proces koji je Srbija kao deo SFRJ sa kojom je delila njene specifičnosti u

3. odnosu na druge bivše komunističke zemlje imala na početku tranzicije 1989. godine
(ekonomske reforme koje su uvele elemente tržišnog poslovanja, relativna otvorenost
prema međunarodnom tržištu, dostignut nivo ekonomskog razvoja...) i drugoj prednosti,
pomalo ambivalentnoj pošto je i sama pokazatelj zaostajanja, da je dobar deo tranzicionih
reformi odložen za početak ovoga veka, ali što je trebao da bude dobar osnov za izvlačenje
najboljih rešenja iz iskustava drugih tranzicionih privreda i njeno sprovođenje na
najefikasniji i efektivniji način.
Takođe, u radu se nećemo posebno baviti egzogenim faktorima zaostajanja
tranzicionih procesa u Srbiji tokom prethodnih dvadeset godina, a koji su sigurno imali
svoj uticaj - raspad savezne države, oružani sukobi, sankcije UN, zamrznuto članstvo u
finansijskim i drugim međunarodnim institucijama u prvoj deceniji tranzicije, odnosno
politike uslovljavanja od strane međunarodnih faktora i finansijskih insitucija koje su
suzile prostor za samostalno delovanje u drugoj deceniji tranzicije u Srbiji. Ovo stoga, što
insistiranje na ovim faktorima zanemaruje različite mogućnosti koje su ipak stajale na
raspolaganju uprkos svemu navedenom i prikriva zaostatak i gubitke koji su nastali kao
posledica odluka u vezi sa tranzicionim procesima koje su donošene u Srbiji prethodnih
godina, nevezano od pomenutih eksternih faktora.
U tom smisli, u nastavku rada prvo ćemo se pozabaviti pokazateljima zaostajanja
procesa tranzicije u Srbiji, a nakon toga pokušaćemo i da utvdimo neke od značajnijih
uzroka ovog zaostajanja i to posebno one za koje smatramo da nisu posledica „usuda“, već
loših odluka ekonomskih politika u Srbiji u prethodnih dvadeset godina.
2
2. POKAZATELJI ZAKASNELE TRANZICIJE U SRBIJI
Indikatori EBRD za ocenu tranzicionog napretka predstavljaju uobičajen i široko
primenjen metod za procenjivanje ostvarenih rezultata kada su u pitanju zemlje u tranziciji
(iako metod pati od određene doze simplifikacije, njegova relativno duga i kontinuirana
upotreba, kvalifikuje ga kao jednog od boljih mehanizama za, kako samoprocenu napretka
određene zemlje u vremenu, tako i za poređenje napretka različitih zemalja). Pojedinačni
indikatori EBRD za ocenu tranzicionog napretka su: privatizacija velikih preduzeća,
privatizacija malih preduzeća, reforma preduzeća (upravljanje i restruktuiranje),
liberalizacija cena, trgovina i režim kursa, politika konkurencije, reforma banaka i
liberalizacija kamatne stope, tržište akcija i nebankarske ustanove, reforme infrastrukturnih
delatnosti (pojedinačni indikatori ocenjuju se na skali od 1 do 4+, u prilogu rada nalazi se
tabela indikatora ERBD za Srbiju, odnosno SR
Jugoslaviju. u periodu od 1989. do 2012. godine).
Za potrebe poređenja pojedinačni indikatori
su sabrani po godinama (plus, odnosno minus su
računati kao 0,33, odnosno - 0,33) i ovako dobijeni
rezultati dostignutog nivoa tranzicije u Srbiji dati su
u tabeli 1. Napominjemo da je 2000. godine, Srbija
bila samo ispred Belorusije i Turkmenistana po
zbiru indikatora EBRD, a da je istovremeno imala
čak 9 poena manje od proseka posmatranih 25
privreda. Ova razlika je 2007. smanjena na 3,5
poena, ali je Srbija i dalje na samom dnu lestvice
među posmatranih 25 zemalja (na 20. mestu).
