zoran

2. Mario Puzo
Poslednji Don

3. PROLOG
KUOGVE, 1965
Na Cvetnu nedelju, godinu dana posle Velikog rata protiv Santadiovih, don Domeniko Klerikucio
proslavljao je krštenje dvoje dece svoje krvi i doneo najvažniju odluku u svom životu. Pozvao je sebi
najvažnije šefove Porodica, kao i Alfreda Gronevelta, vlasnika hotela "Ksanadu" u Vegasu, i Dejvida
Redfeloua, koji je izgradio ogromno carstvo droge u Sjedinjenim Državama. Svi su, u nekom stepenu, bili
njegovi partneri.
Šef sada najmoćnije mafijaške Porodice u Americi, don Klerikucio je nameravao da prividno preda tu
moć. Bilo je vreme za drugačiju igru; očigledna moć postala je preopasna. Ali i odricanje od moći je
takođe bilo opasno. Morao je to da izvede sa krajnje veštom dobroćudnošću i ličnim uticajem. I morao je
to da izvede na sopstvenom terenu.
Imanje Klerikucio u Kuogveu širilo se na osam hektara okruženih zidom od crvenih cigala visokim tri
metra sa bodljikavom žicom i elektronskim senzorima. Osim vile i domova trojice njegovih sinova, na
imanju je bilo i dvadeset malih kuća za odane sluge Porodice.
Pre dolaska gostiju Don i njegovi sinovi seli su za sto od kovanog gvožđa u vrtu iza vile. Najstariji,
Đorđo, imao je male, smele brkove, bio je visok i vitak na način engleskog džentlmena, što je naglašavao
noseći odeću šivenu po meri. Imao je dvadeset sedam godina, bio je ćutljiv, divlje oštrouman i
zatvorenog lica. Don je obavestio Đorđa da će se on, Đorđo, upisati u Poslovnu školu "Varton". Tamo će
naučiti sve pojedinosti o tome kako se krade novac ostajući u granicama zakona.
Đorđo se nije raspravljao sa svojim ocem; ovo je bio kraljevski ukaz, a ne poziv na raspravu. Klimnuo je
u znak pokornosti.
Don se zatim obratio svom nećaku, Džozefu "Pipiju" De Leni. Don je voleo Pipija koliko i svoje sinove,
ne samo zato što ih je vezivala krv - Pipi je bio sin njegove pokojne sestre - nego i zato što je Pipi bio
onaj veliki general koji je porazio divljaka Santadija.
"Ti ćeš otići u Vegas i nastanićeš se tamo", rekao je. "Pazićeš na naše interese u hotelu "Ksanadu". Sada,
kad se naša Porodica povlači, tamo neće biti mnogo posla. U svakom slučaju, ostaješ porodični "Čekić"."
Video je daje Pipi nesrećan i morao je da iznese svoje razloge. "Tvoja žena, Nelini, ne može da živi u
atmosferi Porodice. Ona ne može da živi u Enklavi Bronksa. Suviše je različita. Neće nikada biti
prihvaćena. Morate da gradite svoj život daleko od nas." Sve ovo je bilo istina, ali Don je imao druge
razloge. Pipi je bio veliki heroj i general porodice Klerikucio, i ako ostane "gradonačelnik" Bronksa,
biće previše moćan za Donove sinove kada jednom njega više ne bude.
"Bićeš moj Bruglione na Zapadu", rekaoje Pipiju. "Obogatićeš se. Ali, tamo ima važnog posla."
Dao je Pipiju tapiju na kuću u Las Vegasu. Zatim se Don okrenuo svom najmlađem sinu, Vinsentu, mladiću
od dvadeset pet godina. On je bio najniži od sve dece, ali građen kao kamena kapija. Malo je govorio i
imao je meko srce. Pored svoje majke naučio je da sprema sva italijanska seljačka jela, i vrlo je gorko

4. plakao kada im je majka umrla mlada.
