1. А Домаћи школа споразум послат родитељима сваког септембра.
Пружамо шему кући читање.
Прославе постигнућа детета - Звезда недеље, рукопис стар, домаћи херој, бронза, сребро, злато
смајлије награде, перо дозвола итд су сви саопштавају родитељима кроз билтена.
Када одговарајући родитељи су контактирани и позвани да дођу у школу како би разговарали о
сва питања.
Имамо 'отворених врата' политику у школи.
Дивали дан прославе и сл
Држимо родитеље информисани о догађајима у школи у следећих начина:
Календар привремених догађаја за годину у септембру.
Недељни билтен
Реминдер писма, текстуалне поруке и туеетс.
Плакати око школе.
Чему служе домаћи задаци Домаћи задатак детету омогућава да понови и увежба оно што је
учило у школи, ν да се припреми за следећи радни дан, ν да детаљније проучи садржај који се
обрађивао у школи, ν да знања из различитих подручја обједини у једном задатку (нпр. неком
саставу или пројекту), ν да се научи користити литературом, ν да се научи самосталности у раду, ν
да стекне самодисциплину и осећај одговорности. Родитељи се кроз домаћи могу упознати са
школским активностима. Они су свесни већине ових ствари. Проблем је што деца нису! Која је
права количина домаћег задатка? Количина домаћег зависи од дететовог узраста и способности. ν
Од 1.-3. разреда: до 20 минута ν Од 4.-6. разреда: 20-40 минута ν Од 7.-8. разреда: до 2 сата
Немојте му задавати додатне задатке, довољно их је задала учитељица или учитељ. Оно мора
имати времена и за игру и забаву. А сада још неколико савета … ν Како бисте избегли неспоразуме
с дететом, и закаснеле реакције на лоше оцене на почетку школске године, добро је договорити
се с њим када ће се писати домаћи задатак (по доласку из школе, након ручка, након одмора,
након слободних активности и сл) . Будите упорни у спровођењу свог договора. ν Потребно је да
дете пише домаћи задатак и учи увек у исто време у дану. Тако троши мање времена на припрему
за учење. То му омогућава да увек има довољно времена за писање домаћег задатка, али и за
игру и забаву. ν Саветујте свому детету да прво решава задатке који су најтежи и најобимнији. ν
Набавите детету блокчић у којем ће писати своје обавезе за следећи дан. Тако се може решити
проблем заборавности. ν Добро је бити у контакту с другом децом из дететовог одељења и
њиховим родитељима. Тако ћете моћи повремено проверити с другима шта дете има за задатак. ν

2. Искључите телевизор и радио док дете пише домаћи. А одмор? НЕ ЗАБОРАВИТЕ: Да би дете
успешно учило, треба да се добро осећа. Гладно, уморно, жалосно и љутито дете пажњу усмерава
на “сигнале неудобности” из организма и не може се усмерити на учење. Ако је дете жалосно или
љуто (добило је слабу оцену, посвађало се с пријатељем и сл) најпре попричајте с њим о ономе
што га мучи, допустите му барем пола сата да “избаци” негативне емоције, а онда инсистирајте да
се прихвати посла. Када дође из школе, дете се најпре треба одморити. Док је у школи, оно седи
неколико сати по 45 минута. То је за њега напор и умара га. Осим тога, у школи мора учити и
решавати различите задатке који траже психичко напрезање. Мозак се умара док ради, а дететово
тело и онда кад мора дуже времена седети. Одморан мозак брже разуме и памти, а уморно тело
омета мозак у његовом раду. И након одређеног времена које је провело у решавању задатка и
учењу, сваком је детету потребан одмор. Време максималног рада зависи о узрасту и особинама
детета. Посматрајте понашање детета док пише домаћи задатак или учи. Када се почне јаче, него
обично, врпољити на столици, окретати на све стране, зевати, љутити и грешити, то је најбољи
знак да треба направити паузу, јер ће у супротном учење бити мучење. ν У случају психичког
напрезања, најбољи одмор је онај уз лагану физичку активност.
СТИЛ РОДИТЕЉСКОГ ВАСПИТАЊА
СТИЛ ВАСПИТАЊА ОСОБИНЕ ДЕТЕТА
АУТОРИТАРНИ
- врло строги и захтевни
родитељи
- дисциплину остварују
претњама и казнама
- показују врло мало
топлуине према детету
- цене послушност,
поштовање ауторитета
- комуникација је
једносмерна не
објашњавају своје одлуке
- незадовољно
- повучено
- несигурно
- брине како ће удовољити
родитељу, а не како ће решити
проблем
- девојчицама недостаје
мотивација
- дечаци су агресивни
ПОПУСТЉИВИВИ
- удовољавају детеу у
свему
- показују пуно топлине и
- обично добро расположено
- нема осећај одговорности
- незрело
- има слабу самоконтролу

3. позитивних осећања
- немају никаквих захтева
према детету
- све допуштају детету
- несигурно
- размажено
- агресивно кад не добије шта
хоће
НЕЗАИНТЕРЕСОВАНИ
- заокупљени су сами
собом, не занима их
превише шта се догађа са
дететом
- избегавају двосмерну
комникацију
- не баве се дететом, никада
- немају времена за дете
- промењљивог расположења
- нема контролу над својим
понашањем
- не занима га школа
- склоно узимању алкохола,
дроге или деликвенцији
АУТОРИТАТИВНИ
- показују топлину ибригу за
дете
- захтеви према детет
примерени су узрасту и
способностима детета или
нешто изнад тога
- комуникација једвосмерна,
питају тете за мишљење и
воде рачуна о његовим
осећањима
- објашњавају своје одлуке
- самопоуздано
- има високо
самопоштовање
- сигурно у себе
- спремно да прихвати
ризик
- има високу потребу за
постигнућем
- има добру самоконтролу
РОДИТЕЉИМА

4. - – , ,ПОШТУЈТЕ СВОЈЕДЕТЕ његовепотребеинтересовања , ...способностижеље
- .ДРУЖИТЕСЕСА СВОЈОМДЕЦОМ ДА БИСТЕИХ УПОЗНАЛИ Јединотакоћете
, .приметити промену у њиховомпонашању што можебити знак неког проблема
- .КОНТРОЛИШИТЕСВОЈАОЧЕКИВАЊА ПО ПИТАЊУ ШКОЛСКОГ УСПЕХА Ако
, , .их не могу испунити причаћевамоно што желитедачујете ане оно што јесте Почећеда
.васлажу у складусавашимочекивањима
- ,АКО ИМАТЕ ВИШЕ ДЕЦЕНИКАКО ИХ НЕ УПОРЕЂУЈТЕпо успеху ни по билоком
.другом критеријуму
- /НЕ ГОВОРИТЕИСПРЕДДЕЦЕРУЖНЕСТВАРИО ШКОЛИ И УЧИТЕЉИЦИ
.НАСТАВНИЦИМА Тимеим никако не чинитедобро
- - /РЕДОВНОПОСЕЋУЈТЕШКОЛУ УЧИТЕЉИЦУ НАСТАВНИКЕ тимећетепоказати
. ( ,давамје битанњиховуспех и дапоштујетењиховрад Избећићетеизненађења нерад
, ... )јединице недисциплина
- БУДИТЕ ТАКВИ РОДИТЕЉИДА СТЕВАШОЈ ДЕЦИ ПРИМЕРЗА ЊИХОВО
. .РОДИТЕЉСТВО Њиховебудућепородицеличићена ону из које потичу
У ЧЕМУ РОДИТЕЉИ ГРЕШЕ
1. Верују да су деца довољно одрасла и самостална чим напуне 14, 15 или 16
година
2. Не разговарају са својом децом и не знају шта им је важно, шта их радује а
шта их чини тужним и малодушним
3. Не дају довољно информација о болестима зависности и
преурањеним сексуалним односима, мисле да ће то урадити школа и
друштво
4. Заузети су својим пословима
5. Избегавају суочавање са проблемима које имају са децом
6. Недовољно времена проводе са децом
7. Стиде се да имају проблема са децом и да не умеју да их реше
8. Замерају добронамерној околини која их на то упозорава
9. Не траже помоћ стручњака кад им је потребна
У ЧЕМУ РОДИТЕЉИ НЕ ГРЕШЕ
1. Што воле и брину о својој деци и труде се да их разумеју
2. Што воле да знају са ким се друже њихова деца
3. Што их интересује како деца проводе време у школи и ван ње
4. Што хоће да их науче свим паметним стварима које сами знају

5. 5. Што знају да децу не треба «штитити» од проблема, него им треба помоћи
да науче како да их решавају
6. Што знају кад су деци потребни а кад нису
РАДНИ ДАН УЧЕНИКА
,Кад детепођеу школу родитељиманајвећубригу представљадобарразвој дететаи успех
. , .у настави Да би савладалитежак почетак многи родитељипомажу својој дециу учењу
Али сепри томечестогуби из видадауспех у наставине зависисамоодучењавећи од
.организациједететовогживота
ЧАСОВИУ ШКОЛИ 5-6 .децау школи проводе часова То је времеустаљенои ретко кад
. .семења Зато то времеродитељине утичу на развој детета Њиховј је задатакдадете
, .редовношаљуушколу контролишу га у радуи напредовању
УЧЕЊЕ КОД КУЋЕ
.Једандеоданадетепроводикод куће у учењуи израдидомаћихзадатака Товремезависи
, .одузраста интересовањаи способностидетета Свако временско преоптерећивањедоводи
.до извесних поремећајакоје сеодражавана здравља Кадасемаксимуму одпет часовау
.школи додатри сатарадакод куће добијесерадновремеодраслеособе
БОРАВАК НА ЧИСТОМВАЗДУХУ
.Часовиу школи и учењекод куће углавномсеобављајуу затвореномпростору Стогаје
деципотребнодасваког данапроведуизвесновремена чистомваздуху
( 2-3 ).сата Како и накоји начинћето времебитиискоришћенозависиодузрастадетета
( , , ...)млађиу игри старијиу спорту шетњи
СЛОБОДНЕДЕТЕТОВЕАКТИВНОСТИ
( , , ,Порединдивидуалнедететоведелатности читање слушањемузике спорт језик или
)билокоја другаразонода под правилнимраспоредомрадног данаподразумевасеи
( , ... )колективнаделатност раду секцији дечјој организацији посетајавним и културним
( , , ...)институцијама позориште биоскоп концерти укљученосту активности по слободном
( , , , ...)избору школастраних језика спорт балет музичка школа осталезабавекаои
.ангажовањеу кућним пословима
,Запостављањебилоког однабројаних подручја која не морају и не могу бити временски
, .подједнакозаступљена водека једностраности Овденарочитоподвлачимоангажовањеу
, .кућним пословима што никако не смебити запостављеноу свакодневнимобавезама Ти
пословии дужинањиховог трајањаодређују сезависноодузрастаи бројачлановау
.породици
ИСХРАНАИ ЛИЧНА ХИГИЈЕНА