Međutim za naše razmatranje je indikativnija
činjenica da je za dostizanje nivoa reformi koje su u
Srbiji sprovedene za dve godine, ostalim zemljama
JIE trebalo 3,4 ili i 5 godina. Za razliku od ostalih
posmatranih privreda prelaskom na viši nivo
godina indikatori EBRD
(zbirna vrednost)
2000. 13,3
2001. 16,7
2002. 21
2003. 21,6
2004. 21,9
2005. 23,3
2006. 24,4
2007. 24,7
Tabela 1 . Podaci preuzeti iz tabele
B. Cerović (2012), strana 603.

4. tranzicionih reformi, u Srbiji se reforme usporavaju! Poboljšanje koje je Srbija ostvarila za
5 godina (2003-2007), druge zemlje su ostvarivale za 1 ili 2 godine. Da se u Srbiji
tranzicija odvijala prosečnim uspehom, a bez nazadovanja tokom devedestih godina
prošlog veka, 1998. zbir indikatora EBRD je mogao biti 27,8, a 2001. 28,9! Čak i ako
zanemarimo devedesete i za početak tranzicije uzmemo 2000. godinu, zbir indikatora
EBRD se 2007. mogao kretati između 26,8 i čak 29,2.
Možda je još indikativniji uticaj odloženih reformi na BDP – naime, procenjuje se
da je 1998. godine BDP po stanovniku u Srbiji bio manji za između 1200 i 1400$, što na
godišnjem nivou predstavlja gubitak između 12 i 14 milijardi dolara! I ukoliko je
zaostajanje i opšte propadanje srpske ekonomije tokom devedestih godina bilo
samoočigledno, interesantno je da se procenjuje da je i u 2007. godini ostvarivan gubitak
od 800-900$ potencijalnog BDP po stanovniku, ili 7 milijardi na godišnjem nivou, što je
donekle „prikriiveno“ enormnim stranim direktnim investicijama (i do osam puta većih od
očekivanih), kao i priličnim zaduživanjem države (podaci vezani za indikatore EBRD i
procenjen gubitak BDP preuzeti iz B. Cerović (2012)). O nekim razlozima koji su uticali
da pomenute značajne SDI, kao i dodatno zaduživanje od strane države nisu doveli do iole
značajnijeg rasta realnog sektora privrede u Srbiji, detaljnije ćemo se pozabaviti u nastavku
rada.
Sve u svemu, već 1993. godine BDP u Srbiji je činio tek 40% onog iz 1989. godine,
a da bi do 2008. godine, uprkos svih očekivanja sa početka ovog veka, porastao na i dalje
teško prihvatljivih samo 72% BDP iz 1989. godine. Poređenja radi, iste 2008. godine u
Sloveniji je BDP iznosio 156%, Mađarskoj 138%, Rumuniji 128%, Bugarskoj 114%, a u
Hrvatska 111% BDP-a iz 1989. godine. Još je interesantnije da je rast industrije u periodu
2000-2007. godina u Srbiji iznosio samo 16%, dok je, primera radi u istom periodu u
Poljskoj iznosio 84%, Slovačkoj 61%, Mađarskoj 55% , Hrvatskoj 40% - i to sve uprkos
već pomenutoj respektabilnoj količini stranih direktnih investicija (podaci preuzeti iz
B.Mitrović).
3
3. PRIVATIZACIJA I STRANE DIREKTNE INVESTICIJE U SRBIJI
Tragajući za uzrocima zakasnele tranzicije u Srbiji, krenućemo od privatizacije, ne
samo zato što se brza i efikasna privatizacija često smatra ključnim faktorom tranzicionih
procesa, nego što u većoj ili manjoj meri predstavlja aktivnost koja se u Srbiji, uz sva
druga ograničenja i prepreke, kontinuirano sprovodila već od 1989. godine, odnosno od
donošenja Zakona o transformaciji društvenog kapitala. Na početku na kratko da se
osvrnemo na ambivalentnost koncepta društvene svojine, koja je u pravnom smislu bila,
kako se često navodi „svačija i ničija“, zbog čega postoje mišljenja da je predstavljala
svojevrsnu prepreku konzistentnom i brzom procesu privatizacije. S druge strane, a čini se
sa mnogo više osnova, postojala su i brojnija mišljenja da iskustva različitih formi
radničkog upravljanja koja su se u Srbiji sticala već od pedesetih godina prošlog veka
predstavljaju značajniju komparativnu prednost Srbije, odnosno SFRJ u odnosu na ostale
bivše komunističke zemlje posebno ukoliko bi bio primenjen neki od modela koji
podrazumeva pretežno insajdersku privatizaciju. Osnov za ovakav stav se nalazio i u
činjenici da je u tom periodu u razvijenijim zapadnim zemljama bila prilično raširena
pojava stimulisanja radničkog akcionarstva kroz podelu akcija zasnovanih na različitim
bonusima kao mehanizma za povećanje ukupne korporativne efikasnosti. Razmatranje o
privatizaciji u Srbiji ćemo podeliti na tri dela, odnosno perioda – od 1990. do 1995. godine,
od 1996. do 2000. godine i od 2001. godine pa nadalje – što se i poklapa sa donošenjem
zakona koji su unosili sistemske promene u modelima privatizacije (ukoliko nije drugačije
navedeno, podaci vezani za privatizaciju se uglavnom zasnivaju na M. Uvalić).
