1. 1
BOOTROOM BOYS
Kroz godine i godine Liverpulovih uspeha, jedna sobica ispod glavne tribine Enfilda stekla je
status svojevrsne fudbalske katedre. Predavali su svi. I Šenkli i Pejsli i Fagan i Benet i Moran i
Saunders. Svakome u tom trustu bilo je dozvoljeno da iznese svoje mišljenje. U Boot room
navraćalo se posle svakog treninga. Satima i satima pričalo se samo o fudbalu. O taktici,
transferima, strategiji... Pio se čaj, rum ili viski, a grickao tost s belim lukom...
"Ulaz na Enfild"
Boot room je bio sobičak ispod najslavnije tribine na Enfildu. Tri sa tri. Sanktum. Sveto mesto.
Aureola kopa, samo sa mnogo većom mistikom. Na listi najvećih znamenitosti Liverpula Bootroom
trebalo je da bude odmah iza luke i uz rame sa anglikanskom katedralom, najvećom na Ostrvu;a
njegovi članovi, Bootroom bojsi, morali su da podele skauzerski pijedestal s Bitlsima. Pričalo se i
pisalo: kada se koračajući dugim hodnikom približavate vratima te male sobe, osetićetemiristosta
pomešan s “izbledelim” šmekom laka za čamce... Unutrašnji dekor nije mnogo odskakaoodproste
namene: boot room - to je sobica za kopačke. Obična ostava, pretekla s kraja 19.veka.Policepune
starih majica i šortseva, kuke za cipele, po strani penzionisani drveni stočić sa jednom kraćom
nogom, naopako okrenut... I još samo omanji “bezobrazni” kalendar: zgodna crnka, jača podno
kukova, s golim kolenima. Reklama za prve hulahopke... Svetlost je dolazila iz jedne gole sijalice
prilepljene za plafon. Nije bilo prozora.
Postoji nekoliko verzija o tome ko se prvi uhvatio za decenijama netaknutu kvaku i upecao u
davne paukove radove...
Bootroom bojsi, originalna - prva postava: Bil Šenkli, Bob Pejsli, Džo Fagan, Ruben Benet,
Tom Saunders, Roni Moran. Taj šestočlani rezervoar misli tvorac je Liverpulovog identiteta i
svega što najveći engleski klub održava na tronu, i pored skoro tri ozbiljno nesrećne decenije.
2. 2
(Ne znam zašto - ili ipak znam - kada god se pomenu Liverpul, ta veličina i sila, prokletstvo i tuđe seirinje
njegovim... pa, sada već mnogo toga ukazuje na prokletstvo, na pamet padne ona čuvena Čerčilova: Tradicijomse
pravda delovanje bez razmišljanja; bez tradicije, život je kao stado bez pastira; bez unošenja novog, onojemrtvo
telo... Ljubav prema tradiciji nikada nije oslabila narod. Naprotiv, ona ga je činila jačim u trenucima opasnosti
/Kako ovo samo fudbalski zvuči. Tu su i primeri, baš iz Liverpulove bliže prošlosti. Setite se samo. Zar bi
Istanbul mogao da se dogodi nekom “ćosavom”, novokomponovanom velikanu? Da ne idemo dalje/. I Čerčil
poentira: Ali tradicija treba da bude vodič, a ne tamničar)
Boot room je kroz godine i godine Liverpulovih uspeha stekla status svojevrsne fudbalske katedre.
Predavali su svi. I Šenkli i Pejsli i Fagan i Benet i Moran i Saunders. Tamo nije bilo prostog
klimanja glavom, niko nije bio važniji od onog drugog, bez obzira na status. I svakome u tom
trustu bilo je dozvoljeno da iznese svoje mišljenje. U Boot room navraćalo se posle svakog treninga.
Satima i satima pričalo se samo o fudbalu. O taktici, transferima, strategiji... Pio se čaj, rumiliviski,
a grickao tost s belim lukom. Otuda valjda onaj miris po hodnicima... Posle utakmica na Enfildu
dolazili su i gosti. Vremenom, poziv protivničkom menadžeru da se pridruži na čašicu razgovora
postao je velika čast u engleskom fudbalu.
Čuvenog sobička nema već dugo. Još od 1990. Ali duhovno, Boot room je umro - pardon, ako je to
moguće dok su živi neki pridruženi članovi poput Roja Evansa ili Kenija Dalgliša - tekovegodine.Nedavno,
napustio nas je poslednji originalni član - Roni Moran. Prijatelji su ga zvali Bagzi. Novinari mu,
međutim, krajem prošlog veka, kada je odlazio u penziju, nadenuše jedini ispravan nadimak -Mr.
Liverpool. Jer, kako drugačije nazvati čoveka koji je na Enfildu proveo pola veka?! I bio sve! Od
tea lady (nešto poput kafe kuvarice), preko maskote i ekonoma, do fizioterapeuta, pomoćnog
trenera i menadžera. Takav razvojni put imali su gotovo svi članovi Boot rooma, izuzev Bila
Šenklija.
