slovenska mitologija

2. Поштовани читаоци
Пред вама је други број магазина Велес. Као што је у претходном броју објашњено, за сад још увек
нисмо у могућности да редовно објављујемо овај интернет магазин због мале (али вредне) редакције,
тако да ће нови бројеви и даље излазити у оном тренутку када се сакупи довољно текстова. Такође,
и овом приликом вас позивамо да нам се придружите. Ваше чланке, као и сва питања везана за ваше
ангажовање у нашој редакцији, можете нам слати на е-пошту: veles@starisloveni.com
У протеклих неколико месеци десило се неколико занимљивих ствари које су везане за људе који
раде око сајта www.starisloveni.com, али и уопште везаних за промовисање старе словенске вере.
Ова рубрика ће ми у овом тренутку послужити и као нека врста прегледа тих догађаја и начина
обавештавања јавности.
Кренимо од нас. На страници за преузимање постоји пријава на листу, како бисте добијали нове
бројеве часописа директно преко е-поште. Уколико нисте пријављени, можете се пријавити. О сајту
нећу много да говорим, само толико да ће у скорије време на њему бити објављени неки нови текстови.
На форуму су додате неке нове функционалности, највише везане за изглед профила. Најбитнија
ствар се десила са филмовима ,,Стари Словени - Историја и традиција” и ,,Стари Словени - Веровања
и обичаји”. Наиме, потписан је уговор о телевизијској дистрибуцији ова два филма у трајању од 5
година. Овим уговором филм је постао доступан телевизијама. Сад ће време показати колико су
уредници телевизија заинтересовани за програм тог типа. Такође бих желео да обавестим све ТВ
станице у Србији да се, уколико су заинтересоване за приказивање овог филма, могу обратити Делти
Видео. За сад нисмо успели да постигнемо договор о ДВД дистрибуцији, јер су представници Делте
проценили да неће бити довољно интереса на тржишту за куповину ДВД оваквог типа, а најмањи
тираж који би могао да се припреми не може бити испод 1000 примерака.
Наредни, битан догађај од пре неколико месеци, је усвајање Програма стратегије развоја словенске
родне вере. Наиме, постоји организација која се зове Словенско родноверно веће, и њени чланови су
представници родноверних општина словенских земаља, као и још неких, више или мање утицајних
људи из ове сфере. Представник Србије у овом већу је Александра Маринковић Обровски. Ово веће
већ неколико година преговара и договара се о стварању неке стратегије развоја и обнове родне вере.
Након неколико година већања, усвојена је Стратегија коју можете прочитати на следећој страници:
http://www.svevlad.org.rs/rodoved_files/razvoj_rodnevere.html
Мислим да би то било све што се тиче новости које су се догодиле у протеклих неколико месеци.
Уколико би неко желео да нас обавести о неким догађајима који су везани за оно чиме се ми бавимо,
такође може да нас контактира преко е-поште, како не бисмо изоставили нешто битно.
Остаје ми да вам пожелим да уживате у читању овог часописа, и надам се да ће се у њему наћи
понешто интересантно за сваког. Такође, уколико имате предлоге како побољшати часопис, можете
нам писати, а ми ћемо се потрудити да се побољшавамо и растемо, а за то су нам потребни људи који
су заинтересовани за ову област, без обзира да ли је њихова помоћ била само у сугестији и критици,
или у томе да су допринели часопису неким својим радом ичи чланком.
РЕДАКЦИЈА
Уредник: Никола Милошевић
Лектор: Бранислава
Текстови: Бранислава, Рамона
Главаш, Никола Милошевић,
Филип Стојановић, Леонид
Зувић, Весна Какашевски, Ана
Милојковић - Оми
Лого: Ненад Беленцан, Душан
Божић
Дизајн: Душан Божић
САДРЖАЈ
Предговор
Уводна реч........................................................2
Живот
Стамбени објекти и огњишта
древних Словена .............................................3
Политички систем старих Словена................7
Љубавни живот наших предака (2)...............11
Празници
Божићни митови.............................................15
Уметност
Револуција Балета -
посвећење пролећа Игор Стравински...........17
Мори га- Само Халупка.................................20
Историја
Венети..............................................................24
Шафарик..........................................................30
Поглед на стару веру Словена
Архетипски лик Баба Јаге у
фолклору словенских народа ........................33
Приче инспирисане
духом предака
Хрономоција....................................................37
Стрип
Путашествије...................................................41
Сви текстови у часопису су ауторски и не
предстваљају званичан став читаве редакције.
Уводна реч
Никола Милошевић
Интернет адреса:
http://www.starisloveni.com
Контакт:
veles@starisloveni.com
„Велес”
Интернет магазин посвећен Словенима
1
Велес 2
Велес

3. Још од давних времена човек је настојао да себи обезбеди склониште, животни простор где би могао
да се сакрије од разних временских неприлика, простор у којем ће направити огњиште, обезбедити
сигуран живот себи и својој породици. Људи из истог племена углавном су градили стамбени простор
за себе по истој формули, у зависности од краја у којем живе и природних ресурса, а такође и на такав
начин који би им дозвољавао да у њему упражњавају своје традиционалне обичаје и навике.
Грађа
Што се тиче грађевинског материјала, осим у приморским крајевима где је доминирао камен, у
свим осталим крајевима главни материјал било је дрво, док је огњиште било направљено од глине,
а тек касније се појављују прве пећи. Сама набавка материјала за Словене је представљала трауму,
будући да је култ дрвећа код наших предака био веома јако развијен. Неко дрвеће су сматрали добрим
и погодним за изградњу, док се за друга сматрало да доносе несрећу. Таква веровања су вероватно
резултат карактеристике дрвета - којом брзином трули, колико је отпорно на влагу, итд. Најпогоднијим
за градњу и здравље укућана сматрали су четинаре. Док су за зидове користили бор или ариш, кров
су правили од оморике. Притом, смола са дрвета спречавала је продор влаге, а у изрезе међу даскама
стављали су маховину која је спречавала продор прљавштине и представљала додатну заштиту од
влаге. За изградњу храмова и светилишта користили су храст, пошто је храст било свето дрво код
Словена, Перуново дрво које повезује три света – земаљски, загробни и небески (Јав, Нав и Прав).
Нашим прецима је, такође, било веома важно где расте
дрво које је пожељно за градњу, какав има облик, где
је и како пало приликом сечења, итд. Дрво никако није
смело да буде неко са светих места или места где су
вршени погребни обреди. Такође се сматрало грехом ако
се исече младо дрво које симболизује дете, или старо
дрво које симболизује старца, мудраца. Исто тако, веома
је било важно како падне дрво када се исече. Ако би
случајно пало према северу, то значи „у поноћ“, њега би
увек остављали јер се сматрало да би донело несрећу
укућанима. Уколико би се приликом падања заглавило у
крошњама другог дрвећа сматрали су да шумски духови
не дају то дрво и њега би остављали у шуми. Опасним
по човека сматрало се и дрво са рупом или необичним
израслинама јер се веровало да у њему борави зао дух.