Don mu se nasmešio. "Treba da odlučim o tvojoj sudbini", reče, "i da te pošaljem na pravi put. Otvorićeš
najbolji restoran u Njujorku. Nemoj štedeti novca. Želim da pokažeš Francuzima šta je prava hrana." Pipi
i ostali se nasmejaše, čak se i Vinsent nasmešio. Don mu se osmehnu. "Ići ćeš na godinu dana u najbolju
školu kuvanja u Evropi."
Vinsent, iako zadovoljan, progunđa: "Čemu oni mogu da me nauče?"
Don ga oštro pogleda. "Tvoji špageti mogu da budu bolji", reče. "Ali glavni cilj je da naučiš kako se
vode finansije takve kuće. Ko zna, možda ćeš jednog dana posedovati lanac restorana. Đorđo će ti dati
novac."
Don se najzad okrenu Pitiju. Piti je bio srednji i najveseliji njegov sin. Bio je vrlo privlačan, u dvadeset
šestoj je ličio na dečaka, ali Don je znao da je on prava slika sicilijanskih Klerikucija.
"Piti", reče Don. "Sada kada Pipi ide na Zapad, ti ćeš biti gradonačelnik Bronksa. Snabdevaćeš sve
vojnike porodice. Osim toga, kupio sam ti građevinsku kompaniju, veliku. Popravljaćeš oblakodere po
Njujorku, gradićeš kasarne za Državnu policiju, asfaltiraćeš gradske ulice. Taj posao je siguran, ali
očekujem da kompaniju napraviš zaista značajnom. Tvoji vojnici će imati zakonit posao, a ti ćeš zaraditi
mnogo novca. Prvo ćeš da šegrtuješ kod čoveka čija je kompanija sada. Ali zapamti: tvoja prva dužnost
je da snabdevaš vojnike Porodice i komanduješ njima." Don se okrenu Đorđu.
"Đorđo", reče Don. "Ti ćeš biti moj naslednik. Ti i Vini nećete više učestvovati u opasnim poslovi, osim
kada je krajnje neophodno. Moramo da gledamo unapred. Tvoja deca, moja deca i mali Dante i
Kroćifiksio ne smeju da rastu u ovakvom svetu. Bogati smo, ne moramo više da se izlažemo riziku kako
bismo zaradili za svagdašnji hleb. Naša Porodica će od sada služiti samo kao finansijski savetnik drugim
Porodicama. Pružaćemo im političku podršku, izglađivati njihove nesporazume. Ali, da bismo u tome
uspeli, moramo da imamo adute u rukavu. Moramo da imamo vojsku. I moramo da štitimo novac svih
njih, a za to će nam oni dati da se omastimo."
Zastao je. "Za dvadeset, trideset godina svi mi ćemo se utopiti u zakoniti svet i uživaćemo u našem
bogatstvu bez straha. Ova dva dečaka koje danas krštavamo nikada neće morati da čine naše grehe niti da
podnose naše rizike."
"Zašto onda da držimo Bronks?" upita Đorđo.
"Nadamo se da ćemo jednog dana biti sveci", reče Don. "Ali ne mučenici."
Jedan sat kasnije don Klerikucio je stajao na balkonu svoje vile i posmatrao slavlje.
Pobeda nad Santadiovima skupo je koštala Dona. Izgubio je najdražeg sina Silvija. Njegova kćer Rouz
Meri izgubila je muža.
Sada je gledao masu ljudi kako mili oko nekoliko dugačkih stolova punih kristalnih posuda sa jakim
crnim vinom. Orkestar je svirao negde u pozadini.
U samom središtu kruga stolova za piknik Don je video dve kolevke za bebe sa plavim pokrivačima.