6. .Заисхрану и личну хигијену сетакођемораодвојити одређеновреме Минимум
.представљадбаипо сатакоји су неопходни засвеоброкекод куће и у току дана
, ,Претераноодуговлачењеу обављањуових потреба исто као и смањивањевремеа штети
.стварањудобрих и неопходних хигијенских навика
СПАВАЊЕ
, .Да би радбио успешан неопходноје правилноорганизоватиодмор С обзиромдаје речо
, 9-11 , , .децикоја су у развоју то времесекрећеод сатиноћног сна мирног безпрекида Ако
7 ,узмемоу обзирдадететребадастворинавику јутарњегустајањау сати онда
20произилазидаби детенајмлађегшколског узрастатребалодаодлазина спавањеу сати
22 .анајстаријег школског узрастатребалодаодлазина спавањеу сата
------
.Остваривањерадног данадететазависиодмногих чинилацау породици Једанод
најглавнијих је свакако присуствородитељакоји требадасестарају дасераднидан
.правилнои несметаноодвија Приликеу појединимпородицамасеумногоме
. ,разликују Имапородицаукојимамајка не радии можевишевременадапосветидеци а
.имапородицау којима је и мајка запосленапа је детедеоданапрепуштеносамосеби
,Зависноодсвега породицаћенаћинајпогоднији начин даорганизује раднидандетета
.који је самонаставакправилноорганизованогвременакоје детепроводиу школи
.Од организацијерадног данау великој меризависиразвој и успех сваког дететау школи
, ,Саветовањасаучитељицом одељењскимстарешином осталимнаставницимаи стручном
службому школи и међусобнасарадњапри решавањупојединих питањаи проблемау
,областиорганизацијерадног данадететавеомасу значајни јер осигуравају неопходно
.јединствоваспитног утицаја
Preporuke i saveti roditeljima
- objavio Londonski institut za pedagogiju i vaspitanje
Ako želite da upropastite svoje dete:
1. Ispunite mu svaku želju i tada ćete ga odgojiti u uverenju da se sav svet
okreće oko njega
2. Kad izgovori neku psovku ili prostu reč, nasmte mu se od srca
3. Nemojte mu nikada govoriti o moralu: ovo smeš, ovo ne smeš
učiniti...nemojte mu govoriti ni o dužnostima i obavezama, samo o pravima

7. 4. Uvek pospremajte za njim i oslobodite ga svake obaveze
5. Svađajte se stalno pred njim pa se neće začuditi ako se bilo što u porodici
dogodi
6. Dajte mu novac kad ga god zatraži i neka ga troši kako hoće. Kad ste se
vi patili neka se ne pati vaša maza!
7. Ispunite mu svaku želju kad se radi o jelu i piću
8. Uvek budite na njegovoj strani kad dođe u sukob s učiteljem, profesorom,
komšijom...vaspitaćete ga u uverenju da ne može biti krivo!
9. Kad upadne u kakve neprilike, recite da ste vi krivi i tako ćete ga
osloboditi svake odgovornosti
Ako učinite veći deo navedenog, budite zadovoljni, postići ćete cilj:
Upropastiti svoje vlastito dete!!!
RADEĆI ZAJEDNO MOŽEMO UČINITI DA SVET BUDE BOLJE MESTO.
Svako dete je važno, svaki odrasli pojedinac je važan detetu, jer će nasleđe koje ostavim
deci biti imovina koju će oni podeliti .
Kako da roditelji bolje razumeju decu tinejdžere?
Nesporazumi se mogu izbeći! Ponavljanje naredbi, pitanja bez odgovora... Roditelji ponekad teško
komuniciraju s decom.
Komunikacija između roditelja i dece sigurno je najteža u vreme puberteta. "Što su deca starija, to su v
problemi u komunikaciji", objašnjava psihijatar Deni Donovan. Pošto tinejdžeri osećaju veću slobodu
reagovanja nego kada su bili deca, kada se naljute lupaju vratima ili danima ćute kako bi pokazali da s
slažu sa roditeljima. Evo pet zlatnih pravila kojih se treba uvek pridržavati da bi se izbegli nesporazumi
se bolje komuniciralo i da bi samim tim odnosi između roditelja i dece bili bolji.
1. Pokazati odlučnost. Kada roditelji na primer kažu: "Koliko puta sam ti rekao da stišaš muziku?",
tinejdžeri pomisle "3, 4, 5 puta" i nastave da muziku slušaju odvrnutu do daske! Kao i sva deca, oni sh
pitanje roditelja "sasvim bukvalno", a takvo pitanje im zvuči kao priznanje neefikasnosti roditeljskih
reči. Moglo bi čak da se kaže kao da roditelji govore u prazno!

8. Kako treba postupiti: izraziti narednu na lep način: "Molim te, utišaj muziku" - a ne u formi pitanja.
2. Zahtevati da naredbe odmah budu izvršene. Ponoviti detetu više puta istu naredbu ničemu ne slu
Takvo ponašanje jedino može da ubedi dete da je nesposobno da sluša pošto sve mora da mu se pon
više puta. Dok se ne pređe izvestan prag tolerancije, dete ne čuje smatrajući da je roditelj ozbiljan sam
kada ponavlja zahteve. A to je sigurno loša navika!
Kako treba postupiti: zahtevajte da naredba bude odmah izvršena! Ako je u pitanju domaći, kažite na
primer: "Izaći ćeš tek pošto budeš završio svoj domaći!" I ne zaboravite da pohvalite dete svaki puta ka
pristane da učini mali napor kako bi udovoljilo vašim zahtevima.
3. Umeti privući detetovu pažnju. Tražiti od tinejdžera zadubljenog u video igricu da sredi svoju sobu
je što i govoriti gluvom. Čak i ako dete podigne pogled ili odgovori da će to uraditi, takva njegova reakc
samo trenutni refleks! I odrasli reaguju na sličan način kada su zadubljeni u neki posao. Zato, kada vam
dete kasnije kaže da se ne seća da ste mu nešto rekli, verujte mu jer vas stvarno ne laže.
Kako treba postupiti: privucite njegovu pažnju tapkajući ga po ramenu. Taj fizički kontakt, praćen reč
omogućava da se prekine njegova usredsređenost na igru i da vas stvarno čuje!
4. Ne padajte u vatru! Pretpostavimo da je dete dobilo dozvolu da ostane napolju do ponoći i da to nij
poštovalo: da bi ga kaznili, roditelji mu zabranjuju da ubuduće izlazi! Ali, pošto je roditelj besan, dete se
usmerava na njegov bes, buni se i kaže roditelju: "Ti si zao!" To se pretvara u svađu da bi se videlo ko
biti zločestiji i tako nastaje pravi problem!
Kako treba postupiti: ne reagovati odmah, sačekati da vas bes prođe ili odložiti razgovor za naredni d
5. Dati dobar primer. Neki roditelji na primer zahtevaju da dete poštuje bezbedonosne mere prilikom v
motora, a sami ne vezuju uvek pojas kada voze auto. Zar se onda treba čuditi ako se i dete ponaša na
sličan način? Tinejdžerima su gestovi mnogo rečitiji od samih reči. "Deca u pubertetu su veoma osetljiv
reaguju i na najmanji znak hipokrizije roditelja!", primećuje Deni Donovan. Vezati pojas na detetovu
primedbu mnogo ne pomaže, roditelj tako pruža samo privid korektnog ponašanja.
Kako treba postupiti: davati dobar primer detetu, što je češće moguće!
Из дужности произлази одговорност
Циљ сваког доброг родитеља је да помогне детету да израсте у
самосталну, одговорну и социјализовану особу. Дететова одговорност
према себи и другима није некаква способност која се активира у
тренутку када оно пуни осамнаесту годину, већ се изграђује постепеним
процесом који почиње веома рано – већ у другој години.
На жалост не постоји ген за дететове дужности. Оне су резултат захтева
које детету постављају родитељи. Оно што зовемо дететовим
дужностима су различите корисне активности којима је заједничко да су
детету непријатне. А мало дете, када га родитељи терају да ради нешто
што му се не ради јер му је то непријатно, погрешно мисли да га