Privatizacije u periodima od 1990. do 1995. godine, kao i ona sledeća do 2000.
godine, zasnivale su se pretežno na deoničarstvu zaposlenih i menadžera, odnosno

5. insajderskom modelu privatizacije. Tako je od 1990. do 1994. godine 61% svih društvenih
preduzeća ušlo u proces vlasničke transformacije, dok je akcije upisalo 525.000 radnika. U
ovim preduzećima će 1994. godine privatni kapital činiti čak 80% od ukupnog njihovog
kapitala. Međutim, revalorizacija vrednosti ovog kapitala koja je napravljena 1994. godine,
a kao odgovor na hiperinflaciju tokom 1993. godine, dramatično je promenila udeo
privatnog kapitala u ovim preduzećima, tako da je on, po okončanom postupku
revalorizacije iznosio između 1% i 40%. Koliko god bila opravdana sa stanovišta činjenice
da su tokom perioda hiperinflacije otkupljivane deonice ovih preduzeća za besmisleno
male iznose, revalorizacija kapitala je proces privatizacije praktično vratila na početak.
Ovaj period karakteriše još jedan značajan događaj - podržavljenje startegijski važnih
društvenih preduzeća 1992. i 1993. godine (železnica, energetika, PTT, auto-putevi,
vazdušni saobraćaj...) – što je predstavljalo 42% fiksnog kapitala i 23% ukupno zaposlenih
u Srbiji. Ovo se u literaturi smatra kao veliki korak unazad i povratak metodama
upravljanja prevaziđenim pre pola veka (B. Cerović). I zaista, ovi veliki privredni sistemi
su, zbog specifičnosti decentralizovanog radničkog samoupravljanja, pre podržavljenja u
određenom smislu već bila restruktuirana, posebno kada se posmatraju mrežne industrije –
a to je posao koji prevashodno zbog centralizovanog državnog upravljanja, kako vidimo, u
dobrom delu nije urađen ni do dana današnjeg. Između ostalih, i Štiglic je još 1998. godine
skretao pažnju da decentralizacija predstavlja važan faktor uspešnosti tranzicionih procesa,
pa tim više začuđuje da se na ovakvom rešenju i dalje istrajava.
Periodu od 1996. do 2000. godine prethodila je živa debata o modelima buduće
privatizacije, koja se odvijala u nešto boljem spoljno-političkom okruženju i koliko-toliko
uspostavljenoj makroekonomskoj stabilnosti. Oko primene insajderskog modela postojala
je većinska saglasnost, ali je uprkos predlozima da ovaj model bude primenjen kao
obavezan i oročen, prihvaćen model privatizacije na dobrovoljnoj bazi. Dalje, uprkos stavu
koji je zagovarao tržišnu vrednost kapitala kao jedinu validnu vrednost, usvojen je princip
procene kapitala i to sa rokom do kraja 1999. godine. Takođe, i pored predloga da od
privatizacije budu izuzeta samo preduzeća od značaja za nacionalnu bezbednost, izuzeto je
75 strategijski važnih preudzeća na koje je otpadalo 35% kapitala privrede. Ovakva rešenja
su doprinela da rezultati privatizacije u ovom periodu budu zanemarljivi – u posmatranom
periodu tek 2.218 preduzeća od ukupno 7000 započelo je postupak procene kapitala, dok je
samo 344 ušlo u prvu rundu privatizacije - besplatne podele akcija zaposlenima, a 202 u
drugu rundu - prodaje akcija uz popust. Tek će najave donošenja zakona koji će radikalno
promeniti model privatizacije, motivisati čak 350 preduzeća da samo tokom decembra
2000. godine započnu proces vlasničke transformacije po još uvek važećim propisima.