Дрво са великим чвором или суво, после чијег пада се
направи већа рупа, сматрало се страдањем целе породице
или домаћина. Сечење дрвећа за Словене било је равно
убиству.
Због тога су молили опроштај од душе дрвета и приносили јој дарове. Након повратка из шуме не
би ништа јели, већ су се детаљно прали како би опрали грех са себе да душе дрвећа не би пронашле
убице. Ова традиција се дуго задржала код Срба који су и у 19. веку молили дрво за опроштај пре
сечења.
Обрада дрвета такође је представљала читав ритуал. Тек посечено дрвеће никако није смело да се
користи за градњу, већ су очишћена од коре стабла морала да одстоје да би се просушила, и како би
из њих изашли духови. Дрво су обрађивали искључиво секиром, као светим оруђем бога Перуна, па
чак и након што су од Германа “позајмили” тестеру. Констатовали су да, без обзира на брзину којом
се дрва обраде тестером, она лакше примају влагу него сечена и тесана. Такође су приметили и да
стабла која су тестерисана брзо пуцају и пропадају, док се ударајући секиром влакна збијају и постају
отпорнија на ветар и влагу.
Оно по чему су се словенски стамбени објекти разликовали од објеката осталих народа са којима
су се сусретали јесте унутрашњи распоред у њима и разни украси који су представљали биљке,
животиње и геометријске симболе четири главна елемента – ваздух, ватру, воду и земљу.
Типови кућа
Иако се временом мењао стил кућа и њихова величина, није се мењао много унутрашњи распоред.
На основу археолошких истраживања и ископавања вршених у областима за које се сматра да су
историјски биле, а које су и данас насељене Словенима, може се закључити да преовлађују три врсте
објеката.
Најстарији тип стамбених објеката су земунице. Овакав тип кућа градио се до 5. века. Ово је тип
кућа које су у потпуности биле под земљом, осим крова на којем се налазио улаз. Људи би копали
рупу у облику квадрата дубине пола метра, а потом правили зидове од добро обрађеног дрвета у
виду рама или стубова набијених у земљу. Под се правио од глине, а у углу према југу правиле су се
степенице од земље које су водиле напоље. Кров је био направљен од дасака, а на њега су стављали
сламу и дебели слој земље. Сламу и земљу су, такође, стављали и на унутрашње зидове куће, будући
да је земља обезбеђивала очување топлоте и добро је штитила куће од пожара. Занимљиво је да је у
току отоманске владавине на Балкану велик број становника Србије живео управо у оваквом типу
објеката.
Следећи тип објеката који се појављује у периоду од 5. до 8. века су полуземунице. Овај тип кућа био
је око један метар укопан у земљу, док се друга половина зидова издизала изнад земље. Све остало је
било исто као и код земуница.
Услови живота у оваквим објектима били су веома неудобни. Величина оваквих кућа није прелазила
12-15м2, а наши преци су зими уводили младу стоку у куће да се не смрзне пошто нису имали остале
помоћне објекте. Ове куће нису имале ни прозоре, па је дим од огњишта или пећи излазио кроз
отворена врата. Затим, током кишних дана у овакве објекте би продирала вода, а уколико би били
изграђени у близини подземних вода, у њима би увек било пуно влаге. Све те непогодности условиле
су појаву новог, надземног типа кућа, које знамо као избе или колибе. Овакав тип кућа почео је да
се гради око 9. века, и то прво у мочварним областима, као и у областима где је било много хладно,
будући да на таквом тлу није било могуће изградити топлу земуницу или полуземуницу.
Прве надземне куће имале су једну топлу просторију у којој су боравили сви укућани, и испред које
се могао налазити трем. Имале су једна врата и мали прозорчић. Обично је преко њега била дашчица
коју су измицали да би се кућа проветравала, с обзиром на то да у почетку нису знали за димњаке
док нису видели код других народа. Што се тиче пећи, оне су се увек налазиле преко пута врата, и
уз њих су стајале полице и сандуци за потребе кућних послова који су се обављали око пећи. Тек
4
Велес
Земунице.
3
Велес
Стамбени објекти
и огњишта древних Словена
Бранислава

4. када су код других народа видели да куће дуже остају топле ако се пећи налазе у линији с вратима
променили су тај стил унутрашњег уређивања. Међутим, неки су и даље наставили да праве распоред
како су навикли јер су констатовали да топлота из пећи излази кроз димњак и да се кућа брзо хлади.
Тај проблем су решили тако што су почели да граде више куће, око 4-5 метара висине, и онда је дим
одлазио у врх испод крова одакле би током ноћи изашао, а доле не би било толико задимљено. На
највишем делу куће, испод крова, обично су чували ствари којима није сметао дим. Затим, кревете
су правили на висини од два метра, и у таквим условима су се осећали удобно и пријатно. Колибе су
биле направљене од стабала скупљених у венац, а било је и колиба са подрумом. Фасаде кућа увек су
биле украшене разним резбаријама и цртежима, као и зидови изнутра.
Постепено, куће су се повећавале. Прво је настао горњи спрат, нешто као таван или додатна просторија,
а после су почели да праве и по две спојене куће са једним улазом, кровом и тремом. Као и пре,
највише је било двостраних кровова које су прекривали даскама, сламом и земљом, мада су се често
појављивале и куће са четвоространим кровом. Осим сламе, земље и дасака, за прављење кровова
наши преци су користили и танке дрвене плочице. Те плочице су метали и на кнежевске палате и на
храмове. Како би у кућама било што топлије и како не би биле изложене влази, зидове су премазивали
глином.
За разлику од претходна два типа кућа, ове надземне куће су биле од 5 до 8 метара дугачке, и око 4
до 5 метара широке. Дужину је, углавном, одређивала дужина стабала од којих су куће склопљене. У
оваквим кућама је увек било суво и топло. Уз ове куће често су се могле наћи и додатне просторије, на
пример радионице, оставе и слично, тако да се до тих просторија могло доћи и без изласка из куће.
6
Велес
Огњиште
Једно од најважнијих, светих места у дому
наших предака, поред прага и стола, било
је огњиште. Истраживања су показала да је
древни човек са својом породицом обележавао
празнике у свом дому и над својим огњиштем
којемсемолио,приносиомужртву,заклињаосе,
и које је чинило да његов дом за њега и његову
породицу буде његово мало светилиште. По
веровањима Старих Словена, испод огњишта
или пећи живи дух – домаћин куће, а то је,
по правилу, најстарији предак породице. И
он је имао свој празник и укућани су му тада
спремали оброке као и за себе.
