Evropska unija i Srbija-od tranzicije do pridruzivanja
1. NAUČNO DRUŠTVO EKONOMISTA SRBIJE
sa Akademijom ekonomskih nauka
i
EKONOMSKI FAKULTET U BEOGRADU
Evropska Unija i Srbija
Od tranzicije do pridruživanja
Redaktori:
Mihail Arandarenko
Ivan Vujačić
4. VI
Sadržaj
Gorana Krstić . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 187
Harmonizacija ekonomske statistike Srbije sa standardima Evropske unije
Marta Bazler - Madžar . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 199
Evropski standardi i regionalni aspekti investiranja
Žaklina Stojanović/Mirjana Gligorić/Dušan Marković . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 205
Srbija na putu ka EU: Globalni rast cena hrane i
uticaj na socijalni položaj stanovništva
5. VII
Predgovor
Pred čitaocima ove monografije su radovi prezentirani na skupu koji je u organizaciji
Naučnog društva ekonomista Srbije i Ekonomskog fakulteta održan 5. maja 2012. godine
na Ekonomskom fakultetu, Univerziteta u Beogradu, pod naslovom: Evropska unija i
Srbija – od tranzicije do pridruživanja.
Sam naslov ovog skupa govori o njegovom višestrukom fokusu. To, međutim, ne znači
da ne postoji jedinstvena nit koja prožima tekstove koji se ovde pojavljuju. Ukratko,
radovi se bave Evropskom unijom i krizom evra, uticajem krize na ekonomski položaj
Srbije, procesom pridruživanja i neophodnim reformama na tom putu, kao i rezultatima
dosadašnjih tranzicionih procesa.
Dobra strana ovog pristupa je prvenstveno u tome što nije okrenut samo domaćim pro-
blemima, već se šire sagledava trenutno stanje u Evropskoj uniji koje karakteriše kri-
za valute, kriza institucija i potreba institucionalnih reformi radi prevazilaženja krize.
Drugim rečima, Evropska unija se i sama nalazi u procesu tranzicije koju bi trebalo
svestrano sagledati ako ni zbog čega drugog, a onda svakako zbog toga što će Evropska
unija kojoj se Srbija jednog dana bude pridruživala, biti drugačije ustrojena nego što je to
danas. U tom smislu, pitanje opstanka evrozone nije pitanje koje se može zanemariti, jer
se pred našim očima već dve godine odvija kriza zajedničke valute pri čemu se do sada
nije našlo trajno rešenje za njeno prevazilaženje. Kao što se ističe u radu M. Prokopijevi-
ća, lako se može zamisliti situacija propasti zajedničke valute. Ukoliko bi do toga došlo,
moglo bi se postaviti i pitanje opstanka same Evropske unije kao takve. Ovim i srodnim
temama bave se i radovi Radonjića i Zeca, Đurićeve, Miličevića i autora ovog predgovo-
ra. U ovim radovima se osvetljavaju mogućnosti fiskalne federalizacije duga, promene
uloge Evropske centralne banke, ukazuje na poređenja sa fiskalnim federalizmom SAD
i ujedno ukazuje na otežavajuće okolnosti pridruživanja onih zemalja koje su na taj put
tek krenule. Istovremeno, rad Uvalićeve ukazuje na put koji je Srbija do sada prošla u
procesu evropskih integracija kao i na one korake koji dalje slede, odnosno probleme koji
se tek otvaraju sa dobijanjem datuma početka pregovora o pridruživanju. Da će se ovi
pregovori voditi u otežanim okolnostima potvrđuje i rad Price i Bartlett-a koji obrađuje
uticaj krize evra na privredu Srbije posredstvom finansijskog sektora.
Druga grupa radova predstavlja podjednako važnu celinu jer razmatra privredne sektore
u procesu evrointegracija Srbije ili pojedine neophodne zakonske reforme. Tako se u
radovima Kovačevića, Zdravkovića i Molnara, analiziraju izvoz i trgovinski potencijal
Srbije kao značajne odrednice položaja Srbije u procesu pridruživanja. Bazler-Madžar
nam ukazuje na regionalne aspekte investiranja i njihovu povezanost sa evropskim stan-
dardima. Poseban aspekt cene hrane na svetskom tržištu i njenog uticaja na socijalni po-
ložaj stanovništva je dat u radu Stojanovićeve, Gligorićeve i Markovića. Svi ovi tekstovi
daju jednu posebnu sliku pojedinih sektora privrede ili regionalnog aspekta investiranja
za ukupnu privredu Srbije u procesu pridruživanja.
Posebno bi trebalo istaći širu analizu na temu neophodnih zakonskih reformi u sferi
urbanizma, penzionog sistema i restitucije kojim se bavi rad Bušatlije, Kovačevića i
Stamenkovića. U njemu se daju i konkretni predlozi za rešavanje određenih problema
6. VIII
sa kojima se svi ne moraju složiti, ali koji svakako zavređuju pažnju. Na izvestan način,
na ovaj se nadovezuju i radovi Radulovića i Lukača, u kojima se analiziraju do sada
usvojena rešenja iz privrednog zakonodavstva koja se tiču bankrotstva i reorganizacije i
njihove primene, kao i procena vrednosti kontrole u procesu preuzimanja preduzeća. Uz
ove radove koji analiziraju pravno-ekonomsku problematiku, treba svrstati i rad Gnjato-
vićeve koja razmatra pitanje restitucije kao jednog od ključnih aspekata tranzicije.
