zoran

3. "Mm
D2 EK SLEJD
PUT BEZ
POVRATKA
W

4. EDICIJA VESTERN ROMANA
S E J N
Broj: 42
Glavni i odgovorni urednik:
Svetozar TOMIC
Urednik:
Zorka ĆIRIC
Naslov originala:
Jack Slade
WAY OF NO RETURN
Recenzija:
Tomislav KETIG
Prevod 1adaptacija:
Tomislav KETIG
Lektor:
Zorka CIRIC
Tehnićki urednik:
Ferenc BARAT
Naslovna strana:
Ferenc BARAT
Korektori:
Marija FEHER
Hana PISAR
Štampa: 4. X I 1982.
Tržište: 16. X I 1982.
Izdaje i štampa NiSRO FORUM — OOUR MARKETPRINT, Novi Sad,
Vojvode Mišića 1. Glavni i odgovorni urednik: Svetozar TOMIC. Ured­
nik: Zorka CiRiC, Naslov originala: Jack Slade — WAY OP NO
RETURN. Copyright: 1976. by Tovi^ Publications INC, prema ugo­
voru sa GPA iz Minhena.
Oslobođeno osnovnog poreza na promet, mi.šljenjem Polirajiinskog
sekasetarijata za obrazovamje, nauku i kulturu SAP Vojvodine broj
413-12/79 od 28. II 1979. godine.

5. — Dalje ruke od tih gvožđurija, klovnovi — reče Sejn.
m irnim glasom. Lako stisnutih očiju gledao je u trojicu Meksi­
kanaca, koji su se iznenada pojavili među žbunjem.
Trojica tipova bili su u prvom trenutku isto toliko zbunjeni
kao i visoki Zapadnjak. Stojeći iza Sejna, Sintija Hert je pri­
gušeno kriknula i obema rukama prekrila otkrivene grudi.
— Samo mirno, mala — promrmlja Sejn ne skidajući po­
gled sa trojice pridošlica.
— Ti si, dakle, Sejn? — upita jedan od Meksikanaca. Bio
je to koščat muškarac, čiji su se gusti brkovi trzali kao da su
živo biće.
Šejn klimnu glavom.
Njegova desnica visila je otvorene šake iznad drške nje­
govog „remingtona”.
Još od pre nekoliko časova imao je Zapadnjak osećaj da
ga neko prati, ali, do sada nije uspeo da ugleda tu trojicu ti­
pova.
Ovde, među visokim žbunjem u malom šumskom ostrvcu
želeo je da se malo razonodi sa Sintijom. A onda su se poja­
vili ovi Meksikanci.
Njihovi pogledi su bili upereni u iznenađeni par i u njima
se čitplo vrebanje. Cereći se, buljili su u polurazdevenu lepu
ženu tik kraj Sejna.
— Nestanite, drugari. Hajdete, ili možda treba ja da vam
potprašim pete.
Sejnov glas zvučao je uzrujano i preteci.
Osmeh iščeze na licima trojice meksičkih revolveraša. Sake
su im ležale na drškama njihovih ,,koltova” Sejnovo telo se
ispravi.
— Predaj se, Šejne — procedi onaj Meksikanac sa gustim
brkovima. — Mi imamo nalog da te dovedemo u Santa Anu.
Naš šef, Pepe Nastazio hoće da razgovara s tobom. A njegova
želja je za nas naređenje.
Sejn je, jasno, znao o kome se radi. Meksikanci nisu ni­
3

6. ★★★ Š E J N ★★★
malo preterivali. Ipak, pokušao je da nađe neku zlatnu sre­
dinu i da se nagodi.
— U redu, amigosi, Vucite se sada, a ja ću gledati da kroz
nekoliko dana navratim u Santa Anu. No, zar to nije drugar­
ska ponuda? Dajem vam reč da ću doći. Ipak vam je jasno
da ću sada ponovo morati da se posvetim dami. Nije naročito
fino od vas što nas ometate.
Lica trojice Meksikanaca “ostala su nepomična kao maske.
Onda oni kao po nekoj tajnoj komandi zavrteše u isti mah
glavom.
— Ti će.š doći odmah s nama, arhigo Sejne. Inače ćemo te
prisiliti na to!
Šejn zatrese odrečno glavom, a onda se skloni nekoliko
metara u stranu, da se Sintija ne bi nalazila na vatrenoj liniji.
— U redu, mladići — odvrati grubo. — Onda će te ...
Banditi potegoše.
Bili su brzi, ali ipak ne dovoljno da bi mogli da savladaju
Zapadnjaka. Jednog od Meksikanaca pogodio je u mišicu, dru­
gom je poslao kuglu pred vrh čizme, a treći je ispustio svoj
„kolt” kao da je od usijanog gvožđa.
Širio se dim baruta.
Do visokog Zapadnjaka doprlo je bolno stenjanje. On je
još uvek držao „remington” u ruci. Tvrdi osmejak lebdeo mu
je oko uglova usana.
— Tako, a sada nestanite, amigosi. I to jako brzo!
Trojica Meksikanaca stajali su kao okamenjeni. Oni su se
već bili oprostili sa svojim životima. Raširenih očiju zurili su
u Sejna. JoS nikada u svom životu nisu videli nekog čoveka
koji je tako brzo povukao oružje i tako sigurno gađao.
— Gubite se •— zareža Zapadnjak. — I isporučite vašem
Sefu jedan lep pozdrav od mene. Možda ću zaista doći u Santa
Anu da se vidim s njim.
Sejn se isceri i pođe ka Sintiji koja ga je zadivljeno gle­
dala iskosa. Trojica revolveraša su se u međuvremenu okrenula
i potrčala odatle takvom brzinom kao da se iza njih nalazi So­
tona lično.
Ssjn je pK>šao za njima i okrenuo se tek kad su oni na brzim
konjima već odjezdili odatle.
Sintija Hert je u međuvremenu ponovo sela na ćebe. Suknja
joj je bila povučena nagore i nudila je pogled na duge, vitke
Boge.

7. •k'k'k Š E J N k 'k 'k
— To je konačno obavljeno, mala — klimnu glavom Za­
padnjak. — Ta gospoda se tako brzo više neće pojaviti. Prok­
letstvo . . . gde smo ono stali?
Sintija se osmehivala.
Njena duga plava kosa talasala se na smeđe osunčanim ra­
menima. Plave oči su joj svetlucale kada je Sejn seo kraj nje.
— Ti si upravo hteo da me poljubiš kada su se ti tipovi,
pojavili — reče strasnim glasom. — I onda . ..
Sejn se nasmeši, naginjući se nad lepom ženom, a njihove
usne se nađoše u vrelom poljupcu.
Tiho je jeknula, priljubivši se uz Zapadnjakove snažne
grudi.
— Konačno — šapnula je Zapadnjaku u uho. — Dođi, vi­
soki čoveče. Na ovaj trenutak sam već dugo čekala.
n
Postajalo je mračno. Senke noći nadvladavale su dan. Bledi
mesec blago je svetleo s neba. Probila se i svetlost zvezda.
Sintija je još uvek počivala u Sejnovom naručju. Trljala se
kao mačka o snažnog Zapadnjaka, koji je u tom trenutku otvo­
rio oči i polako počeo đa se diže.
Stasita žena se nemirno pokrenula i pogledala široko otvo­
renih očiju Zapadnjaka, koji je toplo poljubio.
— Vreme je đa pojašemo — primeti Sejn i ustade. Još jed­
nom je pogledao ženu koja je ležala kraj njegovih nogu. Ona se
nasmešila. *
— U redu. Zaista treba da pojašemo. Inače će moj otac doći
na svakojake misli. Kad bi znao da nismo odjahali za Nogales,
nego se ovde zabavljamo, on bi eksplodirao od besa.
Šejn navuče ko.šulju preko glave. Mislio je na Džeka Herta,
nekadašnjeg lovca na nagrade, kome je on pre nekoliko sedmica
spasao život kad se ovaj piikobio sa jednim Meksikancem.
I tako je upoznao i Sintiju. Između niih se odmah razvila
simnatija, ali se osim jednog potajnog poljupca ništa nije do­
godilo.
Džek Hert je kao pas čuvar pazio da se aiko ne približi nje­
govoj kćerki jedinicL

8. 'k 'k if S e j n 'k-k-k
Sintija se obukla, a onda se još jednom bacila u Sejnovo
naruCje. Stajali su neko vreme priljubljeni, pre nego što su
krenuli ka svojim konjima.
Ali, tada Šejn ispusti Sintijinu ruku kada se između žbunja
pojavilo pet senki. Metal revolverskili cevi svetlucao je na
srebrnoj mesečini.
I iza Sejna i lepe žene takođe su se pojavila tri čoveka.
I njihovo oružje bilo je upereno u ovaj par.
Sejn odmače ruku od drške revolvera, progutavši gorku
kletvu koja mu je bila na usnama.
Im ali su ga.
Nalazio se u zamci. Svaki otpor predstavljao bi čisto sfimo-
ubistvo, a .s:em toga, tako bi doveo u opasnost i Sintijin život.
— Podigni lepo i lagano ruke, Sejne — reče jedan tvrdi
glas. — I ne čini nikakve neoprezne pokrete, inače ćeš progu­
tati olovo, amigo. Jesi li nas razumeo?
Sintijina usta su se otvorila da kriknu. Zgrčila je ruke i
počela da lomi prste.
Sejnove ruke se podigoše u visinu ramena.
Jedan od pridošlica priđe Zapadnjaku s leđa i izvuče mu
„remington” iz futrole. Šejn se oseti odjednom kao go i pot­
puno bespomoćan.
I dok se osvrtao, škljocmi.5e lisice oko njegovih zaglavaka.
Sejn spusti ruke.
— Pametno, pametno, amigo — obrati se on Meksikancu
sa gtistim brkovima, koji ga je jo.š u podne bio napao sa dvo­
jicom partnera.
— Ipak smo te se dokopali, Sejne. Trebalo bi zapravo da
ii oderem kožu, ali,, moj gazda bi još uvek želeo s tobom da
razgovara. Možda će.š posle toga imati sa mnom posla.
Zapadnjak sleže ramenima, a onda dobaci Sintiji ozbiljan
pogled. Ugledao je veliki strah u plavim očima lepe žene.
Onda se ponovo okrenuo ka Meksikancu s kojim je govorio.
— U redu, amigo. Imate me i ja ću poći s vama kao mirno
jagnje u Santa Anu. Ali, trebalo bi da pustite ženu da ode.
Ona sa ćelom tom .stvari nema niKŠta. A vaš gazda želi samo sa
mnom da razgovara.
Meksikanci se nasmeja.5e.
Brkati ispruženim kažiprstom pokaza na Sintiju.
— Naš šef je prosto lud za lepim ženama, Sejne. On nam

9. ★★★ S e j n k 'k 'k
nikada ne bi oprostio kad mu ne bismo predstavili ovu senjo-
ritu.
Glas mu odjednom postade tvrd.
— Hajde, na konje! Već smo dovoljno vremena izgubili.
Napred, inače ću vam potprašiti!
Nekoliko minuta kasnije, već su jahali kroz noć.
Sejn i Sintija Hert bili su okruženi surovom ruljom. Na
bekstvo nisu mogli ni da pomišljaju.
Sejn se stalno iznova pitao Sta taj Pepe Nastazio hoće od
njega.
Tup pritisak u njegovom želucu govorio mu Je da ga to
nimalo neće usrećiti.
ra
Ponoć je već uveliko bila prošla kad su stigli do Santa
Ane. To meksikansko selo ležalo je u maloj kotlini, okruženoj
visokim stenovitim stranama.
Samo kroz prozor jedne krčme još je žmirkalo svetio. Ina­
če je pred grupom jahača, koja je korakom ujahala u naselje,
sve bilo mirno i pusto.
Sintija podiže uplašeno lice ka Sejnu, koji se blago osmeh­
nu i umirujuće joj kimnu glavom.
U unutrašnjosti krčme bazdilo je na alkohol, znoj i beli
luk. Sank je bio sačinjen od daske na kojoj je ležalo nekoliko
praznih čaša od viskija.
U prvom trenutku Sejn je poverovao da u krčmi nema ni­
koga, ali, onda je opazio jednog debelog muškarca, kome' se
sijala potpuno ćelava glava i koji je sedeo za jednim prljavim
stolom.
Njegovo salo razlilo se kao puding kad je čovek ustao. Bio
je vrlo nizak rastom. Trbuh mu je curio preko kaiša pantalona.
Raskrečenih nogu, zauzeo je debeljko pozu i ispravio se
pred Zapadnjakom. Morao je dobro da zabaci glavu da bi mo­
gao da ga gleda u lice.
— Dobro urađeno, amigosi — pohvalio je svoje ljude, koji
su se ukočili iza Sejna. — Tamo iza stoje viski i tekila. Po­
služite se, ali se ipak nemojte napiti.

10. ★★★ Š E J N k -k-k
Netremice je zurio u Zapadnjaka sitnim, svinjskim očicama,
Sejn je morao da se uzdržava da ne bi prsnuo u glasan smeh.
Tog Pepe Nastazia je sasvim drukčije sebi predstavljao.
— Sedimo, Sejne — predloži debeljko i odgega se nazad
ka stolu. S naporom se sroza na stolicu koja je zaškripala pod
njim.
— No, hajde već jednom Sejne — nastavio je nestrpljivo.
— Senjora može da ti se pridruži.
Šejn podiže ruke.
— Trebalo bi da narediš da mi skinu ove lepe narukvice,
amigo — odvrati. — Ili se možda bojiš da bih mogao da sa­
vladam sve ove tvoje mučaćose?
Debeljko se isceri kao vepar, koji je naišao na veliki, sla­
stan zalogaj.
On klimnu glavom brkatom Meksikancu.
— Skini mu lisice, Pako. Ali, ne puštaj ga s očiju. To je
jedan opasan čova. Već sam mnogo slušao o njemu.
Šejn zatim sede za sto nasuprot debeljku. Sintija je stala
tik iza visokog Zapadnjaka. U njeno lice se bilo vratilonešto
boje.
— Piće? — upita Pepe Nastazio i doturi Zapadnjakubocu
s viskijem, šejn uli i nazdravi debeljku.
— Pređimo na stvar — predloži zatim. Osećao se mnogo
bolje bez lisica. Sada je ponovo računao s šansom da dokrajči
E banditima, iako su oni bili u premoći, a on sam još uvek nije
imao nikakvog oružja.
— Ti treba da za mene izvršiš jedan zadatak — objasni
Pepe. — Onda ću ti pokloniti život. Ako nećeš . .. — Debeljko
prevuče rukom preko grla.
— Ispljuj to već jednom — primeti Zapadnjak. — Prvo
moram da znam o čemu se uopšte radi.
— Ti ćeš za moj račun jednog čoveka da uhvatiš ili da ubi-
jeS, Sejne. Učinićeš to, jer će inače tvojoj golubici da bude
gadno. I nemoj da misliš da se šalim. Samo to nemoj da po-
veruješ!
Sejn se zagrcnu. Viski mu iznenada uopšte nije prijao.
Puno lice debeljka bilo je ozbiljno. U njegovim očima poja­
vilo se preteće svetlucanje,
— Dama će ostati ovde sve dotle, dok ti ne ispuniš svoj
zadatak. Ukoliko se u roku od tri dana ne pojaviš s izveštajem
o tome šta si uradio, ona će imiretL