Kako smo već napomenuli počevši od 2001. godine došlo je do potpunog zaokreta
kada je pitanju model privatizacije u Srbiji gde se od tada kao dominantan metod utvrđuje
prodaja preduzeća na javnim tenderima i aukcijama, uz ograničenu podelu akcija
zaposlenima i građanima. Pošlo se od stava koji je Svetska banka objavila 1996. godine da
će radnici nastojati da raspodele što veće plate, da održavaju broj zaposlenih iznad
optimalnog i da nedovoljno investiraju, kao da i neće biti skloni da preduzimaju
neophodno restruktuiranje – što sve čini insajderski model privatizacije inferiornim u
odnosu na model prodaje. Međutim, apstrakujući istorijske i kulturološke argumente u
prilog primene insajderskog modela u Srbiji, postojala su ozbiljna istraživanja koja su
ukazivala da će pomenuti negativni efekti insajderskog vlasništva biti prisutni jedino u
slučaju kada je kontrolni paket kolektivno u rukama radnika akcionara, čiji je pojedinačni
udeo u kapitalu preduzeća manji od njihovog pojedinačnog udela u fondu plata – ova
argumentacija je i bila presudna za već pomenut respektabilan konsenzus koji je do
početka ovog veka postojao u Srbiji kada je u pitanju veća prihvatljivost insajderskog u
odnosu na ostale modele. Bilo kako bilo, planirano je da se 300 velikih preduzeća proda na
tenderima, a oko 2000 firmi na aukcijama. Privatizaciju strateških preduzeća vodila je
Agencija za privatizaciju, dok su ostala mogla sama da pokrenu proces privatizacije. Rok
4

6. za započinjanje privatizacije utvrđen je za kraj 2005. godine (ovaj rok je kasnije u više
navrata produžavan). Vremenom, a u cilju ubrzavanja procesa privatizacije koji nije išao
predviđenim tempom, dat je relativno veći značaj kriterijumu ponuđene cene nego
kriterijumu predviđenog programa investicija ili rešavanja problema viška zaposlenih.
Državni prihodi od privatizacije u periodu 2002. do 2009. godine iznosili su preko 3,1
milijarde evra.
Kada govorimo o stranim direktnim investicijama, procenjuje se da je po ovom
osnovu u Srbiju u periodu od 1989. do 2007. godine pristiglo između 12 i 13 milijardi
dolara (u prvoj deceniji tranzicije priliv po ovom osnovu je iznosio samo 1,3 milijarde
dolara i to uglavnom zahvaljujući privatizaciji Telekoma). Dakle, u periodu nakon 2000.
godine u Srbiji su se po ovom osnovu slila značajna sredstva, koja su predstavljala važan
dodatni izvor finansiranja, ali nisu donela očekivane koristi. Naime postojao je problem
strukture SDI, odnosno činjenice da je najveći deo investicija stigao u sektore koji
proizvode nerazmenljiva dobra, uključujući bankarstvo, osiguranje, telekomunikacije,
promet nekretnina i trgovina na veliko i malo. Primera radi, a kako vidimo u Tabeli 2.
strane investicije u oblast
prerađivačke industrije u
periodu od 2004. do 2007.
godine su činile manje od
19% ukupnih investicija,
dok ova industrija čini čak
95% srpskog izvoza.
Istovremeno, u periodu od
2002. do 2009. godine bilo
je samo 5 „grinfild“
investicija i to svih pet u
uslužnom sektoru. Po ovom
pitanju značajni su zaključci
koje je Jože Mencinger
doneo na osnovu
ekonometrijskih istraživanja
zemalja Srednje i istočne
Evrope tokom devedesetih
godina. Naime, Mencinger
pravi suštinsku razliku
između „grinfild” investicija i onih po osnovu privatizacije. Prodaja preduzeća ne mora
uvek da dovede do investicija u realna sredstva firme - prihod od privatizacione prodaje
mogao bi se potrošiti na tekuću potrošnju i uvoz. Iz navedenog neposredno proizilazi da
ova vrsta SDI ne mora direktno doprineti rastu proizvodnih kapaciteta i privrednom rastu,
već može povećavati deficit tekućeg računa i uticati na rast stranog duga (M. Uvalić). U
nastavku ćemo videti da se, otprilike, upravo to dogodilo i u Srbiji.
