Predavač: prof. dr Dragan Gajić, 30. septembar 2016. godine u okviru programa “Noć istraživača”

1. Dragan Gaji}
Na{i zaboravljeni velikani
ili
Kakav smo to mi narod?

2. Kakav smo to mi narod?
Kad na{ tim pobedi u dva – tri me~a, kujemo ih u
zvezde. “Oni su najbolji tim na svetu, a nismo svetski
prvaci samo zato {to nas mrze”. Do~ekujemo ih
trubama, slavimo ispred Skup{tine i sve ostalo {to ve}
znate. Nakon prvog slede}eg poraza valjamo ih u
blatu kao izdajnike, selektore samo {to ne lin~ujemo i
zaboravljamo na njih sve do nekog novog uspeha. I
ve} vekovima to je tako.

3. Takav je i na{ odnos prema ljudima koji su u nekom
vremenu bitno uticali na na{u kulturu i/ili budu}nost.
Neko vreme (uglavnom bez poznavanja prave situacije)
govorimo o njima kao o najve}im svetskim vizionarima,
najhrabrijim vojskovo|ama, najmudrijim poslenicima.
Nakon euforije ih zaboravljamo, iako su njihova dela i
danas prisutna. Podi`emo im spomenike, ulicama (~ak i
gradovima) dajemo njihova imena. Kad ih
“izgustiramo” ru{imo spomenike, menjamo imena i {ta
da vam pri~am. Retke su one sna`ne li~nosti koje trajno
cenimo (Sv. Sava, Car Du{an, Kara|or|e, Vuk, …).

4. Na{e nau~nike uglavnom cenimo kada negde u svetu
po~nu da dobijaju priznanja. I tada, osim u slu~aju
~asnih i stru~nih izuzetaka, ne znamo {ta su to oni
podarili nauci. Uglavnom su nam poznati neki bizarni
detalji iz njihovog `ivota, ili znamo za egzoti~ne ili
paranormalne aspekte njihovog rada.
Uglavnom se radi o ljudima za koje postoji konsenzus
o njihovom zna~aju, {to je u ovom narodu te{ko posti}i.

5. Tipi~an primer je Mihajlo Petrovi}.
Od onih koji su uop{te ~uli za njega
veliki broj }e re}i da se radi o na{em
poznatom matemati~aru koji se bavio
ribolovom i bio je dobar violinist uz
isticanje jo{ ponekog bizarnog
detalja.
Malo je onih koji znaju za njegov doprinos teorijskoj i
primenjenoj matematici, op{toj fenomenologiji. Njegova
teorija matemati~kih spektara imala je prakti~nu
primenu u astronomskim i drugim izra~unavanjima
(matemati~ke ma{ine). U matemati~koj analizi poznati
su njegovi radovi u oblasti ispitivanja i integracije
diferencijalnih jedna~ina i nesvodljivih transcedenata.

6. Ponekad politi~ki anga`man na{ih poznatih uti~e da
predimenzioniramo zna~aj njihovog nau~nog ili
umetni~kog dela. Kasnije ih, sa promenom vlasti ili
kada “zglajznu”, na{a javnost ne pominje, kao da
nikad nisu ni postojali ili govori o njima kao o
“režimskim” umetnicima ili nau~nicima. Verovatno i
sami znate za brojne primere (pre svega u oblasti filma
i knji`evnosti) politi~ki name{tenih nagrada ili
odobrenih sredstava. Nacionalne penzije bolje i da ne
pominjemo.
Nije retka i obrnuta situacija: zbog nepodobnog
politi~kog stava, nau~ni i umetni~ki rad pojedinaca se
nipoda{tava ili zabranjuje. Najgora varijanta je kada
se zna~ajan rad na{ih, u svetu priznatih nau~nika,
kod nas ignori{e, ili kada se zna za njihova otkri}a,
ali se ne zna da su oni autori. Mo`da je krivica u
na{em obrazovnom sistemu, a mo`da smo mi
jednostavno takvi nikakvi.

7. Evo jo{ nekoliko primera:
Nikola Tesla (1856-1943): najpoznatiji Srbin svih
vremena. Pronalaza~ ~iji su patenti preporodili svet.
^ovek koji je imao 700 za{ti}enih
patenata i inovacija, ~iji je sistem
naizmeni~nih struja u “ratu struja”
pobedio, {to umalo nije dovelo do bankrota
dva mo}na ~oveka, Vestinghausa, koji ga je
podr`avao, i Edisona, koji mu je bio
suparnik. Novac mu je bio potreban samo
da bi radio, a ne i da bi mu pru`io luksuz.
Istine radi: suprotno mi{ljenju ve}ine lai~ke javnosti,
Tesla nije otkrio ni struju, a ni naizmeni~nu struju. U
Rimu, Londonu i Budimpe{ti sistemi naizmeni~ne struje
manje snage ve} su sporadi~no kori{}eni za delove
gradske rasvete osvetljenja i u nekim industrijskim
postrojenjima, kada je Tesla u Budimpe{ti radio u
“Ameri~koj telefonskoj kompaniji” (1881).

8. Polifazni sistem naizmeni~nih
struja, obrtno magnetno polje,
asinhroni motor, Teslin
transformator, sistem za prenos
i modulaciju radio-signala, prvi
Rendgenski snimak, naizmeni~ne
struje visoke frekvence njegova
su otkri}a.
Proizvodio je ogromne munje,
mehani~kim rezonancama izazivao
je zemljotrese, u rukama, bez ikakvih
kablova, svetlele su mu fluorescentne
sijalice. Sve to mu je donelo slavu,
ali je, pred kraj `ivota, u hotelu
“Njujorker” `iveo od skromne penzije,
koju mu je dodelila jugoslovenska
vlada u egzilu. Umro je u bedi i
potpuno sam.

9. Govorio je o kori{}enju Zemlje kao
provodnika, be`i~nom prenosu energije,
itd. Radilo se o projektima za koje
nema potvrde o uspe{noj realizaciji. I
pored svetske slave i otkri}a od
civilizacijskog zna~aja, iako je
kandidovan, nije izabran za ~lana
Srpske kraljevske akademije nauka. Kao dr`avljanin
SAD nije mogao da dobije Orden Sv. Save I reda, ve} je
dobio taj orden ni`eg ranga. U mladosti je u dva
navrata tra`io stipendiju Matice srpske i nije je dobio.
Ipak, ne mo`e se pore}i da je u
na{oj javnosti on najslavniji i
najpriznatiji nau~nik.