11. ■kic'k S E J N ★VHP
Sejn iznenada poverova banditu da on sa svojom pratnjom
misli ozbiljno. Morao je da se pokori sudbini i dobro pazi u
ovoj podmukloj igri da ne bi ugrozio Sintijin život.
Prsti lepe žene stegli su Sejnovu nadlakticu. Okrenuo se
ka Sintiji i ugledao kako u njenim lepim očima svetlucaju suze.
Nasmešio joj se.
— Nikakve panike, golubice moja — prošaptao joj je. —
Bićeš ponovo slobodna. Ja ti dajem za to svoju reč.
Debeljko klimnu glavom.
— Neće ti ni dlaka faliti s glave. Sve dok je Sejn naš
čovek, ništa ti se neće dogoditi. Ali, ako bi njemu pale na pa­
met neke glupe misli, onda bi bilo sasvim drukčije!
Sejn je s teškom mukom potiskivao bes koji je rastao U
njemu. Najradije bi tog tipa zgrabio za gušu.
Krajičkom oka posmatrao je Pakoa, brkatog Meksikanca,
i opazio da taj čovek drži svoj revolver uperen u njega.
Sejn se osmehnu i sprazni svoju čašu.
— Dobro, dakle, Pepe. Koga bi trebalo da zarobim?
— Tako, tako lepi moj •— počeo je zadovoljno da prede
vođa bandita. — Ti ćeš, dakle, sarađivati. Potrebno je samo
da doteraš s uperenim revolverom Don Rikarda de Valicu!
Podrugljivo se cerio.
— Ovi vetropiri — pokaza on ka svojim ljudima — su to
do sada već više puta pokušali, ali su se uvek vratili krvavih
glava. Tom Valici pripada velika hacijenda otprililie trideset
m ilja odavde. On je jedan nemilosrdni gulikoža i robovlasnik.
Jedan prokleti naduvenko, koji nikoga ne trpi u svojoj senci.
Debeljko zaćuta. Te.ško je disao, podižući i spuštajući s na­
porom grudni koš. Kašljući, borio se za vazduh, kao riba na
suvom.
Sejnov osmejak iščeze.
Trebalo je, dakle, da otme jednog bogatog hacijendera.
Očevidno su debeljko i taj Valica bili smrtni neprijatelji. I Pepe
Nastazio i njegovi mučačosi nisu dosada uspeli da se dokopaju
tog moćnog čoveka.
— Kada će.š da odjašeš? — upita debeljko.
— Najbolje odmah — primeti Zapadnjak. I vratiću se po­
novo i vas, paklene pse, da podvrgnem svojoj ručnoj obradi čim
Sintija bude van opasnosti, pomislio je pri tom.
— Ne možeš da promašiš hacijendu. Jaši stalno u pravcu
zapada. Misli pri tom na to da Valica ima dosta izvrsnih ljudi

12. iric'k Š E J N ★★★
oko sebe. Ima nekolicinu momaka koji u rukovanju revolverom
mogu da se mère s tobom. Ne upuštaj se s njima u otvoren su­
kob, jer ćeš se naći u paklu brže nego što misliš.
Sejn ustade, okrete se ka Sintiji i uze je u naručje. Dugo
je držao zagrljenu i ljubio.
— Slušaj, Pepe — obrati se zatim vođi bandita. — Ako joj
se nešto dogodi, biče gadno po vas.
Glas mu je bio oštar kao žvek stakla.
Pepe Nastazio klimnu glavom.
— Ako ispuniš svoj zadatak na moje zadovoljstvo, neće
joj se ništa dogoditi. Kunem ti se na to svetom devicom, amigo.
Šejn ipak nije previše verovao debelom badnitu.
Onda ustade.
— U redu, šefe, ja jašem. Naravno, morate mi vratiti moje
oružje, jer bi teško mogao da se suočim sa tim hacijenderom
praznih ruku. To valjda i ti uviđaš, amigo?
Pepe Nastazio se podmuklo isceri, kao neko ko je jedva
čekao ovaj trenutak.
— Da, da, drugar. Dobićeš, naravno, svoje oružje, ali pod
okolnostima koje će se malo razlikovati od onoga što si ti sebi
zamislio.
Podmukli osmejak postade jači.
Sejn je imao osećaj da će se njegovi problemi iskompli-
kovati. Ovaj podmukli pas imao je nešto na umu i to Zapad­
njaka sigurno neće učiniti srećnim.
Sejn pogleda ka Pakou, koji je još uvek držao revolver
uperen u njega i pakosno se osmehivao.
— Ako bismo te pustili da odjašeš, ti bi se za kratko vre­
me opet ovde pojavio, amigo — objasni vođa bandita — a to
mi sebi ne smemo dozvoliti, jer ja ti verujem da bi ti dokraj­
čio moje mučačose.
Sejn stisnu usne. Iznenada je osetio da ga je debeljko pro­
zreo. Ipak se nasmešio.
— Samo nastavi, amigo.'Ispljuj sve kako bih znao na čemu
sam!
Pepe Nastazio klimnu glavom.
— Ti ćeš nekoliko sati da spavaš, amigo Sejne. A u me­
đuvremenu ćemo moji drugari, senjora i ja da nestanemo. Ka­
da se probudiš, ležiće ti oružje nadohvat ruke i potrebno će
biti samo da odjašeš i ispuniš svoj zadatak. Srešćemo se zatim
10

13. 'k-k'ir S E J N 'k 'h k
opet ovde kroz tri dana. Ako sve bude kako treba, dobićeš
svoju golubicu nazad. Ako ne . ..
Vođa bandita sleže ramenima.
— I kako ćete me navesti da spavam? — upita Sejn.
Debeli banditski vođa se iskezi kao medved koji je otkrio
vedro puno meda.
— Viski ili tekila? — upita.
Potrajalo je koji trenutak dok je veliki borac shvatio stvar.
Sintija se priljubila sasvim uz njega. Ponovo se pojavio veliki
strah u očima žene.
— Viski, amigosi. Kad već moram da se tako opijem, onda
ću rađe uzeti viski. Ali, ne ,od one vrste zmijskog otrova od
kojeg se čoveku raspadaju hozentregeri.
-— Najbolji viski koji sam mogao da nabavim — obeća Pe­
pe Nastazio. — Moja omiljena marka i siguran sam da će i tebi
1;akođe prijati.
Jedan od Meksikanaca koraknu bliže. Široko se cereći, po­
stavio je punu bocu viskija na sto.
■— Samo povuci, amigo — nutkao je Pepe Nastazio Sejna.
— Mi ti poklanjamo piće. To sve, naravno, ide na moj račun.
Treba da piješ dok se ne srušiš.
Ponovo oseti visoki Zapadnjak kako se u njemu penje bes.
Ali, znao je da nema nikakav drugi izlaz nego da prihvati ovu
paklenu igru.
Zubima je otćepio bocu i zatim pružio ruku ka svojoj čaši.
, — Pij iz boce, amigo Sejne — reče Pepe Nastazio. — Se­
njora i mi ćemo te posmatrati. Sem toga, ne želimo da gubimo
vreine. Pred nama je dugo jahanje. I još nešto, Sejne: Da ne
bi došao slučajno na ideju da poželiš da nas pratiš. To ne bi
vodilo ničemu. A uz to, time bi samo doveo u opasnost život
senjore, jer ćemo mi biti obaveštavani o svakom tvom koraku.
Tvrdi osmejak lebdeo je oko Sejnovih uglova usana. Podi­
gao je rukom bocu, klimnuo umirujuće Sintiji glavom, a onda
prineo tečnost usnama.
— No, prija li? — upita Pepe Nastazio sa lažnom srdač-
noSću.
— Izvrsno, Pepe.
— Onda se nemoj dati ometati! Mi bismo rado s tobom
popili po jednu, ali, čeka nas još dugo putovanje.
Viski je Zapadnjaku goreo u grlu i želucu kao tečna vatra.
Zatim je alkohol počeo da deluje, iako je Sejn zaista mo­
li

14. Hc-irk S E J N 'k'kic
gao dosta da izdrži. Ali, jedna toliko količina i to za tako krat­
ko vreme morala je svakoga da sredi.
U Zapadnjakovim slepoočnicama počelo je da dobuje. Šejn
je počeo sve češće da podriguje. Reči su mu zvučale nejasno dok
se izvinjavao.
— Ispij sve, amigo Šejne!
Šejn pomisli na Sintiju. Nije mu preostalo ništa drugo nego
da posluša.
Svet je počeo da se okreće oko njega. Osećanje vrtoglavice
ugrabilo ga je čvrsto kao kleštama i nemilosrdno ga lomilo.
Sejn je očajnički pokušavao da razbistri svoje misli, ali mu
to više nije uspevalo. Video je Sintiju i bandite kao kroz gusti
veo magle. Njihovi glasovi su mu zvučali kao mukla grmljavina.
Sejnova poslednja misao bila je da su morali svakako ne­
što da umeSaju u viski, kako bi ga što brže doveli u stanje ne­
svesti.
Zatim nije znao više niSta.
rv
Imao je osećaj da će lobanja da mu prsne kad je otvorio
oči. Ruke su mu se automatski podigle, i njima je stegao glavu
kao da je hteo da ukloni taj snažni bol.
Izgledalo je visokom Zapadnjaku kao da ga neko nevid­
ljiv i svake tri sekunde udara čekićem po glavi. Spopala ga je
muka i u njemu se javljao nagon za povraćanjem.
Nekoliko dugih trenutaka ležao je m im o, snažno hvata«
vazduh i na taj način se borio protiv m ačniM n želucu.
Posle izvesnog vremena otvorio je ponovo očL Svetlost koja
je strujala kroz otvorene prozore priSinjavala m u je nove teš­
koće.
Onda, n jednom trzaju, ispravi Zapadnjak gornji deo tela.
Pomislio je u tom trenutku na Sintiju i bandite koji su ga do­
veli u ovakvo stanje.
Kada je začuo neki Smn okrenuo se polako i u je d a o mla­
du ženu koja je stajala kraj vrata sobe. Mogla je imati najviSe
osamnaest godina, ali je već imala oblike zrele žene. Duga crna
kosa padala joj je preko ramena.
12

15. ★★★ S e j n ■k'trit
šarena, karirana haljina obavijala joj je telo kao druga
koža. Osmehnula se prijateljski i prišla bliže.
Tek u tom trenutku, doprlo je Zapadnjaku do svesti da se
više ne nalazi u krčmi kraj šanka nego u nekoj sobi.
— No, je li ti bolje, dečko? — upita ga rasna Meksikanka,
osmehujući se i dalje. — Doneću ti odmah jaku kafu, koja bi
i mrtvog mogla da dozove u život.
Šejn pređe rukom preko očiju. Oštar bol ponovo je sevnuo
u njegovoj glavi.
— Sveti duše— prostenjao je, spustivši noge preko ivice
kreveta i oteturavši se ka prozoru.
Duboko je udahnuo svež jutarnji vazduh.
Nalazio se još uvek u Santa Ani. I bilo je sa.svim sigurno
da se banditi i Sintija s njima nalaze sada već preko sedam
brda. Polako mu se vraćalo sećanje.
I visoki Zapadnjak je ponovo shvatio da je preko ušiju u
sosu.
U tom trenutku, Meksikanka ude u sobu. Pružila je Sejnu
šolju sa crnom kaiom. Aromatičan miris prodro mu je u noz­
drve.
— Velika hlava, golubice moja — nasmeši se Zapadnjak i
poče da pije crnu, vrelu tečnost, Već posle kratko vremena
osetio je životvorno dejstvo jakog napitka.
— Je.si li me ti ovamo gore dovukla? — upita zatim Šejn
i pruži joj nazad praznu šolju.
— Da, da, senjor — klimnu Meksikanka glavom. — Moj
otac mi je pri tom pomogao. Nismo mogli da vas ostavimo da
ležite tamo dole. Bili ste jako pijani, senjor.
Šejn se .smeškao zbunjeno.
— Mi, naravno, znamo da to nije bila vaša krivica, senjor
— nastavila je Meksikanka žustro. — Taj Pepe Nastazio je je­
dan jako veliki pokvarenjak. Mi svi jako mnogo trpimo pod
njim, jer, on nema nikakvih obzira i gazi preko leševa.
Njeno blago ovalno lice sa napućenim usnama i crnim oči­
ma delovalo je jako ozbiljno.
Šejn joj prođe jednim nežnim pokretom kroz gustu, dugu
kosu. Onda ugleda svoj opasač sa revolverom i svoju „vinčes­
terku” kako leže na podu.
— Ja moram dalje, lepo dete — objasni devojci. — Šteta
što nemam više vrf^mena. — li džepa pantalona izvadio je dva
novčića i pružio joj ih.

16. ■kicir S E J N 'k'k'k
Ona načini lep poklon i dolari brzo iščezoše.
— Hvala, amigo — šapnula je. — Ja sam Končita. Ukoliko
▼as vaš put opet navede ovuda, bićete ovde uvek rado viđeni
gost.
Sejn dodirnu ponovo praznu šolju.
— Napravi mi još jednu kafu — zamoli. — U mojoj lobanji
je još uvek pakao. Mogu da se zakunem da je taj pasji sin ume-
iao U viski nekakav preparat. ‘
Jedan čas kasnije, Sejn se već nalazio na putu. Hacijenda
Don Rikarda de Valice treba da se nalazila tridesetak m ilja
prema zapadu.
To mu je potvrdio i vlasnik male krčme.
Sejnova glava je još uvek tutnjala, ali, svež vazduh činio
mu je dobro.
Oko njega je bila divlja, spržena zemlja sa crvenim ste­
nama, kanjonima i uskim jarugama. Tu i tamo, pojavio bi se
izvor u čijoj bi se okolini sve zelenilo i cvetalo.
Sve je odavalo sasvim miroljubiv utisak, ako izuzmemo zve-
čarku, koja je ležala na jednom velikom komadu stene. Visoki
Zapadnjak skrenu konja i obiđe oko gmizavca u velikom lu k u .,
U jednom malom potoku, Sejn se osvežio, uronivši glavu u
bistru i ledenu vodu. Upravo je hteo da se ponovo popne u
sedlo kad odjeknuše pucnjL
Sasvim u blizini.
Sejn se trenutno razbudio, uskočio u sedlo i pojahao izme­
đu nekoliko velikih stena koje su se kao ispruženi kažiprsti
uzdizali ka plavom nebu.
Ponovo prasnuše pucnji.
Njega se zapravo cela ta stvar nije ticala, jer meci nisa
bili namenjeni njemu, ali je Sejn ipak bio čovek koji je voleo
da zna šta se u njegovoj neposrednoj okolini odigrava.
Zato on izvuče „vinčesterku” iz futrole i pope se uz jedan
mali brežuljak koji mu je obećavao dobar vidik. I nije se razo­
čarao.
Jedva sto metara udaljene od njega, ugledao je trojicu