Kako su hrabre bile te dve bebe, nisu plakale dok su ih škropili svetom vodom. Video je Vinsenta, obično
tmurnog,sada nasmejanog kako gura kolica sa hranom. Ličila su na njujorska kolica za viršle ali su bila
veća imala su veseliji suncobran i Vinsent je s njih delio hranu. Nosio je čistu belu kecelju i služio viršle
sa kiselim kupusom. Svako dete trebalo je da mu da poljubac u obraz za viršlu. Vinsent je uprkos gruboj
spoljašnjosti, imao najnežnije srce od svih Donovih sinova.
Na terenu za boćanje Don je video Pitija kako igra sa Pipijem De Lenom, Virđinom Balacom i Alfredom

5. Groneveltom. Piti je voleo grube sale, što Don nije odobravao.
Ali nijedan od njih nije se mogao meriti sa Pipijem, Don je video kako žene iz mase zure u Pipija. Osim
dve majki, Rouz i Nelini. On je bio tako privlačan muškarac, skoro je bio Donove visine, imao je živo,
snažno telo i svirepo ponosno lice. Posmatrali su ga i mnogi muškarci, od kojih neki su bili iz vojske
Bronksa. Gledali su njegovo komandujuće držanje.
Dejvid Redfelou, mlad, rumenih obraza, najmoćniji trgovac drogom u Americi, štipao je bebe u kolicima
za obraze. Najzad, Alfredu Groneveltu, i dalje u sakou i sa kravatom, očigledno mu je bilo neugodno da
igra igru koju ne poznaje. Gronevelt je bio istih godina kao i Don, blizu šezdesete.
Danas će don Klerikucio da izmeni živote svih njih. Na bolje, nadao se.
Đorđo izađe na balkon da ga pozove na prvi sastanak tog dana. Deset mafijaških šefova sastalo se u
malom salonu kuće. Đorđo ih je već obavestio o predlogu don Klerikucija. Krštenje je bilo odličan
izgovor da se sakupe, ali oni nisu imali stvarnih društvenih veza sa Klerikuciom i želeli su da odu što je
pre moguće.
Mali salon Klerikuciove kuće nije imao prozora, a imao je masivan nameštaj i bar. Svih deset ljudi
izgledalo je trezveno dok su sedeli oko velikog tamnog mramornog stola za sastanke. Pozdravili su Dona
jedan po jedan, a zatim nestrpljivo čekali da čuju šta ima da im kaže.
Don Klerikucio je pozvao svoje sinove Vinsenta i Pitija, svog izvršnog funkcionera Balaca i Pipija De
Lenu da se pridruže sastanku. Kada su stigli, Đorđo je, hladan i sardoničan, izgovorio par uvodnih
rečenica.
Don Klerikucio posmatrao je lica ljudi okupljenih oko njega, najmoćnijih ljudi u društvu bezakonja koje
je služilo da zadovoljava stvarne ljudske potrebe.
"Moj sin Đorđo vas je obavestio kako će biti od sada", rekao je. "Evo šta ja predlažem. Ja ću se povući
iz svih svojih poslova osim kocke. Svoje njujorške poslove predajem mom starom prijatelju Virđiniju
Balacu. On će osnovati sopstvenu Porodicu i biće nezavisan od Klerikuciovih. U ostalom delu zemlje sve
svoje interese u sindikatima, saobraćaju, alkoholu, duvanu i drogi prepuštam vašim Porodicama. Moći
ćete da raspolažete svim mojim vezama sa zakonom. Ono što tražim od vas zauzvrat jeste da mi dajete
vaš novac na brigu. Biće bezbedan i stajaće vam na raspolaganju. Nećete morati da brinete hoće li vlasti
ući u trag vašem novcu. Za to tražim samo pet odsto provizije."
Za desetoricu ljudi ovo je bio posao snova. Bili su zahvalni što se Klerikucio povlači.
Vinsent je obišao oko stola i usuo svakome malo vina. Svi su podigli čaše i nazdravili Donovom
povlačenju.
