zoran

1. BROJ 1
■>
I I I
r
KLOPKA ZA BESNOG PSA

3. Loni Konors
SERIJA:
BANNY BLOOD
KLOPKA ZA BESNOG PSA
Najpre nisam zmao gde se nalazim i šta se to sa mnom
događa.
U redu, bio sam pijan. Džil Sajker neprestano mi je
gurao u i^uke onu flašu sa viskijem koji je imao odvratan
ukus. Samo u početku, naravno. . .
A sada sam. . . gde?
Vetar na mom licu bio je vreo, pokazujući da ove go­
dine kiše neće još dugo pasti u dolini Simarona. Suva koža
na pi’stima bridela mi je pri dodiru sa još suvljom itravom, a
u želudcu sam osećao miučninu kao onda kada smo moj stari
i ja, jedne zime, bili primorani da> jedemo pokvareno meso
da ne ibismo cnkli od glaidi.
Slabašno sam zaječao i podigao gornjii deo tela sa tra ­
ve. Mrak. I krupne, blistave zvezde na vedrom nebu koje se
naziralo Ivroz granje. Negde u blizini pasli su konji. Dva
konja.
' Dva?
— I vreme je bilo! — reče jetko neko iza mene, ženskim
glasom.
Okrenuo sam se kao da me je ujela zmija. Poznavao sam
taj glas. Libi Vajmen.
Paj'don, glas gospođice Elizabete Vajmen, ćeike Džuda
Vajmena, iiajibogaitijeg rančera i najodvratnijeg čoveka sa obe
strane Simarona.
Libi Vajmen i ja? Sami, negde lu šumi?
Boga mu!
Ako onaj njen ludi brait Sol čuje samo jedno slovo o
ovome, ja sam m rtav čovek!
Mahnuo sam glavom da rasteram omaglicu sa očiju i
oprezno se uspravio, sklapajući oči. A onda saaii shvatio šta
pi'opuštam i žurno ih opet otvorio.

4. Libi je sedefe oisil'o'nijema leđima o drvo, ispruživši bezbri­
žno noge kao ida joj haljina mije zadiigniuta goitovo do bedara.
I ne samo to: kopče na haljini bile su otvorene, dopuštaLtući
zvezdama da m iluju ibelu kožu gnudi za kojima je čeznulo po­
la Oklahame!
Obliiznuo sam suve usne i krv mi je jumuila u glavu, ali
se i dalje nisam pomerio sa mesta, još uvek, nesiguran da li
je to san ili java.
Ja i Libi Vajmen. . . nemoiguće!
Sada sam ise sećao svega. Ili s,ko,ro svega. . . Onako p i­
jan, usudio sam se da je zamolim za ples na zabavi koju je
Panker priredio u svom novom salunu, a onda. . .
Šaputala mi je zapaljive rečii u uho dok smo i,gr.ali, ste­
zala rulke i piibijala se u mene kad god je to bilo moguće.
Izašli smo na treim da se malo rashladi. Odatle, do konja ve­
zan,ih i'za ugla bilo je samiO nekoliko koraka.
— Hajde, jiumačimo! — reikla je ,preizrivim glasom. — Če­
kam već pola sait'a, prokletstvo!
Glas joj je bio griub, bledo lice pod talasima crne kose
izobličeno oscćanjeni ,koje j'OŠ nisam video na liou je'dne žene.
Najzad, imao sam samo devetnaest goidi,na i ženska polovina
ljudskog roda za mene je još uvek bila veilika tajna.
Brsti su joj skliznuli niz haljinu; ,rašlrila je sa obe nuke,
a Oinda stegla šakama grudi sa krupnim, tam nim bradavi­
cama.
-- Dopadaju Ii ti se? — i'ekla ¡e promiuklim gla,soim.
— Hajde,krajnje je vreme da vidim šta imaš u tim pantalo-
nama, dečko!
Ošamućen, ,kročio sam koi'ak na.pred. Još jedan.
Uspravila se naglo, kao zvečarka i ščepala me oko bo­
kova, klečeći pi'eda mnom. Položio sam ruke na njena naga
rameina, još ^^vek ise ne lusuđujiući da ih spiustim niže i potpu­
no sviučem haljinu sa nje.
Osetio sam kako prstima vešto barata oko mog opasača,
Icalko mi otvara pantalone. Zaibolelo me je kada me stegla,
stenjiući od uživanja.
— Oh! — prošaputala je. — Kako je ovo dobro. Beni?.,
kako je ovo dobro!
Giubo sam je otrgnuo lod sebe i bacio na tle, pavši na
kolena preko nje. Ruke su mi bez napora pocepaie taoku
ik'aninu, o-tkrivajući savršene linije mladog, negovanog tela.
Nekoliko sekundi luđački smo se ljubili i stezali, a onda mi
je ona obavila noge oko pojasa, zarila vis.oke pete čizama u
- 2 -

5. leđa i nekud pro'vufcla ruku pomažući mi da prodrem, u
nju...
— Polako! — zajecala je, — polako, boli me!
Trgao sam se.
— L ibi.. . oprosti, . . nisam, znao d a ., .
Zakikoitala se,
— Glupane... ne misliš valjda da sam još uvek nevina, a?
Nije 'to.. . jednositaivno, boli me zato što si preveliki za mene.
Ali je to dobro, dobro. , , samo polako. .. nežino. . ."
Moje telo našlo je praivi ritam vođeno njenim isikusnim
rukama. Najlepši ritam na svetu, ritam koji podseća na la­
gani hod konja u mekoj travi u toploj prolećnoj noći. . .
Trgao sam se još jednom i podigao glavu. Tamo, na puitu
zaisita se čuo topot kopita!
— Ne! — vrisnuila je ona glasno. — Ne, B eni.. ,
Otrgao sam se od nje, mislim, siamo koju sekundu pre
nego što je došla do vrhunca uživanja. Naravno, shvartio' sam
to tek mnogo kasnije, jer itada, kako rekoh, nisam znao još
nišita o ženama.
— Ne, ne, ne! — vrištala je ona udarajući me pesnicama
po grudima. Osetio sam njene nokrte na licu. — Ne smeš mi
to uradi'ti, prostačino . , . ne smeš!
A onda je naglo’ zanemela, jer je i do' njenih ušiju do­
pro topot kopita,
U jednom krattkom trenuitkiu njeno lice doživelo je niz
brzih promena: najpre srtrah, zaitian neodlučnoisit, a onda tri­
jumf zveri koja je naj'zad saterala svoj plen u ugao. Još je­
dnom je glasno vrisniula, gledajući me pn'avo u oči.
— Libi! — prošaputao sam uizbuđeno, — Libi, čuče te
i doći, a onda. . .
Ra.ši,rila je usne u osmeh koji je izobličio to divno lice
i još jednom otvorila usta da vikne.
— U pom. . .
Bacio sam se na nju kao zver, šireći prste da zadavim tu
kmčkiu, ali se ona borila zuibima, noktima, nogama, neprestano
vristeći. U glavi mi je tuitnjalo', ali sam ipak jasno čuo ‘zvuk
probijanja nekoliko konja kroz granje. Odbacio sam je od
sebe i sikočio na noge, drhtavim prs,tima zakopčavajući pan-
talone.
Tri jahača zaustavila su konje na nekoliko koraka od
mene. Tamo, kraj drveta. Libi je jecala, žarivši lice u travu.
Oroiz kolita suvo je šikljocnuo, a ja sam sitegao zube. Upr-
kos senkama razaznao sam da su preda mnom Sol Vajmen,

6. Reg Kroton i neko koga ndsam poznavao, verovatno jedan od
Kirotonovih pratilaca, revolveraša.
Hladan znoj oblio mi je čelo. Koliko sam čuo, Kroton
već dugo trči za Libi Vajmen. On i Sol Vajmen imaju sasvim
dovoljno razloga da me hladnokrvno ustrele na ovoj šumskoj
čistini...
— Pseto! — čuo sam Vajmena kako reži, podižući oru­
žje prema meni. — Šta si to učinio, đubre? Šta si joj učinio?
Začudo, nisam osećao strah. Samo gnev. Gnev na njega,
na Libi Vajmen, na Džila Sajkera, prokleti viski i — najviše
na sebe samog zato što ću tako glupo um reti u devetna­
estoj godini!
— Ništa što ona nije želela — rekao sam promuklo.
— Pitaj je!
Vajmen je divljački zaurlao i lice mu se zgrčilo. Znao
sam da će sada pucati aili mi neki ludi prkos nije dopuštao
čak ni da pokušam da se uklonim m etku iz kolta.
Reg Kroton je bio zaista brz kao munja. Njegova leva
šaka pogodila je Vajmenovu ruku i metak je proleteo daleko
od mene.
— Šta radiš? — histerično je zaurlao ovaj. — Budalo,
on je,..
— Samo poilako. Sol — tiho je rekao Kroton i njegova
mirnoća bila mi je sto puta užasnija od Vajmenovog gneva.
— Ti, ne želiš valjda da se momak tako jeftino izvuče, a? Sm rt
je .suviše blaga kazna za njega,
Vajmenove usne su ise iscerile i na trenutak je nevero-
vatno ličio na svoju sestru.
— A šta ti predlažeš? — rekao je drhtavim glasom.
— Vešanje?
— Ni to nije ništa. Sol. Šta je naijstrašnija kazna za
jednog muškarca?
Sledio sam se, potpuno. Nisam bio u stanju čak ni da
se pomerim, da pokušam beg i tako ih možda ipak prisilim
da me odmah ubiju.
— Aah! — oduševljeno je uizdahnuo Vajmen. — Da mu
odseocmo... to je ideja, Reg, to je ideja!
Krenuo je sa konja, ali ga je Kroton zadržao rukom.
— Prvo ukloni nju odavde, Sol — pokazao je glavom
prema Libi koja je isada nepomično ležala, svakako glumeći
nesvestiou.
— Neka to Henk uradi, do đavola! Ovakvu zabavu ne
bih pi'opustio ni za šta na svetu!

7. — u redu — klimiriiu Kroton glavom. — Henk, pomozi
Joj!
Treći jahač, onaj koji do sada nije progovorio ni reči,
skliznu iz sedla i pođe prema devojci.
— Uzmi ovo. — Kroiton m,u doibaci ćebe skinuto sa svog
sedla, adi njegov pogled i njegov kol-t nepresitano su bili
upereni u mene.
Obliznuo sam usne jezikom.
— Pre nego što bilo šta učiniš, Kroton — počeo sam
— mogao bi bai' da me saslušaš. O na.. .
— Zaveži!
Glas mu je odjeknuo kao prasak biča. Zanemeo sam. Reg
Kroton bio je opasan čovek...
Osetio sam jezu po leđima, tamo gde mi je hladni znoj
zalepio košulju za kožu. Sol Vajmen je poderao konja ukrug
i sada je stajao iza mene, presecajući svaku moguću odstu­
pnicu.
— Ne pokušavaj da bežiš — rekao je promuklo. — Do­
voljno si blizu da ta mogu pogoditi u noge.. . ili u trbuh.
Beni Loginse, Jesi li nekada gledao kako umire čovek pogo­
đen u trbuh?
Ciiledao sam, i o,n je znao da sam gledao. Či.tav Stilvoter
izredao sc oko postelje »tarog Kririja, jedinog proživelog iz
karavana koji su Tndi.janci napali goire u brdim a,..
Umotavši devbjku u ćebe Henk je priveo njenog konja.
Nekoliko trenutaka, kasinije dve ćutljiive soinke izgubile ;;'U se u
tami. Stisnuo sam /.ube, rešen da se l^orim i da ih bar pri­
silim da me ubij-u, u luidi da ću jednog od njih uspeti da
sredim pre nego što oni srede mene.
— U redu, Loginse. Vajmen je sada stajao kraj mene,
sa lovačkim nožem u ruci. — Skidaj panlalone... ili možda
želiš da to ja učinim?
— Saino trcniutak, gospodo!
Trgli smo se, sva trojica. Ako je Kroitonov glas bio stra­
šan zbog onog p)'a,s:ka u sebi, ovaj je podsećao na pritajenu
grmljavinu uplaninama koja najavlj'uje bes olu.je...
Senka mu se jedvanazirala ii tami pod drvećem. Visok
čovek, širokih ramena i uskih kukova, sa bezobličnim šeširomi
na glavi. Ruke su miu lebdele u visini bokova.
— Ko je to? — U 1‘vrotonovom gla,su niije b,ilo: straha.
Najzad, on je već irnao kolt u ruci i bio uveren da u ovom
delu Oklahome nema čoveka koji bii mogaio biti brži od njega.
— Nije važno. Pustite tog momka, on govori istinu.
~ 5 -

8. — šta?! — vrisnuo je Vajmen, — Ko si ti, piropalice,
da tako vređaš moju sesitru? Ti. . ,
— Tvoja sestra je kučka! — mirno reče nepoznati.
— Izazivala je dečka sve dok mu krv nije pala na oči, a kada
ste vi nadšli odigiumila je silovanje. Sve vreme sam bio ovde
i video kakO' se to odigralo. Najbolje će biti, momci da ga
ostavite na m riu i odjašete tamo odakle ste i došli...
Kraj te rečenice ostao je da visi u vazduhu, kao da mu
nedostaje još poneka reć.
Neka pretnja, možda?
Sq1 Vajmen, na svoju nesreću, nije bio od ljudi koji
slušaju glas razuma. Divlje je kriknuo, odbacio nož iz ruke
i ščepao dršku kolta u nameri da ga izvuče iz futrole.
Sa mesta gde sam stajao savršeno jasno sam video si-
lue^tu u granju, udaljenu jedva desetak jardi od mene. Čovek
je trgao desnu ruku, podigao je i ispalio jedan jedini hitac
glaitkim, tečnim pokretom koji nije trajao ni deseti deo se­
kunde.
Prasak kolta nije prigušio tup udai' metka u rebra Sola
Vajmena. Na tako malom, rastojaniju energija udarca bila je
užasna i on je odleteo nekoliko koraka unazad i pao na leđa,
promuklo uzviknuvši nešto nerazgoveitno.
K ratki trenutak tišine piune napetosti.
Želiš li i ti da pokušaš sreću? — tiho je nepoznati
rekao Krotonu.
Ovaj nije dugo razmišljao. Odmahnuo je glavom i opre­
zno, vrlo oprezno, vratio kolt u futrolu.
Ne, do đavola! ~ rekao je, a glas mu je i dalje bio
savršeno miran. — Ako je tačno ono štosi rekao, ta pro­
kleta kučka ne zaslužuje da se zbog nje proliva krv!
Tačnoi je. Ja ne lažem.
— Verujem ti, —Na trenutak je oklevao. — Idem sa­
da, , .
... idi.
Novi talas znoja oblio mi je lice kada sam shvatio da
je ,sve gotovo i da, sam se ovoga puta izvukao. Prokletstvo, dru­
gi pult ću dobro paziti kada budem prilazio nekoj devojci...
Drugi piut?
A gde to, Beni Loginse, zapitao sam sebe sa gorčinom?
Moj spaisilac je stajaO' iznad mene.
: K I IV.
*
Tada sam prvi put zaista jasno video njegovo lice. Ru­
žno, preplanulo lice, izbraizdano borama koje su govorile o
- 6 -