10. Ve}ina njegovog dela zasnovana je na
principima i metodama “oficijelne”
nauke. Ali, u jednom delu svog `ivota
po~eo je da pokazuje simptome
kompulsivno-opsesivnog poreme}aja.
Bio je opsednut bizarnim detaljima
(bakteriofobija, opsednutost brojem
tri, neverovatno obo`avanje golubova),
kao i, u najmanju ruku, ~udnim
pona{anjem (potpuna seksualna
apstinencija, telepatska komunikacija
sa mrtvim Mark Tvenom, itd.).
Njegova ekstravagantna li~nost, bombasti~ne i nerealne
izjave, u kombinaciji sa nespornom genijalno{}u,
doprinele su da je vrlo popularan u krugovima koji se
bave grani~nim i paranormalnim fenomenima. Iskustvo
autora ovog predavanja je na{ narod vi{e veruje
egzoti~nim i ezoteri~nim obja{njenjima od tuma~enja
“zvani~ne” nauke.

11. Verovatno je to razlog da na{i ljudi malo znaju o
Teslinim gigantskim otkri}ima, ali govore o njegovim
diskovima koji skupljaju kosmi~ku energiju, o njegovom
tajnom elektromagnetnom {titu i tajnom oru`ju, koje
pomo}u elektromagnetnih talasa mo`e da raspoluti
Zemlju, o tajnoj formuli, koja }e promeniti svet, o
njegovoj radio komunikaciji sa Marsovcima (u ~iju
realizaciju je bio ube|en, verovatno pod uticajem
dru`enja sa Persivalom Lovelom i Hjugom Gensbergom,
osniva~em nau~ne fantastike u SAD), o zracima smrti
(kod nas se tvrdi da se radilo o laserskim
zracima, koji su kvantno-mehani~ke
prirode, u koju se Tesla vrlo malo
razumeo), itd.
Li~no sam ube|en da je upravo takav
pristup velika nepravda prema genijalnom
delu takvog giganta kao {to je Nikola
Tesla.

12. PS. Predsednik Hrvatske selja~ke stranke Vlatko Ma~ek
je 1936. godine Tesli poslao telegram ~estitke sa re~ima
“velikom sinu naroda srbskog, a domovine Hrvatske”. U
uzvratnom telegramu Tesla mu se zahvaljuje i
saop{tava kako se “jednako ponosi srbskim rodom i
hrvatskom domovinom”. Ne znam koliko se zaista
ponosio hrvatskom domovinom, ali je svuda sa ponosom
isticao svoje srpsko poreklo.
Jovan Cviji} (1865-1927): osniva~ SGD,
predsednik Srpske kraljevske akademije,
profesor i rektor BU. Po~asni doktor
sorbonskog univerziteta i Karlovog
univerziteta u Pragu. Jedan je iz ~uvene
generacije prof. Vuji}a. Bavio se
dru{tvenom i fizi~kom geografijom,
geomorfologijom, etnografijom,
geologijom, antropologijom.

13. Doktorirao je u Be~u 1893. g. (“Karst”).
Monografija o karstu (krasu) proslavila
ga je u Evropi. Pomak u svetskoj nauci
je uvo|enje balkanskih psiholo{kih
tipova u antropogeografskom delu
“Balkansko poluostrvo”. Njegovo delo
“Geomorfologija” daje prikaz Balkana i
danas predstavlja obaveznu geografsku
literaturu na Balkanu. Bio je ~lan 8
akademija nauka, primio je 10
odlikovanja. Nakon I Svetskog rata
dao je zna~ajan doprinos u definisanju
politi~kih granica nove jugoslovenske
dr`ave. Zajedno sa Pupinom uticao je da
Kraljevini SHS pripadnu Banat, Baranja,
Dalmacija, Bledski trougao,…

14. U stru~nim evropskim krugovima su mu
prebacivali da su subjektivizam, srpski
patriotizam ili ~ak nacionalizam, bitno
uticali na njegove nau~ne stavove
(pogotovu kod “iscrtavanja” granica i
definisanja psiholo{kih tipova balkanskih
naroda). Prosto je nepravda da danas
mladi o Cviji}u jako malo znaju.
Mihajlo Pupin (1854-1935): nau~nik,
pronalaza~ i prof. na Univerzitetu u
Kolumbiji. Dao zna~ajan doprinos polju
vi{estruke i be`i~ne telegrafije i telefonije,
rendgenologije. Postavljanjem induktivnih
(Pupinovih) kalemova du` vodova na
odre|enim rastojanjima re{io je problem
pove}anja dometa prostiranja telefonskih
struja. Otkrio je sekundarnu rendgensku
radijaciju i brzu metodu rendgenskog snimanja.

15. Za autobiografsko delo “From immigrant
to Inventor” (kod nas “Sa pa{njaka do
nau~enjaka”) 1924. godine dobio je
Pulicerovu nagradu. Bio je po~asni doktor
18 u svetu naj~uvenijih univerziteta.
Jedan manji krater na Mesecu nosi
njegovo ime.
Na Pariskoj mirovnoj konferenciji bitno je uticao na
kona~ne odluke o granicama Kraljevine SHS. Njegovo
pismo Vudrou Vilsonu presudno je uticalo da SAD ne
priznaju Londonski ugovor iz 1915., kojim su od strane
Francuske, Engleske i Rusije u~injeni teritorijalni
ustupci, pa je Rumuniji pripao Banat, Bugarskoj deo
Makedonije, Italiji Dalmacija. Njegov patriotizam bio
je o~igledan, ali je paradoksalno da je kod nas Pupin
poznat po njemu, a mnogo manje po svom izuzetnom
nau~nom doprinosu.

16. Ineresantan je i slu~aj Milutina
Milankovi}a (1879-1958). Do pre
nekoliko godina retko ko je znao za
njega. Pa i oni koji su ~uli za njega
govorili su o njemu kao o autoru
najsavr{enijeg kalendara. A stvari su
stajale sasvim druga~ije:
Milankovi}ev doprinos savremenoj
klimatologiji svrstava ga u sam
svetski nau~ni vrh. Tome u prilog:
Milankovi} je na{ najcitiraniji nau~nik
svih vremena, pri ~emu njegov indeks
citiranosti stalno raste.
Dodu{e, njegova teorija o ledenim dobima dugo je od
strane nekih eksperata bila osporavana, ali je punu
afirmaciju dobila u kasnim 60-tim i 70-tim, kada su je
istra`ivanja morskih sedimenata nedvosmisleno
potvrdila.