9. родитељи не воле. Зато такво дете веома јасно показује родитељима да
се у тим тренуцима осећа невољено.
Успостављање дететових дужности је нужно повезано са конфликтом
између детета и родитеља. То је у ствари конфликт између биолошког
принципа који управља дететом и друштвеног принципа којим се
родитељ управља. Родитељ који зна шта ради, у таквим тренуцима не
обраћа велику пажњу на пролазна дететова осећања, већ на то да дете
треба да своју вољу подреди његовој и да почне да ради оно што је
корисно. Када дете то прихвати, оно развија оно што зовемо навиком – а
навике су веома важне јер у будућим ситуацијама дете приступа датој
активности без отпора зато што му она више није непријатна.
Из дужности произлази одговорност – не може неко да буде одговоран за
нешто за шта није био задужен. А из одговорности произлази или заслуга
или кривица. Да би децу научили одговорности морамо да им, упркос
њиховом отпору, наметнемо одређене дужности. Наравно да дечје
дужности морају да буду разумне, у складу са дететовим способностима,
узрастом и зрелошћу. Родитељ треба да реагује у складу са тим како је
дете обавило своју дужност – било похвалом и наградом било критиком и
казном. Тако дете учи да усвоји дужности и да развије осећање
одговорности.
Много савремених родитеља је збуњено тако да су погрешно
изједначили љубав и васпитање. Они покушавају да избегну неизбежни
конфликт са дететом тако што на крају попуштају одустајући од својих
захтева и постају „немоћни родитељи”. Допринос збуњености је дао и
један део струке који искључиво инсистира на дечјим правима, на
равноправном односу родитеља и детета, на томе да детету све може да
се објасни, да је телесна казна исто што и насиље, који имплицитно
гледа на децу као на жртве властитих родитеља.
Одустајање збуњених родитеља од тога да буду ауторитети, има
негативне последице на дететов однос према другима, школи, као и на
његове шансе за срећан живот. Зато не изненађује да су Шпанија и
Хрватска у своје породичне законе почеле да уводе и дечије дужности.
Истина, без санкција за дете, за сада.
ЗоранМиливојевић
:Извор www.politika.rs
NEKA PITANjA PRIPREME ZA ŠKOLU

10. Priprema deteta i priprema roditelja
Ako drastično oslikamo savremenog budućeg prvaka: videćemo dete koje može da prati
sadržaje kako su raspoređeni po principima muzičkog spota ili reklame.
Najveći problemi su u smanjenoj pažnji, koncentraciji, nerazvijenoj kulturi slušanja
drugih. Slaba je kontrola sopstvenog ponašanja i odlaganja svojih potreba, najčešće,
slabe sposobnosti verbalnog razrešavanja konflikata. Provođenje slobodnog vremena
više usamljenički, ispred televizora i kompjutera, malo u komunikaciji sa drugom decom
i odraslima. Znanja o svetu i okruženju su slučajna, spontana i nepovezana.
Šta znamo o detetu?
Kako možemo da odgovorimo na sledeća pitanja?
Kako se ponaša dete u grupi, vrtiću, dvorištu, ispred zgrade u igrama sa vršnjacima?
Da li ulazi u konflikte češće ili ređe od drugih?
Ume li da sarađuje, kontroliše svoje ponašanje, da čeka svoj red, da sasluša drugog...
Ima li osećaj empatije - da li zna kako se drugi osećaju...,da li ume da traži pomoć, i da
je daje drugome...
Pokazuje li inicijativu u aktivnostima, može li da izlaže pred grupom.... .
Ume li da adekvatno procenjuje sopstvene sposobnosti: šta može, ume. .., šta o sebi
misli i svojim sposobnostima?
Ume li da se igra: deca koja umeju da osmišljavaju svoju igru, prate suigrače u igri,
upotrebljavaju svoju maštu - pripremljena su i za školsko učenje.
Da li predškolci znaju osnovne gradske znamenitosti i poneku priču o njima...
Radne navike i rad deteta u kući....u kojim kućnim aktivnostima doprinosi u skladu sa
svojim mogućnostima i uzrastom?
Koliko je dete samostalno?...
Odgovori na ova pitanja odrediće aktivnosti pripreme deteta za školu.
Ukoliko dete reaguje agresivno, ne ume da sačeka svoj red, nestrpljivo je. Ima običaj da
prepozna tuđe namere i ponašanje kao ugrožavajuće tipa "namerno me je spotakao,
gurnuo isl", i obično ima slab i nedovoljan rečnik da opiše svoja ili tuđa osećanja.To je
vapaj u pomoć da se reaguje u pripremi deteta pre polaska u školu.
Kako? Vežbanjem kontrole sopstvenog ponašanja; bogaćenjem rečnika: opisivanjem
različitim rečima svih osećanja koja njega i druge obuzimaju; vežbanjem i hvaljenjem
kada verbalno razreši konflikt!
Važno:
što češće organizovati u porodici zajedničke prijatne aktivnosti, igre, razgovore,
šetnje sa detetom- najbolje neposredno po dolasku sa posla ili povratku deteta iz vrtića
ili škole.
Prvi zajednički trenuci moraju biti ispunjeni sigurnošću, poverenjem i prijatnom
atmosverom (bez obzira koliko je roditelj iscrpljen, gladan, umoran, uznemiren - on je
odrastao i odgovoran za doživljaj sigurnosti svog deteta!). Ponekad je dovoljno samo
pola sata razgovora - razmene deteta i odraslog. Ukoliko stvarno, ozbiljno, iskreno želite
da pomognete svom detetu u teškoćama kontrole svog ponašanja morate se potruditi -
prve rezultate možete očekivati ako preispitate i promenite i svoje ponašanje tek posle
mesec ili dva. Ponašanje koje šteti i vama i detetu nije nastalo za mesec dana, logično
je, da i za promenu treba barem četvrtina vremena nastajanja...?!
Kontrolišite sami sebe tako što ćete beležiti u jednom bloku kojih ste se igara igrali ili
šta ste radili zajedno sa detetom.

11. Organizacija režima dana: dovoljno mirnih i aktivnih delova dana: ograničiti vreme
ispred kompjutera i televizora 1-2 sata u danu! (Previše utisaka koje ne mogu da
razumeju ili stalno isti tip vizuelnih aktivnosti, koje ne prati razgovor ili analiza,
zaključivanje ili razmišljanje).
Pred spavanje mirnije aktivnosti!
Pozitivan završetak dana: rezimirajte zajedno šta je svako od ukućana dobro uradio
tog dana.Ono što vam se nije dopalo imali ste prilike da regujete ranije. Veče nije
trenutak za zvocanje i prigovaranje. Čitanje priče pred spavanje nije izašlo iz mode.
Primećujte dete kada je mirno i staloženo, angažovano, a ne samo kad ima napad
besa! Ne dozvolite da prekidač za vaše uključivanje u njegov život bude kažnjavanje, ili
neadekvatno dečije ponašanje.
Kada nešto zahtevate od deta: neka to bude jedan zahtev u jednom trenutku. Sve što
imate da kažete, kažite kada ste blizu detetu, bez mnogo reči. Ako dovikujete detetu -
liči će mu na grdnju ili prigovaranje. ..i prestaće da vas sluša. Istraživanja pokazuju da
nemirna deca pažljivije slušaju muškarce, možda zato što po pravilu upotrebljavaju
manje reči od žena!
Izaberite mali broj važnih pravila. I nagrađujte pridržavanje. Nagrade moraju biti i
zajedničke igre, a ne samo kupovina.
Bajke su najbolji materijal za vežbanje empatije. Kako se ko osećao u Ivici i Marici? Šta
bi moglo da se poželi od zlatne ribice. Kako je ribici kad svi od nje traže da ispuni želje,
ima li i ona neke želje, šta je junak radio, šta je mogao drugo da uradi, da li se plašio....
Zlatokosa i tri medvedića- kako su se medvedići brinuli o njoj, i nisu je grdili što im je
pojela večeru, polomila stoličicu....
Pokušajte da vidite svet očima agresivnog deteta: kako im može izgledati dan ako ih
stalno neko grdi, traži da budu staloženi, a oni to bez tuđe pomoći ne mogu. Kako se vi
osećate da li ste bliži osećanjima agresivnog deteta ili nevine žrtve?
Igre:
korišćenje mašte je najbolji način da se u igri vežbaju one sposobnosti koje će kasnije
trebati u životu. Igre kobajagi, brzo i lako uključuju decu:
igra u paru: jedan traži predmet od drugoga i ubeđuje ga da mu suigrač da igračku.
Igrač može da da predmet-igračku, tek kad bude lepo zamoljen. Razgovara se: kad, na
koje reči je bilo najlakše dati predmet. Parovi menjaju uloge. Igra je sve složenija što je
omiljeniji predmet.
Igre vežbanja emocionalnog rečnika: cvet emocija - svaka latica je neka emocija:
deca slažu latice oko cveta i govore o situacijama kada su osećali datu emociju;
davanje što više reči za emociju, opis osećanja - najbolje je razgovarati sa više dece da
bi razmenili sa drugima. Može se postavljati pitanje tada si tako uradio, a šta si mogao i
drugačije da uradiš....
V ežbe kontrole svoga tela: sve igre leti-leti. .., pliva-tone, dan-noć.., ili zajedničko
igranje kaže se ime svog suseda i neka biljka, cvet, drvo, voće. ..u što bržem tempu; na
kraju igre se obavezno dobije zadatak da se kaže nešto posebno lepo uz svako ime
igrača.;