9. bumoim žiivotu, sa kožom ništa manje grubom od kože nje­
govog dugog lovačkog kapu/ta. Tanke svirepe usne izobličavao
je ožiljak na lavom obraizu koji se gubio u pravcu uha.
— Šita, da učinim? Pa on j e .. . ranjen?
— Tačno. Uitoiliko će ti posao biti lakši.
Oda-nahnuo sam glavom, osećajući kako me želudac po­
novo muči.
— Lud si — ponovio je mirno. — On će se oporaviti i
onda ubiti tebe. Vidim mu to na licu..
Znao sam da je u pravu. Sol Vajmen je bio đubre od
čoveka, ali tvrdoglav kao bizon. Kao i njegov otac. Njih dvo­
jica neće štedeti ni truda ni novca da uđu u trag Beniju Lo-
ginsu, pa m akar ovaj i u Kinu pobegao. . .
— Njegov nož je u travi iza tebe — čuo sam strančev
glas, kao u snu.
Još ted,nom sam odmahnuo glavom.
— Ne!
— Vrlo dobro. Onda ću to ja učiniti.
— Zašto? — ki'iikniuo sam.
Sol Vajmen je ćutao, a oči su mu prelazile sa mojih usa­
na na usne sti'anca. U očima m u se čitala divlja mržnja.
~ Zaito što ni me-iii neće oprostiti oivaj metak. Je li ta­
ko, mladiću?
Sol je pokušao da ga pljune, ali mu to nije uspelo i
malo krvave pene mu se slilo niz glatko obriganu bradu.
Savršeno hladnokrvno, kao da prilazi zecu uhvaćenom
u zamku, stranac je pokupio nož iz trave i nagnuo se nad
Sola. Rez ispod grla bio je izveden sa strahovitom preciznošću,
tako da je Vajmernova glava bila gotovo odvojena od tela.
Noge su miu dva ili tri puta zagrebale po travi, a ona
užasna rana -pod gnlom podsećala je na usta široko otvorena
u iDezglaisnom smehu.
Moj želudac nije više mogao izdržati. Povratio sam, jed­
nom, dva-ti’i puta, šireći svud unaokolo oštar miris lošeg vi­
skija. Uspeo saaii da se pomerim sa meata tek kada je bara
bljuvoitine, pcmežana sa Solovom krvlju gotovo dotakla moja
kolena.
— Ustani — začuh onaj ledeni glas nada mnom.
— Idi do đavola!
— Bio sam, mladiću. Tamo nije ništa piivlačnije nego
kod vas u Oklaliom i.. .
Uspravio .sam se i zateturao nekoliko puta, brišući usta i
lice zadignuitom koauiljioni. čak i u poliUtami video sam da m u
je pogled prezriv,
— 7 -

10. — Ko si ti? — upitao sam promuklo. Prsti su mi u
džepu košulje napipale kutiju sa duvanom, ali nisam bio si­
guran da ću uspeti da saivijem cigaretu prstima koji su još
uvek drhtali.
— To te se ne tiče. Daj taj duvan ovamo.
M unjevitom brzinom smotao je dve cigarete i pomogao
mi da zapalim. Dim mi je užasno grebao zadihana pluća, ali
je u glavi počelo da mi se bistri.
Morao sam otoći iz ovog kraja. Odmah, bez trenutka
oklevanja. Za deset ili petnaest minuta, Kroton će sa Libi
i Henkom stići do grada i obavestiti matorog Džuda šta se
dogodilo. Svi su verovatno još na okupu kod Parkera; recimo
još četvrt sata da se potera okupi i naoruža. ..
Imao sam, u najboljem slučaju, četrdeset m inuta predno­
sti. Suviše malo) da odjašem do' raoča »Dabl El«, ranca mog
oca, uzmem oružje, namirnice, odeću, sve ono što treba za
dugo putovanje...
— Tako ispada, mladiću — začuh kako stranac govori.
— Sedaj na konja i kidaj. Oni će uskoro stići...
— A ti?
— Ja ih se ne bojim.
— Ni ja se ne bojim, ali. ..
Ali znaš da ne možeš izaći na kraj sa njima, a? Ko­
liko godina imaš? Dvadeset, dvadeset dve?
— Devetnaest —- procedio sam. Zbog čega me, do đavo­
la, sada ispituje kada mi se toliko žuri?
— Je li? Krupan si za svoje godine. Zoveš se Logins,
zar ne?
— Da, Danijel Logins. Obično me zovu Beni.
Prigušeno se nasmejao.
— Da, čuo sam kako te je ona mala nazvala. Nemaš baš
mnogo isikustva sa ženama, a. Beni?
Prećutao sam, povlačeći poslednje dimove iz cigarete.
Čim je popušim, uzjahaću konja i otići odavde. Najbolje uz
retou, prema Koloradu, a onda. . .
Stvarno, šta onda?
—■To ti je bila prva žena, Beni?
Klimnuo sam glavom.
— Onda mi nije žao št,o sam ubio tog tipa. Otprilike da
nema odvratnije stvari nego kada te prekinu dok jašeš svoju
prvu ženu.
Odbacio sam. cigaretu, osećajući kako u meni ponovo
raste gnev.

11. — Mogao si mi i odmah pomoći, zar ne? — rekao sam
besno. — Šta da me je Vajmen pogodio onim prvim metkom?
— Zaslužio si ga.
— Šta?!
— Zaslužio si ga, Beni. Hoćeš da ti kažem i zašto?
— Zaš'to, do đavola?
— Prvo zato što si se napio kao klada pored onakve žen­
ske, a onda i zato što si dopustio da ti ona pomuti razum.
Treće, bio si neoprezan i pustio da ti ona tri jahača priđu,
iako sa,m ih ja čuo na čitavu milju rastojanja. To ti je do­
voljno? Neoprezni momci ne žive dugo, Beni, to moraš za­
pamtiti.
— Ako tako misliš, zašto s,i se onda umešao, proklet bio?
— planuo sam.
Nasmejao se, glasno i prezrivo.
— Pa, moižda sam i pogrešio, ali mi je bilo žao momka
koji će ostati bez jednog važnog dela svoje konstitucije pre
nego što ga je valjano i upotrebio, znaš. . . Dopadaš mi se,
uzgred budi rečeno. Umeš da jašeš?
— Ne. Ovamo sam doleteo. ..
— Da vidim ruke.
Kritički je odmerio moje šake, naginjući se da ih bolje
vidi.
— Hmm. . . radio si kao kauboj, a?
— Moj otac ima ranč južno od grada. Jašem za njega
od svoje desete godine, stranče!
— To je dobro. Kakav si sa oružjem. .. kada ga nosiš,
naravno.
— Zašto?
—- Vremena su nemirna, Beni. Pogrešio si što nisi po-
neo kolt na jahanje sa damom. . .
— Bili smo na zabavi u gradu. Ja. ..
— Svejedno. Taj previd mogao te je stajati živoita. Umeš
li da pucaš iz njega?
- Ne naročito? Moje oružje je vinčesterka, mister.
— Pravi kauboj -- zadovolj'no se iscerio. — U redu, vi-
dećemo, . .
— Šta?!
— Nudim ti posao. Beni Loginse. Gadan, težak, loše pla­
ćen, ali ti na njem u ni trenutka neće biti dosadno. Prisitaješ?
Prešao sam pogledom preko Solovog tela u lokvi krvi.
— Posao plaćenog ubice mi ne odgovara, mister — rekao
sam kro'z zube. — Ni za sve pare ovog sveta!

12. — Ni to nije loš posao — rekao je nemamo' — ali ja
ovoga puta ne govorim o njemu. Čuo si da se gore u Nebra-
ski gradi pruga?
— Čuo sam, a ko nije? Junion Pasifik, između Omahe
i Ogdena. Od tog posla nema ništa, mister. Indijanci nisu ša­
šavi da dopus.te da smrdljive lokomotive prođu njihovom ze­
mljom i razjure sve bizone. A onda, gore u Vajomingu nije
teško naći posao za kaiuboja.. . o tome nešto znam, dok o pru­
gama ne znam baš ništa!
— Nećeš stići do Vajominga u košulji, bez oružja i hra­
ne. Kažu da je gore mnogo hladnije nego ovde. Beni.
— Snaći ću se — odvratio sam tvrdoglavo.
— Hoćeš. Prva grupa Čejena na koju naletiš pomoći će
ti u toime. Može se lako dogoditi da požališ što ovaj momak
što tamo leži nije dovršio svoj posao, znaš. Hajde, pođi sa
mnom, ne budi glup!
— Uvek mogu poći na istok — produžio ¡sam, iako me
njegO'va ideja sve više privlačila — i javiti se u vojsku. ..
Kažu da se tamo vrio brzo može doći do visokog čina. . .
— Bio sam i tamo — iscer'i se mioj novi poznanik. — Ta­
čno je da se lako dolazi do visokog čina. . . ali samo zato što
u svakoj bici strada dobra polovina vojnika na obe strane.
Taj rat nije igra. Beni, i postaje sve krvaviji, moram dodati.
— To je još iivek bolje nego kopati zemlju i vući čelične
šine po vrelom suncu. Na kojoj si se strani borio, stranče?
Seiver ili Jug?
— Nije važno. Neke velike razlike tu i nema, mladiću,
krv je ista na obe strane. A što se tiče šina i sunca. . . blado-
viniu ti ne smem obećati, ali sam siguran da ćeš šine dotaći
samo ako to ti budeš želeo.
— Je li? Postaivičeš me za nadzonnika? Glavnog inže­
njera?
— Ne. Nešto mnogo bolje od toga. Izviđač i lovac.
To me je preseklo i ja sam opsovao u sebi proklinjući
svoju ludu glavu. Da sam bolje razmislio i saim bih se toga
setio; sve ome hiljade ljudi koji rade na pruzi neko^ mora
hraniti i štititi od Indijanaca.
— Hmm. . .
— Sad ti se već više dopada, a? — nasmejao se on.
— Hajde, vreme je da krenemo pre nego što nas poitera pot­
praši. Ako ti je hladno, daću ti jedno ćebe da ogrneš.
— Nije mi hladno — promrmljao sam i krerauo' za njim,
iako najveća odluka u mom životu još uvek nije bila doneta.
Znao sam da će to biti težak i gadan posao, a li. . .
- 10 —

13. — Hej! — rekao sam prigušeno, — Nisi mi rekao još
kako se zoveš!
Činilo mi se daje nekoliko trenutaka oklevao pre nego
Što mi je odigov'orio. Činilo, mii se, kažem možda daje samo
moja m ašta dočarala taj kratki trenutak oklevanja.
— Džems Dilert — rekao je kratko. — Možešme zvati
i Džimi, ili samo Dilert, svejedno mi je, . ,
Kraj severno od Simarona nisam naročito dobro pozna­
vao, ali sam u opštim crtama pozmavao put kojim je stoka iz
ovih krajeva upućivana na sever, prem a Omahi, i pruzi koja
je odatle vodila prema velikim Idanicama u Čikagu i na
Istočnoj obali.
Motrio sam ono što Dilei't radi, čineći išto što i on. Tako
smo u duetu ratjedlali svoje konje i ostavili ih da sapeti pasu
na čistiini skrivenoj dirvećem sa svih strana. Ponadao sam se
da ćemo sada nailožiti vatru i spremiiti nešto što bi više Ht
čilo na o'bed belog čoveka, ali su moje nade bile brzo raz-
vejane.
— Drži! — dobacio mi je vinčesterku izvučenu iz fu­
trole njegovog sedla. — Puna je, ali ipak proveri.
Pi’overio sam je. Divno oružje, moogo puta koalšćeno,
ali u savršenom stanju,
— Nosi malo ulevo — opomenuo me je — zato uvek
gađaj otprilike u liniji desniOg ramena
■- Koga?
— Nisi još nikoga ubio, zar ne?
— Ne. I nemama nameru.
— Budalo! Hajdemo!
Krenuo je kroz ono gusto grmlje kao zmija, jedva stva­
rajući neki šum, aili tako brzo i vesto da mi se za tili čas
izgubio iz vida. Produžio sam istim pravcem psujući u sebi,
sve dok me, dvadesetak m inuta kasnije nije iznenada šče­
pao za rame i zaustavio,
— Nemioj to da radiš! — upozorio sam, — Mogao sam
i pucati n.a tebe ovako iznenađen!
— Ne bi stigao. Išao si kroz šumu kao krdo bizona,
mogao sam te tri puta zaklati pre nego što shvatiš da te je
neko napao. Šuma ima svpje zakonei i njih moraš da po­
štuješ.
— Zakone?
— Da, zakone, sinko! Nikada ne savijaj granu na orau
stranu na koju joj priroda nije namenila da se savije, to ti
- 11 -

14. je pi'vi zakoai. Ako već moraš kroz šumu, bkaj smer u ko­
jem vatax najčešće duva, jer su grane već. povijene na tu
stranu i lakše će te propustiti.
— A šta ako baš moram da priđem sa suprotne strane?
~ Zaviisi kome. Ako se prikradaš belcu, to i možeš uči­
niti. Ali nikada ako se prikradaš Indijancu. Nikada!
Klimnuo sam glavom, jer je bilo logike u onome što
govori.
— Sva sreća što ovde nema Indijanaca — u,zdahnuo
sam.
Iscerio mi se podrugljivo, a onaj ožiljak na licu se iz-
dužio kao gumena vrpca.
— Nema, a? Dođi malo ovamo.
Poveo me je za ruku kroz neko gusto žbunje, razmičući
preda mnom grane tako da smo bez šuma stigli na drugu stra­
nu. Zinuo sam od iznenađenja.
Ispod nas, tle je naglo padalo, kao slap od ogoljenih
stena. Dnom tako sivorenog klanca tekao je potočić koji se
negde niže verovatno ulivao u potok kojim smo stigli ova­
mo, stvai-ajući na jednom mestu travnato proširenje zaštiće­
no visokom stenom.
Ispod te stene bio je indijanski logor. Logor, ne selo,
jer nigde nisam video šatore od bivolje kože. Kraj jedva vi­
dljive vatre među naslaganim kamenjem tri ratnika su veš-
tim pokretima skidala koižu sa jednog govečeta, dodajući ko­
made mesa dvema ženama koje su čučale uz samu vatru. Ma­
lo dalje mirno je paslo pet konja.
Šta oni ovde rade? — prošaputao sam.
— Jedu. Imaš li oči?
— Vidim, a li.. . samo njih petoro? Gde su ostali?
— Ovo su verovatno izopćenici iz nekog plemena. Vi­
diš da ne nose nikakve plemenske oznake. Ili jednostavno
buntovnici koji nisu mogli da trpe vlast nekog ambicioznog
poglavice.
— Kako si, do đavola, znao da su ovde?
— Tragovi. Došli su ovamo skoro istim putem kao i mi.
Zavrteo sam glavom. Sve do sada verovao sam da mo­
ja veština u čitanju tragova nešto vredi, ali me je Dilert
razuverio.. .
•— I šta sada? — upitao sam.
— Ništa. Pobićemo ih.
~ Šta? !
Pažljivo me je motrio onim svojim očima koje su pla-
mtele pritajenom vatrom.
— 12 —