17. Predlog reforme kalendara u odnosu na njegov rad u
klimatologiji sasvim je efemerno delo. Uzgred, iako je
njegov predlog kalendara dobar poku{aj “mirenja
pravoslavnog i katoli~kog kalendara” on, ipak, nije
najsavr{eniji. O ~emu se radilo:
Bez obzira na to, do skoro se u na{oj {iroj javnosti nije
ni znalo za ovu teoriju.
Na Saboru svepravoslavnih crkava u Carigradu 1.
maja 1923. godine razmatran je problem reforme
julijanskog kalendara, kojom bi se smanjila razlika u
du`ini trajanja kalendarske i tropske (astronomske)
godine i bar za du`i period izjedna~ili julijanski i
gregorijanski kalendar. Na{u delegaciju ~inili su
mitropolit Gavrilo Dra`i} i Milutin Milankovi}, koji
je predlo`io reformu koju su svi prihvatili (ali ne i
sproveli).

18. Milankovi}ev predlog interkalacionog
pravila (za povremeno dodavanje ili
oduzimanje dana od kalendarske godine)
bio je kvalitetniji od pravila u
greorijanskom kalendaru, ali metodolo{ki
nije bio nov. Sli~an predlog dao je Maksim
Trpkovi}, u radu “Reforma kalendara” 1900.
godine.
“Julijanska” godina du`a je od tropske za 11min14s, a
gregorijanska za 26s. Razlika izme|u “Milankovićeve”
i tropske godine iznosi svega 2 sekunde godi{nje, kao i
kod Trpkovi}a.
Uz sva priznanja, Milankovi}ev kalendar nije
jednoglasno prihva}en. Neke pravoslavne crkve su
pre{le na njegov kalendar (gr~ka, rumunska, bugarska,
carigradska, antiohijska, aleksandrijska,…), ali SPC
nije u poku{aju da predstavlja branu ekspanzije
katoli~ke crkve.

19. Milankovi} je autor je teorije (“Kanon osun~avanja
Zemlje i njegova primena na problem ledenih doba”) o
ledenim dobima na Zemlji. Po ovoj op{te prihva}enoj i
potvr|enoj teoriji, do velikih klimatskih promena i
kvazi-periodi~nih pojava ledenih doba na Zemlji dolazi
zbog periodi~nih poreme}aja u kretanjima Zemlje oko
Sunca i sopstvene ose. Pokazao je da promene
karakteristika orbita planeta menjaju sezonsku i
prostornu raspodelu osun~avanja, {to ima za posledicu
i promenu klime.
Iako je Milankovi}ev predlog reforme kalendara
kvalitetan, danas to nije najprecizniji kalendar,
pogotovo {to je du`ina tropske godine promeljiva
kategorija. U Milankovi}evom nau~nom opusu, reforma
kalendara ipak je od manjeg zna~aja u odnosu na
njegov glavni nau~ni doprinos iz oblasti klimatologije.

20. Zbog delovanja Sunca, Meseca i ostalih planeta dolazi
do promena ekscentriciteta Zemljine orbite, nagiba
njene ose rotacije, promene brzine rotacije, precesije ose
rotacije, usporavanja rotacije, precesije položaja
ravnodnevica, pomeranja polova, itd. Radi se o malim
periodi~nim promenama, koje du`e deluju}i dovode do
klimatskih promena.

21. Milankovi} je utvrdio 3 osnovna elementa u Zemljinom
kretanju koji se periodi~no menjaju, {to dovodi do
promene osun~avanja na Zemlji i do klimatskih
promena. To su:
1. periodična promena položaja
Zemljine ose – precesije za
ciklus od 22 000 godina
2. periodična promena eksentriciteta
orbite od 105.000 godina
3. periodična promena nagiba
Zemljine ose u odnosu na
ekliptiku od 41.000 godina
Superponiranjem ovih tzv.
Milankovi}evih ciklusa (Furijeova
analiza) dobijaju se periodi
zahla|enja i otopljavanja.

22. Klimatski ciklusi iz Milankovi}evih prora~una
(njegova astronomska teorija ledenih doba) u po~etku
je nailazila na kritike, ali je nakon nekoliko decenija
na{la dokaze u geologiji, biologiji i drugim studijama.
Konačnu potvrdu dobija sa CLIMAP projektom (Climate
Mapping, Analysis and Prediction) (1971-1976.) .
U~esnici projekta bili su danas jako poznati
nau~nici Imbri, [eklton i Hejs. Iako je projekat
CLIMAP izneo neke malo druga~ije podatke o ledenim
dobima, Milankovi}eva teorija do`ivela je trijumf.
U savremeno doba promena nagiba Zemljine ose i
ekscentriciteta deluju u smeru zahla|enja, a precesija
Zemljine ose u smeru otopljavanja. Ova
neujedna~enost ne}e uticati na promenu klime dok se
sve tri promene ne sinhronizuju u jednom pravcu
delovanja, {to }e dovesti do novog ledenog doba.

23. Verovatno je to doprinelo da se kod nas o
Milankovi}evom nau~nom doprinosu sve vi{e zna. To
je dobro i pravedno. Mo`da sam ja bio prestrog u
oceni na{eg mentaliteta kada je Milankovi} u pitanju.
Ostaje pitanje: da li je bilo potrebno da nam drugi
ka`u koliko je zna~ajan njegov rad da bismo po~eli
da ga cenimo?
Naslu}ujem (a slutiti jo{ jedino znam) da je uspeh
nau~nog rada Milutina Milankovi}a kod nas
namerno guran u anonimnost iz politi~kih razloga.
Drugi su ga cenili vi{e nego mi! Potvrda toga je da ~ak
dva kratera (na Mesecu i na Marsu) nose njegovo ime.

24. Moje slutnje inicirane su
ocenom Suda ~asti Univ. u
Beogradu od 1.6.1950. g. U
njoj je procenjivana
podobnost M.M. U
karakteristici se ka`e da
je M.M. odli~an nau~nik i
stru~njak, ali je “vrlo star
i o nekom njegovom li~nom
razvoju nema ni govora… Dodu{e, dobar je pedagog, ali
predavanja jedva otaljava… Po politi~koj orijentaciji
pripada poznatoj matemati~koj kliki… Marksizam –
lenjinizam uop{te ne poznaje, niti pokazuje ikakav
interes za njega… Smatramo da je na{ politi~ki
neprijatelj i da }e kao takav umreti. Mo`e se iskoristiti
kao nastavnik i nau~nik.”