У првим старословенским насељима огњиште
је било откривено и окружено камењем.
Временом, отворено огњиште су замениле
пећи. Пећи су дуже чувале топлоту, али је било
проблема са припремом хране, с обзиром на то
да су прве пећи биле или округле или у облику
правоугаоника и сужавале се према врху, тако
да на њих нису могли да се стављају судови за
спремање куване хране. Након модернизовања
првобитних пећи било је могуће кувати храну,
али није било могуће пећи хлеб, а археолози су
открили да су хлеб пекли у посебним пећима
ван куће. Тек касније су научили да праве пећи
на којима су могли и кувати и пећи хлеб.
5
Велес
Јанда Јозо, Огњиште.
Интересантно је да већина Срба не зна да је грб Србије, грб Куће Немањића, уствари пагански симбол
домаћег огњишта са четири камена около, већ га сматрају хришћанским крстом, а камење око огњишта
је већ давно преведено као четири „С“. Док крст у средини представља симбол земаљског, домаћег
огња, орлови представљају симбол небеског огња.
Тај симбол је пронађен и у Винчанском писму које је 6000 година старо, а налази се и на неким старим
кованим новчаницама од пре неколико миленијума.
Део Винчанског писма.
Грб Републике Србије. Новчић стар више од 4 миленијума.
Грб Србије
Идентичност грба Србије са знаком пронађеним у Винчанском писму чак је навела и неке ауторе
да сматрају како су Срби уствари потомци Етрураца који су себе називали Расенима, и за које се
сматра да су аутори Винчанског писма, посебно имајући у виду да се и прва српска држава звала
Рашка, а њени грађани Раси. Но, о хералдици ће бити више речи у неким другим чланцима.

5. Политички систем
старих Словена
Леонид Зувић
Велесова књига пружа нам сведочанства и о политичком устројству Старих Словена. Махом
се она налазе у првих десет брезових дашчица. Нека читалац сам стекне увид у облик владавине
Старих Словена на основу цитата из Велесове књиге:
7
“И тако тада Киј умре, а тридесет лета владаше
нама. А после њега беше Лебедјан, кога називаху
Славер, и он живеше двадесет лета. А потом беше
Верен из Великограда, такође двадесет, а потом
Сережењ, десет. На престолу они постигоше победу
над непријатељем, зло таме отклонише са синова и
градише за нас и за вас.”
“Савест нам заповеда да речи не прикривамо и о
роду нашему само истину казујемо.
Истину рецимо о њима, о првом бану нашем и
кнежевима које смо сами бирали и смењивали.”
5
“... и беше у нас овако ... а међу старијима у роду
бирасмо кнеза којега још у старо доба вођом
називаху и старешином ... то беху кнезови дуго
времена, и Грци их неће заменити, биће до краја
како и наликује мужу тог рода да даје потомке који
управљају нама.“
3
7
Велес 8
Велес
“У то време, кнезове бираху и много вођа и
кнезова бејаше. И ти сви кнежеви беху од обичних
мушкараца. Јер беше овако: Земљу радите за
себе, а кнезови будите како је речено да бринете
о људима. А хлеб, храну и све за живот од људи
свакога дана имаху. Други кнежеви данак убирају
и синовима власт предају од оца на сина и тако од
дедова до праунука.“
9
“Са старих пашњака, где су Руси пребивали,
Новојари су пошли на југ и у степама ратовали
десет векова. А то су такође Руси који су своје
кнежеве бирали од рода свога. Родови су од сваког
племена давали свог кнеза, а кнежеви су бирали
кнеза старешину. Тај беше вођа у ратовима.”
40
“У време Гота и доласка Варјага биран је кнез
међу вођама, и тај је младиће у сурове битке
водио. Дуго времена управљасмо родовима, а
старци из рода, Венди, одлазаху рођацима да суде
под дрветом Перуна.”
36
20
“Окупљаху се већа да одлучују, и тако беше.
Оно што не проглашаваху не беше. Кнежеви
беху бирани од сабора до сабора и живели смо
узвраћајући им помоћ ...”
В. М. Васнецов, Свирач.
Дашчица
Дашчица
Дашчица
Дашчица
Дашчица
Дашчица
Дашчица

6. 9
Велес
18
“А у том веку управљаху родовима кнежеви.”
“Такође дајемо десети део очевима нашим, а
стоти властодршцима ... И тако живимо поносни
јер славимо богове наше и молимо се телима
умивеним водом чистом.“
22
“Подробније о почетку нашем рецимо овако:
Хиљаду петсто година пре Дира прадедови
наши дођоше до карпатских гора, тамо се
населише и живеху мирно јер родовима
управљаху очеви од рода, а најстарији у роду .”
23
23
“Живесмо тако петсто лета док родовима
управљаху већа и богови нас чуваху од оних
које Јазги називаху.”
10
Велес
Очигледно је из ових пасуса да су
Стари Словени имали демократију
која је, пак, била облик непосредно-
посредне демократије. Институција
непосредне демократије очигледно
је био народни сабор који је бирао и
смењивао кнежеве родова. Између
кнежева родова бирао се кнез
племена, а кнежеви племена бирали
су између себе кнеза-старешину,
који је истовремено био и војни
заповедник.
Осимнародногсабора,препознајемо
још једну демократску институцију,
а то је родовско веће. У тим
институцијама препознајемо црте
чак и савременог демократског
политичког система. У народном
сабору могли би да препознамо
парламент, у већима владу, а у кнезу
рода премијера.
Веома значајан податак да су
сабори и бирали и смењивали
кнезове “од сабора до сабора”. То
је већ права демократска црта, што
би значило да су родовска већа и
кнезови имали неку врсту обавезе
“полагања рачуна” сабору, не би ли
опет били изабрани, слично као што
су у савременом парламентаризму
владе одговорне парламентима.
Но, овде је значајно да народни
сабори вероватно нису били
састављени од изабраних
представника народа, посланика,
већ су вероватно представљали
окупљања целог рода, односно
највероватније зрелих мушкараца,
“мужева”.Затојетоцртанепосредне
демократије, слично старогрчким
“еклесијама” на којима су се
окупљали “слободни грађани”!
Родовско веће је очигледно имало извршну власт код Старих Словена јер је доносило, на основу
одломака, одлуке, “а оно што не проглашаваху не беше”. Такође, на основу одломака можемо да
препознамо да су Стари Словени познавали и поделу власти на извршну и судску. У родовима је
судио “старац Венд”, најстарији у роду, под дрветом Перуна, а судови су били установљавани током
слављења богова, конкретно овде о Коладама (када су се одвијале, рекли би, мини-олимпијске игре,
с обзиром на наводе о такмичењу у брзом ходању).
Наравно, суђење се морало одвијати на основу неких установљених правних норми било обичајног
или писаног права, што пак указује на постојање и законодавне власти код Старих Словена, мада о
њеном постојању у Велесовој књизи немамо сведочанства, већ само о извршној и судској.