12. grupne igre vozića ili stonoge, lanac dece koji ponavlja iste pokrete..;
sve igre parova koji se igraju ogledala jedan drugome...izmišljanje priče o mačetu (dok
deca leže opušteno na tepihu), koje se sunča, proteže, grebe noktima po tepihu;
igre zamišljenog držanja na dlanu uplašene ptičice: Kako ćete joj pokazati da je nećete
povrediti?Šta možete da uradite da ona poželi da opet kod vas doleti...? Zamisli da si
postao čarobnjak koji može da radi samo dobre stvari - šta bi sve moglo da se uradi...?
Proverite dečija znanja o neposrednom okruženju
Neka vam ispričaju nekoliko rečenica o najobičnijim kućnim predmetima, kućnim
ljubimcima, svojim prijateljima.
Šta i kako su vam ispričali?
Uvedimo decu u svet predmeta tako što ćemo:
Kada govorimo o predmetima - obratiti pažnju dece na:
> spoljašnja svojstva i karakteristike predmeta: kako spolja izgleda; od čega je
napravljen; čemu služi; kako bi bilo da toga predmeta nema u životu ljudi....?
> njihove unutrašnje, funkcionalne karakteristike,
> različiti odnosi i međuzavisnosti između predmeta.
Ovakose se razvijaju opažajno praktično; opažajno predstavno i stavramo uslove da
analiziraju okruženje!
Počnite od najobičnije stolice....!
Kako sistematizovati znanje o životinjama- sledeći sledom pitanja:
Kakva je to životinja?
Gde živi?
Čime se hrani?
Kako se brani od neprijatelja?
Kako je prilagođena uslovima sredine?
Šta vaše dete zna o vašem zanimanju ili drugih ukućana?
Rad ljudi:
Kakav je to rad?
Kakve rezultate, proizvode daje taj rad?
Kakva je korist, značaj, toga rada?
Šta treba imati da bi se taj rad ostvario?materijal? sredstva?
Koje su osnovne radne operacije karakteristične za datu vrstu rada?
Da li dete treba da zna da čita i piše pre polaska u školu?
Pogrešno pitanje!
Pravo pitanje je da li je detetov govorni razvoj na potrebnom nivou za usvajanje
pismenosti i kakva je motivacija deteta za učenje čitanja i pisanja.
Postoje deca koja spontano počnu da čitaju oko šeste godine; ima dece, koja su u
većini, koja čitaju posle prvog polugodišta prvog razreda.
I jedni i drugi u kasnijem životu su manje ili više uspešni zavisno od radnih navika,
motivacije za učenje, podrške svoje porodice tokom školskog života.

13. Sadržaj pripreme za školu sa aspekta početnog opismenjavanja zavisi od onoga što
znamo o razvoju deteta, o neophodnim procesima kojima dete treba da ovlada da bi
uspešno usvojilo pismenost.
Psihološka i pedagoška istraživanja u svetu i kod nas otkrivaju osnovne preduslove
uspešnog savladavanja pismenosti (budućeg čitanja i pisanja).
Neophodan je bazični, nivo razumevanja jezika, učestvovanja u komunikaciji iznošenja
svoga mišljenja, da ume da razmišlja o jeziku, manipuliše njegovim karakteristikama, da
se sam jezik tretira kao objekt mišljenja. Da je izloženo čitanju- da mu se čitaju priče i
zajednički razgovara o pročitanom.
Karakteristike dečijeg znanja i razmišljanja o jeziku koje se mogu razvijati 5-6 godina (a,
značajni su preduslovi ovladavanja pismenošću) su:
svest o glasovnoj strukturi reči koja se ogleda u sposobnosti dece da analiziraju reči
na njihove sastavne delove, glasove, kao i da ih sintetiše iz njih;
svest o rečima kao delovima rečenice koji nose značenje;
pragmatička svest ( praktična vrednost ): svest o adekvatnosti poslate poruke;
prilagođavanje poruke prema osobinama sagovornika.
Istraživanja pokazuju da deca sa slabo razvijenim ili nerazvijenim ovim sposobnostima,
kasnije imaju teškoće u savladavanju čitanja i pisanja.
Ovladavanje glasovnom analizom reči, svešću da je govor deljiv do nivoa glasa, aspekti
formiranja pojma reči - reč kao smisleni deo rečenice bitno je povezati sa osetljivošću
za učenje, u vreme kada se formiraju nove sposobnosti dece.
Zato je bitno korišćenje bogatog repertoara igara sa glasovima i rečima.
Sve igre nađi reč na slovo na slovo, izbroj koliko glasova ima u reči...Ili, za jedan glas
drugačije: som, dom, sok, sos, nos, kos,....
Nađi malu stvar koja ima dugačko ime (na pr. telefon,.) Seti se velike životinje sa
kratkim imenom....(kit, slon,..) ili male životinje sa dužim imenom (slepi miš,.
..veverica...)
Grafo-motorika?
Ne dozvolite da podlegnete sveskama na velike i male linije Ostavite te aktivnosti za
vreme kada stvarno bude u školi!
Sve igre prstima, seckanje makazama, pravljenje, vajanje, origami, tangram, crtanje,
nizanje perli....su odlična vežba motorike šake.
Podsećanje na korišćenje papira od gore na dole i sa leva na desno, dovršavanje svojih
crteža su dovoljna priprema za buduće pisanje.
Različiti radni listovi su samo jedan tip aktivnosti u pripremi dece za školu. Oni ne mogu
i ne smeju da zamene svakodnevne životne aktivnosti otkrivanja sveta slova, znakova,
brojeva. Zato je dobro da deca imaju svoje blokove, sveske za lična i kolektivna otkrića.
Priprema u odnosu na uslove u kojima će dete biti u školi
Šta je tipično za školu?
Rad po zadatku u trenutku kada to odgovara odraslom, a ne detetu i po tempu koji ne
mora da odgovara detetu!
Šta to zahteva ? Odlaganje svojih potreba, koncentraciju, pažnju, pamćenje, rad po
nalogu.
Ovakve zahtev u igrovnom zadatku često imaju deca i u vrtiću. Ostaje pitanje koliko
sistematizovano i koliko svako dete tokom različitih situcija navežba da sačeka svoj red,

14. poštuje pravila, vežba pažnju i rezonovanje u situacijama igara "isključi trećeg", šta
nedostaje...i slično, koliko ih podstičemo da dovrše započete aktivnosti.
Novija istraživanja kvaliteta dečijeg igranja, podčinjavanja pravilima, razvijanja scenarija
igranja,....pokazuju da su deca sa razvijenijom, maštovitijom igrom i maštom uopšte,
spremnija za školsko učenje!
Lišeni igranja deca gube, njihove aktivnosti su skromnog repertoara, postaju vezane za
neposrednu situaciju, ponašanje odraslih koji ih okružuju, nisu samostalni.
Odrasli stvara uslove za dečiju igru i igranje kroz:
bogaćenje dečijeg životnog iskustva o stvarima, ljudima, zanimanjima, ljudskoj
delatnosti;uvođenje u kulturu igranja: upoznavanje sa novim igrama, pravilima,
poštovanju pravila, saradnji sa drugima u igri, razvijanje partnerskih odnosa u
igri; zajedničko igranje odraslih i dece;
podržavanje dečijeg samostalnog stvaralaštva u igri i međusobne komunikacije sa
vršnjacima;uvođenje novih ideja u igru i proširivanje sadržaja igranja.
Pokazatelji razvoja igre i igranja u odnosu na dete:
može da smisli sadržaj, zaplet za zajedničku igru;
ume da uđu u ulogu u simboličkoj igri (na najstarijim uzrastima igraju se u zamišljenom
prostoru, a ne realnom);
samostalno stvara uslove za igru: koristi raspoloživi materijal, partnerski se odnosi
prema drugima (na najstarijim uzrastima uspeva da usaglašava svoju zamisao o igri sa
tuđim);
poznaje, igra se i samostalno poštuje pravila u društvenim igrama;
ume da traži pomoć i saradnju od odraslih....
ume da se igra najraznovrsnijih igara;
slobodno se i zainteresovano igraju....
Prava priprema za školu je razumevanje svog neposrednog okruženja, razvijanje
osećanja odgovornosti za svoje postupke i stalna iskrena podrška odraslih, bogato
razvijena MAŠTA I IGRA.
DISCIPLINA, potreba dece i odraslih ::

15. Najbolji oblik discipline je onaj koji dolazi iz nas, koji je zasnovan na razvijenom
osećaju za pravedno i ispravno, i na našim sopstvenim ciljevima. Disciplina je veš
koja se uči tokom odrastanja kroz suočavanje sa sve većim izazovima.
Šta je disciplina? U većini slučajeva, kada se izgovori ova reč ona u sebi nosi prizv
nečeg strogog i "opasnog", i asocira na zabranu ili kaznu. Međutim, disciplinovanje
nije isto što i kažnjavanje. Disciplina, reč koja u svom korenu ima značenje učiti ili
podučavati označava proces učenja dece prihvatljivom ponašanju unutar određan
granica. Ona uključuje postavljanje jasnih pravila deci kao i realnih očekivanja od
njih, uz doslednost od strane odraslih u nastojanju da ih se pridržavaju. Za razliku
kazne koja je sasvim mali deo discipline i koja osobu tretira kao krivca suočavajuć
sa prošlošću, disciplina tretira pogrešno ponašanje i suočava se sa sadašnjošću i
budućnošću.
Zašto je važno biti disciplinovan?
Disciplina je oblik vežbe za život koja, kada se jednom iskusi i praktikuje, razvija
sposobnost pojedinca da kontroliše svoje postupke. Ona nam omogućava da se
posvetimo nekom zadatku i da budemo istrajni u ostvarenju sopstvenih ciljeva.
Disciplina nas uči kako da poštujemo pravila koja su neizostavni deo života u
zajednici. Kod dece je cilj postepeno postići samodisciplinu koja će im biti vodič kr
svet.
Očekivanja i mogućnosti
Razmislimo o tome koliko puta dnevno deci kažu da ne rade nešto dobro: nisi dob
pospremio sobu, nisi se dobro obukla, ne gledaš kuda ideš, prestani da galamiš i s
Ponekad su očekivanja odraslih mnogo veća od razvojnih mogućnosti dece. Naim
deca mlađa od pet godina ponašaju se tako da steknu odobravanje svojih postupa
od strane odraslih osoba bitnih u njihovom životu ili da izbegnu posledice
neprimerenog ponašanja. Dobro i loše za njih su apstraktni pojmovi čije razumeva
zahteva vreme i iskustvo.
Deca različitog uzrasta imaju različite potrebe i različito se ponašaju pred izazovim
svakodnevnog života.
Sa godinu dana deca tek počinju da uče pa se ne mogu uvek ponašati onako kako
odrasli hteli, ona još uvek ne mogu razumeti i slediti pravila.
Sa dve godine deca počinju da poštuju jednostavna pravila, ali nisu u stanju da ih
dosledno pridržavaju.
Trogodišnjaci razumeju i usvajaju nešto više pravila, ali doslednost u pridržavanju

