Приликом избора конзерваторске и рестаураторске технике коју ће да примени, конзерватор/рестауратор се руководи материјалима од којих је архивска грађа сачињена, затим значајем који грађа има, стањем у ком се налази, врстама оштећења, али и чињеницама да ли је грађа микрофилмована/дигитализована или не, какви су услови чувања грађе, да ли ће се грађа после конзервације издавати или не и друго.На први поглед је јасно да избор није једноставан и да не може постојати једноставна формула по којој би се избор обавио. Током избара конзерватор/рестауратор се води својим знањем, искуством и етичким нормама које га усмеравају и омогућавају му да су сваком тренутку донесе најбољу могућу одлуку за архивску грађу. Поред односа према архивској грађи и њеној конзервацији и рестаурацији, етички кодекс конзерватора регулише и однос према власнику архивске грађе, премаколегама конзерваторима иколегама других профила. Међународни етички кодекси који конзерваторима пружају смернице ураду,јесу етички кодекс Међународног савета музеја (ICOM), затим етички кодекс Европске конфедерације конзервторско-рестаураторских организација (ECCO) и етички кодекс Америчког института за конзервацију (AIC). Поред међународних, у Србији постоји и етички кодекс Друштва конзерватора Србије, који обавезује конзерваторе и рестаураторе у Србији на поштовање етичких начела.У овом раду биће представљени међународни и национални етички кодекси из области конзервације, њихива примена у Србији, поређење са другим државама, као и заступљеност етике у образовању конзерватора и рестауратора.