15. — čuo si, pobićemo ih. Misliš da bi oni nama dali
šansu?
— A li.. . čoveče, ništa nam nisu učinili!
— Zato što smo mi njih ugledali prvi. Da je bilo ob­
rnuto, tvoja divna plava kosa već bi ukrašavala sekiru je­
dnog od onih dripaca dole. Ostani ovde, a ja ću se spustiti
i prići im sa desne strane. Videćeš me iza one crvenkaste
stene, dole kraj potoka. . . Kada tamo stignem, počni da pu­
caš. Jasno?
— Ne!
— Nećeš da pucaš? -- Usne su mu bile iskrivljene u
podrugljiv smcšak.
— Ne, pa m akar ine ubili i skalpirali! To što činiš
jeobično hladnokrvno ubistvo, bilo bi nešto sasvim drugo
kada bi oni nas napali, ali ovo. . .
— Ti rne nisi pažljivo slušao. Da smo na njihovom me-
stu, do sada bismo već bili mrtvi, iako im »ništa« nismo
učinili. Ne veruješ?
— Ne verujem, do đavola!
Istrgao mi je vinčesterku iz ruke pre nego što sam i
shvatio šta znači njegov nagli pokret, prineo je obraz'U i is­
palio hitac na Indijance, a onda mi je gurnuo natrag u šake.
— Evo ti puška — cerio se. — Ja sada idem do te
stene dole. . . a kada tismrdljivi Indijanci dođu do tebe, po­
kušaj da im objasniš kako im »nisi ništa učinio«!
Pi’oklotsitvo, šta se ovo dešava sa mnom?
Ta misao zaokupila me je tako kasno da je Dilert ne­
stao u žbunj'u pre nego što sam ponovo skrenuo pogled na
Indijance. Naravno, nisam ih video, jer su svi petoro već o-
davno bili u najbližim zaklonima. Opsoivao sam, ovoga puta
glasno, razmišljajući šta da činim.
Mogao sam, recimo, otići do svog konja, osedlati ga i
nestati odavde, ostavljajući Dilerta da se sam vadi iz kaše
koju je skuvao.
Ali, prokletstvo, tako se ne postupa sa čovekom koji ti
je spasao život. . . a možda i nešto više od to g a.. .
Umesto mene, odluku su doneli oni Indijanci dole. Iz
dubokih misli prenuo me je metak koji se zario u zemlju,
gotovo mi očešavši desno uho.
A ja sam još slušao priče kako Indijanci uopšte ne
umeju da gađaju iz pušaka, jer se, tobože, plaše njihovog
praska i plamena iz cevi!
- 13 -

16. Povukao sam glavu malo dublje u zaklon, motreći pre­
ko nišana puške prostor gde bi se ratnici mogli nalaziti. Či­
stina pored potoka, međutim, bila je tako tiha kao da tu
nikada nije ni bilo žive duše.
Ipak, tamo. . .
Ispalio sam dva hica u brzom tempu na sentou koja je
šmugniula izmeđiu dve stene na mojoj obali potočića, ali sam
znao da su proleteli daleko od ratnika koji im se privlačio.
Oblio me je znoij kada sam shvatio da ne smem rasipati mu­
niciju, pošto s^u između mone i oma tri Indijanca samo me-
tkovi koji se već nalaze u magacinu vinčesterke.
Prokleti Dilert! Opet me je uvukao u gužvu!
Osmotrio sam svoj položaj mnogo pažljivije nego m a­
ločas. Bio je odličan... sve dok crveni ne uspeju da mi pri­
đu, a onda bi mioglo biti tvrdo.
Utrošio sam još jedam metak gađajući vižljasto telo koje
mi se na trenutak pojavilo u vidnom polju, na svega pede­
setak m etara ispod mene. Nisam čak znao da li je to onaj
isti koga sam maločas gađao ili neki drugi Indijanac.
Proklinjući kroz stisn.uite zube, ali vrlo tiho, video sam
kad;i se jedna roka pojavila izmad one crvenkaste stene. Di­
lert je stigao na svqje mesto, ali da 11 će to meni išta po­
moći?
Kolt je naglo zapraštao i ja sam shvatio njegovu zami­
sao: da pucnjavom sa leđa istera Indijance iz zaklona i iz­
loži ih mojim hicima.
Odlična zamisao, morao sam prizmaiti, jer su se već po­
sle prvili metaka u mom vidnom polju ukazala dva tamna
tela sa puškama u rukama. Prvog sam pogodio u gilo, uži­
vajući u vodoskoku Icrvi koji je šikniuo iz presečenog grk­
ljana, drugi je prošao nešto gore. Pogođen u nogu, oslonio
se na stenu i podigao pušku prema meni. Moj metak je bio
brži; pogodio ga je takvom silinom u čelo da mu je glava
odíetela unazad i lupila o stenu, rasipajući mu mozak na sve
strane.
Koliko još metaka imam u magaciiiai? Tri, četiri. , . ni­
jedan?
I šta je sa trećim Indijancem?
Dilert nije izlazio iz svog zaklona, što je značilo da
ni on ne zna gde je poslednji protivnik. Stisnuo sam zube,
zadržavajući dah kako bih ga čuo ako pokuša da mi se pri­
vuče kroz onaj lavirinit strm ih stema.
Samo što sam zaboravio da imam posla sa pravim di­
vljim Indijancem, a ne sa onim polupijanim bednim krea­
- 14 -

17. turam a koje su ponekad navraćale u grad da bi u zamenu
za kože pune buva izmolili malo viskija.
Za svoj živoit mogu da zaihvalim, samo njegovoj drsko­
sti i želji da se obračuna sa obojicom belaca koji su napali
njegovu grupu. Prišao mi je kroz žbunje sa boka i bila bi
deičja igra za njega da je odlučio da mi spraši u telo metak
iz vinčesterke. Umesto toga, odabrao je nož, svakako plani­
rajući da najpre tiho sredi mene, a onda iznenadi i Dilerta.
Instinkt, za koji do tada nisam ni znao da ga imam,
upozorio me je na opasnost u poislednjem trenutku. Okrenuo
sam ise na leđa i podigao vinčesterku da zaštitim lice u času
kada je on zaplivao kroz vazduh nišaneći nožem moje srce.
U tom kratkom delićiu sekunde potpuno jasno, kao na slici,
video sam njegove iskežene zube, tamno lice upaiih obraz'i
i masnu crnu kosu podvezanu trakom od jelenske kože, bez
ikakvih ukrasa.
Nož je skliznuo niz kunidak moje puške, rasparao ru­
kav košulje i ostavio dugu plitku brazgotinu duž podlaktice,
ali je to bilo sve što je uspeo da učini. Dočekao sam ga sa­
vijenim nogam,a i odbacio sa sebe, tačno na stenu o kojj
je teško lupio leđima. Mora da je pritom slomio koje rebro,
ali ja nisam imao vremena za detaljniji pregled. Okrenuo
sam kundak viiričesterke i smirskao mu lobanjiu pre nego što
je uspeo da poidigne ruke da bi se zaštitio.
Ustao sam, teško dišući. Dole, kraj potoka, Dilei't je
m im o šetkao sa koltom u ruci, zavinujiući u žbunje.
— Beni! — čuo sam kako zove. — Siđi!
Noge i ruke Indijanca pod mojim nogama još jednom
su se i'efleksno trgle i umirile. Obrisao sam okravljeni ku­
ndak o njegovu kožnu kOišiiiljiu. i potražio put da se spustim
do Dilerta.
Dve Indijanke, oborenih očiju, stajale su pred njim ka­
da sam stigao i pregazio potok. Njegovo lice imalo je neo­
bičan izraz, a onaj ožiljak na obrazu ti'zao se kao da je živ.
— Imali smo sreće. Beni — rekao mi je, cereći se. —
Ove dve su mlade.
— Pa? — nije mi bilo jasno kakve to veze ima sa
nama.
Grohotom se nasmejao, ali je i taj smeh zvučao napeto.
■— Ti si noćas milovao žensku — reče oblianuvši se
—- ali ja nisam. .. — dobra tri meeeca. Hajde, imaš pravo
da biraš, do đavola, a to nije usluga koju ja činim svakom'
Odmerio sam dve tužne figure u bezobličnim košulja­
ma od zamašćene jelenske kože koje su skirivale svaki oblik
- 15 —

18. tela. Gumiuvši joj cev kolta pod bradu, Dilert natera onu
bližu njem u da podigne glavu.
— Ova izgleda mlađa — reče. — Prava stvar za mene
Ti uzmi onda drugu, Beni, neka te bar nečemu nauči, ha-
ha-ha!
Stresao sam se od tog smeha koji je šuplje odjeknuo u
uskom .klancu.
Kao onaj udarac kundakom u lobanju čoveka koga sam
prvi put u životu video. ..
Mislim da me reakcija tek tada stigla. Okrenuo ’ sam
glavu od njega a po^vratio bljutavu žuto-zelenu tečnost u
travu, a onda oteturao niz potok i pao na njegovu obalu.
Hladna, čista voda prijala je mom zagrejanom čelu i
brzo isprala gorčinu iz usta.
Kada sam se okrenuo obe Indijanke bile su gole. Kao
i Dilert. Na sebi je zadržao samo šešir. I kolt u idesnoj ruci.
Stajao je do kolena u vodi, a one su ga prale opreznim,
plašljivim pokretima, kao da se boje da ga dotaknu.
Znao sam da treba da se uklonim ili bar da okrenem
glavu, ali je moj pogled ostao prikovan na tu fantastičnu
scenu, scenu iz mojih dečačkih m aštarija u vrelim letnjirn
noćima. . .
Izašavši iz vode, Dilert je oštrim okom motrio kako In­
dijanke peru jedna drugu, podstičući ih na nekom grlenom
jeziku koji nisam poznavao. Kada su izašle iz vode tresle
su se od hladnoće, ali se nijedna nije usuđivala da podigne
pogled sa zemlje.
Tek tada sam naterao sebe da bolje osmotrim njihova
tela. Da, jedna je bila upadljivo mlađa od druge, ali se meni
upravo ta druga učinila zamamnijom, sa svojim punim bo­
kovima i ženstvenim, jedva malo opuštenim grudima. Zrela
žena, za razliku od druge i njenih sitnih, šiljastih grudi koje
su pnkosno štrčale uvis.
Kao da mi čita misli, Dilert onoj starijoj pokaza na
mene i ona poslušno zakorači u mom pravcu. Fasciniralo me
je njihanje njenih grudi i trougao dlaka, mnogo m anji ne­
go sinoć, kod Libi Vajmen.
Želeo sam tu ženu, do đavola, bez obzira na sve što
se maločas dogodilo i što je možda upravo njen muž bio
onaj kome sam maločas prosuo moz^k. . .
Ali ne ovde, kraj potoka, na očigled Dilertu koji je
već ležao na onoj drugoj, izmamljujući ■joj glasne, piskave
krike!
— 16 —

19. Dao sam ženi znaik glavom i kremuoi prem a žbunju, a
ona je kao pas krenula za mnom. Ponizno je legla tam o gde
sam joj pokazao, a ja sam spustio pantalone i kleiknuo me­
đu njene raširene noge.
Prim ila me je uz mek uzdah, iskiopljenih očiju, ali je
to bio jedini znak da primećfuje da sam tu. Stezao sam Joj
i ujedao čvrste dojke, podizao zadnjicu sa traive, divljački
se zarivao u nju, ali je ona uporno ćutala, stežući sitnim
zubima donju usnu.
Ispraznio sam se u nju, ali mi to nije doneto -olakša­
nje. Usta su mi ponovo bila bljutava dok siam se dizao i
zakiopčavao pantalone. Ona je otvorila oči i gledala me, aii
md ise činilo da je taj pogled ispunjen prezirom i to me
raagnevilo'.
— Idi —- rekao sam, promuklo, pokazujući glavom na
šumu. — Odlaizi, kučko!
Nestala je u grmlju, ali nisam ni pogledao za njom.
Spustio sam se do potoka, zahvatio vodu rukam a i isprao
lice. Kao magnetom privučen, pogled mi je pao na Dilerta i
njegovu partnerku.
On je sada ležao na leđima, stežući joj jednom rukom
dojke, dok je druga još uvek držala dršku, kolta. Zabačene
glave, otvorenih usta, ona je i’ašireoih nogu sedela na- nje-
miu i ubrzano micala zadnjicom, gliasno stenjući od užiivanija,
KaO' da se rvu, trenutak kasnije promendli su položaj i
Dilert je ikleknuo, držeći je za bokove, ali i dalje ne ispu-
.š,taj,ući kolt. Čuo sam njegov promukli krik, više nalik re-
žanju kada je svršio, tresući se čitavim telom.
Uspravio se, a mala je ostala na travi, očigledno' zamo-
rena dugim ljubavnim činom. On je nekoliko trenuitaka za­
mišljeno posmatrao', a onda podigao ruku sa koltom.
— Ne! — zaurlao sam. — Ne, proklet bio!
* i.i
••■li
Čini mi se da nismo progovoa’ili ni reči sledećih dvesta
m ilja do Grend Ajlenda. Jesmo, u stvari, ali su to bile samto
one najneophodnije kratke rečenice, najčešće izgovorene sa
pogledom usmerenim na siuiprotnu s/tranu od čoveka kome se
jedan od mas obraćao.
I ne samo to. Svakog dana, odmah posle ustajanja, Di­
lert mi je davao svoj kolt u ruke i pirisiljavao da pucam
sve moguće nepokretne i pokretne mete. Pokazao mi je ka­
ko revolver treba izvući, uperiti i opaliti bez nišanjenja i
I - 17 -

20. odmala poitom piromeniti položaj kako bi se izbegao protiv­
nikov hiitac.
Tri daoia takve obuke nije mnogo, ali s¡aim ja tada bio
mlad i torzo učiO', iako bes'an što nikako ne želi da mi pokaže
ono što sam sm atrao pravim trikom velikih revolveraša: obr­
tanje kolta oko prsta, kako se on baca, tako da padne pravo
u futrolu, trik sa koltom ko'ji se čoveku ispred tebe gurne
između ruku pre nego što uspe da pljesne šakama.
— To su gliupoisti, sinko — rekao je, prezrivo pljujući
na zemlju. — Kolt služi za ubijanje, ne za igranje.
Trećeg daina predveče izbili smo iz jedne šume na ot­
vorenu preriju koja se blago spuštala prema reci Plat. Znao
sam da je na drugoj strani predeo' koji se naziva Beid Len-
dz, Zle zemilje, i da u njem u prvi retki naiselijenici otimaju
zemlju od Sijuksa, prolivajiući krv za svakiu rujenu stopu.
Bio je m rak kada smo se približili Grend Ajlendu, ali
siu se njegova svetla videla iz daljine. I ne samo' svetla: kroz
m irni noćni va,'zduh dopiraila je buka stotina i hiljada Ijud-
sikih glasova koji siu kao m ravi vrveli oko dvostruke čelične
zmije koja se od Omahe već ispružila, dovde.
— Dobro sam procenio — reče Dilert — više za sebe.
— Protpostavilijao sam da će otprilike dovde stići.. .
— Pruga?
— Da, pruga. Valjda će i Dodž biti tu.
— Dodž?
— General Dodž. On je glavni inženjer i rukovodi svim
radovima na deonici od Omahe do Ogdena. Naš budući gazda.
— Poiznaiješ ga?
— Tako-tako.. .
— Hej, ortak, gde mogu da nađem Dodža? — uipita
Dilert jednog od nadzornika.
— Tamo, u vagonu. — Čovek nas je jedva i pogledao.
Na tek završenom deliu pruge stajiao je dugi niz vagona
sa gomilama šina i drvenih pra,gova i jedna salonska kola os-
vetijenih proKora iza kojih su se nazirale senke.
— To je to — rekoh Dilertu.
U tami ispred vagona naslutio sam dve senke i tek ta­
da primetio da desna Diñertova ruka lebdi nad drškom kol­
ta. Privukao sam sebi futrolu i olabavio vinčesterku u njoj,
iajko sam znao da ona nije nikakvo or-užje kada treba brzo
potegnuti i opaliti.
— Stoj, ko ide? —- jaivi se jedan grub glas iz tame,
— Tražim Dodža — mirno reče Dilert ne zaustavljajući
konja.
- 18 -