U posebnu kategoriju spada rad Petkovićeve i Markovića koji govori o organizacionom
dizajnu jednog velikog preduzeća kao što je EPS, kao važnom faktoru pozicioniranja te
kompanije na tržištu EU. Takođe, poseban je i rad Krstićeve koji se odnosi na harmoni-
zaciju ekonomske statistike Srbije sa standardima Evropske unije.
Iz ovog kratkog prikaza može se videti da je pred čitaocem veliki broj dobro obrađenih
tema koje variraju od makroekonomije Evropske unije do specifičnih aspekata privrede
Srbije, pa sve do organizacionog dizajna jednog preduzeća.
Organizatori ovog skupa su upravo i težili takvoj raznovrsnosti jer su u njoj videli osnov-
nu povezanost i relevantnost svih ovih tema za proces pridruživanja Srbije Evropskoj
uniji.
Ivan Vujačić
7. 67
Kriza Evropske Unije –
otežavajuća okolnost za pristupanje
Mirko Miličević*
‹cat@blic.net›
Apstrakt: Svetska finansijska kriza je izvršila
otežavajući uticaj na ekonomiju i tržište Evrop-
ske unije, i pogodovala kolapsu velikog broja
finansijskih institucija kako u svetu tako i na
prostoru Evrope. Troškovi konverzije koje dr-
žava trpi u periodu tranzicije, predstavlja ne-
gativno nasleđe i teret prošlog sistema. „Meka-
na” monetarno-ekonomska politika Evropske
centralne banke (ECB) može doprineti širenju
ekonomske krize na prostoru Unije. Poštova-
nje kriterijuma konvergencije iz Mastrihta od
strane članica Evropske unije, kao i perma-
nentno održavanje stabilnih makroekonomskih
parametara na utvrđenom nivou neophodni je
preduslov za traženu ekonomsku stabilnost,
kao i ujednačeni razvoj unutar država zone
evra, a tako i za one države koje to još nisu
postale. Narušavanje postavljenih kriterijuma
je dovelo do slabljenja ekonomske discipline
kod ostalih članica Evropske monetarne uni-
je (EMU), što pojačava ekonomsku krizu koja
može imati za posjedicu i devalvaciju valute ili
izlazak država članica iz EMU.
Ključne reči: svetska finansijska kriza, troško-
vi konverzije, „mekana” monetarno-ekonom-
ska politika.
Abstract: The financial crisis has made the ag-
gravating effect on the economy and market of
the European Union, and favored the collapse
of many financial institutions in the world and
on the territory of Europe. Conversion costs
that the state suffered in the transition period is
negatively charged and the legacy of previous
systems. „Soft“ monetary and economic poli-
cies of the European Central Bank (ECB) may
contribute to the spread of economic crises
on the territory of the Union. Respect for the
Maastricht convergence criteria by the Mem-
ber States of the European Union and the per-
manent maintenance of stable macroeconomic
parameters of the specified level is a neces-
sary prerequisite for the required economic
stability and balanced development within the
euro zone countries, but also for those States
which have not yet become. Invasion of the set
of criteria has led to a weakening of economic
regimes in other member states of European
Monetary Union (EMU), which enhances the
economic crisis that may result in the devalua-
tion of currency or exit from the EMU member
states.
Key words: world financial crisis, conversion
costs, „soft“ monetary and economic policies.
JEL KLASIFIKACIJA: EO2, E31, E42, E50, E52.
1. Nastanak i uzroci svetske finansijske krize
sa osvrtom na Evropsku Uniju
Sadašnja finansijska kriza počela je sa poremećajima na američkom tržištu nekretnina
2007. godine, koji su u 2008. godini doveli do ozbiljnih problema u funkcionisanju finan-
sijskih institucija u celom svetu. Tek kada je nastala pometnja, mnoge finansijske insti-
tucije su shvatile da njihovi sistemi upravljanja rizikom nisu bili pouzdani, a otpornost
i održivost banaka da apsorbuju šokove bila je svedena na minimum. Američka uprava
*
Poreska uprava Republike Srpske.
8. 68
federalnih rezervi (FED) nastojala je ubacivanjem likvidnih sredstava da ublaži nepo-
voljnu klimu na finansijskom tržištu. Kriza likvidnosti prouzrokovala je u 2008. godini
kolaps velikog broja finansijskih institucija, i naslućivalo se da će se ova situacija brzo
preneti sa američkog dolara na evropsko tržište i evro. Veliki broj finansijskih institucija
u svetu, koji je radi sticanja dobrih zarada investirao u rizično američko hipotekarno
tržište, bio je prinuđen da otpiše novčane iznose u milijardama, zbog nemogućnosti na-
plate hipotekarnih kredita.1
Reakcija Evropske centralne banke (ECB) u prvoj polovini
2008. godine bila je ubacivanje likvidnih sredstava operacijama na otvorenom tržištu,
što je ujedno i odlagalo krizu, te je jedan broj banaka od početka krize uspevao da funk-
cioniše koristeći podršku ECB. Kao posledica dominacije tzv. neoliberalne doktrine u
međunarodnim finansijskim odnosima od početka osamdesetih godina, sa tezom da je
glavni razlog dužničke krize, odnosno krize platnih bilansa zemalja u razvoju nekon-
kurentnost njihovih nacionalnih ekonomija, nastupa nova faza u primeni kriterijuma
finansijskog programa. Dužnička kriza je još više zaoštrila zahteve makroekonomske
ravnoteže i postavljeni uslovi su značili da se deficiti tekućeg bilansa zemalja-dužnika u
iznosima od nekoliko procenata BDP-a u kratkom roku pretvore u suficit u istom iznosu.