17. ★★★ S E J N -k'k'k
jahača koji su u tom trenutku skočili iz sedla i ponovo otvorili
paljbu na jednog čoveka, koji se bacio u zaklon iza jedne stene
i uzvratio paljbom.
Trojica protiv jednog — to nije bilo po Zapadnjakovom
ukusu.
Privukao se bliže mestu sukoba. Odjednom, udari jedan
loše usmeren metak sasvim blizu njega što sa njegovih usana
izmami kletvu.
Trojica napadača su svog protivnika bili gadno priklještili.
Uhvatili su ga sa tri strane i čovek tamo nije imao više šanse
od snežne grudve pod užarenim suncem Arizone.
Taj čovek je bio već postariji, dobro odeven i mora da je
u tom trenutku imao neprilika sa svojom puškom „šarpovkom”,
jer Je odbacio i izvukao revolver.
Te trenutke su trojica napadača iskoristili da se privuku
još bliže svojoj žrtvi. I, naravno, sa svojim puškama bili su u
prednosti.
Na Meksikančevom „sombreru” pojavila se odjednom velika
rupa. Iznenada. Druga kugla prosvirala mu je kroz poširoki
rukav. Stari je malo šta mogao u tom trenutku da učini.
Sejn je mogao jasno da vidi da se njegovo od sunca opa­
ljeno lice iskrivilo. U tamnim očima čitao mu se smrtni strah.
Iznenada, pucnji umukoše. Poprištem se vukao vijugavi dim
baruta.
— Izlazi iz te tvoje mišje rupe — povika jedan od trojice
napadača. Radilo se o jednom Amerikancu. Oba njegova pratio­
ca bili su Meksikanci.
— Hajde, dođi već jednom, senjor — nastavljao je da zuji
hladan glas. — Mogli bismo da uštedimo mnogo olova. Doče-
paćemo te se u svakom slučaju. Zato izađi. Dobićeš pri tom
jednu poštenu šansu!
Stariji čovek je oklevao.
Smušeno je prevukao rukom preko znojem orošenog čela.
Još uvek se iskrio strah u njegovim očima.
Onda odjednom izgleda da je uspeo da se odluči. Odbacio
je revolver, podigao obe ruke ka nebu i podigao se iza svog
zaklona.
— Pametno, pametno — prokomentarisa muškarac koji je
imao teksaške brkove i bio obučen kao kauboj. Revolver mu
je visio nisko o bedru.
— Hajde, dođi ovamo, amigo!
1$

18. ★★★Š E J N -k'k'k
Meksikanac pođe oklevajući nekoliko koraka bliže. Tri puš­
ke su bile uperene u njega. Njegovo lice bilo je sasvim bledo.
— S tobom je konačno gotovo — procedi muškarac s tek-
saškim brkovima. — Želiš li rađe kuglu ili treba da te obesimo?
Šejn nabra čelo.
Zar ova trojica tipova nisu ovde pre obećali tom postarijem
čoveku jednu fer šansu?
A pod fer šansom visoki Zapadnjak podrazumevao je ne­
što sasvim drugo.
Zarobljenik obori glavu.
Njegova tri protivnika stajali su sasvim blizu njega, cerili
se podrugljivo i pravili uzgredne opaske od kojih je zarobljeni­
ku krv pojurila u lice.
Šejn je došao do saznanja da taj čovek tamo nije ni u kom
slučaju mogao biti nikakav nitkov. Morao je biti neki gazda
koji je negde vodio glavnu reč.
— Dokrajčite me već jednom — promrmlja zarobljenik iz­
nenada. — Koliko ćete dobiti za to što ćete me smaknuti? —
nastavio je. Zar mi ni pred licem smrti nećete reći ko vas je
angažovao da me ubijete?
Teksašanin pogladi svoje brkove.
— To bi ti rado želeo da znaš, senjor. Da, d a . . . ja to mogu
da razumem, ali te ne mogu uslužiti ni sa kakvim imenom. Mi
dobijamo samo veliku gomilu dolara da te maknemo s puta.
Više od toga ni sami ne znamo.
Šejn je čuo dovoljno.
Iako ga se cela ova stvar uopšte nije ticala, on nije mogao
da dozvoli da tamo jedan čovek bude smaknut od trojice pla­
ćenih ubica.
Privukao se polako bliže, a onda se iz svog zaklona pojavio
za leđima one trojice.
Meksikanac ga je ugledao.
Nada je sevnula u njegovim očima. I to je opomenulo tro­
jicu ubica.
Pre nego što su oni mogli da se osvrnu, Sejn je povikao
oštro.
— Ne mrdajte!
Zapadnjak je stajao s izvučenim revolverom jedva desetak
koraka iza bandita, koji su nepomično stajali i tek morali da
se trgnu iz prvobitnog šoka.
16

19. -k'k'k Š E J N ★★★
— Držite se rađe po strani od cele stvari, mister — progo­
vori najzad Teksašanin. — Vi uopšte ne znate u šta se upuštate.
— To bi moglo da bude — odvrati Zapadnjak. — Ali, ja
neću dopustiti da tog čoveka tamo smaknete. Hajde, bacite vaše
puške! A li ne naglo!
„Vinčesterke” tresnuše o tle. Iznad njih se od pada podigla
prašina.
Onda se sva trojica revolveraša okretoše ka Zapadnjaku.
Meksikanac iza njih kliznuo je brzo u stranu.
Teksašanin je nekoliko puta klimnuo glavom.
'— Čuj, mister. Ja sam siguran da bismo se nekako mogli
sporazumeti. Ovaj čovek tamo će umreti. Ništa na svetu ga
neće moći spasti. Ako mi to ne učinimo, neki drugi će ga po­
slati u pakao. To je samo pitanje vremena. A ti ćeš samo nato­
variti sebi na leđa nekolicinu ljudi, ukoliko ne budeš razuman.
— Jesi li gotov? — upita Zapadnjak. — Trebalo je da po-
staneš lutajući propovednik. Hajde, otkopčajte vaše opasače s
revolverima! ^
Teksašanin zavrte glavom.
— To mi nećemo učiniti, prijatelju moj. Ti ćeš morati s
nama da se poneseš, ukoliko si raspoložen za to. Nas smo tro­
jica i rukujemo sa revolverima kao neka stara tetka sa svojim
iglama za pletenje. Ti si, istina, u prednosti, jer si svoju gvož­
đuriju već izvukao, ali jedan od nas će te garantovano dokačiti.
Sada Sejn zavrte glavom.
— Hoću da vas upozorim. Ja . ..
Visoki Zapadnjak dalje nije stigao.
Trojica revolveraša potegoše. I bili su prokleto brzi. Sejn je
shvatio da protiv te trojice tipova jedva da bi imao nekakvu
šansu, da već nije imao izvučen „remington”, spreman za paljbu.
Ovako je oretekao trojicu napadača. Obojicu Meksikanaca
pogodio je u ruku u kojoj su držali revolver, a Teksašanin je
odbacio svoj „kolt” kao da se ovaj pretvorio u užareni metal.
Obojica ranjenika su zaječali, pali na kolena i pokušali da
ublaže svoj bol.
Bivši zarobljenik brzo koraknu bliže, uze jedan od revol­
vera ovih ubica i priđe zatim visokom Zapadnjaku.
— Velika hvala, senjor — obrati mu se. — Vi ste spasli
moj život i ja sam vaš večiti dužnik.
Šejn odmahnu rukom, ne ispuštajući s oka trojicu bandita,
jer nije želeo da doživi nikakvo iznenađenje.
»Sejn 42 IT

20. ★★★ S e j n ★★★
Ali, toj trojici tipova bilo je za sada dosta i nisu pokazivali
nikakvu volju da čine dalje teškoće.
— Moje ime je Don Rikardo de Valica — predstavi se u
tom trenutku, Meksikanac. — Molim vas, dođite sa mnom na
moju hacijendu. Želim da budete moj gost.
Sejnove oči se raširiše. Zagrcnuo se i morao je prvo da se
navikne na pomisao da je upravo spasao život čoveku kojeg je
po nalu Pepe Nastazia trebalo da otme.
Meksikanac ga iznenada ispitivački pogleda kao da je bio
nešto posebno nanjušio.
— Ja sam Sejn — odgovori visoki čovek mirno. Iznenađenje
na njegovom licu se izgubilo. — Sta ćemo sada da radimo s
ovom trojicom bandita?
Hacijendero pogleda ka Teksašaninu i dvojici njegovih part­
nera.
— Ja nisam čovek koji vraća milo za drago, inače bih ja
ove divlje pse jednostavno smakao. Povešćemo ih sa nama na
našu hacijendu. Zatim ću ih nekako prebaciti do Civave i tamo
izručiti vlastima. Ovi tipovi neće umaći zasluženoj kazni.
Sejn klimnu glavom, a onda se okrete ka trojici bandita,
koji su ga gledali ispunjeni mržnjom.
— Hajde, na konje! I ne pokušavajte samo nikakve glupe
trikove!
Nekoliko minuta docnije, pojahali su. Sejn kraj Don Rikar­
da de Valice, a pred njim a trojica bandita.
Sada bi za Zapadnjaka predstavljalo sitnicu da izvrši zada­
tak koji mu je bio dat. Ali, Sejnu to nije bilo ni na kraj pameti.
Hacijendero ga je više puta iskosa ispitivački pogledao.
Do hacijende moglo je da bude još najmanje deset milja.
Sejn bi jako rado želeo da zna zašto se Valica zadržavao toliko
daleko od svog poseda.
Rikardo de Valica iznenada prekide ćutanje. Govorio je vrlo
tiho, tako da ga banditi, koji su jahali pred njima, nisu mogli
rausumeti.
— Slušajte, senjor Sejne — rekao je. — Ja bih želeo da
vam učinim jedan predlog. Vi ste odvažan čovek i borac, kome
je srce na pravom rnestu. Zar ne biste hteli da stupite u moju
službu? Razmislite o tome u miru, jer ja i ne očekujem nikakav
brzi odgovor.
Klimnuo je lako glavom, a onda zamišljeno pogledao Za­
padnjaka.
18

21. ★★-Ar Š E J N ★★★
— Ja imam više neprijatelja nego pas buva. Negde neko
već nedeljama i mesecima pokušava da me ukloni s puta. Ja
tapkam potpuno u mraku. Ja, prirodno, shvatam da imam mno­
go neprijatelja, jer mi mnogi zavide na mojoj moći i mom bo­
gatstvu, ali, ja sam mnoge godine radio teško. Meni ništa nije
bilo poklonjeno. Sopstvenim rukama podigao sam sebi mali raj.
I sad bi trebalo da izgubim plodove tolikih uloženih godina.
. Hoćete li mi pomoći, senjor Sejne?
— Dajte mi vremena za razmišljanje — odvrati Zapadnjak
otvoreno. — Želeo bih prvo da znam za kakvu se surovu igru
dajem kupiti. Sem toga, ja nisam jeftin, senjor Valica.
Hacijendero se osmehnu uzdržano.
— Novac ne igra nikakvu ulogu, senjor. Njega imam do­
voljno i ja ću vas nagraditi kneževski. Vi bi trebalo da budete
samo moja lična zaštita. Samo bih vam ja davao naređenja.
Valica zaćuta.
Sveti duše, pomisli Zapadnjak. I tog čoveka treba da otmem
ako hoću da spasem Sintijin život. Onaj Pepe Nastazio sigurno
ne zna za milost. A mogao bih da se kladim u sve da i on radi
po nalogu nekog drugog. I pošto on i njegovi ljudi nisu ništa
uspeli, došao sam im kao poručen. Kako li ću samo da se izvu­
čem iz tih prokletih klešta?
U tom trenutku prasnu pucanj.
Metak pogodi Valicinog konja. Ovaj se sruši. Hacijendero
je u visokom luku bio zbačen.
Sledeće vrelo olovo promašilo je i Valicu i Sejna, koji se
panterskim skokom bacio sa svog konja i otkotrljao se preko tla.
Dokopao se jedne male uvale u tlu, legao u nju, izvukao
mington” iz futrole i opalio ka jednom brežuljku odakle je se-
vao plamen iz cevi.
Trojica bandita naravno nisu pustila da im promakne takva
šansu,.
Još pri prvom pucnju podboli su konje i odgalopirali odatle.
Sejn je već hteo da im puca u leđa, a onda je oborio cev svog
„remingtona”.
Provirio je gore prema Valici, koji se zavukao u žbunju i
tako se sakrio pogledu podmuklog napadača.
Pucnji umukoše.
Sejn je bio uveren u to da je prepad služio samo za to da
bi trojici bandita omogućio bekstvo.
19

22. ★★★S e j n ★★★
Hacijenderov konj ležao je umirući na tlu. Nekoliko lešinara
već je spremno kružilo na nebu bez oblaka.
Obojica muškaraca ostadoše još nekoliko minuta u zaklonu.
Onda se Šejn podiže. Lako pognut stajao je tu, spreman da od­
mah reaguje ukoliko se podmukli protivnik još nalazi na bre­
žuljku.
Ali, kao i trojica bandita.i ovaj nitkov je zdimio.
Valica je hramljući izašao iz žbunja. Odelo mu je izgledalo
jadno, a lice i ruke su mu bili izgrebani od trnja.
Uprkos tome, on se osmehivao,
— Vi mi donositi sreću senjor Šejne . .. A ta tri bandita
su uspela da umaknu. I siguran sam da će opet jednom pokušati
da me smaknu.
Hacijendero se smeškao gorko.
Pogledao je svog mrtvog konja, a onda podigao oči ka Za­
padnjaku,
— Moj konj će nas obojicu nositi, senjor — reče Sejn. —
Pojašimo.
VI
Sejnu je bila dodeljena jedna soba. On se okupao, i osve-
•žio. Sada se nalazio na putu u primaću sobu, gde se dogovorio
da se u ovoj velikoj gazdinskoj kući nađe sa Valicom. Haci­
jenda je premašila čak i njegova očekivanja.
Sejn, koji se često nalazio u Meksiku i dobro poznavao
zemlju i ljude, bio je iznenađen hacijenderovim bogatstvom.
Sada je stajao u velikoj prostoriji koja je bila opremljena
odabranim nameštajem i ukrašen mnogim dragocenostima. Ra­
doznalo se osvrtao oko sebe, a onda je naglo zastao kada je opa­
zio da se pojavljuje jedna ^ena koja je jako ličila na Valicu.
Bila je oko trideset godina stara i imala je pravilno lice
sa simpatičnim crtama. Njena punačka figura odavala je da je
veoma volela da jede.
Sejn skide svoj ,,stetson” i lako se nakloni.
— Helo, senjor Šejne — odjeknuo je malo promukli glas.
— Ja sam Huanita Malorki, kći Don Rikarda. Moj otac mi je
ispričao o vama. ^
20

23. ■k'k'k Š E J N -k'k'k
Prišla je bliže i posegnula za Zapadnjakovom rukom.
Crna, kratko podsečena kosa oivičavala je ovalno lice sa
tamnim očima. Jedre grudi pretile su da raskidaju uski steznik.
Stisak ruke bio joj je snažan i srdačan.
— Ja vam zahvaljujem, senjor, što ste mom ocu spasli ži­
vot. Neka ste od srca dobrodošli ovde, kod nas.
— Meni je čast da sam pušten ovde, u kuću vašeg oca —
odvrati Zapadnjak galantno. — Za mene se samo po sebi pod-
razumevalo da pomognem vašem ocu.
Osmehnula se i povukla ruku. U tom trenutku, prostorijom
su odjeknuli koraci.
Približiše se dvojica muškaraca.
Jedan je bio Don Rikardo, a drugi čovek od približno tri­
deset pet-šest godina. Brčići nad gornjom usnom davali su mu
odvažan izgled. Rastvorio je usta u širok osmejak i videli su
mu se sjajni zubi.
Izgledalo je da se sastoji samo od jakih kostiju i mišića.
— Ovo je moj zet Ernesto Malorki — predstavi ga Rikardo
de Valica.
Muškarci se snažno rukovaše i izmeniše reči učtivosti. Onda
Ernesto zahvali Šejnu što je njegovom tastu spasao život.
— Ja ga, -na žalost, nisam mogao pratiti — završi Meksi­
kanac svoje slovo. — Imao sam suviše posla ovde, na hacijendi.
Inače bih se ja pobrinuo za njegovu sigurnost.
— Ostavimo tu neprijatnu temu za razgovor — predloži
Valice u tom trenutku. — Hajdemo za sto. Od srca vas pozivam,
senjor Sejne.
Veliki sto se povijao uskoro pod teretom jela i pića koja
je iznelo nekoliko članova posluge. Sejn se marljivo prihvati,
jer je njegova glad poslednjih časova postala velika.
Atmosfera je bila opuštena i pričalo se samo o svakodnev­
nim problemima, a ne i o velikim brigama koje su pritiskale
hacijendera.
Crveno vino, koje je kao ulje klizilo niz grlo, još više je
poboljšalo raspoloženje. Kroz otvorene prozofe prodirao je unu­
tra svež vazduh.
Večernji suton spuštao se sa zarumenelog neba, navlačeći
tamni veo i rasprostirući ga po zemlji. Smračilo se iznenada i
brzo. Vatra iz kamina stvarala je neobične senke. Bezbrojne
sveče bacale su mlečnu, prijatnu svetlost.
Sejn iznenada uhvati sebe u tome da zeva. Izvinjavajući
21

