zoran

2. MARIO PUZO
SICILIJANAC

3. KNJIGA PRVA
Majkl Korleone, 1950.

4. Prvo poglavlje
Majkl Korleone je stajao na dugačkom drvenom doku u Palermu i posmatrao veliki prekookeanski brod
kako kreće na plovidbu do Amerike. I on je trebalo da bude na tom brodu, ali su mu od oca stigle nove
instrukcije.
Mahnuo je ljudima u malom ribarskom čamcu koji su ga dovezli do doka, ljudima koji su ga čuvali
poslednjih godina. Čamac je uhvatio beli penušavi trag prekookeanskog broda, nalik odvažnom pačetu što
pliva za svojom majkom. I oni njemu mahnuše, otpozdravljajući, nikada ih više neće videti.
Na doku je bilo živo, naokolo su se muvali radnici sa kapama na glavama, u širokoj radnoj odeći,
pretovarajući robu sa brodova na kamione prispele u pristanište. Behu to sitni, žilavi ljudi koji su više
podsećali na Arape nego na Italijane, lica zasenčenih onim velikim kapama. Medu njima će se naći novi
telohranitelji koji će se postarati da Majkl živ i zdrav dođe na sastanak sa don Kročeom Malom, koji je
bio Capo di capi, „prijatelj prijatelja", kako su to govorili Sicilijanci. Novine i spoljni svet nazivao ih je
mafijom, ali na Siciliji reč „mafija" nije prelazila preko usana običnih građana. Isto tako, ni don Kročea
nisu zvali „kapo di kapi", već isključivo „Dobra duša".
U toku svog dvogodišnjeg egzila na Siciliji Majkl je čuo raznorazne priče o don Kročeu, od kojih su
neke bile u toj meri fantastične da je njemu, posle izvesnog vremena, bilo već teško da poveruje da takav
čovek uopšte može postojati. Uputstva koja beše dobio od svog oca bila su, međutim, sasvim jasna:
naređeno mu je da, baš tog dana, ruča sa don Kročeom. Na njima dvojici bilo je da organizuju bekstvo sa
Sicilije najvećeg bandita u ovoj zemlji, Salvatorea Đulijana. Majkl Korleone nije mogao da napusti
Siciliju bez Đulijana.
Na samom kraju pristaništa, nepunih pedeset metara od Majkla, u jednoj uskoj ulici bio je parkiran
ogroman crni automobil. Ispred kola su stajala tri čoveka, izdaleka slični mračnim kvadratima usečenm u
blistavo tkanje svetla, nalik kakvom zlatnom zidu od sunčevih zraka. Majkl pođe ka njima. Zastade,
potom, za trenutak, da pripali cigaretu i dok je to činio pogledom prelete grad.
Palermo je smešten u podnožju kratera ugašenog vulkana, sa tri strane okružen planinama. Sa četvrte
strane ima izlaz u zasenjujuće plavetnilo Sredozemnog mora. Kad ga je Majkl na časak osmotrio, grad je
treperio pod zlaćanim zracima sicilijanskog podnevnog sunca. Tlom su se širile žile izatkane od crvenog
svetla, kao da ocrtavaju tragove krvi, na Siciliji vekovima besomučno prolivane. Zlatni zraci kupali su
mermerne stubove grčkih hramova, muslimanske minarete što hitaju ka nebesima, izdašno ukrašene fasade
španskih katedrala, na brdu preko puta mrštile su se ruševine drevnog normanskog zamka. Sve su to bili
ostaci raznih okrutnih vojski koje su vladale Sicilijom od davnina. A iza zidina tog zamka, kupaste
planine sezale su ka nebu kao da će ga ščepat i strgnuti sa visina, pa se činilo kao da i zemlja i nebo samo
što nisu pali na kolena i zdrobili pod sobom tu osunčanu naseobinu. Visoko gore, bezbrojni, sićušni
crveni jastrebovi šarali su blistavoplavi svod.
Majkl se zaputio ka onoj trojici što su ga čekali na kraju pristaništa. U crnim kvadratima polako su se
razaznavale crte lica i linije tela. Sa svakim korakom sve ih je jasnije video, i tada mu se učinilo da se
oni, polako, opuštaju, kao da su bili vezani pa se sad odmiču jedan od drugoga kako bi njega zagrlili.
Sva trojica znala su Majklovu priču. Da je on najmlađi sin velikog don Korleonea iz Amerike, Kuma,
čija se moć proteže sve do Sicilije. Da je ubio visokog policijskog oficira u Njujorku koji se zatekao na
licu mesta dok je Majkl likvidirao jednog neprijatelja Korleoneovog carstva. Da se krije ovde na Siciliji
zbog tih ubistava i da će se sada najzad, pošto su „stvari sređene", vratiti u otadžbinu da preuzme mesto

5. prvog naslednika trona u Porodici Korleone. Dobro su osmotrili Majklovu pojavu, gledali ga kako hoda,
brzo i bez ikakvog napora, nije im promakao njegov oprez, izrovašeni obraz što mu je davao izgled
čoveka koji je mnogo pretrpeo i prošao kroz mnoge opasnosti. Bio je to, izvan sumnje, čovek za svako
poštovanje.
Dok je Majkl silazio sa pristaništa, prvi mu je prišao jedan sveštenik, vidno popunjene mantije, sa
sivkastom kapom što oblikom podseća na slepoga miša. Belu svešteničku kragnu natrunila je sicilijanska
prašina, a duhovnikove lice bilo je mesnato, svetovno.
Bio je to otac Benjamino Malo, brat velikog don Kročea. Bio je sramežljive, pobožne naravi, ali odan
svom mnogo cenjenom bratu, kao da mu ama baš nikada nije zasmetala upadljiva blizina đavola.
Pakosnici su, štaviše, govorkali da otkriva don Kročeu tajne koje mu ljudi povere u ispovedaonici.
Otac Benjamino se nervozno osmehivao dok se rukovao s Majklom. Sudeći po njegovom izgledu,
iznenadilo ga je sve ovo, ali mu je i pao kamen sa srca kad ga je Majkl udostojio svog dobroćudnog
osmeha, tako neobičnog za jednog čuvenog ubicu.
Onaj drugi nije bio toliko srdačan, premda je bio u dovoljnoj meri pristojan. Beše to inspektor
Frederiko Velardi, čelnik službe bezbednosti koja je pokrivala celu Siciliju. Samo on od njih trojice nije
uputio topli osmeh dobrodošlice. Mršav, i suviše dobro obučen za čoveka na državnoj platici, imao je
ledene plave oči koje kao da su, nekim genskim bogazama, pretekle od normanskih vremena. Inspektor
Velardi, sve u svemu, i nije mogao da oseća bogzna kakvu naklonost prema nekom Amerikancu koji je
ubio visokog policijskog zvaničnika. Ko zna, možda će i na Siciliji da okuša sreću? Velardijev stisak ruke
bio je studen, i Majklu se učini kao da se rukovao sa sabljom.
Treći čovek je bio viši i krupnije grade, izgledao je, štaviše, ogroman spram ove dvojice. Majklova
šaka utonu u njegovu, a onda ga čovek privuče i zagrli, sa izvesnom nežnošću. „Majkle, rođače", reče on.
„Dobro nam došao u Palermo." Onda se odmakao i posmatrao tako Majkla neko vreme, toplo, ali i sa
dozom suzdržanosti. „Ja sam Stefan Andolini, tvoj otac i ja smo zajedno odrasli u Korleoneu. Video sam
te u Americi, dete si bio. Sećaš me se?"
Za divno čudo, Majkl ga se stvarno sećao. Jer Stefan Andolini je bio istinska retkost među
Sicilijancima, budući riđokos. Ta osobina bila je ujedno i njegov krst, jer Sicilijanci veruju da je Juda
Iskariotski bio upravo takav riđ. Ni crte njegovog lica prosto se nisu mogle zaboraviti. Usta ogromna,
nepravilnog oblika, debele usne nalik krvavom izlupanom mesu, dlake štrče iz nozdrva, oči utonule u
duplje. I, mada se sada smejao, lice mu je bilo od onih što ti iz podsvesti na površinu izvuku pomisao na
ubistvo, na smrt.
Što se sveštenika tiče, Majkl je vezu odmah uočio. Ali inspektor Velardi je bio faktor iznenađenja.
Andolini, sa svom odgovornošću koju podrazumeva rođačka uloga, brižljivo je objasnio Majklu sve o
inspektorovim nadležnostima. Majkl je bio oprezan. Šta taj čovek traži ovde? Velardi je važio za jednog
od nepomirljivih progonitelja Salvatorea Đulijana. I, bilo je očigledno da se inspektor i Stefan Andolini i
ne mirišu baš naročito: ophodili su se jedan prema drugome sa naročitom Ijubaznošću, kao dva čoveka
koji se oštre za dvoboj na život i smrt.
V
ozač ih je čekao otvorivši vrata automobila. Otac Benjamino i Stefan Andolini uz naklon su pokazali
Majklu da sedne pozadi. Otac Benjamino je sa hrišćanskom poniznošću zahtevao da Majkl sedne kraj
prozora, dok se on smestio u sredinu jer, zaboga, red bi bio da Majkl vidi lepote Palerma. Andolini je seo
s druge strane. Inspektor je već bio uskočio na suvozačevo mesto. Majklu nije promaklo da se inspektor
Velardi drži za ručku na vratima, da bi svakog trenutka mogao brže bolje da ih otvori, ako zatreba. I sinu
mu da se možda otac Benjamino zato i ugurao u sredinu, da ne bude prvi na udaru.

6. Kao neki veliki crni zmaj, automobil je klizio ulicama Palerma. Išli su avenijom duž koje su se
uzdizale kuće u mavarskom stilu, javne zgrade sa masivnim grčkim stubovima, španske katedrale.
Privatne kuće, plave, bele, žute sve su imale balkone ukrašene cvećem koje je iznad glava prolaznika
gradilo drugi, vazdušni put. Bio bi to lep prizor da na svakom ćošku nije bilo četa karabinjera, italijanske
nacionalne policije, s puškama na gotovs. Bilo ih je i gore, na balkonima.
Njihov automobil bio je kao džin u odnosu na sva ostala vozila. Posebno su bila mala seljačka
zaprežna kola koja su vukle mazge, krcata svežim poljoprivrednim proizvodima, ofarbana od točkova do
uzdi u vesele, žive boje. Neka su na bočnim stranama imala prave murale, sa vitezovima u oklopima i
kraljevima pod krunama, u raznim dramatičnim scenama iz legendi o Karlu Velikom i Rolandu, drevnim
junacima koji su bili deo i sicilijanskog folklora. Na drugima je pak, ispod slika mladića u pantalonama
od finih tkanina i belim majicama bez rukava, sa pištoljima zataknutim za pojas ili puškama preko
ramena, Majkl viđao natpise u dva reda, i na kraju velika crvena slova ĐULIJANO.
Tokom progonstva na Siciliji Majkl je mnogo toga čuo o Salvatoreu Đulijanu. Njegovo se ime stalno
pojavljivalo u novinama. Posvuda se pričalo o njemu. Majklova nevesta Apolonija priznala je da se
svake večeri kad legne u krevet pomoli za Đulijanovu bezbednost, činilo je to gotovo svako dete, mladić i
devojka na Siciliji. Obožavali su ga, jer on je bio jedan od njih, dika i uzor. Mlad, u svojim dvadesetim,
proglašen je za velikog generala jer se suprotstavljao, i to s uspehom, sili karabinjera koju su slali na
njega. Bio je naočit i velikodušan, veći deo onoga što bi zaradio baveći se kriminalom delio je sirotinji.
Odan vrlini, svojim banditima nije dozvoljavao da zlostavljaju žene ili sveštenike. Kad bi likvidirao
nekog doušnika ili izdajnika, uvek bi žrtvi dao vremena da se pomoli i očisti dušu, kako bi odlazeći od
početka bio u dobrim odnosima sa gospodarima drugog sveta. Sve je to Majkl znao o Đulijanu, i to samo
na osnovu glasina i priča.
Kad su skrenuli iz avenije, pred očima im puče ogromni poster sa krupnim crnim slovima na zidu jedne
kuće. Majkl je taman imao dovoljno vremena da u gornjem redu pročita reč ĐULIJANO. Otac Benjamino
se naginjao ka prozoru i rekao: „To je jedan od Đulijanovih proglasa. Uprkos svemu, on i dalje kontroliše
Palermo noću."
„A šta piše?", upita Majkl.
„Daje dozvolu narodu Palerma da se ponovo vozi ulicama", reče otac Benjamin.
„Daje dozvolu?", upita Majkl osmehnuvši se. „Odmetnik, a daje dozvolu?"
Stefan Andolini se zasmeja na drugom kraju zadnjeg sedišta. „Karabinjeri se voze tramvajima, pa ih
Đulijano tu i tamo diže u vazduh. Pre toga, međutim, opomene građanstvo da ne koristi tramvaje. Sada, na
ovaj način, daje građanima obećanje da ih neće više dizati u vazduh."
„A što je Đulijano dizao u vazduh tramvaje pune policije?" upita Majkl suvo.
Sad se inspektor Velardi okrenu, njegove plave oči piljile su u Majkla. „Zato što je Rim, u svojoj
gluposti, odlučio da uhapsi njegovog oca i majku jer su bili u vezi sa poznatim kriminalcem, svojim
rođenim sinom, za ime Boga. To je jedan stari fašistički zakon koji u republici nikada nije ukinut."
„Moj brat, don Kroče, udesio je da ih puste na slobodu. O, moj brat se mnogo bio naljutio na Rim",
reče otac Benjamino s tihim ponosom.
Isuse blagi, pomisli Majkl. Don Kroče ljut na Rim? Ko je pa taj don Kroče sem što je pezzonovante u
mafiji?
Kola se zaustaviše pred ružičasto okrečenom zgradom koja je zauzimala čitav kvart. Na svakom ćošku
uzdizao se po jedan plavi minaret. Ispred ulaza je stajala neobična tabla sa zelenim trakama i natpisom:

