lalić

1. 1
9. Ivan V. Lalić
'' O delima ljubavi ili Vizantija '', '' Pismo '' , '' Četiri kanona''
50-e godine XX veka označavaju prelom u dotadšnjoj pesničkoj tradiciji.
Generacija koja svoje pesničko stvaranje počinje 1945/46. i koja je jedini vidljivo vredan
trag ostavila u poeziji Stevana Raičkovića, Branka V. Radičevića i Slobodana Markovića
biće zamenjena generacijom ''u senci'', kako je Sveta Lukić u svom eseju ''Istorija i
poezija'' nazvao generaciju pesnika čiji su sinonimi vrednosti Vasko Popa i Miodrag
Pavlović. Poezija stvarana 50-ih godina biće hladna, objektivna, racionalna, ''patetika
uma'' a ne srca. To je poezija koja nas ponovo vraća našim korenima, slovenskoj
mitoligiji i narodnom folkloru ali i tradiciji nad tradicijama – grčkom, odnosno
vizantijskom nasleđu. U ovakvoj kulturnoj atmosferi, atmosferi ''oslobođenog duha''
1957. u Beogradu biće formiran krug neosimbolista kojem će pripadati Branko Miljković,
Borisav Radović i Ivan V. Lalić. Neosimbolisti i njihovi neposredni prethodnici, Popa i
Pavlović, čine možda prvu potpuno urbanu književnu generaciju kod nas.
Krajnje sumarno određenje neosimbolizma bio bi spoj nespojivog i neočekivanog,
modernog pesničkog senzibiliteta sa klasičnom pesničkom formom. Tako Miljković piše
hermetičnu poeziju zatamnjenih značenja u formi soneta, Radović polemiše sa grčkom
mitologijom izvrćući samu suštinu mita na njegovo groteskno naličje, a Ivan V. Lalić
oživljava temu Vizantije u našoj savremenoj poeziji prvi put posle Milutina Bojića.
Neosimbolistički spoj nespojivog prepoznajemo i u nazivu Lalićeve zbirke iz 1984.
''Strasna mera'' , reč je o oksimoronskoj strukturi – strast kao simbol novog i mera kao
sinonim klasicističke poetike. U zbirci ''Pismo'' iz 1992. Lalić ima ciklus pesama pod
nazivom ''Heksametri''. Ova metrička odrednica svakog upućenog čitaoca nedvosmisleno
asocira na poeziju Vojislava Ilića, odnosno na njegov nacionalizovani heksametar koji je
bio prvi, siguran iskorak iz okrilja dotadašnje pesničke tradicije. Lalićeva zaveštajna i
posthumno objavljena zbirka pesama iz 1996. zove se ''Četiri kanona''. To je zbirka
koja nas vraća ne samo vizantijskom kulturnom nasleđu već i Bibliji.
Kao pesnik – erudita Lalić se nije interesovao samo za srpsko kulturno nasleđe,
tako Lalićev prevod poezije Fridriha Helderlina, za koji je dobio Nolitovu nagradu, stoji
kao naš najbolji prevod ovog pesnika. Lalić je prevodio Vitmena, Eliota a priredio je i
antologije savremene francuske, nemačke i američke poezije.
Bavljenje tradicijom kako našom tako i stranom, otvorilo je Lalićev pesnički
svet za citate. Opšta odlika poezije XX veka jeste citatnost te se poezija više ne može
proučavati intratekstualno već i intertekstualno. Na čitaocu je da citate, koji su retko kad
dati u neizmenjenom i autentičnom obliku, prepozna i tako otkrije novu ravan
razumevanja pesme.