16. nije jača strana. Uobičajeno je se odazovu na poziv, da mogu da sačekaju svoj red
da se pridržavaju nekih pravila kako bi izbegli opasnost i da ponekad žele da
udovolje odraslima.
Četvorogodišnjaci još uvek imaju ograničenu samokontrolu, ali mogu slediti neka
pravila, udovoljavati zahtevima odraslih, odnositi se pažljivo prema igračkama isl.
Sasvim je prirodno da se mala deca ponekad ružno ponašaju jer su ona tek u
procesu učenja. Njima je neophodna briga i zaštita odraslih jer nisu u stanju da
predvide posledice svog ponašanja, niti da se dosledno pridržavaju nametnutih
pravila.
Veliki broj "disciplinskih prekršaja" male dece može se sprečiti tako što će se pros
u kojem ona borave, bilo da se radi o porodici ili kolektivu, učiniti bezbednim i što
se slediti dnevne rutine vezane za jelo, spavanje, obaveze ili igranje. Rutine deci
obezbeđuju ugodnu sigurnost u kojoj znaju šta i kada da očekuju.
Sa uzrastom stvari se menjaju. Deca bivaju u stanju da razumeju smisao i potrebu
postavljanja i pridržavanja određenih regula, premda im se nekada čini da odrasli
preteruju ili da izmišljaju čudna pravila. U redu, ako je tako, dobro je da odrasli
razgovaraju sa decom, da im ispričaju koja pravila su morali i sami da poštuju kad
su bili istih godina, zašto je to bilo vredno i šta se dešavalo kada se pravila nisu
poštovala. Takođe, zajedno sa decom može se napraviti lista nepoželjnih oblika
ponašanja u kući (vrtiću, školi) kao što su galama, udaranje, ostavljanje stvari u
neredu itd., a zatim definisati odgovarajuće reakcije, posledice ako se neko od tih
ponašanja javi. Tako pravila postaju zajednička (deca učestvuju u njihovom
formiranju), ali i odgovornost za ono što će se preduzeti ako se ona prekrše.
Pozitivan pristup
Nije uvek lako izabrati pravi pristup u vaspitavanju deteta. Kada se suočite sa
"problemom sa disciplinom", veoma je važno da pokušate da sagledate stvari iz
dečjeg ugla. Pokušajte da čujete detetovo mišljenje o sopstvenom ponašanju, da g
razumete, da zajedno pronađete prihvatljivo rešenje. Možete pokušati sledeće: ne
obraćajte pažnju, odnosno potpuno ignorišite sve što dete uradi kako ne treba, a
uvek primetite i pohvalite ono što radi dobro. Budite veoma određeni kada ga hval
jer dete mora tačno da zna šta vam se u njegovom ponašanju dopalo.
Uvek imajte na umu sledeće:
- Odnosite se prema detetu s poštovanjem koje želite i za sebe. Kada želite da

17. disciplinujete dete, upitajte se da li mu pokazujete takvu pažnju i uvažavanje koje
želite da vam ono uzvrati. Ukoliko to nije slučaj, izaberite neki drugi pristup.
- Pomozite detetu da svoju energiju usmeri u pozitivnom smeru. Omogućite mu
dovoljno kretanje i aktivnosti. Dete treba da trči, skače, peva, da pleše jer je njego
energija neiscrpna i treba je usmeriti u pozitivnom pravcu. U suprotnom, moglo bi
se desi da ona pređe u nepoželjne oblike ponašanja.
- Utvrđivanje porodičnih pravila jeste jedan od najboljih načina postavljanja granica
detetu. Kada ih kreirate, usmerite se na jednostavne pozitivne poruke koje uče de
određenim vrednostima. Pravila treba da budu jednostavna, kratka i da ih nema
previše. Na primer: koristimo reči, a ne ruke, kada rešavamo neki problem, kuću
održavamo urednom tako što svako pospremi za sobom isl.
Da li je batina iz raja izašla
Kada je Budimir Nešić, pre tridesetak godina, razgovarao sa decom predškolskog
osnovnoškolskog uzrasta na temu batina je iz raja izašla (šta to znači, zašto je iza
da li je to tačno...), dobio je interesantne odgovore koji su objavljeni u knjizi "Kako
raste pamet". Nijedno dete nije se složilo sa ovom poslovicom: " To se kaže tako z
što ti na to mesto bude posle sve rajasto!", To je što ništa ne razumeš, samo te
strah", "Ja mislim da treba tamo da se vrati!", "To nije tačno, batina nije dobra za
umirivanje dece!".
Koliko mudrosti u ozbiljnim životnim situacijama!
Danas, većina stručnjaka se slaže da NIKAD ne treba koristiti kaznu koja fizički ili
emotivno šteti detetu, uključujući lupanje po guzi, šamaranje, pljuskanje isl. Takvi
postupci odraslih govore o njihovoj nemoći da reše problem mudro, već koriste sv
fizičku nadmoć nad detetom, što može trenutno da zaustavi ili redukuje nepoželjno
ponašanje, ali vremenom postaje sve manje efektivno. Deca koja se tako disciplin
uče da je to prihvatljiv način rešavanja konflikata i usvajaju agresivne oblike
ponašanja. Posebno je opasno kada se to čini u ljutnji jer su tada povećani rizici o
povređivanja deteta.
Disciplinske metode poput odvraćanja pažnje, kratkog odmora, logičnog zaključiva
ili pozitivnog podsticaja mnogo su efektnije od primene sile.
STAR
Pre nego što izgradite svoje disciplinske metode, pokušajte pronaći brzo rešenje z
neki problem. U tome da prvo razmislite, a tek onda da delujete može vam, kako

18. navode američki autori, pomoći STAR metoda.
- S (stop) - stanite i usredsredite se na sebe, dete i problem. Razmislite o tome šta
želite postići pre nego što učinite nešto što će dodatno zakomplikovati život detetu
vama.
- T (think) - razmislite o rešenjima. Pokušajte pronaći puno rešenja, različitih rešen
- A (act effectivelly) - budite delotvorni. Ono što ste isplanirali, sprovedite u delo.
Odredite pravo vreme, potražite pomoć ako vam je potrebna.
- R (review, revise, reward) - kritika, revizija, nagrada. Većina odraslih mora
prilagođavati i korigovati svoje planove dok ne dođu do pravog rešenja. Samo nek
potpunosti uspevaju iz prvog pokušaja. Nagradite sebe za uspešne korake.
Primenjući STAR metod sigurno ćete uvideti da su, osim fizičkog kažnjavanja,
neprihvatljive pretnje i podmićivanje deteta jer ga uče manipulaciji, a da su
načini da motivišete dete da se pridržava određenih pravila da mu se zahvalite ili g
pohvalite. Nemojte se suzdržavati od humora, problemi ne moraju izgledati tako
ozbiljno. Humor može smanjiti stres, napetost, olakšati potencijalno teški situacije,
zbližiti vas sa detetom. Malo humora neće uništiti vaš disciplinski plan, već će učin
život ugodnijim. Zato, osmeh na lice kada birate pravi put za vaspitanje deteta.
CDRMS
Kako uništiti motivaciju kod deteta
“Da li smo uradili nešto pogrešno” – pitanje je koje ponekad postavljaju roditelji. Svako bi hteo
najbolje za svoje dete. Međutim, definicije “najboljeg” uveliko se međusobno razlikuju ili ostaju
na opštim izjavama poput: da se snađe u životu, da bude uspešan…
Postoje neki primeri odnosa koji prema detetu nisu podsticajni ni motivišući, pa tako ne
doprinose uspehu deteta, pa time ni ostvarenju roditeljskih želja:
1. Previsoki zahtevi
Savršeno uredna soba, uspeh u sportu, uspešno sviranje instrumenta, učenje stranog
jezika, napisani domaći zadaci, dobrovoljno nahranjen kućni ljubimac… Savršeno dete.
Postoji li takvo? I koliko dugo će takvo ostati? Većina dece (kao i odraslih) ne rade sve
pravilno, sa voljom, ali ipak mogu puno toga dobrog da urade. Roditelji koji o tome ne
razmišljaju i koji očekuju previše, šalju dete u “motivacijsku klopku”. Dete počinje da
razmišlja na sledeći način: “Kad moji roditelji ionako nisu zadovoljni ni sa čim što radim,
mogu to sve i da napustim.” Dakle, uspeh više ne znači radost za demotivisanu decu,
odnosno za decu kojoj se postavljaju previsoki zahtevi.
2. Neprestano prigovaranje
“Mogla bi malo da se igraš sa sestrom umesto da to radiš sama! Zašto nisi do kraja
pospremio sobu? Lego-kocke se spremaju u kutiju, a ne u korpu!”… Nije li bolje da dete