5
Delatnost Ukupne investicije
(u hiljadama US$)
% od ukupnih
investicija
Finansijsko posredovanje 3.850.600 33,9
Transport i komunikacije 2.284.276 20,1
Prerađivačka industrija 2.111.239 18,6
Trgovina na veliko i malo
1.454.873 12.8
i popravke
Poslovi vezani za
nekretnine
1.255.575 11,0
Građevinska industrija 248.943 2,2
Hotelijerstvo i
66.537 0,6
ugostiteljstvo
Poljoprivreda 53.342 0,4
Rudarstvo i eksploatacija
38.049 0,3
kamenoloma
Električna energija, gas i
voda
2.970 0,03
UKUPNO 11.366.404 100,0
Tabela 2. Priliv stranih direktnih investicija u Srbiji, po delatnostima,
2004-2007, preuzeto iz M. Uvalić (2012), strana 249.

7. 6
Vodeći strani investitori (2002-2009)
Kompanija Zemlja Delatnost Vrsta investicija Iznos
investicija
„Telenor” Norveška Telekomunikacije Privatizacija 1.602
„Gazprom Neft” Rusija Energetika Privatizacija 947
„Filip Moris” SAD Duvanska
industrija
Privatizacija 611
„Mobilkom” Austrija Telekomunikacije „Grinfild” 570
„Inteza Sanpaolo” Italija Bankarstvo Spajanje i
preuzimanje firmi
508
„Štada” Nemačka Farmaceutska
industrija
Spajanje i
preuzimanje firmi
475
„AB InBev” Belgija Prehrambena
industrija
Spajanje i
preuzimanje firmi
427
„Nacionalna banka
Grčke”
Grčka Bankarstvo Privatizacija 425
„Merkator” Slovenija Trgovina na malo „Grinfild” 240
„Fondorijarija SAI” Italija Osiguranje Privatizacija 220
„Lukoil” Rusija Energetika Privatizacija 210
„Erport siti Beograd” Izrael Nekretnine „Grinfild” 200
„Blok 67 asošijets” Austrija i
Srbija
Nekretnine „Grinfild” 180
„Holcim” Švajcarska Građevinska
industrija
Privatizacija 170
„OTP banka” Mađarska Bankarstvo Privatizacija 166
„Karlsberg” Danska Prehrambena
industrija
Spajanje i
preuzimanje firmi
152
„US steel” SAD Metaloprerađivaka
industrija
Privatizacija 150
„METRO keš end
keri”
Nemačka Trgovina na veliko „Grinfild” 130
„Koka Kola” SAD Prehrambena
industrija
Spajanje i
preuzimanje firmi
142
„Lafarž” Francuska Građevinska
industrija
Privatizacija 141
Tabela. 3. Vodeći strani investitori u Srbiji, 2002-2009, preuzeto iz M. Uvalić (2012), strana 251.

8. 4. UZROCI ZAKASNELE TRANZICIJE U SRBIJI
2000 2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008
Umesto posebnog uvoda stavili smo tabelu 4. koja jasno ukazuje na jedan od
suštinskih problema tranzicije u Srbiji u prvoj deceniji ovog veka – uprkos, kako smo
videli, značajnim stranim direktnim investicijama (kao i ogromnim doznakama zaposlenih
u inostranstvu ili npr. donatorskoj konferenciji koja je 2001. godine obezbedila Srbiji 1,3
milijarde dolara pomoći, a koje nismo posebno obrađivali u tekstu) broj zaposlenih je
gotovo kontinuirano opadao, dok su plate stabilno rasle i to daleko iznad rasta
produktivnosti zaposlenih. Problem je još drastičniji ako se ima u vidu veličina javnog
sektora i njegovo povećanje tokom ovog perioda, što dodatno pojačava pad zaposlenosti u
industriji, a signifikovano povećanje zarada smešta mahom u neproduktivne sektore.
Pokušaj da se održe ovi trendovi u poslednjih par godina, u nedostatku SDI, zasnivao se na
enormnom zaduživanju države, čiji je dug ovih dana poprimio alarmantne razmere.