To je bio glavni „razvojni argument” neoliberalne doktrine, što je naročito pogodovalo
zemljama sa jakim transnacionalnim korporacijama, koje su ujedno i glavni dioničari
MMF-a i Svetske banke.2
Događaji na svetskom finansijskom tržištu 2007. i 2008. godine predstavljaju najvažnije
razdoblje u finansijskoj istoriji prvih deset godina XXI veka. Kakav god bio ishod u re-
alnom sektoru razvijenih zemalja, nije preuranjeno zaključiti da će ovi događaji biti za-
pisani kao najvažniji iz tri razloga. Prvo, nijedan dio finansijskog sistema nije pošteđen
učinaka previranja zbog složenosti finansijskih veza među finansijskim institucijama,
tržištima i instrumentima. Drugo, previranja su nastala i imala najjače učinke na naj-
razvijenijim tržištima, što je suprotno iskustvima iz ’80-ih i ’90-ih godina XX stoleća
kada su krize najjače pogađale zemlje u razvoju. Treće, reakcijama centralnih banaka
uspostavljeni su novi instrumenti i prakse monetarne politike i finansijske regulacije.
Pokazalo se da su problemi daleko od konačnog rešenja, pa su se cene dionica već u
maju 2008. vratile na padajući trend. Uz to vrednost nekretnina predstavlja jednu od
najvažnijih odrednica ponašanja kućanstava u pogledu urednosti otplate hipotekarnih
kredita. Agencije koje su davale kreditni rejting izdanjima u čiji se fundamentalni rizik
nisu u potpunosti razumele, a na temelju metodologija koje se nisu dovoljno razlikovale
od standardnih metodologija koje se primenjuju pri dodeli rejtinga korporativnih obve-
znica. Korisnici sa druge strane nisu dovoljno detaljno proučavali metodologije agencija
i nekritično su prihvatali njihove ocene. Kao uzrok aktuelne svetske finansijske krize
označeni su finansijska liberalizacija i deregulacija finansijskih tržišta i bankarskog si-
stema uz ekspanzivnu monetarnu politiku.
2. Tranziciono nasleđe kao otežavajući faktor
državi koja pristupa Evropskoj Uniji
Pristupanje Evropskoj uniji (EU) bilo je od samog početka tranzicije jedan od najvaž-
nijih političkih ciljeva novoizabranih vlada. U središtu javnih rasprava nije bilo toliko
1
Zandi, M. (2010), str. 5.
2
Taylor, L. (1997), str. 2.
9. 69
pitanje o mogućim nacionalnim žrtvama brze evropske integracije, koliko želja da se
konačno nadvlada podela Evrope, koja je usledila posle Drugog svetskog rata. Pristu-
pajući kandidati strahuju, da se na primer, vlastita privreda neće moći odupreti pritisku
EU tržišta i izdržati u ekonomskoj utakmici između država-članica Unije. Istovremeno
brzo proširenje EU koče samokorisni zahtevi starih članova.3
Kod predstojećih glasanja
o pristupu država kandidata, još uvek se očekuje da će većina biti za pristup, međutim
skeptičari pristupa su u porastu i svakodnevno dobijaju na političkom uticaju.4
Prilikom
promene privrednog sistema morao se, npr. promeniti i pravni sistem, a takođe su bila
potrebna i prilagođavanja na drugim nivoima (tabela 1).5
Tabela 1.
Prikaz nivoa tranzicije
Nivo tranzicije
Oblik sistema pre početka
tranzicije
Oblik sistema posle početka
tranzicije
Nivo politike Jednostranački sistem Višestranačka demokratija
Nivo prava
Stranačko-ideološki pravni
sistem
Građanski pravni sistem
Nivo privrede Centralno upravljanje privredom Tržišna privreda
Nivo ponašanja
Samoupravljanje privrednim
subjektima
Strano upravljanje privrednim
subjektima
Izvor: Prikaz tabele prema Niessen, H. (1996), str.10.
Na političkom nivou je došlo do prelaza sa socijalističkog jednostranačkog sistema na
demokratski višestranački sistem s pluralističko-demokratskim ustavom. Na pravnom
je nivou partijsko-ideološki pravni sistem zamenjen građanskim pravnim sistemom. Na
privrednom nivou je započela promena sa centralno upravljačke privrede u tržišnu pri-
vredu. Na nivou ponašanja se način samoupravljanja prema vlastitim potrebama morao
zameniti spoljnim upravljanjem privrednim subjektima.6
Zemlje u tranziciji razvijale
su se različito u prethodnom periodu. Taj razvitak je sve više obeležen stabilizovanjem
i raskorakom, pod uticajem potrebnih reformi i sprovođenja različitih zamisli (šok ili
gradualizam), i početaka i načina privatizacije (prodaja ili darovanje).7
Negativne po-
sledice tranzicije ne nastaju samo konverzionim procesima, nego su uslovljene samim
socijalističkim sistemom, i mogu se nazvati „teretom prošlog sistema”, ako su postojale
ili su bile skrivene u prošlom sistemu.8
Deo autora dovodi privredne i socijalne posledice
tranzicije u vezu sa samim tranzicionim procesom (Boxberger 1997) i dokazuje, da su
jedino iz tranzicije nastala materijalna i nematerijalna opterećenja za privredne subjekte,
i to ona koja se mogu opisati kao troškovi konverzije.9
Neki autori tvrde da se društvene
napetosti i organizovani kriminal, kao npr. u slučaju Rusije, pa sve do ratnih sukoba,
3
Pored nemačkog zahteva ograničenja slobodnog kretanja posloprimaoca treba takođe spomenuti španski
zahtev, da raspodjela regionalnih pomoćnih fondova posle EU proširenja ostane ista kao do sada.