25. Izme|u ostalog, tretirali su ga kao ideolo{kog
neprijatelja jer je 1938. g. dobio Orden Jugoslovenske
krune III reda. To je shvatano kao odlika lojalnosti
dinastiji, iako se pre rata dru`io sa Mikom Alasom, koji
je bio u dinasti~koj nemilosti, i sa princom or|em
Kara|or|evi}em, koga je porodica eliminisala kao
pretedenta na presto. Po svemu sude}i zamerano mu je,
{to je kao nekada{nji be~ki student (bio je prvi Srbin
doktor tehni~kih nauka, nakon {to je, 1904. godine, u
Be~u odbranio disertaciju) imao “privilegovan” polo`aj
u zarobljeni{tvu (slu`bovao u biblioteci Ugarske
akademije nauka). U tu kategoriju optu`bi spada i to i
{to mu je “Kanon…” pre{tampan u Nema~koj (nakon
{to je kompletan tira` stradao nakon 6-to aprilskog
bombardovanja), na intervenciju njegovog prijatelja i
kolege, koji je bio na visokoj funkciji u nema~koj vojci.

26. Pritom se previ|alo (ili namerno pre}utkivalo) da je
nakon aneksione krize u Bosni, Milankovi} 1909. god.
pre{ao iz Be~a u Beograd, iako je tamo iamo sjajnu
poziciju. Njegov patriotizam bio je zaboravljen!
Dobro je da je u na{oj javnosti (na neki na~in)
rehabilitovan nau~nik Milutin Milankovi}. Ali je za
`aljenje da ima na{ih nau~nika koji su u potpunosti
ostali u mraku na{eg neznanja ili smo ih zaboravili.

27. Atanasije Stojkovi}

28. Jun mesec leta gospodnjeg devetsto osme. Bogu iza le|a,
posle uobi~ajeno duge, ledene zime, usnuli Sibir po~eo je
da se budi. Studene no}i postale su kratke, obdanice
du`e. ^uvene sibirske breze samo {to su olistale.
Nastupio je period dopadljivog, mada mo~varnog i
malari~nog Sibira.

29. 30. juna svanulo je uobi~ajeno, normalno jutro u
dosadnom i slabo naseljenom Sibiru. Bilo je tako sve
do 7 sati i 17 minuta. A onda…
Kad je to puklo u pola osam. Desila se eksplozija kakvu
~ovek do tada na Zemlji nije zabele`io, a verovatno ni
video. Vatrena kugla, koja je doletela sa nebesa,
eksplodirala je u Tunguziji (sinonim za zemlju
nedo|iju). Napravila je r{um na tlu, ali i u atmosferi.
Vatrena kugla je suknula 20 km uvis, prasak se ~uo na
rastojanju od skoro 1000 km od mesta eksplozije.
Bilo je to zastra{uju}e ~udo nevi|eno!

30. Na 2150 km2 oko mesta eksplozije radijalno je bilo
oboreno oko 80 miliona stabala, a oko 18 km okolo
besneo je po`ar, dok je na 30-40 km bilo sve razoreno.
Hiljade sobova je neposredno stradalo. Nije poznato da
li je u ovoj nenaseljenoj oblasti bilo ljudskih `rtava, ali
su u 60 km udaljenom mestu Vanavara ljudi zbog
vreline morali da zaklanjaju lice. Zemljotres je dva
puta obi{ao planetu, a visoki noktiluscentni sedefasti
oblaci od fine pra{ine rasejavali su svetlost, tako da su
usred no}i ~ak u Londonu mogle da se ~itaju novine
~ak nekoliko nedelja posle eksplozije.

31. Tungusko telo je bilo veli~ine do 50 m, a eksplozija je
odgovarala eksploziji 15-20 Mt TNT (eksplozija u
Hiro{imi iznosila je 18 kt TNT). Ako se odbace egzoti~ne
teorije o udaru (pad mini crne rupe ili tela od
antimaterije, eksplozija NLO, nuklearni udar
vanzemaljaca …), danas se smatra da se radilo o
udaru meteoroida (asteroida ili dela komete), koji je na
visini od 8-9 km ekspodirao usled udarnog talasa. Da
se pad desio samo par sati kasnije Sankt Peterburg bi
bio zbrisan sa lica Zemlje.

32. OK! De{avaju se ovakve katastrofe, na svu sre}u
ne tako ~esto, ali kakve to ima veze sa na{im
nau~nicima (pogotovo zaboravljenim)?
Ima, ali jo{ samo malo strpljenja!
U to vreme u svetu ili nisu znali {ta se desilo ili su
samo slutili da je ne{to “puklo” u Rusiji. A u carskoj
Rusiji i kasnije u SSSR-u de{avail su se manje-vi{e
dramati~ni doga|aji (neuspela revolucija 1905, I svetski
rat, Oktobarska revolucija 1917, smrt Lenjina,
Staljinova diktatura, beda, glad, stradanja, …). Ko bi
jo{ istra`ivao eksploziju Bogu iza le|a, u bespu}u
Sibira?

33. Sa kakvom-takvom stabilizacijom situacije pojavile su
su se ideje da se ispita Tunguska eksplozija. Leonid
Kulik je u periodu 1927-1939. preduzeo {est ekspedicija
do Tunguzije, sa nadom da }e na mestu udara, na
samoj povr{ini otkriti “rudnik ~istog gvo`|a”, ~ija bi
masa bila preko ~etiri miliona tona. Problemi su bili
ogromni: velika udaljenost, kratko leto, nedostatak
puteva, malarija, malo svedoka, nedostatak opreme,
ote`ano snabdevanje, itd.

34. Nisu otkrili meteorit (eksplodirao je u vazduhu), ali su
ustanovili mesto udara, otkrili mnoge artefakte, koji su
to potvr|ivali. Velika korist je i {to je detaljno ispitan,
do tada, neistra`en predeo. Kulik je dao imena
nepoznatim lokalitetima. Okolna brda nazvao je po
imenima svetski poznatih “meteoriti~ara”. Jedno brdo,
visine oko 150 m, nazvao je Stojkovi}. O~igledno se
radi o srpskom prezimenu.

35. Ko je Stojkovi}?
Atanasije Stojkovi}, na{ ~ovek koji
je napisao prvu monografiju o
meteoritici na svetu, prvi ud`benik
fizike na srpskom (dodu{e na slaveno-
serbskom) jeziku, prvi roman u novijoj
srpskoj knji`evnosti. Bio je prvi pravi
nau~nik me|u Srbima. Napisao je i
prvu srpsku enciklopediju prirode. Pisao
je i o lekovitom bilju, astronomiji,
fizi~koj geografiji, …
Ro|en je 20.9.1773. u Rumi, u veoma siroma{noj
porodici. U Rumi je zavr{io osnovnu {kolu (Prva srpska
{kola) i gimnaziju (Vaznesenjska {kola). Istu {kolu
zavr{io je i Teodor Filipovi}, sa kojim je radio kao
profesor na Univerzitetu u Harkovu.