21. — Staini, kad kažem, do đavola! Koiji će ti đavo Dodž?
—- Ja radim za njejga i imam nalog da miu se javim
i'stoig tremuitka kad stignem.
— Je li? Neka važna ličnost, a? Siđi sa konija, prija­
telju, i dođi da te maio bolje pogledam.
'Svetloistt koja je dopirala iz vagona pomogla mi je da
vidim čoveka koji nas je zauistavio. Doslovno- ogroman, dži­
novskog rafeta i moćnih ramena, tako kraipan da je u nje­
govim šakama vinčesterka podsećala na igraičku. Pored nje­
ga je starjiao drulgi čovek, vitak i vižljiaist, oibučen u cmiu ko­
žu od glave do> pete. Oko poijasa je imao opasače ukrašene
sreibrom, a drške revolvera u futrolam a morale su biti od
slonove kosti, sudeći bar po tome kako su svetlele u mraku.
Ispred mene, D ilert mirno sjaha i ja učinih isto što i om.
Grmalj naže napred svoju veliku glavu, zaraslu u gustu ri­
đu bradu i uinetee mu se u lice.
—■Sum njivo izgledaš — zabrunda. — Kakva poslfi imaš
kod generala?
— To će ti on reći ako nađe za shodno. Drži ovo!
I pre nego što se bradon ja snašao, on mu u ruku gurnu
uzde svog konjia i lakim korakom se uisipe uz s.tepeaiice va­
gona. Prigušujući smeh i ja učinih to isto>, iako mi je palo
na pamet da mi jedan od te dvojice tipova može pucati u le­
đa pre nego što Dodž poisvedoči da Dilert i ja zaista radimo
za njega.
Ne zinam šta su oni mislili, ali nikakan;' metak me nije
stigao i ja sam odahnuo koračajući za Dilertom kroz blještavo
oisvetljenu prvu prostoriju vagona u kojoj s.u uredno obučeni
mladi ljudi nešto crtali na, velikim tablam a ili ciframa guato
ispisivali, liiistove haritije. Bilo je tu i žena, ali nisam sitiigao da
ih bolje pogledam, jer je Dilert već kucao na vrata koja su
se isprečila pred nama.
— Da! — jasno sam čuo gromki glas izniutra.
Sledeća prostorija bila je zaista pravi salon, i to salon
kakav do tada nisam video ni na zemlji, a kamoli na točko-
vima. Prigušena svetla, raskošne draperije, fotelje u koje bi
stao i moj. konj, kriistalne čaše i poisude za led po stolu.
Od svega toga odudarala je ogromna karta positavljena
na je-dnom zidu u koju je buljio visok čovek u elegantnoj cr­
noj odeći i prašnjavim jahaćim čizmama. Nije se ni okrenuo
da poigleda ko je to ušao, zamišljeno se trljajući po čelu.
— Džems Dilert, generale.
U glaJsu mog novog ortaka bilo je nečeg oštrog, voijiii-
čkog. Ili mi se to možda učinilo zbog onog »generale«?
— 19 —

22. — Ah! — Čoivelk pred kartom okrete se naglo, u meiSitn.
Pred is'dbom sam ugledao krupno lice oštrih crta, gustu sedu
griviu i brkove iste boi'je, nad kojima su svetlela dva najpla-
vija oka koja saln ikada video.
— Naji'zaid, maljore! — reče on. — Očefeivao' sam te pre
tri dana, do đavola!
»Majore«? Pogledao sam u Dilerta s novim pioštovainjem.
On jeste pominjao vojsku, ali da se tako visoko uspeo.. .
hmm. . .
— Žao mi je, generale. Imao sam nekih sitnih nevolja
koije su me zadržale.
— U redu, u rdeu, imamo' još dosta vremena. Koga nam
to dovodiš?
— Pokupio sam ga usput — nemarno odvrati Dilert.
— Hteo bi da radi za te^be, generale.
— Je li? Mladiću, postoji li negde kakva paternica za
tobom?
— N-nnne. . . ne, koliko znam, generale!
— Vrlo dobro, vrlo dobro! Radioe s tobom, Dilert?
— Da. Od njega još može nešto ispasti, mlad je.
— U redu.Sa Kolimisom ćemo raspraviti oko njegove
plate i ostalih detalja, a sada da pređemo na posao. Sedite,
vas dvojica, nemojte mi tu stajati kao indijamski totemi. Pi­
će? Ah, izvini, majore, pomekad zaboravim da si se odrekao
vatrene vode. Mladiću? Kako ono reče da se zoveš?
— Logins, generale. Danijel Logins. Hvala, ni ja ne
pijem.
— Logins,.. Logins. .. imaš li možda neke rodbine u
Rod Ajlandu?
~ N e ... ne verujem. ..
— Vrlo dobro. Ti Loginsovi iz Rod Ajlanda ionako nisu
niza'šta. Majore, video si ovu kartu?
— Da.
— Po tebi, gde će biti najviše problema?
Dilertovo preplanulo lice izobliči smešak.
— Sviuda.
— Kako molim?
— Svuda, generale. Gde god ubodeš prstom tvojiu pro­
kletu kartu možeš očekivati neke nevolje. To je takav kraj,
— Ti misliš na Indijance, je li?
— Na Indijance, na bizone, na oluje i poplave. Na sneg
u planinama, I na bele lešinare. Njih nipošto ne smemo za­
boraviti.
20 —

23. —- Ti si veći lešinar od svih njih, do đavola! Po tebi,
najbolje bi bilo kada bismo pokiiipili sav ovaj- krš i lepo otišli
kućama, a?
— U svakom slučaju, to bd bilo najpam etnije — nasme-
ja se Dilert. — Ali, ako već moramo da ti napravim o tu poru­
gu, generale, i napravićemo je, ne brini. Vidim da imaš pumo
Kineza, to je dobro. Oni umeju da rade i da ćuite.
— Oni me i spašavaju — uzdahnu general, naginjući
tečnost vrlo prigiatnog mirisa iz teške kristalne čaše i zado­
voljno se oblizujući. — Ti momci ne jedu, ne piju, ne koc­
kanju se i ne jure ženske, a mogu da rade dvadeset osam sati
dnevno. Ili bar tako izgleda, boga mu!
— Koliko vidim, do sada nije bilo većih nevolja.
— Uglavnom nije. Ne računajući gužve po salunima
posle kojih bar stotinak radnika odboluje m am urluk ili pro­
vede dan u zatvoru.
— Imaj u vidu da je ovo najlakša deonica, generale. I
n)a,jcivilizovaniji kraj. Problemi će početi kada krenemo uz
Južni Plat. Oni pravi.
— A zašto kog đavola tebe plaćam, majore?
— Ja ne mogu biti na više od tri mcsta odjednom — is­
ceri se Dilert. — Koliko ljudi ćeš mi dati?
— Do sada imam četrnaestoiricu, ali sam bog zna da ne
vrede mnogo. Ujutnu ćeš ih videti, sada su se svakako ras­
trčali po salunima da popijiu predujam koji sam im dao.
— Loše Sli počeo sa njima, generale. Ako želiš da imaš
koristi od njih, onda nijedan ne sme okusiti ni kapviskija
dok ne stignemo do Džulzberga. Oni moraju biti ti koji će
neprestano bditi nad gradilištem i logorom. Imaš li čoveka
koji ih sve poznaje?
— Ah, sad me već više podsoćaš na sebe! — General jo
zadovoljno gladio biikove. — Helmiut ih poznaje, mora da si
ga sreo. Džin sa, gustom riđom bradom.
— Čini mi se da sam video nešto slično na ulazu tvoj
vagon. Samo, niije bio sam.
— Biće da je s njim i Roliins. Mršav momak, uvek u
crnoj koži.
— Rolinis-, kažeš. Ima li taj Rolins neki nadimak?
— Pojma, nemam. Zašto?
— Zato štO' je taj tvoj Rolins mnogo poznatiji pod ime­
nom Amarilo.
— Amarilo? Lovac na učene?
— To je taj — klimnu D ilert glavom. — Njegovo pri-
suisltvo ovde mi se ne dopada, genetrale.
- 21 -

24. I ja sam zinuo, jer je čaik i u nupi kakva je bio Stilvo-
ter bilo poiznaito- ime Amariila. Zaboga, nema ni gadiinu dama
kako je u neposrednoj blizini Vičite ubio čuvenqg Neda Dal-
harta i njegovo telo dovukao privezano lasom za konja u šeri-
fovu kancelariju!
StresaO' sam se na pomisao da mi je baš taj Amatrilo mo­
gao ispaliti metak iz ko-lta u leđa. Koliko sam slušao o nje­
mu, ne bi mu to bilo prvi p u t...
General je zamišljeno motrio nas dvojicu, pijuckajući iz
čaše.
— Zašto, majotre? Plaši te?
— Mene?
— Onda? Momak brz na revolveru mogao bi ti dobro-
doći u gužvi.
— Ne, ako nisam siguran da mi neće pucati u leđa, ge­
nerale. Otpusti ga!
U plavim oćima sevnu plamen.
— Boga miu, Dilert, ovde ja zapovedam! Nećeš mi ti od­
ređivati ko će da radi za Junion Pa'sifiik!
Cereći se, moj partner se podiže sa fotelje. Mislio sam
da će biti najbolje ako sledim njegov primer.
— U redu, gener'ale — reče on mirno. — Ako on ostaje,
ja idem.
— Šta?!
— Ne pravi se lud. Uši te još uvek odlično služe. Dobro
si me čuo!
U generalovo lice jurnu krv i on besno zaškrguta. zubi­
ma.
To je tvoja poisledinja reč, Dilert?
— Kao i obično. — Glas m u je bio ledeno miran.
— Nosi se onda u pakao! — gim nu general. — Napolje!
I ti i taj tvoj žutofcljunac! I ako vas vidim u blizini pruge
narediću da vas uhapse! I išibaijiu!
— Laku noć, generale — učtivo reče Dilert dotičući obod
šešira prstom. Ruka mu je dotakla kvaku kada je iza nas od-
jefcnula još jedna glasna psovka,
— Vraćaj se ovamo, kopile jedno! Pobedio s i.. . i ovoga
puta!
— Di'ago mi je što smo se razumeli. generale. Laku noć...
Ispustio sam vazduh iz pluća tek kada su se vrata za­
tvorila za nama, Dilert se cerio radoznalim licima, jer je ne­
što od generalove vike svakako moralo prodreti kroz vrata.
— Do đavola — rekoh — general ima slabe nerve. Neće
biti lako raditi s njim?
— 22 —

25. — Ko? Dodž? Sinko, nemoj da te galama zavaira; gene­
ral inia žiivce deblje od omh čeličnih šina pod nama.
— Bio ti je komajndant, a?
— Meni? Nikada, čoveče, on je severnjaoki genetral.
Zinuo sam.
— A ti. ..?
— Uvek sam bio za staru dobm Diksi — isceri se on,
zastajući kraj prozora na suprotnoj strani od ulaza kroz koji
smo se popeli u vagon. — Ja ou ovuda.. . nešto mi se ž u ri...
Zatresao sam glavom, buljeći za vitikom prilikom koja
je nestala u tami. Mora da sam iagledao vrlo' glupo cereći se
svim onim radoznalim licima, pa sam stcuga požurio da što
pre izađem iz vagona, pitajiući se da li Helmut i Amiarilo još
uvek drže uzde naših konja.
Nisam ni stigao to da proverim, jer mi se nešto oštro i
tvrdo žarilo u želudac čim sam nogom dotakao prvi stepe-
nik.
Nije bilo teško pogoditi šta je to.
Cev vinčester'ke. A na njenom drugom, onom mnogo pri­
jatnijem kraju, video sam veliku glavu obraslu gustom riđiom
bradom ...
:hl
*
Opsovao sam samog sebe što sam tako glupavo iz jarko
osvetljenog prostara izjurio u tamu, ali tu više nije bilo po­
moći. Morao sam nešto- brzo smisiliti pre nego što Helm ut po­
stane nervozan i probuši mi moij jedini želudac.
— Silazi dole i ni glasa! — siktao je on kroz zube.
— Gde je ono kopile Dilert? Gde je kučkin sin?
— O vaj.. . ostao je u kolim a.. . kod generaJla. O ni...
Oči su mi se malo privikle na mrak, tako da sam sada
dobro video ukrštene opasače na Amarilovom pojasu. Stajao
je pogniut, sa rukam a nad drškama koltova i motrio na vrata
iznad moje glajve.
— Lažeš! — nastavljao je Helmut, gurajući me u stra­
nu vrhom cevi. — Čuli smo kada se pozdravio sa Dožom? Gde
je?
— Mene tražiš, Helmut?
Taj Helmut, daJkle, bio je veliko đubre. I imao proikleto
dobre reflekse.
Opa:lio je odmah, i ne okrećući se prem a Dliertu. Znao
je da ioinajko nema vrem ena da ga sredi, a sem toga i da će
Dilent pirvo pucati u Amanila. Tako poMonjeni deldć sekunde
hteo je da isbonisiti na najbolji način; da elimimše mene iz igre,
- 23 -

26. a oinda se okrene mom ortaku i pogodi ga dok nijegoiva pažnja
još Uivek bude zaokuplljena Amariilom.
Jedino sa čim nije računao bio je moj strah. I možda ono
predosećanje opasnosti. Svejedno.
U stvari, sve su to bajke za decu. Jednostavno, video
sam kada je Dilert, nečujan kao senka, izbio iza vagona i
znao šta će se dogoditi. Pao sam kao proštac na tie, osetivši
da mi nešto vrelo oidnosi šešir sa glave.
U padu sam sa obe ruke ščepao Helmuta oko kolena, ali
to nije bil:o dovoljno ni da pomerim sa meista onih dvesita dva­
deset funiti mišića i kostiju sa nešito malo moaga na vrhu.
Jer, da je imao više moizga, on bi mi jednostavno ispalio sle-
deći meftak u glavu, a ne bi pokušao da se okrene Dileiitu,
račiunajuči da mogu malo i da sačekam.
Meni nije bilo' do čekanja. Biagosiljiajući u mislima že-
lezndcu što oko šina nasipa krupno kamenje, zgrabio sam prvi
grumen koji mi je došao pod ruku i zavitlao ga prema Hel-
miuitovoj' glavi. Srećia je, za promenu, bila na mojoj strani:
odjeknulo je kao kada pogodite drveni stub i on se zaklatio
na nogama, zaboravljajući na pušku u rukama.
Ndsam čekao da se povrati, već sam se naglo podigao,
izvlačeći iz sare moje desne čizme lovački nož. Dilert me je
naučio da ga tu držim, tvrdeći da su izgledi dva prema jedan
da tip proitiv koga ću' ga up'Oitrebiti ne očekuje takav trik.
Oštro sečivo prošlo je kao kroz vodu i niz moju opruženu
ruku šikniuo je mlaz krvi. Setio sam se jioš jedne Diientove
lekcije: nikada ne izvlači nož ako ne moraš i uvek ga guraj
naviše, što više prem a srcu.
Gurao sam toliko snažno da mi, se učmilo da mi je ruka
do lakta utonula u Helmuitovu utrobu, ali je prokleta životinja
još uvek stajala na nogama, začuđeno ,tre¡pcíü.ci. Uhvaitio me
bes. Zašito već jednom ne umire, proklet bio!
Povukao saan ruku .naniže i u stranju, širom otvarajući
trbuišni zid. Uz oštar, mljackav zvuk creva siu pojurila kroz
stvoreni prolaz i počela da se razlivaju po prašini.
A on je još uvek sitajao!
Zajecao sam od očajanja i naglo povukao ruku sa že­
ljom da zadam novi udarac u to ogromnO' telo koje se nad-
nosilo nad mene preteći da me smrvi svojom težinom.
Helmut je pao kao ispražnjeni balon i ja sam, shvatio da
je konačno m rtav i da ga je samo m oja ruka sa nožem držala
u uspravnom položaju.
Odmakao sam se ,u stranu pazeći da mu ne nagazim cre­
va i potražio pogledom Dileinta.
- 24 -