7. HOTEL UMBERTO. Sjaj dvojice vratara u blistavim uniformama sa zlatnim dugmićima Majkla nije
zasenio.
Njegovo izvežbano oko snimilo je ulicu oko hotela. Opazio je barem deset telohranitelja u parovima,
oslonjene na gvozdenu ogradu. Ti ljudi zapravo nisu prikrivali svoju funkciju i ulogu na tom mestu.
Raskopčane jakne otkrivale su oružje. Dvojica s nekim tankim cigarama preprečiše put Majklu onoga
časa kad je iskoračio iz automobila, premeravajući ga od glave do pete kao da mu uzimaju meru za
sanduk. Inspektora Velardija i ostale naprosto su ignorisali.
Kad je grupa ušla u hotel, stražari su ponovo zatvorili vrata za njihovim leđima. Još četiri stražara
iskrsnuše odnekud u predvorju, pa ih otpratiše niz dugački hodnik. Na licima ovih ljudi video se onaj
ponosit izraz dvorskih slugu vernih svome gospodaru.
Na kraju hodnika bila su dvoja masivna vrata od hrastovine. Iz visoke stolice nalik tronu ustao je jedan
čovek i otključao vrata bronzanim ključem. Naklonio se, razmenivši sa ocem Benjaminom poverljivi
osmejčić.
Kad se vrata otvoriše, pred njima se ukaza niz prelepih soba, kroz otvorene francuske prozore pucao je
pogled na velelepni vrt, odakle je dopirao jak miris limunovog drveta. Dok su ulazili, Majkl ugleda dva
čoveka u sobi. Pitao se zbog čega li je don Kroče pod tako jakom zaštitom. On je bio Đulijanov prijatelj,
čovek od poverenja ministra pravde u Rimu i, imajući to u vidu, nije morao da se brine zbog svih tih
karabinjera što se behu rastrčali po Palermu. Ali nekoga, ili nečega, don Kroče se očigledno plašio. Koga
to? Ko mu je bio neprijatelj?
Nameštaj u dnevnoj sobi bio je prvobitno dizajniran za jednu italijansku palatu ogromne fotelje, sofe
dugačke i duboke kao brodići, masivni mermerni stolovi kao da su ukradeni iz muzeja. Sve je to davalo
odgovarajuću sliku o čoveku koji je upravo ulazio iz vrta da ih dočeka.
On ispruži ruke da zagrli Majkla Korleonea. Kad stoji, don Kroče je bio maltene isto toliko širok
koliko i visok. Masivnu, lavoliku glavu krasila je gusta seda brižljivo podšišana kosa, kovrdžava kao u
crnca. Oči su mu bile tamne i hladne kao u guštera, dva zrna grožđa nataknuta na vrh mesnatih,
debeljušnih obraza. Ti obrazi behu mu kao od mahagonija, levi malo ravniji, desni nabrekao od mesa.
Usne su mu bile pak neočekivano fine, natkriljene tankim brčićima, prefinjenom osnovom za krupan
carski nos na širokom licu.
Ali ispod kraljevske glave on je, od vrata do pete, bio običan seljak. Velike pantalone, koje su mu loše
stajale, hvatale su ogromnu trbušinu, viseći na belim tregerima. I velika košulja, bela kao sneg, bila je
sveže oprana, ali ne i opeglana. Kravatu nije nosio, kao ni sako, a po mramornom podu hodao je bos.
On zaista nije ličio na čoveka koji se ovajdi od svakog poslovnog poduhvata u Palermu, od onih
najvećih do držanja tezge na pijaci. Teško je bilo poverovati da je on odgovoran za hiljade ubistava. Da
je, praktično, njegov stvarni uticaj u zapadnoj Siciliji mnogo veći od onoga koji ima rimska vlada. I da je
bogatiji od svih vojvoda i barona koji su posedovali velika sicilijanska imanja.
On hitro i lako zagrli Majkla, pa onda reče:
„Znam tvog oca još otkako smo deca bili. Radujem se što ima tako finog sina."
Onda se raspitivao o Majklovom putu, kao i o njegovim trenutnim potrebama. Majkl se osmehnuo i
rekao da bi uživao u parčetu hleba i gutljaju vina. Don Kroče ga smesta izvede u vrt, kao i svi drugi
Sicilijanci, i on je, kad god to vremenske prilike dozvoljavaju, obedovao napolju.
Sto je bio postavljen ispod limunovog drveta. Sve je blistalo od izglancanih čaša i finog belog
stolnjaka. Široke stolice od bambusa poslužitelji su odmakli od stola. Don Kroče je pazio da se svi

8. udobno smeste, i činio je to sa nekom živahnom ljubaznošču, taj čovek se dobro držao u svojoj šezdeset i
nekoj. Seo je između Majkla, koji mu se našao s desne, i svog brata sveštenika sa leve strane. Inspektora
Velardija i Stefana Andolinija posadio je preko puta sebe i prema obojici se odnosio s izvesnom dozom
hladnoće.
Svi Sicilijanci dobro jedu, pod uslovom da ima šta da se jede, a jedna od retkih šala koju su se ljudi
usuđivali da naprave u vezi sa don Kročeom bila je ta da bi on, u svakom trenutku, radije seo da nešto
prezalogaji negoli ubio ljutog neprijatelja. I sada, dok je držao nož i viljušku i čekao da posluga iznese
sve na sto, na njegovom licu je titrao osmeh koji je odavao dobroćudno, čisto zadovoljstvo. Majkl se
osvrtao oko sebe, posmatrajući baštu u kojoj su sedeli. Bila je okružena visokim kamenim zidom, a
najmanje deset stražara sedelo je za malim, razbacanim stočićima, za svakim po dvojica, dovoljno daleko
da don Kročeu i njegovim gostima ne uskrate privatnost. Vrt je mirisao na limunovo drvo i maslinovo
ulje.
Majkla je posluživao Don Kroče lično, namičući mu pečenu piletinu i krompir na tanjir, gledajući kako
mu sipaju parmezan na tanjirić sa strane i pune čašu mutnim domaćim belim vinom. Sve je to činio sa
vidnim interesovanjem, iskreno se brinući da njegov novi prijatelj bude dobro napojen i nahranjen, jer je
to nešto od posebnog značaja. A Majkl je bio gladan, od rane zore ništa okusio nije, i don je imao pune
ruke posla, budući da je stalno morao da mu puni tanjir. Budno je motrio i na tanjire ostalih gostiju i kad
god zatreba rukom bi dao znak poslužitelju da napuni neku čašu ili ispražnjeni tanjir.
I, kad su završili sa jelom, a on srkutao espreso, don je bio spreman za posao.
„Ti ćeš, dakle, pomoći našem prijatelju Đulijanu da se prebaci u Ameriku", reče on Majklu.
„Takva su mi uputstva", reče Majkl. „Moram učiniti da on bez neželjenih komplikacija uđe na teritoriju
Amerike."
Don Kroče klimnu glavom, mesnato lice od mahagonija sada je izgledalo pospano i dobrohotno, onako
kako to biva u gojaznih ljudi. Njegov zvonki tenor iznenađujuće je odudarao od takvog lica i tela. „Tvoj
otac i ja smo se o svemu dogovorili. Na meni je da ti isporučim Salvatorea Đulijana. Ništa, međutim, ne
ide glatko u životu, uvek se dogodi nešto neočekivano. Sada više nije lako obaviti moj deo posla." On
podiže ruku, dajući Majklu do znanja da još nije završio. „Mada tu moje krivice nema. Nisam se oglušio
o dogovor s tvojim ocem. Stvar je u tome što Đulijano više ne veruje nikome, pa ni meni. Godinama,
zapravo od onoga dana kad se odmetnuo od zakona, Đulijano je mogao da računa na moju podršku. Ja
sam mu pomagao da preživi, bili smo partneri. Uz moju pomoć postao je najveći čovek na Siciliji, mada
je i sada to tek momčić od svojih dvadeset sedam leta. Ali njegovo je prošlo. Pet hiljada italijanskih
vojnika i policajaca pretražuju planine. A on jednako odbija da im se preda."
„Onda ništa ne mogu da učinim za njega" reče Majkl. „Dobio sam naređenje da ga sačekam ovde, ali
da ne čekam duže od sedam dana. Onda moram u Ameriku."
I dok je izgovarao te reči, pitao se zbog čega li je njegovom ocu tako važno da se organizuje
Đulijanovo bekstvo. Posle tolikih godina provedenih u izgnanstvu očajnički je čeznuo da se vrati kući.
Brinulo ga je očevo zdravlje. Kad je Majkl bežao iz Amerike, otac mu je ležao, teško ranjen, u bolnici.
Potom je ubijen njegov stariji brat Soni. Korleoneova Porodica upustila se u neizvesnu borbu, biti ili ne
biti, protiv Pet porodica grada Njujorka. Neće taj boj plamteti samo na američkom tlu, proširiće se do
samoga srca Sicilije i uzeti život Majklovoj mladoj nevesti. Istina, očevi emisari su doleteli iz Amerike i
javili mu da je njegovom ocu bolje, da se oporavio od teških rana i uspostavio primirje sa Pet porodica,
kao i da je uredio da sve optužbe protiv Majkla budu povučene. Ali Majkl je znao i to da otac sada
očekuje da se on vrati kući i postane njegova desna ruka. I da cela porodica jedva čeka da ga vidi:

9. njegova sestra Koni, brat Fredi, pobratim Tom Hejgen i njegova sirota majka, koja sigurno još ne može
da preboli Sonija. Majkl je razmišljao i o Kej da li ga još čeka posle duge dve godine koliko ga nema?
Ključno je pitanje, međutim, ostalo: zašto otac sada odlaže njegov povratak u Ameriku? Mora to biti
nešto od prevashodnog značaja, a u vezi sa Đulijanom.
On najednom postade svestan ispitivačkog pogleda hladnih plavih očiju inspektora Velardija. Usukano
aristokratske lice odavalo je prezir, kao da je Majkl uhvaćen u kukavičluku.
„Budi strpljiv", reče don Kroče. „Naš prijatelj Andolini i dalje održava vezu između mene i Đulijana i
njegove porodice. Svi ćemo zajedno dobro promisliti o svemu ovome. Odavde ćeš otići da posetiš
Đulijanovog oca i majku u Montelepre, to ti je usput do Trapanija." On zastade načas i osmehnu se, taj
osmeh, ma kako širok bio, nije narušavao masivni sklad njegovih moćnih obraza. „Znam kakvi su ti
planovi. Sve znam." Čudno je naglasio ove poslednje reči, ali pomisli Majkl začelo nema šanse da su mu
poznati baš svi njegovi planovi. Kum nikada nikome ne kazuje sve.
Don Kroče milozvučno nastavi: „Svi mi koji volimo Đulijana slažemo se u dve stvari. Prvo, on ne
može više da ostane ovde, na Siciliji, i drugo mora da emigrira u Ameriku. I inspektor Velardi tako
misli."
„Ovo je i za Siciliju čudno", reče Majkl osmehnuvši se. „Inspektor, sa svojom visokom funkcijom u
policiji, morao bi da hapsi Đulijana."
Don Kroče se nasmeja, beše to kratak, mehanički smeh. „Ko će Siciliju razumeti? Ali ovde na delu
imamo nešto jednostavno. Samom Rimu više odgovara da Đulijano srećno i bezbedno stigne u Ameriku,
nego da ostane ovde i, kao svedok u Palermu, iznese svakakve optužbe protiv države. Sve je to politika."
Majkl je bio uznemiren. Neprestano je osećao tu nelagodu. Stvari se ne razvijaju po planu. „A zašto je
u interesu inspektora Velardija da on pobegne? Ni Đulijanova mrtva usta neće govoriti."
Glas inspektora Velardija zazvučao je prezrivo: „I ja isto mislim, ali ga don Kroče voli ko rođenog
sina", reče on.
Stefan Andolini je zlovoljno gledao u inspektora, dok je otac Benjamino nabio glavu u čašu i pio. Don
Kroče se tad strogo obrati inspektoru: „Svi smo mi ovde prijatelji, moramo Majklu da kažemo istinu.
Đulijano ima keca u rukavu. On je vodio dnevnik, koji je nazvao svojim Testamentom. U tim beleškama
on iznosi dokaze kako mu je vlada u Rimu, tačnije pojedini njeni zvaničnici, pomagala u toku svih ovih
godina odmetništva, i to iz svojih vlastitih interesa i za svoje političke ciljeve. Ako bi taj dokument bio
obnarodovan, demohrišćanska vlada bi pala, pa bismo na vlasti u Italiji imali socijaliste i komuniste.
Inspektor Velardi se slaže sa mnom da moramo učiniti sve kako bismo to sprečili. I zato je i on voljan da
pomogne Đulijanovo bekstvo, neka ode, sve sa tim svojim Testamentom, uz prethodni dogovor da ništa
neće biti objavljeno."
„Jeste li vi videli taj Testament?" upita Majkl. Baš ga je zanimalo da li je njegov otac čuo za taj
dokument. U instrukcijama koje mu je dao o Testamentu nije bilo ni reči.
„Poznata mi je sadržina tog dokumenta", reče don Kroče.
„Da je odluka na meni, rekao bih: ubijte tog Đulijana i do đavola s Testamentom", oštro će inspektor
Velardi.
Stefan Andolini pogleda inspektora s neskrivenom, ogoljenom, snažnom mržnjom. Majklu taj pogled
nije promakao i on zaključi da je ovaj očigledno gotovo jednako opasan kao sam don Kroče. „Đulijano se
nikada neće predati, a ti nisi dovoljno jak da bi takvome iskopao raku. Pametnije bi ti bilo da vodiš
računa o samom sebi", reče Andolini.

