2. КОЦКИЦЕ
У време римске Републике, коцка је била дозвољена само у време
празника Сатурналија, док у време Царства постаје раширена по свим
деловима римске државе. Прве претече коцкица појавиле су се у виду
необрађених овчјих и козјих зглобова – астрагала, којима су се играле
игре сличне данашњој игри пиљака, да би се тек касније појавиле
обрађене шестостране коцкице. У почетку су ове коцкице имале само
четири обележене стране (по угледу на астрагале), где су недостајеле
вредности 2 и 5. Строго се водило рачуна да збир наспрамних страница
увек даје број седам, што је одговарало магичним аспектима коцкице.
3. МАГИЧНО ДЕЈСТВО КОЦКИЦА
Управо због тих аспеката, сматрало се да је коришћење коцкица од стране
„непосвећених“ (коцкара) уствари профанизација једне религијске радње,
па је стога и забрањивано. Ипак, игре на табли старије су и од Римљана.
Најстарије коцкице старе су око 4500 година и потичу са локалитета „Бурнт
Цитy“ у Ирану. С друге стране, једна од најстаријих табли откривена је у
Мегиду (библијски Армагедон) у слоју који се датује у XИИИ век пре наше
ере. Свакако најпознатија табла за игру, представља „Kраљевска игра из
Ура“, откривена крајем XИX века, када је радове у Багдаду водио сир
Леонард Вули. У гробници краљице Шубад, откривено је поред тела
краљице још двадесетак особа, највероватније слугу који су испратиле
краљицу у други свет. Слуге су умрле тако што су отроване, а табла за игру
је откривена између двојице који су умрли у току партије. Из вечитог Египта
потиче више различитих представа и налаза игре познате под именом Сенет.
Чак четири примерка откривена су само у Тутанкамоновој гробници 1922.
године.
5. ИГРЕ НА ТАБЛИ
Kад је реч о пореклу игара на табли, класични извори се не слажу у
потпуности. Хомер означава хероја Паламеда као творца првих коцкица,
измишљених како би војници под Тројом прекратили часове опсаде. Херодот
међутим сматра да су за то заслужни Лиђани, док Платон предност даје
Египћанима. Римски писац Светоније нам у својим фрагментима сведочи о
томе како су игре на табли изразито „грчког карактера“. О томе да су ове игре
биле посебно популарне код Грка, говори нам велики број примера из грчке
књижевности и уметности. Једна од најпопуларнијих представа са грчких ваза
је свакако представа Ахила и Ајанта који уживају у игри на табли под зидинама
Троје. Оба хероја су у пуној ратној опреми а изнад њихових глава уписане су
вредности 3 и 4, па претпостављамо да је Ахил са ознаком 4, овог пута
победник.
6.
7. МИЦЕ
У својој дугој историји постојања од око 3500 година, ова игра је претрпела најмање промена. У
готово истом облику, игра се и данас на скоро свим меридијанима земљине кугле. Најстарији
пример ове игре потиче из египатског храма у Kурни и датује се у 1400. г.п.н.е. Поменути Овидије
саветује младим девојкама да науче правила, јер љубав често долази кроз учешће у игри, па не
смеју себи дозволити да пропусте шансу. Табла је израђена у виду три уписана квадрата који су
пресечени управним линијама, а места на којима се линије секу представљају уствари поља по
којима се крећу жетони. Две табле, од којих је једна очувана у целини, откривене су у центру
Београда.
Играчи су наизменично постављали један по један жетон, онемогућавајући притом један другог да
формира низ од три жетона. С обзиром да укупно постоји 18 жетона, остаје шест празних поља
празно за накнадно померање жетона. Жетони се могу померати само на суседно поље уколико је
оно слободно. Сваки играч се труди да повеже низ од три жетона, што му даје за право да избаци
један од противничких жетона. Уколико противник остане на три жетона, или без простора за
померање преосталих жетона, изгубио је.
8.
9. 12 ПОЕНА
Табле за ову игру, познате су са великог броја
римских локалитета, али нажалост не и код нас. Бар
не за сада ! Табла је по средини била подељена
вертикалном линијом која се називала још и свети
ред. Највероватније је да се сваки део табле
користио наизменично, па су тако две коцкице
служиле свака за одвојени део табле. Циљ игре био
је да се што пре стигне на супротни крај табле са
што већим бројем жетона. У случају када се
противнички жетони нађу један насупрот другоме,
коцком се одлучивало који од жетона ће проћи
даље. Занимљиво је да су остала сачувана имена
бацања. Најбоље бацање – две шестице – називало
се Венус по римској богињи среће, а најгоре – две
јединице – цанис, по псу.