36. Po savetu svojih profesora odlazi u [opron i Segedin,
gde je ubrzano zavr{io gimnaziju, s obzirom da mu nije
bila priznata svr{ena {kola u Rumi. Te{ko se {kolovao,
jer je pomo}, koju je dobijao od dobrotvora, bila mala, a
i deo je slao majci. Zahavaljuju}i pomo}i mitropolita
Stratimirovi}a i pomo}i od 300 forinti, za koju je uspeo
da se izbori, odlazi na studije u Getingen 1797. godine.
Pre toga je boravio u Be~u, gde se upoznao sa Dositejem
Obradovi}em. U Getingenu je bio blizak sa ~uvenim
profesorima H. Hajneom i L. [lecerom. Tamo je pisao i
poeziju, a poseban interes je ispoljavao za fiziku,
matematiku i istoriju. Doktorirao je filozofiju i postao
je ~lan ~uvenog Getingenskog dru{tva 1797. godine.
Pisao je na slaveno-serbskom jeziku, a svrstavaju ga u
pisce tzv. Dositejeve epohe. Interesantno je da je ~ak i u
svoje nau~ne spise unosio lirske elemente. Od 1799. do
1803. boravio je u Budimu, ali tamo kao pravoslavac,
nije mogao da na|e dobar posao.

37. Tamo je napisao je filozofski spis sa elementima
knji`evnog dela “Kandor ili otkrovenije egipatskih
tain” (1800). Objavio je i sentimentalni roman “Aristid
i Natalija” (1802) u kojem osim o ljubavi doti~e i teme
prijateljstva, roditeljske ljubavi, ali i ljubavi prema
selu, prirodi, itd. U to vreme objavljuje i zbirku pesama
“Stihi kakovim obrazom ljubov u braku sohraniti
mo`no”, odu “Na smert besmertnago Jovana Raji~a”.
Tokom 1798. i 1799. radi na svom glavnom delu “Fisika
prostim jezikom spisana za rod slaveno-serbski”.
Knjigu je napisao u tri toma, na oko 1000 strana, sa
crte`ima. Rukopis je zavr{io u Getingenu, a tomovi su
{tampani tokom 1801, 1802 i 1803. godine.

38. Bila je to prva knjiga fizike na srpskom jeziku. Njeno
objavljivanje bio je pravi podvig, s obzirom da u to
vreme Srbi jo{ nisu imali ni samostalnu dr`avu,
knji`evni jezik, gramatiku, nau~ne i du{tvene ~asopise.
Bilo je svega nekoliko srpskih {kola, ve}inom u
Vojvodini, a obrazovanje se uglavnom odvijalo u
manastirima. Prirodne nauke su bile tek u povoju, iako
su se u Evropi uveliko razvijale.
Prvi prirodnjaci sa na{ih prostora u
to vreme bili su Jovan Rai}, Pavle
Had`i}, Stefan Stratimirovi},
Kengelac i Zaharije Orfelin (pisao ~ak
i o pojavama polarne svetlosti kod
nas). Prilikom pisanja “Fisike”
Stojkovi} se verovatno slu`io
Orfelinovim “Ve~itim kalendarom”.

39. “Fisika” je napisana po `elji D.
Obradovi}a, sa kojim se Stojkovi}
stalno dopisivao. Svaki tom ima po
tri poglavlja, koja osim problematike
fizike, tretira i sadr`aje hemije,
astronomije, mineralogije, geografije,
sa dosta sadr`aja knji`evnog
karaktera. Sa dana{njeg stanovi{ta
mnogo toga u knjizi deluje naivno i
nenau~no, ali treba shvatiti trenutak
njenog pojavljivanja. Poseban
problem bio je i nepostojanje stru~ne
terminologije na srpskom jeziku.
Prodato je oko 1850 primeraka ove
knjige.

40. U prvoj knjizi razmatraju se osobine
tela (prostornost, poroznost, gustina,
…), kretanje, itd. (prvo poglavlje). U
drugom poglavlju govori o materiji,
koja izgra|uje sva tela i svemir. Pi{e
o poreklu tela u svemiru, Sun~evom
sistemu, kometama koje mogu da
uti~u na plime i oseke. Sunce tretira
kao izvor svetlosti i `ivota. Govori o
“sili tja`esti” koja se prostire kroz
Kosmos.
U tre}em poglavlju prve knjige tretira Zemlju kao
nebesko telo, njeno kretanje oko sopstvene ose i Sunca.
Pi{e o Zemljinoj unutra{njosti, zemljotresima,
vulkanima, … Dokazuje da je sferan oblik Zemlje
uzro~nik razli~itih uslova za `ivot na njoj.

41. U drugoj knjizi “Fisike” Stojkovi} nastavlja da pi{e o
Zemlji (brdima, moru, vetrovima). Govori io svetlosti i
njenim svojstvima (o odbijanju, prelamanju, bojama).
Razmatra i vazduh i Zemljinu atmosferu (pritisak,
sti{ljivost, vla`nost).
U tre}oj glavi nastavlja
da pi{e o pojavama u
vazduhu (rosa, mraz,
ki{a, sneg, kru`enje vode).
Pi{e i o gromovima i
munjama, biljnom svetu,
praznovericama.

42. Verovatno je izdavanje “Fisike” doprinelo da 1803.
godine Stojkovi} bude izabran za redovnog profesora
fizike na Harkovskom Univerzitetu. Te godine formiran
je i Univerzitet u Petrogradu. Interesantno je da je na
ovim univerzitetima bilo vi{e profesora Srba.
Knjigu “Serbski sekretar” napisao je 1802. godine. Ona
predstavlja zbirku obrazaca, pisama i drugih oblika
zvani~ne komunikacije me|u ljudima.
Bio je cenjen me|u kolegama, tako
da je u dva mandata (1807-1808. i
1811-1813.) bio rektor Univerziteta u
Harkovu. Zahvaljuju}i njegovoj
inicijativi i anga`ovanju profesori
Univerziteta osnovali su u Harkovu
U~eno dru{tvo (prete~a Akademije
nauka).