Kažu da je Moran poslednje godine provodio sedeći na doksatu svog bungalova u rodnom
Krozbiju. Leđima bi uvek bio okrenut ka ulici. Gledao je kroz prozor male sobe koju je tako
uredio da podseća na onu u kojoj je proveo skoro 50 godina. Šalovi, dresovi iz raznih epoha,
trofeji, medalje, par kopački... I jedan televizor. Tu bi gledao fudbal sa unucima. Zidovi su
oblepljeni fotografijama. Stari Bagzi je valjda pokušavao da ne zaboravi. Govorili su da se borio
sa demencijom. Ali matori lisac... Gleda u te slike flekave od vremena što je prošlo, i samo na
pomen jednog datuma zabacuje udicu sećanja duboko u prošlost.
Verovatno poslednji put pred kamerama:
”Mart 1957... Deveti mart je bio”, skriva suzu iza šilta baršunaste sivkaste kape od koje se u
starosti ne odvaja i dalje pretura po sećanjima. Kazuje kako je to datum kada je jednu s drugom
upoznao svoje dve najveće ljubavi. Negde oko podneva u crkvi Svete Helen, tu u Krozbiju,nosio
je elegantno odelo i zakleo se na vernost jednoj Džojs. Samo nekoliko sati kasnije napustio je
zabavu povodom venčanja, otišao na Enfild i igrao protiv Barnslija.
”Pobedilismo sa 2:1. A onda sam se ponovo obukao lepo i vratio na zabavu. Novine su
sutradan pisale da sam odigrao junački”.
Džojs je tako saznala za fudbal, a fudbalza simpatičnu Džojs. Liverpulje bio stabilan član Druge
divizije...
3. 3
Slike iz sobe Bagzija Morana, iliti mala storija o onom Liverpulu i Boot room-u.
(Onom čiju sam jedva poznu jesen dohvatio i upamtio - a ovo samo da se pohvalim najvećem liverpulovcu kog
znam, našem kolumnisti Preletu, naravno, što me i natera na ovo pisanije - i onom Liverpuluskojimsamjedno
kraće vreme bio “u vezi”. Prvo slaganje reči u rečenice, da nije školska obaveza - Stiv Mekmanaman, pričica o
Kopu i dugo istraživanje na temu: “Kakav je to fudbalski “tropar” što odjekuje Mersisajdomnasvakojutakmici”.
Kako je samo bilo teško doći do Gerija Marsdena i njegovih Pejsmejkersa... Nema gugla, a engleski tanak, baš
tanak... I onda na tom talasu simpatija jedan “ozbiljan” greh - prevođenje mlađeg brata s Hajberija na Enfild:
Znaš ti da taj tvoj Arsenal nikad nije uradio ono što je Zvezda ‘91? Ma, ni do finala nije stigao. Jedva jedno
četvrtfinale... A Liverpul četiri Kupa šampiona! Batali Bergkampa, gledaj ovog malog. I sve to dok MajklOven
prima loptu negde na centru Žofroa Gišara u Sent Etjenu i kreće u onaj čuveni slalom protiv Argentinaca. Posle
sam mu kupio dres, a on se zaljubio u Stivena Džerarda. Sad pati i nervira se kao svi pravi Skauzeri. Ali
pamtim mu urnebes u glasu preko telefonske žice - 25. maj 2005, negde pred ponoć. I zato sam ponosan na taj
“greh”)
Dakle, slike iz sobe Bagzija Morana, iliti mala storija o onom Liverpulu.
Slika prva: Vembli, maj 1986. Svečana dodela medalja osvajačima FA kupa, najpoznatija ćela
ondašnje Prve divizije rukuje se s princom Čarlsom. Nasmejan je kao retko kada...
Roni Moran, Krozbi, Liverpul (28. februar 1934 - 22. mart 2017).
4. 4
“Težak čovek i briljantan um. Jedan od najvećih. Njegov uticaj bio je ključan ustvaranju
velikog Liverpula. Važniji je od većine fudbalera koji su danas poznati javnosti. Umeoje
da izvuče sve najbolje iz igrača. To je često bio mučan proces”.
Ovako je nedavno govorio Robi Fauler i prisetio se antologijske scene koja najbolje opisuje
suštinu Bagzijevog karaktera i principa rada: Novembar 1993, utakmica Liga kupa protivFulama.
Dan kad je Enfild upoznao novu zvezdu Redsa. Tada 18-godišnji Faulerdaojepetgolovagostima
sa Krejven kotidža i s vidnim zadovoljstvom na licu šepurio se po svlačionici kao paun. Roni ga
je pustio da dovoljno poleti, kako bi “bolje” pao i upamtio svaku reč:
”Nešto je smešno, mali? Ah, da, pa ti si dao pet golova! Znaš šta, to nije dovoljno dobro!
Trebalo je daš sedam”.
Roni Moran bio je večito nezadovoljan. U junu ‘84, posle triple krune (Kup šampiona,prvenstvo
i Liga kup), sačekao je ekipu na izlasku sa stadiona. Zvanično, momci su od tog momenta bili na
zasluženom odmoru. Fagan ih je pre nekoliko trenutaka raspustio, ali...
”Samo 26 dana”, zubi su mu škriputali dok je preteći trljao dlan o dlan... “Samo 26danamožete
da radite šta hožete. Onda počinju pripreme i ponovo ste moji. Upamtite,glavatakopilad,
samo 26 dana”...