Овде је веома битно напоменути да код Старих Словена није постојало јединство извршне и судске
власти, већ очигледно њена подела. Дакле, Стари Словени су познавали поделу власти.
Наравно, јасно је на основу приказаног да власт код Старих Словена није била наследна, што су они
приписивали “другим кнезовима”, односно другим народима, него изабрана, бирана демократским
путем!
Такође, изабрани кнезови нису народ посматрали као поданике којима се влада и од којих се убира
данак! Не, напротив. Из цитата се јасно види да је обавеза сваке породице, сваког домаћинства, без
наметања “одозго”, била да стоти део прихода одвоји за кнеза, односно власт, односно државу!
Разлике између данка и пореза сигурно да постоје, а у овом добровољном чину сваког домаћинства,
које сигурно не проистиче само из традиције и обичаја, већ и из атмосфере и карактеристика које
креира медијска околина датог народа, можемо да препознамо и систем финансирања који надилази
и порески систем савремених демократских економија, јер и у савременим демократијама порез није
добровољан, него наметнут законима државе! То, пак, говори о сраслости народа - “пука” и изабране
власти, односно о правој, суштинској демократији, владавини народа, и то делом непосредног
карактера јер старословенска породица у изабраним представницима власти види продужетак
сопствене породице, и којој је сасвим природно одвајати стоти део прихода домаћинства!
Такође, у таблици 23 можемо да видимо и генезу власти код Старих Словена, код којих је прво “пре
1.500 лета” родовима управљао најстарији у роду, да би се касније увеле институције већа и кнеза
које су Стари Словени “сами бирали и смењивали” (на народним саборима).
Код врховног кнеза народа, којег су бирали кнезови племена између себе (што значи да и на нивоу
народа можемо да препознамо институцију извесне владе или већа - или су то, аналогно садашњости,
били нека врста народних, односно родовских посланика који су се бирали непосредно, рекли би
“већинским системом”), можемо да препознамо дужности председника из савремених председничких
и парламентарних политичких система, јер су они, као и данас председници, истовремено били и
“врховни команданти” армије. Дакле, говорећи речником савремене политичке науке, политички
системСтарихСловенабилајенепосредно-посреднадемократија,односнокомбинацијаскупштинског
(конвентског, саборног) система и парламентаризма.
НиколајРерих,Сакупљањестараца.
Дашчица
Дашчица
Дашчица
Дашчица

7. 11
Велес 12
Велес
Сексуални чин код Словена везан за плодност земље имао је магијски значај. О томе говори обичај да
семладисеоскипаровиспајајунаснопужита.Тајобичајнечудикодсеоскогстановништвакаопосебан
ритуал “да би земља била родна”, али тако су радили и принчеви и остали угледни достојанственици
иако су могли себи приуштити много удобнији кревет. Чак је и цар Михаил Фјодорович наложио да
му се направи кревет са 30 снопова жита у знак поштовања традиције, како би могао да комбинује
сексуални чин са плодношћу земље. Када је у питању ритуал везан за земљу, не тако давно говорило
се и о обичајима у руским и српским селима где су млади људи практиковали сексуалне односе на тек
засејаном пољу. Понекад, да би се “додала сила” користило се и семе свештеника који се ваљао по
пољу са неком јаком, здравом девојком из села.
Као што су наши преци увек поредили рало са мушким полним органом, тако се сматрало и да женска
голотиња и влажност помажу пољима. Познати су случајеви када су голе девојке ходале по пољима
како би им „подариле“ влагу. У Пољској су мушкарци разбијали посуде у којима је био женски урин
који је служио за фарбање вуне у зелену и плаву боју, и посипали по пољима у време суше. Урин су
чували да не би морали да чекају кишу или док им се не нађе нека жена при руци.
Не постоји посебан моменат преласка жене из слободне у удату. Удата жена је у суштини она која
даје потомство и плодна је, што би рекли Украјинци “као попова свиња”. Што жена има више деце,
тада постаје привлачнија. О томе говори и једна белоруска песма у којој се младић позива да погледа
вагину жене која је давала потомство јер ако налети на девицу, неће је узети за жену, будући да се онда
сматрало да жена не треба да буде девица. Девојке су углавном губиле невиност када би почињале да
носе хаљине или мењају фризуру.
ПрвихришћанскихроничарисуосуђивалислободнопонашањемладихСловена.Усвомделу“Повесть
временных лет”, Нестор пише да су словенска племена Радимићи, Вјатићи и Северјани живели “у
шуми као звери” јурећи се голи и играјући и певајући и сваки од њих би био са женом с којом се
то унапред договорио. То је било веома необично понашање у време када су цркве примењивале
репресивне методе према онима који су упражњавали своје старе обичаје.
Иако је данашње, углавном накарадно сексуално понашање младих резултат индустријализације,
материјалистичког и потрошачког друштва на глобалном нивоу, подаци из 19. века представљају доказ
да се предбрачне навике Словена никада нису ни прекидале и да нису полагали много на чедност.
На пример, у 19. веку у једној области у Пољској је постојао обичај да младе девојке иду потпуно
наге улицама и голотиња се није сматрала грешном. У другој области у Пољској постојао је податак
да само 20% девојака пре брака буде нетакнуто пре удаје, без обзира на строге католичке конвенције.
У неким областима у Пољској сексуални односи међу младима били су сасвим нормална појава и
поред јаког утицаја цркве и невера уопште није сматрана злочином. Уопште, љубав међу младима
скоро нигде у Пољској није сматрана злом, а девојке које су имале редовна сексуална искуства боље
су се сналазиле у опхођењу са мушкарцима. Понекад би након упражњавања сексуалних активности
долазило и до страсних веза и бракова.
Љубавни живот
наших предака (2)
УпојединимделовимаРусијенијесемогланаћидевицастаријаод17година.УСибиру,поизвештајима
демографа, у другој половини 19. века девојке су ступале у сексуалне односе већ у 14. години, а ако
им је природа дозволила, и са 12. У неким местима девојке чак нису ни журиле са удајом, имале
су сву слободу у очевом дому, а удавале су се само кад некога заволе или уколико њихов сексуални
живот доведе до трудноће. Мужеви никада нису имали замерке на њихов предбрачни живот. Међу
Русима и асимилираним староседеоцима Сибира каже се да „жена није као хлеб и да је не можеш
потрошити“.
У Србији се ретко кад догађало да девојка стане пред олтар као девица, а нису толико практиковале
секс са младићима, већ углавном са ожењеним мушкарцима, што је дуго био случај, па и данас.
