1. Ronsard je najveci pesnik pesnicke grupe plejade. Kao duhovni vodja, kao celni
pesnik grupe, najvise se trudio da svojom poezijom predstavi program iz Plejadinog
manifesta. Najvise od svih je ostao veran ovom programu. Ziveo je relativno dugo za to
vreme pa je napisao jedno solidno pesnicko delo, jednu epopeju.
Jos kao decak doveden je na dvor Fransoa I da bude paz njegovoj deci. Kao takav,
putovao je puno po Evropi,Italiji,Skotskoj itd. Ali, imao je jedan hendikep. Sa godina
ostao je skoro gluv, pa se morao odreci vojnicke karijere i onda, okrece se citanju. Na tim
putovanjima upoznao je mnogo ljudi koji su ga zainteresovali za antiku i njene pesnike i
pisce, pa Ronsard pocinje i pisati.
Svoju pesnicku karijeru zapoceo je uvodjenjem jedne nove vrste, ode. To je pesma
uzvisenog, slavljenickog tona. To je anticka lirska vrsta koja je jos uvek bila nepoznata u
francuskoj knjizevnosti. Ronsard je bio inspirisan epikurejskim Horacijevim odama, koje
je adaptirao a kasnije i sam pisao po uzoru na Horacija. Ronsard je puno oponasao
Horacija, kako u pogledu tema tako u pogledu i nacina i stila pisanja, tehnickih postupaka
itd. Ali, iako ga je oponasao ostao je dosledan i veran svojem stilu i umecu pisanja. Ove
ode su i najuspelije ode Ronsarda. One u sebi sadrze potragu za smislom zivota, kako
ostvariti srecu, kako iskoristiti dan, tj. sadrze sve ono za sta se epikurejstvo i zalagalo.
Takodje se tu moze prepoznati i geslo Horacija “carpe diem” sto bi znacilo “iskoristi
dan”, koje je Ronsard opevao u bezbroj varijacija. Epikurejske teme su bile o prolaznosti
vremena, mladosti, krhkosti zenske lepote itd.
Medju Ronsardovim horacijevskim odama posebno mesto zauzimaju ode u kojima pensik
opeva prirodu, pejzaze, rodni kraj i sl. Jedne od najpoznatijih takvih oda je oda izvoru
Bellerie,zatim oda Gatinskoj sumi, gde je ta suma mesto boravista muza i niza mitoloskih
likova. Te horacijske ode su Ronsardu najvise odgovarale, najvise su odgovarale
njegovom senzibilitetu.
Pisao je i po uzoru na Anakreonta, koji je pisao epikurejsko-hedonisticku poeziju, tj.
pevao je o lepoti zivota, radosti zivljenja, i ta poezija je imala vise hedonisticku crtu. Ove
2 uzora su najvise odgovarala Ronsardu i ode napisane po uzoru na njih su i najuspelije.
A one koje su manje uspele to su tkzv. pindarske ode, napisane po uzoru na Pindara. One
su potpuno drugacije od ovih drugih oda, i po strukturi i po tematici. Pindar je pisao u
slavu antickih heroja, pobednika Olimpijskih igara i dr. i sve te ode bile su pracene
horom. A to nije odgovaralo tom dobu francuske knjievnosti. Pindarske ode su bile
sastavljene iz trijada, tj. iz 3 dela: strofe, antistrofe i epode, i ova struktura nije
odgovarala tadasnjoj strukturi francuske poezije. Jos jedan od razloga zasto ove ode nisu
uspele kod Ronsarda je taj da je on jako puno ubacivao mitoloske likove, imena,
dogadjaje, i to je bilo veoma tesko za citati, a mogai ih je razumeti samo onaj ko je dobro
poznavao helensku kulturu.
Napisao je 5 knjiga oda a zeleo je pokazati kolika je njegova ucenost. Imao je jako visoko
misljenje o poeziji koju je jako puno prepravljao, doterivao, dopunjavao, jer je mislio da
samo besmrtna, visoka knjizevnsot moze proslaviti francusku naciju, i silnim
doterivanjem je zeleo da njegova poezija dostigne nivo besmrtnosti.