10. Don Kroče lagano podiže ruku i svi za stolom zaćutaše. Ne obazirući se na ostale, polako je govorio
Majklu: „Može se dogoditi da ne budem u stanju da ispunim obećanje koje sam dao tvome ocu i
isporučim ti Đulijana. A zbog čega je don Korleone zainteresovan za ovaj slučaj, to ti ne mogu reči. Budi
siguran da razloga ima i da su ti razlozi valjani. Ali šta ja tu mogu? Po podne ćeš otići do Đulijanovih
roditelja. Ubedi ih da mi njihov sin mora verovati i podseti te dobre ljude da sam ja izdejsrvovao da njih
dvoje budu pušteni iz zatvora." Tu zastade na trenutak. „Onda bismo možda mogli da pomognemo
njihovom sinu."
Za vreme svog izgnanstva i skrivanja, Majkl je razvio neki životinjski instinkt, i umeo je da namiriše
opasnost. Inspektor Velardi mu se nije dopadao, pribojavao se ubilačkog poriva Stefana Andolinija, od
oca Benjamina podilazili su ga žmarci. Najviše ga je, ipak, uznemiravao don Kroče.
Kad bi don Kroče govorio, svi za stolom bi utihnuli, pa čak i njegov rođeni brat, otac Benjamino.
Naginjali bi se prema njemu pognutih glava i čekali da čuju šta će reči, a njihova je poniznost išla dotle
da bi čak prestajali da žvaću kad bi on govorio. Posluga je kružila oko njega kao da je Sunce,
telohranitelji razbacani po vrtu neprestano su ga držali na oku, spremni da skoče na njegov znak i bilo
koga rastrgnu na komadiće.
„Don Kroče, ovde sam da izađem u susret svakoj vašoj želji", reče Majkl oprezno.
Don zadovoljno klimnu velikom glavom i prekrsti ruke preko stomaka, pa reče moćnim tenorom:
„Moramo biti apsolutno iskreni jedan prema drugome. Kaži mi, kakav je tačno tvoj plan za Đulijanovo
bekstvo? Reci mi, kao sin ocu."
Majkl hitro osmotri inspektora Velardija. Nikada on neće pričati iskreno pred šefom sicilijanske tajne
policije, nikada. Don Kroče je odmah to shvatio. „Inspektor Velardi radi u skladu sa mojim savetima",
reče on. „Možeš u njega imati poverenja kao u mene samoga."
Majkl otpi malo vina. Preko ruba čaše video je kako ga stražari posmatraju, nalik publici što pomno
prati glumce na sceni. Video je i grimasu na licu inspektora Velardija, ni ta diplomatičnost u govoru don
Kročea nije mu se svidela, jer poruka je bila jasna: don drži pod kontrolom i inspektora i njegovu
kancelariju. Primetio je i namršteno lice Stefana Andolinija, s onim krvoločnim debelim usnama. Samo je
otac Benjamino izbegavao njegov pogled, spustio je glavu. Majkl popi čašu mutnjikavog belog vina i
sluga je istog časa napuni. Taj vrt mu se odjednom učini kao opasno mesto.
Znao je kosti su mu to govorile da ono što je don Kroče rekao naprosto ne može biti istina. Zašto bi iko
za tim stolom verovao šefu sicilijanske tajne policije? Što bi mu verovao Đulijano? Istorija Sicilije drhti
pod teretom izdaje, pomisli Majkl gorko, dovoljno mu je bilo da se priseti svoje pokojne žene. Otkuda
onda toliko poverenja u don Kročea? Don Kroče je bio prvi čovek mafije. Imao je najjače moguće veze u
Rimu i, ako ćemo pravo, ovde, na Siciliji, bio njihov nezvanični predstavnik. Čega se tu onda don Kroče
plaši? Samo Đulijana.
Ali, don ga je sada promatrao. Majkl je nastojao da zvuči što iskrenije. „Plan mi je jednostavan.
Čekaću u Trapaniju dok mi ne predaju Salvatorea Đulijana. Dok mi ga vi i vaši ljudi ne predate. Brzim
brodom ćemo otići do Afrike. Imaćemo sa sobom, naravno, sve neophodne isprave. Iz Afrike ćemo
odleteti u Ameriku, a tamo nam je sve sređeno za ulazak bez uobičajenih formalnosti. Nadam se da će to
proći glatko", reče, zastade, pa dodade: „Sem ako vi nemate neku bolju varijantu."
Don uzdahnu i otpi iz čaše. Onda pogledom fiksira Majkla. Govorio je lagano, kao da ono što je Majkl
upravo rekao nije ostavilo nikakav utisak na njega. „Sicilija je tragična zemlja", reče on. „Nema ovde
poverenja. Nema reda. Samo u nasilju i izdaji ne oskudevamo. Deluješ mi oprezno, mladi prijatelju, i na
oprez, apsolutno, imaš pravo. Kao i naš Đulijano. Da ti kažem: Turi Đulijano ne bi uspeo da preživi bez

11. moje pomoći, on i ja smo dva prsta na istoj ruci. I sada on u meni, jeli, vidi neprijatelja. O, ne znaš koliko
me to žalosti! Sanjam o tome da se jednoga dana Turi Đulijano vrati svojima i da bude proglašen
prvakom Sicilije, On je pravi hrišćanin i hrabar čovek. I ima nežno, dobro srce, kojim je zadobio ljubav
svih." Don Kroče napravi pauzu da popije još malo. „Ali plima je protiv njega. On je tamo, u planinama,
sam, sa šačicom ljudi, a protiv njega armija koju je Italija poslala da ga uhvati. A izdajnici sa svih strana.
I on, eto, nikome ne veruje, ni sebi samome."
Don nakratko pogleda Majkla, vrlo hladno. „Da nisam bio sasvim pošten", reče on, „da nisam toliko
voleo Đulijana, možda bih ti dao savet koji ti inače ne dugujem. Možda bih rekao da ti je, brat bratu,
najbolje da se vratiš u Ameriku bez njega i da staviš tačku na ovu tragediju koja te se, zapravo, ni na koji
način ne tiče." Don zastade i ponovo uzdahnu. „Ali, naravno, ti si naša jedina nada, i ja moram da te
zamolim da ostaneš ovde i pomogneš nam u ovoj našoj stvari. Naći ću ti se pri ruci, pomoći ću na svaki
način, nikada neću napustiti Đulijana." Don Kroče podiže čašu. „Sto godina da nam pozivi."
Svi su pili, a Majkl se preračunavao. Je li don to želi da on, Majkl, ostane, ili da napusti Đulijana?
Sledeći prozbori Stefan Andolini. „Ne zaboravite da smo obećali Đulijanovim roditeljima da će ih Majkl
posetiti u Montelepreu", reče on.
„Svakako", reče don Kroče blago. „Moramo njegovim roditeljima uliti nadu."
„A možda će i oni znati nešto o Testamentu", dodade otac Benjamino s prenaglašenom poniznošću.
Don Kroče uzdahnu. „Da, taj Đulijanov Testament... On drži da će mu Testament sačuvati život ili
barem osvetiti njegovu smrt." Onda se obrati Majklu: „Zapamti ovo. Rim se plaši Testamenta, ali ja ga se
ne plašim. I, kaži njegovim roditeljima da ono što je zapisano utiče na istoriju. Ali ne na život. Nije život
isto što i istorija."
PUT koji vodi od Palerma do Monteleprea nije naročito dug, stigne se za manje od jednog sata vožnje.
Ali za taj nepun sat Majkl i Andolini prešli su čitav put od urbane civilizacije do primitivne kulture
sicilijanskog sela. Stefan Andolini je vozio maleni fijat, na popodnevnom suncu, njegovi jutrom izbrijani
obrazi i brada zasvetlucaše odblescima bezbrojnih dlačica boje skerleta. V
ozio je oprezno i polako, kao
što voze oni koji su kasno ovladali veštinom unravllanja motornim vozilom. Fijat je gadno brektao dok su
se serpentinama uspinjali duž nepreglednog planinskog venca.
Na pet mesta zastajali su zbog blokada koje je postavila nacionalna policija, jedinice od po najmanje
dvanaest ljudi opremljenih mašinkama, sa oklopnim vozilom kao podrškom. Propuštali su ih zahvaljujući
Andolinijevim dokumentima.
Majkla je začudilo kako se to zemlja tako izmeni, kako postane tako divlja i primitivna za tako kratko
vreme, tek što su, maltene, izašli iz velikog grada Palerma. Prolazili su kraj malih sela satkanih od
kamenih kuća na strmim padinama. I te padine bile su pedantno obrađena, terasasta polja sa štrkljastim
zelenim zasadima. Bezbrojne bele stene behu dopola ukopane u zemlju obraslu mahovinom i bambusovim
stabljikama, iz daljine, ličile su na velike nebrušene nadgrobne spomenike.
S vremena na vreme, kraj puta bi se ukazala mala svetilišta, zakatančene drvene kutije sa statuama
Bogorodice ili nekog sveca. Pred jednim od tih svetilišta Majkl ugleda ženu kako kleči i moli se, dok njen
muž sedi na kolima u koja je upregnut magarac i nateže flašu sa vinom. Magarcu glava beše klonula, kao
mučeniku.
Stefan Andolini dodirnu Majkla po ramenu i reče: „Milo mi je što te vidim, dragi moj rođače. A znaš li
ti da su i Đulijanovi nama rod?"
Majkl je mogao ruku u vatru da stavi da je to obična laž, bilo je nečeg odbojnog u tom lisičje

12. crvenkastom Andolinijevom osmejku. „Ne", odgovori on, „znam samo da su mu roditelji radili za mog
oca, tamo, u Americi."
„I ja sam radio za njega", reče Andolini. „Pomagali smo tvom ocu dok je gradio kuću na Long Ajlendu.
Stari Đulijano je bio zidar, odličan zidar, i mada mu je tvoj otac ponudio lepo mesto u poslu sa
maslinovim uljem, on se držao svoga zanata. Osamnaest godina radio je kao crnac i štedeo kao Jevrejin.
A onda se vratio na Siciliju, hteo je, što se kaže, da živi kao Englez. Ali, sve ušteđene lire obezvredili su
rat i Musolini, i sada čovek, eto, ima samo tu kuću i malo zemlje. Proklinje dan kad je otišao iz Amerike.
On i žena mu mislili su da će im sin izrasti u kneza, a evo njega bandit."
Fijat se obreo u oblaku prašine, stabla krušaka i bambusa kraj puta delovala su sablasno, sa granama
nalik ljudskim rukama. U dolinama su rasle masline, vinogradi pukoše pred Majklovim očima. Odjednom,
Andolini prekide tišinu: „Turi je začet u Americi."
Majkl ga upitno pogleda, pa Andolini poče da objašnjava. „Da, začet je u Americi, ali je na Siciliji
rođen. Da su sačekali samo još nekoliko meseci, Turi bi bio američki državljanin." Zastade na tren, pa
nastavi: „Turi stalno o tome priča. Šta misliš, je li bi ti stvarno mogao da mu pomogneš da pobegne?"
„Ne znam", reče Majkl. „Posle ovog ručka sa inspektorom i don Kročeom, više ni sam ne znam šta da
mislim. Je li oni stvarno hoće da pomognem? Otac mi je rekao za don Kročea. Inspektora nije pominjao."
Andolini zagladi proređenu kosu. I, nesvesno, nagazi papučicu za gas, pa fijat odskoči i jurnu.
„Đulijano i don Kroče su sada neprijatelji", reče on. „Ali naš plan nema nikakve veze sa don Kročeom.
Turi i njegovi roditelji računaju na tebe. Oni poznaju tvog oca i znaju da on nikada nije izneverio
prijatelja."
„A na čijoj si ti strani?", upita Majkl.
Andolini uzdahnu. „Ja sam sa Đulijanom", reče on. „Drugujemo, ima evo već pet godina. Pre toga, on
mi je poštedeo život. Ali znaš, ja sam ovde, živim na Siciliji, i ne mogu da prkosim don Kročeu. I tako
sad hodam po užetu između njih dvojice, ali nikada, nikada neću izdati Đulijana."
Šta to ovaj govori, pomisli Majkl. Kako to da ni od jednog od ovih ljudi ne može da dobije običan,
normalan odgovor ni na jedno pitanje? Zato što je ovo Sicilija, odgovori on sam sebi. Sicilijanci se
užasavaju istine. Razni tirani i inkvizitori vekovima su ih mučili da iz njih iscede istinu. I vlada u Rimu, u
zakonskoj formi, traži od njih istinu i samo istinu. I sveštenik, kad te ispoveda, hoće da čuje istinu, pod
pretnjom večnog krčkanja u paklu. Ali istina je izvor moći, poluga vlasti što bi je iko odao?
Moraće nekako sam da se snađe pomislio je Majkl ili bi mu, može biti, bolje bilo da digne ruke od ove
misije i zbriše kući. Na opasnom je terenu, očito tu postoji nekakva vendetta između Đulijana i don
Kročea, a naći se svojevoljno usred sicilijanske vendete ravno je samoubistvu. Jer, Sicilijanci veruju da
je osveta jedina istinska pravda i da u osveti milosti ne može biti. Na tom katoličkom ostrvu, gde u svakoj
kući drže statuicu Isusa što plače nad usudom ljudskoga roda, hrišćansko praštanje bilo je pribežište
slabića i kukavica.
„A zašto su Đulijano i don Kroče postali neprijatelji?", upita Majkl. „Zbog tragedije kod Portela dela
Đinestre", reče Andolini. „Ima tome dve godine. Posle toga, ništa više nije bilo kao pre. Đulijano je za to
optužio don Kročea."
Najednom, kola kao da su jurnula nizbrdo pod uglom od devedeset stepeni, put je s brda vodio u
dolinu. Prošli su kraj ruševina nekog normanskog zamka, podignutog da plaši narod pre nekih devetsto
godina, sada su ruine bile nastanjene bezopasnim gušterima, a utočište bi tu našao i neki zalutali jarac.
Majkl pod sobom ugleda gradić Montelepre.