Tradicija za kojom tragaju neosimbolisti bitno se razlikuje od one kanonizovane
sredinom XX veka. Za Lalića osnovna preokupacija koja ga vezuje za tradiciju postaje
Vizantija. O Vizantiji kao temi koja fascinira naše pesnike možda je najbolje govorio
Stanislav Vinaver u eseju ''Skerlić i Bojić''. Za Vinavera, kao i za Lalića uostalom,Vizantija
je neophodna da bismo kroz nju osetili ''stari srpski način'' kao i da bi obnovili tradiciju
našeg književnog jezika. Dok je za Vinavera Vizantija bila ''problem tehnike'' – kako
izraziti mistiku u kontrastima svetla i tame, za Bojića je ona, kako Vinaver kaže,
upotrebljena u ''reklamne svrhe'' a poruka je jasna – i mi smo nekad bili silni i jaki,
napredni i kulturni. Jovan Hristić mnogo umerenije govori o ovoj temi, on smatra da su
Dučić i Rakić Vizantiju koristili kao teatralizaciju istorije dok je Bojić taj koji joj daje
dublju dimenziju pesničke vizije.

2. 2
Šta Vizantija znači u pesništvu Ivana V. Lalića?
Vizantija, pre svega, predstavlja našu vezu sa tradicijom nad tradicijama –
grčkom tradicijom. Ona je siguran znak našeg pripadništva sveobuhvatnoj mediteranskoj
kulturi. Pre Lalića Dučić je naglašavao tu mediteransku liniju pripadanja s tom razlikom
što je Dučićevo usmerenje bilo pretežno romansko a Lalićevo je helensko.
Dakle, za Lalića je Vizantija prirodan i spontan put i način na koji mi možemo
obnoviti naše klasične vrednosti. Onog trenutka kad obnovimo naše klasične vrednosti
dokazali smo autentičnost naše kulture te se tako Vizantija pojavljuje kao zalog naše
kulturne autentičnosti. Međutim, Lalićeva poezija donosi jedno sasvim novo viđenje
Vizantije. Ona je naša veza sa mitskom svešću preko koje se približavamo arhetipskim
slikama, a traganje za arhetipskim i jeste glavni podsticaj moderne poezije da se bavi
istorijom kao temom.
''O delima ljubavi ili Vizantija'', zbirka koja je objavljena 1969.godine ( a
samostalno tek 1997.) posvećena je jednoj velikoj kulturnoj tradiciji. Uvodna pesma u
ciklus pesama posvećenih Vizantiji ''Plač letopisca'' naslovom upućuje na biblijski plač
proroka Jeremije, odnosno, na potonji srednjovekovni žanr koji se oplakivao nekakav
tragičan događaj. Lalićev letopisac ''plače'' nad carstvom kome teku poslednji dani, nad
trenutkom kad će istorija preći u legendu i mit. U srednjovekovnom maniru, letopisac sve
vidi kao prolazno i propadljivo, kao ''peščanu kulu na žalu''. Njegova tuga prerasta u očaj
kada shvati da će i njegovu knjigu poslednji autentičan trag o sjaju i veličini jednog
carstva, prelistati plameni prsti praznine.
U istom tonu letopisac nastavlja i u pesmi čiji je naslov zapravo naslov dela
Konstantina VII Paleologa ''De adimistrando imperio'' ili O upravljanju carevinom.
Latopisac je zagledan u budućnost koja mu se jasno ukazuje ''bez pamćenja'', ''metež
tuđeg sećanja''. Spomen na prošlost, na veličinu i sjaj koji materijalno nestaju nosiće
horde neukih, narod načinjen od ''mokre gline''. To sećanje biće iskrivljeno, neistinito,
fragmentarno. Jedini svedoci prošlosti su zvezde koje ravnodušno ostaju neme. Jedino
što letopisac može da uradi jeste da piše, pisanje je otpor vremenu i to je momenat koji
izjednačava letopisca i svakog savremenog pisca.
Lirski subjekat napušta tužbalički ton u pesmi ''Vizantija'', doduše ne u
potpunosti ali bar u kratkom stihu ispisanom kurzivom. U pesmi je ostvaren kontrast
između kulture Istoka i Zapada i prošlog i sadašnjeg vremena uz primetan ironijski odnos
prema Zapadnoj kulturi. Vizantija je ovaploćena svetlost, ona je ''zlatopodložna''
''lepotica sveta'' ali je ona i omrznuta lepotica kojoj se mudrost ne oprašta. Zato će
Vizantiju ''silovati'' horde zapadnih krstaša, razneti njeno blago i slavu, a konačni,
smrtonosni udarac zadaće Otomanska imperija. Posle toga Vizantija je ''mrtva svetlost'' i
''mrtvo čudo''. Kada je poredi sa Zapadom, lirski subjekat ironično primećuje da dok su
se u Vizantiji dizale velelepne građevine na Zapadu su tek napuštali trošne zemunice,
vitezovi su im bili vašljivi a kralj polupismen.