24. ar
se, prekrio je šakom usta, osetivši uz put Don Rikardov razu-
mevajući pogled kako počiva na njemu. '
— Završimo za danas — javi se Don Rikardo. — Naš gost
je bez sumnje jako umoran. A i ja sam se danas suviše junačio.
Hacijendero ustade.
Šejn umorno zaklopi oči, čim je legao na mek krevet. Usko­
ro se začu njegovo ravnomerno disanje i on pade u više nego
zasluženi san.
Nije video tamnu senku, koja .se kao bezglasna silueta pri­
bližila kući i popela gore na jedno drvo čija je snažna grana do­
pirala čak do prozora sobe u kojoj je Zapadnjak spavao.
V II
Mala krovinjara nalazila se usred surove planinske div­
ljine Meksika. Samo su upućeni mogli da je nađu. Naslonila se,
kao da traži zaštitu, uz strmu stranu brda, i jedva se prime-
ćivala.
Sintija Hert nalazila se u jednoj maloj sobi. Na vrata je
bila navučena reza. Napolju su sedela trojica kidnapera, igrala
poker i brbljala alkoholiziranim glasovima.
Pepe Nastazio bio je na putu.
Lepa žena nije bila izgubila živce, iako je tačno znala ko­
liko je ozbiljna bila njena situacija. Verovala je Sejnu i na­
dala se da će on naći nekakvu mogućnost da je oslobodi.
Trojica bandita postali su glasniji. Očigledno su tekila ili
viski V'^čeli da deluju.
U lepoj ženi počeo je da raste strah. Stegla je šake i lomila
prste.
Sasvim se zgrčila kada se začulo snažno lupanje o vrata.
- Hej, mala, čikita — povika jedan uzbuđen glas. — Z
nećeš malo da dođeš kod nas i da nam praviš društvo? A, šta
kažeš na to? M i smo svi pravi muškarci sa dlakama na grudi-
Podigla se sa tvrde klupe i prišla prozoru s rešetkama. Očaj-
jedno drugom mnogo zadovoljstva — preo je glas.
Strah je u Sintiji Hert rastao.
Znala je da je banditima napolju izručena na milost i ne­
milost. Čak ni zaključana vrata ne bi te tipove mogl§_ zadržati
ukoliko oni misle ozbiljno.
22

25. Podigla se sa tvrde klupe i prišla prozoru s rešetkama. Očaj­
nički je zurila napolje, ali, nije mogla baš mnogo da vidi, jer je
tama bila progutala sve.
Ponovo je snažna pesnica zalupala na vrata.
— Hajde, otvori, golubice moja — povika jedan drugi glas.
— Inače ćemo biti vrlo opaki i izvući ćemo te. A ti sigurno ne
želiš da m i budemo opaki.
Sintija je počela da drhti.
Pesnice su ponovo počele da udaraju u vrata, koja su počela
preteći da pucketaju.
Kreštavo cerekanje prodiralo joj je do ušiju. Nešto je bilo
udarilo o tlo, verovatno neka prazna boca. Jedan od bandita po­
čeo je da prebira po gitari. Neka čežnjiva melodija doprla je
do očajne žene, i za trenutak odvratila je od njenih velikih
briga.
Sintija se užasnuto trže iz svojih misli kada se jedno teško
telo bacilo na vrata, koja su počela da podrhtavaju u ragastovu
i preteći da škripe.
Lepa žena je u tim trenucima dónela očajničku odluku.
Podigla se, popravila pokretom ruke suknju i bluzu i prišla
vratima. Otvorila ih je u trenutku kad je upravo jedan od
otmičara, sav izvan sebe od besa, tresnuo o njih.
Uleteo je kao topovsko đule unutra, tresnuo svom snagom o
suprotan zid i srozao se kao prazna vreća. Oba preostala bandita
stajala su pred vratima i bez reč zurila u Sintiju.
Sintija se povuče malo dublje u svoju sobicu. Oba bandita
pratila su je još uvek zapanjenim pogledom i bili su još uvek
suviše iznenađeni da bi samovoljno ušli u sobu.
— No, šta je, amigosi? — povika lepa žena. — Zašto sto­
jite tu kao glupi ovnovi kad nad njima počnu da sevaju munje
i pucaju gromovi.
Okrenula se ka tipu koji je držao gitaru u ruci.
— Hajde, sviraj, amigo, jer ti si majstor na tom instrumen­
tu. Učini mi zadovoljstvo i sviraj.
Bandit se počeša po potiljku, pogleda kratko u svog part­
nera, koji se još uvek cerio glupo, a onda prevukao prstima
preko žica.
Ponovo je ona ista čežnjiva melodija ispunila prostoriju.
Drugi bandit uđe u malu Sintijinu sobu, pa priđe kompanjonu
kraj zida da mu pomogne da stane na noge.
23

26. k ' k ' k S E J N k - k k
Covek je bio još propisno ošamućen. Na njegovom čelu
počela je da se ocrtava povelika čvoruga. On probrblja nešto
nerazumljivo i poče da posrće po sobi, dok nije našao jednu
stolicu na koje je seo i zaronio lice u šake.
— Slušaj ti, drombuljašu — obrati se bandit svom partneru
sa gitarom. — Ova mala drolja očekuje od nas sasvim nešto
drugo. Zar ne misliš tako?
Gitarista je spokojno i dalje svirao na svom instrumentu.
Sintija je tiho pevušila melodiju i pružila Meksikancu još do­
pola punu bocu tekile.
Otmičar, koji je malo pre nimalo nežno poljubio zid uze
svom kompanjonu bocu iz ruke. Zbunjen izraz ha licu mu je
nestao.
Mljacnuvši, prislonio je grlić boce na usta, povukao i ce­
reći se, pružio bocu lepoj ženi.
Sintija podiže obe ruke u znak odbijanja.
— Samo po redu, amigosi — reče. — Nećete se valjda
ponašati kao divlje životinje prema jednoj američkoj ledi? Vi
ste ipak ponosni kabalerosi, ili sam se ja možda prevarila u
vama?
Bandit zastade, provuče prstima kroz svoju neurednu, ču­
pavu bradu i pogleda ka dvojici svojih prijatelja.
— To je za mene previše, karamba. Sta ćemo da radimo s
ovom iufom?
Pre nego što se okrenuo dobio je od Sintije zvučan šamar.
Desni obraz bandita zacrveneo se kao paprika. Hteo je da se
ustremi na devojku, ali su ga oba njegova kompanjona zadr­
žala.
— Nemojte samo da se posvađate međusobno — javila se
Sintija dok joj je podrugljiv osmejak lebdeo na licu. Verovala
je da je našla način kako će s tim tipovima izaći na kraj.
Iznenada je skočila na sto. Njena dugačka suknja podigla
se kroz vitkih bedara. Trojica otmičara zaboraviše svoju svađu
i zapanjeno se zablenuše u lepu ženu koja se vrtela u krug.
— Ja ću plesati za vas, amigosi — mamila ih Je Sintija,
ne obazirući se na ogroman strah koji joj Je strujao celim te­
lom. — No? Zar to nije ništa? Miguel će pri tom da svira na
svojoj gitari. A onda ćemo naravno videti dalje šta će od svega
toga da ispadne.
Sintija Hert se izazivački smeškala i njihala se u kukovima,
tako da je trojici nitkova zastao dah.
SA

27. 'k'k'k Š E J N k ir-k
— Treba da igra — reče Hoze, na čijem je čelu velika čvo­
ruga dobila četvrtast oblik.
— Ti treba da sviraš — obrati se treći bandit gitaristi,
onaj što mu je ime bio Perez.
A Miguel nije pustio da mu se više puta kaže, jer je rado
svirao i bio zaista majstor na svojoj gitari. Sintija je pod raz­
galjenim pogledima trojice Meksikanaca počela polako da se vrti.
Uskoro se njen ples pretvorio u ekstazu. Trojica bandita
popila su više tekile nego što im je to moglo dobro činiti, ne
skidajući pogled sa lepe žene koja je izvodila ples svoga života.
Perez i Hoze udarali su takt rukama. Posle kraćeg vremena
su i zapevali, dok je Miguel svirao, a lepa žena plesala.
Ko zna koliko bi dugo sve ovo još moglo da potraje i da li
ti tipovi zaista ne bi konačno postigli svoj cilj đa se u tom tre­
nutku nisu uz prigušenu škripu naglo otvorila vrata.
Pepe Nastazio i još jedan čovek iz bande pojavili su se u
okviru vrata. Mali, debeli čovek pocrvene sav kada je ugledao
tri svoja čoveka.
Sintija ječeći zastade, a onda klonu na kolena. Jedva je još
mogla da se drži na nogama.
— Jeste li se potpuno prepili? — zakrešta Nastazio. — Šta
se ovde događa? Trebalo je da čuvate senjoru, a ne da izvodite
orgije s njom, karamba!
Trojica otmičara stajali su pokunjeno, ne usuđujući se da
pogledaju u oči svom šefu.
— Mi ćemo još da razgovaramo, drugari — frktao je de­
beljko. — Oh, mogao bih da vam razbijem glave! Toliko glu­
posti jedva da se može podneti!
Podigao se, osmehujući se, pogled ka Sintiji, a onda joj po­
mogao da siđe sa stola.
— Izvinite. .. senjora — reče debeli vođa bande ljubazno.
— Ovi momci mora da su potpuno pošašavili. Bez sumnje su
hteli da navale na vas kao vukovi kojima krče creva na bif­
tek. Molim vas, vratite se nazad u vašu sobu. Ja sam dao reč
Sejnu da ćemo sa vama postupati pristojno. I tako treba bar
zasada da bude.
Sintiji Hert pade kamen sa srca. Ali, uprkos tome nije do
kraja verovala ovom banditskom vođi. Ko bi znao šta se
svetačke maske na njegovom nasmešenom licu unutra u njemu
događalo?
25

28. ★★★ Š E J N ★★★
V III
Vetar je šumeo u drveću. Negde su njiskali konji. Zavese su
se nadimale na povetarcu.
Niko nije opazio tamnu priliku, lioja je puzala po snažnoj
grani i u tom trenutku stigla do simsa prozora.
Covek se polako izdigao, ostao kao okamenjen da sedi na
ivici i zuri unutra, u pomrčinu sobe.
Nezvani posetilac se naceri kad je čuo ravnomerno disanje
spavača.
On se vesto vinu kroz prozor unutra. Uprkos tome, jedna
daska na podu izdajnički zaškripa. Uljez zastade, zadržavši dah.
Oči su mu kao dve svetle tačke blistale u tami. Mišićavo
telo bilo mu je zategnuto kao jedan veliki feder. U tom tre­
nutku, on se opipa po bedru i izvuče bešumno iz korica lovački
nož.
Trijumfalni osmejak pojavi mu se u uglovima usana. Zurio
je odozgo na čoveka koji je spavao, i koji se u tom trenutku
prevrnuo na drugu stranu.
Polako se uljez privukao krevetu. Metal noža svetlucao mu
je u ruci.
I tako se čovek našao tik kraj kreveta, zureći u Zapadnjaka,
koji se u tom trenutku ponovo nemirno pomakao, kao da je
instinktivno osetio smrtnu opasnost, koja mu se primakla na
minimalno rastojanje.
Nezvani posetilac se cerio. Bio je potpuno siguran u svoju
stvar i podigao je mišicu da bi zadao smrtonosan udarac kad
je Sejn otvorio oči.
U tom odlučujućem trenutku, Sejn se njie dvoumio ni se­
kunde.
Opazio je stranca, ugledao njegovo napregnuto lice, na kome
se čitala ubilačka žeđ, opazio blesak noža u podignutoj ruci,
koja je u tom času počela da se spušta.
Sejn ¡36 munjevito otkotrljao u stranu. Uprkos tome lovački
nož je zaparao njegovu kožu i probo skroz krevetski pokrivač.
Napadač uzrujano zastenja, pa ispusti nož i njegova ruka
krenu ka revolveru u futroli.
Sejn se baci na čoveka, uspe da ga obori, a onda plasira
pesnicu u lice stranca. Covek zaurla, otrže se od Zapadnjaka,
a onda zamahnu nogom napred.
Podmukli udarac pogodi Sejna u leđa. Tada, umesto da i»-
26

29. ★★★ Š E J N ★★★
koristi svoju šansu i povuče „kolt”, naže se Sejnov protivnik
u bekstvo.
Pojurio je ka prozoru, bacio se rizičnim .skokom napolje i
uspeo da se uhvati za jaku granu, kojom se i približio kući.
Šejn požuri lica iskrivljenog od bola takođe ka prozoru i
zagleda se u tarnu. Ugledao je joS samo tamnu senku, koja se već
posle nekoliko metara izgubila u tami.
Visoki Zapadnjak se borio za vazduh. Žmarci su mu se pe­
njali uz leđa kada je pomislio na to kako je za dlaku izbegao
smrt.
Trgao se nazad od prozora, jer nije hteo nikome da izigra­
va nikakvu metu.
U tom trenutku, začulo se kucanje u vrata njegove sobe.
Sejn trže svoj „remington” upravo kad su se vrata Sobe
odškrinula.
Ernesto Malorki proturi glavu unutra. Nekoliko pramenova
kose mu je zamršeno visilo niz čelo. Njegov pogled je ispitivač­
ki bio usmeren na Zapadnjaka.
— Začuo sam šumove, senjor Sejne — reče. — Da li se
nešto dogodilo?
— To možete mirno glasnije đa kažete — klim nu Sejn gla­
vom i obori cev revolvera. — Neki pasji sin pokušao je da mi
svoj nož zavuče među rebra.
Malorki se užasnuto trže i uđe u sobu. Nosio je kućni ogr­
tač.boje crvenog vina koji je labavo bio vezan.
— Sta? — procedio je. Njegovo smeđe lice postalo je belo
kao kreč. — Nadam se da to ne pravite sa mnom neku glupu
šalu — primeti zatim, ali, Sejn pokaza ka krevetskom pokriva­
ču, u kome je još,uvek stajao zaboden lovački nož.
Sejn pogleda ka oknu.
— Došao je kroz prozor — objasni — i morao je da se veo­
ma dobro snalazi po unutrašnjosti hacijende.
Ernesto Malorki stajao je još uvek nepomičan.
— Zaista mi je žao, senjor Sejne — promrmljao je zatim.
— Treba li s tim da upoznam mog tasta? Želite li neku drugu
sobu?
Zapadnjak zavrte glavom.
— Nije potrebno. Pasji sin sigurno neće više tako nešto
noćas pokušati. Gonjenje bi bilo potpuno beskorisno, jer je taj
tip sada sigurno već preko sedam brda.
Ernesto Malorki klim nu glavom.
27