4
Ludwig, M. (2001), str. 9.
5
Eucken, W. (1967), str. 21.
6
Kušić, S. (2001).
7
Veselica, V. i Vojnić, D. (2000), str.842.
8
Thiessen, U. (1994), str. 90.
9
Boxberger, G. (1997), str.53.
10. 70
na primer u slučaju BiH, mogu sve više ocenjivati kao negativne posledice tranzicije.10
Postoji čitav niz faktora, specifičnih za svaku tranzicionu zemlju, koji posebno snažno
utiču na razvojnu sposobnost jedne zemlje, i koji se mogu u procesu tranzicije nazvati
„prednostima u takmičenju” i na koje se može pozitivno uticati.11
Među bitne uticajne
faktore ubrajaju se, istorijska iskustva sa tržišno-privrednim i demokratskim sistemima,
iskustva s reformama, stepen industrijalizacije tranzicione zemlje i prostorna blizina
država sa uhodanom tržišnom privredom.12
Razumevanje političke ekonomije u toku pregovora o pristupanju EU će biti presudno
za uspeh pristupanja. Stoga se preporučuje da zemlje koje pristupaju usko sarađuju s
Evropskom komisijom i sa što više država članica, a naročito s onima koji ili snažno po-
dupiru ili se snažno suprotstavljaju njihovom pristupanju. EU je prihvatila da bi zemlje
Zapadnog Balkana mogle postati članicama EU pod određenim opštim uslovima (Kope-
nhaški kriterijumi) na sastanku Evropskog saveta u Kopenhagenu u junu 1993. godine.
Kopenhaški kriterijumi, usprkos svojoj uopštenosti, počeli su da igraju centralnu ulogu
u raspravi o pristupanju EU, uključujući i zemlje Zapadnog Balkana.
3. Evropska centralna banka kao stabilizacioni faktor u evrozoni
Evropska centralna banka (ECB) funkcioniše u Evropskom sistemu centralnih bana-
ka (ESCB) i predstavlja njegovu srž. Ona utvrđuje monetarnu politiku i sprovodi je
u delo i podržava opštu ekonomsku politiku koja se vodi u Evropskoj uniji i deluje u
skladu sa načelom otvorene privrede zasnovane na slobodnoj konkurenciji. Takođe,
u osnovne zadatake ECB ubrajamo i očuvanje stabilnosti cena i obavljanje deviznih
poslova i transakcija. Cilj ECB je održavanje platne moći i inflacije manje od 2% u
evrozoni. Osnovni cilj ECB je da očuva cenovnu stabilnost na području evrozone, što
bi indirektno trebalo da ima uticaj i na ostatak Evropske unije, pa i na svetsku privre-
du. Kao drugi cilj navodi se „podrška opštim ekonomskim politikama Zajednice”.
Treća odgovornost ECB jeste funkcionisanje sistema komercijalnih banaka. ESCB
i ECB imaju odgovornost i za dobro funkcionisanje bankarskog sistema zemalja-
-članica evrozone, a indirektno i Unije. To u praksi znači normalno odvijanje sistema
plaćanja. Pošto članice evrozone nisu monetrano samostalne, eventualna monetizacija
duga iz ECB dovela bi do rasta inflacije u celoj evrozoni, a bile bi pogođene i zemlje
koje evro drže u rezervama i sve druge zemlje koje koriste evro, a izvan su evrozone.
Naravno, ovo ne bi bila dobra situacija, najbolje bi bilo kada država ne bi mogla da se
zadužuje preko nekog nivoa kod domaćih banaka, recimo ne više od 20% ukupnog izno-
sa njenog duga. Početni kapital ESCB bio je 5 mlrd. evra, a njemu je pridodato i oko 40
mlrd. evra deviznih rezervi.13
Obe vrste sredstava osigurale su zemlje-članice evrozone,
proporcionalno njihovom BDP.
Ako centralna banka vodi monetarnu politiku pod snažnim uticajem izvršne vlasti, onda
se to svodi na puštanje u opticaj veće količine novca nego što je potrebno, uglavnom radi
monetizacije ili pokrivanja budžetskog deficita. U vreme popularnosti kejnzijanizma
10
Vojnić, D. (1999), str.146.
11
North, D. (1989), str. 242.
12
Balcerowicz, L. (1995), str.1–16.
13
Prokopijević, M. (2007), str. 40–41.