43. U Harkovu je napisao jo{ jednu zna~ajnu knjigu:
“O vozdu{nih kamnjah i ih proizho`denjij”. Bila je to
prva knjiga koja je u svetu napisana o meteoritima.
Monografija je zna~ajno uticala na razvoj ruske
meteoritike. U njoj je zabele`io podatke o padovima
meteorita i izneo je hipoteze o poreklu meteorita.
Za meteorite se zainteresovao 1787.
godine kada je dobio komad
meteorita @igajlovka.
Stojkovi} je bio pristalica teorije o
flogistonu, nedektibilnoj supstanci
koja prenosi toplotu me|u telima.
Ova teorija je bila op{te prihva}ena
u XIX veku, ali je kasnije odba~ena.
Flogiston naziva “teplotnik”. Po
njemu “Ognjenije ~astice po zakonu
soob{~enija vsegda idu ka
hlad{nemu telu.”

44. Poznat je i njegov spis
“Na~alnija osnovanija
fizi~eskoj astronomij”
(Harkov, 1813) u kojoj
navodi tada najnovija
saznanja o Sun~evom
sistemu.

45. Stojkovi} je 1810. otputovao u Austriju. Tamo se
sumnjalo da je do{ao po tajnom zadatku, s obzirom da
je ~esto govorio o sebi i planovima da se formira
jugoslovenska dr`ava koju bi ~inile BiH, Srbija i
Bugarska. Govorio je i o planovima za prosve}ivanje
srpskog naroda. Po naredbi cara Franca I vra}en je u
Rusiju. Usledio je niz doga|aja u kojima je on bio
glavni akter, koji su mu u velikoj meri naru{ili ugled i
zbog kojih je smenjen sa pozicije rektora. Sam je tra`io
od ruskog cara Aleksandra I da ga razre{i du`nosti
profesora.
Naime zloupotrebio je status
koji mu je dodelio Aleksandar I
i iz Austrije uvezao velike
koli~ine robe (vino, poludrago
kamenje), koju je potom
prodavao po Rusiji, {to je
nedostojno za jednog rektora.

46. Osim toga od strane jednog profesora bio je optu`en za
maltretiranje (savremenim re~nikom za mobing), za
neodr`avanje nastave i pretvaranje Univerziteta u
trgovinsku radnju. Tako ga je pohlepa, koja je
verovatno posledica sirotinjskog detinjstva, ko{tala
ugleda i visoke pozicije na Univerzitetu. Bez obzira na
sve on je nastavio da se bavi nau~nim radom.
I kasniji postupci su ru{ili njegov moralni ugled. Od
ruskog cara je dobio je oko 26 000 jutara (skoro
15 000 ha) u Besarabiji. Optu`uju ga da je Srbe koji su
se doseljavali u Rusiju poku{avao da naseli u
Besarabiju i pretvori ih u kmetove.
Poslednje godine `ivota proveo je u Petrogradu. Poznato
je da je bio u kontaktu sa crnogorskim mitropolitom
Petrom I Petrovi}em. ^ak se smatra da je od njega
dobio i akreditiv za zastupanje interesa Crne Gore u
Rusiji. Bio je u kontaktu i sa Kara|or|em.
Umro je u Harkovu 1832. godine.

47. Njegovoj dana{njoj anonimnosti verovatno je doprineo i
sukob sa Vukom Karad`i}em oko prevoda “Novog
zaveta”. Naime, 1812. g. u Petrogradu i Harkovu
formirana su Biblijska dru{tva. Vuk je doneo u
Petrograd svoj prevod “Novog zaveta” na narodnom
srpskom jeziku, sa namerom da ga objavi u Lajpcigu.
Nije dobio saglasnost, jer su srpski
intelektualci (mitropolit Stratimirovi},
Stojkovi} i drugi) smatrali da je jezik
prevoda skaradan i pogre{an. Stojkovi}
je prihvatio zadatak da Vukov prevod
prilagodi slaveno-serbskom, ali je
kasnije odustao od toga jer je smatrao
da je Vukov prevod o~ajan. Sam je
preveo “Novi zavet”, ali taj prevod nije
prihva}en jer jezik prevoda nije bio ni
srpski ni slaveno-serbski.

48. Bilo kako bilo Stojkovi}ev prevod
objavljen je u Lajpcigu 1834.
godine, posle njegove smrti. Vukov
prevod objavljen je tek 1847. god.
Premda se radilo o sukobu dva koncepta srpskog jezika
(narodnog i slaveno-serbskog) razumljiva je Vukova
ljutnja. On je koristio svaki momenat da Atanasija
Stojkovi}a predstavi u negativnom svetlu.
Bez obzira na sve, Atanasije Stojkovi}, zbog
svog doprinosa srpskoj nauci, ne zaslu`uje da
bude zaboravljen i potpuno anoniman.

49. Nave{}u i primer savremenog zna~ajnog nau~nika, koji
je u`ivao punu slavu i ugled, sve do nekoliko godina
nakon smrti, kada je pao u zaborav. Ankete koje sam
obavljao me|u svojim studentima i u~enicima ukazuju
da je zanemarljiv procenat onih koji su samo ~uli za
ovog nau~nika koji je dao veliki doprinos svetskoj
nauci. A bolje je i ne pominjati poznavanje njegovog
nau~nog opusa.

50. Pavle Savi}

51. Pavle Savi} je na{ nau~nik, fiziko-hemi~ar
svetskog formata, pionir u oblasti nuklearne
fisije, za kojeg na{e mlade generacije nisu
ni ~ule.
Ro|en je 10.1.1909. u Solunu, gde je njegov otac, koji je
bio veterinar, dobio slu`bu u Slobodnoj carinskoj zoni
Srbije. U Solunu je proveo najranije detinjstvo, a onda
su se ~esto selili zbog posla njegovog oca. Osnovnu
{kolu i gimnaziju zavr{io je u Beogradu i Po`arevcu.
Govorio je da se za fiziku i hemiju zainteresovao kada
je u ku}i svoga dede prona{ao knjigu o atomistici
Ru|era Bo{kovi}a. Nakon maturiranja upisao je
studije na Katedri za fizi~ku hemiju na onda{njem
Filozofskom fakultetu u Beogradu.

52. Bio je odli~an student, tako da je dr`ao ve`be
studentima mla|ih godina. Studije je zavr{io 1932. g. S
obzirom da nikada nije imao dlake na jeziku, do{ao je
u sukob sa {efom Katedre, prof. Milojem Stojiljkovi}em.
Nakon toga dao je ostavku na mesto asistenta. Ubrzo se
kao asistent zaposlio na Medicinskom fakultetu, kod
~uvenog profesora Dragoljuba K. Jovanovi}a,
nekada{njeg saradnika Marije Kiri na Institutu
za radijum u Parizu. Po preporuci profesora Jovanovi}a
dobio je 1935. g. {estomese~nu stipendiju francuske
vlade za usavr{avanje na pomenutom Institutu.
Tamo je shvatio da mu ne dostaju nova
saznanja u oblasti radiologije, ali je
radom to brzo nadoknadio. Uo~ila ga je
Irena @olio-Kiri, Marijina }erka, i
ponudila mu da radi sa njom na
problemu radioaktivnosti koja nastaje
neutronskim ozra~ivanjem urana.