30. -k'k'k S E J N k 'k 'k
—- Postaviću straže oko kuće — odluči. — Mislite na to đa
je i život Don Rikarda u opasnosti. Kada su te ubice već uspe-
le neprimećene da prodru u kuću, onda više niko ovde nije si­
guran za svoj život.
Sejn potvrdi glavom i priđe- krevetu. Izvukao je nož iz
pokrivača i zamišljeno ga odmerio u ruci.
Bio je uveren nekako ,da će nezvani posetilac pokušati još
jednom.
IX
— Već sam čuo za te neprijatnosti — reče Don Rikardo
de Valica zabrinutim glasom. — Mogu još da shvatim kada
pokušavaju mene da smaknu, ali, da neko vas hoće da ubije,
to mi ne ide u glavu.
Sejn sleže ramenima i ispi gutljaj kafe iz svoje šolje.
— Nemam pojma, Don Rikardo — odgovori. — Osećam
samo da sam ovde upao do guše u jednu vrlo vruću stvar.
— Hoćete li time da kažete da otklanjate moju ponudu? —
upita hacijendero razočaranim glasom.
— Ja ostajem — odvrati Zapadnjak mirno. — Hiljadu do­
lara mesečno je moja tarifa.
Valica odmah klim nu potvrdno glavom.
— Ja ću vam uz to dati i premiju od pet hiljada dolara,
ukoliko vam pođe za rukom da pronađete tipa koji stoji iza
svega.
— Slažem se, ali ipak imam još jedan mali problem, senjor
Valica . .. Ja ...
Sejn umuknu, jer su Ernesto Malorki i njegova žena upra­
vo silazili širokim zavojitim stepeništem.
— Kasnije — dodao je Zapadnjak i ustade da pozdravi par
koji je smešeći se sede kraj njih.
Pola časa docnije šetali su Don Rikardo i Sejn parkom koji
je okruživao veliku kuću.
— Sta vam leži na srcu? ^ upita£>liacijendero radoznalo
Zapadnjaka. — Da niste možda u novčanim teškoćama? Možete
odmah dobiti izvesnu akontaciju.
Zapadnjak odmahnu rukom, zastade i pogleda zamišljeno
Valicu.
28

31. ★★★ Š E J N ★★★
— Ja imam nalog da vas kidnapujem — reče mirno i opazi
kako je lice hacijendera prebledelo.
— Pravite lošu šalu, zar ne?
— Ne, senjor. Ja ću vam sve ukratko objasniti. Potrebna
mi je vaša pomoć.
Sejn poče da priča. Lice Don Rikarda se sve više uzduži-
valo. Više puta zavi’teo je glavom, kao da ne može sve to pravo
da veruje.
— Hoćete li mi pomoći? — upita Sejn konačno. — Ja mo­
ram da oslobodim Sintiju iz ruku bandita. A ja ću dobiti de­
vojku samo ako vas predam tim bandoljerosima.
Valica se ujede za donju usnu. Još uvek je vrteo glavom.
— Kako hoćete to da uradite, Sejne? — upita zatim. —
Vi ipak ne verujete ozbiljno da bih ja dobrovoljno pošao s va­
ma? Taj Nastazio ne bi ni sekunda oklevao da me ubije.
Sada Sejn zavrte glavom.
— Vama je za petama čitava gomila ljudi i ;ainteresovanih
grupa koji svi žele samo jedno: vas da zai’obe i da vas predaju
čoveku u pozadini koji je sve to inscenirao.
Valica se zagleda u svog sagovornika.
— I na tog tipa moramo da krenemo, senjor Valica — na­
stavi Zapadnjak. — Sada je na vama red da preskočite preko
sopstvene senke. Pošteno govoreći, vi imati zapravo samo ioš
ovu jedinu šansu ako želite još da uživate u je.seni svog života.
Vi, istina, možete da najmite armiju telohranitelja. Ali, ni to
vam ne bi moglo da garantuje da ćete ostati u životu.
Hacijendero je postao sve zamišljeniji.
— Kako izgleda vaš plan, Šejne?
Visoki Zapadnjak se nasmeši.
— Prvo morate da mi obećate da nećete nikome, ali zaista
nikome ni slova od toga da ispričate. Nikome na hacijendi, pa
čak ni svojoj kćerki ni zetu.
— Ne mi-slite li da je to malo preterano?
Visoki Zapadnjak se osmehnu.
— Ne, senjor. To mora da ostane naša zajednička tajna.
Samo tako imaćemo makar malenu šansu da se dočepamo čove­
ka koji stoji iza svega ovoga.
Don Rikardov pogled postade iznenada nepoverljiv.
— A šta ako hoćete da me obmanete? Sta onda? Gde su
mi garancije da vodite fer igru i da nećete da me povučete za
nos?
39

32. 'k 'k 'k Š E J N 'k 'k 'k
— Moja reč, senjor Valica. Više ne mogu da vam dam. I
moj život će biti u opasnosti.
— Hajde, recite mi jednom vaš plan.
— U redu. Učiniću to što je moguć^ kraće.
Sejn zabaci „stetson” na potiljak i htede da se nagne ka
Valici, kad opazi neko kretanje među žbunjem. Sejn pohita na­
pred i povuče hacijendera na tlo, kome je krik užasa bio zastao
u grlu.
Veliki nož vibrirao je zariven u jedno stablo pred kojim
je Valica još pre nekoliko sekundi stajao.
Držeći već „kolt” u ruci, Sejn skoči u žbunje.
Ali, u žbunju više nije bilo nikoga. Ipak, Zapadnjak je opa­
zio dva otiska čizama koji su se jasno razaznavali na tlu.
Pošao je nazad ka hacijenderu, koji se u međuvremenu bio
digao i zbunjeno čistio prašinu sa svog odela.
Sejn pokaza na zariveni nož.
— Verujete li mi sada, senjor Valica? Dvaput sam vam već
spasao život. Dovoljno je bilo samo da ne reagujem i Sintija bi
sigurno uskoro ponovo bila u mom naručju. Mi imamo samo još
jednu šansu.
Don Rikardo de Valica se polako smirivao. U njegovim tam­
nim očima još uvek se video izraz dubokog užasa.
Polako su krenuli dalje kao da se ništa nije dogodilo.
— Izjahaćemo sutra ujutru — poče Zapadnjak. — Onda ću
vas ja kobajagi zaskočiti i odvesti u Santa Anu. Pepe Nastazio
će sigurno već biti obavešten. .Ja ću vas predati vođi bandita i
dobiti Sintiju za to.
Ove reči nisu mogle da umire hacijendera. Očajnički je
zurio u Zapadnjaka.
— Nastazio vam neće učiniti ništa. U to sam ubeđen — na­
stavi Sejn. — On će vas odvesti čoveku koji nestrpljivo čeka
vašu smrt. A ja ću pravovremeno napasti. Vo je moj plan. Sva­
kako nimalo bezopasan, ali je to jedina mogućnost da se sve
razjasni.
Graške znoja oblile su Valicino lice. Crvene mrlje gorele
su mu na obrazima.
— To, naravno, nije za kukavice — primeti Sejn grubo. —
Ja znam tačno šta tražim od vas. Vama, a i meni ovo jedino
može pomoći, senjor Valica. Imamo samo tu jedinu šansu, jer
ja Sintiju neću ostaviti u nevolji. Ni u kom slučaju, jer je mojom
krivicom pala u ruke banditima.
30

33. ★★★ S e j n -k-kir
Don Rikardo klimnu polako glavom. Duboko je udisao vaz­
duh i belom maramicom, koju je izvukao iz džepa, brisao je
čelo.
— Ja sam saglasan, Šejne. Kad od ovakvih podmuklih po­
kušaja ubistva više nisam siguran ni na sopstvenoj zemlji, onda
m i ostaje još samo da se zavučem negde u mišju rupu. A kakav
bi to život bio?
Iznenada se osmehnu.
— Ja nikada u svom životu nisam bio kukavica, uvek sam
držao do svog ljudskog dostojanstva, i nikada se nisam povio.
Ali, nikada u svom životu nisam bio tako bespomoćan kao sada.
Učinimo, dakle, tako kao što ste planirali, Sejne. Nebesa će biti
s nama.
Valica se prekrsti.
Šejn zaklima zadovoljno glavom. On je znao da rizikuje u
ovoj odvažnoj igri, i to da sebe, Sintiju i, naravno, don Rikarda
odvede pravo u đavolov kazan.
Ipak, Šejn je već često igrao na visoke uloge i debljao. On
je verovao u svoju srećnu zvezdu. ..
X
■— No, kakvi su izgledi? — upita čovek visok rastom, čije
je lice bilo prekriveno crnom maskom. Taman ogrtač do zemlje
pokrivao je u potpunosti njegovo telo.
Kroz proreze na maski svetlucala su dva surova oka u vođu
bandita Pepe Nastazia, tako da se ovaj nije osećao naročito
ugodno u svojoj koži.
— Kreće se — promrmlja debeli vođa bande nejasno. —
Moraće zaista da uspe, jer ja imam jednog keca u rukavu.
Maskirani načini nestrpljivi pokret rukom.
— Hajde, ispljuni već jedno to, Pepe!
— Šejn — isceri se Nastazio. — Ja sam uspeo da ga „na­
govorim” na to da ščepa Don Rikarda. Jedna žena, s kojom je
on blizak, nalazi se u mojoj vlasti. Taj Amerikano će sve da
učini samo da se toj dami ne dogodi ništa.
Oči maskiranog zasjaše jače.
— Sejn — promrmlja on. — Da, da, ja sam čuo o tome da
31,

34. ★★★ Š E J N ★★★
se on zadržava na hacijendi Valice, ali, izgleda da dosada taj
hombre ništa nije preduzeo da se dokopa Don Rikarda. Kako
mi je jedan posrednik javio, on je sasvim dobar prijatelj sa ha­
cijenderom. Cenim da si secovao na pogrešnog konja, amigo Na­
stazio.
Pepe se osmehnu iskosa.
— Taj Sejn mora prvo da stekne Valicino poverenje. On
ipak nije običan ubica koji jednostavno zgrči kažiprst i nekoga
smakne s nogu. Ali, ja verujem da će on Valicu dovesti. Mrtvog
ili živog. Jer, on želi konačno da ponovo ima svoju damu u na­
ručju.
Maskirani se nervozno vrpoljio na petama.
— Onda treba taj Sejn da požuri — primeti grubo. —^ Ima
još veliki broj drugih ljudi koji žele da zasluže premiju od deset
hiljada dolara, koja je raspisana na Valicinu glavu. Pazi samo
na to da i ti ne ostaneš kratkih rukava.
Nastaziov osmejak je iščezao. Njegova debela leđa se po­
češe micati.
— Voleo bih samo rado đa znam zašto vi svog smrtnog
neprijatelja sami ne smaknete? — upita iznenada. — Znate, se­
njor, ta misao mi jednostavno nikako ne izlazi iz glave.
— Ja ti to, naravno, neću okačiti o nos — odvrati maski­
rani Ijutitim glasom. — To je isključivo moja stvar. Pobrini
se rađe za to da sve bude u redu. Počinjem polako da bivam
nestrpljiv, karamba!
Debeljko se ponovo potajno osmehnu. Odmeravajući, po­
smatrao je maskiranog bandita i pitao se već po stoti put ko se
iza cele te maskerade krije.
Zatim klimnu glavom.
— Sejn će već obaviti celu stvar. On uopšte nema drugog
izlaza. Možete da budete potpuno mirni, senjor. I ukoliko treba
Valicu živog da dobijete u ruke, ja ću vas odmah obavestiti.
Tada ne treba ni vi da zaboravite da ponesete deset hiljada do­
lara sa sobom.
Nastazio se isceri i protrlja mesnate ruke. U mislima, on Je
već bio daleko napred i smišljao je šta će sve sa toliko mnogo
novca moći da preduzme. ♦
— Nadajmo se da će ti uspeti, Pepe — odvrati maskirani
oštro. — Kao što sam već rekao, postoje i drugi ljudi koji pro­
gone Valicu. Nemojte samo jedni drugima da stanete na put. I
još nešto, Pepe: ukoliko ništa ne postigneš, onda ću ja vlasti u
32

35. 'k'k'k S e j n k k k
Civavi da dojavim jednu vest. Onda neće biti ništa od lepog
života o kome ti sanjaš.
Pepe Nastazio Je pobledeo, ali, opet se brzo savladao. Cerio
se za m.askiranim koji se okrenuo na peti i uskoro iščezao iza
jedne stene.
Uskoro zatim, odjeknuo je topot kopita koji se udaljavao.
Pepe Nastazio izvadi šarenu maramicu iz svoje jakne i ob­
risa čelo, koje se bilo sjajilo od znoja. Smrkćuei, odvuče se do
svoga konja i odahnu zadovoljno kad se ponovo našao u sedlu.
— Već će sve biti u redu — mrmljao je samo sebi u bradu.
— Na tog Sejna mogu se osloniti. On će sve učiniti samo da bi
mogao ponovo da drži u naručju svoju golubicu.
Pojahao je odatle, dižući veliki oblak prašine za sobom, koji
se ubrzo razredio na lakom vetru.
X I
Pogled Huanite Malorki bio je pun straha kada je pogle­
dala svog oca. I Ernestov pogled bio je skeptičan, dok je posma­
trao svog tasta.
— Ja to ne bih rizikovao — reče najzad Ernesto. — Tamo
napolju vrvi od tipova kojima ništa drugo nije na umu, nego
kako da tebe pošalju u pakao. Ostani ovde na hacijendi. Ja
ću dati da se pojačaju straže. Ni miš više neće moći neprimečen
da uđe ili da izađe. Ostani ovde.
Don Rikardo de Valica zavrte tvrdoglavo glavom.
— Ja ne mogu da se ovde krijem kao kukavica. I taj pasji
sin bi me i ovde na hacijendi dostigao. Ja ću jahati. Sejn će
paziti na mene i ja imam puno poverenje u njega.
Sejn se osmehnu ¡snishodljivo i pri tom pljesnu šakom po
dršci svog revolvera.
— Možete da budete bez brige, senjora — okrete se Hua­
niti. — Ja ću štititi vašeg oca kao ženicu svog oka.
Lepa žena ga zadovoljno pogleda.
— Na tvoju sopstvenu odgovornost — reče Ernesto Malor­
ki razljućeno. — Ne želim kasnije da čujem nikakva prebaci­
vanja — obrati se glason svojoj ženi — ukoliko se ocu nešto
bude dogodilo.
3 Sejn 42 i *