27. On je već ponovo piuinio svoj kolt, aii miu je pogled bio
uperen u telo koje je ležalo nekoliko stopa dalje od mene.
Setio sam se pucnjeva koje sam čuo doik sam ubijao Hel-
m'uita...
Po položaju tela, po koltovima u Amarilovim riulkama,
po traigovima metalka i krvi na zidu vaigona znao sam šta se
moralo doigodiiti. Amarilo je uspeo da izvuče oružje iz futrola,
ali je to bilo sve što je stigao da učini. Meitalk za meskom
prikivao ga je za limeni zid vagona, sve dok se nije sroizao niz
njeiga o,sitavljiaj'UĆi duigi^ traig krvi koja se sada cedila naniže.
— Đubre! — rekao sam promuklo. — Z,nao si da nas
čekaju!
— Pa da! Zaišto bih inače, kog đavola, izlazio kroz pro­
zor?
— A ja?
— Tebe nisu želeli, sinko. Želali su mene. Čiuo sam šuš­
kanje pod prozorom dok smo raizigovarali sa generalom. Je­
dan od njih dvoijice je prisliuškivaio i znao šta im se siprem,a.
Prozori vaigona već su bili načičkani radoznalim licima.
Još uvek sa čašom u ruci, general se naginjao napolje, na­
stojeći da u tami vidi ko leži, a ko sitoji od njegovih skupo
plaćenih ljudi.
— Šita je bilo? — čuo sam kako urla. — Dilert? Helmute?
Ko je pucao, do đavola?
— Ja, generale! — javi se Dilerit gromkim glasom. —
Obučavao sam ,mladoig Loiginsa u gađanju!
— Ti si, Dileribe? Je li neko pogođen?
— Izgleda da jeste... aili se nijedan od njih dvojice ne
žali, generale!
Koja dvojica, boga mu? Niisiu valjda..?
— Bojim se da jeisiu! — cerio se Dilert oduševljeno.
— Šta ćeite, tako vam je to u ovim krajevima, generale. . .
Jasno sam čiuo generalovu psovku, iako je pre toga tako
snažno povukao prozor naviše da je okno prsio. Vrteći gla­
vom, Dilert mi dade znak da pođem za njim.
Í.1
:lf
Sledeća dva meseca, dok je priuga lagano gmizala pre­
ma Fort K em iju, a zaitim Nort Platu imao sam priliku da
vidim i na delu Dilertova pravila i način na koji ih sprovodi.
Za to vreme, međutim, on je od nais dvanaesitorice isko-
vao vrh čeličnog kopija koje se miljiu za miljom zarivalo u
indijansku teritoriju. Kažem dvanaelstorice, račiunajiući tu i
sebe, jer su od one čeitrnaestorice trojica brzo otpala. Dvojica
25 —

28. su pobegla već posle treće noći i nimalo im ne zameram; bili
su potretoi Ijiudi poseibnog kova da bi izdržali ono što su
posao i Dilert zahitevali.
Pitaćete se šita je bilo sa trećim. Njega sam ubio.
Da, ja sam ga ubio. Danijel Logins, kaiuboij ■— početnik
iz Stilvotera u Oklahomi...
Zvao se Dikins i bio vođa one gruipice od šest revoive-
raša koju sam odmah izdvojio od oistalih. Druge večeri odveo
jesvoje društvo na pijanku i doživeo da ga njegovi ljudi iši-
baju vezanog za drvo, dok Dilert bdi nad njima sa vinčesiter-
kom u ruci.
ćuitao je tri dana, da bi se četvrtog okomio na mene.
Plašio se Dilerta, ali ¿'e smatrao da će sa jednim žutokljuncem
imati lak posao. Sem toga, verovatno je misTio da na mesto
Dilertovog ađuitanta, jer oitpriilike to sam ja bio, om ima
mnogo, više prava nego neki golobradi kauboj iiz Oklahome.
,I bez Diilertovog upozorenja izrečenog prethodnog dana,
ja sam ga držao na oku. Zato me nije ni iiznenađiio štO' je
tog jutra. Čim je Dilert odjahao kod Dodža po nova naređe­
nja, on počeo dug govor začinjen masnim psovkama na Di-
lertov račun i tia račun njegovog pomoćnika koji još ne zna
razliku između cevi i drške kolta.
Naši lijudi SIU ćutali, bacajući ispod oka poglede na mene.
Tu ne računam petoricu njegovih pajtaša koji siu se grohotom
smejali ne baš uspelim Dikinsovim duhovitositima.
Sedeo aam na jednom panju uz vatru, dok je on sa svo­
jim a bio pi'eko puta, ali Siam iskoristio priliku da ustanem,
kada mi je na trenutak neoprezno okrenuo leđa da nešto ša­
ljivo kaže svojim prijateljima.
Okrenuo se odmah i na njegovom, licu video sam izraz
iznenađenja. Morao sam žuriti ako sam želeo da iskoristim
njegovu zbunjenost.
— Ti imaš kolt, Dikinse? — upitao sam vrlo tiho. Dilert
me naučio da je to mnogo efikasmije od galame kojom neki
ljudi pokušavaju da zaplaše protivnike.
— Aha! — pokušao je da se isceri, ali mu to nije uspelo
do kraja. Mislim da je tek tada shvatio da ja, mogu da budem
i opasan, ali više nije imao kud. — Vidiš da ima, m ali...
— Fino. Onda budi ljubazan pa mi p'okaži i’azliku izme­
đu cevi i drške.
Oklevao jie, ali mu ja to nisam dopuistio. Iziiuđeni po­
tezi uvek su najlošiji, rekao' je jednom Dilert.
— Ili možda ni ti ne znaš, razliku, Dikinse? — rekao
sam.
— 26 -

29. Nefcol'ilko Ij'Uidi glasno se na&mejalo, aiii ne i Oina njego­
va petorka. Taj Dikios malo kome se dopadao.
— Ti, kopile balavo! — zaurlao je on i ja sam već znao
da sam pobedio. Protivnik kojd izgubi nerve je m rtav pro­
tivnik, po'treibno je još samo obaviti formalnoGlti.. .
Potegao je, ali sam ja primetio trzaj na njegovom licu
koji je to mnogo pre najavio. Ruka mi se kretala automatski:
prsti SIU se sklopili oko drške, palcem sam zategao oroiz još
pre nego što se ruka sa koltom is-praviila. Pritisnuo sam okidač
jednom, dva, tri puta.
Komadići tkanine O'dleteli su sa njegovog trbuha i gru­
di. Prvi m etak odbacio miu je zadnji deo tela unazad tako da
je drugi pogodio nekoliko palaca iznad prvog, a treći gotovo
u samo rame.
Dikins je, međuitim, umro već od prvog hica koji mu je
prošao pravo kroz srce...
Prešao sam poigledom preko lica njegovih prijatelja. Isko­
lačene oči, otvorena usta, drhatve ruke.
— Ima li još koga da bi želeo da mi pokaže na koju
stranu izleće metak? — upitao sam glasno, i sam se čudeći
mirnoći svog glasa.
SloKno stu odmahnuli glavama, odmičući ruke od svog
oružja. Ja sam pobedio. , .
Dilert nije ni reči progovorio o tome, bai- ne sa mnom,
ali sam kasnije sasvim slučai,jno od jednog kuvara doznao da
on tog jutra uopšte nije odjahao kod Dodža i da je sve vremo
bio skriven u žbunju, prateći kako se .sitvar odvija između
Dikinsa i mene.
Bio je to još jedan ispit, prvi među onima koje sam,
čini mi se, uispešno položio u naredna dva meseca.
Nemojte samo pomisliti da smo za to vreme Diilert i ja
postailii intimniji, da sam doznao n(išto više o nijemu ili uSpeo
da shvatim tog zagonetnog čoveka! Naprotiv, kako je vreme
odmicalo, on se sve više zatvarao u svoju Ij'uštuiru i govorio
sve manje.
Ne znam kada je on sp;wao, ali znam da sam ja ne­
prekidno čezniuo za snom, jer nismo imali ni trenutka pre­
daha. Kaiko je D ileit i najavio, nevolje su stizale jedna za
drugom i »Dilertova konjica« (da, tako su nas nazvali) letela
je s jednog kraja gradilišta na drugi, ovde odbijajiući napad
Indijaiiaca, tamo smirujnći tuču između dve grupe radnika,
onamo skrećući sa piuta krdo bizona koje je zapretilo da sruši
magacin sa dinamlitom i čitav kraj najkraćim putem digne
u nebesa.
- 27 -

30. — Sve OVO još nitje ništa,«-sinko — rekao je Dilent one
večeri kada je došao' prvi ozbiljni napad Indijanaca. — Ono
pravo tek dolaži. ..
Kao zainat, te noći sam bio slobodan i rešen da nadokna-
dmi bar delić onog sna koji sixi mii Dodž i Dileint dugovali.
Moižda me je i podsvesno' umirila ona predirasuda da Indijanci
ne napadaju noću, iako mi je Dilert mnogo puta rekao da je
to gluiposit. Nekada je tO' bilo tačno, svakako, ali je mnogi be-
lac umro u snu zato što nije hteo da shvati da su ta vre­
mena, davno prošla...
Pirobudio me je prvi pucanj' koji je odjeknuo u noći.
Kasnije se pokazalo da je to i posleidnji pucanj Kokrejna, je-
dnoig od one dvojice poštenih kop'aoa srebra, jer su ga Če-
jeni S'kleptali pre ne'go što je dospeo još jednom da pritisne
okidač.
Svejedno, i jedan pucanj bio je dovoljan da' se izbudimo
i otvorimo paklenu vatru kakvu Čejeni, izgleda nisu očekivali.
Odbili smo napad i tek ujutru uistanovili da smo izgubili dva­
deset šeisit radnika, tridesetak konja i stotinak goveda.
Dodž je stigao, besan kaO' puma i počeo da psuje. Nije
psovao ni zbog radnika, ni zbog stoke, već zboig tovara žele-
zničkih pra'gova kojd je dogorevao zajedno sa vaigotndma na
koje su pragovi bili natovare'ni.
— Dilerte, prokleta leinštino! — urlao je. — Šta je ovo?
Šta, to znači? Kako' su uspeli da nas iznenade?
- Tebe su možda iznenadili, generaile — hladnokrvn
je odgovorio moj šef — ali mene nisu. Kao što vidiš, ja sam
izgubio samo jednog čoveka, a ti dvadeset šestoricu.
— Do đavola, tvoj posao je bio da čuvaš logor, a ne
mojih ljudi!
— Tačno. Samo, sećaš li se šta si rekao kada sam tvrdio
da i'adnike moraš naoružati?
—- I to i dalje tvrdim, boga mu! Samo će poklati jedni
druge, ništa više!
Može biti. Čejeni su imali lak posao, s obzirom, da
je pucalo samo dvadeseitak pušaka, A ovo nije još ništa,
gene,rale,
— Šta? Tebi nije ništa što su nam spalili pragove za tri
milje pruge?
— Ništa, Jer ovo noćas nije hio ozbiljan i dobro planiran
napad. Napali su nas mladi ratnici, željni slave, a ne čitavo
pleme. I P'ritom dosta toga naučili.
— Misliš da će napasti ponovo?
— Siguran sam. Najkasnije za tri dana.
— 28 —

31. — Vrlo doibro. Poslaóu po vojaiiike iz Fort K em ija!
— Onda oni neće napasiti, generale. Ti orvenoikošci znaju
sve što se događa u našem logom, čak i šta smo sinoć imali
za večeni.
— Pa šta? Meni i odgovara da ne napadrm, do đavola!
— Da, ali Ma kad vojnici odu? Fort Kerni im a posadu
od svega dve konjičke čerte; ako jednu od njih usituipi nama,
Indijanci će imaiti odrešene rrdke n čitavom kraju. Prem a to­
me, nećeš doibiiti više od jednog voda, a to i nije neka naročita
pomoć.
— Boga m>u, u pravu si! Ljutito luipkajući bičem o
čizmu, general konačno siđe sa konja i spuisiti se na kladu
na kojoj je Diierit sve vreme bezbrižno sedeo.
— U redu, šta ti onda predlažeš? — reče malo tiše.
Dilerrt pređe pogledom preko oveće grupice ljudi oku­
pljenih oko nas. Bili siu na prisitojinom rastojanjiu, ali se vi-
delo' da guitaju svaku izgovorenu reč.
— To ću ti reći nasamo', generale.
Video sam kako se Dodž trgao, ali odmah zatim klimnuo
glavom i ustao. Njih dvojica krenuli su pored lomače od
pragova, sve dalje, prema reci. Zastali su na njenoj obali i
živo razgovarali dobrih petnaestak minuita, pri čemu je čak
do nas nekoliko puta doletela poneka generalova preglasna
psovka.
Goreo sam od nestrpljenja da doznam o čemu su brbljali,
ali me je Diilerft, čim se vratio, posilao Sia trojicom Ijiudi i če-
tiii tavam a konja u lov na bizone koji su još uvek tum arali
unaokolo, iako u mnogo mainjim krdim a nego pre mesec
dana.
U logor smo stigli tek po zalasku sunca, m rtvi umoirni
i puni smrada krvi ubijeniih živoitinja, i prolivenog znoja. Sve
vreme nismo ugleidali nijednog Indijanca, ali smo znali da su
njihovi izviđači uvek u blizini i da motre svaki naš pokret.
Dilerit je m irno hrkao u svom šatoru kada sam došao da
mu podneisem iziveštaij.
— Do'bro — rekao je pošto me je sasilušao. — Idi i ispa­
vaj se, sinko.
*1 =1:
■*'
Đubre matoro, probudio me je samo dva siaita kasnije.
Trgao siam se čim sam čuo korake pred šatorom i dohvatio
koillt koji mi je uvek bio pri ruci.
— Ko je to? — reako sam glasno, tek koliko da mu dam
do znanja da me nije iznenadio.
— 29 —