11. 71
tokom ’70-ih, centralne banke razvijenih zemalja bile su pod snažnim uticajem nacio-
nalnih vlada. Pošto inflacija razara privredu, destimuliše preduzetništvo i topi novčane
rezerve vlasnika, kejnzijanske politike su napuštene, najpre u Velikoj Britaniji krajem
’70-ih, potom u SAD početkom ’80-ih, a onda i u drugim zemljama sveta. Umesto
kejnzijanizma došao je monetarizam, donoseći najvažniju promenu u osamostaljivanju
centralnih banaka u odnosu na izvršnu vlast. A najvažnije operativno pravilo central-
nih banaka postalo je da ponudu novca ne određuju potrebe za novcem izvršne vlasti,
nego „Fridmanovo pravilo”, po Miltonu Fridmanu. Ono kaže da ponudu novca određuje
zbir stopa inflacije i stope privrednog rasta, obe uzete prema kretanjima u prethodnoj
godini. Prelazak na monetarizam vrlo brzo je rezultirao padom stope inflacije, sa oko
20% na 5%, a posle nekoliko godina i na 2%. Nezavisnost centralnih banaka je postala
imperativ koji ima više komponenti, kao što je institucionalna, zakonodavna, politička,
personalna, finansijska ili operativna nezavisnost.14
ECB ima visok stepen nezavisnosti,
ali ne i potpunu nezavisnost, slično nekim od nezavisnijih nacionalnih centralnih ba-
naka, poput Bundesbanke i FED-a. Političari Evropske unije imaju stalni kanal uticaja
na ECB na dva načina. Prvo, jedan od dva ključna cilja ECB, osim cenovne stabilnosti,
jeste i podržavanje ekonomske politike Unije. Zbog toga političari i tela iz Brisela mogu
da zahtevaju „mekšu” monetarnu politiku ECB, koja će onda za posledicu imati i veći
rast stope inflacije. Drugi način uticaja na ECB jesu nacionalne ekonomske i posebno
fiskalne politike. Relaksirana fiskalna politika i visoka državna potrošnja jesu stvari koje
ECB teško može da anulira, ma koliko restriktivnu monetarnu politiku vodila. Evropska
centralna banka sprovodi monetarnu politiku preko spoljašnih operacija koje se tiču de-
viznih kurseva evra prema drugim valutama, obično kupovinom ili prodajom drugih va-
luta. Minimalna rezerva osigurava normalno poslovanje i dnevnu likvidnost komercijal-
nih banaka. Evropska centralna banka izdaje 8% ukupne vrednosti banknote i kovanog
novca, a nacionalne centralne banke evrozone preostala 92%. Početno je odštampano i
iskovano oko 633 mlrd novca u evru, ali čitava ta količina nije puštena u opticaj, jer se
jedan deo čuva radi kasnije zamene oštećenih novčanica. Znatan deo novca se nalazi u
opticaju van evrozone, a najveći deo tog novca se nalazi u svetu u obaveznim rezervama,
zatim u zemljama Unije van evrozone (Britanija, Danska, Švedska i zemlje-članice iz
Istočne Evrope), zatim u zemljama u kojima je evro zvanično sredstvo plaćanja ili jedno
od zvaničnih sredstava plaćanja, iako te zemlje i teritorije nisu članice Unije ni evrozone
(Andora, BiH, Crna Gora, Kosovo, Zelenortska ostrva, Lihtenštajn, Vatikan). Obavezne
rezerve ECB i nacionalnih centralnih banaka evrozone se menjaju, ali poslednjih godina
obično se kreću u rasponu 40–50 mlrd. evra.15
Evropska centralna banka podnosi izve-
štaje Evropskom savetu, Savetu ministara, Evropskoj komisiji i Evropskom parlamentu.
Osim godišnjih, podnose se i tromesečni izveštaji. Iako nezavisna u svom delovanju,
ECB je obavezna da svoje politike koordiniše sa nekim drugim telima Unije. ECB zastu-
pa uniju u međunarodnim odnosima bilo da su u pitanju države (SAD, Japan, Australija,
Kanada, Kina) ili organizacije (MMF, SB, EIB, EBRD, OECD, Banka za međunarodna
poravnanja16
), kada su u pitanju stvari koje se tiču monetarne unije.
14
Scheller, H. (2006), str. 123.
15
Prokopijević, M., op.cit., str.57–58.
16
Bank for international settlements, sa sedištem u Bazelu predstavlja banku centralnih banaka sveta.
12. 72
4. Kriterijumi iz mastrihta kao preduslov
stabilnosti Evropske monetarne unije
Mastrihtski kriterijumi utvrđeni su Ugovorom iz Mastrihta, na osnovu sveobuhvatne
makroekonomske analize zone evra. Ispunjenje tih kriterijuma zahteva se od onih čla-
nica EU, koje žele da postanu deo jedinstvenog monetarnog područja sa zajedničkom
valutom – evrom. Smatra se da je ispunjavanje „kriterijuma konvergencije” i permanen-
tno održavanje makroekonomskih parametara na utvrđenom nivou osnovni preduslov za
trajnu stabilnost i ujednačen ekonomski razvoj unutar zone evra. Obaveza ispunjavanja
tih kriterijuma odnosi se na sve potencijalne članice zone evra, osim na one koje se, po
osnovu postignutih kriterijuma, već nalaze u jedinstvenom valutnom području. Kriteri-
jumi konvergencije su:
1. Cenovna stabilnost, tj. održivo nizak rast cena i prosečna stopa inflacije koja ne pre-
lazi 1,5 procentnih poena iznad prosečne inflacije tri najuspešnije zemlje-članice.
Inflacija se, inače, meri na bazi uporedivog indeksa potrošačkih cena;
2. Dugoročna kamatna stopa – prosečna nominalna dugoročna kamatna stopa ne
sme da prelazi dva procentna poena iznad proseka tri najuspešnije zemlje članice.