36. ic'k'k Š E J N 'k 'k 'k
Don Rikardo de Valica mahnu rukom, klim nu Sejnu gla­
vom i onda zajedno izađoše iz kuće.
Nekoliko minuta kasnije'su odjahali.
Sunce je nemilosrdno pržilo s neba. Daleki bregovi svetlu-
cali su bojom mesinga, tiejn se gorko nasmeši kada opazi kako je
znoj orosio čelo Dona Rikarda.
Hacijendero se izmučeno osmehnu kad opazi pogled visokog
Zapadnjaka.
— To je od straha — priznade. — Karamba,. senjor Sejne,
ne osećam se baš ugodno u svojoj koži. Skoro cele noći nisam
oka sklopio. Meni je tek tada postalo jasno da sam sebe vama
i tim banditima dobrovoljno izručio. Najmanja greška značila
bi moju smrt.
Hacijendero se uplašeno osvrtao na sve strane. Graške zno­
ja prekrile su mu celo čelo.
Iza svakog kaktusa, iza svakog komada stene mogao je da
vreba najmljeni ubica iz zasede. Sejn je ipak verovao da banditi
ovde, u ravnici, neće preduzimati još ništa.
Nekoliko milja dalje postojale su bolje mogućnosti da se
pokuša neka zaseda.
Prošla su dva časa.
Oba muškarca su ćutala. Svako je bio obuzet svojim misli­
ma. I uvek bi nanovo Zapadnjak pročitao strah na licu svog
saputnika.
Tamo napred, u senci drveća treba da zastanemo i da se
malo odmorimo — predloži Sejn kad se pred njim a pojavila
šumica kao ostrvo u beskrajnoj pustoši.
Valica klimnu glavom.
Sejnove slutnje da će hacijendero izgubiti zivcé i neće hteti
više da sarađuje postajale su sve jače.
Uskoro su obojica muškaraca sela među drvećem.
Meksikanac je iznenada držao „deringer” u ruci. Na ovom
rastojanju mogao je i samo jedan pucanj iz ovog malog oružja
da bude smrtonosan.
— Sklonite tu stvarčicu — procedi Zapadnjak. — Vi ho­
ćete da uzmaknete i sve da učinite naopako. Oh, ja vas posmat-
ram već duže vreme, Ipak, nisam pomislio da ćete tako brzo
napuniti gaće.
Don Rikardovo lice postalo je crveno od besa. Namešteni
osmejak lebdeo mu je u uglovima usana.
■— Da, da, senjor Sejne — nakašlja se hacijendero zatim.
U

37. 'k'fc'k Š E J N -k -k ir
■— Meni je zaista pun nos svega. Rade ću se sakriti u mišju rupu
nego što ću dalje sarađivati u ovoj nimalo šaljivoj igri.
Zapadnjak sleže ramenima.
— U redu, kako vi hoćete. Onda da se razdvojimo. Nekako
će mi valjda već uspeti da oslobodim Sintiju Hert.
Sejnove oči se iznenada raširiše od užasa. Zurio je nekud
mimo Valice.
A Meksikanac je odmah naseo na njegov trik. On se okrete
da bi video podmuklog napadača, ali, naravno, tamo nije uopšte
bilo nikoga.
Dok se Valica osvrtao, čelična Sejnova ruka zgrabi haci-
jenderovu šaku. ,,Deringer” tresnu na tlo.
Istovremeno, Sejn izvuče Meksikancu revolver iz futrole i
uze ,,vinčesterku” koja je bila zadenuta za sedlo.
Don Rikaido je dahtao. Hteo je da se baci na Zapadnjaka,
ali Sejn Je hitro odskočio u stranu i pustio Valicu da protrča u
prazno.
— Prestanite konačno s tom prokletom besmislicom, Don
Rikardo — frknu Sejn.
Hacijendero zastade oborene glave. Veoma polako Je dola­
zio do daha i ponovo se smirivao.
Onda klim nu glavom.
— Oprostite mi, senjor Sejne — izgovori tihim glasom. Bio
sam izgubio živce. Treba sve da bude tako kao što smo se
dogovorili. Izvinite me. Uhvatila me Je panika.
Sejn odmahnu rukom.
— Nije potrebno da se izvinjavate. Ja mogu da vas razu-
mem.
Pola časa kasnije ponovo su pojahali.
xn
— Momci ti se nisu ponovo pokušali približavati? — upita
Pepe Nastazio ulagujući se i osmehnu se ljubazno Sintiji Hert.
— Ne, senjor — odvrati lepa žena i zavrte glavom. — Ovaj
put su se držali korektno. Želim da vama i vašim ljudim a za­
hvalim za to.
Debeli banditski vođa privuče se vrebajući bliže. Sa gra-
cioznošću slona.
Sintija polako uzmače, ali Je vrlo brzo osetila tvrdi daščani
zid za leđima.
9S

38. 'k'k'k Š 'E J N -k-k-k
Lepu ženu zapahnu neprijatan zadah Pepe Nastazia i ona
Je jedva uspela da potisne mučninu u grlu i želudac zadrži pod
kontrolom.
— Ti ne treba od mene da se bojiš — dahtao je debeli ban­
dit. — Hajde, golubice moja, zar ne možeš zaista na meni da
nađeš ništa što ti se dopada? Dobro, priznajem da nisam tako
pristao kao tvoj Sejn što je, ali, i Ja imam takođe svoje kvali­
tete. No, šta misliš o nama dvoma?
Sintija pritisnu šakom usta. Između usana koje su se trzale
začulo se stenjanje.
Razljućen, vođa bandita se trže nazad. Jasno se na njemu
videlo da je povređca u svom pono-su. Prbcedio Je sebi u bradu
nekoliko kletvi na .španskom koje Sintija nije mogla da razume.
Onda se okrenuo i izašao iz sobe.
Tupo su škljocnula vrata u bravi.
Kako će se sve to Još završiti? pomislila je Sintija, I ovaj
tip će se ubrzo preokrenuti. Jednom će svi kao vukovi da na­
vale na mene. Kad bi samo mogla da čujem nešto o Sejnu.
Mislila je na visokog Zapadnjaka i bila je još uvek veoma
sigurna da Sejn neće uhvatiti maglu i da će održati svoju ree.
Buka glasova trže Sintiju Hert iz njenih misli. Pri.šunjala
se vratima i prislonila uho na njih.
— Nema sumnje, šefe — govorio je glas. — Sejn je pre
jednog časa stigao u Santa Anu. A s njim Je i Don Rikardo
de Valica kao zarobljenik. No, zar to nije veliki uspeh?
Debeli Meksikanac ispusti uzvik zadovoljstva i pljesnu svog
saradnika u grudi, jer mu do ramena nije dopirala njegova
kratka ruka.
— Onda odmah Jašimo odavde. Svi, i dama takođe. Koliko
Ja tog liaca od Sejna poznajem, on će hteti da senjoru razmeni
za Valicu. Tu zadovoljštinu može da dobije, iako bih se Ja rado
prethodilo s malom droljom zabavio ...
Sintija Je čula dovoljno. Osetila Je kako Je srce počelo brže
da joj udara.
Sejn je, dakle, uspeo, nalazi se u Santa A ni i ima u ruka­
ma tog hacijendera. Sve je ispalo dobro. Svi strahovi, sav teret
pao Je mladoj ženi s duše.
Pepe Nastazio uđe.
— Hajde, spremi se, golubice moja. Odjahačemo za deset
minuta.
36

39. ic-k-k S E J N 'k'k'k
X III
— Ne činite samo nikakve gluposti — opomenu Sejn Don
Rikarda kada je on bocu sa tekilom prineo ustima. — Ne ko­
risti nam ništa ako se napijemo. Hajdete, samo jedan gutljaj, a
onda ću vas odvesti u vašu sobu.
Nekoliko mmuta docnije sedeo je Sejn sam u maloj krčmi
i srkutao iz svoje čaše s viskijem. Prijateljski se osmehnuo kada
je iznenada ugledao Končitu koja je izašla ispred zavese od perli
i približila se, njišući kukovima.
— Zdravo, visoki čoveče — šapnula Je. — Lepo je ponovo
te videti. Hoćeš li se i ovaj put tako napiti do besvesti?
Sejn zavrte glavom.
— Naravno da ne, anđele moj.
Ona mu se približi i sede mu u krilo.
— No, mala, krećeš li ti uvek tako oštro napred? — Sejn
spusti jedan vreo poljubac na izrez grudi mlade Meksikanke.
Ona se zakikota i priljubi se još više uz Zapadnjaka kome je
sve to počelo da pričinjava veoma mnogo zadovoljstva. Razmi­
slio je koliko mu je još vremena ostalo pre nego što će se poja­
viti Pepe Nastazio i njegovi banditi.
Sejn dođe do zaključka da m u je ostalo vremena da se sa
slatkom Meksikankom upozna nešto bliže.
Njegova ruka počela Je da luta po devojčinom telu, a onda
oseii kako ona počinje iznenada da diše brže. Oboje ih je za­
hvatilo isto uzbuđenje.
— Kuđet ćemo? — upitao je između dva duga poljupca. —
Ovdeaie možemo ostati.
K lim nula je glavom i provukla prstima kroz Zapadnjakovu
kosu.
— Dođi sa nmoin.
Uzela je ŠejnOiZa ruku i prošla s njim kroz krčmu. Zastala
je u jednoj maloj s<AL Sa dva pokreta ruke skinula je suknju i
bluzu sa tela.
Više ništa na sebi nije imala.
Sejnov pogled se prikovao za njeno besprekorno telo. Ose-
ćao je kako puls počinje snažno da mu udara.
Legla je na krevet i pokretom ruke pozvala Zapadnjaka.
Sejn nije čekao da m u se kaže dvaput. U trenu senašao
kraj lepe žene, a onda su oni zaboravili sve oko sebe.
37

40. ” ' k ' k ' k Š E J N ' k i c i r
Sejn iznenada skoči, kada je u krčmi začuo glasove koji su
bili jači od Končitlnog ječanja.
A onda prepozna glas Pepe Nastazia. Krešteči, zvao je ban­
ditski vođa krčmara.
Sejn lagano opsova, dok se odmicao od užarenog tela uz­
buđene žene, koja je ispustila uzvik razočarenja i htela muš­
karca da privuče nazad k sebi.
— Žao mi je, golubice moja — osmehnu se Sejn. — Jednom
ćemo nastaviti.
Klim nula je glavom i napućila usta.
Sejn se obukao. Proverio je svoj „remington”, prišao vra­
tim a i provirio u krčmu.
Ugledao je Nastazia i tri njegova čoveka. Od Sintije nije
bilo ni traga ni glasa.
Sejn priđe prozoru, otvori ga i vinu se napolje. Skoro u
istom trenutku već je bio iščezao u pomrčini.
Zastao je iza jednog stabla i počeo da osluškuje jasnu, zve-
zdanu noć. U jednoj maloj pokrajnoj ulici otkrio je nekoliko
tamnih prilika.
Sejn bezglasno pređe ulicu i zaviri zatim u taman sporedan
sokak.
Nije se prevario, jer je opazio tri Nastazijeva čoveka i Sin­
tiju koja je sedela vezana na konju i zurila u tlo.
Sejn nasrnu kao oluja na trojicu bandita koji uopšte nisu
shvatili šta se događa s njima. Oborio je svu trojicu.
Zatim je prišao Sintiji koja je kriknula tiho. Oči su joj svet-
lucale, dok joj je Sejn presecao nožem veze na rukama i noga­
ma.
— Konačno, Sejne —■prošaptala je. — Dobro je da si do­
šao. Onaj Nastazio ima nešto na umu i hoće da te pređe.
Sejn poljubi Sintiju, a onda je ponovo ispravi u sedlu.
— Mislio sam da taj pasji sin igra pokvarenu igru. Zbog
toga sam ga i bio preduhitrio.
Vezao je trojicu bandita.'
— Ti ostaješ ovde, Sintija — prošaptao je zatim. — Uzmi
jedan revolver. Ako onim tipovima ipak uspe da me dokrajče,
ti beži. Nemoj se nikako obazirati na mene. Jeli si me razu-
mela?
Htela je da se usprotivi, ali, ipak je konačno klimnula glavom.
— Ja idem preko — procedi Zapadnjak i pomeri opasač sa

41. ★★iSr Š E J i/
revolverom udesno. — I ako taj Nastazio ništa ne nanjuši, on­
da će me već upoznati!
Iščezao je u tami. Uskoro je skoro bešumno stupio u krčmu.
Nastazio oki’ete svoje telo kad je konačno začuo korake.
Pobledelog lica zagledao se u cev Sejnovog „remingtona”.
— Konačno si tu — reče, a leđa su mu se tresla dok se
cex’io. — No, gde je sakriven hacijendero?
Sejn je u međuvremenu već utvrdio da dvojica Nastaziovih
bandita nedostaju. Očigledno su pretraživali krčmu.
I imali su uspeha, jer su upravo u tom trenutku silazili niz
stepenice sa Valicom među sobom, čiji se užasan strah opisivao
na njegovom bledom licu.
Cerenje Pepe Nastazia se pojača.
— No, konačno imamo tog čoveka — reče zadovoljno. —
Ti si svoju stvar dobro obavio, Sejne. Hoćeš li m i ispričati kako
ti je uspelo da tog momka dovedeš ovamo?
Zapadnjak zavrte glavom. Još uvek je držao revolver u ruci.
— Gde je Sintija? — upita oštro.
— Ona čeka napolju sa nekolicinom mojih ljudi. Hteo sam
prvo da se uverim da si ti Valicu zaista ščepao.
Sejn se osmehnu grubo.
— I sada, kad imaš svoj plen, hteo si ponovo da uliješ u
mene bocu viskija ili da me Jednostavno smakneš. No, zar se
nisu tim pravcima kretale tvoje misli?
. Vođa bandita stade kao skamenjen.
— Ali, uopšte ne, Sejne. Mi smo sada prijatelji. Sem toga,
Ja sam ti dao svoju reč.
Dao je znak glavom svojim ljudima.
— Dovedi senjoru, Pako.
— To sam Ja već obavio — objasni Zapadnjak,
Debeljko promrmlja neku psovku. Duboka mržnja sijala je
u njegovim svinjskim očima,
Sejn dobaci Valici kratak pogled.
— A sada , ,.
Umuknuo Je kad je iza sebe začuo neki šum.
Hteo Je još da se okrene, ali nije uspeo. Nešto Je eksplodiralo
u njegovoj lobanji, a onda upade on u tamni oblak, koji ga je
odneo u kovitlacu.
Više nije znao ništa.