U ''Vizantiji VI'' Lalić daje strašnu sliku razorenog grada – prestonice, sinonima
carstva. Krovovi kuća su zapaljeni, provaljeni su zidovi, leševi leže po ulicama, možda će
ih neko posuti krečom, zapaliti ili će ih prosto ostaviti psima da ih rastrgnu. Ako je u
ovom grad sve po meri nesreće, čemu je nesreća mera? Sećanju ili zaboravu? Odgovor je
jasan – na snovima i sećanju ne zida se carstvo, ostaje samo zaborav.
U ''Vizantiji VII'' letopisac vidi budućnost svog grada. Sad su to ruševine koje
obavija ljubičasta tama noći i srebrni odsjaj mora. Ambijent je isti ali je središte
pomereno i slika je drugačija. Niko neće umeti da čuje,prepozna i sklopi glasove koji
kolaju ruševinama i dolaze iz prošlosti.
Lalićeva osnovna pesnička preokupacija – istorija i jedna od njegovih prvih
pesničkih tema – smrt, sjedinile su se u ovoj zbirci i ovoj velikoj temi. Svetlana Velmar
Janković podvućiće značaj broja 10, koliko ima ukupno pesama o Vizantiji. Taj broj
simboliše sveukupnost i završenost, ispunjenu meru, život i smrt. Zato Vizantiju ne treba

3. 3
tražiti samo u materijalnim ostacima njene veličanstvene kulture već je treba naći i
doživeti kao jednu veliku kulturnu i duhovnu baštinu koja oblikuje našu, današnju svest.
Pismo
Ova Lalićeva zbirka je objavljena 1992.
Podeljena je na VI ciklusa.
I- bez imena
II–''10 soneta za nerođenu kćer''
III- bez imena
IV – ''Heksametri''
V – ''Plava gobnica''
VI- bez imena
U zbirci ''O delima ljubavi li Vizantija'' očigledna je Lalićeva zaokupljenost
istorijom, u ''Pismu'' Lalić sledi Eliotovu ideju da u glasu današnjih pesnika čujemo i
oživimo glasove umrlih pesnika. Zato ćemo u ovoj Lalićevoj zbirci prepoznati aluzije i
citate Getea, Kostića ili Bojića ali ćemo se vratiti i hrišćanskoj tradiciji kroz pominjanje
simbola Hristovog stradanja, Bogorodice ili umetničkih dela u kojima je ovaploćena
lepota božanskog lika.
U VI ciklusu postoji pesma „ PISMO“ koja nosi naziv kao zbirka i koja, na neki
način, otvara zbirku iako ne stoji na njenom čelu. Tom pesmom nas Lalić vraća 8000
godina unazad i potvrđuje da istorija, ustvari, nikada ne napušta njegovu poeziju. Ova
Lalićeva pesma govori o vinčanskoj kulturi, drevnoj i autentično našoj kulturi. Ona nam
poručuje ''svet traje jer znači'', ''svet je pismo'', možda nepouzdano ali ''još na snazi''.
Na nama je da ga otkrijemo i razumemo. ''Vinčansko pismo, žig u ilovači'' je
nesumnjiv dokaz našeg trajanja.