Kada su se mafijaški donovi ceremonijalno oprostili, Piti je dopratio Dejvida Redfeloua do malog
salona. Redfelou je seo u kožnu fotelju preko puta Dona, a Vinsent ga je poslužio čašom vina. Redfelou se
izdvajao od ostalih ljudi ne samo svojom dugom kosom, nego i dijamantskom minđušom i jaknom od
teksas platna koju je nosio sa čistim, ispeglanim farmerkama. Imao je skandinavske krvi. Plave kose,
bistrih plavih očiju, uvek je imao vedar izraz lica i bio nemarno duhovit.
Don je mnogo dugovao Dejvidu Redfelouu. On je dokazao da se vlasti mogu podmititi drogom.
"Dejvide", reče don Klerikucio. "Povlačiš se iz poslova sa drogom. Imam za tebe nešto bolje."
Redfelou se nije pobunio. "Zašto sada?" upitao je Dona.
"Prvo", reče Don, "vlasti ulažu previše vremena i napora u posao. Morao bi da strepiš do kraja života.

6. Još važnije, postalo je previše opasno. Moj sin Piti i njegovi vojnici do sada su bili tvoji telohranitelji.
To više ne mogu da dopustim. Kolumbijci su suviše divlji, suviše bezglavi, suviše nasilni. Neka oni rade
s drogom. Ti ćeš se povući u Evropu. Pobrinuću se za tvoju zaštitu tamo. Da ti ne bude dosadno, kupićeš
banku u Italiji i živećeš u Rimu. Mnogo ćemo poslova tamo raditi."
"Sjajno", reče Redfelou. "Ne znam italijanski i nemam pojma o bankarstvu."
"Naučićeš i jedno i drugo", reče don Klerikucio. "I bićeš srećan u Rimu. Možeš i da ostaneš ovde ako
želiš, ali onda više nećeš imati moju podršku. Piti više neće čuvati tvoj život. Izaberi sam."
"Ko će da preuzme moje poslove?" upita Redfelou. "Hoću li biti isplaćen?"
"Kolumbijci će preuzeti tvoje poslove", reče Don. "To se ne može sprečiti, takav je tok istorije. Ali vlada
će im život učiniti bednim. Onda, da ili ne?"
Redfelou je malo razmislio, a zatim se nasmejao. "Reci mi kako ću da počnem?"
"Đorđo će te povesti u Rim i upoznaće te s mojim ljudima tamo", reče Don. "On će te savetovati sledećih
godina."
Don ga zagrli. "Hvala ti što si poslušao moj savet. I dalje ćemo sarađivati u Evropi i, veruj mi, to će za
tebe biti dobar život."
Kada je Dejvid Redfelou izašao, Don je poslao Vinsenta da pozove Alfreda Gronevelta u salon. Kao
vlasnik hotela "Ksanadu" u Vegasu, Gronevelt je bio pod zaštitom sada uništene Porodice Santadio.
"Gospodine Gronevelt", reče Don. "Nastavićete da vodite hotel pod mojom zaštitom. Ne treba da se
plašite za sebe ili za svoje vlasništvo. Zadržaćete pedeset jedan odsto vlasništva hotela. Ja ću posedovati
četrdeset devet odsto koje je ranije posedovao Santadio i predstavljaće me isti pravni identitet. Slažete li
se?"
Gronevelt je, uprkos svojim godinama, bio veoma dostojanstven i fizički dominantan. Rekao je pažljivo:
"Ako ostanem, onda želim da vodim hotel sa istim autoritetom. Ako tako ne može, prodaću vam svoj
procenat."