Odrednica za utvrđivanje kamatne stope su kamatne stope na dugoročne vladine
obveznice ili uporedive hartije od vrednosti;
3. Visina budžetskog deficita utvrđena je tako da stopa planiranog ili ostvarenog
budžetskog deficita ne prelazi 3% bruto domaćeg proizvoda;
4. Kriterijum javnog duga predviđa da javni dug ne prelazi iznos od 60% bruto doma-
ćeg proizvoda;
5. Stabilnost deviznog kursa i učešće u Mehanizmu deviznih kurseva (ERM II). Ovaj
kriterijum odnosi se na poštovanje utvrđenih margina fluktuacije deviznog kursa +/-
15%, bez znatnijih odstupanja u periodu od najmanje dve godine pre uvođenja zajed-
ničke evropske valute. Važno je istaći da potencijalna država-članica u navedenom
periodu, u kome je njena valuta uključena u Mehanizam deviznih kurseva, nema
mogućnost da samoinicijativno svoju valutu devalvira u odnosu na valutu neke dru-
ge članice EU s ciljem poboljšanja konkurentnosti svoje ekonomije.17
Prema zvaničnom gledištu, zemlje evrozone moraju da se pridržavaju svih pet kriteri-
juma sve vreme, dok se ostalim članicama Unije (koje nisu u evrozoni) preporučuje da
ih se pridržavaju. Izuzetak od toga je pravilo budžetskog deficita kojeg moraju da se
pridržavaju ne samo članice evrozone, već i sve ostale članice Unije sa izuzetkom Brita-
nije. Britaniji je na osnovu posebnog sporazuma sa Unijom, dozvoljeno da „pokušava da
izbegne” preterani budžetski deficit. Jedina razlika članica i nečlanica evrozone u pogle-
du budžetskog deficita jeste da članice mogu da budu kažnjene, a nečlanice ne. Članice
evrozone u slučaju prekoračenja pravila budžetskog balansa, osim finansijskih kazni, ne
mogu da dobijaju sredstva iz Kohezivnog fonda Unije. Bez tih sredstava se ostaje tek
kada Savet ministara konstatuje prekršaj. U protivnom, prekoračenje dozvoljene granice
budžetskog deficita ostaje nekažnjeno od strane tela Unije, a jedina eventualna kazna
može stići sa finansijskih tržišta. To nameće pitanje o kakvoj je konvergenciji reč. Može
se govoriti o konvergenciji „ex ante” i „ex post”. „Ex ante” bi značilo ispunjavanje pet
navedenih uslova pre stupanja u evrozonu. Ponekad se konvergencija u ovom smislu
17
Prokopijević, M., op.cit., str.65–66.
13. 73
označava kao nominalna.18
Ali ako se misli na „ex post” konvergenciju, onda je malo
toga jasno.
5. Narušavanje kriterijuma konvergencije
članica Evropske monetarne unije
Od pet kriterijuma konvergencije, samo su tri monetarni: stopa inflacije, kamatne stope
i granica od +/–15% fluktuacije valuta. Preostala dva kriterijuma (balans budžeta i javni
dug) fiskalnog su karaktera. Međutim, ta dva kriterijuma imaju snažne posledice po
monetarnu politiku. Striktna monetarna politika davaće malo rezultata, ako je fiskalna
politika slabo ograničena. Pri formulaciji kriterijuma, ideja je očito bila da se relativno
strogim uslovima na monetarnoj strani obezbede slični parametri na fiskalnoj strani. Za
orijentaciju prilikom određivanja kriterijuma, poslužila je nemačka monetarna situacija,
sa idejom da zajednička valuta bude stabilna kao nemačka marka. Smatralo se da za ma-
nje od sedam zemalja nema smisla uvoditi zajedničku valutu, a da bi se osigurao taj broj
zemalja koje ispunjavaju kriterijume, oni su donekle oslabljeni. Naravno, oni su u osnovi
morali biti mehanički i arbitrirani,19
svejedno koji bi bili odabrani. Generalno se smatra
da su kriterijumi više orjentisani na imaginarnu i neodređenu stabilnost u uslovima sta-
gnatnih privreda, nego na privrede koje dinamično rastu.
Prilikom uvođenja evra nije prihvaćen nemački predlog da finansijske kazne za pre-
koračenje inflacije, deficita i ostalih uslova budu automatske. Onda je usledila druga
nemačka inicijativa, ali je u njoj razvodnjen prethodni zahtev za automatsko kažnjava-
nje prekršilaca pravila budžetskog deficita. Da bi se koliko--toliko osnažio fiskalni deo
kriterijuma (budžetski deficit, javni dug), Evropski savet je 1997. doneo Pakt stabilnosti
i rasta. Pošto Pakt nije bio precizan u pogledu kazni za prekoračenje deficita od -3%,
naknadno je doneta regulacija broj 1467/97, kojom je to precizirano na sledeći način:20
• Kazna za prekoračenje granice od 3% za budžetski deficit jeste automatska, ako je
ta zemlja imala kretanje BDP koje je bolje od (minus) -0,75% te godine u odnosu na
prethodnu. Za ispravku članica ima tri do četiri meseca;
• Pri rastu BDP od -0,75% do -2% odlučuje se o kazni, ali se u posebnim slučajevima
može napraviti izuzetak, to jest kazna se može izostaviti;21
• Nema kazne pri padu BDP većem od -2%, iako je budžetski deficit veći od -3%.
Kazne mogu da budu do 0,5% BDP, ali je u međuvremenu usvojeno rešenje da one nisu
automatske. O kaznama odlučuje Savet ministara kvalifikovanom većinom. Tek ako se
takva većina postigne, kazna bi mogla da se izrekne, a to se do sada nije desilo. Za
ispunjavanje navedenih kriterujuma bile su merodavne 1997. i 1998. godina. Posle tog
prvog ispunjavanja kriterijuma, države koje ulaze u EMU morale su da nastave da ih se
pridržavaju. Kako je izgledalo stanje tadašnje ispunjenosti „kriterijuma konvergencije”
može se videti iz tabele 2.
18
Dabrowski, K. (2006), str. 207.
19
McKay, D. (1997), str. 66–69.
20
Prokopijević, M., op.cit., str.72–73.
21
Odlukom Saveta ministara iz marta 2005. rok je produžen na 4– m 6 meseci, uz opravdanje da to daje više vre-
mena vladi dotične članice za temeljniju akciju. Produžen je i rok u kome Savet treba da reaguje i izrekne kaznu
(Prokopijević (2007), str. 36).