Bagzi kao pokretačka snaga Liverpula nikada nije dozvoljavao opuštanje. Dok bi ostali članovi
stručnog štaba pijuckali ili čitali o konjskim trkama, on bi obigravao kao besan ker oko terenagde
su u tom trenutku, recimo, radili omladinci. Ono “kopilad glavata” koristio je svakodnevno, kao
uzrečicu. Nije bilo važno da li su pred njim Ron Jejts, Sent Džon, Dalgliš, Kigen ili neki
anonimni klinci. A kako bi što više unizio svaki uspeh i tako pozvao na opreznost, igračima je
oduzimao medalje, pa ih pred start naredne sezone delio onako ofrlje i nevoljno, uoči prvog
treninga. Radio je to na samom terenu. Vadio bi ih iz neke stare drvene kutije i bacao svakom
ponaosob:
”Hvataj, ako misliš da si je zaslužio. Sad da vidim kako ćeš da je odbraniš”.
Glas Ronija Morana odzvanjao je Melvudom pune tri decenije. Nudili su mu da postane
menadžer - nije želeo. U dva navrata bio je caretaker. Uvek je govorio da je njegovo mesto na
terenu, a primarni zadatak da “glavatu kopilad” nauči šta znači Liverpool way.
Moran o Boot room-u:
”Boot room to smo u osnovi Džo (Fagan), Bob (Pejsli) i ja. Šenks je dolazio samokadaje
nešto bilo važno, Benet i Saunders su navraćali ponekad. To je bila mala soba u kojoj bi
se ponekad našlo i do 10-15 ljudi. Okupljali smo se tu da razgovaramo ipopijemopokoju.
Sećam se, Klafi (Brajan Klaf) je baš voleo da dolazi... A jednom sam uhvatio pod ruku
Aleksa Fergusona i Bobija Čarltona. Išli smo hodnikom... Klanjao sam im se dok smose
približavali Boot room-u i šalio se: “Dobrodošli, gospodo”. Oni nisu imali ništa slično.
Smejali smo se, ali bili su ljubomorni”.
Slika druga (prvi radni dan novog menadžera): Čovek smrtno ozbiljnog lica, s izraženimborama
na čelu i u svečanom odelu s kravatom, stoji ispred glavne, tada još drvene tribine na Enfildu.
Fino uglancane cipele jedva da vire iz blata...
Vilijam Bil Šenkli, Glenbuk - IstočniEjršir, Škotska (2.Septembar1913 - 29. Septembar1981).
5. 5
Priča o ocu modernog Liverpula počinje jednog jesenjeg dana u Zapadnom Jorkširu. Šenkli je
vodio Hadersfild, posrnuli šampionski tim i “izmislio” Denisa Loua. Posle utakmice protiv
Kardifa prišla su mu dvojica. Tom Vilijams - vlasnik Liverpula i Hari Letam - direktor kluba.
”Gospodine Šenkli, da li biste voleli da vodite najbolji klub u zemlji?" - Vilijams ni
najmanje nije oklevao. “Zašto”, uzvratio je Šenks kontra pitanjem, dosta oštroisdozomdrskosti,
taman jednakoj onoj koju su s Enfilda poneli ti otmeni ljudi, tražeći novog trenera na travi svog
rivala... “Zar je Mat Bezbi napustio Mančeter Junajted”?!
Ume sa mladima, pa još i duhovit... I Vilijams i Letam znali su da imaju pravog čoveka.
Kada je Šenkli prvi put kročio na Enfild - to je ta slika iz Moranovog bungalova u Krozbiju-bio
je 14. Decembar 1959. Liverpul je trošio petu sezonu u drugoj ligi, iz FA kupa izbacio ga je
šestoligaš Vorčester, a na stadionu nisu postojala sredstva za zalivanje terena. U prvoj godini
otarasio se 24 prvotimca. Tim je sklopio od najdarovitijih rezervista, omladinaca i nekoliko
novajlija. Kapitensku traku dao je Roniju Moranu, jednom od retkih “preživelih”.
Prvi Šenklijev govor u Melvudu, ispred njega stoje treneri koje je zatekao u klubu - Pejsli,Fagan
i Benet. Stoje i čekaju otkaz...
”Momci, vaši poslovisu sigurni. Neki menadžerivode svoje ljude sa sobom. Ja to ne
radim. Imam svoj sistem i želim da ga sprovodim u saradnjisa vama. Izneću vam svoje
planove. Videćete, uskoroćemo biti na istoj talasnoj dužini. Od vas zahtevam samo
jednu stvar - lojalnost”.
Ovo poslednje izrečeno svi su shvatili toliko ozbiljno da nijedan od originalnih članova Boot room-
a nikada - čak ni posle smrti Bila Šenklija - nije radio ni za jedan drugi klub.