53. Rad je bio mukotrpan. Sam Pavle Savi} je govorio da
mu se de{avalo da od umora stoje}i zaspi u laboratoriji.
Irena, koja je bila nobelovac, svojim autoritetom je
izdejstvovala da se {estomese~na stipendija produ`i na
skoro petogodi{nji rad. Njihova ideja je bila da
bombardovanjem urana, ~iji je redni broj 92,
neutronima dobiju elemente te`e od urana, tzv.
transurane, sa rednim brojevima 93 i 94, koji bi po
svojim osobinama, na osnovu Mendeljejevih tablica,
trebalo da imaju osobine sli~ne renijumu i osmijumu.
Dobili su element sa poluperiodom raspada od 3.5 h
(R3.5h), za koji im se ~inilo da se pona{a sli~no
aktinijumu (redni boj 89). Analize su pokazale da se
radilo o elementu sa osobinama lantana, ~iji je redni
broj 57. Rezultat je bio {okantan!
Objavili su ga u radu septembra 1938. godine.

54. Nakon objavljivanja ovog rada nema~ki nau~nici Oto
Han i Fric [trasman napisali su pismo Ireninom mu`u,
nobelovcu Frederiku @oliu, sa molbom da ubedi autore
da demantuju “nemogu}e i pogre{ne rezultate”, jer }e u
suprotnom “biti prinu|eni da opovrgnu”. Irena i Pavle
nisu demantovali svoje rezultate. Han i [trasman su
ponovili eksperiment po~etkom 1939. i potvrdili da je
R3.5h zaista izotop lantana. Ustanovili su da se u sli~nim
reakcijama dobija i barijum. Rezultati su upu}ivali da
je do{lo do fisije (cepanja) uranijumovog jezgra. Do
ovakvog zaklju~ka nisu do{li tako glatko.
Han je o rezultatima obavestio svoju dugogodi{nju
saradnicu Lizu Majtner. Ona je bila Jevrejka i nakon
aneksije Austrije, tajno je pobegla iz Nema~ke (neki su
tvrdili da je [trasman pro{vercovao u gepeku
automobila).

55. Majtnerova je ube|ivala Hana da je
do{lo do nuklearne fisije (ona je tvorac
termina), u {ta je Han sumnjao i tvrdio
da je isklju~ivo hemija odgovorna za
dobijene rezultate. Han je svoje
tuma~enje objavio u ~lanku, a Liza je
dala fizi~ko obja{njenje te pojave mesec
dana kasnije u saradnji sa svojim
ne}akom Otom Fri{om.
Majtnerova je bila jedna od prvih koji
su shvatili da je mogu}e podeliti jezgro
uranijuma do barijuma i kriptona, uz
emisiju nekoliko neutrona i osloba|anje
velike energije ({to obja{njava gubitak
mase).

56. U radu je ustanovila i mogu}nost lan~ane reakcije
koju bi omogu}ili oslobo|eni elektroni uz emitovanje
velike koli~ine energije. Kasnije je to iskori{}eno za
konstruisnje atomske bombe, koja je ba~ena kada je
rat prakti~no bio zavr{en, ali je to trebalo da poka`e
ko je jedina svetska sila. Ubrzo potom A bombu su
napravile i druge sile. Tek kasnije fisija je iskori{}ena
za mirnodopsko dobijanje energije.
Interesantan detalj: kada se krajem II sv. rata po~elo
da zucka o nekom novom mo}nom oru`ju, Milovan
ilas je pitao P. Savi}a da li se njegova otkri}a mogu
iskoristiti za to oru`je, ovaj je to apsolutno negirao.

57. Nakon otkri}a fisije nau~na javnost o~ekivala je da }e
Nobelova nagrada biti dodeljena tandemu @olio-Kiri-
Savi} i Hanovom timu. Me|utim, po~eo je II sv. rat i ova
nagrada nije dodeljivana nekoliko godina. Na op{te
zaprepa{}enje za otkrivanje fisije 1944. godine Nobelova
nagrada za hemiju dodeljena je samo Oto Hanu, koji je
samo potvrdio rezultate Pavla i Irene. Nepravda je
u~injena i Lizi Majtner, ali k’smet mu takav, {ta da se
radi.
Po~etkom rata Savi} se prijavio kao
dobrovoljac, ali je Francuska proterala
sve strance. Vratio se kao profesor na
Medicinski fakultet u Beogradu. Po{to je
od 1939. godine bio ~lan KPJ, od Tita je
dobio zadatak da instalira radio stanicu
za vezu sa Moskvom. U NOB se ulju~io
1941. gde je bio glavni {ifrant pri NOVJ.

58. Pavle je u Drvaru 1943. zamerio Titovoj sekretarici (i
ljubavnici) da nije u redu to {to pse hrani mesom, a
borci gladuju. Udaljen je iz Vrhovnog {taba i preba~en
u VII kraji{ku brigadu. To ga nije pokolebalo. Pred
kraj rata Tito {alje Savi}a u SSSR da bolje upozna
nuklearnu tehnologiju SSSR. Tamo je u Institutu za
fizi~ke probleme radio sa nobelovcem Pjotr Kapicom i
na problemima fizike niskih temperatura. Tokom
zvani~ne posete Moskvi Tito je kri{om pozvao Savi}a da
se vrati u Jugoslaviju i bude glavni ~ovek u izgradnji
nuklearnog instituta. Kroz par godina po~ela je
izgradnja nuklernog instituta u
Vin~i, na ledini punoj zmija.
Gra|en je nau~ni grad, sa
laboratorijama, stanovima za
istra`iva~e, sa 1500 nau~nika,
prvim reaktorima u ovom delu
Evrope.

59. Jugoslavija se uspe{no uklju~ila u
tzv. uranijumsku groznicu. Bila je u
oblasti nuklearnih istra`ivanja u
svetskom vrhu (uz SAD, SSSR,
Francusku i Veliku Britaniju). Izgra|eni
su brojni ure|aji (uz dva reaktora,
akcelerator ~estica, izotopski separator,
Vilsonove komore, detektori zra~enja,
itd.). Partijski i dr`avni vrh bio je
zadovoljan. Iako se danas pojavljuju
mi{ljenja da je cilj Vin~e bio izgradnja
atomske bombe, Savi} je u svojim
kasnijim izjavama to negirao, tvrde}i
da je rad Instituta bio “mirnodopski”.
Institut je osnovan kao nau~ni centar za itra`ivnja u
oblasti fizike, hemije i biologije. Savi}u je u to vreme
{est godina u radu pomagao ~uveni levi~ar holandski
nuklearni fizi~ar Robert Valen.