19. bar donekle pospremi sobu, nego da je uopšte ne pospremi? Neprestana kritika
nepovoljno deluje na decu, uništava njihovu volju za učenjem i stvaranjem. Ako roditelji
neprestano sve znaju najbolje, zašto bi se dete uopšte trudilo?
3. Manjak poverenja
“Pazi kako hodaš! Ne penji se tako visoko! Jesi li stvarno dobro zaključao vrata?” Kako
dete može da veruje u sebe, ako mu ne veruju roditelji? Neprestana ispitivanja i
upozorenja znak su nedostatka poverenja, što negativno utiče na samopouzdanje, a onda
posredno i na uspeh.
4. Neprestana upoređivanja
“Sara je bolja u matematici od tebe. Marko je najbolji u karateu…” Takve i slične izjave
najčešće će povrediti dete. Dete je neprestano izloženo upoređivanju. Svuda gde se meri
uspeh, postoji i upoređivanje- u školi, sportskom klubu, u muzičkoj školi… Upravo zbog
toga u roditeljskom domu dete treba imati mir. Treba da oseti da je voljeno jednostavno
zbog sebe samog, nezavisno od toga da li nešto može ili zna, bolje ili lošije od drugih.
Osećanje stida – ili srama – jeste važno socijalno osećanje. S jedne strane ono muči
one koji se preterano stide, a s druge strane zajednicu muče oni koji se ne stide ni onda
kada većina drugih smatra da bi trebalo. Kako kod osobe koja se stidi često pocrvene
obrazi, one koji nemaju stida zovemo „bez-obraz-ni”.
Stid je povezan sa željom da se bude prihvaćen od drugih i s idejom da moraju da se
ispune određeni uslovi da bi se to dogodilo. Osoba se postidi onda kada ona misli da
drugi misle da ona nije dovoljno vredna da bi bila prihvaćena.
Uslovi koje osoba mora da ispuni da bi bila prihvaćena mogu biti propisani porodičnim i
kulturnim vrednostima, zbog čega se stid ubraja u moralna osećanja. Ali ovi uslovi
mogu biti i veoma posebni, jedinstveni za datu osobu. Mnogi mladi se stide, jer veruju
da nisu dovoljno lepi, pretvarajući neku svoju malu nesavršenost u katastrofu. To je
nekada teško otkriti, jer upravo da ne bi osećala stid, osoba izbegava razgovor o
razlozima zbog kojih se stidi. Zbog toga stid ostaje u domenu privatnog zbog čega
osoba koja se stidi ne proverava šta drugi zaista misle, već im pripisuje da misle ono što
ona misli o sebi.
Iz aspekta ljudskog rasta i razvoja, stid je dečje osećanje, tako da je najviše prisutan
kod mladih. Osoba koja se stidi veruje da ne zaslužuje prihvatanje, jer nije ispunila neki
važan uslov – da nedovoljno vredi kao ljudsko biće. Poziciju stida podstiču roditelji
svojim izjavama: „Šta si uradio, sram te bilo!”
Kada osoba tokom kasnijeg rasta i razvoja svoje ličnosti počne da razlikuje sebe kao
osobu od svojih postupaka, postaje sposobna da shvati da osoba koja je dobra može
da uradi neke loše stvari. Tada dečje osećanje stida počinje da zamenjuje odraslo
osećanje krivice. Tada, umesto da pojedinac misli da je loš kao osoba i da se toga stidi,
počinje da misli da je nešto pogrešno uradio i da se zbog toga oseća krivim. Zato što su

20. sebe prihvatili kao vredna ljudska bića, ljudi koji su ostvarili najviši stepen emocionalne
zrelosti gube sposobnost stida, ostajući sposobni da osećaju krivicu kao takođe
moralno, ali savršenije osećanje.
Kod onih odraslih koji se često i nepotrebno stide, vidimo koliko stid može da im smanji
kvalitet života. Da se ne bi stideli, ovi ljudi izbegavaju brojne nove i nepoznate socijalne
situacije, u koje treba da se samostalno upuste, bez društva onih koji su im dobro
poznati i za koje znaju da ih prihvataju. Tako nastaje paradoks stidljivih: stid pravi
najviše štete u njihovim životima onda kada ga u stvari ne osećaju.
Kako odgajati srećnu decu?
Svaki roditelj želi da njegovo dete bude srećno.
Želi mu sve najbolje.
Da se smeje, da uživa u životu, da bude uspešno.
Ako se osvrnemo oko sebe, vidimo da nema baš mnogo srećnih odraslih
osoba. Iz toga možemo da zaključimo da roditelji negde, u nekim koracima i
postupcima greše.
Ali gde greše? Koji su to pogrešni potezi?

21. Neki roditelji iz različitih razloga zanemaruju ili čak zlostavljaju svoju decu. To
je takođe važna tema, ali u ovom tekstu se neću baviti njima.
Ovaj tekst je namenjen roditeljima koji su posvećeni svojoj deci i svojoj
roditeljskoj ulozi. Roditeljima koji čine sve što je u njihovoj moći da svojoj deci
obezbede najbolje uslove za odrastanje i život.
Roditeljima koji se u nekom trenutku nađu u čudu kad vide svoje nezadovoljno
dete koje im neretko prebacuje da su oni krivi za njegovo ili njeno
nezadovoljstvo.
Zoran Milivojević nam daje kratak i jasan odgovor:
"Zadatak roditelja nije da svoju decu učine srećnom nego da ih nauče
kako da sami sebe usreće."
Većina današnjih, dobronamernih roditelja greše u tome što prezaštićuju
svoju decu. Veruju da su uspešni roditelji samo ako su im deca uvek
nasmejana i zadovoljna. I onda na svaki znak nezadovoljstva svog deteta
hitaju u pomoć i čine sve samo da mali princ ili mala princeza ponovo budu
nasmejani i zadovoljni.
"Nemoj ti da se mučiš, ja ću to da uradim."
"Vidim kako se mučiš sa tim pertlama, daj meni, ja ću da ih zavežem."
"Današnji nastavnici su stvarno prezahtevni. Ja ću ti nacrtati te crteže, ti idi
igraj se."
Trude se da je što je moguće više olakšaju život svojim potomcima, ne sluteći
koliko im na taj način škode. Ne sluteći da im na taj način oduzimaju priliku da
uče, vežbaju, suočavaju se sa frustracijama i neuspesima i tako pripremaju za
samostalan život.
Srećno dete, kao ni srećna odrasla osoba, nisu oni koji su uvek nasmejani i
zadovoljni, koji u svemu uspevaju i u svom rečniku nemaju reč neuspeh.
Srećna deca, i srećni ljudi su oni koji sebi dozvoljavaju sva osećanja i sva
životna iskustva. Kako prijatna tako i neprijatna.
Deca to uče od roditelja, po modelu.

22. Dakle, ako želite da vaša deca budu istinski srećna i odrastu u samostalne
odrasle osobe koje umeju sebe da usreće, najbolje što možete da učinite je
da im pokažete sopstvenim primerom.
Naučite da usrećite sebe, i to dete u sebi. Tako će i vaša deca, kopirajući vas,
naučiti da budu istinski srećna i zadovoljna.
Jedan od načina da to postignete je da prihvatite sebe i život u celini, sa
lepim, ali i onim manje lepim stranama. sa uspesima i neuspesima. Sa
lakoćom i teškim periodima i situacijama.
Kako to postići? Kako mogu da učinim sebe srećnom osobom?
I to je naravno proces i koraci nisu isti za svakog.
Za početak, dovoljno je da postavite to sebi kao cilj ili zadatak, i da
svakodnevno činite male korake.
Razmislite šta bi to bilo za vas konkretno i vašu situaciju, smislite konkretne
korake i preduzimajte ih svaki dan. I budite blagi i strpljivi sa sobom. Nije lako
menjati se i učiti nešto novo.
Za kraj, možda priča o čoveku koji je hteo da pomogne gusenici može da
vam bude podsetnik kada zalutate u ideju da su sreća samo smeh i osmeh,
samo lakoća i uspesi.

23. Priča ide ovako: neki čovek je gledao gusenicu kako se muči da pokida svoju
opnu. Trudila se i trudila, ali nikako nije uspevala. Opna se opirala, ali leptir
nije odustajao. Čovek je gledao sve to, video kako se mladi leptir muči i koliko
mu je teško i odlučio da mu pomogne. Uzeo je makaze i jednostavno
presekao opnu. I mladi leptir je postao slobodan. Slobodan da raširi svoja krila
i poleti.
Ali, nije uspeo u tome. Krila su mu bila previše slaba, nije bilo dovoljno snage
u njima i nije mogao da poleti. Tužno je hodao na svojim slabim nožicama i
tužno i neuspešno pokušavao da zamahne svojim preslabim krilima i poleti.
"Mučenje" tokom probijanja opne je bilo potrebno da krila ojačaju. To je bilo
nešto kao bildovanje mišića krila. A taj dobronamerni čovek, u želji da
pomogne, je zauvek onemogućio mladog leptira da poleti. Uskratio mu je
priliku da vežba i da se jača.

