fonetika

1. Latinski jezik
pismo
podela glasova
rastavljanje reči na slogove
kvantitet slogova
akcenat

2. Latinsko pismo
A a
B b
C c [k]
D d
E e
F f
G g
H h
I i [i, j ]
K k
L l
M m
N n
O o
P p
Q q [k]
R r
S s
T t
U u
V v
X x [ks]
Y y [i]
Z z

3. Latinsko pismo
u nekim izrazima se javljaju određene grupe
suglasnika – najčešće u rečima grčkog porekla
– ch, ph, rh, th:
schola [shola]
philosophia [filosofia]
rhetor [retor]
theatrum [t(h)eatrum]
ili stari indoevropski labiovelar qu:
quantus [kvantus/kwantus]

4. Podela glasova
vokali (vocales) samoglasnici: a, e, i, o, u, y
konsonanti (consonantes) suglasnici:
svi ostali glasovi – b, c, d, f, g, h, k, l, m ...
diftonzi (diphthongi) dvoglasnici:
ae [aj] Cae-sar [Kaj-sar] ali [a-ёr]
oe [oj] poe-na [poj-na] ali [po-ē-ta/po-ё-ta]
au [au] laus, lau-do
eu [eu] meus, deus
ei [ei], ui [ui]

5. Rastavljanje reči na slogove
i kvantitet slogova
slog može biti po prirodi (natūrā):
- dug → na-tū-ra, cā-sa, ae-vum, na-ti-o-nā-lis
– dužinu beležimo po potrebi vodoravnom crtom iznad vokala
u 2. slogu od kraja reči, ako taj slog u višesložnim rečima sadrži
dug vokal
- kratak → dŏ-mus, nŏ-va, ma-gni-fĭ-cus
(mag-ni-fĭ-cus)
– kratkoću beležimo po potrebi polukružićem iznad vokala
u 2. slogu od kraja reči, ako taj slog u višesložnim rečima sadrži
kratak vokal
- VOCALIS ANTE VOCALEM BREVIS!

6. Kvantitet slogova
slog može biti DUG i po položaju (positione),
iako je u njemu kratak vokal iza kojeg sledi
udvojeni suglasnik, ili grupa od dva konsonanta:
pu-el-la, mix-ti-o, fes-sus, de-fen-di-mus

7. Akcenat (naglasak)
akcenat u latinskom jeziku stoji na drugom
slogu od kraja reči, bez obzira da li je taj slog
dug, ili kratak – ako je reč dvosložna:
ca-sa, ae-vum, do-mus, no-va
akcenat u latinskom jeziku će uvek stajati na
drugom slogu od kraja reči, ako je taj slog
dug, tj. ako sadrži vokal dug po prirodi ili po
položaju: scrip-tu-ra, mul-ti-tu-do, ve-ni-re,
pu-el-la, ma-gis-ter, e-dis-co → to je tzv.
pravilo paenultime

8. Akcenat (naglasak)
ako je paenultima kratka, akcenat ne može da
stoji na njoj, nego mora da pređe na 3. slog od
kraja reči – na antepaenultimu, bez obzira da li
je ona duga ili kratka:
Ci-cĕ-ro, for-tĭ-ter, clar-is-sĭ-mus
muta cum liquida: im-pĕ-tro – ne moraju činiti poziciju –
takve reči mogu imati akcenat na paenultimi ili na antepaenultimi
izuzetno reči koje su sastavljene od zamenice i neke
partikule, naglašene su na ultimi: illic, istic
jednosložne reči takođe imaju akcenat, sem ako su
enklitike: et, ut, in