60. Bilo je to zlatno doba nstituta. Ali
ve} tada je po~elo razgra|ivanje
Jugoslavije, pa i njene nauke. Projekti
su bili sve ambiciozniji i skuplji,
politi~ari su po~eli da uzmi~u i
“preispituju” isplativost takvog rada
Nau~nog instituta za nuklearnu
energiju u Vin~i, koji je, o ~uda, kroz
nekoliko godina dobio ime Institut
“Boris Kidri~”, po slovena~kom
politi~aru.
Po~ele su i me|urepubli~ke ~arke kao predigra
rasturanja Jugoslavije. Instituti u Zagrebu i Ljubljani
su saveznoj vladi prigovarali da "Vin~a" dobija najvi{e
sredstava iz zajedničke kase. Slovenija i Hrvatska su
to ocenile kao diskriminaciju.

61. Pod tim teretom i zbog nesta{ice para, sredstava,
Savezna komisija za nuklearnu energiju, na ~ijem ~elu
je bio Pavle Savi}, poklekla je uz saop{tenje da na{a
zemlja "ne mo`e samostalno da pla}a intelektualnu,
tehnolo{ku i materijalnu cenu razvoja i primene
nuklearne energije". Dr`ava je polako okretala le|a
Institutu, koji je bio presti`an u svetu.
Sa OOUR-izacijom rad u Vin~i se polako rasta~e, a
1958. g. de{ava se akcident na reaktoru nulte snage
R-B. OOUR koji je vodio ra~una o bezbednosti ostavio
je ovaj reaktor bez fizi~ko-hemijske za{tite sigurnosnih
i signalnih instrumenata). Petoro diplomaca i
postdiplomaca bilo je ozra~eno, a jedan od njih je
preminuo.
Pavle Savi} je bio direktor Instituta od 1960. do 1966.
Insistirao je na transparentnosti u radu, {to ga je
~esto dovodilo u sukob sa namerama Vlade.

62. Nalazio se i na brojnim odgovornim du`nostima (~lan
Saveta federacije, predsednik Privrednog saveta Srbije,
itd). Bio je redovni ~lan SANU od 1948. godine, iako
formalno nije doktorirao, s obzirom da je zbog rata
morao da se vrati iz Francuske. Po~asni doktor
Beogradskog univerziteta postao je 1957. godine. Bio je
predsednik SANU od 1971. do 1981. godine. [ta god da
je radio u `ivotu, radio je po{teno i predano. Imao je
britku inteligenciju i nagao temperament, zbog ~ega se
zamerao mo}nicima. Ali nije pravio kompromise. Zato
je podneo ostavku na mesto predsednika Savezne
komisije za nuklearnu energiju i jo{ 16 funkcija, oti{ao
iz Instituta i vratio se na Univerzitet, gde je nastavio
da se bavi naukom.

63. U nauci je bio svestran. Interesantno je da je 1961. u
nekoliko saop{tenja u SANU zajedno sa matemati~arem
Radivojem Ka{aninom razmatrao problem, koji u
astrofizici nije ~esto prou~avan. Radi se o rotaciji
nebeskih tela. Oni polaze od toga da usled ogromnih
hidrostati~kih pritisaka u velikim masama kosmi~kih
tela dolazi do naru{avanja elektronske strukture atoma.
Iz potiskivanja ili izbacivanja elektrona iz omota~a
atoma nastaju nove osobine u makrotelima, me|u
kojima je i rotacija tela.

64. Po{to je pritisak najve}i u sredi{tu sfernih kosmi~kih
tela, tamo su atomi, kako ka`e Savi}, “najdeficitniji
elektronima”, {to im daje mogu}nost da se, s jedne
strane vi{e pribli`e zbog visokog pritiska i da se
pona{aju kao magneti (da imaju magnetne polove). Svi
atomi }e imati isti pravac i smer magnetnih momenata,
koji }e zavisiti od pravca i smera prvog atoma.
Rezultuju}i magnetni moment sistema predstavlja sumu
magnetnih momenata “elektrodeficitnih atoma”.
Nastanak magnetnog momenta sistema istovremeno
zna~i pojavu sprega koji dovodi do obrtnog kretanja,
najpre te`i{nog sloja, a potom i rotacije celog sistema.
Me|u astrofizi~arima ova
teorija nema mnogo pobornika.

65. Pavle Savi} je u`ivao veliki ugled. I
u Zemlji i u inostranstvu od svih je
smatran velikanom nauke, ~ovekom
besprekornog integriteta i velike
hrabrosti.
“Svojevremeno sam napustio Saveznu komisiju za
nuklearnu energiju jer se nisam slagao ni sa na~inom
rada Komisije, ni sa planovima razvoja iskori{}avanja
nuklearne energije. Sa Univerziteta sam otišao u penziju
jer se nisam slagao sa raznim stvarima, a posebno sa
radom na ud`benicima. Prihvatio sam da budem
predsednik SANU jer `elim da se nau~no-istra`iva~ki
rad pribli`i industriji, da ona koristi rezultate tog rada
da nau~nici ne moraju stalno da dokazuju da rade
ne{to korisno. Dosadilo mi je da se svakog dana
izvinjavam {to se bavim nau~nim radom” - govorio je
Pavle Savić.

66. Imao je ogroman nau~ni ugled u svetu. Dobio je dva
Ordena Legije ~asti, Medalju Raderforda, Zlatnu
medalju Lomonosova, brojna doma}a priznanja. Jedna
{kola u Beogradu nosi njegovo ime. Svojevremeno je
kritikuju}i usmereno obrazovanje rekao da je ono
“osveta biv{ih ponavlja~a”.
Umro je u Beogradu 30. maja 1994. Na li~ni zahtev nije
sahranjen u Aleji velikana, nego u porodi~noj grobnici.
A danas? Nema imena ovog pionira fisije u
na{im ud`benicima fizike, mlade generacije
nisu ni ~ule za njega. Stigla ga je osveta biv{ih
ponavlja~a

67. Eto tako se mi pona{amo prema na{im
velikanima. I nisu mladi krivi zbog toga!
Kriv je na{ obrazovni sistem.
Ne mo`emo o~ekivati da nas drugi cene,
ako sami sebe ne cenimo!
A na{i zaboravljeni velikani cenjeniji
su u svetu nego kod nas!

68. Hvala na pa`nji!