U pesmi iz I ciklusa ''Osmeh'' pesnik nas vraća tradiciji nad tradicijama – staroj
Grčkoj, odnosno, jednoj od najčuvenijih kultura tog doba kritsko – mikenskoj. Naime, u
Mikeni je pronađena jedna od najbolje očuvanih ako ne i najdragocenija posmrtna maska
od čistog zlata za koju su neki arheolozi pretpostavili da je pripadala Agamemnonu. O toj
maski pevaće se u ovoj pesmi. Taj ''drugi oblik praha'', ovaploćeno lice smrti gleda nas
''okom bez boje i bez zene''. To je pogled prošlosti i budućnosti prelomljen u trenutku
sadašnjosti. U lepoti jednog umetničkog dela, bez obzira što je to posmrtna maska, slila
su se sva tri vremenska sloja u jedan. Ono što je agamemnon bio – mi smo sad, ono što
jeste Agamemnon – mi ćemo biti.
U pesmi iz III ciklusa ''Grčka grnčarija'' pogled lirskog subjekta ponovo je
uperen u helensku kulturu ali ovaj put sa ironijskom distancom. U grčkoj grnčariji,
proizvodu od blata i vode, ovaplotili su se likovi grčkih heroja i junaka, Ahila i Polifema,
kalidonskog vepra, veslača i konjanika. Realnost je otužna – jednoj tako velikoj kulturi
pretočenoj u bezvredni koad keramike preti rub police na kojoj stoji. Očigledno je da
sadšnjost trivijalizuje prošlost.
Ceo II ciklus pesama, svih 10, zanimljiv je pre svega po formi koju Lalić koristi.
Sve pesme su soneti ali ispunjeni leksikom koja razara jedinstvo lirske strukture: oko
kamere, snimak, ploča, optika, prekidač, vešalica, plakar – tipičan neosimbolistički spoj
nespojivog.
Nerođena kći, kojoj je posvećeno svih 10 pesama, je proizvod ''treznih
halucinacija''. To snoviđenje nastanjuje unutrašnju pustinju lirskog subjekta. Kao
snoviđenje ili halucinacija, ona je fragmentarna, čujemo samo šuštanje njene haljine ili

4. 4
vidimo samo otisak njenih usana na rubu čaše. Ako se poslužimo tvrdnjom da moderna
poezija peva samu sebe, da je to poezija o poeziji, inverzija poezije i poetike, onda bi II
ciklus pesama mogli tumačiti kao autopoetičan i tako bi nerođena kći bila metafora za
poeziju.
U IV ciklusu pesama pronalazimo pesmu pod nazivom ''Rimska elegija''. Lalić
nas tako upućuje na jednu od najlepših zbirki pesama nemačkog romantizma i svetske
književnosti uopšte – Geteove ''Rimske elegije''. Kao i Gete i Lalić je zanesen lepotom
večnog grada jer Rim je svet i svet je Rim. Kao i Gete tako i Lalić lepotu grada i uživanje
u njemu ne odvaja od lepote i uživanja u ljubavi. Za razliku od Geta Lalić se nakon
trenutaka uživanja doživljenih u prošlost -vratiti ponovo u Rim da bi sebe i svoju ljubav
stavio na ispit. Pita se da li njihov brod i dalje drži isti pravac ili su oni samo ''hologram
projektovan u prostor''?
V ciklus ima samo jednu pesmu i vraća nas pesmi Milutina Bojića, ''Plavoj
grobnici''. Strogu formu Bojićeve pesme Lalić je u potpunosti sačuvao – 14 strofa i to
četiri 14+7 i deset 6+6. Lalić je sačuvao i himnični ton Bojićeve pesme ali je sudar dva
nekopatibilna jezička registra proizveo iskru ironije – u himni stoje reči poput trajekta,
glisera, narandzine kore i mrlje od mazuta po vodi, besposleni turisti i brbljivi turistički
vodič. To je savremeni dekor u kome Lalić ''šapuće'' svoje opelo/milotvu od straha da ne
bude ismejan. Gorka depatetizacija nije uperena protiv Bojića i njegove pesme već protiv
sadašnjeg trenutka. Tantalovske žrtve srpskog naroda su neprestane jer je naša istorija
''crnoga sjaja ''.
Poslednji, VI ciklus ove zbirke obeležen je hrišćanskim motivima u najvećem broju
pesama. Jedna od pesama iz ovog ciklusa u stihove pretače lepotu čuvene
Mikelanđelove skulpture ''Pietu'', Bogorodicu koja u naručju drži Isusa skinutog sa
krsta. Položila je svoje uske šake po sinovljeva pleća, podigla ga polako i zauvek ostala
tako skamenjena.