13. Utonuo u zagrljaj visokih planina, Montelepre je ličio na kofu uronjenu u bunar. Nijedna kuća nije
štrcala iz savršenog kruga. Svetlost poznog popodneva obasjavala je kamene zidove tamnocrvenim
plamenom. Fijat se sada kotrljao niz uzanu, krivudavu ulicu i Andolini prikoči ispred barikade kraj koje
je stajala četa karabinjera. Jedan od njih dade im puškom znak da izađu iz kola.
Majkl je posmatrao Andolinija dok je ovaj policajcima pokazivao isprave. Opazi onda specijalnu
crvenu propusnicu, tu ispravu, znao je Majkl, izdaje samo Ministarstvo pravde u Rimu. Imao je i on taj
papir, ali mu je rečeno da ga pokazuje samo u krajnjoj nuždi. Otkud čoveku kao što je Andolini tako
moćan dokument?
Onda se vratiše u kola i krenuše, lagano, uskim ulicama Monteleprea, tako uskim uistinu, da teško da su
dva automobila mogla da se mimoiđu. Sve kuće imale su elegantne balkone i behu okrečene raznim
bojama. Mnoge su bile plave, nešto manje je bilo belih, a neke su bile prekrivene ružičastom bojom. Vrlo
su retke bile one sa žutim fasadama. U ovo doba dana, žene su bile po kućama i pripremale večeru za
svoje muževe. Interesantno, dece na ulicama nije bilo. Umesto klinaca, na svakom ćošku patrolirala su po
dvojica karabinjera. Montelepre je izgledao kao nekakav okupirani grad u kojem vladaju ratni zakoni.
Tek je poneki starac, ili starica, lica nalik kamenu od kojih su im sazdane kuće, sa balkona gvirkao na
ulicu.
Fijat se zaustavio ispred niza priljubljenih kuća, od kojih je jedna bila okrečena svetloplavo i imala
rešetkastu kapiju sa motivom slova „G". Kapiju je otvorio sitan, žilav čovek od nekih šezdeset godina
koji je na sebi imao američko odelo, tamno, na pruge, belu košulju i crnu kravatu. Bio je to Đulijanov
otac. On zagrli Andolinija, nakratko ali sa vidnom naklonošću. Majkla je potapšao po ramenu, s nekom
zahvalnošću maltene, dok ih je uvodio u kuću.
Đulijanov otac je izgledao onako kako izgledaju ljudi u iščekivanju smrti voljene osobe koja boluje od
neizlečive bolesti. Jasno je bilo da on strogo kontroliše svoja osećanja, ali bi svaki čas prelazio šakom
preko lica, kao da bi da očuva njegov uobičajeni izraz. Telo mu je bilo kruto, kao i pokreti, a opet, blago
se njihao u hodu.
Ušli su u veliku primaću sobu, luksuznu po merilima jednog sicilijanskog doma u ovom malom gradu.
Prostorijom je dominirala višestruko uvećana fotografija u ovalnom ramu od svetlog drveta, toliko
deformisana da je teško bilo razaznati ko je na njoj. Majkl je odmah shvatio da to mora biti Salvatore
Đulijano. Ispod fotografije, na crnom okruglom stočiću, gorela je sveća za zdravlje i sreću. Na drugom
stolu bila je uramljena jasnija slika. Otac, majka i sin stoje ispred crvene zavese, sin zaštitnički obgrlio
majku. Salvatore Đulijano gleda pravo u kameru, kao da izaziva. Lice neobično privlačno, poput lica na
grčkim kipovima, crta malo teških, kao iz mermera izvučenih, usana punih, senzualnih, razmaknutih
okruglih očiju sa poluotvorenim kapcima. Beše to lice čoveka koji ne sumnja u sebe, odlučnog da
nametne svetu svoju volju. Ono, međutim, na šta Majkla niko nije pripremio, bila je dobroćudnost, to
privlačno lice bilo je nekako milo.
Bilo je tu još njegovih slika, sa sestrama i njihovim muževima, ali one su stajale gotovo skrivene po
stolovima u senovitim ćoškovima.
Đulijanov otac ih povede u kuhinju. Tu se pojavi i Đulijanova majka, koja za trenutak ustade od peći da
pozdravi goste. Marija Lombardo Đulijano izgledala je mnogo starije nego na onoj fotografiji u sobi,
činilo se zapravo da je to neka sasvim druga žena. Ljubazni osmeh prosto nije priličio tom iznurenom,
koščatom licu, gruboj, izboranoj koži. Duga kosa prošarana sedinom padala joj je ispod ramena. Ali te
oči... Behu gotovo sasvim crne i pune neke bezlične mržnje prema svetu koji ide da zgazi nju i njenog
sina.

14. Na svog muža i Stefana Andolinija nije obratila pažnju, odmah se obratila Majklu. „Jeste li došli da
spasete mog sina ili ne?" Ona dvojica se, činilo se, postideše njene neuljudnosti, ali joj Majkl, s
ozbiljnim izrazom lica, uzvrati blagim osmehom. „Da, ja sam sa vama."
Ženina napetost malo popusti, pa ona prekri lice šakama, kao da očekuje udarac. Andolini ju je tešio:
„I otac Benjamino je hteo da dođe, ali sam mu rekao da vi to ne želite."
Marija Lombardo podiže glavu, i Majkla začudi u kojoj meri lice te žene odaje sva njena osećanja.
Prezir, mržnja, strah, ironija u njenim rečima propraćena titravim osmehom, grimase koje nije uspevala
da suspregne. „O, otac Benjamino je čovek dobrog srca, u to nema sumnje", reče ona. „I sa tim dobrim
srcem on mu dođe kao neka kuga i donese smrt celom selu. On je kao žbun kupine, očeši se o njega i ima
da prokrvariš. A i odaje tajne onih koji mu se ispovedaju, sve ispriča svom bratu. On đavolu prodaje
poverene mu duše."
„Don Kroče nam je prijatelj. On nas je oslobodio iz zatvora", reče Đulijanov otac, mirno, s onim
posebnim razumnim tonom kojim čovek govori kad želi da stiša duševno poremećenog.
Tada iz Đulijanove majke izbi srdžba. „Ah, don Kroče, ta 'Dobra duša', kako je on vazda fin! Ali da
vam kažem, 'Dobra duša' je zmija. Pištolj uperi napred, a ubije prijatelja kraj sebe. Trebalo je da on i naš
sin upravljaju Sicilijom, a sada se Turi, sam, krije po planinama, dok je ovaj slobodan ko ptica i provodi
se s kurvama po Palermu. Don Kroče samo zazviždi, i eto ovih iz Rima gde mu ljube noge. A opet, on je
počinio više zločina od našeg Turija. On je zao, a naš sin je dobar. Ah, da sam samo muško kao vi, ubila
bih don Kročea. Poslala bih tu 'Dobru dušu' na večni počinak", reče ona i odmahnu rukom, kao da se gadi.
„Vi muškarci ništa ne shvatate."
„Naš gost je, pretpostavljam, putovao nekoliko sati i morao bi nešto da pojede pre nego što počnemo
razgovor", reče Đulijanov otac nestrpljivo.
Đulijanova majka se najednom sasvim izmeni. Beše sad to jedna brižna ženica. „Siroti čoveče,
putovali ste ceo dan da nas vidite, a morali se da slušate don Kročeove laži i moja buncanja. Kuda ste se
zaputili?"
„Do jutra moram da budem u Trapaniju", reče Majkl. „Odsešću kod očevog prijatelja dok vaš sin ne
dođe."
Zavladala je tišina. Majkl je osećao da svi oni znaju sve o njemu. Da vide tu ranu sa kojom živi
poslednje dve godine, tu izrovašenu stranu njegovog lica. Đulijanova majka mu priđe i zagrli ga.
„Popijte čašu vina", reče ona. „Onda malo izađite, prošetajte se gradom. Hrana će vas čekati na stolu
za jedan sat. Dotle će i Turijevi drugovi stići, pa možemo da pričamo."
Andolini mu stade s jedne, a Đulijanov otac s druge strane, pa se zaputiše niz uzane, kaldrmom
popločane ulice Monteleprea, sunce je iščezlo sa svoda i kamen je blistao crnim sjajem. U plavičastoj
izmaglici što prethodi sutonu videle su se figure karabinjera kako hodaju tamo-amo. Sa svake raskrsnice
izlivali su se zmijoliki sokačići, poput vena zadojenih otrovom, iz glavne ulice, Via Bele. Izgledalo je kao
da u gradu više niko ne živi.
„Nekada je ovo bio grad pun života", reče Đulijanov otac. „Uvek je vladalo siromaštvo, kao, uostalom,
i drugde na Siciliji, mnogo je bede uvek bilo, ali je bilo i života. Sada je više od sedamsto naših
sugrađana u zatvoru, uhapšeni su zbog saradnje s mojim sinom. Nevini su to ljudi, gotovo svi, ali ih vlada
hapsi da bi zaplašila ostale, da ih natera da odaju mog Turija. U gradu ima više od dve hiljade
policajaca, i hiljade drugih ganjaju Turija po planinama. I tako ljudi više ne večeravaju napolju, niti deca
više smeju da se igraju na ulici. Policajci su takve kukavice da pucaju i kad im zec pretrči put. Kad padne

15. mrak, počinje policijski čas, i ako se dogodi da neka žena želi da ode do komšinice pa je uhvate, svašta
joj kažu, vređaju, hule. Muškarce odvedu u tamnice Palerma pa ih muče." On uzdahnu. „Takve stvari u
Americi nikada ne bi mogle da se dese. Proklinjem dan kad sam se vratio iz Amerike."
Zastadoše da sačekaju Stefana Andolinija, koji je palio malu cigaru. Duvajući, on uz osmeh reče:
„Kaži kako jeste: nema Sicilijanca koji miris govana u svom selu ne voli više od najlepših pariških
parfema. Šta li ja tražim ovde? Mogao sam, kao što su neki uradili, da pobegnem u Brazil. Ah, volimo mi
svoj zavičaj, mi Sicilijanci, ali Sicilija ne voli nas."
Đulijanov otac slegnu ramenima. „Ja sam lud što sam se vraćao. Da sam samo još neki mesec sačekao
tamo, moj Turi bi se rodio u Americi i po zakonu imao pravo na američko državljanstvo. Ali mora da je,
u majčinoj utrobi, udahnuo vazduh te zemlje." On zavrte glavom, uznemiren. „Što li moj sin uvek vodi
računa o problemima drugih ljudi, čak i onih sa kojima nije u krvnom srodstvu? Uvek je imao te velike
ideje, uvek je govorio o pravdi. Pravi govori o hlebu."
Dok su išli glavnom ulicom, Majklu nije promaklo da je grad idealan za pravljenje zaseda i gerilsku
borbu. Ulice su bile toliko uzane da se njima moglo kretati samo jedno vozilo, mnoge su pri tom bile
taman toliko široke da se mimoiđu dvoja kola s magarcima koja su Sicilijanci još koristili za prevoz
robe. Napadače je mogao da odbije mali broj ljudi, koji bi potom pobegli u bele planine što okružuju
grad.
Sišli su na centralni gradski trg. Andolini pokaza crkvicu koja je dominirala skverom i reče: „U ovoj
crkvi se Turi krio kad je Nacionalna policija prvi put pokušavala da ga uhvati. Otad od njega nema ni
traga ni glasa, kao da je duh." Kraj ulaza u crkvu stajala su trojica stražara, kao da bi Salvatore Đulijano
svaki čas mogao da se pojavi.
Sunce je zašlo za planine, i oni krenuše natrag, da stignu kući pre policijskog časa. U kući su ih čekala
dva čudnovata čoveka, čudnovati su, doduše, bili samo Majklu, budući da se izgrliše sa Đulijanovim
ocem i rukovaše sa Stefanom Andolinijem.
Jedan je bio vitak, mlad, žućkaste kože i krupnih, tamnih, grozničavih očiju. Imao je brčiće kao kakav
dendi i bio lep kao devojka, iako njegovo držanje nije ni po čemu bilo feminizirano. Najupečatljivija je
na njemu bila ta mešavina ponosa i okrutnosti, karakteristika ljudi koji svoju volju žele da nametnu po
svaku cenu.
Majkl je bio zapanjen čuvši da je taj mladić Gaspare Pišota. Pišota je bio zamenik Turija Đulijana,
drugi čovek u njegovoj hijerarhiji, rođak i najbliži prijatelj. Uz Đulijana, bio je drugi na listi najtraženijih
a, glave ucenjene na pet miliona lira. Na osnovu legendi koje su se ispredale, Majkl je morao pomisliti
da taj Pišota izgleda mnogo opasnije, da samom spoljašnjošću odaje zlog i naopakog čoveka. A nije bilo
tako. Pred njim je stajao mršavi momak grozničavo rumenog sušičavog lica. Tu, okružen silom od dve
hiljade rimskih policajaca.
I drugi čovek je bio priča za sebe, ali iz drugih razloga. Ugledavši ga, Majkl se trgnuo. Čovek je bio
tako malen da bi svako pomislio da je kepec, ali se držao tako dostojanstveno te Majkl shvati da ga je
njegova vidna iznenađenost verovatno smrtno uvredila. Na sebi je imao kao saliveno sivo prugasto odelo
i široku, skupocenu srebrnastu kravatu koja se lepo slagala sa bež košuljom. Kosa mu je bila gusta i
gotovo bela, nije mu moglo biti više od pedeset godina. Bio je elegantan. Ili, bolje reći, onoliko elegantan
koliko to muškarac niskog rasta može biti. Lice mu je bilo tvrdo ali lepo, sa velikim, blago izvijenim
usnama.
Čoveku nije promakla Majklova nelagodnost i on ga pozdravi sa ironičnim ali ljubaznim osmehom.
Gostu je predstavljen kao profesor Hektor Adonis.