Чињеница да нису биле девице уопште не представља препреку за брак, нити је то сметало цркви,
већ више одређеним, лицемерним појединцима. У српском Срему, на пример, девојке су ступале у
прве сексуалне односе већ у веома раном добу. Такође, у Македонији се крајем 19. века није знало
шта појам девичанство значи. У словенским земљама, уопште, мајка која има ванбрачно дете уопште
није анатемисана.
У Србији је био обичај да после литије или задушница младе слободне девојке одлазе на вечерња
посела где су имале прилику да се касније одмарају у загрљају с младићима. Најинтересантнији
обичај у једној области у Пољској јесте да када ускршња звона почну да звоне, девојке откопчавају
дугмиће - једно звоно, једно дугме. Такође, колико пута звоно зазвони, толико пута девојка треба да
се споји са својим изабраним, без страха од последица. Празник када је највише младих практиковало
љубавне игре био је Купала, иако је црква то бранила јер је тај празник сматрала опсценим. Тако се
код православних Словена тај празник претворио у Ивањдан, а обичај празновања је и даље остао
исти. Уопште, сва четири годишња празника када се обележавају солстицији, у православних Словена
су преобучени у хришћанско рухо, с тим што се начини празновања ни мало нису променили.
Ипак, довољно је само прочитати збирке песама које је Вук Караџић прикупљао обилазећи српски
народ, ма где он живео, које јасно показују како су под маском немоћног православног Хришћанства
у Срба наставили да живе старословенски обичаји и страсни љубавни живот.
Понекад се дешавало да млади пар упражњава интимности у изолацији. То се догађало када младићи
остану да проведу ноћ код девојака. О томе најбоље говоре песме које се певају у свим словенским
земљама, и у којима се, исто тако, види да те сусрете иницирају девојке. Некада би мајке девојака,
које су им давале савете, пуштале младиће у кућу.
У Пољској је био обичај да млади вереници иду да проведу ноћ заједно како би се боље упознали ако
то већ нису пре пробали. Тако би младић могао да провери да ли је девојка “нормално развијена”. А
некада би уместо младића тај посао обавио кум, што значи да је он провео ноћ са том девојком.
Приметио је чак и чувени италијански слависта, Евел Гаспарини, да је и предбрачна слобода
подразумевала одређене мере предострожности, будући да су Словени веома водили рачуна
о будућности своје деце, посебно је било важно да имају оца који ће о њима бринути. Овом
проблематиком се бавио и чувени чешки слависта, Лубор Нидерле, који је приметио да су, очигледно,
увек практиковали coitus interuptus.
Преокрет у друштвеним односима
Током 10. века, када су већ скоро сви словенски народи примили Хришћанство, забележене су
прославе култних празника, солстиција и осталих. Увече би учесници организовали забаве где су
под маскама и уз музику, медовину и разна стимулативна средства прослављали празнике и одавали
почаст природи на којима се упражњавао слободан секс. Вреди приметити да су словенске жене због
ових ритуала и сеоских скупова уживале огромну репутацију у иностранству. Како би цркве спречиле
оваква окупљања, одлучиле су да ове празнике замене хришћанском симболиком.
Бранислава

8. 13
Велес 14
Велес
Будући да су лојалност, оданост и поштење одувек красили Словене, религиозном
посматрачу је ова сексуална слобода потпуно несхватљива. У словенском друштву
био је непознат патријархални захтев мужа да му жена буде неоскврнута. То се
видело добро и у раном средњем веку. Један Рус би, на пример, када би увидео
да му је жена девица почео да гунђа “Још си девица била, нико није хтео ни да те
погледа, само сам се нашао ја будала”.
Нормално, временом су овакве ствари почеле да бивају све више кажњаване, чак и
у најудаљенијим угловима словенске цивилизације. Словенски сељаци више нису
били срећни као у време поштовања природних принципа. Већина жена које су
рађале пре брака почеле су да бивају кажњаване, а највише је трпело потомство које
није имало ни право на наследство ни нормалан, равноправан живот са осталом
децом.
Слободно сексуално понашање било је сасвим нормално у свим словенским
заједницама. И поред забрана хришћанских поглавара људи су проналазили начине
како да поново успоставе покидане везе са природом. Прве забране почеле су у 10.
веку, када су женама које су слободно упражњавале сексуалне односе секли кожу и
качили на врата како би уплашили све који у њихове куће улазе.
ТипморалакојидолазисасредњегистокаикојисепоЕвропипрошириопосредством
Хришћанства почео је да стиже и у најудаљенија места словенског света. Сексуални
акт међу младима у претхришћанској ери није се сматрао грехом. Сударом разних
менталитета створила се ситуација у којој црква никада није пропуштала прилику
да наметне своје ставове друштву које је све више прихватало нову веру и стари
обичаји су се временом запоставили. Почев од 18. века судар култура је био најјачи.
У Украјини су, на пример, слали полицију на села како би надгледали и спречавали
сусрете младих, у Србији је Кнез Милош разним декретима забрањивао старе
обичаје претећи затвором и батинама.
Иако су властодршци и цркве имали само делимичан успех, ни уз најоштрије
репресалије није им пошло за руком да очисте старе народне навике. Данас смо
сведоци да млади учествују у разним сексуалним оргијама, уз неконтролисану
конзумацију алкохола и осталих средстава, које немају ни друштвену ни ритуалну
функцију. С друге стране, један број младих данас такве ствари сматра грешним
и сексуалне игре су за њих постале нека врста изражавања властитог физичког
развоја.
Мало по мало, у словенска друштва почела је да се увлачи навика да се за брак
тражи само невина девојка. Као и у осталим патријархалним друштвима, тако је
и у словенском свету постојало више начина да се утврди да ли је млада била
девица. Често се у словенским државама тражила младина чистота како би се
могло створити “здраво потомство”. Тако се догађало да се девичанство утврђује
на различите начине, а посебно провером доњег веша. Ово се посебно односи
на показивање родбини и пријатељима закрвављеног белог чаршава после прве
брачне ноћи. Тај обичај се још увек задржао у неким областима на југу Италије
и у арапском свету.
Сва ова контрола вршена је како би се забранило да девојке ступају у брак уколико
нису девице. У Русији је тако био обичај да другог дана после свадбе поп потврђује
да је невеста била девица уколико три пута обиђе цркву на коленима. У Украјини и
Бугарској се, на пример, догађало да се претера са малтретирањем жена које се може
поредити само са обичајима у неким заосталим афричким областима. Нормално,
словенске породице нису дозвољавале да се тако нешто износи у јавност, па се тако
догађало да у појединим местима више од 90% младих девојака које ступају у брак
нису девице.
Од цркве потиче и највећи табу када је у питању менструална крв од које су се,
изгледа, у давним временима правили магични и љубавни напици. Тако је почетком
20. века у Пољској женама са менструалним циклусом било забрањено да улазе у
цркву. У Русији жена која има циклус није могла да пече мужу хлеб, а у Русији и
Србији су жене у таквом стању скривали пред рођацима и страним мушкарцима. О
овоме има јако много литературе.