Novi menadžer za početak je sve u klubu ubedio da je Liverpul najbolji na svetu, iako je u to
vreme bio drugi u gradu. Dobar temelj za ono što će uslediti. Redsi su se iz trećeg pokušaja vratili
u Prvu diviziju, a prvu od tri titule u tom periodu osvojili su 1964. Već iduće godine stigao jeiprvi
FA kup u istoriji kluba. Šenks je za 15 godina na klupi uzeo tri titule, dva kupa, čakijedanevropski
trofej (Kup UEFA), ali kao o njegovom najvrednijem legatu - pored onih silnih fudbalskih mudrosti -
uvek će se govoriti o lekciji koju je naučio u dvomeču protiv Crvene zvezde u jesen ‘73.Te
utakmice osmine finala Kupa šampiona koje je Miljanić dobio sa po 2:1 bile su prekrtenica u
stvaranju evropskog džina od Liverpula. Ne kriju ni Englezi i često ponavljaju da je 90 minuta
revanša na Enfildu 6. novembra 1973. ključno uticalo na promenu filozofije igre Redsa. Šenkli
tih dana nije izlazio iz Boot room-a. I mada je za medije imao jednu priču - “Lepo je to što
oni (Crvena zvezda) igraju, ali navijač Liverpula nikada ne bi platio kartu da gleda tako
nešto” - sa saradnicima je pripremao tim koji će se uskoro “prešaltati” na evropski stil.
6. 6
Niko nije očekivao da će se Šenks povući u leto ‘74. Posle drugog trofeja FA kupa govoriojepred
100.000 ljudi...
”Otkako sam došao ovde u Liverpul, na Enfild, stalno sam naglašavao mojim igračima
da je privilegija da igraju za vas. I ako mi tad nisu verovali, sada mi veruju”. Masajepočela
da uzvikuje njegovo ime. Okrenuo se na kratko prema timu koji je bio iza njega, paopetkapublici.
Podigao je obe ruke uvis. Taj trenutak ostao je zamrznut u bronzanoj statui ispred Enfilda.
Šenkli je bio čovek socijalističkih shvatanja. Po njemu, Liverpul nije pripadao akcionarima i
direktorima, već ljudima. Navijačima. Nije tajna da je bio nezadovoljan odnosom kluba prema
njemu.
”U fudbalskom klubu postoji sveto trojstvo – igrači, menadžer i navijači. Direktori ne
spadaju tu. Oni su tu samo da pišu čekove“, umeo je da kaže.
Često je poredio odnos Junajteda prema Bezbiju i Liverpula prema njemu. Mat Bezbi dobio je
mesto u upravi čim je rešio da se penzioniše. Učestvovao je u radu Mančestera. A Šenks...Šenksu
je njegov učenik i naslednik Bob Pejsli zabranio da dolazi u Melvud i gleda treninge iza ograde,
jer su ga igrači i dalje oslovljavali sa “šefe”.
Bil Šenkli najviše na svetu voleo je fudbal i Liverpul. Jednom je svoju suprugu Nesi, na njen
rođendan, izveo na utakmicu rezervnog tima Ročdejla... Još ranije je bio isplanirao da tog dana
gleda potencijalno pojačanje. A jednom se pola sata raspravljao sa recepcionarom briselskog
hotela, pošto ovaj nije želeo da za njegovu adresu stanovanja upiše samo - “Enfild”.
”Čoveče, ali ja tamo živim!”
Slika treća i četvrta: Ljudi iz senke - Ruben Benet, Aberdin (decembar 1913 - decembar1989)
i Tom Saunders, domorodac (januar 1921 - juli 2001).
Mesto događaja: Severna obala estuara reke Tej. Utakmica Dandija u škotskom prvenstvu.
Godina: Trideset i neka, prošli vek. Golman domaćeg tima tako jako je udario glavom u stativu
da je na travu pao onesvešćen. Jači potres mozga. U to vreme nema izmena, na golmorajedanod
igrača Dandija. Meč se nastavlja... U gradskoj bolnici, golman Dandija došao je svesti. Znao je
odmah gde se nalazi. Prvo je pitao da ode - nisu ga pustili. Onda je pobegao. Sudijamujedozvolio
7. 7
da se vrati na golu poslednjih dvadesetak minuta utakmice. Taj golman zvao se Ruben Benet i
za njega će Bil Šenkli reći da je najjači i najteži čovek na Ostrvu.
Benet je bio Šenklijev čovek od najvećeg poverenja. Svakog dana zajedno su odlazili na posaoi
usput ćaskali o planovima za taj dan. Ruben je prvo bio zadužen za kondiciju igrača, a onda
postao prvi pomoćnik i čovek koji je putovao po Evropi da snima Liverpulove rivale. Zvali su ga
i Šerlok.
Snažni frajer iz Aberdina mrzeo je kad mu se fudbaleri požale na povredu:
”Šta je to?! Istrljaj usoljenom haringom (često bi bila na meniju za doručak u Melvudu)i
na teren”, lajao bi na onog ko bi mu došao s predlogom za poštedu.
Posekotina...
”Slabići... Ja sam nekada takve rane vidao žičanom četkom kako bih skinuo prljavštinu
sa nje”.
Benet je izgradio reputaciju čeličnog Liverpulovog čoveka jer je imao apsolutnu podršku Bila
Šenklija.
Blekpul, bila je ljuta zima ‘65. Jedna od najgorih u 20. veku. Mnogo utakmica te sezone otkazano
je zbog hladnoće i snega...