Tabela 5. u kombinaciji sa onim što smo već rekli jasno ukazuje da je Srbija tipičan
7
Zaposlenost
(u hiljadama)
ARS*
3.094 3.106 3.000 2.919 2.931 2.733 2.631 2.656 2.805
Stopa
nezaposlenosti
(%), ARS*
12,1 12,2 13,3 14,6 18,5 20,8 20,9 18,1 14,0
Zvanična
stopa
nezaposlenosti
(%)
/ 21,8 24,5 26,1 23,9 25,3 26,6 24,4 21,4
Neto plate
(realan rast, u
%)
/ 16,5 29,9 13,6 10,1 6,4 11,4 19,5 3,9
Produktivnost
rada (%)
/ 5,2 5,4 3,7 7,8 4,7 7,5 8,1 5,6
*svi podaci odnose se na stanje od 30. septembra date godine
Tabela 4. Srbija – zaposlenost, plate i produktivnost, 2000-2008, preuzeto iz M. Uvalić (2012), strana 208.
U milionima US $ 2000 2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008
Bilans tekućeg računa -153 280 -650 -1.532 -3.281 -2.194 -2.986 -5.285 -7.200
Bilans robne razmene -1.582 -2.308 -3.228 -4.021 -6.469 -5.290 -6.271 -9.130 -11.256
Izvoz dobara, FOB 1.645 1.821 2.212 3.319 4.082 4.970 6.442 8.756 10.957
Uvoz dobara, FOB 3.227 4.129 5.440 7.340 10.551 10.260 12.713 17.886 22.213
Bilans tekućih
1.289 2.338 2.521 2.423 3.241 3.426 3.752 3.974 4.146
transfera
SDI, neto 50 165 475 1.365 966 1.550 4.264 2.523 2.717
Devizne rezerve (na
kraju godine)
890 1.809 3.063 4.436 5.146 6.541 12.636 16.070 12.867
Ukupan spoljni dug
(na kraju godine)
11.659 12.609 10.768 10.857 10.354 13.064 14.884 17.789 21.800
U procentima
Servisiranje duga kao
% izvoza dobara i
usluga
2,7 4,4 6,2 10,3 17,5 26,0 20,2 16,6 /
Bilans tekućeg računa
(% od BDP-a)
-2,4 2,4 -4,1 -7,5 -13,5 -8,4 -9,8 -12,9 -17,3
Tabela 5. Srbija – pokazatelji spoljnog sektora, 2000-2008, preuzeto iz M. Uvalić (2012), strana 212.

9. primer Mencingerovog „scenarija“. Očigledno je iz prethodne dve tabele da je sav, nikako
zanemarljiv, priliv finansijskih sredstava u prethodnih deceniju i nešto više, otišao upravo
na tekuću potrošnju i uvoz.
Evidentno je da je u Srbiji, uprkos iskustvima ostalih bivših komunističkih zemalja,
makroekonomska stabilizacija (a gde su posebno nakon 2002. godine ostvareni
zadovoljavajući rezultati – tabela 6.), liberalizacija i privatizacija stavljena praktično kao
opozitum izgradnji institucionalne infrastrukture, uspostavljanju vladavine prava i
stvaranju uslova za razvitak konkurencije (B. Mitrović). Preciznije, postojala je
bespogovorna vera u „spontani” pristup modelu rasta uz uverenje o bezuslovnoj
sposobnosti tržišta da privredu izvede na optimalni put razvoja, uprkos ozbiljnim i na
iskustvu zasnovanim argumentima da nedostatak „industrijske politike” može biti
odlučujući faktor za (ne)uspeh tranzicionih procesa (nesrazmeran rast sektora
nerazmenljivih dobara, smanjenje industrijske proizvodnje, trgovinski deficit, ekspanzija
uvozne tražnje...).
8
2000 2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008
Rast realnog
BDP-a
4,5 5,6 3,9 2,4 8,3 5,6 5,2 6,9 5,4
Inflacija
maloprodajnih
cena (godišnji
prosek)
70,0 91,8 19,5 11,7 10,1 16,5 12,7 6,5 10,9
Državni
bilans (% od
BDP-a)
-1,0 -6,2 -3,1 -1,1 0,9 0,8 -1,6 -1,9 -2,5
Državni
rashodi (% od
BDP-a)
40,4 39,6 43,0 41,4 40,3 42,0 45,2 44,9 43,4
Tabela 6. Srbija - glavni makroekonomski pokazatelji, 2000-2008 (%), preuzeto iz M. Uvalić (2012),strana 200.