32. — Dilert -- rekao je, uvlačeći se u šator. Ja sam se u
tami i«;eiiio, jer je to bio znak da bar donekle poštuje molju
veštioau i braiou sa revolverom i da ne želi da rizifcuje da mu,
upola razbuđen, proisviram m etak kroz glavu.
— Šta se dogodilo? — upitao sam šapatom.
— Ustani i tiho se spremi za duže jahanje. Dva do tri
dana.
— Oho? Kuda to idemo?
— Ja nikruda, ali ti ideš. Povešćeš grupu od osam jahača
do sela Čejena i napasti gai.
— Osam jahača? Vrlo si velikodušan, nema šta. Mogu
li da dobijem bar onaj bataljon popova koje si pomenuo?
— Ne možeš, svi su ostali u Omahi, pijani kao majke
pa ih je šerif strpao u zatvor. Osam jahača je sve što ti
mogu dati, sinfco'.
Dok smo to govorili ja sam se već spremao, ali to nije
trajalb' duigo.
— U redu rekao sam izlazeći iz šatora sa tor'bom u
ruci. — Kad uništim tih stotinak ratnika šta treba da uradim?
— Slušaj me pažljivo' — rekao je — i zapamti svaku
mojiu reč. Znaš gde je Igl Pas?
Znao sam gde je Igl Pas i svaki prokleti klanac u toj
prokletoj čejenskoj planiini, jer je Dilert insiistirao' da to sve
naučim po vojnoj karti mnogo pre nego što smo stigli do
ovog mesta.
Saslušao sam njegov plan bez reči. Mnogo šta tu se nije
ni moglo reći, jer je plan bio savršen.
Pod uBlovom da nas indijanski izviđači ne opaze, a iz­
gledi da se to dogodi bili siu jedan prema hiljadu. Ili možda
čak i jedan prem a deset hiljada.
— Da li ti je sve jasno? — upitao me je na kraju.
— Potpuno. Sem jedne stvari. . .
— Kaži, sinko.
— Zbog čega šalješ devet ljudi čak u tu planinu, do
đavola? Sasvim lepo nas možeš poubijati i ovde, zar ne?
— Niije to isto — iscerio se. — General ne voli kada mu
ubi'jiaju Ijiude. . . sem kada to čine Čejeni. Odabrao sam ti
osmor!icu najboljih i pokušaj da ih vratiš što više. Bolje oci
njih dugo nećemo imati, a ostalo je još prokleto mnogo milja
pruge do Ogdena, znaš.. ,
— Znam — progutao sam pljuvačku. — Slušaj, D ilert.. ,
ako se nešto dogodi... miislim, afco'. . .
— Znam, sinko. Obaveistiću tvog oca.
Rukovali smo se.
— 30 -

33. Po prvi putt. A možda i posledniji puit...
Ouitljdjva grupa Od os^am jahača na siveždm kongim)a če­
kala me je malo dalje. Nismo nosili mnogo tereita, jer za tri
dama nećemo pojesiti mnogo hrane, računajući tu i jedan dan
za povratak.
Možda nam ni toliko neće biti potrebno, raizmišl'jao sam,
dajući znak grupicd da krene za mnom. Čejeni su dobri bo­
rci i neću biti nimalo iznenađen ako nas prvi zraci sunca
uijutru zateknu bez naših prljavih i vaišljiivih skalpova...
Dilertov pian zahtevao je da pređemo reku i ponovo
se vratim o na desnu obalu pred samu zoru. Tirebalo je da
sutrašnji dan provedemo u šumi, skriveni, i da čim sunce
zađe produžimo put prem a selu do kojeg ćemo stići dva ili
tri sata pred zoru.
Ljudi su zagunđali kada su shvatili da moramo plivati
preko Plata, ali sam ih ja odm-ah utišao. Čak i ovako' iskusni
borci ponekad zaborave da voda mnogo bolje prenosi zvuk
nego vaiziduh i da nas Čejen skriven uz obalu može čuti i
sa nekoliko m ilja rastojanja.
— Kuda idemo? — šapnuo je Trevis, približivši mi se
kada smo prešli na drugu obalu. Zaboravio sam da vam ka­
žem, Trevis je bio onaj momak koji mi se na prvi pogled do­
pao i od tada niisam imao razloga da, izmenim mišljenje o
njemu, jer je on postao' duša eki,pe, uvek sipreman da pris­
koči u pomoć i razgali nais pesmom ili šaljivim, recima onda
kada nam je to bilo najpotrebnije.
Jedino 0 čemu nikada nije govorio bila je njegova pro-
šloist, ali to među našim ljudima nije bila neka posebna re-
tkoGt.. .
— U planinu — odgovorio sam mu takođe šapatom, vi­
še zbog naših Ijiudi nego zbog Čejena.
— Kod Indijanaca?
— Aha. U goBite. Dilert želi demonstraaiju kojom će nji­
hova pažnijia biti odvraćena od pruge pre nego što prođemo
ovaj izloženi deo.
— To^ je loša ideija, Beni. Čejenima će biti potrebno
otprilike petnaest m inuta da nas opkole, pobiju, skalpiraju
i zaborave. Posle toga imaće sve vreme ovog sveta da napa­
daju prugu kad god za to budu raspoložeinii.
— Ni meni se nije dopala — slegao sam ramenima —•
ali je gazda rekao svoje. Prem a tom e...
— 0;stali momci ne znaju, a?
— Ne.
On se iscerio.
— 31 —

34. — Možda je taiko i bolje — dobacio je i tispoTio konja
tako da se vraitio na svoje mesito u kraitkoj koloni. Čuo sam
nekoliko poliuglasnih pitainrjai upućenih njjemu, ali sam u Tre-
visa mogao biiti siguiran da neće izlajaiti ništa što ne bi tre­
balo.
Po prvi puit posle dnžeg vrem ena imao sam vremena
da razmislim. O sebi, o Dilertu, o ovom sam:oubilačkom po­
hodu na koji nais je poslao....
Pre isvega, t* a v potez nimalo nije ličiO' na njega, jer
on nitje činio nišita pre nego što bi utvrdiO' da ima bar pe-
de'set odsito izgleda na uspeh, a naš zadatak bio je vrlo da­
leko na pogrešnoj stnani tog odnosa.
Da li ga je Dodž naterao da preduzme ovu avanturu?
Ni to nije moglo biti rešenrje, jer Dilert nikada ne bi
prisitao da svoje dragocene ljude izloži takvoj opasnosti, pa
m:aikar to zahtevalo i šeisnaesit generala koji siu usitio još i
glavni inženjeri.
Sve u svemu, pola sata solidnog razm išljanja dovelo me
je do zakljiućka da Dilert i Dodž imalju još neki pian, plan u
kojem je naš izadatak siamo jedan od komadića u mozaiku
čije razmere nisam mogao da naslutim.
Jedino šito nije valjalo bilo je da se zbog tog mudrog
zakljiučika nisam osećao nimalo sigium ije...
Predeo na levoj obali reke bio je ravan kao dlan i mi
smo na našim odmornim konjima veoma brzo prešli omih
dvadesetak miljia do mesta predviđenog za povratak na su­
protnu obalu.
Dilert je, kao i obično, izabrao najpogodniji gaz, ali
najpogodniji za jahače koji m oraju da se skrivaju. Prem a to­
me, čekalo nas je plivanje koje neće biti bez opaBnosti, jer
su se na ovom m estu stenovite obale Plata približavale ubr­
zavajući tok reke preko mnogobrojnih sitnih slapova.
Zadržao sam svoju grupu u šumi, a sam se oprezno do-
šunjao do obale i dobro osmotrio prolaz.
Nije bilo razloga zbog kojih bi Čejenidržali na oku
ovaj odsek reke, ali u ovim krajevima, čovek nauči da ra­
čuna i sa nepredviđenim.
Ne da mi je to oismartranje mnogo pomoglo, jer je su­
protna obala reke, obrasla šumom koja, se prilično strmo di­
zala prema planini, bila potpumo tiha. Zamišljeno sam se po-
češao po glavi, jer mi se upravo ta tišina nije dopadala.
Duže se, međutim, nije smelo čekati. Za pola sata naj­
više sat, poćeće da sviće, a, mi dotle moramo bitiu nekom
bezbednom skroivištu na drugoj obali.
- 32 -

35. LPovršina vode biljeskiaia je na 'mesečini i niije bilo te ­
ško promaći prelaz koji je, bar oda^vde, izgledao nagisiguimije.
Ukoso iznad slapa do velike sitene koja je delila reikiu na dvo­
je, a zatim puis>titi da nas maitica odnese do dnuge oibale.. .
Dao sam znak rukom i moja mala čeita belšumno je iz­
bila iz šume. Priibva'tio sam uzde svog konja i odlućno za­
gazio u ledeniu vodu.
Bilo je teže nego što- sam mislio, ali ne i previše teiško.
Pet mimuita kaisinije približili smo se onoj velikoj steni, boreći
se sa maticom i m okri od glave do pete, iako voda nigde ni­
je dolsezala do poijasa. Brzak je nosio noge ispod nas, klizali
smo se po sitenovitom dnu i tiho psoivali kroiz zube, znajiući
da će šum maitice prigušilii naše glasove.
Još dvadeseitalk jardi i najgori deo prelaza će ostati za
nama. Plivanje na konjimia niz dubofci deo neće biti pose­
ban pirobleim.
I ne bi biio da nas ti crveni kučikinii sinovi niisiu n;a-
pali 'Upravo u tom trenuitku. . .
Ne znam kako su ta tri, ratnika usipela da se safcriju
na steni obasjanoj mesećinom, jer sam bio spreman da se
zatounem kako se na njoj ne bi mogao' sakriti ni miš. K a­
muflirala SIU se sa neiverovatnom veštiinom, poikiriveni svetlim
biizonskim koižama koje se čak ni iz ove blizine niau mnogo
razlikovale od stene.
Reikoh, billi smo na, dvadesetak jiardi kada su odbacili
te svoje smiridljiiive kože i počeli da piucajiu.
Mene je na opasnost upoizoirio prvi njihov pokret i imao
sam kolt u ruci pre neigo što su zapucali. Čovek na čelu biće
njihova prva m eta i zato sam ispustio uzde konja i bacio se
napred, pod vodu, psujući svoju neopreznost.
Ponovo sam izbio na. površinu desetak jardi niže, sipa­
jući vatiiu iz kolta kao- lud, jer sam znaO' da je naša jedina
šansa u većoj količini m etaka koje možemo ispaliti za kraće
vreme. Nisam ni nišanio; cev revolvera kretala se, činilo mi
se, sama od sebe, tražeći cilj kao dobro istreniran lovački
pas.
I pored toga, brici iiza mene govorili su, da i meci In-
dijianaca pogađaju. Na tako malom rastojanjiu biće pravo ču­
do ako se neko od nas iizvuče bez ikakve rane.
To čudo dogodilo se meni. Uzverao Siam se na stenu u
pravi čas da, mi pravo u zagrljaj uleti poslednji od nj,ih tro­
jice. Kolt mi je bio prazan, pa, sam mu stisnuo grlo obema
rukama, uživajući u izbuljenim očima i isplaženom jeziku
dok se borio za dah.
- 33 -

36. — Stani, Beni! — dreknuo je Treivis. — Čekaj, do
đavola!
Piopustio sam stisak i Čejen, mlad ratnik punačkog ok-
mgfeg lica, hripavo je uvukao vaizduh u pliuća. Držao sam
ga na oku, ali njemiu očigledno više nije bilo do borbe. Sh­
vatio sam zašto tek kada sam na njegovom ram enu ugledao
ružnu ranu od m etka koja je obilnO' krvarila.
— Sačekaj, prokletstvo! — psovao je Trevis pridržava-
j'ući se za steniu i pokušavajući da zaustavi krvarenje iz
rane na butini. — Mali će nam možda nešto reć i...
— Šta? Da smo budale što smo oviako glupavO' uieteli
u njihoviu zasedu! To i sam znam, do đavola!
Okrenuo sam se, da prebrojim ljude koji su mi preo­
stali. I moj želudac se okrenuo.
Svaki od Indijanacia poveo je po jednog od nais- u večna
lovišta, a jedan će izgleda im ati trojicu u pratnji. Bil'o nas je
još samo četiri, a i ona dvojica, Kerli i momak koga smo
zvali Hoboken, imali su piune ruke posla oko svojih rana,.
— Idemo — rekao sam gnevno. — Na drugu prokletu
obalu! S malo sreće/ tamo' će nas čekati ostatak ove crvene
bande!
Prepustili smo se struji koja nas je brzo izbacila na
drugu obaliu. Ja sata sve vreme čvrsto držao svog zaroblje­
nika, aili sam dva ili tri puta uspeo da mu gurnem glavu
pod vodu, tek koliko da oseti da sa mnom nema šale.
Pao je na peščanu obalu predmoje noge, potpuno is­
crpljen. Opalio sam ga jednom nogom u rebra, a onda po­
čeo da punim kollt.
— Šta to hoćeš, Benii? — pitao je Trevis.
— Da lubijem kučikimog sina. Šta bi drugo?
— U redu. Ali ga najpre malo bolje pogledaj.
Poigledao sam ga. I opsovao tako glasno da mora da
su me čuli čak u Fort Kem iju.
i.1
Kuipanje u Madnoj vodisprato je ratne boje sa lica
mog zarobljenika, ali ne samo njih. Ponegde, onde gde sam
ga malo čvršće držaO', koža mu je bila malo svetlija nego
što to biva kod Indijanacai. i
— Beiac, je li? — procedio sam kroz zube i tek tada
oisetio pravi bes. U redu, ti Čejeni donekle i im aju pravo,
jer mi smo došli da im otmemo njihovu zemlju, ali kad na
tebe puca leainar tvoje soipstvene rase, to je zaista već su-
vise!
— 34 —

37. Kiiminuo je glavom, stežući rangeaao rame. Po- liou sam
*iu video da neće izdržaiti još dugo.
— Zašto si se prerašio u Čejena? I ona dvojica. .. jesu
li i omi belci?
— N eee... oni su pravi Če'jeni. A ja ... mene su još
dasvno zarobili i. . . prisilili su me da postanem član pleme­
na. . . da se borim uz njih. .. tako mi boga, ti divljaci, o n i.. .
KOimnuo sam glavom, jer su se takve sitvari događale.
Po meni, na tome bi se sitvar i završila i momak bi dobio
metak i mnogo bržu i lakšu sm rt nego š-tO' je zaslužio.
Ali je tada nastupio stari dobri Trevis, zagedno sa de­
belom granom kojiu je odlomio da se poštapa' pošto je pre­
vio svoijiu ranu.
— Zarobili siu te, a? — dobacio je cereći se kao da je
čuo najbolji vic sa ove sitrane Stenovitih planina. — A ka­
da je to bilo, ortak?
— P re .. . pa, biće jedno šest godina. .. Bio sam vrlo
mlad, i. . .
— Šest godina? — zapanjio se Trevis. — Boga mu, ka­
ko vreme leti! A ja bih se zakleo da nema ni šest meseci
kako sam te video m Santa Feiu! Čekaj, sad ć'u se setiti i
kakio su te zvali. . . uh, od ove proklete rane i mozak je pre­
stao da mi ra d i,. . Haris. . . ne, nije H aris., , svejedno, se-
tiću se ja!
— Santa Fe? — progovorio je momak silabaišnim gla­
som, — Vi se vairate, mister, .. nikaida nisam bio u Santa
F'eu. , . ja sam kod Čejena v eć... već šeist godina kako sam
rekao, .. časna reč!
Vrlo dobro — kliimnuo sam glavom, namigiujiući Tre-
visu. — Kako' se na jeziku Čejena kaže ona ženiska stvar?
Preznajio se, ali mu to ne zameram, Z'a, svaku drugu
reč mogli smo mu poveirovati da je slučajno ne zna, ali tako
vaižian termin-nipoišto!
—■ U red'u — iscerio sam se — doeta je bilo matske-
rade, oirtaik! Ko te je poslao na reku?
— Poglavica. .. Beli Konj, o n ...
— 0:n moižda jeste konj, prijateljiu, aii ja nisam! —
Potkrepio sam te reči uidarcem, noge u ranijeno rame, tako
da je zaurlao od bola.
— Dakle?
— Polako, Logins.., ne moraš me tu ć i... reći ću ti sve...
— Gle, ti znaš moje ime? Mora da sam kod Čejena
veoma slavan natniik, a? Šta si radio ovde?
- 35 -