42. XIV
’.a
K lajd Ronson uperi svoj revolver, kojim je malo pre obo­
rio Sejna, u debelog banditskog vođu koji uzmače užasnut.
Kraj Teksašanina, koji je uzgred već uspeo da se dokopa
Valice, i koji se sada nalazio ispred Sejna, pojaviše se i dva
Meksikanca koji su se cerili. '
I oni su držali revolvere u ruci.
— Onda, šta ćeš sada? — upita 'ieksašanin debeljka. —
Hoćeš ;li mi dobrovoljno prepustiti Valicu ili ćeš odmeriti snagu
s nama? Misli pri tom na to da ti je Sejn trojicu tvojih ljudi
tamo napolju već izbacio iz stroja.
Nastazio se skoro davio od muke. Lice mu je bilo prekri­
veno znojem.
Zurio je u svoja dva čoveka koji su Valicu već ranije pustili
i skinuli ruke s drški svojih „koltova”. Tako je debeljko uvideo
da bi mu samo sledovalo vrelo olovo ako bi se sada odupro.
Zato je slegnuo ramenima.
— Ti si pobedio, Amerikano — reče bezbojnim glasom. —
Karamba, tebe sam ipak jako potcenio. Naravno, znao sam da
si i ti preduzeo lov na hacijendera. Ali sam mislio da si se izgu­
bio posle tvog poraza protiv Sejna.
Klajd Ronson se isceri i prevuče rukom preko brade.
— Ja se nikada ne predajem, Nastazio. U redu, pružiću ti
tvoju šansu, jer smo ranije bili prijatelji i s tobom sam mnoge
rhesece jahao. Ja ću dobiti Valicu, a ti ćeš se iz svega isključiti
i izgubiti se.
. ¿^astazio žustro klimnu glavom. Suviše žustro, što je Tek-
sašanin, cereći se, utvrdio.
— Tamo dole stoje tri boce s viskijem — zareža bandit. —
Hajde« ispraznite te boce. Priča o igrici sa Šejnom se u među­
vremenu proširila. Voleo bih malo da vidim koliko ćete se brzo
opiti.
Debeli bandit hteo je da se usprotivi, ali pogled na preteče
u njega uperene cevi revolvera nije mu ostavljao uopšte nikakve
druge mogućnosti nego da posluša.
Tri bandita posmatrala su, cereći se, kako trojica Meksika­
naca ulivaju alkohol u sebe. I nije potrajalo dugo, a Nastazio i
oba njegova čoveka ležali su mrtvi pijani na tlu i nisu se više
micali.
40

43. 'k'k'kŠEjN'k'k'k
Valica je poverovao u tom trenutku, da ima šanse. Već ra­
nije je shvatio da je Sejnov plan propao, i da mu preostaje
drugo nego da se snađe sam.
Iznenada je potrčao i hteo da skoči kroz prozor, ali, nije
računao sa munjevitom reakcijom jednog od bandita.
Ovaj je podmetnuo nogu Don Rikardu de Valici i hacijen­
dero pade.
— Ali ne tako, dobri moj — odsmehnu se Klajd Ronson. —•
Ti ćeš ovuda izići i to sa nama.
Pogled Teksašanina počivao je na Zapadnjaku, koji se u
ovom trenutku pomakao, Cev oružja bila je uperena u Sejnov
trbuh, dok se ovaj zbunjenog pogleda digao u sedeći položaj i
pipao svoju lobanju.
Posrćući, osovi se Zapadnjak na noge. Brzo je shvatio no­
vonastalu situaciju. Slabi osmejak pojavio mu se u uglovinaa
usana. .
— No, tako to sada izgleda — reče Teksašanin. — Nije do­
bro što si se bio uspavao, zar ne?
— Peh, dobri moj — procedi Zapadnjak. — Ipak, hoću da
te podsetim da sam ti svojevremeno pružio tvoju šansu.
— Sada će početi da kuka za milost — primeti jedan od
Ronsonovih Meksikanaca. — Sta ćemo da uradimo s njim?
— Smaći ćemo ga — odluči Teksašanin surovo. — Tada
će prestati sve naše brige. Ja neću da ovaj tip posle počne da
jaše za našim tragom.
Šejnovo lice ostade nepomično, iako su u tom trenutku sva
tri „kolta” bila uperena u njega.
A on sam je bio nenaoružan.
Njegov revolver ležao je udaljen nekoliko metara, pod jed­
nim stolom.
Gledao je smrti u oči.
Očajnički je Sejn tragao za šansom, ali sada je zaisia iz­
gledalo da su njegova lutanja došla kraju.
XV
Sintija je nepomično sedela na svom konju. Dbema rukama
držala je revolver.
«

44. 'k'k 'k Š E J N 'k 'k ir
Trojica bandita su se probudila iz nesvesti i očajnički su
pokušavala da oslobode svoje vezane ruke.
Sintija Hert je zurila preko ka krčmi, iako sem nekoliko
nejasnih senki nije ništa opazila. Bila je od uzbuđenja stisnula
usne.
Nije čula prigušene korake iza sebe, koji su se nezadrživo
približavali. Tek kad Je njen konj opominjući zarzao, okrenula
Je glavu.
Ali, tada je već bilo kasno.
Jedna gruba ruka izbila Joj je revolver iz prstiju. Onda Je
bila povučena s konja. Jedna šaka pritisnula joj je usne koje
EU se trzale i sprečavala je da krikne.
— Samo mirno, lepa damo — prošapta jedan uzbuđeni glas.
— Moraš da budeš sasvim mirna i dobra, i onda ti se uopšte
neće desiti ništa.
Ruka je bila sklonjena s njenih usta. Kašljući, uvlačila je
Sintija Hert vazduh u pluća.
Zurila Je u bradato lice jednog Teksašanina, koga nikad
dosad u životu nije videla. Kraj njega nalazila su se trojica Mek­
sikanaca.
Bandit se smeškao.
— M i moramo tamo preko nešto da obavimo, moja lepa da­
mo. Jedan od mojih ljudi ostaće ovde s tobom. Samo mu ne­
moj praviti nikakve teškoće, jer Manolito ume da bude prokleto
grub i to bi ti mogla Jako da požališ.
Sintija Je samo znala da Je iz kiše upala u pljusak. Onaj
bandit, koji je ostao, preuzeo Je komandu.
Gledala Je za trojicom otpadnika koji su se privukli krčmi
i nestali u njoj. Htela je da ispusti krik, ali joj je jedna snažna
ruka zapušila usta.
Lepa žena se ukočila od straha.
X V I
— Ti ćeš sada da timreš, Sejne — reče K lajd Ronson.
Sejn Je u tom trenutku stavio sve na Jednu kartu. Bacio
se u stranu i pokušao da se dočepa svog revolvera pod stolom,
a istovremeno da potraži i zaklon.
42

45. 'k'k'k Š E J N ★★'ir
Do njegovih ušiju dobro je podrugljiv smeh bandita koji ovaj
napad nisu uzimali ozbiljno.
Ali, u tom trenutku prasnula je „sačmarica”. Trojica ban­
dita pretvoriše se u urličuče đavole koji su izgubili svaki inte­
res za Zapadnjaka i sa svojim zarobljenikom izjurili kroz vra­
ta, kao da je Satana lično za njihovim petama.
Drugo punjenje iz ,,sačmarice” udarila je u vrata krčme
koja su se upravo zatvorila.
Sejn se uspravi sa revolverom u ruci. Ugledao je veliki
oblak barutnog dima iz koga se u tom trenutku pojavila Kon-
čita.
Ispustila je pušku „parkericu", privukla se Sejnu i bacila
se u njegovo naručje.
Ali, onda su morali oboje da se bace na pod, jer su banditi
počeli da pucaju u šank.
Zapadnjak pritisnu Končitu snažno uz sebe, što joj je u po-
slednjem trenutku spasio život. Poljubio je u čelo, a onda gurnuo
lepu devojku pod sto.
On se sam odšunja ka zadnjem izlazu, sapUćuci se pri tom
preko Nastazia i njegova dva partnera, koji su hrkali, smrdeli
na viski i totalno pijani ležali na podu.
Kada je Sejn konačno stigao do zadnjeg izlaza, začuo je
konjski topot. Napolju je upravo još video kako su banditi stigli
do kraja prašnjave glavne ulice, i iščezli u pomrčini.
Psujući, požuri Sejn ka svom konju i baci se u sedlo. Kon-
čita istrča u tom trenutku na ulicu.
Sejn se saže ka njoj.
— Hvala ti, Končita -— reče joj on od srca. — Ti si mi
spasla život. Ja ti to nikada neću zaboraviti i to ću ti jasno i
pokazati. Ali, sada moram da idem za ovim tipovima, Hacijen-
deru je potrebna moja pomoć.
Ona se bojažljivo osmehivala i posegla za njegovom šakom.
— Pazi dobro na sebe, Sejne —• reče tiho.
Onda Zapadnjak odjuri kao vetar. I
X V II
Sejn je jurio preko spržene prerije. Još uvek je lebdela pra­
šina u vazduhu. Prednost zločinaca nije bila velika, ali, tama
je zaklanjala vidik visokom Zapadnjaku.
43-

46. Ht-k-k Š E J N -kir-tr
Onda je sevnulo na udaljenosti jedva tridesetak metara od
njega. Metak ga je promašio skoro za dlaku.
Šejn povuče konja u stranu i baci se iz sedla. Kao mačka
dočeka.0 se o tlo, otkotrljao u stranu i nimalo nežno, se upo­
znao sa jednim komadićem stene.
Psujući, baci se Sejn iza njega u zaklon.
Ponovo blesnu cev orijžja iznad njega, ali samo bezopasno
udari u stenu.
Sejn se saže još više, a onda poče da puzi kao zmija potlu,
nadajući se da je dovoljno zaklonjen da se ne vidi.
Nekoliko metara išlo je dobro, a onda udari vrelo olovo
kraj njega u zemlju.
Sejn požuri u stranu i ispruži se iza jednog žbuna, čije lišće
ga je zaklanjalo od njegovog protivnika.
Ipak, morao je maksimalno da se zguri, jer krošnja nije
mogla da zadrži metke koji su ovamo zviždali.
Onda požuri tako zgrčen dalje u stranu.
Nasmejao se suvo, jer je njegov protivnik još uvekpucao u
žbun iza kojeg se on pre nekoliko sekundi nalazio.
U t6m trenutku, pucnji umukoše. Sejn shvati da bandit
hoće da pobegne i potrča. I tada upravo opazi jednog konja kako
izbija napred između žbunja i juri u galopu.
Sejn je za trenutak ukočeno stajao, a onda krenu ka svom
konju da ponovo počne da progoni bandite.
Gonio je svog ždrepca, puneći u međuvremenu svoj „re­
mington”. Naravno, bandu više nije mogao da vidi, ali su se
tragovi na mesečini jasno razaznavali.
Iznenada, primeti on jednog jahača koji je dolazio postrance
Između dva brežuljka i zaustavio se pravo naspram njega.
Sejn trže revolver i pogleda prema pridošlici koji se sada
brzo približavao.
Da li je to bio jedan od bandita koji je pokušavao sa ne­
kakvim trikom?
Sejn je već bio skoro siguran u to, kad je prepoznao krup­
nog čoveka retke kose, koji je tik pred njim zauzdao konja, ru­
ku oslonjenih o sedlo i mračno zurio u visokog Zapadnjaka.
Džek Hert, Sintijin otac.
— Ti si mi dužan objašnjenje, Sejne — zagrme Hert dubo­
kim glasom. I
— Naravno, Džek — odvrati Zapadnjak. — To objašnjenje
ću ti rado dati, ali-u ovom trenutku nemam vremena za to.
44

47. ★★★ Š E J N ★★★
Sejn zađenu svoj „remington” i to je bila grfeška, jer je ne­
kadašnji borac za nagrade nasrnuo i hteo jednim udarcem pes­
nice da ga izbaci iz sedla.
Sejnu je u poslednjem trenutku uspelo još da se sagne.
Džek Hert je sopstveiiim zamahofn bio povučen put napred i u
tom momentu srušio se s konja.
— Ne tako, zaboga, Džek — procedi Zapadnjak. — Proklet­
stvo, do đavola! Već danima pokušavam da spasem tvoju kćer­
ku, a ti me napadaš.
Džek Hert je zurio u njega ne shvatajući ništa. Njegove ša-:
ke još uvek zgrčeno u pesnice najzad se otvoriše.
— Mislio sam da si odmaglio s njom i tražio sam vas da­
nima kao igly u plastu sena. Sejne, ako misliš da me nasama­
riš, onda Ću se postarati da ti priredim najgorče dane tvoga
života.
Zapadnjak duboko udahnu vazduh, pogleda u nekadašnjeg
borca koji ga je merio nepoverljivo.
— Sintiju su bili oteli Nastazio i njegova banda, ali, ja sam
ipak uspeo da ponovo oslobodim devojku. Onda se pojavio jedan
Teksašanin, čije ime još nisam čuo, i oteo mi je ispred, nosa,, pa
utekao. Don Rikardo de Valica nalazi se takođe u rukama tog
zločinca. Moram da ih oslobodim, tvoju kćer i hacijendera.
Džek Hert se zagleda u tragove koji su še gubili u tami.
— Dolazim s tobom, Sejne — reče. — Bez ikakvog pogovo­
ra učiniću sve što mogu.
' Sejn klim nu glavom.
— U redu. Nije uopšte bilo nikakve potrebe da daješ takvu
izjavu. Jer, ja te dobro poznajem. Hajde, onda! Ne smemo više
da časimo ni časa!
Džek Hert se složi. Strah za njegovu kćer goreo mu je u
očima.
XVITI
Klajd Ronson, bradati Teksašanin, često se osvrtao u sedlu,
ali, nije mogao da otkrije svoje progonitelje.
Vođa bande dobio je nekoliko komada sačme. Kao i nje­
govi pratioci.
43

48. 'k ^ 'k Š E J N -k-kir
Ipak, nijedna od rana nije bila opasna. A jednom će se ban­
diti zaustaviti i izvaditi sebi olovo iz tela.
— Manuel nije uspeo da eliminiše tog tipa — primeti je­
dan od dvojice Meksikanaca. — Inače bi već davno morao da
nam se priključi, pošto bi se dohvatio prečice.
Ronson klimnu glavom.
— Da, imaš pravo. Cenim da ga možemo otpisati. Taj Sejn
je jedan prokleti pasji sin. Ja sam o tom momku mnogo čuo.
Prokletstvo, za.^to se morala ona žena baš u tom trenutku po­
javiti i početi da se igra puškom?
Vođa bandita nije, naravno, dobio nikakav odgovor.
Njegova ljutnja se konačno stišala kada je pogleda na dvoje
zarobljenika koji su jahali pred njim.
Imao je konačno Valicu, a time i deset hiljada dolara na-»
grade koju je raspisao ma.skirani. I kao dodatak jednu lepu ženu.
K lajd Ronson se iscerio kad mu je pogled kliznuo po Sin­
tiji. Ta žena je bila sasvim po njegovom ukusu. Želeo je da je
ima od prvog trenutka kad je ugledao.
Banditi su pustili svoje konje da .sporije kasaju. Iza njih je
ležala slobodna prerija. Od gonilaca još uvek nije bilo ni traga
ni glasa.
Grupa jahača zaustavi se u uvalici između dva brežuljka.
Ovde je raslo drveće i šiblje. Nekoliko stena ležalo je razbacano
okolo kao da ih je neki džinovski sejač izgubio iz vreće.
— Stoj — odjeknu Ronsonov glas. Podigla se prašina kad su
zauzdali svoje konje. Valica i Sintija Hert pogledaše na trojicu
bandita.
— Hajde, vežite ih oboje — naredi Teksašanin. — I noge,
i to zajedno, ispod konjskih trbuha.
Zarobljenici se nisu odupirali. To ne bi ništa ni koristilo.
Samo je Valica pljunuo jednom banditu u lice, što mu je uz­
vraćeno Ijutitim udarcem pesnicom u bradu.
— Pusti ga na miru — reče Ronson, kad je bandit hteo još
jednom da udari. — Meni je taj čovek još potreban.
Dao je znak dvojici svojih kompanjona.
— Vas dvojica ostaćete ovde, jer je ovo pogodno mesto za
zasedu.
Dvojica revolveraša nisu bili naročito ushićeni Ronsonovim
planom. Videlo se to na njihovim licima. Ipak su klimnuli gla­
vom u znak saglasnosti.
46