"Da prodate rudnik zlata?" reče Don s nevericom. "Ne, ne. Ne treba da me se plašite. Ja sam pre svega
poslovan čovek. Da je Santadio bio malo umereniji, ne bi se dogodile sve one strašne stvari. Sada ga
više nema. Ali vi i ja smo razumni ljudi. Moji delegati dobijaju Santadiove deonice. A Džozef De Lena,
Pipi, uživaće puno poštovanje. On će biti moj Bruglione na Zapadu sa platom od sto hiljada dolara koju
će mu davati vaš hotel na način koji budete smatrali prikladnim. A ako budete imali bilo kakvih neprilika
sa bilo kim, obratite se njemu. A u vašem poslu neprilika uvek ima."
Gronevelt, visok, mršav čovek, izgledao je prilično mirno. "Zašto mi činite usluge? Imate mnogo
isplativijih mogućnosti."
Don Domeniko reče svečano: "Zato što ste genije u svom poslu. Tako kažu svi u Las Vegasu. Da bih vam
dokazao svoje poštovanje, želim da vas nečim darujem."
Gronevelt se nasmeši na ovo. "Dali ste mi sasvim dovoljno. Moj hotel. Šta ima važnije?"
Don je zurio dobroćudno u njega. Iako je bio ozbiljan čovek, voleo je da iznenađuje ljude svojom moći.
"Možete da odaberete ko će biti novi član Komisije za kocku države Nevade", reče Don. "Jedno mesto je
upražnjeno."
Gronevelt je, kao retko kada u životu, osetio da je iznenađen i ujedno impresioniran. Više od svega bio je
radostan, jer je video budućnost svog hotela o kakvoj nije ni sanjao. "Ako možete to da izvedete", reče

7. Gronevelt, "onda ćemo uskoro svi biti veoma bogati."
"Učinjeno je", reče Don. "Sada možete da idete i zabavljate se."
Gronevelt reče: "Vratiću se u Vegas. Mislim da ne bi bilo dobro da svi znaju da sam ovde gost."
Don klimnu glavom. "Piti, neka neko odveze gospodina Gronevelta u Njujork."
Sada su, osim Dona, u sobi ostali samo njegovi sinovi, Pipi De Lena i Virđinio Balaco. Izgledali su malo
iznenađeni. Don se poverio samo Đorđu. Ostali nisu znali za njegove planove.
Balaco je bio mlad za Bruglione, jedva godinu-dve stariji od Pipija. Kontrolisao je sindikate, prodavnice
odeće, saobraćaj i neke poslove sa drogom. Don Domeniko ga je obavestio da će od sada da radi
nezavisno od Klerikuciovih. Moraće samo da im daje 10 odsto od prihoda, a inače će imati potpunu
kontrolu nad svojim operacijama.
Virđinija Balaca je savladala ova velikodušnost. On je obično bio veseo i živahan, bilo da se zahvaljuje
ili se žaii, ali sada je bio toliko preplavljen zahvalnošću daje mogao samo da zagrli Dona.
"Od tih deset odsto, polovinu ću ostavljati tebi za starost ili nevolju", reče Don Balacu. "Sada, oprosti
mi, ali ljudi se menjaju, pamćenje im slabi, zahvalnost za prošlu velikodušnost bledi. Dozvoli mi da te
zamolim da uredno vodiš knjige." Zastao je za trenutak. "Na kraju krajeva, ja nisam poreznik, ne mogu da
ti naplatim one užasne kamate i kazne."
Balaco je shvatio. Don Domeniko je uvek kažnjavao brzo i sigurno. Nije bilo ni upozorenja. A kazna je
uvek bila smrt. Naposletku, kako drugačije postupati sa neprijateljem?
Don Klerikucio je otpustio Balaca, ali kada je pratio Pipija do vrata zastao je za trenutak, a zatim ga
privukao blizu sebe i prošaputao: "Upamti, ti i ja imamo tajnu. Moraš da je sačuvaš zauvek. Nikada ti
nisam izdao naređenje."