16. Marija Lombardo Đulijano je večeru postavila na kuhinjskom stolu. Jeli su kraj prozora, odmah do
balkona, odakle su mogli da vide crvene zrake zalazećeg sunca i noćnu tminu što nadire sa okolnih
planina. Majkl je jeo polako, svestan da ga svi posmatraju i procenjuju. Hrana je bila sasvim prosta, ali
ukusna, špageti sa crnim, mastiljavim sosom od lignji i dinstane zečetine i crvenim prelivom od paprike i
paradajza. Tišinu je prekinuo Gaspare Pišota, progovorivši na lokalnom sicilijanskom narečju: „Ti si,
dakle, sin Vita Korleonea, koji je veći čak i od našeg don Kročea, tako čujem. Ti si taj koji će spasti
našeg Turija."
U njegovom glasu bilo je neke poruge, nečeg hladnog i posprdnog što je izazivalo da mu se
suprotstaviš, ako smeš. Činilo se kao da kroz taj osmeh ispituje motive za svaki pokret, svaku reč, kao da
kaže: „Da, istina je da činiš dobro delo, ali kakvu vajdu za sebe vidiš u svemu tome?" A opet, u
Pišotinom nastupu nije bilo nepoštovanja, on je znao ko je i šta je Majkl Korleone. Bili su, naposletku,
kolege ubice.
„Sledim naređenja svog oca. Čekaću u Trapaniju dok Đulijano ne dođe kod rnene. Onda ću ga odvesti
u Ameriku", reče Majkl.
Pišota se sad malo uozbiljio. „A kad Turi bude kod tebe, ko garantuje za njegovu bezbednost? Ti?
Možeš li da ga zaštitiš od Rima?"
Majkl je bio svestan da ga Đulijanova majka netremice gleda, lica napetog u strašnoj teskobi. On,
stoga, oprezno reče: „U meri u kojoj bilo koji čovek bilo šta može da garantuje da, u mene se možete
pouzdati."
On opazi olakšanje na majčinom licu, ali Pišota nije popuštao. „Ja ne mislim da možemo. Ti si se
danas poverio don Kročeu. Otkrio si mu plan bekstva."
„A što ne bih?", uzvrati sad Majkl. Kako lije Pišota saznao sve detalje razgovora sa don Kročeom tako
brzo? „Otac mi je naglasio da će don Kroče organizovati da Đulijano stigne do mene. Za svaki slučaj,
don Kročeu sam izložio isključivo plan samog bekstva."
„A drugo ništa?" upita Pišota. Video je da Majkl okleva. „Pričaj slobodno. Ako se ljudima koji sada
sede u ovoj prostoriji ne može verovati, onda za Turija nema nade."
Tada je prvi put progovorio onaj mali čovek, Hektor Adonis. Neobično raskošan glas je imao, glas
rođenog bešednika, stvorenog da ljude ubeđuje i ubedi u ono što želi. „Dragi moj Majkle, moraš jedno da
shvatiš: don Kroče je neprijatelj Turija Đulijana. Podaci kojima tvoj otac raspolaže objektivno su
zastareli. Apsolutno je izvesno da mi ne možemo tek tako da ti damo Turija, bez određenih mera
predostrožnosti." Govorio je elegantnim rimskim, bez primesa sicilijanskog dijalekta.
Uskoči Đulijanov otac. „Ja verujem u don Korleonovo obećanje da će pomoći mome sinu. To sada nije
pitanje."
„Insistiram na tome da moramo tačno znati vaše namere", istraja Hektor Adonis.
„Mogu vam reći isto ono što sam kazao don Kročeu", reče Majkl. „Ali zašto bih uopšte bilo kome
otkrivao svoje planove? Da vas sad, eto, pitam gde se krije Turi Đulijano da li biste mi rekli?"
Majklu ne promače Pišotin osmeh, on je odobravao ovakav stav. Ali Hektor Adonis nađe za shodno da
kaže: „Nije to isto. Nema, zapravo, razloga da vi znate gde se Turi krije. Mi pak moramo biti upoznati sa
vašim planovima da bismo mogli da pomognemo."
„Ja o vama ništa ne znam", reče Majkl tiho. Markantno lice Hektora Adonisa osvetli blistav osmeh.
Onda taj maleni čovek ustade i pokloni se. „Oprostite mi", reče on, s iskrenošću kojoj se nije moglo ne

17. poverovati. „Kad je Turi bio mali, ja sam mu bio učitelj, i njegovi su mi roditelji učinili tu počast da mu
budem kum. Sada sam profesor istorije i književnosti na Univerzitetu u Palermu. U svakom slučaju, sve
ono što je važno i povoljno o meni mogu vam reći ljudi koji sede za ovim stolom. Danas sam, i oduvek
sam to bio, član Đulijanove grupe."
„I ja sam član. Znaš kako se zovem i znaš da smo u rodu. Mene, međutim, znaju i kao Fra Djavala",
tiho reče Stefan Andolini.
Bilo je to drevno sicilijansko ime, ime sa tradicijom koje je Majkl već bogzna koliko puta čuo.
Zaslužio je to pomisli Majkl s ovim licem ubice, nego šta nego je zaslužio. A i taj Andolini se krije od
zakona i glava mu je ucenjena. A opet, tog popodneva sedeo je za stolom do inspektora Velardija.
Svi su čekali šta će Majkl reći. On, naravno, nije imao nameru da im otkrije svoj plan do kraja, ali je
bio svestan toga da im nešto, svakako, mora reći. Đulijanova majka je istrajno zurila u njega. I on se
obrati upravo njoj: „Vrlo je jednostavno. Moram pre svega da vas upozorim da neću moći da čekam duže
od sedam dana. Predugo sam odsustvovao od kuće i potreban sam svome ocu, koji i sam ima problema
preko glave. Uveren sam da razumete koliko je u meni snažan poriv da se što pre vratim kući i svojima.
No, upravo je želja moga oca da pomognem vašem sinu. Kurir mi je, kad je poslednji put dolazio, preneo
poruku u kojoj je jasno naznačeno da se vidim sa don Kročeom, pa da posle odem u Trapani. Tamo ću
odsesti u vili lokalnog dona. Tamo ću se sresti sa ljudima iz Amerike u koje mogu da imam potpuno
poverenje. Sa kvalifikovanim ljudima." Tu načas zastade. Reč „kvalifikovani" imala je na Siciliji
posebno značenje, a naročito su je upotrebljavali kad pričaju o najpouzdanijim mafijaškim egzekutorima.
Onda nastavi: „Kad Turi dođe kod mene, biće na sigurnom. Ta vila je prava tvrđava. Provešćemo tamo
samo nekoliko sati, a onda se ukrcati na brod koji će nas odvesti do jednog grada na severu Afrike. Tu
nas čeka specijalni avion kojim ćemo odleteti u Ameriku, a tamo će Turi biti pod zaštitom moga oca, i vi
više. naprosto, nećete imati razloga da brinete za njega."
„Kada ćete moći da primite Turija Đulijana?", upita Hektor Adonis.
„Biću u Trapaniju sutra rano ujutro. Dajte mi dvadeset četiri sata od tog trenutka. Od prekosutra ujutro,
dakle" reče Majkl.
Đulijanova majka iznenada briznu u plac. „Jadni moj Turi, on više nikome ne veruje. Neće on hteti u
Trapani."
„Onda mu ja ne mogu pomoći", reče Majkl hladno.
Izgledalo je da će Đulijanova mati svisnuti od očaja. Neočekivano, Pišota se prihvatio uloge utešitelja.
Poljubio ju je i obgrlio. „Marija Lombardo, nemoj se sekirati", rekao je. „Turi i dalje ima poverenja u
mene, sluša me. Reći ću mu da svi mi imamo poverenja u ovog čoveka iz Amerike. Pa, zar nemamo?" On
upitno pogleda sve za stolom, i svi klimnuše glavama. „Ja lično ima da odvedem Turija u Trapani."
Svi su sada izgledali zadovoljni. Majkl je shvatio da je upravo njegov hladan odgovor ubedio ove
ljude da mogu da mu veruju. Svi Sicilijanci su inače sumnjičavi kad je neko mnogo otvoren i velikodušan.
A Majkl je, sa svoje strane, bio već pomalo nestrpljiv, nije znao šta će ni sa njihovim upornim
nepoverenjem ni sa očevidnim nedostacima očevih planova. Don Kroče je sada bio neprijatelj, a
Đulijana možda i neće tako brzo videti, možda ga uopšte neće videti... I, na kraju krajeva, šta je njemu taj
Turi Đulijano pa da zbog njega razbija glavu? A, kad smo već kod toga, što li je taj Turi Đulijano toliko
važan njegovom ocu?
Uveli su ga u malu dnevnu sobu gde im je majka poslužila kafu i liker od anisa, izvinjavajući se što
nema šećera. Anis će ugrejati Majkla, rekoše, a to će mu dobro doći, jer čeka ga dugo noćno putovanje do

18. Trapanija. Hektor Adonis izvadi zlatnu tabakeru iz svog elegantnog sakoa i ponudi sve ukrug, pa onda
stavi cigaretu medu svoje fine usne i do daljeg se isključi, zavalio se u stolicu, tako da su mu noge visile
u vazduhu, ne dotičući pod. Na trenutak je ličio na nekakvu lutku što visi na koncu.
Marija Lombardo pokaza na veliki portret na zidu. „Nije li naočit?" upita. „A jednako je dobar koliko
je lep, kažem vam. Srce mi je prepuklo kad se odmetnuo. Sećate li se tog strašnog dana, sinjor Adonis? I
svih onih laži koje su napričali o Portela dela Đinestri? Nikada moj sin ne bi nešto takvo učinio."
Ostalima u društvu bi neprijatno od ovih reči. Majkl se, drugi put ovoga dana, zapitao šta li se to
dogodilo u Portela dela Đinestri, ali nije hteo da pita.
„Dok sam Turiju bio učitelj, on se isticao kao veliki ljubitelj knjige, mnogo je čitao. Napamet je znao
legende o Karlu Velikom i Rolandu. A sada je i sam postao takva, mitska ličnost. I meni je, znajte, srce
prepuklo kad ie postao odmetnik" reče Rektor.
„Imaće sreće ako uopšte ostane živ", gorko primeti Đulijanova majka „O, što li smo odlučili da se
ovde rodi? A, da, hteli smo da bude pravi." Tada se žena, kao podivljala, zasmeja. „I eto ga pravi . Živi u
neprestanom strahu i ucenjene glave." Zastade, pa dodade sa žestinom dubokoga uverenja: „I, moj sin je
svetac."
Majkl u tom trenutku primeti čudnovat osmeh na Pišotinom licu, onakav kakav se obično vida u čoveka
dok sluša brižnog roditelja koji sa preteranom sentimentalnošću priča o vrlinama svoga deteta. Čak je i
Đulijanov otac odmahnuo rukom, i on već nestrpljiv. Stefan Andolini se opredelio za lukav osmeh u stilu
„da, takvi srno mi roditelji", a Pišota reče, sa naklonošću, ali i osetnom hladnoćom: „Draga moja Marija
Lombardo, ne govori o svom sinu kao da je tako bespomoćan. On je uvek više davao nego što je primao,
a opet ga se njegovi neprijatelji plaše."
Đulijanova majka se sad primiri pa reče: „Znam da je ubijao, ali znam i to da nikada nije počinio
nepravdu. I da im je uvek davao vremena da očiste svoje duše i pomole se Gospodu." Neočekivano, ona
uze Majkla za ruku i povede ga u kuhinju, pa na terasu. „Niko od ovih, u stvari, ne poznaje mog sina",
reče mu. „Ne znaju koliko je plemenit. Možda on i mora da bude drugačiji prema drugim ljudima, ali je
preda mnom uvek onaj pravi. Sluša sve što mu kažem, nikada mi grubu reč nije rekao. I kao mali bio je
divan, poslušan sin. Kada se odmetnuo, u samom početku, gledao je odozgo, sa planina, i ništa nije mogao
da vidi. I ja sam odozdo gledala i ništa nisam mogla da vidim. Ali osećali smo jedno drugo, on je znao da
sam ja tu, i ja sam znala da je tu on. Osećali smo ljubav koja nas veže. I ja, ovoga časa, osećam njegovu
ljubav. I mislim o njemu, samom, tamo gore, u tim planinama, dok ga hiljade vojnika progone. I srce me
boli. A ti si, sinko, možda jedini koji može da mi ga spase. Obećaj mi da ćeš ga čekati." Slegnula ga je za
ruke, suze su joj lile niz obraze.
Majkl pogleda u crnilo noći, u obrise Monteleprea skvrčenog u utrobi planinskoga grotla, samo se s
centralnog trga naslućivala kakvatakva svetlost. Nebo je bubrilo od zvezda. Sa ulica je povremeno
dopirao prigušen zveket oružja i promukli glasovi karabinjera. Kao da je grad pun duhova. Da, duhova,
privučenih tim mekim, blagim, letnjim noćnim vazduhom, mirisom limunovog drveta, tihim zujem
bezbrojnih insekata. A onda tišinu naruši buka policijske patrole u prolazu. „Čekaću dokle budem
mogao", reče Majkl nežno. „Ali i svom sam ocu potreban, tamo, kod kuće. Morate učiniti što je u vašoj
moći da vaš sin dođe do mene."
Ona klimnu glavom i povede ga nazad. Pišota se šetkao po sobi, zbog nečeg nervozan. „Odlučili smo.
Svi ima da čekamo ovde do zore, dok ne prođe policijski čas", reče on. „Mnogo je napolju vojnika lakih
na obaraču, i svačega bi tu moglo da bude. Je li to u redu?", upita on Majkla.
„U redu je", reče Majkl. „Pod uslovom da našim domaćinima ne smeta da ostanemo."