15. 75
Iza podataka u zagradi stoji znak (+), ako je dotična država ispunjavala traženi uslov, a
ako stoji znak (-), onda ga dotična država nije ispunjavala. Od pet kriterijuma, u tabeli
su prikazana samo četiri kriterijuma, zato što kriterijum dopuštene fluktuacije valute
nije narušavala nijedna od zemalja Evropske unije u periodu od 1996–1999. U tabeli su
uključeni i podaci za 1996, mada ta godina nije bila merodavna za ispunjavanje krite-
rijuma konvergencije, da bi se bolje videlo kako su neke države iskoristile poslednji čas
da ispune neke od traženih kriterijuma. Države EU15 od ukupno 60 kriterijuma (15X4)
u 1996. godini ispunjavale su 30 kriterijuma, u 1997. godini 46 kriterijuma, a u 1998.
godini 50 kriterijuma.
To znači da je 1996. godine bila ispunjena polovina, 1997. oko 75%, a 1998. oko 83%
potrebnih kriterijuma. Kod 11 država evrozone situacija je bila nešto bolja, jer su tri
posmatrane godine od ukupno 44 ispunile 22, 36 i 38 kriterijuma. Izvan pitanja mone-
tarnih standarda postavljalo se i pitanje političkog prihvatanja jedinstvene valute. Pošto
je EMU bila sastavni deo Ugovora iz Mastrihta, usledila je mukotrpna ratifikacija u
državama-članicama, obeležena sa sve većim evroskepticizmom. Skepsu su pothranji-
vale turbulencije na finansijskim tržištima, usled čega je nekoliko valuta napustilo EMS
1992, kao i recesija u Evropskoj uniji ranih ’90-ih godina, pretežno izazvana načinom
na koji je finansirano i izvedeno ujedinjenje Nemačke.23
U nekim državama vlade i par-
lamenti su doneli odluku o ulasku u zonu evra, iako je više od dve trećine građana bilo
protiv napuštanja nacionalne valute, kao što je to bilo u slučaju Nemačke. Podaci iz
tabele pokazuju da je visina kamatnih stopa opala u svim zemljama Evropske unije od
1996. do 1997, da su deficit, javni dug (izuzev u Francuskoj, Luksemburgu i Nemačkoj,
u kojima je blago rastao) i stopa inflacije bili u padu. Stopa inflacije je u to vreme rasla
u Finskoj, Holandiji, Luksemburgu, Nemačkoj i Švedskoj, ali je svuda bila ispod 2%.
Od 11 država od kojih je Komisija očekivala da pristupe EMU, sve uslove 1997. i 1998.
ispunile su samo Finska, Francuska i Luksemburg. Kada je u pitanju samo 1998. godina,
pridružene su Irska i Portugal koje nisu ispunile sve uslove u 1997. Sve ostale zemlje
nisu ispunjavale bar jedan kriterijum u 1997. i 1998. Na primer, Belgija i Italija su imale
duplo veće prekoračenje javnog duga od dozvoljenog; umesto do 60%, on je iznosio čak
oko 120%. Za razliku od EMI, preteče Evropske centralne banke (ECB), koji je usled
visokog duga osporio da su se Belgija i Italija kvalifikovale za monetarnu integraciju,
Komisija i Evropski savet su ovim zemljama dali zeleno svetlo za ulazak u zonu evra,
sa obrazloženjem da su osnivači Evropske unije i ako bi se one izostavile da bi to bio
značajan udarac za Uniju. Tokom 1996. godine tri od tih 11 zemalja imale su kamatne
stope više od 8,23% (Italija, Portugal i Španija), ali su u 1997. sve bile na gornjoj granici,
ali ispod 7,53%. Od EU15 ovaj uslov u 1997. nije ispunila samo Grčka, koja je tek 2001.
pristupila zoni evra. Kada je u pitanju inflacija, gornja granica za 1996. je bila 2,53%, a
prekoračile su je četiri države (Grčka, Italija, Portugalija i Španija). Gornja granica za
1997. bila je 2,56%, što nije posebno strog uslov za neku stabilnu ekonomiju, a prekora-
čila ju je samo Grčka. Kamatne stope u državama koje danas čine EU25, 2003. godine
kretale su se između 4,1% i 6,8% i bile su u padu. Više od 5% bile su samo u Sloveniji,
23
Teret stabilizacije poslije ujedinjenja je skoro isključivo prebačen na monetarnu politiku. Da bi birači iz bivše
Nemačke Demokratske Republike (NDR) podržali hrišćanske demokrate na izborima, zapadnonemačka marka
je menjana u nerealno povoljnom odnosu za marku NDR, a plate i penzije su nerealno podignute u bivšem NDR.
U strahu od inflacije usled tako velikodušne politike na Istoku, Bundesbank je podigla kamatne stope, što je
poskupljivalo novac, a povećavalo nezaposlenost. Pošto su bile u EMS, većina zemalja EU je bila prinuđena da
i sama vodi politiku visokih kamatnih stopa, to jest skupog novca.
16. 76
Mađarskoj, Litvaniji i Poljskoj. Samo Mađarska i Slovenija u 2003. godini ne bi ispunja-
vale uslov visine kamatnih stopa kada se gleda ovaj kriterijum za članstvo u zoni evra.