Занимљиво је да ни у једној словенској земљи не постоји принцип легитимног
потомства, нити анализа ДНК којом би се утврдило да ли је супруг прави отац
рођеног детета, чак и уколико постоје очигледне индиције, на пример боја коже
или слично, да дете није његово. Широм словенског света ванбрачна деца уживају
сва права као и брачна, укључујући и право на наследство, а понегде, на пример у
Украјини, та деца имају чак и више права. Појам легитимног потомства у словенском
свету било је тешко наметнути, исто као и хришћанска правила живота и понашања,
без обзира на вишевековне притиске.
Из свега наведеног може се извући закључак како је изгледао словенски
традиционални морал: потпуна сексуална слобода у периоду адолесценције у циљу
истраживања могућности властитог тела и способности да се задовољи партнер,
као и потребе младих да се ускладе са моћима природе, стабилност бракова ради
обезбеђивања стабилног развоја потомства, и иницирање сексуалног чина од стране
жена што је обезбеђивало мањи промискуитет и спречавало насиље над женама.
Без обзира на забране од стране власти и цркве, никада се није могла сузбити
традиционална култура која је у сексу видела тренутак сазревања младих.
Из свега овог следи да је сексуално и друштвено понашање старих Словена
било неолитског типа, тојест поштовала се плодност на уштрб углавном мало
схватљивог појма сексуалне верности бар у предбрачном периоду. Постојао је још
један елемент у понашању словенских жена који их везује за неолитско друштво
када су у питању порођајни обичаји. Пред порођај жена би одлазила и скривала се у
угловима. Претпоставља се да је словенска жена задржала страх од присуства злих
духова који би могли угрозити порођај. Знамо да још увек постоји обичај да жена
пре порођаја бира место које јој највише одговара без обзира на савете лекара.
Било је јасно и нашим прецима да модеран свет доноси аномалије. Они су имали
такво виђење света у којем је секс био један од главних елемената препорода.
Имајући то у виду, и не чуди њихова потпуна индиферентност према некаквом
напретку који би могли донети такозвани бољи услови живота.
На крају, пре распада бивше Југославије водила се дискусија о томе да ли треба
дозволити порнографију или не. Једна жена, психолог, објаснила је у својој књизи
да бисмо требали питати своје бабе шта су радиле кад су биле младе на сеоским
прославама, и тада бисмо лакше донели одлуку.
Литература:
Giuseppe Maiello - Sexual Life of Ancient Slavs
al-Mas’udi - The Meadows of Gold and Mines of Gems
Ibn Fadlan - Ibn Fadlan and the Rusiyyah
Нестор - Повесть временных лет
Николај Фомин, цветање Лана.
Николај Фомин, Зора.

9. 15
Велес 16
Велес
Божићни митови
Божић је готово најзначајнији празник у западним културама, а и шире. Прво се намеће
питање шта заправо Божић представља и шта је он? Име упућује дефинитивно на малог или
младог Бога. Дакле по хришћанском календару то је празник рођења Исуса Христа. На овај дан
се наводно он родио у штали у Бетлехему, од мајке девице Марије коју је, у њеном познијем
добу, уз помоћ чуда оплодио Бог. Мислим да ову причу већ сви знају и да се о овоме прича и у
школама. Сви су вероватно о овоме гледали неке цртане филмове или неке друге врсте филмова,
позоришне представе итд. Често се говори да је ово најзначајнији хришћански празник, иако
он то није. Ускрс је најзначајнији због тога што је цео хришћански мит изграђен на Христовом
васкрснућу, и да није било тога, вероватно не би било ни хришћанства. Божић јесте највише
слављен хришћански празник, али томе су допринели неки други фактори које ћу поменути
касније. Хајде онда да Божић и Бадњи дан погледамо из другог угла.
Дапочнемосадатумом.Божићсеслави25.децембра.КакоправославнацрквакористиЈулијански
календар,25.децембарпоЈулијанскомкалендарућебити7.јануарапоГрегоријанскомкалендару,
или календару који се користи за свакодневне (не црквене) потребе. Ако је неко до сад био убеђен
да се Христ заиста родио 25. децембра, мораћу да га разочарам, не зна се тачно кад се Христ
родио. Филозофи и теолози Александријске школе су покушавали на почетку хришћанства да
наметну да се рођење Исуса Христа слави у Априлу, јер су на основу неких штурих података
о положају звезда израчунали да је вероватно да се он тада родио. Међутим, због практичних
разлога овај предлог је одбачен. Као што сви вероватно знају, у то време су Словени, Келти,
Германи, Римљани имали своје религије. Све ове религије су имале додирних тачака, јер су
сви ови народи индо-европског порекла, тако да им је мајка религија била јединствена.Једна од
тих додирних тачака био је јак култ Сунца. Ови народи су знали за један астрономски феномен.
Наиме, од јесење равнодневнице до зимске краткодневнице највиша тачка на коју Сунце доспе
на хоризонту сваким даном је све ниже. У време зимске краткодневнице (22. децембар) Сунце
је на најнижем положају на хоризонту, на овој позицији стане и остане 3 дана. 25. децембра се
Сунце помери навише, па су зато овај дан горе поменути народи славили као победу Сунца,
или рађање младог Сунца. Најпознатији овакав празник био је у Римском царству, у оквиру
празника који се називао Сатурналије (празници посвећени богу Сатурну), и који је трајао 2
недеље, а овај дан је био празник непобедивом Сунцу. Да би ови, такозвани пагански народи
примили хришћанство, овај датум је узет за датум Божића.
Даље бих хтео да се осврнем на празнике код нас Срба, и других Словенских народа који се
практикују за време Бадњег дана и Божића, и шта они представљају за ове народе. Као што
је већ речено, сама реч Божић говори о неком малом Богу. Тако је код Словена постојао бог
Сварог, који је био бог Сунца, а постојао је и Сварожић, који је био младо Сунце. Тако је Божић
заправо празник рађања новог, младог Сунца. А како је младо, тек рођено Сунце слабо, треба
му помоћи да ојача и потпалити га. Зато се на Бадње вече пали бадњак. Бадњак је обично од
храстовог дрвета, а храст је код Словена било свето дрво. Храст гори на тај начин да варнице
прскају ка горе. Те варнице треба да дођу до Сунца и ојачају га.
Прича о томе како је Христу хладно у пећини и како паљењем бадњака он треба да се угреје,
смишљање је значења неискорењеном старом обичају.