”Opuštali smo se na plaži, šutirali po snegu, kada je neko poslao loptu u more. ‘Hajde,
ko će po nju’, pitao nas je. Svi smo pogledali u Šenksa, a on je samo stajao tu i smeškao
se. ‘Niko, tako sam i mislio’, promrmljao je i skočio u skoro zaleđenu vodu. Mislimda je
temperatura bila -10. Tog dana svi smo nosili kape, rukavice i pulovere. Ruben jenasebi
imao samo šorts i majicu”.
Tako je jednom prilikom govorio veliki strelac Rodžer Hant...
8. 8
A levi half iz okruga Midlotijan (Škotska) - Vili Stivenson, čvrst momak što je za pet godina na
Enfildu propustio jednu jedinu utakmicu, upamtio je pripreme na Majorki...
”Svake večeri ostajao je u baru posle nas. Ujutru bi nas čekao nadoručkuiposatvremena.
Govorio je kako je baš malopre isplivao pet kilometara. Pomislili smo da taj čoveknikada
ne spava... Voleo je da popije, to su svi znali. Često je umeo da kaže kakonemaništabolje
nego kad dohvatiš skoč za vrh boce, zabaciš glavu unazad, zatvoriš oči i otvoriš ih kada
si siguran da ćeš jasno videti dno flaše - suvo”.
Ruben Benet napravio je kolosalnu stvar za Liverpul kada je Šenkliju preporučio da dovede
njihove zemljake Ijana Sent Džona iz Madervela i budućeg kapiten Rona Jejtsa iz Dandija.
”Da, to je bila prekretnica u stvaranju velikog, evropskog Liverpula”, priznaće Šenks u
penzionerskim danima.
O Benetu se ne zna puno ni u samom Liverpulu. Nikada nije voleo da govori javno. Tako danas
nema pisanih tragova da je bilo kome dao intervju. Jedna urbana legenda sa Mersija kaže kako je
novinar bio presrećan kada je uspeo da ugovori sastanak sa Rubenom. Bio je malo uplašenpošto
mu je ovaj rekao da će ga ugostiti u svojoj kući, ali nije posustao. Velika je to stvar. Ekskluziva.
Pričali su dugo i pili pivo. Pričali su o fudbalu, životu i ljudima. Kaže se još da je domaćin bio vrlo
ljubazan prema svom gostu. Novinar je bio presrećan. To nije bio običan intervju. Ali onda,
prilikom rastanka, dok su se rukovali...
”Inače, vi ste razumeli da sve o čemu smo razgovarali nećete objaviti u vašim novinama?
Želim vam prijatno veče”.
I Tom Saunders je voleo da ćuti. Ćutao je i kada su njegovi saradnici i nadređeni očekivali od
njega da govori. Prve godine u Boot room-u on čestitio nije izgovorio nekoliko rečenica. Šenklijeu
jednom trenutku zahtevao objašnjenje...
”Šefe, verujte mi, u ovakvom društvu je najpametnije ćutati i slušati”.
Bil Šenkli je Saundersa u svoj tim uzeo ‘68. Postavio ga je za direktora omladinske škole. U to
vreme takvu funkciju nije imao nijedan klub u Britaniji. Kao rođeni Skauzer Saunders je dobro
poznavao decu Liverpula i bio kao stvoren za taj posao. Zanimljivo, on je jedini u Boot room-u
posedovao trenersku diplomu FA...
Između 1968. i 1986. Tom Saunders nadgledao je razvoj gotovo svakog igrača iz akademije,
uključujući asove poput irskog krila Stiva Hajveja, najčuvenijeg džokera Redsa DejvidaFerklofa
ili bombardera Džimija Kejsa. Takođe, prvi je “snimio” Roja Klemensa i Kevina Kigena u
Skantorpu, a kasnije i Brusa Grobelara. Proslavljeni golman tada još nije nosio brkove i bio je
potpuni anonimus iz Amerike, došao da potraži sreću u nižim engleskim ligama. Saunders ga je
našao u Češiru, 35 milja južno od Mančestera, dok je ovaj igrao na pozajmici u Kruu...
Slika peta (inauguracija, čista simbolika): Nasmejani Bil Šenkli ispred Boot room-a pali debelu
“kubanku” svom nasledniku...
Robert Bob Pejsli, Heton Hol, okrug Duram - krajnji sever Engleske (23. Januar 1919 - 14.
februar 1996)
9. 9
Skoro celo leto te 1974, prestolonaslednika na Enfildu mučila je zla kob dobroćudnogIrca Frenka
O’Farela što je tri godine ranije imao tu nesreću da preuzme Mančester Junajted od Mata
Bezbija. U to vreme Pejsli je znao samo za 18 košmarnih meseci tog nesrećnikakomesuuništeni
i život i karijera, ali nije znao da će veliki Junajted na prvu titulu posle Bezbija čekati punih 26
godina, sve do Aleksa Fergusona. Pitanje je da li bi u tom slučaju prihvatio velikodušnu
ponudu...