19. Ova opaska prošla je kao beznačajna. Već su u tom domu ostajali po celu noć, koliko puta, kad bi Turi
Đulijano poželeo da siđe do grada i poseti roditelje. Sem toga, o tolikim su stvarima hteli da popričaju,
razne detalje da rasprave. I tako se oni udobno smestiše, duga je noć. Hektor Adonis odloži sako i
kravatu, ali je i dalje bio elegantan. Majka skuva svežu kafu.
Majkl ih tad zamoli da mu ispričaju sve što mogu o Turiju Đulijanu. Imao je neko osećanje da
jednostavno mora da pronikne u suštinu. Turijevi roditelji mu ponovo napričaše kako je ovaj bio divan
klinac. Stefan Andolini je evocirao uspomene na dan kad mu je Turi Đulijano poštedeo život. Pišota se
pak bacio na zabavne pripovesti o Turijevoj odvažnosti, njegovom smislu za humor i o tome kako Turi
jednostavno ne ume da bude okrutan. Mada je mogao da bude nemilosrdan prema izdajnicima i
neprijateljima, Turi nikada nije vređao njihovo dostojanstvo mučeći i ponižavajući ih. A onda je ispričao
sve o tragediji kod Portela dela Đinestre. „Plakao je tog dana", rekao je na kraju, „i to pred svim
članovima bande."
„Prosto je nemoguće da je on pobio te ljude kod Đinestre, nije to on učinio", reče Marija Lombardo.
„Svi mi to znamo", tešio ju je Hektor Adonis. „On je rođen plemenit." Onda se okrenu Majklu. „V
oleo
je knjige, mogao sam da se kladim da će postati pesnik ili naučnik. Imao je pomalo plahu narav, ali
nikada nije bio surov. Uvek je to bio nevin, bezazlen gnev. Mrzeo je nepravdu. Gadila mu se brutalnost
koju karabinjeri ispoljavaju prema sirotinji, gadila mu se njihova snishodljivost prema bogatima. Još je
dečak bio, a poludeo bi kad čuje da nekom seljaku uzimaju žito iz ambara, da čovek ne može da popije
vino koje je sam pravio, da ne može da pojede pečenje od svinja koje je sam tovio. A opet je to bio
nežan, fini dečak."
Pišota prasnu u smeh. „Sad baš i nije tako nežan. A ti, Hektore, nemoj da izigravaš učiteljčića. Kad
zajašeš konja, visok si kao bilo ko od nas."
„Aspanu", odvrati mu Adonis strogo ga pogledavši, „nije vreme za tvoje mudrolije."
„Mali, ma je li ti stvarno misliš da možeš mene da uplašiš?", reče Pišota, kao uzdrman.
Majklu nije promaklo kako je Adonis oslovio Pišotu, a ni stalna netrpeljivost između ove dvojice.
Najpre ono Pišotino neprestano isticanje visine drugih muškaraca, pa strog ton kojim se Adonis obraćao
Pišoti... Ako ćemo pravo, među svima njima vladalo je neko nepoverenje, surevnjivost je lebdela u
vazduhu, činilo se da Stefana Andolinija svi drže na pristojnoj distanci, dok Đulijanova mati očigledno
nikome nimalo nije verovala. A opet, kako je noć odmicala, bivalo je sve očiglednije da svi oni stvarno
vole Turija.
„Turi Đulijano je napisao Testament. Gde je taj dokument sada?" upita Majkl oprezno.
Nastupi duga tišina, svi su ga pažljivo posmatrali. I on istoga časa postade predmet opšteg
nepoverenja.
„Ja sam ga posavetovao da to piše i onda mu pomagao u pisanju", reče najzad Hektor Adonis. „Svaku
stranicu potpisao je sam Turi. I ono o tajnom savezu sa don Kročeom, pa o savezu sa vladom u Rimu i,
naposletku, punu istinu o Portela dela Đinestri. Kad bi to bilo objavljeno, vlada bi sigurno pala. To
Đulijanu dođe kao poslednji adut, za slučaj da sve pođe naopako."
„Nadam se da onda dokument držite na sigurnom", reče Majkl.
„Da, i don Kroče bi želeo da se domogne Testamenta", reče Pišota.
„Kad za to dođe vreme, postaraćemo se da Testament dođe u vaše ruke. Možda biste vi mogli, po
devojci, da ga pošaljete u Ameriku", dodade Đulijanova majka.

20. Majkl ih u čudu pogleda. „Kakva sad devojka?" Svi skrenuše pogled, kao da im je neprijatno. Znali su
da će ovo biti neprijatno iznenađenje i pribojavali su se njegove reakcije.
„Verenica moga sina", reče Đulijanova majka. „Ona je trudna." Rekavši to, žena se okrenu ostalima.
„Neće ona nestati bez traga i glasa. I nju će povesti, zar ne? Neka odmah kaže." Mada se vidno potrudila
da suzbije nesigurnost, bilo je jasno da brižno iščekuje Majklovu reakciju. „I ona će doći kod vas u
Trapani. Turi želi da prvo nju pošaljete u Ameriku, pre njega. Kad ona stigne i javi odande da je sve u
redu, onda će Turi doći kod vas."
.,O tome mi ništa nije rečeno", primeti Majkl oprezno. „Morao bih prvo da se posavetujem sa svojim
ljudima u Trapaniju, prevashodno o vremenu. Svestan sam da ćete i vi i vaš suprug jednoga dana hteti da
pođete za svojim sinom, kad on bude u Americi. Zar ne bi mogla i devojka da sačeka, pa s vama da
pođe?"
„Devojka je proba za tebe", reče Pišota oštro. „Ona će poslati šifrovanu poruku, i onda će Đulijano
znati da ima posla sa čovekom koji je ne samo pošten, već i inteligentan. Samo će tada dobiti potvrdu da
si ti kadar da ga, živog i zdravog, izvučeš sa Sicilije."
Đulijanov otac je ljutito reagovao. „ Aspanu, već sam to rekao i tebi i svome sinu. Don Korleone je
obećao da će nam pomoći."
Pišota, maltene ne obazirući se, odgovori: „Da, ali ovako je naredio Turi."
Majkl je brzo mislio. I najzad reče:
„Mislim da je to pametno. Možemo da isprobamo tu varijantu za bekstvo, pa da onda i Đulijano, ako
uspe, ide istim putem." Nije imao nameru da šalje Đulijana istim putem, ali je tako rekao. Onda se obratio
Đulijanovoj majci:
„Mogao bih da pošaljem vas zajedno sa devojkom." Pogledao ih je upitno, ali i majka i otac su samo
vrteli glavama.
„Nije to tako loša ideja", obrati im se nežno Hektor Adonis.
„Nećemo napustiti Siciliju dok je naš sin još ovde", reče Đulijanova majka. Otac je pak prekrstio ruke
i potvrdno klimao glavom. Majklu je bilo jasno o čemu ovo dvoje razmišljaju. Ako Turi Đulijano ostavi
kosti na Siciliji, šta će njima Amerika? U tom slučaju oni će ostati ovde, da oplakuju sina, da ga sahrane,
da cvećem zaspu njegovu večnu kuću. Tragedija može biti samo njihova. Devojka može da ide, ona je za
Turija vezana samo ljubavlju, ne i krvlju.
Negde potkraj te noći Marija Lombardo Đulijano pokazaće Majklu svesku punu novinskih isečaka i
plakata kojima je zvanični Rim ucenjivao glavu njenoga sina, sad na ovoliko, sad na onoliko lira.
Pokazala mu je i reportažu koju je 1948. godine objavio američki časopis Lajf. U tekstu se navodi da je
Đulijano najveći bandit savremenog doba, italijanski Robin Hud koji pljačka bogate da bi pomagao
siromašnima. Uz taj članak odštampano je i jedno od čuvenih pisama koje je Đulijano u toku svoje
odmetničke karijere slao novinskim kućama.
„Pet godina ima kako se borim da oslobodim Siciliju", pisalo je. „Dajem sirotinji ono što uzeh od
bogatih. Neka sam narod Sicilije kaže da li sam ja odmetnik ili borac za slobodu. Ako se izjasne protiv
mene, predaću se, pa mi sudite. Ali dok god su ljudi uz mene, ja ću nastaviti da ratujem, bespoštedno."
Taj stil nikako nije imao dodirnih tačaka sa manirom kojem bi pribegao klasični bandit u bekstvu
dokonao je Majkl, dok ga je Marija Lombardo, sva blistajući od ponosa, gledala u oči. Mogao je da se
poistoveti sa njom, nije mu bilo teško da u njoj prepozna svoju majku. Njeno je lice davno izbrazdano,

21. skoro prituljenim tugama, ali oči su joj sijale od ljubavi koja ne može zgasnuti. I slutio je u tom pogledu
volju i snagu te žene da se do iznemoglosti bori protiv sudbine.
Kad je najzad svanulo, Majkl ustade i pozdravi se sa svima. Iznenadio ga je topli zagrljaj Đulijanove
majke.
„Podsećaš me na moga sina", reče mu ona. „Verujem ti." Ona ode do ormara i izvadi odatle drvenu
statuu Bogorodice. Bila je crna. I crte lica kao u crnkinje. „Uzmi ovo kao moj dar. To je jedina vredna
stvar koju imam da ti dam." Majkl je pokušao da odbije poklon, ali ona nije htela ni da čuje.
„Još je samo nekoliko statua ostalo na Siciliji. Zanimljivo, mi smo tako blizu Afrike", reče Hektor
Adonis.
„Nema veze kako izgleda, možeš da joj se pomoliš", reče Đulijanova majka.
„Nego šta", reče Pišota, „i ona može da ti pomogne taman koliko bilo koja druga." U njegovom glasu
osećao se prezir.
Majkl dobro osmotri Pišotu dok se ovaj pozdravljao sa Đulijanovom majkom. Bilo je među njima
istinske naklonosti. Pišota ju je poljubio u oba obraza i pogladio je, kao da hoće da je uveri da će sve biti
u redu. Ona mu pak položi ruku na rame i reče:
„Aspanu, Aspanu, volim te kao što sina svoga volim. Ne daj da mi ubiju Turija." Jecala je.
Pišota izgubi onu hladnokrvnost, telo kao da mu se povi pod teretom, a tamno, koščato lice postade
mekše. „Svi ćete vi ostariti u Americi", reče on, a onda se okrenu Majklu:
„U roku od nedelju dana dovodim ti Turija."
Brzo i tiho on izađe iz kuće. Imao je svoju posebnu crvenu propusnicu i mogao je da izađe iz grada i
nestane u planinskoj bestragiji. Hektor Adonis će ostati sa Đulijanovima, iako je imao kuću u gradu.
Majkl i Stefan Andolini sedoše u fijat i pređoše preko centralnog trga, pa na drum koji je vodio ka
Kastelvetranu i priobalnom gradu Trapaniju. Andolini je vozio sporo, vazda nešto oklevajući, a i vojska
je na više mesta blokirala put, pa su u Trapani stigli tek oko podneva.

22. KNJIGA DRUGA
Turi Đuiijano, 1943.

23. Drugo poglavlje
SEPTEMBRA MESECA 1943. godine Hektor Adonis je radio kao profesor istorije i književnosti na
Univerzitetu u Palermu. Zbog njegovog izrazito niskog stasa kolege su se prema njemu odnosile sa manje
poštovanja nego što je to njegov dar zasluživao. Ali to je nešto sa čim se mora računati u sicilijanskoj
kulturi, gde se ljudima veoma često kače grubi nadimci koji odslikavaju njihove telesne nedostatke.
Jedini čovek koji je prepoznavao pravu vrednost Hektora Adonisa bio je predsednik Univerziteta.
Tog septembra četrdeset treće život Hektora Adonisa nalazio se na prekretnici. Rat je, što se južne
Italije tiče, bio završen. Američka armija je već bila zauzela Siciliju i probijala se na sever,
kontinentalnim delom zemlje. Fašizam je umro, Italija ponovo rođena, prvi put u dugih četrnaest stoleća
ostrvo Sicilija nije imalo pravog gospodara. Ali Hektor Adonis, poznavalac istorijske ironije, nije gajio
velike nade. Mafija je već bila nametnula svoje zakone Sicilijancima. Njihova kancerozna moć biće
jednako smrtonosna kao da je ostrvo palo pod čizmu nekog spoljnog osvajača ili ujedinitelja. Sa prozora
svoje kancelarije Adonis je posmatrao univerzitetski kompleks, odnosno nekoliko zgrada koje bi se
uslovno mogle tako nazvati.
Spavaonice tu i nisu bile potrebne, nije tu bilo onog studentskog života kako se živi po koledžima u
Engleskoj i Americi. Većina ovdašnjih studenata živela je kod svojih kuća i dolazila na konsultacije sa
profesorima prema unapred dogovorenom rasporedu. Profesori su držali predavanja kojima studenti nisu
morali da prisustvuju, budući da im za izostanke nije sledovala kazna. Jedino što se od njih očekivalo
bilo je da izlaze na ispite. Takav sistem rada Hektor Adonis je smatrao nedoličnim i glupim, naročito
stoga što su njegove posledice trpeli sami Sicilijanci, koji smatrao je on vapiju za pedagoškom
disciplinom čak i više nego studenti u drugim zemljama.
Stojeći tako na svom prozoru nalik prozorima na katedrali, pratio je sezonske dolaske mafijaških
šefova, koji su pristizali iz svih sicilijanskih provincija da vrbuju univerzitetske profesore. Pod
fašističkom vlašću, ti mafijaški šefovi više su se držali po strani, bili ponizniji, ali sada, pod
blagonaklonim režimom demokratije koju Amerikanci obnoviše počeli su da gamižu kao crvi posle kiše,
žureći da što pre sve vrate u prethodno stanje. Poniznosti u njima više nije bilo.
Mafijaški šefovi, Prijatelji prijatelja, glavešine manjih lokalnih klanova rasutih po brojnim
sicilijanskim selima, dolazili su o praznicima da pridobiju za svoju stvar studente koji su bili u
rodbinskim vezama ili eventualno sinovi imućnih zemljoposednika, ili sinovi prijatelja, kojima studije
nisu dobro išle i koji, po svemu sudeći, fakultetsku diplomu neće steći ukoliko se prethodno ne preduzme
neka odlučna akcija. A te diplome bile su od najvećeg značaja. Kako će se drugačije porodice otarasiti
sinova koji nemaju ni ambicije ni talenta ni inteligencije? Roditelji će takve sinove izdržavati do kraja
života. Ali sa diplomom, tim parčetom papira što ti izdaju na Univerzitetu kad završiš studije, iste te
bitange mogu postati nastavnici, doktori, poslanici u parlamentu ili, ako se planovi baš izjalove, niži
činovnici u državnoj administraciji.
Hektor Adonis slegnu ramenima, istorija ga je tešila. Njegovi voljeni Britanci, u najslavnijim danima
imperije, poverili su svoju vojsku jednako nekompetentnim sinovima bogataša, kojima su roditelji kupili
visoke položaje u vojsci i mornarici. A imperija je ipak napredovala. Istina, ti i takvi komandanti vodili
su svoje ljude u nepotrebne klanice, pri čemu se mora reći da su i oni ginuli sa svojom vojskom, budući
da je hrabrost bila imperativ koji im je nametala sama njihova klasa. I barem su te pogibije resile
problem nekompetentnih, nesposobnih ljudi koji bi eventualno mogli postati teret državi. Italijani pak nisu
tako viteški ustrojeni, niti ih odlikuje taj hladni pragmatizam. Oni vole svoju decu, čuvaju ih od

