2. z
Османско царство је било
велика и моћна држава под
јаком централном влашћу
султана из османске
династије. Територију је
ширило ратовима и
освајањима захваљујући
добро организованој,
обученој и дисциплинованој
војсци.
Успон и јачање моћи и
утицаја Османског царства
је од XIV до краја XVII века.
Почетком XVIII века почело
је његово слабљење и
опадање, које се заврсило
тек после Првог светског
рата 1922. године.
3. z
Оснивач Османске
династи је Осман I
ујединио је турска
племена крајем
XIII века и створио
независну турску
државу у Малој
Азији. Средином
XIV века Турци
Османлије су
прешли из Мале
Азије на
Балканско
полуострво.
4. z
Турци Османлије су под влашћу
султана Мехмена II Освајача
(1451-1481) освојили византију
1453. године а Цариград је тада
постао престоница моћног
Османског царства.
Када је почетком XVI века
султам Селим I (1512- 1520)
освојио Блиски исток, Египати
све свете исламске градове-
Меку и Медину. Османско
царство се налазило на врхунцу
моћи за време владавине
султана Сулејмана
Величанственог(1520-1566)
5. z
Османско царство је било апсолутна монатхија којом је владао
султан. Сви приходи и порези пунили су султанову касу. У
правлјању државом султану је помагала портаосманска влада,
коју су чинили везири, предвођени великим везиром. Због
лакшегуправљања пространа територија Османског царства
била је подељена на управне области-беглербеглуке,
санджаке и нахије.
6. z
Друштво Османског царства
било је подељено на два
слоја аскер и рају.
Припадници аскера имали су
различите повластице и били
су ослобођени плаћања
пореза док је раја била
подчињено станоштво.
У Османском царству није
владала верска
равноправност, иако су
власти допуштале постојање
других религија.Османско
царство је почивало на
феудалним друштвеним
односима. Феудални посед
спахилук султан је
додељивао турским
коњаницима који су султану
били јако верни.
7. z
Развој културе, науке и
уметности у Османском царству
био је у служби ислама као
владајуће религије. Разумевање
и тумачење Курана
представлјало је основу
друштвеног живота. Дела
правне верске садржине писана
су на арапском језику а од XIV
века почела су да се преводе на
турски језик.