FudbalBoba Pejslija pamti kao sina rudara iz malog mesta kod Sanderlenda,višenegopristojnog
levog halfa i pomalo smušenog trenerskog genija, velikog taktičara. Ako je Šenkli bio najbolji
motivator u Boot room-u, njegov naslednik mogao je da se pohvali najvećim suštinskim fudbalskim
znanjem i sjajnim osećajem za pravi transfer.
Karakterno, njih dvojica sušta suprotnost. Velikog govornika zamenio je čovek koji često nije
umeo da sastavi dve prostoproširene rečenice. I to nije bio mali problem.
Prvi sastanak u glavnoj sali za sastanke u Mlevudu. Petak, juli ‘74. Svi igrači sede za dugačkim
stolom sa žutim pamučnim čaršavom i igraju se s plavim figuricama koje služe za “crtanje”
taktičkih zamisli trenera.
Uputstva novog šefa za Tomija Smita lutaju kao rudar bez lampe u mračnom, dubokom oknu:
”Držaćeš ga za oko... Kako se beše zove? Eeee... Aaaa... Ermmmm... Kako mu je ime,
j...te”, pobesneo je Pejsli u jednom momentu usled svoje retoričke nemoći. “Momci, samo
izađite na j...ni teren i pobedite ih”!
To je bilo pred prvo kolo i Luton. Onda je na red došla Aston Vila...
”Razgovarao sam sa Dagi... Dagi... Dagijem Doinsom”, jedva je izgovorio ime svog skauta,
10. 10
za koga niko nije čuo. Svi su prasnuli u smeh. Pejsli je, naravno, izmislio ime. Takav čovek nije
postojao, a na koga je mislio niko nije znao. Jasno, posle takvog ispada poneo je nadimak Dagi.
Sutradan, Teri Mekdermot počeo je da ga imitira kako hoda, a Fil Nil da mu se otvorenosmeje
u lice zbog karakterističnog severnjačkog akcenta. Bob Pejsli video je “koliko je sati” i ponudio
ostavku. Ubedili su ga da ostane. Imao je samo jedan uslov i to je taj njegov jedini greh u životu,
mala fleka na veličanstvenoj karijeri: Šenks mora da se skloni. Neću više da budem samo
Bob. Smeju mi se. Moraju da počnu da me oslovljavaju sa šefe.
Piše se kao greh, a da li je zaista to i bio? Kako bi dalje tekla crvena bajka bez male “Dagijeve”
revolucije? Možda to više i ne bi bila bajka... Branio ga je tada čovek od koga se to najmanje
očekivalo - Brajan Klaf.
”Volim Šenksa kao oca. Neverovatan čovek. Izgradio je zamak i ostavio mu ga je u
nasleđe. Ali razumem Boba, morao je to da uradi na svoj način”.
Čim se učvrstio u fotelji i pridobio poverenje fudbalera Pejsli je povukao neke radikalne poteze.
Prodao dotad nezamenjivog ali "drvenog" Larija Lojda i oformio novi par centralnih bekova koji
su činili Emlin Hjuz i mladi Fil Tompson. Tehnički dobro potkovani igrači.
”Shvatio sam da ništa ne vredi ako ćemo da osvojimo loptu i onda završimo na zadnjici.
Jedna velika evropska ekipa nedavno nam je pokazala kako se efikasno izodbraneprelazi
u napad. Moramo da razmišljamo dva ili tri poteza unapred i svi u timu moraju da znaju
da igraju”, često se, čak i godinudana kasnije Pejsli vraćao na okršaje sa Crvenom zvezdom.
Sa saradnicima je uspostavio specifičan odnos poverenja. Čak ga je podigao na viši nivoodonog
Šenklijevog. Bil bi svakoga saslušao i uradio po svom. Bob je želeo da se svi u stručnom štabu
osećaju bitnim, barem na tren. Roj Evans vodio je mladi tim kada mu se Pejsliobrationajednom
sastanku u Boot room-u: “Treba mi igrač za vikend... Šta misliš, Kevin Kjuli ili SamiLi? Evans
nije imao dilemu: “Kjuli, šefe, nećete pogrešiti”. Pejsli: “Siguran si?” Kevin Kjuli našao se
kroz nekoliko dana na klupi i dobio šansu da zaigra. Bili su to njegovi jedini minuti u crvenom
dresu. Sami Li odigrao je preko 300 mečeva za Liverpul.
“Imao sam 25 godina, a on mene pita za mišljenje... I na kraju uradi kako sam kazao.
Rekao mi da moja procena verovatno nije bila dobra, ali da je prava stvar da mladitrener
nauči da preuzima odgovornost i da se čuje njegov glas”.
Pejslijev Liverpulnije igrao lep fudbalkao Ajaks ili Bajern, tih sedamdesetih, ali je svakako igrao
najbrže. Nije ipak voleo da ga karakterišu kao rodonačelnika nekog novog fudbalskog pravca...
”Ne radi se tu o dugoj ili kratkoj lopti, nego o pravoj lopti”.
I još nešto:
”Kada je igrač u šesnaestercu i ne zna šta će s njom, najbolje da je šutne u mrežu. Posle
ćemo da razgovarano o opcijama”.
11. 11
Ključna reč - jednostavnost. Bob Pejsli voleo je da njegov tim u četiri pasa dolazi do gola rivala.