24. propadanja i puštaju da sve ide svojim tokom, a da država sama vodi o sebi računa.
Sa svog prozora Hektor Adonis je u tom trenutku mogao da locira barem trojicu mesnih mafijaških
šefova koji su lunjali naokolo tražeći žrtve. Na glavama su imali suknene kape, na nogama kožne čizme,
somotske jakne nosili su preko ruku, jer još je bilo toplo, septembar je. Imali su pri sebi košare sa voćem
i balone sa domaćim vinom, kao prigodne darove. Ne, nije to bilo mito, već znak pažnje. Jer većina
profesora rođena je tu, na Siciliji, i tu su živeli, i znali su da postoje ljudi kojima se jednostavno ne može
reći „ne".
Jedan od mafijaških šefova, u odeći tako rustičnoj da je lepo mogao da se popne na scenu na kojoj se
izvodi Kavalerija rustikana, upravo je ušao u zgradu i krenuo uza stepenice. Hektor Adonis se, sa
podrugljivim zadovoljstvom, pripremao da odigra dobro mu znanu rolu u komediji koja će početi svakog
časa.
Adonis je poznavao tog čoveka. Zvao se Bučila, imao je farmu i držao ovce u mestu Pariniku, nedaleko
od Monteleprea. Rukovali su se i Bučila mu predade košaru koju je doneo.
„Toliko nam voća pada na zemlju i trune da sam, eto, pomislio odneću nešto profesoru", reče Bučila.
Beše to čovek niskog rasta, ali širok u ramenima, tela snažnog od dugih godina težačkog rada. Adonis je
znao da ovaj čovek uživa reputaciju čestitog i da je skroman, mada je od svoje moći mogao da se obogati.
Bio je od one stare sorte mafijaških šefova, onih koji se nisu borili za bogatstvo, već za ugled i čast.
Adonis se osmehnu primajući voće. Kad je to bilo da sicilijanski seljak pusti bilo šta da propadne? Na
svaku maslinu što padne na tle išlo je stotinak dece, a ta deca su bila kao skakavci.
Bučila uzdahnu. Bio je ljubazan, ali je Adonis dobro znao da se ta ljubaznost za tili čas može
prometnuti u pretnju. I zato se on saosećajno osmehnu kad Bučila reče: „Kakva je gnjavaža ovaj život.
Imam posla na svojoj zemlji, i to preko glave, ali kad me komšija pozove da mu učinim malu uslugu, da
mu pomognem kako da ga odbijem? Moj otac je poznavao njegovog oca, moj deda njegovog dedu. A i to
mi je u prirodi, možda i nažalost, što ću za prijatelja uvek učiniti šta god od mene zatraži. Nismo li, na
kraju krajeva, svi mi hrišćani?"
Hektor Adonis blago potvrdi: „Svi smo mi Sicilijanci isti. Previše smo velikodušni. Zato se oni
severnjaci iz Rima tako ružno koriste o nas."
Bučila ga je prepredeno motrio. Ovde neće biti problema. I, zar ne beše on već negde čuo da je ovaj
profesor jedan od Prijatelja? Da se ne plaši, to je sigurno. A ako je uz to i Prijatelj prijatelja, kako to da
njemu, Bučili, promakne ta činjenica? Postoje, međutim, razni stepeni i nivoi kod Prijatelja. Bilo kako
bilo, evo čoveka koji razume svet u kojem živi.
„Moram da vas zamolim za jednu uslugu", reče Bučila. „Kao Sicilijanca. Sin moga komšije je izgubio
godinu na Univerzitetu. Vi ste ga oborili. Tako bar tvrdi komšija. A ja, kad sam čuo vaše ime, kažem
njemu lepo: 'Šta? Sinjor Adonis? Ma kako, pa taj čovek ima najbolje srce na svetu! Nikad taj ne bi mogao
to da učini da je upoznat sa činjeničnim stanjem, je li te. Nikada.' I tako, mole oni mene, suze liju,
ispričaj, kažu, sinjor Adonisu celu priču, da zna čovek. I pitaj ga, i zamoli, skrušeno, najskrušenije, da
promeni dečku ocenu, pa da može mali u svet beli da se otisne, parče hleba svoje da ima."
Hektora Adonisa nije obmanula ova izrazita učtivost. Opet je to ličilo na Engleze, koje je toliko
poštovao, ta suptilna grubost, ta sposobnost da te danima zasipa uvredama pre nego što shvatiš da si,
zapravo, smrtno ranjen. Sve se to, međutim, kod Engleza odvija na verbalnom planu, dok će kod ovog
sinjor Bučile, ako mu zahtev bude odbijen, značiti da te čeka lupara pod okriljem noći. Tres, i gotovo.
Hektor Adonis je uljudno grickao masline iz košare. „O, pa ne možemo dozvoliti da taj mladić gladuje u

25. ovom strašnom svetu", reče on. „Kako se momak zove?" Kad mu Bučila reče ime tog studenta, on izvadi
dnevnik iz donje fioke svog radnog stola i stade da ga prelistava, iako je, razume se, dobro znao o kome
je reč.
Oboreni student bio je glup ko top, klipan, volina, verovatno je svaka ovca na Bučilinom imanju znala
više od njega. Bio je to jedan lenji ženskaroš, nesposobni hvalisavac, beznadežni nepismenjaković koji
nije razlikovao Ilijadu od Božanstvene komedije. Uprkos svemu tome, Hektor Adonis navuče na lice
slatkast osmeh i, kao da je bogzna kako nečim iznenađen, reče: „A, imao je neke teškoće najednom ispitu.
Ali sve se to lako da srediti. Neka dođe do mene, i ja ću ga, ovde gde smo mi sada, pripremati, pa će
ponovo da izađe na ispit. Tada neće pasti."
Rukovali su se, i čovek ode. Eto meni još jednog prijatelja, pomisli Hektor. Šta li im to znači, da svi ti
mlađani nikogovići pomažnjavaju univerzitetske diplome koje nisu zaslužili? U Italiji su te 1943. godine
diplomama mogli samo da obrisu svoje razmažene guzice i utope se u masu mediokriteta.
U naletu misli prekinu ga zvonjava telefona koja ga je baš nervirala. Prvo zazvoni kratko, pa sledi
pauza pre nego što se zvono oglasi triput u nizu. Žena na centrali je sa nekim razgovarala i, tako, ne
prekidajući konverzaciju, okrenula njegov lokal. To ga je u toj meri izvelo iz takta da je viknuo: „Pronto"
u slušalicu, sa nenadanom grubošću.
Na nesreću, s druge strane žice bio je predsednik Univerziteta. Premda notorna cepidlaka kad je o
lepim manirima reč, predsednik je ovoga puta očito imao važnije stvari na umu od korigovanja tuđe
nepristojnosti. Glas mu je treperio od straha, maltene su suze mogle da se naslute. „Dragi moj profesore
Adonise", rekao je predsednik, „je li vam neće biti teško da navratite do moje kancelarije? Univerzitet se
suočava sa jednim ozbiljnim problemom koji biste možda samo vi mogli da resite. Od najvećeg je
značaja. Verujte mi, dragi profesore, biću vam doveka zahvalan."
Ovo podilaženje išlo je Adonisu na živce. Šta će taj idiot sad od njega tražiti? Da preskoči katedralu u
Palermu, Šta li? Pa valjda taj predsednik ima bolje karakteristike za rešavanje takvih problema pomisli
Adonis gorko visok je barem sto osamdeset tri-četiri. Što sam ne skače, nego traži to od svog podređenog
koji, uzgred, ima najkraće noge na vasceloj Siciliji? Slika kratkonogog skakača vrati Adonisu dobro
raspoloženje. Pa on blago upita: „Možda biste mogli makar neki nagoveštaj da mi date. Onda ću, dok
idem ka vama, moći da se pripremim."
Predsednikov glas se utiša, sad je već šaputao „Visokocenjeni don Kroče nas je udostojio posete.
Njegov sestrić ovde studira medicinu, a profesor mu je sugerisao, sa najvećim uvažavanjem, kako bi bilo
umesnije da prestane da pohađa nastavu. Don Kroče je došao da zamoli, na najljubazniji način, da se ta
odluka ponovo razmotri. S druge strane, profesor sa Medicinskog fakulteta insistira na tome da mladi
čovek negde drugde okuša sreću."
„Ko je ta budala?" upita Hektor Adonis.
„Mladi doktor Natore", reče predsednik. „Uvaženi stručnjak, ali ne baš sasvim vičan međuljudskim
odnosima."
„Eto mene za pet minuta u vašoj kancelariji", reče Hektor Adonis.
Dok je preko ledine žurio ka glavnoj univerzitetskoj zgradi, Hektor Adonis se premišljao šta mu sada
valja preduzeti. Nije problem bio sa predsednikom, taj je ionako uvek prebacivao takve poslove na
Adonisa. Muka je bila sa doktorom Natoreom. Dobro ga jepoznavao. Briljantan medicinski stručnjak,
nastavnik čija bi smrt neporecivo predstavljala gubitak za Siciliju, a eventualna ostavka za Univerzitet.
Sem toga, Natorea je smatrao najpompeznijim gnjavatorom, čovekom krutih načela i istinski časnom

26. ličnošću. Ali čak je i taj doktor morao da čuje za velikog don Kročea, i on valjda mora imati zrnce
zdravog razuma u tom svom genijalnom mozgu. Nešto je drugo posredi.
Ispred glavne zgrade parkirana su bila dugačka crna kola. Dva čoveka u poslovnim odelima stajali su
naslonjeni na auto, ali ni tako odeveni nisu izgledali kao ljudi dostojni poštovanja. To mora da su bili don
Kročeovi telohranitelji, a onaj za volanom će biti vozač, iz poštovanja prema instituciji Univerziteta don
Kroče ih je ostavio pred zgradom dok on obavi posao unutra. Adonisu nije promakla njihova zapanjenost,
a onda posprdni osmesi, kad su ga primetili, onako sitnog, u besprekorno skrojenom odelu, sa torbom za
spise ispod miške. On ih počasti ledenim pogledom koji im se baš i nije svideo. Zar je moguće da je
ovakva sića od čoveka Prijatelj prijatelja?
Predsednikova kancelarija više je ličila na biblioteku nego na nečiji kabinet. I sam predsednik je pre
bio naučni radnik nego upravnik obrazovne ustanove u klasičnom smislu reči. Knjige su bile poredane duž
zidova, nameštaj masivan, ali udoban. Don Kroče je sedeo u ogromnoj stolici i pijuckao espreso.
Njegovo lice namah podseti Hektora Adonisa na pramac jednog broda opisanog u Ilijadi, oštećen u toku
dugih godina ratovanja i plovidbe po negostoljubivim morima. Don se pretvarao kao da ranije nije imao
tu čast da se sretne sa profesorom Adonisom, i ovaj je dozvolio predsedniku da ga predstavi svom
uvaženom gostu. Predsednik je, naravno, znao da je sve to puka farsa, a onda uvedoše doktora Natorea.
Predsednik je bio najviši čovek na Univerzitetu, Hektor Adonis najniži. Istog trenutka, iz pristojnosti,
predsednik sede i zavali se u stolicu, da bi izgledao što niži. Tek onda progovori.
„Imamo ovde jedan manji nesporazum", reče. Na to doktor Natore ogorčeno frknu, ali don Kroče samo
blago nagnu glavu, sa odobravanjem. Predsednik nastavi: „Don Kroče ima sestrića koji želi da postane
doktor. Profesor Natore kaže da student nema ocene neophodne za izdavanje diplome. Tragedija, dakle.
Don Kroče je bio toliko ljubazan da dođe i izloži nam slučaj svog sestrića, a imajući u vidu da je don
Kroče toliko učinio za naš Univerzitet, mislim da bi trebalo da učinimo sve što je u našoj moći da i mi
njemu izađemo u susret."
Prijatnim tonom, bez trunke sarkazma, don Kroče reče: „Ja sam i sam nepismen, a opet, niko ne može
da kaže da nemam uspeha u svetu biznisa." Nema sumnje, pomislio je Adonis, da čovek koji može da
podmiti ministre, naruči ubistva, zastrašuje vlasnike prodavnica i fabrika ne mora znati da čita i piše. Don
Kroče nastavi: „Svoj put sam pronašao oslanjajući se na iskustvo. Što isto to ne bi pošlo za rukom i mom
sestriću? Pa mojoj jadnoj sestri će srce prepući ako njen sin ne bude imao ono 'doktor' ispred imena. Ona
duboko veruje u Isusa Hrista, ona želi da pomogne svetu."
Doktor Natore, sa neosetljivošću uobičajenom kod ljudi koji su u pravu, reče: „Ja svoj stav da menjam
ne mogu."
Don Kroče uzdahnu. Onda poče da ubeđuje: „A kakvu štetu bilo kome moj sestrić može da nanese?
Srediću mu, preko vlade, posao u vojsci, ili u katoličkoj bolnici za stare. Držače ostarele bolesnike za
ruke i slušati njihove životne priče. On je izuzetno prijatna osoba, druželjubiv dečko, te matore olupine će
se oduševiti njime. Šta ja to pa tražim? Malo parče hartije koje ovde imate na tone." On prelete pogledom
po sobi, ne skrivajući prezir prema knjigama koje su potpuno zaklanjale zid.
Hektor Adonis, do krajnosti uznemiren don Kročeovim krotkim držanjem koje se ne može prepoznati
drugačije nego kao signal za opasnost kad je o takvim ljudima reč, ljutito pomisli kako je donu lako da
tako priča. Kad njemu nešto nije dobro, kad ima problemčić sa jetricom, njegovi ljudi ga smesta otpreme
u Švajcarsku kod najboljih lekara. Bilo kako bilo, Adonis je bio svestan svoje uloge u datom trenutku: on
je taj koji mora da premosti nepremostivo.
„Dragi moj doktore Natore", reče on, „tu sigurno može nešto da se učini. Malo privatnih dopunskih