49. T*r+* Š E J N 'kir'k
— Skinite nam Sejna s vrata — naslavi Teksašanin. — Sa-
stačemo se zatim u logoru.
Gledali su za svojim vođom, koji je poterao svog konja i
gonio oba svoja zarobljenika pred sobom. Ubrzo se topot kopita
izgubio u daljini.
Dvojica zločinaca sakriše konje iza obližnjeg žbunja i pole-
gaše zatim iza dve stene.
„Vinčesterke” su prigušeno svetlucale na mesečini. Vetar je
šumio među žbunjem i drvećem kao da peva neku čeznutljivu
melodiju.
Dvojica bandita čekala su na Zapadnjaka.
X IX
šejn i Džek Hert su dobro odmicali napred, jer se banditi
uopšte nisu trudili da izbrišu svoje tragove.
Zapadnjakovo čelo bilo je nabrano od briga. Popreko preko
kolena ležala mu je ,,vinčesterka”.
Od brzog jahanja vetar je dvojici gonilaca zviždao oko ušiju.
Muklo je odjekivao topot konjskih kopita.
— A ako ti tipovi leže negde u zasedi? — viknu odjednom
Džek Hert zabrinuto.
Tačno iste brige mučile su i Sejna.
— Ako hoćeš da okreneš konja, Džek — doviknu mu — ja
ti to neću prebacivati.
Džek Hert pogleda Sejna kao razljučeni buldog. Onda do-
tače prstima čelo.
— Tebi kao da su vrane popile mozak — prasnuo je tako
da mu je glas nadjačao odjek konjskih kopita. — Tebi zaista po­
činje svašta da pada na pamet, Sejne. Prokletstvo, ako ti mene
zaista smatraš kukavicom, odalamiću te tako da ćeš se skotrljati
na zemlju.
Šejn se nasmeši, iako uopšte nije bio raspoložen za šalu.
Onda ponovo usmeri svoju pažnju prema sledećoj krivini, koja
se samo kao silueta nazirala u tami.
Dalje napred raspoznao je usek koji je vodio u uvalu, a vi­
deo je takođe da su i brežuljci obrasli. Ako ne žele da rizikuju
da obilaze čitavu milju, morali su tuda skroz.
A mesto se prosto nudilo kao idealan izbor za jednu zasedu.
47

50. •k'k'k Š E J N k k k
Sejn poče da jaše sporije.
I Sintijin otac neraspoloženo zateže lice kada je opazio usek
koji je vodio u dolinu.
Oba gonioca jahali su tik jedan kraj drugoga.
■— Tamo napred moglo bi uskoro početi da smrdi — prime­
ti Džek Hert na svoj jezgrovit način.
Visoki Zapadnjak klimnu potvrdno glavom.
— Onda smo istog mišljenja, Džek. Sta ćemo da uradimo?
Hert se počeša po potiljku. Onda zbunjeno sleže ramenima.
— Nemam pojma, Sejne. Mi ćemo morati tuda unutra, jer
tragovi vode tačno tamo. Hteli ili ne hteli, moramo se usuditi.
On potera svog konja. Sejn ga je pratio, iako je odjednom
osetio tup pritisak u želucu.
Približili su se ulazu u kotlinu.
Obojica muškaraca su već ranije izvukli čizme iz uzengija
da bi u slučaju napada brzo mogli da skoče s konja.
Mišići i živci Sejna i Džeka Herta bili su zategnuti samo
što ne prsun. Uzdržanog daha, osluškivali su u noć.
Još pedeset metara.
I u tom trenutku, sevnulo je istovremeno sa dva različita
mesta tačno pred njima. Tupo su odjeknule detonacije.
Džek Hert ispusti glasan krik i sruši se iz sedla. Sejn se u
istom trenutku munjevito bacio s konja. Olovo je profijukalo
iznad njega.
Zapadnjak se prizemlji, otkotrlja, skoči i jurnu pravo na­
pred.
Odmah su pripucali na njega.
I ponovo je Zapadnjaku sreća bila naklonjena. Ostao je či­
tav u kiši metaka, ali se bacio na tlo i najrađe bi se zavukao u
mišju rupu.
Puščana paljba umuknu.
Zapadnjakovim leđima prođoše žmarci dok je slušao ječanje
Džeka Herta. Sintijin otac mora da je bio gadno pogođen. Ali,
tada ranjenik umuče. Očigledno mu se sudbina smilovala, pa je
izgubio svest.
Sejn otpuza dalje.
Ponovo se jedna kugla tik kraj njega zabi u tlo, zasuvši mu
prašinom lice.
Zapadnjak procedi kletvu, ali ostade nepomično da leži,
osmatrajući mesto na kome je slutio da se nalazi jedan zlo­
činac.
4!-

51. •k'k'k Š E J N k 'k 'k
U tom odatle sevnu plamen.
Šejn uzvrati paljbom.
Jedan od tipova bio je pogođen.
Drugi bandit je pucao brzinom koju mu je njegova ,,vin-
česterka” dozvoljavala. Jedna pugla okrznu Zapadnjaka po ra­
menu, a druga mu prošiša kroz štof pantalona.
Šejn je strpljivo brojao ispaljene metke svog protivnika.
Kada je odjeknuo i poslednji pucanj, on naglo skoči i potrea.
Hteo je da stigne do stene iza koje se nalazio pogođeni ban­
dit.
I to mu je uspelo tačno u trenutku kada je onaj drugi ponov
počeo da puca.
Sejn je u zaklonu zatekao mrtvaca.
Zavladala je tišina.
Zapadnjak podiže jedan kamen sa tla i zavitla ga postrance
od sebe, nadajući se da će tako moći da izblefira bandita.
Nije mu to uspelo.
Sejn iznenada shvati da ima posla sa protivnikom koga tre­
ba ozbiljno uzimati i koji takođe vlada sa dosta trikova, pa ga
čovek ne može tek tako brzo uhvatiti za rogove.
Zapadnjakova šaka se steže jače oko drške njegovog ,.re­
mingtona”. Onda poče da se šunja dalje. Jednom je udario ko-
lenom o isturen komad stene oštrih ivica i samo je sa mukom
uspeo da se uzdrži da ne jekne.
Postalo je mračno, jer je naišao oblak i zaklonio srebrni
mesečev kolut.
Sejn je oklevao.
Nije mogao više biti daleko od skrovišta njegovog protiv­
nika. Ponovo je osluškivao, hvatajući svaki šum.
Treba li to da znači da se bandit više ne nalazi na istom
mestu? Da mu nije postavio zamku?
U tom trenutku Zapadnjak je postao svestan toga da mu se
cev jednog ,,kolta” zarila u leđa.
Istovremeno začuo se rapav glas.
— Pusti lepo svoju gvožđuriju iz ruke, amigo, inače ću
pritisnuti obarač.
X X
Kada su prasnuli prvi pucnji, počeo je Klad Ronson široko
da se ceri. Premoćno je klimnuo glavom Valici koji je tvrdo
pogledao banditskog vođu.
4 Sejn 42 49

52. irtrfc Š E J N 'k'H r
Kada bi pogledi mogli da ubijaju, onda bi teksaški bandit
iz mesta pao iz sedla.
— No, sad je došao kraj i s vašim Šejnom — primeti Ron­
son, pa se obrati Sintiji. — Ti ćeš morati da se osvrneš i potra­
žiš novog ljubavnika, moja slatka golubice. No, kako stoji stvar
sa mnom? Ja sam zapravo zgodan momak, rasan muškarac. A
uskoro ću imati i dovoljno novca. Onda, lepa damo, razmisli.
Možda bismo mogli biti dobđr par.
Sintijin pogled bio je pun prezrenja, ali, to se uopšte nije
dopalo Teksašaninu. Njegovo je lice pocrvenelo.
— Ja ću te već imati, ti, mala veštice. Sačekaj samo još
nekoliko časova dok ja ovog čoveka — on pokaza na haci­
jendera — izručim. Onda ću te uzeti u svoje naručje. Videčeš
da posle nekoliko dana više uopšte nećeš hteti da se odmakneš
od mene.
Onda oslušnu Teksašanin u noć.
Još uvek se čula udaljena puščana vatra. Mračan osmejak
zatitrao mu je na usnama. Znao je u tom trenutku da se na­
pad njegovih ljudi nije tako neometano odvijao, inače bi pucnji
već davno zamukli.
— Koliko ćete dobiti, senjor, za to što ćete me izručiti mom
smrtnom neprijatelju? — upita hacijendero.
Teksašanin se cerio podrugljivo.
— Hej, Valica, da nećeš ti, možda, da m i ponudiš više nego
onaj drugi hombre?
Valicino telo se ispravi. Ovlažio je usne i lagano klimnuo
glavom.
— Da, da, senjor. Ja vam nudim dvadeset hiljada dolara,
ako m i odate ko iza svega ovog stoji. I ako me pustite na slo­
bodu. Zar to nije vredna ponuda?
Teksašaninove oči počeše pohlepno da svetlucaju. Pogladio
se polako po bradi.
Onda zavrte glavom.
— Tvoja ponuda je izvanredna, Valica. Ipak, ja ne veru-
jem da ćemo se poslovno složiti. Moj nalogodavac bi me gonio
kao đavola, kada bi to doznao i time bih sam sebi zapržio čorbu.
Razočaranje se raširi po licu hacijenderosa. Duboko je uz­
dahnuo i oborio glavu.
Ronson ponovo oslušnu u noć.
Pucnji su umuknuli.
— Jašimo dalje — odluči vođa bandita posle nekoliko se­
50

53. 'k'k'k S E J N -k ^ ir
kundi razmišljanja. — Moram vas prvo odvesti na jedno si­
gurno mesto. Sem toga, tamo ću dobiti i pojačanje, jer me tamo
čekaju spremni nekoliko mojih momaka. A onda ćemo videti
dalje.
X X I
Sejn oseti vreo dah bandoljerosa na svom vratu.
— Okreni se — naredi bandit. Pritisak revolverske cevi
iščeze, a istovremeno zaškripa nekoliko kamenčića pod čizmama
odmetnika, kada je ovaj načini korak unazad.
I taj trenutak je iskoristio Zapadnjak.
On se bacio put napred, istovremeno se ritnuvši obema no­
gama unazad. Vrelo olovo proleti pored njega.
Ali, Sejnov udarac baci bandita o jednu stenu. Meksikanac
kliknu.
Sejn je u međuvremenu već bio stao na noge. On se baci
na protivnika,koji se rvao sa svojim bolom i pokušavao da još
uvek zadrži „kolt” u ruci.
Pokušao je da usmeri cev na Sejna, ]ioji ie skočio put njega
kao panter, ali je visoki Zapadnjak u poslednjem trenutku zgra­
bio Meksikančevu ruku s revolverom.
-Počela je divlja borba.
Iznenada, prasnu pucanj.Šejn je iznenada imao osećaj da
je ogluvio naoba uha. Miris baruta zagolicao mu je nozdrve.
Začuđeno je pogledao u telo bandita, koje je odjednom bilo klo­
nulo.
Meksikanac je pogodio samog sebe, jer je u pogrešnom tre­
nutku povukao obarač svoga oružja.
Sejn podiže svoj ,,kolt” i zadenu ga u futrolu. Ubrzo je stigao
do Džeka Herta, koji je ječeći čučao na zemlji i jednom rukom
jako pritiskao desno rame. Krv mu je curila između prstiju.
Lice Sintijinog oca bilo je iskrivljeno. Oči su mu sjaktile
kao da je ima groznicu.
Sejn mu pregleda ranu i vrlo brzo ustanovi da je zrno teško
zakačilo Džeka. Snažni čovek morao je neodložno do lekara,
koji će mu izvući metak iz rane.
— Ti moraš nazad u Santa Anu objasni mu Zapadnjak, —

54. ík-ifr-^ Š E J N ★★★
Čuj, Džek! Ja znam da si ti jedna prokleto tvrda glava, ali, ovaj
pût me moraš poslušati, bdjahaćeš nazad čim ti stavim prvi za­
voj. U redu?
:, Džek Hert klimnu glaÿom u znak da se slaže. Očigledno je
i njemu već. postalo jasno da mu bez lekara nema pomoći.
Za nekoliko minuta Zapadnjak je previo starog prijatelja i
pomogao mu da se popne u sedlo.
— Odjaši, Sejne — procedi Hert slabim glasom. — Ti ne
smeš .da gubiš vreme. Vrati mi moje dete. Molim te za to od
svega srca. ;;
Visoki Zapadnjak položi Džeku Hertu ruku na koleno i
klim nu glavom.
Onda se odmače u stranu i pljesnu lako Hertovog konja po
sapima. Životinja krenu i vrlo brzo se sa ranjenikom u sedlu
izgubio u tami.
Sejn se nadao da će Hert uspeti da izdrži i da stigne do
Santa Ane.
Onda je i on prišao svom konju i uzjahao.
Prvo sivilo nastupajućeg dana ocrtalo se na istoku. Prizem­
na magla izvlačila se iz pukotina u stenama i jama u zemlji i
kao bela marama razlila se nad celim krajem.
To je, naravno, otežavalo gonjenje, ali Zapadnjak se nije
predavao.
X X II
Tamni kanjon progutao je troje jahača. Ponovo je muklo
odjekivao topot kopita o stenovite strane.
K lajd Ronson se naceri i zadenu oružje u futrolu. Uskoro
je sa svojim zarobljenicima stigao do jedne stare krovinjare,
koja je stajala kraj jednog jezera, čija se voda srebrila pod
prvini zracima izlazećeg sunca.
Dvojica muškaraca izađoše iz kolibe. Zevnuli su i zadovoljno
klirnnuli glavom kad su raspoznali Ronsona. Njihovi pogledi bili
SU'radoznali, posebno kada su opazili i lepu ženu.
Sintija je sedela umorno u sedlu. Na njoj su bili vidljivi
napori dugog -jahanja.
Jedan od bandita zviznu kroz zube.
52

55. 'k'trk S E J Ši3rici^
— Hej, gazda — povika. — je jedna super žena koju si
nam sa sobom doveo. To je zaista sjajno od tebe.
Drugi bandit se isceri i pogleda svog partnera, kao da ovom
nisu sve daske u glavi na svom mestu.
— Nju je Klajd za sebe samog poveo, ti, trabunjalo — reče
m u .,
Klajd Ronson sjaha.
— Smirite se samo, vi, prokleti vetropiri — obrecnu se. —
Pogledajte rađe mog drugog zarobljenika. No, šta kažete na to?
— Sjajno, gazda. Onda ćemo uskoro da imamo veliku lovii,
zar ne? M i ćemo za Valicu dobiti gomilu dolara.
Teksašanin klimnu glavom.
— Jasno, momci. Odvedite oboje u kuću. A gde su zapravo
Džeri i Ron?
— Još hrču, gazda. Malo su se suviše bili zagledali u bocu
s viskijem.
Ronson opsova, sjuri se u kuću i vrati se posle nekoliko
trenutaka sa dvojicom pokunjenih momaka, vukući ih za- oko-
vratnik.
— Pokazaću ja vama, vi, proklete smrdibube — siktao je
Teksašanin.
Odvukao je svoje pijane kompanjone do obale malog jezera
i bacio ih jednostavno u vodu. Duvajući i udarajući kao podiv­
ljali oko sebe, pojaviše se oni posle nekoliko metara ponovo na
površini i dovukoše se do obale nazad.
' — Tako, vi, dremljivci — obrati im se Klajd Ronson. —
Vucite se, zgrabite vaše oružje i čuvajte kanjon. Može se desiti
da čovek po imenu Sejn jaše našim tragom. Smaknite ga, jer 6h
je u poteri za devojkom.
Obojica bandita bili su još u izvesnoj meri ošamućeni. Još
uvek su pijuckali vodu, psovali i cedili se, a onda su se uputili
u kanjon.
Druga dvojica bandita su u međuvremenu odvukli zarob­
ljenike u kolibu.
— Ja moram odmah dalje, momci — objasni im bradati
Teksašanin. — Imam sastanak sa našim specijalnim prijateljem,
maskiranim. Hoću da čujem da li je još uvek voljan da nam is­
pljune samo deset hiljada dolara ako mu Valicu serviram na
tanjiru. Hacijendero mi je lično ponudio dvadeset.
Njegovi partneri klimnuše glavom.
— Traži jednostavno pedeset hiljada, Klajde. Pokušaj, za
53