Na tom principu - ali i uz pomoć sjajnih pojačanja koje dovodio, osvežavaj ući tako ekipu (Dalgliš, Sunes,
Hansen, Kenedi, Raš, Nikol...) - izgradio je stiligre i postigao sve te uspehe: Devetgodina -20trofeja.
Onaj iz 1977. U Rimu, kada su Redsi prvi put postali prvaci Evrope učinio je taj klub gigantomza
sva vremena.
”Ovo je drugi put da tučem Nemce ovde”, ponosno je govorio Bob Pejsli posle finala
Kupa šampiona na Olimpiku protiv Menhengladbaha (3:1). “Prvi put to je bilo ‘44, u
oslobođeni Rim ušao sam na tenku. Da mi je neko rekao da ću se 33 godine kasnijevratiti
ovde da opet slavim rekao bih mu da je lud. Želim da uživam u svakom trenutku... Zato
večeras ne pijem! Noćas ćemo samo ja i papa biti trezni u Rimu”.
Za vreme Pejslijevog mandata Liverpul samo dva puta nije bio prvak Engleske. Na Enfild su
stigla ukupno tri “ušata” pehara, plus jedan Kup UEFA pride. Početkom osamdesetih više niko
nije imao dilemu - Liverpul je najveći engleski klub svih vremena...
”Znate, ja sam bio tu i u nekim lošim vremenima. Jedne godine završili smo drugi",jedna
je od najpoznatijih izjava Boba Pejslija koja ponajbolje oslikava dominaciju Crvenih.
12. 12
A znate kada su igrači Liverpula zapravo prihvatili Pejslija takvog kakav je? Zaštonereći-pomalo
smotanog i izgubljenog... Bilo je to u drugoj sezoni. Poslednja utakmica sa Vulverhemptonomna
strani. Bod je potreban da bi se overila titula. Umesto grobne tišine i zapaljivog Šenklijevog
govora od kog će Redsi biti toliko “adrenalirani”, da će rivalima otpadati bataci, u svlačionicihaos
i konfuzija. Obogaćena verzija (očevi je i danas pričaju deci - ili dede unucima - dok sede na klupamauStenli
parku ispred Enfilda i iščekuju utakmicu): Bob se drži za glavu, ne može da smiri situaciju... Pogled
mu leti po svlačionici. U tom trenutku prilazi mu FilTompson... “Šefe, moraš da mipomogneš.
Moja braća su gledala sve utakmice od početka sezone, a sada nemogudauđunastadion.
Nema ulaznica”... Pejsli izlazi u hodnik i moli redara za ključ. Na ondašnjem Molinou u
svlačionice se ulazilo s ulice. “Evo ti, idi uvedi ih”. U tom se stvorio Emlin Hjuz: “Šefe, imoja
rodbina je napolje”. A onda, kada je Hjuz po drugi put otvorio kapiju, unutra je grunula rulja
od četrdesetak ljudi sa zastavama i navijačkim pesmama...
”Šta je ovo, j...te”, urlao je panično Pejsli dok je na silu pokušavao da zatvori vrata. “Koliko ih
je? Sve ovo su ti rođaci?!”
“Ništa nije moglo da nas opusti pred tu važnu utakmicu kao taj događaj. Nismo mogli
da prestanemo da se smejemo. Eto, to je bio tipični Bob”, potvrdio je svojevremeno ovu
priču Fil Tompson.
Pejlsi je rešio da se povuče jednog dana kada je vozeći od Enfilda shvatio da je zaboravioputdo
kuće. Alchajmer.
Komedijaš iz nehata; odlikovani borac sa afričkog fronta; stvaralac a ne interpretator;kolekcionar
najvrednijih fudbalskih srebrnina; neretko u popodnevnim satima pijani, jedan jedini - Robert
Bob Pejsli.
Slika šesta: Pobelela glava, neobično veselih očiju za jednog šezdesetogodišnjaka, zavaljena jeu
ležaljku kraj hotelskog bazena u Rimu. Ispred je pehar Kupa šampiona, “obezbeđuju” ga dvojica
karabinjera... Poslednji dan maja 1984. godine i poslednji trofej potpisan rukom nekog iz
originalne postave Boot room-a.
Džozef Džo Fagan, rođeni Skauzer (12. mart 1921 - 30. jun 2001).
“Kako ja vidim Boot room? Bil je umeo kao niko da motivše igrače; Bob je bio veliki
strateg; Saunders je imao diplomu; Bagzi i Benet spremali su ekipu na fizičkom planu;
Džo? On je bio lepak koji je sve njih držao zajedno”.
Ove reči potpisuje Roj Evans.
Niko neće znati tačno da vam kaže ni godinu, a kamoli mesec, osim da je bio naizgled sasvim
običan dan na Enfildu - da su TV prijemnici i dalje emitovali crno-belu sliku, te da Bitlsi još nisubilinastupili
kod Eda Salivena - kada je Arkles lejnom, pored Stenli parka, do glavnog ulaza, tamo gde je danas
Šenklijeva kapija, stiglo nekoliko omanjih bačvi Ginisa. Poklon dablinske pivare na ime
sponzorstva. Jedno kraće vreme Džo Fagan je imao dilemu gde će sa tim pivom. Ne bi valjalo
da "zlatna tečnost" završi po direktorskim kancelarijama. A onda mu je sinulo...