Prva pesma ovog ciklusa, ''Šapat Jovana Damaskina'' vraća nas hrišćanskoj
tradiciji i poeziji Laze Kostića. Lalić je u svojoj pesmi objedinio pesmu koju je Kostić
napisao sa 24 godine, ''Pevačku himnu Jovanu Damaskinu'' sa pesmom koju je
napisao pred kraj života ''Santa Maria della Salute''. Ovde molitvu Bogorodici izgovara
Damaskin. On moli Bogorodicu da njena sveta svetlost obasja zlo sveukupnog mraka, da
mu pomogne da prezre ovozemaljski život zarad snova koji vode u nebo.

5. 5
ŠAPAT JOVANA DAMASKINA
Oprosti, majko sveta, oprosti
Što skrušeno se obraćam u bdenju,
Što utuk sveukupnoj mojoj zlosti
U produženom tražim magnovenju
Te jedne noći koja svetlost zrači
Iz moje senke, iz najgušćeg mraka —
Jer sve što hoće mrak da obeznači
Postane svetlost u znaku tvog znaka;
Oprosti, majko, što prizemnu bedu
Dovodim grešno u prismutru tvoju;
Znam da sam ovde tek jedan u sledu
I da mi glas je zuj pčela u roju,
Al zato slutim da smisao roja
Zavisi i od zablude pčele —
Celine što se beskonačno dele
Da suštost čine nedeljivog broja.
Oprosti mi to šaptanje u tmini,
U sozercanju taštine, što ište
Našusno čudo koje svetlost čini
Kad usred mraka stvara utočište;
Oprosti, ali boli ova šaka
U zglobu prerezana, ovi prsti
Kojima drobim hleb, kojima se krstim;
Oprosti mi što krvarim iz mraka.
Oprosti mi, i učini da sraste
Sa svojom košću kost, sa stablom grana;
U srebro ću da skujem svoje kraste,
Da slava tvoja bude moja rana;
Oprosti prestup moje prolaznosti
Koja se čudu kao pravdi nada,
Oprosti mojoj kosti, mojoj zlosti,
Ali učini čudo. Ovde. Sada.
Laza Kostić
Pevačka himna Jovanu Damaskinu
Bogu zefira, bogu oluja
gospodu sfera zvučnoga ma,
bogu slavuja i bogu guja,
gospodu tutnja gromovima:
ti, kletvo zemne omane,
ti, pesmo nebnih snova,
odnes' mu, sveti Jovane,

6. 6
i glase naših bola!
Bogu celiva blažena cika,
paklenom strašću što piše raj,
gospodu vriska očajnika,
rušeći večnim nadama traj:
ti, kletvo zemne omane,
ti, pesmo nebnih snova,
odnes' mu, sveti Jovane,
i glase naših bola!
Bogu tišine živoga groblja,
bogu poretka večnoga sna,
bogu gospode, gospodu roblja,
nemome bogu mukloga stra:
ti, kletvo zemne omane,
ti, pesmo nebnih snova,
odnes' mu, sveti Jovane,
i glase naših bola!
Gospodu seva britkih mačeva,
kad se povede poslednji boj,
bogu, što zvekom skrhanih negva
pripevne gusli pobedopoj;
ti, kletvo zemne omane,
ti, pesmo nebnih snova,
odnes' mu, sveti Jovane,
i glase naših bola!
Bogu zefira, bogu oluja,
gospodu sfera zvučnoga ma,
bogu slavuja i bogu guja,
gospodu tutnja gromovima:
ti, kletvo zemne omane,
ti, pesmo nebnih snova,
odnes' mu, sveti Jovane,
i glase naših bola!
Četiri kanona
''Četiri kanona'' su zaveštajna, posthumno objavljena (1996) Lalićeva zbirka.