24. To rade i mnogi savremeni roditelji. U želji da pomognu svom detetu uklanjaju
sve prepreke sa njegovog puta, rešavaju probleme umesto njega, i na taj
način mu oduzimaju priliku da vežba, uči i razvija se.
Uskraćuju mu priliku da iskusi zadovoljstvo uspeha posle mnogih pokušaja.
Zadovoljstvo nakon rešenog problema ili prevaziđene prepreke.
Jelena Panti , psihologć
Preuzeto sa http://emocionalnainteligencija.blogspot.com/2013/10/kako-odgajati-srecnu-decu.html
http://www.djura-danicic.znanje.info/index.php?option=content&task=view&id=946&Itemid=834
ОЧЕВИ И МАЈКЕ ТРЕБАЈУ СВАКОДНЕВНО И
ДОЖИВОТНО ДА ИСПУЊАВАЈУ СВОЈЕ ОБАВЕЗЕ:
Мислити о себи као родитељу. Ја нисам само нечији пријатељ, нечији
радник, нечије дете. Ја сам и родитељ. То је можда и најважнија улога
коју имам.
• Покушаваћу да своје дете разумем и подржим. Оно нема никога
осим мене. Тек касније ће вршњаци бити значајни у његовом животу, али
чак и тада, ја ћу увек бити његов родитељ. Другог тату или маму никада
неће наћи.
• Контролисаћу своје амбиције и неговати његове. Моје дете не мора
и не треба да буде исто као ја. Оно треба да има сопствене снове и
жеље.
• Разговараћемо, договораћемо се, преговараћемо. Комуникација ће
увек бити начин нашег разумевања и основа поверења.
• Кажњаваћу га (кад год морам) само речима и тако да га никада не
понизим.
• Извршаваћу обећања која му дајем. Зато ћу бити опрезан са оним
што обећавам.
• Дозвољаваћу му право на грешку. Често заборавим да је моје дете
само дете. Оно се тек развија и учи на својим грешкама. Неопходно је да

25. тога будем свестан.
• Неговаћу његово самопоуздање. Похвалићу га кад год могу, не само
за постигнуте резултате већ и за уложени труд.
• Поштоваћу његово мишљење. И мени је у мом детињству било веома
важно да ме родитељи саслушају и уваже оно што имам да кажем. То је
важно и мом детету.
• Упознаћу своје дете са његовим правима. Бићу прва особа која ће та
права у његовом животу и поштовати. Моје дете има паво на живот пун
права.
• У сваком узрасту, моје дете ће осим права имати и своје
обавезе. Оне ће га усмеравати и подстицати даљи развој.
• Стално ћу подсећати своје дете колико га волим. Иако верујем да
оно то зна, важно је да му то говорим и показујем. Тако ћу додатно
неговати наш однос а оно ће одрастати са уверењем да у мени има
подршку.
• Покушаћу свом детету да омогућим и корен (осећање дома,
сигурности, породице...) и крила (слободу да истражује у
спољашњем свету, како би научило да се бори, губи и побеђује... јер
има где да се врати, у сигурност свог дома и породице),

26. Vrste pamćenja
Svako može da shvati da je pamćenje složena psihička funkcija, bez koje nikada ne bismo bili u stanju da prepo
šta smo nekada uočili. Da nije pamćenja, mi bismo, uvek iznova, morali da se upoznajemo sa svim predmetima,
svim osobama, a to bi značilo nemoguć život.
Fiziološku osnovu pamćenja čini izvanredna osobina nervnog sistema, poznata pod imenom plastičnost. Ona se o
u tome što svaki nervno-moždani proces ostavlja za sobom trag koji omogućava da se ponovo javi čak i kada na
organe ne deluje nikakva draž. Ovaj trag, koji nastaje kao "urezivanje" u moždanom tkivu pri upamćivanju, poz
pod imenom
engram. Fiziološki mehanizam stvaranja engrama nejasan je i danas.
Opiti na životinjama su pokazali da se ubrizgavanjem ribonukleinske kiseline poboljšava njihova sposobnost uče
Ukoliko se unosi hrana siromašna belančevinama, dolazi do smanjenja i ribonukleinske kiseline. Evo još jednog
opravdanja da "učenici" treba da imaju obrok bogat belančevinama.
Prema onome što se pamti može se razlikovati nekoliko vrste pamćenja:
Motorno pamćenje je oblik u kojem se ispoljavaju upamćivanje i reprodukcija pokreta. Ovaj oblik predstavlja
najstariji vid pamćenja. Iako se mnoge od tih motornih radnji uče na ustaljen prirodan način, njihovo kasnije
reprodukovanje nije uvek isto za sve individue. Svi smo na isti način učili da se pri pisanju, služimo olovkom, na
kako se ona, recimo, drži... Svako od nas, ipak, ima specifičan, svojstven rukopis. Ova vrsta pamćenja kod čove
javlja se veoma rano. Pedijatri kažu još kod odojčeta. Kasnije, u toku razvoja, mi postajemo svesni značaja tih p
pa se oni povezuju sa procesima mišljenja i volje.
Emocionalno pamćenje postoji, što potvrđuju primeri, u svakodnevnom životu. Sve su emocije praćene nekim
telesnim manifestacijama, koje nastaju pri sećanju na ranije doživljeno. Setimo se, primera radi. osoba koje su
bliske i drage, kada su bledele ili crvenele pri izgovaranju nekog imena.
Emocionalno pamćenje, smatraju lekari, javlja se sredinom prve godine. U tom uzrastu dete, na primer, može d
zaplače ako ga stavimo u položaj kakav je ono imalo kada je primalo injekciju.

27. Slikovno pamćenje je kada u vidu slike možemo da se setimo onoga što smo nekada doživeli i da to sada, u fa
reprodukcije, sebi živo i slikovito predstavimo.
Verbalno-logično pamćenje se ispoljava u upamćivanju i reprodukciji misli. Secamo se pročitanih misli čuveni
pisaca, pesnika, i to sećanje može biti doslovce reproduicovana misao.
Ovakva podela pamćenja je veštačka tvorevina, jer je kao takvu ne možemo sresti u svakodnevnom životu. Svi
pamćenja su isprepletani i u uskoj su zavisnosti.
Upamćivanje je aktivna funkcija pamćenja. Ono može biti namerno ili nenamerno. Primer namernog upamćivanj
ogleda se baš u učenju.
Postaviti cilj - pola uspeha
U procesu učenja više činilaca igra veoma važnu ulogu.
Postavljanje cilja - da bi određenu materiju (lekciju) trebalo naučiti je osnovni uslov. Za ovakvo tvrđenje ima
eksperimentalnih i praktičnih dokaza. Psiholog je dao zadatak ispitivanoj osobi da nauči niz besmislenih reči u je
tekstu. Za čoveka prosečne inteligencije bilo je potrebno nekoliko ponavljanja da nauči te reči. Ispitivana osoba
četrdeset šest puta pročitala tekst i nije davala znaka da je dati zadatak naučila. Iznenađen psiholog je prekinuo
zapitao da li sada ispitivani može da ponovi napamet pročitani niz besmislenih reci.
Ispitivana osoba, znatno više iznenađena, upitala je: "Kako, zar treba ovo da naučim napamet?" Posle ovoga sam
puta je pročitala isti tekst i bez pogreške uspela je da ponovi ispitivani tekst, jer nije sebi u početku postavila cil
tekst treba da nauči, pa ga je samo čitala bez namere da ga ponovi. Kada je postavila sebi cilj da ono što čita m
nauči, bio je potreban mnogo manji broj pročitavanja teksta.
Zapamtiti što trajnije - to je drugo saznanje koje takode igra važnu ulogu u procesu učenja.
Evo jednog ogleda. Učenici su dobili zadatak da nauče dva teksta, jedan za koji im je rečeno da c'e ispitivanje bi
jedan dan, a drugi kroz sedam dana. Međutim, u oba slučaja ispitivanje je odloženo za dve nedelje. Tada se pok
da je drugi tekst reprodukovan znatno bolje. Učenici su postigli bolji rezultat pri učenju onog teksta za koji su se
postavili cilj - da naučeni materijal treba da zapamte duže.
Stav prema materiji koju treba naučiti je od značaja za uspeh u učenju. Postoji li u nama svest o potrebi za uč
to činimo bez posebnog interesa? Često previše ambiciozni roditelji nameću svoje želje, svoje neostvarene ideale
detetu, koje ima sasvim druge sklonosti. "Zašto to dete može da bude odličan đak", kažu takvi roditelji, "a naš s
pokazuje slabije rezultate od njega?" Ovakvim roditeljima odgovaramo saznanjem iz genetike. "Da vaš sin ima b
braće i sestara, svi bi oni bili drugačiji." Sva deca ne postižu, niti će postići iste rezultate u učenju. Traženje prof
da se detetu poveća oče na iz biologije zato što dete "mora da bude lekar", stvara kod učenika negativan stav p
tom predmetu.
Logične veze u učenju su neophodne. Kada se izvesno gradivo uči mehanički, bez shvatanja logičke veze u nje
delovima, tada je rezultat takvog učenja veoma slab, a zaboravlja se brzo. Da bi naučeno gradivo bilo stabilno i
u smisaonom upamćivanju treba tražiti logičnu vezu, tako da iz jednog zaključka proističe drugi.
Asocijalna konstatacija je jedan od faktora koji olakšava proces učenja. odnosno upamćivanja. To praktično z
ako, na primer, znamo nemački, a učimo engleski jezik, tada ćemo lakše upamtiti reči koje imaju izvesne sličnos
nemačkim recima.
Vizuelno učenje se odnosi na takozvani vizuelni tip ljudi koji lakše pamte gradivo koje uče, ako ga predstave p
slike, šeme, dijagrama. Neki đaci pamte napisani tekst, jer ga u mislima imaju onakvog kakav je prikazan u knji
pamte stranicu knjige, raspored reči i slova, čak se sećaju zareza između reci.