U periodu od 1996. do 1998. godine samo jedna država Evropske unije ispunjavala je sva
četiri kriterijuma sve vreme (Luksemburg), dok je nekoliko bilo blizu tome da ih ispuni
poput Austrije, Belgije, Francuske, Holandije, Irske i Nemačke. Pokazalo se da to što su
ove zemlje bile blizu ne znači i da su sve uspele da ispune tražene kriterijume. Te zbog
toga mnogi autori kažu da „ekonomija nije egzaktna nauka, a politika je umeće mogu-
ćeg, pa su usled toga i nesavršeni rezultati Mastrihta”.24
Zaključak
Definitivno se može zaključiti da se sadašnja svetska finansijska kriza preselila na pro-
stor Evrope. Počela je sa poremećajima na američkom tržištu nekretnina, te uzrokovala
kolaps velikog broja finansijskih institucija kako u svetu tako i na prostoru Evropke
unije. Troškovi konverzije koji su nastajali u periodu tranzicije država, kao negativna po-
sledica u konverzionim procesima, i nisu direktno povezani sa tim procesom već pred-
stavljaju teret prošlog sistema.
Stabilna ekonomska politika Evropske centralne banke može pomoći smirivanju eko-
nomske krize na prostoru Evropske unije, samo ukoliko se vodi samostalno i nezavisno
od kratkoročnih političkih ciljeva, a ukoliko političari u EU zahtevaju da ECB vodi
„mekšu” ekonomsku politiku, taj stav može doprineti inflaciji na prostoru Unije.
Poštovanje kriterijuma konvergencije iz Mastrihta od strane članica Evropske unije, kao
i permanentno održavanje stabilnih makroekonomskih parametara na utvrđenom nivou,
neophodni je preduslov za traženu ekonomsku stabilnost, kao i ujednačeni razvoj unutar
država zone evra, a tako i za one države koje to još nisu postale. U analizi ispunjenosti
kriterijuma konvergencije ispostavilo se da je veći broj država članica više puta prekršio
neke od postavljenih kriterijuma, među njima i same države koje imaju najveći udeo u
evru, kao što je Nemačka. Ova činjenica govori samo o tome, da u slučaju većeg na-
rušavanja postavljenih kriterijuma može doći do slabljenja ekonomske discipline kod
ostalih članica EMU, što bi značilo krizu koja bi imala dalekosežne posledice, kao što
je devalvacija valute, ili izlazak članica iz EMU. Pokazalo se da to što su mnoge zemlje
bile blizu ispunjenosti kriterijuma konvergencije ne znači i da su sve uspele da ispune
tražene kriterijume. Te zbog toga mnogi autori kažu da „ekonomija nije egzaktna nauka,
a politika je umeće mogućeg, pa su usled toga i nesavršeni rezultati Mastrihta”.
Literatura
1. Balcerowicz, L. (1995), „Socialism, Capitalism, Transformation”, Budapest.
2. Boxberger, G. (1997), „Sozialpolitik und Transformationsprozess” Frankfurt.
3. Bräuninger, T. (2004), Fiscal constitutionalism in the Economic and monetary uni-
on, Copyright ProAcademics Press, Florida Atlantic University.
4. Dabrowski, K. (2006), „The Eastern Enlargement of the Eurozone”, Springer,
Netherlands.
24
Bräuninger, T. (2004), str.163.
17. 77
5. Eucken W. (1967), Grundsätze der Wirtschaftspolitik, 8. Auflage, Tübingen.
6. Kušić, S. (2001), Privatisierung im Transformationsprozess, Das Beispiel der Repu-
blik Kroatien, Wiesbaden.
7. Ludwig, M. (2001), „Eine Mentalität des Alles oder nichts”, Frankfurter Allgemeine
Zeitung, No. 19.
8. McKay, D. (1997), „On the Origins of Political Unions”, The European Case Journal
of Theoretical Politics, Cambridge University Press.
9. Prokopijević, M. (2007), Evropska monetarna unija, Građevinska knjiga, Beograd.
10. North, D. (1989),„ Institutional Change and Economic History”, JITE, No. 1.
11. Scheller, H. (2006), „The European Central Bank-history, role and functions”, Fran-
kfurt.
12. Taylor, L. (1997), „The revival of the Liberal Creed – the IMF and the World Bank
in a Globalized Economy”, World Development, GLOBAL.
13. Thiessen, U. (1994), „Aspects of Transition to Market Economies in Eastern Euro-
pe”, Newcastle upon Tyne.
14. Veselica V. i Vojnić D. (2000), „Evropske zemlje u tranziciji na pragu XXI vijeka”,
Ekonomski pregled 9–10, godina 51, Zagreb.
15. Vojnić, D. (1999), „Ekonomija i politika tranzicije”, Ek. pregled 10, Zagreb.
16. Zandi, M. (2010), Finansijski šok, Mate, Zagreb.
18. CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
341.217.02(4-672ЕУ:497.11)(082)
338.124.4(4-672ЕУ)(082)
EVROPSKA unija i Srbija : od tranzicije
do pridruživanja / redaktori Mihail
Arandarenko, Ivan Vujačić. - Beograd :
Ekonomski fakultet, 2012 (Beograd : Čugura
print). - VIII, 220 str. : graf. prikazi,
tabele ; 24 cm
Tiraž 250. - Str. VII-VIII: Predgovor / Ivan
Vujačić. - Napomene i bibliografske reference
uz tekst. - Bibliografija uz većinu radova. -
Abstracts.
ISBN 978-86-403-1231-8
1. Арандаренко, Михаил [уредник] 2. Вујачић,
Иван [уредник] [аутор додатног текста]
a) Европска унија - Придруживање - Србија
- Зборници b) Економска криза - Европска
унија - Зборници
COBISS.SR-ID 192276492