Tako npr. i 2009. godine, u Srbiji postoje 33 javna preduzeća u vlasništvu
Republike Srbije sa preko 85.000 zaposlenih i još 598 javnih preduzeća u vlasništvu
lokalnih samouprava sa preko 66.000 zaposlenih. Ili, 2008. godine je na 17 najvećih javnih
preduzeća odlazilo 9% od ukupnog broja zaposlenih, 38% kapitala, 16% godišnjih
gubitaka i samo 4% neto profita srpske privrede. Ovako ograničeno restruktuiranje
značajnog dela srpske privrede može se pripisati ukupnoj strategiji tranzicije, pri čemu
posebno model privatizacije nije ostvario očekivane rezultate. S druge strane, precenjen
kurs dinara koji destimuliše izvoz, a podstiče uvoz, uključujući činjenicu da je uvozna
carinska stopa posle političkih promena 2000. godine ekspresno svedena na jednocifrenu,
uz ukidanje vancarinskih ograničenja neminovno je za posledicu imalo spoljnotrgovinski
deficit (problem „jake valute u slaboj privredi“, B. Mitrović).
5. ZAKLJUČAK
Da rezimiramo, tranzicioni procesi koji su obeležili poslednje, sad već nešto više od
dve decenije ekonomske politike u Srbiji, kako u njenom praktičnom, tako i akademskom
smislu, smeštamo u širi kontekst promena na globalom planu u smislu trendova
liberalizacije i deregulacije privrednih sistema. I u tom smislu, promene su se, počevši od
osamdesetih godina prošlog veka dešavale kako u najrazvijenijim zapadnim privredama,
tako i u privredama Latinske Amerike ili Istočne i Jugoistočne Evrope – svakako, zbog
jednovremene promene i ukupnog društveno-političkog sistema, kod ovih poslednjih su
bile dramatičnije i po obimu i po dubini. I ako su u zapadnim privredama liberalizacija i
deregulacija bile dovoljan okvir za postizanje dinamičnog razvitka ovih privreda na kraju

10. prošlog veka (a sa ove vremenske distance neko može reći i da je tako stvoren okvir za
tekuću svetsku ekonomsku krizu), stvaranje odgovarajućeg institucionalnog okvira za
funkcionisanje tržišnih odnosa u bivšim komunističkim zemljama bio je mnogo ozbiljniji
zadatak – u neku ruku, ne samo da je trebalo „deregulisati“ bivše centralnoplanske
privrede, nego i ponovno regulisati sve elementarne tržišne institucije, uspostaviti
vladavinu prava, stvoriti uslove za razvitak konkurencije.
Nalaziti opravdanja za zakasnelu tranziciju u Srbiji može se unedogled – npr. u
prvoj deceniji tranzicije, osim što možemo dovoditi u pitanje generalnu rešenost kreatora
ekonomske politike da se dosledno posvete tranzicionim procesima, možemo pomenuti
raspad države, rat, sankcije međunarodne zajednice, hiperinflaciju i gotovo kontinuiranu
makroekonomsku nestabilnost... Međutim, činjenica je da je sredinom zadnje decenije
prošlog veka, u relativno stabilnoj političkoj i ekonomskoj situaciji i uz do tada možda
najveći stepen konsenzusa svih respektabilnih faktora oko budućeg pravca tranzicije srpske
privrede, iskazana nespremnost da se prihvate rešenja koja bi dosledno ubrzala tranzicione
procese u Srbiji, posebno u segmentu privatizacije i demokratizacije svojinskih odnosa. A
postoje jasni dokazi da jednom propuštena prilika za obavljanje tranzicionih procesa,
značajno devalvira svaki budući pokušaj na istom planu, a njegove efekte čini postojano
manjim.
S druge strane, u Srbiji je nakon 2000. godine, dobrim delom kao posledica
„politike uslovljavanja” (mada nije bilo ni pokušaja „opiranja“) i uprkos iskustvima drugih
zemalja u tranziciji, primenjen pojednostavljen koncept tranzicionih reformi u skladu sa
tzv. „Vašingtonskim konsenzusom”. Ključne stvari, poput sprovođenja odgovarajućih
institucionalnih reformi ili stvaranja odgovarajuće industrijske politike kao osnova za
mikroekonomsko restruktuiranje privrede su u potpunosti zapostavljene, a čak i procesi
koji su bili definisani kao prioritetni, poput npr. privatizacije, nisu išli dinamikom koja je
očekivana. U suštini, u Srbiji je postojao, kako bi Štiglic rekao „nedostatak nacionalne
strategije i algoritma tranzicije“, a da tako kažemo, u neku ruku stihijski pristup
tranzicionim procesima, generalno je umanjio očekivane koristi od tranzicionih reformi, a
privredu Srbije dodatno učinilo neotpornom na aktuelnu globalnu ekonomsku krizu.