Iako vecinu ljubavnih pesama pise u sonetima pisao je i ode ljubavnog karaktera.
Paralelno odama pise i ljubavnu poeziju, gde se okrece drugim uzorima. Naime, uzore je
trazio u italijanskoj poeziji i to je bio pre svega Petrarka, i u antickoj poeziji gde su uzori
bili Katul, Tibul i Propercija, dok je Ovidije bio uzor za pisanje elegija.

2. Kod ronsardovih stihova prisutna je ceznja za dodirom njegove dame, za njenim telom,
grudima..
U svom pesnickom opusu broji 3 zbirke pesama posvecene trima zenama, Heleni,Mariji i
Kasandri.
Od svog tog silnog pisanja poezije, ona postaje kod nejga semtarizirana. Stalno se
pojavljuju istslike, figure, metafore, slike koje su se pojavljivale u celokupnoj svetskoj
poeziji ali i u epskoj poeziji, npr.: ako je u pitanju bila metafora; oci su dva sunca...
uspeli su soneti gde se pesnik poigravao imenima, gde pominje Helenu. Kasandru...
poznati su soneti o Heleni, nastali u poodmakloj piscevoj dobi, gde joj on daje savet da ne
dozvoli da joj mladost prodje u neznanju.
Soneti koji se jako razlikuju od ostalih soneta su soneti posveceni Mariji, koji su puni
iskrenosti, spontanosti i koji nisu bili toliko sematizirani petrarkistickom poezijom.
Marija je bila jedna seljancica koja ga je toliko fascinirala svojom lepotom i
bezazlenoscu. U ovim sonetim jako je dolazila do izrazaja priroda sela a manje nejasnost
i neologizmi.
Ali prva zena koju je on jako dugo i istinski voleo bila je Kasandra koju je upoznato
prilikom jedne svecanosti. Ona je postala njegov nedostizan ideal zene. O njoj ce
Ronsard pevati u svojim ljubavnim pesmama najvise se ugledajuci i oponasajuci
Petrarku/.
Ronsard je takodje pisao i elegije, gde mu je glavni uzor bio Ovidije. To je pesma tuznog,
nostalgicnos tona. Najpoznatija elegija je pod nazivom “Protiv drvoseca sume”, gde pise
jednu zalopojku zbog sece sume. Ta suma se nalazila u njegovom rodnom kraju a za koju
su bile vezane mnoge uspomene. Ona je bila mesto gde su stanovale muze, nimfe, ali,
Anri IV, kako bi dosao do para koje su mu bile jako potrebne, naredio je da se poseku sva
stabla te sume, sto je pensika mnogo pogodilo.
Pisao je jos jednu anticku vrstu, himnu. To je pesma svecanog tona, gde se nesto slavi, a
Ronsardove himne su bile protkane velikim i opstim temama. To su bile misaone teme po
svom karakteru a raspravljao je o zivotu, smrti, bogovima...
Takodje je pisao i ekloge, pastirske pesme. Nije pisao za pozoriste.
Okusao se i u epopejama. Zeleo je napisati epopeju po ugledu na Vergilija, uslavu Karla
9. napisao je epopeju po imenu « Franciade ». Ali, ovo je bilo neuospesno. Od
predvidjenih 24 pevanja, napisao je samo 4, jer je shvatio da on nije epski vec lirski
pensik.
Ronsard je imao tu srecu da je za zivota doziveo slavu i da je mogao da vidi
izdanja sovjih dela koje je nakon toga ispravljao i doradjivao. Ali, tokom 17. veka, ne
samo on, vec i citava Plejada, bivaju gledani podozrivo od tadasnjih teoreticara i on pada
u zaborav. Mnogi romanticari ce ga smatrati svojom pretecom a tek u 19. veku, u jednoj
renesansnoj antologiji poezije Ronsard ce ponovo oziveti.