38. — Roavel... Rozvel je poslao nas tanajiciu. Ona dvoijka
su zaista Inđiljanci kioji raide za njega, a!li ne Čejeni. Oni su
Ogalaie. t
— Baš m i je drago. Ko je taj Rozvel, do đaivoia?
— Rozivel je tip iiz Denvem, kolji zarađuje na Indijanci­
ma, — javiio se Trevis iza mene. — Uglavnom na oinužjiu i
na viskiju. Ovako prljav trik i Mči na, njega.
— Nadam se da ću uskoro upoznati tog gospodina —
retoao' sam. — Šta Ro-zvel hoće od nais, prokl0,sitvo? Koliko
znam, ništa miu nismo učinili!
Ranjenik je drhtao od straha i hladnoće, aili ja nisam
ohraćao pažnjiu na to, jer sam znao da, će utoliteo spremnije
govoiriti, čak i bez dodatnih sredstava za ubeđivanje. I ni­
sam se varao u takvoj proiceni.
— Rozvel je svestan da će i25graidnjiom pruge u ove kra­
jeve stići i zakon, što znači da je sa njegovim poisiom gotovo.
Smera da se poviuče, ali pre toga želi da, napravi još jedan
veliki posao. . .
— Sa oružjem, naravno?
— Da, sa oinužjem. Negde sa istoka stigao mu je ve­
liki kai'avain sa oružjem, sve nove puške springiild i vin-
čester. Hiteo ,jie da, ga proda Čejenima u zamenu aa zlaibo.. .
Zlato!
Nelagodno sam se osvrnuo' oko sebe, ali je već bilo ka­
snio. I Kerli i Hoboiken stajali su samo korak iza mene, ši­
roko otvorenih usta i blistavih očijiu.
— Gluposti! — rekao sam. — Čejeni nemaju zlata.. .
— Njih zlato ne zanima, ali oni poiznaju, nalazišta u
ovim planinama. Već su plaćali Rozvelu zlatnim prahom, ali
su to bile male količine. Sada, međiuitlim, kada im se pruga
približava, oružje će im biti neophodno bair tatoo' se Rozvel
nadao. Međiuitim. . .
— Pojavila se komkiurencija, je li? Neki driugi trgovac?
Neee. . . Indijanci još većaju o tome da li da pove­
du rat protiv graditelja, pnuge ili da se poviuiku dalje u pla­
nine. Koliko je Rozvel uispeo da ■doizna, pleme se podelilo...
Starici i isikuisiniiji, oni koji su već ratovali protiv blaca, znaju
da mogu dobiti poneku bitku, ali da će na kraju konačno
biti uništeni, čim se la t na istoku završi i vojska vrati u ove
krajeve.
■— A mladići su nestrpljivi — klimnuo sam glavom —
što smo već videld prošle noći.. . Boga mu, već nalslućutjem
Ptozvelov pakleni plan! Njemiu odgovara da dođe do krvo­
prolića, zar ne?
- 36 -

39. — Da, baš tako. . . On se tajno viđa sa Besnim Psom,
vođom gruipe koja je za rat. T,aij Besni Pas, o n .. .
— Ne mioraš mi pričati, njegovo ime već dosita govori
— prekinuo siam ga. — Rozvei daje viski njem u i njegovim
mi'adlim raitnicima, j,e li tako?
— D a ... Beisni Pas je ubeđen da vas može uništiti ako
od Rozvela dobije oružje, ali starci za sada odbijaju svaki
razgovor o tom poisdu.
— A pošito je to išlo sporo, Rozivel je pokušao da malo
ubrza događaje — dobacio je Trevis. — Nahuškao je Besnog
Psa na nas, znajući da ćemo mi uzvraitiiti napadom na selo.
Poisie toiga, čak i naijokorelije pristalice m ira morale bi da
se prihvaite oružja. Lukiavo, lukavo. . .
. — Tu nešto nije u redu — rekoh ja. ~ Zbog čega su
nas onda, do đavola, niapali i spirečili nas da stignemo tamo
kud smo krenuli, a?
Ti-eviis se zbunjeno počeša po mokroj kosi.
— Toga, se nisam setio reče postiđeno. — Zaista, m la­
diću, zašto ste nas nalpali?
— Niaiš čovek u Dod/jovom logoru javio je da je osam
jahača prešlo reku i Roizvel se uplašio mogućnosti da vi ide­
te kod Čejena, kalko biste sklopili m ir. Morali smo vas zau­
staviti, iiafco za taj posao nije biOo dovoljno ljudi. Tako smo
nas trojica, ovaj. ..
Oči 9U ,m,u igrale kao na vrelom, ulju i ja sam znao da
je sada opet počeo da laže. Pokaizao sam nu:i da to znam no­
vim udaircem nogom u rebra.
— O.stavi se bajki, momče — posavetovao sam ga. —
Šta se zai.S!ta dogodilo?
— Uhhh. .. nije bilo vremena, pa smo zaisita samO' nas
trojica krenuli, na ovaj gaz. . . Ostali si.i raspoređeni takođe
duž obalo, is'pod i iznad nas, jer nismo znali gde ćete se
vratiti na ovu stranu. . ,
— ,1?
— Ništa više, časaia reč! Rozvel. . .
Sada sam ga udario mnogo snažnije, ciljajući u ta laž­
ljiva usta. Prigušeno je dreknuo i ispljiunuo neku krvavu lo­
ptu iz usta. Sa, uživiamjem sam primeitio da je na gomili i
nekoliko polomljenih zuba.
— Da te sada čujem - rekao sam tiho.
■ — Ne. . . nemoj više! — jecao je on. — Govoriću isti­
nu. . . samo istinu, kunem se!
— Da čujem, do đavola! Neću ovde sedeti do jutra!
- 37 -

40. — Ro'zvel je odjahao da se s-astame sa Besn¡im PiS'Om. On
će poveisitii sivoje ratadike na ovu straniu kako bi vas sačekali
afco nam ipaik promaknete. ..
Poigledao sam prem a Tireviau i on je neupadljivo kli­
mnuo glavom. To bi već moglo biti isitima. ..
Grozničavo sam raizimišljao, vraćajući se paniovo Diler­
tu i njegovom planu. ¥iaitoro đuibre je naslutilo da im a špi­
juna među nama, i zato je bio onako tajanstven sa Dodžom
i kada je uiputio moju ekisipeddciju na drugu obalu. Koliko
ga znam, međuitim, moraio je računati da ćemo naići na ot­
por, a onda,.. .
Iscerio sam se. Da, to je baš i ličilo na njega. Svojom
neočekiivainom akcijom prisilio je nevidljivoig protiivnika da
konačno izađe na sveitlo dana i prihvati otvorenu borbu,
Uloig koji je bacio na sto u ovoj igri i nije bio naročito
krupan: Beni Loigims i nljeigove budale. ..
,NairavniO, ,sada bi niajjeduostavinije bilo pokupiti zaroblje-
niika, vnaititi se na driugu obalu i u loigor i obavestiiti Dodža
o onome što sam doznao.
I ne samo naljjeidnositaivniji, bio bi to i najpam etniji po­
tez. ..
Samo što se meni ta idej¡a nije dopadala. BilO' je kraj­
nje vreme d:a Dilertu pokaižem kako i pod mojdim šeširom ima
nešto malo mozga,.
Miisldm da je Laj ludi Trevis umeo da čita misli. Raz­
rogačio je oči kada sam se olcrenuo i poigledao u njega.
— Nećeš valjda da. . ,? — procedio je. — Pa ti si lud!
I-juđi od D.ileirta!
— Zaveži — rekao sam sa osmehom. — Vas dvojica,
pokupite ko.nje. Vežiite ovog momka na jednog slobodnog, ali
čvrsto. "
... Stani malo ■— rekao je Hoboken, mršteći čečlo. —
Kuda nas vod,iš, Logimis?
— Kuda? Tamo kuda smo i krenuli, do đavola! Kod
Čejena!
Da nije bilo onoga sa Dikiinsom,, mislim da bi on pote­
gao na mene, ali je uispoimena na moju brzinu i hlaidnokrv-
no,sit još bila .sveža. u njegovom pamćenju. Za svaki slučaj,
odlučio sam da stvar okrenem na šalu.
— Šta, ne sviđa ti se ideja, a? A šta aikO' nas Čejeni
za ovu uslugu počaste sa malo zlatnog praha, Hoboken?
I njem u i Keirliju oči su ponovO' zasveitlele, svedočeći
po hiljaditi put da ta magična reč zaista stvara prava čuda.
- 38 -

41. Užurbali su se oko koniija i zarobltjetiika, tako da sxao mogli
da krenemo za m anje od pet minurta.
I^ko je Diieantoiv plan predviđao da dan provedemo u
zakolnu, ja sam se odlučiO' na drskosit. Bele propalice i Če­
jeni moraće da se pódele na m anje grupice ako žele da nas
pronađu đak smo u pokreitu. Ako ih čekamo na jednom m e­
stu, mnogo su veći izgledi đa će i oni im ati vrem ena da se
skonoentrišu pre nego što izvrše napad na nas. ..
Iako sam sebe tešio tom pomišlju, nije mi bilo lako. Ti
Čejeni nisu bili nikakvi poičetnici u ratnim igrama, a i Roz­
vel je svakako vodio računa o ljudim:a koje će angažovati
za tako krupan posao. Piva zaiseda uništila je polovinu moje
grupe, druiga bi je veoma lako mogla i dovršiti pre negO' što
uopšte dospemo do Čejena koji bi bili voljini da nas salušaju.
U stvari, kako je ispalo, imali smO' mnogo sreće. . .
Ne zaito što do sela Čejena nismo nikoga sreli, već zato
što smo ih sreli tamo gde nam se niau nadali. ..
Sudbina — ili neko drugi, svejedno — ponekad voli da
se poigra. Jer, kako biste vi drukčije protumačiiM prizor koji
se iznenada ukazao preda m nom .. .
Poišto sam jedini bio nepovređen, moji praitioci prećut-
no SIU mi prepuistili dužnost izviđača i dopuisitili da jašem
daileko ispred njih, svakako mudro sm atrajući da će imati
vrem ena da um aknu napadačima koji uspe'ju da iznenade
njihovog vođu. Ni meni se ta uloga nije baš dopadala, ali
dnukčije se nije moglo i ja sam gonio dalje svog konja, ose­
ćajući kako mi se niz leđa sliva znoj koiji nije izazivalo sa­
mo sve vrelije sunce.
K retali gmo se nekadašnjim kolskim putem između Fort
K em ija i Nort Plata kuda je do pre pet godina dva puta
sedmično pn'olazila i poštanska kočija. U meckuvirememu, sti­
gli su Čejeni, a Vels Fargo je otvorio novi put, malo bezbe-
dnijom levom obalom Plata, tako da je staza kojom sam sa­
da jahao već poodavno bila zarasla u travu.
Moižete, dakle, zamisliti moje iznenađenje kada sam op­
rezno izvirio iza, jedne stene i na samo pola milje pred so­
bom ugled.aio velika kola koja su strpljivo vukla dva para
volova!
Koila, pa šta, reći ćete. Odiista, sama kola i nisu bila
naročito redak prizor, klasična pionirska kola sa visokim ar-
njevim a prekrivenim grubim sivim platnom. A li...
- 39 -

42. Ali je to plaitno ovde bilo iispisaino ogirommitm slovima u
jarikim bojama. Nisam odmah pročiitao natpis, jer mi je svu
pažnjiu oikupirao jedan drugi prizor, meni mnogo bliži.
Žena koja je kao bez duše trčala u prarvcu mog zaklona,
ne obraćajfU'ći pažnju na granje koje joj je, krpicu po kr­
picu, cepalo dugu haljinu crvene boje i koju je jednom ru­
kom pridržavala da joj ne bi smetala u trčanju!
Mlada žena, duge riđe kose, možda i zgodna, iako se
to sa O've daljine nije videlo. A za njiom je trčao dripac za­
rastao u kosu i bradu, m latarajući rukama i grohotom S3
smejući.
Bili su dvestotinak jardi daleko, tako da sam imao vre­
mena da osmoitrim šta se zbirva oiko kola. Dripci, potpuno
slični onom najbližem meni, izivlačili su iz kola druge žene
koje su se koprcale i vrištale. Koliko sam uspeo da vidim,
bilo ih je samo trojica, ali sam njim a morao pnidodati i dva
Čejena koji s'u miirno posmiatrali taj prizor oislonijeni na, se­
dla svojih konja.
Kog đavola tolike žene traže same usred indijanske te­
ritorije? Ništa bolje nisu ni zaislu'žile, proklete bile!
U stvari, dugovali smo im zahvalnost. Da se nisu ovde
stvorile, nije važno kako, ova čeitiri momka bi nas verovatno
uhvatili u zasedu. Nisu bili posebno spretni, sudeći bar po
problemima koje su imali sa ženama, ali su nam mogli do­
bro zajpržiti ćorbu uz pomoć one dvojice Čejena.
U redu, šta sada?
Ako zarobljeniku zapušimo usta i povedemo svoje konje
za uzde mogli smo zaobići stazu na kojoj siu nas čekali, s na­
dom da sve do sela drugih zaseda neće biti.
S nelagodnošću shvatio sam da moje vaispitainije nije ni
načeto onim što mi je Libi Vajmen učinila. Još uvek nisam
podnosoi tipove koji pokušavaju na silu da dobiju neku že­
nu. ..
Dok sam ja premišljao, njih dvoje prešlo je pedeiseitak
jardi, a prednost kojiu je liđokosa imala sve brže se smanjiva­
la. Začuo sam iza sebe topot konja i znao da se m aji Ijuidi
približavi)jju.
Kao i uvek odluka je došla brzio i ja sam instinkitiivno
znao da činim pravu, sitvar. Mahnuo sam Treviisu rukom da
se ukloni sa .staize, skočio sa svog konja i između drveća po-
ti'čao pi'ema mestugde sam očekivao da će bradonja dostići
žensku. Kolt mi je ostao u futroli, ali sam zato u šaci čvr­
sto stezao lovački nož šii'okog sečiva.
- 40 -