А и говорити о тој хладноћи која га је затекла приликом рођења је заправо преузета из старих
религија у којима се одређени догађаји понављају сваке године (као и рађање Сунца, о коме сам
говорио). Такође постоје обичаји у неким крајевима где сељак одлази у шљивак и потпаљује бакљом
гране шљива уз изговарање ,,Ја те потпалих а ти да ми родиш’’. На први поглед ово би могло да се
протумачи као претња шљиви. Међутим, сељак се обраћа у овом случају Сунцу, и говори му како
му је помогао потпаљујући га бакљом коју диже ка небу, и тражи да му се Сунце захвали на тај
начин што ће година бити плодна.
Велика спиритуалност и обичајност је заступљена и за време вечере на Бадње вече. Али чему сва
та спиритуалност ако је Божић тек сутра? На Бадње вече се спрема вечера за претке, јер је Бадње
вече један од дана када преци (мртви) могу да комуницирају са живима, а живи се труде да ова
вечера буде добра, како би се преци на оном свету заложили за своје на овом свету. Да се преци
не би ометали у храни, не треба склањати посуде са стола то вече. Ујутру на Божић дочекује се
положајник. Положајник треба лепо да се дочека, да доручкује у кући у коју је дошао. Након тога,
он обично треба да проџара огњиште, и том приликом изговара ,,Колико варница, толико срећица,
колико варница толико парица, колико варница толико у тору оваца, колико варница толико прасади
и јагањаца, колико варница, толико гусака и пилади, а највише здравља и весеља, дај боже (или
Дајбоже)’’. Али које је значење положајника, и кога он представља? По хришћанству он представља
мудраце који, пратећи звезду, долазе на место где је Христ рођен и дају му дарове. Међутим, ако се
погледа шта се догађа након његовог доласка, може се закључити да он никакву звезду није пратио,
као и да није дошао на место рођења Христа (јер се Христ ни симболички не рађа у свакој кући, као
што треба напоменути да репродукција оног што се догодило није својствена хришћанству), као и
да никакве дарове није донео.
Могло би се закључити да се ради о још
једном обичају преузетом из старе религије.
Наиме, веровало се да Дажбог (Дабог или
Дајбог) често одлази међу људе да би се
уверио какви су и како им је. Дажбог је био
бог давалац, што се може видети из његовог
имена, често представљан као стари мудрац
са штапом који лута и којег прати вук.
Дакле, Дажбог је лутајући бог којег треба
добро дочекати, а уколико буде задовољан,
он ће подарити срећу и богатство. Често
се бацало испред њега неко семење, које
би обичају дало још и димензију аграрног
култа, па се веровало да ће оно семе које
он згази бити изузетно плодно. Такође,
елемената аграрног култа има и у уношењу
сламе у кућу уочи Бадњег дана.
Према томе, Божић и именом, као и у
обичајима, има корене у предхришћанским
религијама. Толико чврстим држањем за
традицију и флексибилношћу исте да прими
различита тумачења могу се похвалити само
словенски народи. Традиција је заправо све
оно што је добро сачувано и што је прошло
кроз проверу времена. Оно што је опстало
је, у суштини, корен наше духовности.
Никола Милошевић
Константин Васиљев - Човек са совом

10. 17
Велес 18
Велес
Револуција балета
посвећење пролећа - Игор Стравински
Почетком 20. века догодио се највећи сценски фијаско једне представе. Међутим, управо
та балетска представа је променила поглед на балет, била основа за креирање модерног балета и
модернизма као правца у музици. Управо тим фијаском је његов аутор заслужио титулу најутицајнијег
композитора 20. века. Немогуће је посматрати музику данашњице, а не осврнути се на Посвећење
пролећа од Игора Стравинског.
Игор Фјодорович Стравински рођен је у Ораниенбауму, (од 1948. године промењено име у Ломоносов)
17. јуна 1882. године. Његов отац је био певач у Маријинском театру. Тако је Игор Стравински рано
дошао у додир са музиком и кренуо да похађа часове клавира. Иако је Стравински желео да се бави
музиком, његови родитељи су желели да он постане адвокат. Тако је Стравински и уписао правни
факултет. Међутим, студије га нису много интересовале. За четири године студија био је на само
50 часова, али је на тим студијама у Петрограду упознао једног од приватних студената, Николаја
Римског-Корсакова.
Пабло Пикасо, Игор Стравински.
У то време, у Петрограду је владало
расположење да на оно што није глобално
модерно не треба ни обраћати пажњу. Тако је
чак и језик који се говорио у Петрограду био
француски. Неколико тадашњих уметника је
хтело то да промени и врати поштовање према
руском језику и уметности. Међу њима је био
и Римски-Корсаков, који је држао у свом стану
младим уметницима предавања. Стравинског
суинспирисалапредавањаРимског-Корсакова,
па су и његова прва дела подсећала на дела
Корсакова. Диплому правног факултета
Стравински је добио 1907. године, након чега
је хтео да упише конзерваторијум. Међутим,
Римски-Корсаков му говори да не уписује
конзерваторијум, већ да поред његових часова
крене да компонује. Тако је прва јавно изведена
композиција Стравинског била Ватромет, која
је изведена 1909. године у Санкт Петербургу.
Извођењу је присуствовао Сергеј Дијавилев,
шеф Бале Русе (Ballet Russe) у Паризу. Сергеј
Дијавилев је био уметник који је такође хтео да
пробије руску уметност, али због предрасуда у
вишим класама у Русији то било је немогуће,
тако да је тражио у иностранству место где би
могао да пробије руску културу.
Иронично, место је нашао у Паризу где је основао Руски балет или Бале Рус, који је својим
репертоаром представљао руску културу кроз балете инспирисане руским бајкама. Дијавилев је био
толико импресиониран да је одмах ангажовао двадеседседмогодишњег Стравинског да му напише
оркестрације, а касније и целовечерњи балет - Жар птица. Жар птица је са одушевљењем примљена у
Паризу. Овим балетом Стравински је стекао видљивост и углед у музичким круговима.
Следећи, такође успешан балет Игора Стравинског, била је Петрушка. У овом балету Стравински
комбинује инструменте који се никад пре нису свирали заједно, а такође користи и клавир, који је у
то време постао нови инструмент у симфонијском оркестру. Када је завршавао са писањем Петрушке,
Стравински је доживео визију младе девојке која у руском паганском обичају игра до смрти. То га је
подстакло на истраживање руске предхришћанске вере и старих обичаја. Одлази код свог пријатеља
Николаја Роерича, познатог сликара и истраживача руских народних обичаја и старе вере. Заједно
пишу сценарио паганског обичаја који би Стравински могао да искористи у свом новом балету. Балет
је написан крајем 1912. године, али није било места да се тај балет уврсти у план текуће сезоне,
што је Стравинском дало повода да доради своје дело. Премијерно приказивање балета Просвећење
пролећа (чији је оригинални назив на француском гласио ,,Le sacre du printemps”) било је 29. маја
1913. године у новом и модерном позоришту на
Јелисејским пољима (Théâtre des Champs-Élysées).