27. časova, zar ne, malo dodatne obuke u bolnici pri dobrotvornoj misiji?"
Uprkos činjenici da je rođen u Palermu, doktor Natore nije ličio na Sicilijanca. Bio je svetlokos,
uveliko je ćelavio i nije krio bes, što svako čini u ovako delikatnim situacijama. Nema sumnje da je reč o
genima nasleđenim od nekog davnog normanskog osvajača. „Vi, dragi moj profesore, očigledno ne
shvatate. Ta mlada budala hoće da bude hirurg."
Isuse blagi, Josife, Bogorodice i svi sveti pomisli Hektor Adonis. Sad smo već u gadnoj nevolji.
Koristeći zapanjenost svog kolege, koji očito reč nije mogao da prozbori, doktor Natore je terao dalje:
„Vaš sestrić ništa ne zna o anatomiji. Secira leš kao da tranžira ovcu. Uglavnom ne dolazi na predavanja,
ne priprema se za testove, u operacionu salu ulazi kao da ide na igranku. Priznajem da je prijatne naravi i
druželjubiv, teško je naći finijeg dečka. Ali, na kraju krajeva, mi ovde govorimo o čoveku koji bi jednoga
dana trebalo da otvori ljudsko telo oštrim skalpelom."
Hektor Adonis je tačno znao o čemu don Kroče u tom času razmišlja. Šta ima veze što će dečko biti loš
hirurg, koga briga za to? Ovde je reč o porodičnom prestižu, o tome da će porodica izgubiti na ugledu ako
momak ne dobije tu diplomu. Ma kako loš hirurg bio, nema šanse da će pobiti onoliki svet koliko su
pobili don Kročeovi ljudi, koji posla vazda imaju preko glave. Sem toga, ovaj mladi doktor Natore nije
se povinovao njegovoj volji, a ni prihvatio onaj dobronamerni nagoveštaj, da je on, don Kroče, voljan da
svog sestrića zaposli kao doktora opšte orakse. a ne hirurga.
Sada je bio poslednji trenutak da Hektor Adonis pokuša da izgladi stvar. „Dragi moj don Kroče", reče
on, „uveren sam da će doktor Natore uslišiti vašu želju, samo nam dozvolite da ga u to ubedimo. Ali
otkuda kod vašeg sestrića ta romantična zamisao, to, da ode baš u hirurge? Kao što sami rekoste, on je
fina, druželjubiva priroda, a hirurzi su, znate, rođeni sadisti. A ko još na Siciliji dobrovoljno ide pod
nož?" Tu zastade na časak, a onda nastavi: „Sem toga, morao bi da ide na specijalističku praksu u Rim,
ako mu ovde damo diplomu, a Rimljani ko Rimljani koriste svaku priliku da unište Sicilijanca.
Insistirajući na hirurgiji, samo ćete svom sestriću učiniti medveđu uslugu. Dozvolite da predložim
kompromisno rešenje."
Doktor Natore na to promrmlja da nikakvog kompromisa tu ne može biti. I u tom trenu, prvi put, vatra
sevnu iz gušterolikih očiju don Kročeovih. „Porazili ste me svojim razumnim pristupom i osećajem za
stvari", reče on Adonisu. „Pa, neka bude kako vi kažete. Moj sestrić će biti lekar, ne hirurg. A moja sestra
će biti zadovoljna." Onda se užurba da što pre krene, pošto je i postigao ono što je želeo, nečemu većem
nije se ni nadao. Predsednik Univerziteta ga otprati do automobila. A opet, nikome u prostoriji nije
promakao poslednji pogled koji je don Kroče uputio doktoru Natoreu dok je izlazio. Bio je to brz
rendgenski snimak, kao da hoće da mu zapamti svaku crtu lica, da nikada ne zaboravi lice čoveka koji je
pokušao da se suprotstavi njegovoj volji.
Kad ovi odoše, Hektor Adonis se okrenu doktoru Natoreu i reče: „Vi ćete sada, dragi moj kolega,
morati da se povučete sa Univerziteta i sa radom nastavite u Rimu."
„Jeste li vi ludi?" odvrati doktor Natore ljutito. „Nisam lud koliko ste vi ludi", reče Hektor Adonis.
„Insistiram da danas večeramo zajedno. Objasniću vam zbog čega ova naša Sicilija nije rajski vrt."
„Ali što da idem odavde?" protestovao je doktor Natore.
„Rekli ste 'ne' don Kročeu Malu. Sicilija više nije dovoljna velika za vas obojicu."
„Ali on je otišao svojim putem", povika doktor Natore, očajan. „Sestrić će postati lekar. Vi i
predsednik ste to odobrili."
„Ali vi niste. Mi smo pristali na to da bismo vam spasli život. Vi ste od sada obeležen čovek."

28. Te večeri Hektor Adonis je ugostio šestoricu profesora, medu kojima i doktora Natorea, u jednom od
najboljih restorana Palerma. Svakog od tih profesora posetio je toga dana po jedan Prijatelj prijatelja, svi
su pristali da poprave ocene oborenim studentima. Doktor Natore je, sav užasnut, saslušao njihove priče,
da bi naposletku rekao: „Ali ne može tako da se radi u medicinskoj školi, ne mogu tako da postanu
lekari", sve dok ovi najzad ne izgubiše strpljenje. Profesor filozofije je, tako, hteo od Natorea da čuje
zbog čega je to medicina važnija za ljudski rod od intrigantnog misaonog procesa i svete besmrtnosti
duše. Kad su završili s tim, doktor Natore pristade da napusti Univerzitet u Palermu i iseli se u Brazil,
gde dobar hirurg uveravale su ga kolege profesori može da zaradi pravo bogatstvo operišući žučne kese.
Te noći je Hektor Adonis spavao snom pravednika. Ali sutradan ujutro primiće hitan poziv iz
Monteleprea. Njegovo kumče, Turi Đulijano, čiju je inteligenciju gajio, dobrotu i manire razvijao i
budućnost planirao usmrtio je policajca.

29. Treće poglavlje
MONTELEPRE JE BIO gradić od sedam hiljada stanovnika, uronjen u dolinu podno planine Kamarate
isto koliko u nemaštinu i bedu.
Drugog septembra 1943. godine, meštani su se pripremali za mesnu Feštu, koja je trebalo da počne
sutradan i potraje naredna tri dana.
Fešta je u to vreme, u svakom mestu, bila najveći događaj u godini, veći čak i od Uskrsa, Božića ili
Nove godine, važniji od onih datuma kada se obeležava kraj velikog rata ili rođendani znamenitih
narodnih heroja. Fešta je posvećena svecu zaštitniku jednog naselja. Beše to jedan od vrlo retkih običaja
koji se fašistička vlada Benita Musolinija nije usudila da ukine.
Da bi se organizovala Fešta, svake godine je formirano Veće trojice, u koje su ulazili najugledniji
meštani. Ova trojica bi imenovala svoje izaslanike koji su išli po mestu i prikupljali priloge, što u novcu,
što u robi. Svaka bi kuća doprinosila u skladu sa svojim materijalnim mogućnostima. Sem toga, izaslanici
su imali zadatak da sede po ulicama i prose. I tako bi, kako se veliki dan primiče, Veće trojice počinjalo
da troši sredstva iz specijalnog fonda, prikupljena u toku prethodne godine. Unajmili bi orkestar i klovna.
Objavili izdašne novčane nagrade za pobednike u konjskim trkama koje će se održavati u toku tri
praznična dana. Unajmili bi i dekoratere, da ukrase crkvu i ulice, istiskujući sivilo bede sa lica
Monteleprea. Varoš bi tad ličila na neku srednjovekovnu citadelu usred Polja zlatnih odora. ( Naziv dat
mestu između Gina i Ardra u Francuskoj, nedaleko od Kalea, gde su se engleski kralj Henri VIII i francuski monarh Pranja I susreli
juna meseca 1520. godine kako bi ugovorili savez dveju država. Gotovo pune tri nedelje tu se, u pauzama pregovora, jelo i pilo,
održavane su svečanosti i mise. Raskoš vladara i njihovih kamarila zasenila je savremenike, pa otuda i ovaj slikoviti toponim. (Prim.
prev.))
Angažovali bi i lutkarsko pozorište. Prodavci hrane bi podigli štandove. Monteleprejskim porodicama
Fešta je bila prava zgoda da svima prikažu devojke stasale za udaju, kupovala se nova odeća, da i
pratilje udavača izgledaju kako dolikuje. Iz Palerma bi se sjatila sva sila prostitutki i smestila se u
ogroman šator nedaleko od grada, sve sa dozvolama za rad i lekarskim potvrdama nakačenim na
crvenobelozeleno platno. Čuveni fratar svetac, kome se, davno, na rukama pojavila stigmata, znamen
Isusovog stradanja, zadužen je bio za uvodni govor. I najzad, trećeg dana svetkovine, ulicama bi se
pronela svečeva nosila za kovčeg, a za kolima je išao sav lokalni živalj, sve sa mazgama, konjima,
svinjama i majmunima u šarenoj povorci. Na vrh nosila stavili bi sliku sveca i kitili je novcem, cvećem,
svakobojnim slatkišima i velikim, živopisno išaranim balonima sa vinom.
Tih nekoliko dana bili su za njih dani slave. Nije važno što će gladovati čitave godine i što će, na istom
tom trgu gde su odavali počast svome svecu, prolivati znoj na korist moćnim baronima za sto lira dnevno.
Bilo je predviđeno da prvog dana Fešte u Montelepreu Turi Đulijano učestvuje u uvodnom obredu,
sparivanju Čudotvorne mule monteleprejske sa najvećim i najjačim magarcem u mestu. Retke su zgode
kad ženka mule začne, one se smatraju neplodnim životinjama, plodom kobile i magarca. Ali u
Montelepreu postoji mula koja može začeti, otprilike dve godine pre te Fešte, oždrebila je magarca, i njen
je vlasnik pristao, dajući tako doprinos mesnoj proslavi, da mula pruži usluge i da, ako se čudo dogodi,
ispod rebara ponese novo čedo. Bilo je u tom ritualu i neke sprdnje.
Bilo kako bilo, obredno sparivanje bilo je samo delimično šala. Sicilijanski seljak naročito je vezan za
svoju mulu i magarca. To su životinje koje izgaraju od rada i, baš kao i sami seljaci, imaju tešku, turobnu
narav. Kao što težak sažiže telo argatovanjem, tako i ove životinje mogu satima i satima da rade bez
prekida, za razliku od znatno plemenitijeg konja, koji mora da se mazi i pazi. Sem toga, mule i magarci su

30. čvrsti na nogama i mogu da se kreću po terasastim padinama sa minimalnim rizikom da će pasti ili slomiti
nogu, za razliku od ponositih pastuva ili čistokrvnih, rasnih kobila. I, što nije nebitno, seljak, magarac i
mula žive i guraju na hrani koja bi druge ljude i životinje ubila. Ali ono što ove životinje čini posebno
bliskim ljudima jeste to što se prema seljaku, magarcu i muli morate odnositi sa naklonošću i
poštovanjem, inače se prozle i postaju nepopravljivo tvrdoglavi.
Rimokatolički verski festivali nastali su na osnovama drevnih nacionalnih rituala kojima se
pribegavalo kako bi ljudi umolili bogove da ih obraduju čudima. Na taj sveti dan septembra 1943, u toku
Fešte u varoši Montelepre, dogodiće se čudo koje će izmeniti sudbinu sedam hiljada meštana.
Već sa dvadeset godina, Turi Đulijano je smatran najhrabrijim, najčasnijim, najjačim mladim čovekom
i u svom je okruženju uživao najveće poštovanje. Bio je čovek od časti. Što će reći, čovek koji se prema
svom bližnjem odnosio s poštovanjem i skrupulama, onaj koga ne možeš uvrediti a da prođeš nekažnjeno.
Iz mase se izdvojio u vreme prethodne žetve kada je odbio da radi za uvredljivo nisku nadnicu koju je
odredio nadzornik lokalnih imanja. Onda je održao govor pred ostalim ljudima, nagovarajući ih da ni oni
ne rade, da ostave ono što je požnjeveno da istruli. Baron ga je optužio za remećenje reda i mira, i
karabinjeri su ga uhapsili. Ostali su se vratili na posao. Đulijana ni njihova odluka da pristanu na bedne
dnevnice, ni postupanje karabinjera nisu razljutili. Kad je, posle intervencije Hektora Adonisa, pušten iz
zatvora, nije se u njemu zapalila mržnja. Bio je odlučan da brani svoje principe, i to mu je bilo dovoljno.
Drugom zgodom, prekinuo je opasnu tuču, u kojoj su i noževi sevnuli, između Aspanua Pišote i nekog
mladića, i to tako što je prosto stao, nenaoružan, između njih dvojice i sa nekoliko razumnih rečenica
stišao njihov gnev.
Da je bilo ko drugi učinio tako nešto, ljudi bi sve protumačili kao običan kukavičluk, strah prerušen u
čovekoljublje, ali postojalo je nešto kod tog Đulijana što je jednostavno opovrgavalo takvu
interpretaciju.
Tog drugog dana meseca septembra, Salvatore Đulijano, Turi za prijatelje i rodbinu, razmišljao je o
nečemu što će zadati razoran udarac njegovoj muškoj sujeti.
A beše to puka sitnica. Gradić Montelepre nije imao bioskop, nije imao gradsku skupštinu, ali je
postojao kafe sa bilijarskim stolom. Prethodne večeri, Turi Đulijano, njegov rođak Gaspare Aspanu
Pišota i još nekolicina mladića igrali su bilijar. Posmatrali su ih stariji meštani, pijuckajući vino. Jedan
od tih, po imenu Gvido Kvintana, već se bio malo nacvrcao. A bio je to čovek od ugleda. Musolini ga je
držao u zatvoru pod sumnjom da radi za mafiju. Kad su Amerikanci osvojili ostrvo, pušten je na slobodu
kao žrtva fašizma, i već se tu i tamo govorkalo da će biti postavljen za gradonačelnika Monteleprea.
Kao i svaki , Turi Đulijano je znao legendu o moći mafije. U tih nekoliko meseci slobode zmijolika
glava mafije sve više se nadnosila nad zemljom, kao da joj prija ambijent stvoren pod novom
demokratskom vladom. Već se po varoši govorkalo da vlasnici prodavnica plaćaju „osiguranje" izvesnim
„uglednicima". I, naravno, Turi je poznavao istoriju, znao je za bezbrojna ubistva seljaka koji su
pokušavali da iskamče s mukom zarađeni novac od plemića i veleposednika, znao je kako je mafija
čvrsto držala pod kontrolom ostrvo pre nego što ih je Musolini, gazeći zakone, desetkovao, nalik
ogromnoj zmijurini što proždire sitnijeg gmizavca svojim otrovnim očnjacima. Turi Đulijano se pojavio u
vreme kada se senka terora nadnosila nad Sicilijom.
Elem, te večeri je Kvintana merkao Đulijana i njegovo društvo s izvesnom dozom prezira. Možda ga je
i alkohol na to podstakao. On je, naposletku, bio ozbiljan čovek, tu negde već oko sredine života, u
naponu snage. Pošto ga je Musolinijeva vlada proterala na pusto ostrvo, sve je izdržao i, evo ga, vratio se
u svoje rodno mesto. Njegov cilj u narednih nekoliko meseci bio je da izgradi ugled u očima svojih