43. Moj praračiMi nije bio dobar, ili se riđokosa um arala b r­
že nego štO' sam očeikirvao. Bili su na stotinak jardi ad mene
kada je ona posmiula i pala, a bradonja se sa trijum falnim
krikom bacio preko nje.
Zašfcrgutao sam zubima i potrčao malo brže, ali za tim
nije bilo potrebe, jer se ženska vešto izvukla iz haljine i po­
trčala dalje, ostavljajući bradonju sa nepotrebnom orvenom
krpom u rukama.
Bila je naga, jer se ono parče svilene tkanine koje joj
je pdkrivalo trbuh jedva smelo nazvati komadom odeće. Na
trenutak sam zapanjeno buljio u velike čvrste grudi koje su
me opčinjavale svojim ritmom dok je trčala, a onda, se brzo
trgao i potražio zaklon u žbunu kraj kojeg je morala proći.
Ni bradonja nije odustao, a verovaitno' ne bih oduistao ni
ja na njegovom mestu, jer sam sada dobro- video da je de-
vojka prava lepotica, čak i ovako, sa licem izobličenim od
napora i straha.
Proletela je kraj mene kao prikaza iz dečačkog sna, da­
jući mi priliku da uživam u pokretim a savi'šenog tela, a onda
sam, čvršće stegao nož pošto je bradonja pristizao.
Iskoračio sam iz zaklonia i podigao' desnu ruku. Nije
imao vrem ena čak ni da se iznenadi kada mu se sečivo žarilo
u srce. Nekoliko trenutaka ostao je klateći se na nogama, a
praizne oći bile uperene nekud iznad mog ramena, kao da još
gleda za devoijfcom.
Brzo i tiho, onako kako' me je Dilert učio. Još jedan m r­
tav čovek ostao je na mom tragu.
Doviukao sam ga u žbunje i tek tada izvukao nož iiz ra­
ne. GiUisita cmia krv potekla je u debelom mlazu, ali .sam sada
bar bio siguran da za njim neće ostati trag na putu kojim će
ga prijatelji sigurno tražiti.
Hitro sam se osvrnuo prem a kolima. Vrištanje se čulo i
dalje, ali se sada malo šta videlo, jer su one propalice oborile
žene u travu pored staze i žuriU da se zadovolje, siudeći bar
po jednoj goloj stražnjici koja se ritm ično kretala u bliziini
kola.
Indijanci su i dalje sedeli kao kipovi na svojim konjima.
Oa/k i sa ovog rastojianja imao sam utisak da njihova lica
pokazuiju neodobravanje. I prezir.
Oni ,su bili na ratnoj stazi. Muškarac na ratnoj stazi ne
obazire se na telesna zadovoljstva sve dok zadatak ne bude
izvršen...
Njih dvojica bili su mladi. To je jedino oibjašnjenje či­
njenice što nisu videli kako s-am ubio bradonju u žbunju.
- 41 -

44. Misam ipalk imao prerviše vremena. Oni će bnadomji da.ti
peitnaesit, naijiviše dvadeseti minuit'a, a onda će se zapitati šta
radd tako dugo.
Što znaiči da i mi imamo toliko vremena da smislimo
neki p lan ...
Potrčao sam natrag kroz žbunje, pitajući se šta je sa
riđokoisom, jer je nje nesitalO' kao da je propala u zemlju.
Bila je tu, svega nekoliko koraka, dalje. Lice joj je bilo
mirno što me je iznenadilo, štaviše, nije se trudila da prikri-
je svoju golotinju.
Znao sam da nemam vremena, ali ,sam na treniuitak do-
puisitio sebi užiivanje u ogromnim zelenim očima, véiikim pu­
nim usnama i ljupkom liou. Koža joj je bila one savršene bele
boje kakvu mogu imaiti siamO' prirodne riđokose, a naročito
kada u ,sebi im aju bar četvrtinu inske krvi.
Iz zelenih očiju suknuo je plamen. Mala; je, dakle, bila
i teimperamenitna.
— Aiko si me dobro pogledao, dečko — reče uabudijiv^im,
malo promukilijm glasom — mogao bi da smisliš nešto pamet-
nijie! Oni će ulskoro krenuti da vide šta je sa njihovim smrd­
ljivim druigom. . . a onda se ne piše dobro ni tebi, a' ni meni!
— Koliko ih je? — Začuđeno sam prmietio da mi reči
jedva prolaze kroiz stisnuto grlo. — Samo još trojica belaca,
je li?
— Tačno. I sasvim dovoljno da te srede, čak i bez ona
dva diviljaka tamo!
— Dođi! — povukao sam je za rukiu premia zaklonu u
koji se Trevis pOvufcaO'. — Ja nisam ovde sam, znaš.
— Ah! — uzdahniuila je sa olakšanjem. — Onda ipak
ima izgleda da se izivučemo... prolkleta đuibrad!
Dodala je nekoliko p&oivifci koje su čak i mene zapanjile,
možda zato što su te prljave reči sa neBilućenom lakoćom pre­
lazile preko dirvnih jusana.
Trevis i ona dvojica buljili su u nju kao da vide vampi­
ra. Čak je i zarobljenijk pokazao tračak injtereisiowanlja.
Sa žaljenjem sam joj dobacio ćebe sa miog sedla i ona
se beiz žurbe umotala, prkosno odvnaćajaići poglede kojima su
je prosto proždirali.
— Šta se tamo događa. Beni? — pitao je Tirevis. — OtJhud
ova luitkica ovde, do đavola?
— To ni ja još ne znam, ali je naišla u pravi čais da
spase mašu koižu. Četiri tijpa čeikala su nais tamo sa dvojicom
Čeljena,
— - 42 —

45. — Boga mu! Možemo li ih zaobići?
— Ne. Sredio sam jednog. Uskoro će brenuti da ga
tra ž e ...
Treviiis se iscerio.
Zbog nje, a? Beni Logins, uvek džeinftlmen od glave
do pelte!
Riđokosa je podigla glavu. U oćima sam joj opazio inte-
resovanije kada me je pogledala.
— Beni Logins? Ti si Beni Logins, dečko?
— Da, pa šita s tim? Slušaj, Trev, evo šta ćemo da uči­
nimo. . . Ti i ja za'obići ćemo Čejene i napasti ih.Ostala tro­
jica ne mogu biti tabo opaeni kao oni, a?
— Da se prikradeš Čejenu? Ti si lud!
— Šta ti, do đavola, predliažeš?
On je su'ženJim očima pogledao riđokosu. Lice m u je
postalo tv rđ e .. .
— Imamo mamac — reče. — Prilično dobar, a? Još
neki od njiih mogao bi naleterti ovamo gde bismo ga brzo i
tiho sredili. Šta kažeš na to?
Ne znam zašto, ideja mi se nije dopala. Proikletstvo, io­
nako je imala mato izgleda na uspeh. ..
Ili je u pitanju bilo nešto' drugo?
Svejedno', nije bilo vrem ena đa tragam za sopstvenim
motivima.
— Ne — odmahnuo sam glavom. — Suviše je opasno...
za nju. Čekaćemo.
— Šta čekati, do đavoOa? Da oni posumnjaju nešto? Ili
da im stigne pojačanje?
— Pojačanje im neće stići, jer sxi se morali raspršiti po
čitavom kraju da bi nas sačekali. Važno je samo da budemo
tihi, a onda, ..
— Samo trenutak, momci! — riđokosa je iskoračila na­
preci. — Ja imam jednu ideju. ..
Pogledao sam je sa novim poštovanjem. Malla je bila
hrabra, nema šta. Ali šta ste drugo i mogli očekivati od žen­
ske koja Skita ovim kraljem bez muške pratnje?
A onda se moj mozak, bez ne*ke velike potrebe, vratio
na natpis viđen na kolima kojim a je stigla ovamo.
DEVOJKE, DEVOJKE, DEVOJKE, pisalo je na platnu.
A ispod toga, RAJ ZA USAMLJENE MOMKE, SAMO TRI
DOLARA.
Ovu lepoticu ovde, dakle, mogao sam dobiti za samo. tri
dolara, da smo se sreli na nebom drugom mesitiu. . .
Prokietsitvo!
- 43 —

46. — Da čujemo tvoj plan, sestro — kezio se Trevis. — Ali
brzo, do đavola, nemamo mnogo vremena!
— Nema mnogo šta da se priča — slegla je ramenima
i ćebe je mailo sMiiznuilo' naniže, otkrivajući onu divnu belu
kožu. Tri dolara? Boga mu! Bio sam spreman da dam tri-
de'seit, trista, tri hiljade. ..
— Dakle?
— U onim kolima tamo ima dvesta funti dinam ita u
šipkama.
Šita?! — drekniuli smo i Trevis i ja u glas. — Dina­
mit?
— Tačno. Dobrom strelcu sa ovog rastojanja ne bi bilo
teško da pogodi kola. Donji deo, jer siu sanduci poredani po
podu i pokriveni ćebadinia. Sam o...
— Samo?
— Šta sa ostalim devotikama? I one će sitrađaiti.
Trevis i ja smo se pogledali. To je bilo tačno, a li...
— Do' đavola, to su iomako samio kurve — dobacio je
Hoboken. Usta siu miu bila iskrivljena u r-užniu grimasu i ja
sam se iznenada setio' da on mrzi žene. Uklanjao se kad god
bi se u logoru poveo razgovor o devojkama, a to je bilo Oitpri-
like isito onako često kao i razgovor o viskiju.
— Da, to siu samo kurve — tiho je rekao Trevis, izbe-
gavajući poigled riđokoise. — Beni?
Odmahnuo sam. glavom.
— Ne.
—Ti si Iiud! U redu, ženske su žensike, ali kada se radi
ko će ositaiti u žiivo'tu, mi ili one, onda...
— Zaveži, Treviise. Ovde jioš uvek ja zapovedam, boga
mu! A ja sam rekao ne. Imaš moizda nešto protiv?
Bio sam spreman da, tog trenutka pucam u njeiga, tako
mi boga. Ali je on znao da protiv mene nema nikakvih iz­
gleda, Oprezno je obliznuo uisoe i odmahnuo glavom.
— Kako hoćeš. Beni — rekao je tiho. — Ti si gazda...
— Muškarci! — prezrivo je frfcnula riđokosia, zabacujući
kosu sa: lica. — Zašto, do- đavola, ne saslušaite mo[j plan do
kralja, m'omci?
— Ima još nešito? — uipiitao siam. — Stviamo?
— Stvairno. One propalice dole do sada siu se valjda
isitreisle na mioijlim prijateljicam a i već raizmiišljiaju šta> dalje.
Videla sam njahova lica... tim devojkama ne piše se nišita do­
bro, Ijiudi. Zato sam i pdbegla., jer s*am znala da se to neće
završiti sa malo tu can ja.. ,
— Misliš da će hi pobiti?
- 44 -

47. I ne samo to. . .
Klimniuo sam glavom. Žene na Zapadu su retke i nepi­
sani zakon zapoveda da im, se m ora Uikazajti svako p'olšfco-
vainje.
Ali taj zakon ne važi za javne ženske. Niaiprotiv.
Oni tipovi dole željni su ženskog mesa i iskorisitiće pri­
liku da učiine sve šito im njihova gadna m ašta dočaira. A to
može potrajati jio'š prilično dugo.
— Tvoja pniča se oteigla, sestro — doibiacio je Trevis.
— Šrta želiš -time da kažeš?
— Od čega muškarci naijhrže o'žedne, dečko? — upitala
je ona, sa osmehom od koga mi je zastao dah. Trideset hi­
ljada dolara. . .
— Ah! Ima li i viskija u kolima?
— Dai. Četiri buretoceta.
— Tome se Čejeni neće odupreti — klimnuo sam gla­
vom. — Hmm, a šta, afco ipak ne budu pili?
— Čejene ću ja odvući od kola, sa ostalima ćete valjda
lako izaći na, kraij?
— Ti? Kako?
Zbacila je ćebe sa ram ena i izbacila napred divne gru­
di, a oma lagano, uživajući u našim pogledima, svukla i ono
parče svile niz duge noge.
— Pričuvaij mi ovo, Beni — reiklia je dobacivši mi ga­
ćice. — Nadam se da će mi uskoro bilti ponovo potrebne. . .
Još uvek razmišljajiući da li je naša nova prijateljica
lepša ili lukavija, posmatrao sam je iz zaklona kako vrlo
uiverljivo' tetura prem a kolima, potpumo naga i raspletene
kose.
U ruci joj je bio nož koji je izvukla, iz bradonjanog poja­
sa. Sve u svemu slika je izgledala veoma uverljivo i ona
banda dole neće imati raizloga da sumnija kako je ona isko­
ristila bradonjiou strasit da mu istrgne nož i tako- prekine
njegovu ljubavničku karijeru.
Mala je bila izvrsna, glumica. Čim je izašla iz šume, to­
bože je shvatila da ide pogrešnim putem i naglo k ren u la
ulevo, kao da želi da pobegne.
Čejeni nisu bili ni slepi ni glupi. Jedan od njih je gla­
sno uzviknuo i pognao konja, drugi kreniuo odmah za njim.
Trevis i ja smo namignuli jedan druigom. Do sada je
sve išlo poi p lan u .. .
— 45

48. Riđokosa je proitrčala tačno* između div,a’ drveta kod
fcoijlh smo se on i ja krili. Veselo padiviriiskiuijaići, Indijianci su
hitali za njom, uvereni da im ne može iEmaći. Ko zna, mo­
žda je oniaij prizor dioie uzbudiO' i njihovoi muškosit, pa su
odiiučiili da se zadovolje na zgodnibj beioij' ženi.
Priignfuo sam se na skoik, sitežući dršku noža. Još desetak
koraka. ..
Onaji koji je jahao napred opazio je tanku zmiju lalsa,
upikas gustoij travi. Giasnio je kriknuo i pokušao da zauistavi
svoig ponija. Vrlo grubo i naglo tako da je životinja: posrndla
i gotovo ga zbacila.
Dinugome se više žuirilo, ili je imiao lošije refletee od
svog prijatelja. Njegov konj naleteo je u punoj brzini na laso
koji je Treivis nalgld zategao i stropoštao se preko njega, gla­
sno vrišteći. Jahač je preleteo preko njegove glave kršeći
žbumje u koje je uipao.
Prepustio sam ga Trevisu, videvši da onaj prvi pokušava
da podigne svoje oružje. Skočio sam kao puma, birajući naj-
osefilj.ivije mesto, kao i ta krvoločna zver.
Vrh noža zario mu se u levu slabinu, malo niže od mesta
koje sam ciljao, ali ga je šilima mog skoka bukvalno- oduvala
sa konja. O tkotrljali smo se u travu, pri čemu je on zadao
jedan neefikasan udarac desnom šakom u moju slepoočnicu.
Nisam čekao da iskrvari doi smrti. Istrgao- sam nož iz
rane i ponovo- ga podigao, stežiući ga levom šiakom za grlo.
Trevis je bio neoprezan ili se onaj Indijanac mnogoi brže
oporavio- od pada nego ,što je to on očekivao-, svejedno. Njih
dvojica koprcali su se u kanvavom klupku u žbunju, režeći i
stenjući kao divlje zveri:.
Priskočio sam i sačekao da m i se otkriju Inidijiančeva go­
la leđa, a onda sam zario nož u njih. Drelkniuo je, mislim više
od iznenađenja, nego od bola, ali je taj krik trajao kratko.
— Uhh. .. — šumno je uzdahnuo Trevis, pokušavajući
da zbaci sa sebe teret mrtvog tel-a. Nije mu uspelo dok miu ja
nisam pomogao, vukući Čejena, za noge.
'— Hvala, ortak — proisitenjao- je, ležeći još uvek n-a tliu.
— Prokleta ra n a ... a to- đubre odmah mi je strglo- zavoj, ta­
ko da sam počeo da krvarim. . . Boga miu!
Rana na butini sada je izgledala još gore nego maločas,
ulepljena zemljom i komadić:im-a istrulel-og lišća i trave, a iz
njenih široko oitvorenih ;uista šibala, je krv.
— To treba oprati — reče neko iza nas. Riđokosa. Kle-
knula je pored Trevisa, ne mareći za svoju naigoitu i pažljivo
opipali,a piristim-a ivice rane.
1- 46