Публика је много очекивала од новог балета
Стравинског. Међутим, ова премијера се претворила у
највећи сценски фијаско у историји позоришта. Балет
почиње уводом на басону, али у највишим регистрима
басона. На извођење балета дошао је и тада већ
славан француски композитор Камиј Сен-Санс. Када
је чуо увод окренуо се суседу у позоришту и упитао
га је који је то инструмент. Сусед му је одговорио
,,Маестро, то је басон”, на шта је Сен-Санс узвратио
,,Ако је ово басон, ја сам бабун”. Након тога су се
појавиле балерине потпуно прекривене, обучене у
дуге руске традиционалне хаљине, држећи се за образ
нагнуте главе. На то је неко из гледалишта узвикнуо
,,Дођавола, доведите зубара”. Бука у гледалишту се
настављала и интензивирала. Очекивали су да виде
лепоте људског тела, за шта је балетска уска одећа и
дизајнирана, међутим играчи су се појавили потпуно
прекривени, чак и са челенкама, капама, обучени и
у медвеђе коже. Такође, игра коју су изводили није
била налик на претходне балете, са благим, добро
одмереним покретима, већ су играчи скакали по
бини, падали, устајали, трчали... Музика је такође
допринела напетој атмосфери ритуала жртвовања који
је у балету описан. Стравински је користио акорде са
девет нота, који нису били чести, такође след акорда
није био логичан, ритмови су се брзо и неочекивано
мењали, што није био до тад случај. До тог времена
су композиције биле писане или за тро-четвртински
ритам или, чешће, за четри-четвртински ритам,
који се углавном током композиције није мењао. У
Просвећењу пролећа се ритам мењао на неколико
тактова.
Мелисент Хадсон, Подизање изабраног.
Мелисент Хадсон, Четири деве плешу.
Никола Милошевић

11. 19
Велес
Без упозорења ствиране су кратке мелодије које су се понављале у недоглед, што је касније послужило
као основа за стварање музичког правца минимализма. Инструменте је комбиновао на начин како још
нико до тад није комбиновао. Такође је користио и много скала, које су се такође мењале брзо и без
упозорења. Играчи су били подељени у групе, и у тим групама изводили ритуал пролећу, али такође
су и инструменти били подељени у групе које су свирале различите мелодије, па на крају није било
ни могуће препознати, како су то тад критичари назвали, шта је музика.
Стравински је први пут у Просвећењу пролећа употребио тимпане и бас бубњеве као соло инструмент.
Покушао је да оркестарским инструментима имитира народне инструменте, који су далеко мање
усавршени и штимовани него оркестарски. Велики шок за публику је била сама чињеница да
је Стравински балет, који је важио за место изласка више класе, спустио на ниво села и сеоске
традиционалности. Сергеј Дијавилев је рекао диригенту да свирају и да се не обазиру на то шта се
дешава у публици. Како би смирио публику, Дијавилев је почео да гаси и пали светла у сали, што је
допринело још већој буци, напетости и паници у публици. Стравински је седео у првим редовима
како би могао након представе да прими аплауз и поклони се публици. Међутим, када је настала
,,побуна” публике, отишао је иза бине, где је приметио да се музика не чује од повика публике. На
крају је позвана полиција која је прекинула извођење балета и истерала публику из сале.
Након овог извођења Стравински је добио нервни слом и неколико месеци је провео у болници.
Неколико недеља касније дело је изведено и у Лондону, са новом кореографијом, где је доживело
делимичну подршку. Свирано је након тога још 1920. године у Лондону. Од 1930. године Просвећење
пролећа почиње да буде признато дело, доласком модернизма, управо због утицаја које је дело
направило на формирање овог правца неколико деценија раније. Од тад се оно изводи углавном као
самостално оркестарско дело, без играча. Данас, Игора Стравниског готово сви музички аналитичари
и композитори сматрају најутицајнијим композитором 20. века, с обе стране Атлантика, и то управо
због контраверзног балета Просвећење пролећа. Стравински је касније доста мењао правце, да би на
крају био јак заступник неокласицизма. Једну годину је предавао на Харварду (1939-1940). Познат је
и по својим љубавним аферама са славним личностима, попут љубавне афере са модном дизајнерком,
Коко Шанел, међутим такође је био и породичан човек, који је имао много тога да пружи својој деци.
Стравински је преминуо у Њујорку, 6. априла 1971. године.
Без обзира на велики фијаско који је доживео са својим балетом Просвећење пролећа, тај балет је
изазвао револуцију на тадашњој музичкој сцени. Показао је шта све може да се постигне музиком, и
заувек променио поглед људи на музику задајући основе за формирање праваца попут модернизма и
минимализма у музици, који су настали тек неколико деценија након Просвећења пролећа.
НиколајРерих,Посвећењепролећа.
20
Велес
Мори га
Само Халупка
Превод на српски Никола Милошевић
Слетели орлови са Татра, иду ка падинама,
понад високих гора, понад равних поља;
Прелетели су кроз Дунав, кроз ту широку воду,
Седели су тамо иза граница Словачког рода.
Тече Дунав и луна за луном се смењује;
изнад њега светли чврста тврђава на високој стени.
Испод те тврђаве Римљанин-цар је застао са табором:
беле се редови шатора далеким пространством.
Покрај табора седи цар на златној столици;
око њега царска стража, масивни момци;
а пред царом дружина невелика стоји;
То су страни победници, сваки под јасним оружјем;
Бели шалови шије им покривају
плаве њихове очи бистро у околину гледају;
Растом су као јеле, чврсти као стена,
Чинило би се да их је једна матер имала.
Лепа земља - њене крајеве валовити Дунав влажи,
и Татра стеновитом грбом око ње се веже:
Та земља, те поносне планине, ти јарболи Мораве:
то домовина њихова, то колевка давних синова славе.
Словачки род их је послао, из славне свите,
да иду с поздравом цару римскоме.
Они челом не сагињу, на ноге не падају:
Такво ропство непознато је словенскоме крају,
само божје дарове носе, хлеб и со, цару
и смелим се речима приговарају:
,,Народ словенски, свештенство и старешина наш,
кроз нас ти, славни царе! свој поздрав приноси.
Земља та, на коју крочити намерава твоја нога,
то је земља наша, дана Словенима од бога.
Погледај: ту њене крајеве валовити Дунав влажи,
тамо Татра стеновитим зидинама око ње се веже.
И земља је то благословена! Хвала богу из неба,
имамо при верном раду увек своје парче хлеба.
Обичај наш није нападати туђе домовине оружјем:
Словен на својем сеје, и жње само на својем,
туђе не тражи. Али када на наша врата
закуца рука туђа у искреном поверењу:
ко је, тај је, да ли је он из близа, или из далека:
Дању, ноћу на столу дар божији га чека.