Celokupan pesnički razvoj Ivana V. Lalića vodio je ka ovoj zbirci. U ovoj zbirci Lalić je
preoblikovao himnografsku formu kanona i vratio se, opet, vizantijskoj, hrišćanskoj
tradiciji.
Kanon je najlepša himnografska tvorevina koja nam je ostala od istočnog
hrišćanstva. Reč je o muzičko – pesničkoj tvorevini koja se peva na jutrenju i ponoćnici.

7. 7
Lalić je žanr koji pripada crkvi i crkvenom obredu uneo u književnost, pri tome se
pridržavao svih formalnih obeležja kanona ali je sadržaj bitno izmenjen.
Prvi kanon je sastavio u VIII veku Andrej Kritski ali ćemu konačni, kristalni oblik
dati Jovan Damaskin.Kanon se sastoji od 9 pesama. Uvodna strofa kanona zove se irmos
i ona daje intonaciju narednim strofama. Njih ima 4 i zovu se tropari. Intonacija koju
irmos daje kanonu može biti svečana, tužna ili molitvena. Svaki kanon počinje
obraćanjem Gospodu Bogu a završava se molitvom Bogorodici. Kanon je, baš kao i
savremena književnost, zasnovan na citatnosti. Svaki tropar kanona vezan je za tačno
određeni deo Biblije, tačnije ta 9 biblijskih pesama:
1. pesma blagorodnosti prilikom Mojsijevog izlaska sa narodom Izrailja iz
egipatskog ropstva,
2. pesma,pesma ukora, pred Mojsijevu smrt,
3. pesma prorčice Ane, majke Samuilove,
4. pesma proroka Avakuma,
5. pesma proroka Isaije,
6. pesma proroka Jone u utobi kita,
7. pesma 3 mladića bačena u vavilonsku peć
8. isto
9. pesma molitva Bogorodici iz jevanjđelja po Luki.
Pored citata iz Biblije u Lalićevom kanonu prepoznajemo citate Petrarke, Dantea,
Helderlina ili Franje Asiškog.
I pesma I kanona
Pesma je ispevana u oktavi u dugom stihu koji podseća na heksametar.
Na samom početku pesme nemamo nikakvih indicija da je reč o hrišćanskom
žanru. Međutim, pesnik nas ubrzo vraća u prošlost pominjući duga ubojna koplja i oklope
a sve je to dato u jednom ''usporenom kadru''. Kadar je termin iz filmske umetnosti i
ovde narušava jedinstvo lirske strukture. Kadar se usporava da bi se naznačio prelazak iz
stvarnosti u sećanje. Kretanje unazad, kroz sećanje je kretanje kroz istoriju. Lalić je i
metrički naglasio ovaj prelazak prelamajući 5. stih na polustih od 9 i polustih od 7
slogova.
U drugoj strofi, odnosno troparu pojavljuje se starozavetni citat: ''Gospod je veliki
ratnik...'', a potom i dodatak ''kaže knjiga''. Lalić nas sad već sasvim jasno upućuje na
Bibliju jer samo ona bez zabune može biti označena samo kao ''knjiga''. Ta knjiga je
nečitka u današnje vreme,dok je prelistavamo ona ''prlji prste''. Ona nas opominje na
prazninu sadašnjeg trenutka. Kako prevazići prazninu? Skrušenošću, raligiozno –
moralnom osobinom koju savremeno društvo ne poznaje.
U trećem troparu pojavljuje se figura ključara koji je nosilac zaboravljenog smisla.
Ključar je onaj za kog su knjiga i njen smisao jasno čitljivi. On čuva vezu sa tradicijom i
tako nas spašava straha i trepeta sadašnjice (aluzija na Kjerkegorovu knjigu ''Strah i
drhtanje'', odnosno na celokupnu filozofiju egzistencijalizma koja je ubila Boga).

8. 8
U narednom troparu Gospod vodi narod u ''stan svetosti svoje''. Odmah potom
pominje se prazna kabina kino-operatera i istorija koja ''mrsi milenijume''. Boga nema u
savremenom svetu.
Odjednom pesnik se okreče Beogradu 1995. i pravi paralelu između stradanja
naroda izrailjskog i srpskog.