Na travnjaku ispred vile Rouz Meri Klerikucio čekala je Pipija de Lenu da razgovara s njim. Bila je
veoma mlada i lepa udovica, ali joj crnina nije dobro pristajala. Žalost za mužem i bratom potiskivala je
njenu prirodnu živahnost, tako neophodnu njenom tipu. Krupne smeđe oči bile su joj previše tamne,
maslinasta koža previše bleda. Samo njen upravo kršteni sin Dante, koji joj je ležao na rukama ukrašen
plavom trakom, davao je slici malo boje. Celog tog dana održavala je čudnovatu udaljenost od svog oca,
Don Klerikucija, i svoja tri brata, Đorđa, Vinsenta i Pitija. A sada je čekala da se suoči sa Pipijem De
Lenom.
Bili su rođaci. Pipi je bio deset godina stariji od nje i, kada je bila šiparica, bila je ludo zaljubljena u
njega. Ali Pipi se uvek prema njoj ponašao zaštitnički, s visine. Iako je bio poznat po svojoj putenosti,
imao je dovoljno razuma da ne popusti toj slabosti sa kćerkom svog Dona.
"Zdravo, Pipi", reče ona. "Čestitam."
Pipi se nasmeši sa šarmom koji je njegovo grubo lice učinio lepim. Sagnuo se da poljubi bebu u čelo,
primetivši iznenađeno da je bebina kosa, koja je još slabo mirisala na tamjan iz crkve, vrlo gusta za tako
malo dete.
"Dante Klerikucio, prelepo ime", reče.
Ovaj kompliment nije bio sasvim nevin. Rouz Meri je ponovo uzela devojačko prezime, a nosilo ga je i
njeno dete bez oca. Don ju je besprekornom logikom ubedio da to učini, ali ona je i dalje osećala izvesnu
krivicu.
Zbog te krivice Rouz Meri reče: "Kako si ubedio svoju ženu protestantkinju da pristane na katoličko

8. krštenje i tako religiozno ime?"
Pipi joj se nasmeši. "Moja žena me voli i želi da mi ugodi." Tako i jeste, mislila je Rouz Meri. Pipijeva
zena ga je volela jer ga nije poznavala. Ne kao što ga je ona sama poznavala i nekada volela. "Dao si sinu
ime Kroćifiksio", reče Rouz Meri. "Ti si njoj mogao da ugodiš makar krsteći sina američkim imenom."
"Dao sam mu ime po tvom dedi, da ugodim tvom ocu." "Kao što svi moramo", reče Rouz Meri, ali sakri
gorčinu svojih reči osmehom. Lice joj je bilo takve građe da joj je osmeh prirodno stajao i davao joj
sladak izgled koji je ublažavao žaoku svega što kaže. Zastala je, nesigurna. "Hvala ti što si mi spasao
život."
Pipi ju je prazno gledao jedan trenutak, iznenađen, lako uznemiren. Zatim reče meko: "Nikada nisi bila ni
u kakvoj opasnosti", i obavi joj ruku oko ramena. "Veruj mi", reče. "Ne misli o tim stvarima. Zaboravi
sve. Pred nama su životi puni sreće. Samo zaboravi prošlost."
Rouz Meri se sagnula da poljubi bebu, a u stvari je želela da sakrije lice od Pipija. "Sve razumem", rekla
je, znajući da će on da ponovi ovaj razgovor njenom ocu i braći. "Pomirila sam se s tim." Želela je da
njena porodica zna da ih ona i dalje voli i da je zadovoljna što je njeno dete primljeno u porodicu, sada
posvećeno svetom vodom i odbranjeno od večitog Zla.
Tog trenutka Virđinio Balaco se pridružio Rouz Meri i Pipiju i poveo ih ka sredini travnjaka. Don
Domeniko Klerikucio je izašao iz vile, praćen svojim trojicom sinova.
Porodica Klerikucio - muškarci u svečanoj odeći, žene u toaletama, deca u satenu - poređala se u krug za
fotografisanje. Masa gostiju pljeskala je i dovikivala čestitke, i taj trenutak je bio zamrznut; trenutak mira,
pobede i ljubavi.
