2. •Лишај, (lat. Lichenes) су сложени биљни
организми који припадају царству гљива
(lat. Fungi)
•Изграђени су од два члана, алге и гљиве,
здружених у мутуалистичку симбиотску
заједницу.
• Главни део, од кога зависи
облик и изглед лишаја и који
количински преовлађује, је
гљива.
• Хифе гљива су тако густо
испреплетане да граде лажно
ткиво, плектенхим.
3. • Чланови ове симбиозе се међусобно
допуњују тако што:
• алга (фитобионт) обавља фотосинтезу;
припада модрозеленим или зеленим
алгама;
• гљива (микобионт) из групе аскомицета
(Ascomycotina) или базидиомицета
(Basidiomycotina) својим хифама упија из
подлоге воду са минералним солима.
• Симбиозом алги и гљива настаје
организам са особинама које иначе немају
ни једна ни друга врста удружених
организамa
4.
5.
6. Грађа талуса
• Вегетативно тело лишаја назива се талус.
• У зависности од врсте он може бити
различито обојен: мрко, зелено,
наранџасто, жуто па до скоро потпуно
црно.
• Боја зависи од присуства специфичних
пигмената, соли (нарочито соли гвожђа),
многобројних киселина којих у лишајима
има око 230.
7.
8. Према изгледу се разликују
три врсте талуса:
• Кораст
• Листаст
• Жбунаст
10. • Лабаво причвршћен
за подлогу и то само
делом преко
појединачних или
хифа груписаних у
снопиће;
• има облик
режењевите лисне
плоче на којој се
разликују две стране:
горња и доња;
• морфолошки је
сложенији од
корастог талуса;
Листаст
11. Жбунаст
• Изграђен је од
делова који
личе на
жбунић и у
односу на
подлогу је
усправан или
висећи;
• за подлогу је
лабаво
причвршћен;
• морфолошки
је
најсложенији
12. • Лишајеви са двојним типом
талуса – Код којих се на подлози
развија примарни листасти тип
талуса. А изнад подлоге
секундарни тип талуса.
• Лишајеви са мешовитим типом
талуса – имају радијалну грaђу.
13. Према микроскопској грађи
разликују се два типа талуса:
• хомеомерни
– ћелије алги распоређене
равномерно, разбацане без
неког нарочитог реда
– филогенетски је старији и
примитивнији
– обично су слузне
конзистенције и лако бубре у
води увећавајући запремину
по чему се лако могу
препознати
14. •хетеромерни
•алге граде један
тзв. гонидијални
слој;
•овакву грађу има
већина листастих
и жбунастих
лишаја;
•Постоји и прелазни облик код
кога је немогуће одредити да
ли је хомеомерне или
хетеромерне грађе.
15. • Воду из спољашње средине узимају на два
начина:
– упијају је из подлоге целом површином тела;
– примају је у облику водене паре из атмосфере.
• Када лишај изгуби пуно воде он прелази у
стање анабиозе, односно, привидне
обамрлости.
• Талус је тада сув, крт и лако ломљив, али је
довољна је слаба киша да се животне
функције нормализују.
16. • Лишаји споро расту. Разлог томе је јако
слаб интезитет фотосинтезе .
• Они врло брзо из стања засићености водом
прелазе у суво стање и обрнуто, што за
последицу има смењивања периода у
којима се фотосинтеза врши и оних у
којима је она стопирана или јако слаба.
• Лишаји живе јако дуго па се тако за неке
арктичке јединке сматра да су старе и преко
хиљаду година.
17. Размножавање
• Постоје два типа размножавања
лишајева:
1.Размножавање вегетативним путем
2.Размножавање деловима талуса
• Наједноставније размножавање је
размножавање деловима талуса. Када је
талус сув, он је и крут, и било каквим
механичким деловањем одламају се и
велики и мали делови талуса. Они се
разносе ветром и ако део талуса слети на
погодну подлогу , ниче нови лишај.
18. • соредијама, које су у облику
микроскопски сићушних лоптица
изграђених од неколико ћелија алги густо
обавијених хифама; када се образују у
великој маси, кора лишаја пуца и
изумире, а соредије покривају читаву
површину тела и разносе се помоћу кише
или ветра; веома су специфичне за врсту
и разноврсне тако да се према њима
врши детерминација врта лишаја; често
се дешава да се лишај приликом
изумирања претвара у масу соредија;
• изидијама које су у облику израштаја
покривених кором и тамније обојених од
остатка талуса, а изграђених од хифа и
алги; то што имају кору јасно их разликује
од соредија; откидају се од талуса и
разносе ветром и кишом.
19. • Исхрана и развој лишаја се заснивају на
фотосинтези коју врши алга.За фотозинтезу,
поред воде потребан је и ваздух.
• Минералне супстанце прашине падају на талус
лишаја и растварају се у води која до талуса
доспева у облику кише.
• Лишајеви су, као група организама добро
прилагођени на живот и на веома ниским и
високим температурама.
• Подносе веома велике и нагле промене
влажности ваздуха, веома различиту количину
и временски распоред падавина.
20. • Лишаји живе на:
–
–
–
–
стенама;
земљишту;
кори дрвећа,
у тропским пределима и на листовима.
• Осим ових уобичајених подлога могу се у
ређим случајевима наћи и на порцелану,
прозорском стаклу старих кућа, хартији,
платну, вуненим тканинама, гвожђу старих
пушака, смоли, дрвеном угљу, костима и
др.
• За све ове врсте подлога потребно је да
дуго времена остану непромењене да би се
на њима развили лишаји.
21.
22.
23.
24. • Разноврсност је највећа у умереним
областима, а у хладним областима су
бројни толико да заузимају читава
пространства и представљају њихову
особеност.
• Осим тога, на крајњем северу, осим
животиња, представљају главне
вишећелијске организме.
• На високим планинама, где више биљке
не могу да се одрже, представљају
главне покриваче тла.
25. • Одлични су индикатори загађености
ваздуха јер немају способност
излучивања апсорбованих материја
већ их нагомилавају у телу;
• када количина штетних материја
постане токсична, они одумиру;
• тако присуство лишаја у неком
пределу говори о чистоћи његовог
ваздуха;
• међу малобројним врстама које могу
живети у близини људских насеља
издваја се Xantoriа париетина са
листастим талусом;
26. • пионирске су врсте у насељавању голих стена и
земљишта, које мењају, обогаћују их хумусом чиме
стварају подлогу за насељавање биљака;
• развијају се на земљиштима сиромашним минералним
материјама (тундре на северу) на којима биљке не могу да
расту па тако представљају храну животињама тих
предела;
• на Исланду се неке врсте, као нпр. Cetraria islandica ili
Lecantora esculenta (мана), богате скробом користе за
прављење хлеба и других јела, односно, за исхрану људи;
• из више врста лишаја изоловани су антибиотици па се
могу користити и у хуманој медицини;
• у цвећарстvu se зa пravљeњe veнaca коrиsti vrsta Cladonia
alpestris која живи у северној Европи;
• неке врстe какvа јe Evernia prunastri садрже ароматичне
материје па су се раније користиле за прављењe пaрфeмa;
• Roccella fucoides i Roccella tinctoria, медитеранске врсте
лишаја, користиле су се раније за добијање лакмус и орсеј
боја;