"Da, to je jedina prava istina o tome kako je nastao Boot room", kazivao je pre petnaestak
godina Faganov unuk, došavši do dedenih dnevnika sa tavana.
13. 13
I tako, Džo je prvo pozvao Boba na piće, Bob javio Benetu, a Benet obavestio Šenklija.Iamin.U
tom sobičku, tri sa tri, narednih 30 godina građen je takozvani "Liverpool way".
Džo Fagan bio je vrlo jednostavan čovek, ispunjen i duhovno najbogatiji od svih. Više od četvrt
veka svakodnevno je peške dolazio od svoje kuće do stadiona. Na ulici svi su mu se javljali i on je
ljubazno svima odgovarao. Neretko bi čak zastajkivao i razgovarao sa prolaznicima. Faganovput:
Trener rezervnog tima, trener u prvom timu, pomoćnik Boba Pejslija, menadžer 1983-1985.
Džozef Džo Fagan bio je najtiši menadžer u Prvoj diviziji. Svedoci događaja kažu da jedvaputa
u karijeri podigao glas. Prvi put posle utakmice polufinala Kupa šampiona '84. u Bukureštu
(pobeda protiv Dinama od 2:1). Uleteo je u svlačionicu i šokantnim urlikom prekinuograju.Tišina
je bila grobna. A onda blaženi osmeh ispod krupnih, "nauljenih" očiju i:
"Leeepoootice moje!"
Drugi put to se dogodilo u Boot room-u. Votford je te subote dolazio na Enfild i Elton Džon je
nakon meča pozvan na piće. Naviknut na "trule" džet set žurke, na Džoovo pitanještaćedapopije
kazao je: "Ružičasti džin, molim vas". Fagan se toliko izdrao na njega da je ovaj unatraške
izleteo napolje.
"Ružičasti džin?! O moj bože!" Pivo ili viski, momak", vikao je i dalje Fagan dok se Elton
Džon ubrzanim, čak paničnim hodom udaljavao.
Šenkli, Pejsli i ostali prasnuli su u smeh.
Liverpul je golovima Jana Raša tukao Dinamo u Bukureštu te 1984. i tako obezbedio još jedno
evropsko finale. Pred utakmicu odluke trener Rome Nils Lidolm zatvorio je svoje pulene u
karantin, u planini. Fagan je, s druge strane, "svoje lepotice" odveo u Izrael. Na more. Sedam dana
Redsi su se izležavali na plaži i pili pivo.
"To je bilo neprofesionalno s moje strane? Zbog čega. Samo sam ih tretirao kao odrasle
ljude".
Noć pred finale, posle večere, Džo je izbacio konobare iz sale. Igrači su očekivali veliki govor, a
Fagan im je samo rekao da se dobro odmore i zamolio ih da ne zakasne sutra na autobus kojiće
ih prevesti do Olimpika.
"Naš pravi Džo, to je bio on u suštini", sećao se Sunes.
Liverpulje pobedio Romu izvođenjem penala i po četvrti put postao šampion Evrope.Tesezone
uzeo je šampionsku titulu i Liga kup. Narednog maja dogodio se Hejseli Džo Fagan podneo je
ostavku...
"Nikada o tome nije govorio kod kuće, ali posle te tragedije mnogo manje se smejao.
Teško je podneo sve to. Znate, moj deda je za vreme Drugog svetskog rata bio u
Kraljevskoj mornarici i znao je šta je igra, a šta ne".
Briselsko stradanje predstavljalo je početak kraja Liverpulove vladavine. Uz to, blistavost i slavu
Boot rooma-a, odnosno "Liverpool way-a", pomutio je dolazak na klupu Kenija Dalgliša, tada još
aktivnog igrača. Jednostavno, lanac se prekinuo. Roni Moran i Roj Evans preskočeni su. King
14. 14
Keni morao da se pravda i pored svih trofeja koje je donosio. Nebom iznad Mersisajda kao daje
lebdelo neko nezadovoljstvo. Tih godina nije bilo Evrope zbog sankcija, a Liverpulje bio postao
evropska marka...
"Potpuna je glupost da sam ja rasformirao veliki Boot room! To je institucija, nikada se
ne bih upuštao u tako nešto... Zašto nisam išao tamo posle utakmica? Iz jednog jako
dobrog razloga - nisam ja bio dovoljno pametan za to".
I ako je Dalglišu oprošteno, makar zbog iskrenosti - jednom čoveku nikada neće biti. Grejem
Sunes preuzeo je kormilo u aprilu '91. Do kraja godine Boot room je porušen. Na tom mestu
napravljena je veća sala za medije, kasnije i restoran. Sunes ništa nije uradio da to spreči...
PS
U 67 godina dugoj istoriji Liverpula, pre Boot rooma, osvojeno je pet trofeja. Era nakon rušenja slavne sobe
(1990-?) diči se sa 13 važnih pehara - nijedna titula. Boot room: 31 godina - 41 trofej.