Fotografija je kasnije uvećana, uramljena i okačena u Donovoj radnoj sobi, pored portreta njegovog sina
Silvija, ubijenog u ratu protiv Santadioviha.
Donje gledao ostatak proslave sa balkona svoje spavaće sobe.
Rouz Meri je gurala kolica sa bebom pored kuglaša, a Pipijeva žena Nelini, vitka, visoka i elegantna,
izašla je na travnjak noseći svoje odojče, Kroćifiksija, na rukama. Stavila je bebu u kolica pored Dantea i
dve žene su sa ljubavlju zurile u njih.
Dona je obuzeo nalet radosti što će ova dva deteta odrasli zaklonjena i bezbedna i što nikada neće znati
cenu kojom je plaćena njihova sreća.
Onda je Don video kako Piti spušta bočicu sa mlekom u kolica i svi se smeju gledajući kako se bebe bore
za nju. Rouz Meri podiže svog sina Dantea iz kolica, a Don se seti kakva je ona bila pre samo nekoliko
godina. Don uzdahnu. Ništa nije lepše od zaljubljene žene, i ništa više ne para srce nego kada ona ostane
udovica, pomislio je tužno.
Od sve dece najviše je voleo Rouz Meri. Bila je tako vesela, tako puna radosti. Ali Rouz Meri se
promenila. Gubitak brata i muža bio je previše za nju. Pa ipak, prema Donovom iskustvu, oni koji su
zaista voleli voleće ponovo, a udovicama dosadi crnina. A sada je imala i dete koje će da gaji.
Don se osvrnuo na svoj život i divio se njegovim tako divnim plodovima. Svakako, donosio je čudovišne
odluke da bi dosegao moć i bogatstvo, ali žalio je zbog malo čega. Neka drugi cvile nad svojim gresima,
Don Klerikucio ih prihvata i polaže svoju dušu u ruke Boga u koga veruje i za koga zna da će mu
oprostiti.
Pipi je sada igrao boće sa trojicom vojnika iz Enklave Bronksa. Bili su stariji od njega i imali solidne
poslove u Enklavi, ali gledali su Pipija sa strahopoštovanjem. Pipi je, vešt i sjajno raspoložen kao i

9. obično, bio u središtu pažnje. Bio je legenda, boćao se protiv Santadija.
Pipi se radovao, vikao od veselja kada bi njegova kugla odbacila protivničku od mete. Kakav je čovek
taj Pipi, mislio je Don. Odan vojnik i topao prijatelj. Snažan i hitar, lukav i uzdržan.
Donov dragi prijatelj Virđinio Balaco pojavio se na terenu za boćanje, jedini koji je mogao da se
nadmeće sa Pipijem. Balaco je napravio predstavu bacivši svoju kuglu. Čuli su se glasni uzvici kada je
uspešno pogodila cilj. Trijumfalno je podigao ruke prema balkonu i Don je zapljeskao. Osećao se
ponosnim što takvi ljudi cvetaju i napreduju pod njegovom vlašću, kao i svi ostali koji su se te Cvetne
nedelje okupili u Kuogveu, i što će njegova sposobnost predviđanja da ih zaštiti u teškim godinama koje
dolaze.
Ono što Don nije mogao da predvidi bilo je seme zla u još neformiranim ljudskim umovima.

10. KNJIGA I
HOLIVUD, LAS VEGAS, 1990.

11. POGLAVLJE 1
Kalifornijski sunčevi zraci limunove boje prskali su crvenu čupu kose Boza Skeneta. Njegovo vitko
mišićavo telo drhtalo je od želje da stupi u veliku bitku. Celo biće mu je bilo oduševljeno što će njegovo
delo videti više od milijardu ljudi širom sveta.