9
LITERATURA
Cerović, B. (2012). Tranzicija – zamisli i ostvarenja. Beograd: Ekonomski fakultet
Cerović, B. (2009) Napredak u tranziciji, inicijalni uslovi i privreda Srbije. Teme -
Časopis za društvene nauke, Niš, str. 353-374
Cerović, B. & Nojković, A. (2008) Usporavanje reformi u Srbiji: trošak neiskorišćenih
mogućnosti. u: Zec, M. i Cerović, B. (red.), Kuda ide Srbija – ostvarenja i dometi reformi,
Beograd: Ekonomski Fakultet i NDE, str. 23-42
Krugman,P. (2012) Okončajte ovu depresiju. Odmah! Beograd – Smederevo: Interkomerc
- Heliks
Mitrović B., (2010) Perspektive zakasnele ekonomske tranzicije u Srbiji. Ekonomske teme,
Niš: Ekonomski fakultet, str. 607-614
Stiglitz, J. E (2004). Protivrečnosti globalizacije. Beograd: SBM-x

11. Stiglitz J. E. (2001). Whither Reform? Ten Years of Transition. paper for the Annual
Conference on Development Economics, World Bank; 1999, reprinted in: N-J.Chang (ed.)
Joseph Stiglitz and the World Bank: The Rebel Within, London: Anthem Press,
10
Uvalić, M. (2012). Tranzicija u Srbiji. Beograd: Zavod za udžbenike
http://www.ebrd.com/pages/research/economics/data/macro.shtml
http://www.ebrd.com/pages/research/publications/flagships/transition/archive.shtm

12. Tabela: EBRD pokazatelji tranzicije Srbija (SR Jugoslavija), za godine od 1989. do 2009. podaci preuzeti iz M. Uvalić (2012), strana 110. i 217, za
godine od 2010. do 2012. podaci preuzeti sa www.ebrd.com
Godina Preduzeća Tržište i trgovina Finansisjke institucije Infrastruktura
Udeo
privatnog
sektora u
BDP-u
(u%)
sredinom
godine
Privatizacija
velikih
preduzeća
Privatizacija
malih
preduzeća
Upravljanje i
restruktuiranje
preduzeća
Liberalizacija
cena
Spoljnotrgovinski
i devizni sistem
Politika
konkurencije
Bankarska
reforma i
liberalizacija
kamatnih
stopa
Tržišta
hartija od
vrednosti i
nebankarske
finansijske
institucije
Celovita
reforma
infrastrukture
1989 10 1 3 1 3- 2 1 1 1
1990 1 3 1 4- 2 1 1 1
1991 1 3 1 4- 2 1 1 1
1992 1 3 1 4- 2 1 1 1
1993 1 3 1 4- 2 1 1 1
1994 1 3 1 3- 1 1 1 1
1995 1 3 1 3- 1 1 1 1
1996 1 3 1 3- 1 1 1 1
1997 1 3 1 3- 1 1 1 1
1998 1 3 1 2+ 1 1 1 1
1999 1 3 1 2+ 1 1 1 1
2000 40 1 3 1 2+ 1 1 1 1 2
2001 40 1 3 1 4 2+ 1 1 1 2
2002 45 2 3 2 4 3 1 2+ 2- 2
2003 45 2+ 3 2 4 3 1 2+ 2 2
2004 50 2+ 3+ 2 4 3 1 2+ 2 2
2005 55 2+ 3+ 2+ 4 3+ 1 3- 2 2
2006 55 3- 4- 2+ 4 3+ 2- 3- 2 2
2007 55 3- 4- 2+ 4 3+ 2 3- 2 2
2008 60 3- 4- 2+ 4 4- 2 3 2 2+
2009 60 3- 4- 2+ 4 4 2 3 2 2+
2010 60 3- 4- 2+ 4 4 2+ 3 2 2+
2011 3- 4- 2+ 4 4 2+
2012 3- 4- 2+ 4 4 2+