28. Ponavljanje naučenog igra veliku ulogu u procesu učenja. Svima nama je poznato da je mogućno samo veom
materijal upamtiti odjednom, pri prvom čitanju. Nekada imamo pogrešan utisak da posle prvog ili drugog čitanja
možemo da ponovimo neki materijal, odnosno da smo ga već naučili. Međutim, tek pri pokušaju reprodukcije,
uveravamo se koliko smo bili u zabludi. Ponavljanje gradiva trebalo bi da bude sa vremenskim razmacima. To zn
bolje je jednu lekciju pročitati danas dva puta, sutra isto toliko, nego čitati je danas četiri puta, pa je odložiti.
Preslišavanje ima važnu ulogu u procesu učenja. Čitanje bez preslišavanja stvara obmanu o znanju, a da ne is
da ponavljani materijal dovodi do dosade, pospanosti, sanjarenja.
Motivi učenja su značajan elemenat u mehanizmu učenja. Ako je reč o pozitivnoj motivaciji, da se, recimo, zav
školom postigne neka subjektivna korist, afirmacija u društvu ili željeni cilj, onda je učenje znatno olakšano, bol
pamti, a ono što je upamćeno postaje mnogo sigurnije i trajnije.
Uslovi za učenje - često čujemo kako neko kaže da nije imao uslova za učenje! Međutim, u udobnoj fotelji i s
prepunim želucem teško da se nešto može naučiti. Onaj ko želi da uči sam stvara uslove za rad, nade mogućnos
uslove za učenje.
Volja da se nešto nauči - svakako je najvažniji element učenja. Ako postoji volja za nekim saznanjem, tada se
lakše i brže. Kad jednom učenik stekne sliku šta želi da nauči, potrebno je da u tome bude istrajan i dosledan.
Interesovanje učenikovo treba da bude njegov motiv učenja.
Ponekad odrasli umeju da kažu: "suviše sam star za učenje." Međutim, to su samo dobri izgovori, jer oni ne mis
prestari za učenje. U pitanju je samo lenjost. a za učenje nikad nije kasno, jer učenje je: "Bogatstvo za siromah
za bogate, pomoć za mlade i potpora za stare."
Kad uzmete da ucite, mnoge stvari vam prolaze kroz glavu, razni strahovi, nesigurnost, samohrabrenje, itd... cit
jedna borba koja trosi "CPU cikluse" potrebne za ucenje i zamara. Problem je sto vas pritiska savest sto kasnite.
Kada se covek penje na visoko mesto, ne sme da gleda koliko je cilj daleko, niti koliko je daleko zemlja.
Podelite posao na male etape i usredsredite se samo na onu koja je na redu.
Svesno prekidajte, u momentu, bilo koju primecenu unutrasnju raspravu, komentare, pogrde i uvrede upuce
samom sebi i slicno.
Isto vazi i za uspeh:
- ne zadrzavajte se previse u trijumfu,
- i nemojte da uvodite komplikovane rituale proslavljanja (kuvanje kafe, gledanje celovecernjeg filma), pogot
ako angazuju (neprimetno zamaraju !) mozak (kompjuterske igre).
Ako zastranite - vracajte se na put bez prevelikog manevrisanja.
Cilj svega ovoga je da vam ucenje postane nesto obicno, bez neke fame.
Uvedite dan za opustanje (bez ucenja), jednom ili dvaput nedeljno, da ne dodje do iscrpljenosti.
E da, jos nesto:
- ne podcenjujte kratke intervale vremena koje imate na raspolaganju.
Slobodno vreme u toku dana je fragmentisano i cekanje na veliki slobodan komad je greska (i podhranjivanje
da je ucenje tesko i da zahteva specijalne uslove).
Ako vam je gradivo dosadno, odabrali ste pogres... salim se, izvinite!
Preletite na brzaka tekst da nadjete nesto nepoznato i/ili neobicno i onda odlucite da cete saznati o cemu se

29. radi, pa pocnite od pocetka.
CDRMS
Теоријски оквир Васпитни стилови Родитељство је комплексна улога која
подразумева примену многих васпитних поступака који долазе до изражаја у
понашању родитеља према детету. Тај спектар родитељских поступака и
општа емоционална атмосфера у којој дете одраста утичу на развој личности
и формирање идентитета детета. Овај рад је инспирисан жељом да се испита
на који начин су различити васпитни стилови родитеља повезани с локусом
контроле који преовладава код њихове деце. Под васпитним стилом
родитеља у литератури се подра- зумевају релативно доследни начини
понашања родитеља којима се успостављају укупни односи са децом.
Прихваћено је гледиште да се васпитни стилови формирају веома рано и да је
реч о двосмерном процесу; дете их усваја као модел родитељског понашања,
а реакцију детета родитељ доживљава као (позитивно или негативно)
поткрепљење за своје васпитне поступке. Васпитни стил обухвата два
елемента родитељства: прихватање и контролу детета. Прихватање се огледа
у емоционалној топлини и подршци коју родитељ пружа детету, у активном
укључивању у дечје активности, препознавању дететових потреба и
адекватном задовољавању. Контрола понашања се односи на задатке које
родитељ поставља пред дете, као и на контролу дететових импулса, у намери
да се дете добро интегрише у породицу и ширу друштвену заједницу (према:
Baumrind, 1991). Пољска ауторка Марија Зјемска (према: Пиоркоwска-
Петровић, 1991), захваљујући опсежном теоријском и емпиријском
проучавању, указује на постојање двеју базичних димензија на којима се
темељи однос родитеља према деци: емоционалност и контрола.
Емоционални чинилац је, према Зјемској, најважнија компонента васпитног
стила родитеља. Осећајни део васпитних поступака у највећој мери одражава
ставове родитеља према детету (љубав, топлина, прихватање, хладноћа,
одбацивање). Упоредо с променом развојних потреба детета, васпитни
циљеви и родитељски 516 Б. Црњаковић, С. Стојиљковић, Ј. Тодоровић
захтеви се донекле мењају, али емоционални однос који прожима васпитање
задржава своју постојаност. Друга битна димензија, контрола, односи се на

30. поступке које родитељи примењују у настојању да промене понашање и
унутрашње стање детета, као и на очекивања и стандарде које постављају
пред дете. Ова димензија, како показују истраживања, у извесној мери зависи
од трајних диспозиција личности родитеља. Дводимензионални модел
родитељских васпитних ставова Марије Зјемске приказан је схемом 1.
Полове прве димензије представљају претерана емоционална удаљеност и
претерана емоционална усредсређеност на дете, док су на крајевима друге
димензије доминантност и попустљивост. Крајње тачке обеју димензија
указују на различите облике поремећеног односа родитеља и детета.
Укрштањем ових димензија изведени су следећи непожељни васпитни
стилови родитеља: одбацивање, избегавање, претерани захтеви и претерана
заштита. Претерана емотивна удаљеност и доминантност родитеља
формирају одбацујући васпитни стил за који је карактеристично следеће:
физичко и психолошко кажњавање деце, застрашивање, диктаторски однос
према детету, изостајање позитивних уз отворено испољавање негативних
осећања према детету. Изражена емотивна удаљеност и претерана
попустљивост формирају избегавајући васпитни стил. Емотивна веза с
дететом је сиромашна и нестабилна. Осећање некомпетентности у својој
улози родитељ покушава да прикрије давањем превелике слободе детету, што
иде до занемаривања, а понекад и до напуштања детета. Родитељ је
несигуран у својој васпитној улози, не понаша се доследно, а повремено
обасипа дете претераним поклонима. Претерана емоционална усредсређеност
и доминација родитеља пред- стављају основу за формирање контролишућег
васпитног стила који се најчешће испољава кроз постављање превисоких
захтева детету, наметања ауторитета, ускраћивања слободе и самосталности,
честог критиковања и пребацивања. Детету се намећу превелика очекивања,
без уважавања његових личних особености и развојних могућности, тако да
је стално под притиском родитеља. У случају претеране емоционалне
усмерености на дете, уз родитељску попустљивост, испољава се
презаштићујући васпитни стил. Родитељ не поставља детету скоро никакве
захтеве, непрестано га штити чак и кад дете треба да се суочи са
одговорношћу за своје поступке, третира га незрелим и у поодмаклим
годинама продужавајући тиме његову зависност. Родитељ стално надгледа
дете, меша се у његов лични живот, бира му пријатеље, претерано брине за
његово здравље. 517 Васпитни стил родитеља и локус контроле адо1. Облици

31. поремећених односа родитељ–дете (према: Piorkowska–Petrović, 1991)
Одбацивање Доминација Претерана контрола Претерана удаљеност
Претерана усредсређеност Избегавање Попустљивост Претерана заштита
Насупрот описаним непожељним васпитним ставовима налазе се пожељни
васпитни ставови (на месту пресека двеју димензија): прихватање, сарадња,
поштовање права детета и умерена слобода. Пожељни ставови испољавају се
кад су емоционална усредсређеност на дете и степен контроле коју родитељ
жели да оствари над дететовим понашањем умерени. Они се међусобно
допуњују и преплићу градећи тако слику позитивног и пожељног односа
родитеља према детету. Аутори овог рада су, сагласно стручној литератури,
назвали тај позитивни и пожељни однос родитеља према детету емоционална
топлина и прихватање. Локус контроле Локус контроле је концепт који је у
психологији развио Џулијан Ротер током 1960-их, а односи се на нечија
генерализована очекивања о томе где се налази контрола наступајућих
догађаја, тј. шта или ко је одговоран за оно што се појединцу дешава или ће
му се десити. Искуство кажњавања и награђивања обликује начин на који ће
људи интерпретирати резултате својих активности. Према Ротеровом (Rotter,
1966) схватању, генерализована уверења о томе шта или ко утиче на догађаје
лоцирана су на биполарној димензији на чијим крајевима се налазе
унутрашњи, односно спољашњи локус контроле. Унутрашњи локус контроле
је синтагма којом се описује да особа верује да исход будућих догађаја
зависи од њених поступака, способности и залагања. Синтагма спољашњи
локус контроле односи се на очекивање појединца да је контрола над
догађајима ван саме особе, у рукама моћних других људи, Бога или да зависи
од судбине/среће. Генерално, особе са спољашњим локусом контроле нису
склоне личном преиспитивању и не уче на претходним искуствима. 518 Б.
Црњаковић, С. Стојиљковић, Ј. Тодоровић Развој локуса контроле, према
Ротеру, базира се у породици, култури и на оним понашањима у искуству
која су резултирала неком наградом. Истраживања показују да људи који
имају унутрашњи локус контроле потичу из породица које истичу значај
личног залагања, образовања и одго- ворности. С друге стране,
“екстерналци” долазе из породица које су нижег социоекономског статуса и
које имају доживљај мање контроле над својим животом. Истраживања о
вези васпитних стилова и локуса конт