U elastičnoj traci pojasa njegovih sportskih pantalona bio je mali pištolj. Skrivala ga je zakopčana bela
jakna spuštena do slabina, na kojoj su blistale uspravne crvene munje. Kosu je pričvrstio grimiznom
maramom sa plavim tačkama.
U desnoj ruci držao je veliku srebrnastu bocu "evijana". Boz Skenet se savršeno pripremio za svet šou-
biznisa u koji se spremao da stupi.
Taj svet bio je ogromna masa ispred paviljona "Doroti Čendler" u Los Anđelesu, gomila koja je čekala
dolazak filmskih zvezda na ceremoniju dodele nagrada Akademije. Gledaoci su stajali na naročito za tu
priliku podignutim tribinama. Sama ulica bila je ispunjena televizijskim kamerama i izveštačima koji će
poslati slike u ceo svet. Večeras će ljudi videti svoje velike filmske zvezde uživo, bez njihove veštačke
mitske kože, podložne pobedama i porazima stvarnog života.
Uniformisani čuvari sa sjajnim smeđim palicama za pojasom napravili su lanac koji je držao gledaoce
pod kontrolom.
Boza Skeneta oni nisu brinuli. Bio je krupniji, brži i čvršći od tih ljudi, a na svojoj strani imao je i činilac
iznenađenja. Više su ga zabrinjavali televizijski izveštači i kamermani koji su neustrašivo zaposedali
prostor da bi presreli slavne. Ali, biće još oduševljeniji da snime ovaj događaj.
Bela limuzina stade ispred ulaza u paviljon i Skenet vide Atenu Akviten, "najlepšu ženu na svetu", kako
su tvrdili razni časopisi. Dok je izlazila, masa je legla na ogradu i izvikivala njeno ime.
Ispred mikrofona, glave nagnute napred, Atena je razgovarala sa novinarima koji su stajali ispred nje.
U hladnom krovnom apartmanu hotela "Ksanadu" u Las Vegasu ležao je osamdesetpetogodišnji vlasnik
hotela i umirao. Ali tog prolećnog dana činilo mu se da jasno čuje, iz sale šesnaest spratova ispod,
kuglice od slonovače kako zveckaju po crvenim i crnim pregradama točkova ruleta, udaljenu viku bacača
koji promuklo mole zakotrljane kockice, brujanje hiljada automata za kockanje koji izbacuju srebrne
novčiće.
Alfred Gronevelt je bio srećan onoliko koliko može da bude srećan čovek na samrti. Skoro devedeset
godina bio je varalica, amaterski podvodač, kockar, saučestvovao je u ubistvima, podmićivao političare
i, najzad, strogo, ali ljubazno gospodario hotelom - kockarnicom "Ksanadu". Iz straha od izdaje nikada
nije potpuno zavoleo nijedno ljudsko biće, ali je bio ljubazan prema mnogim. Nije žalio ni za čim. Sada
se radovao sitnim malim zadovoljstvima koja su mu preostala u životu. Kao što je popodnevni obilazak
kockarnice.
Kroćifiksio "Kros" De Lena, njegova desna ruka u poslednjih pet godina, ušao je u sobu i rekao:
"Spreman, Alfrede?" Gronevelt mu se nasmešio i klimnuo glavom.
Kros ga je podigao i stavio u invalidsku stolicu, sestra je ušuškala starca u pokrivače, bolničar je zauzeo
svoje mesto iza kolica. Sestra je pružila Krosu bočicu sa pilulama i otvorila vrata apartmana. Ona neće
poći sa njima. Gronevelt nije želeo da je sluša tokom ovih popodnevnh obilazaka.
Kolica su se lako kretala po veslačkoj travi vrta i ušla u naročiti brzi lift koji se spustio šesnaest spratova

12. do kockarnice.
Gronevelt je sedeo uspravno i gledao levo i desno. Uživao je da vidi muškarce i žene kako se bore protiv
njega iako su sve šanse bile na njegovoj strani. Kolica su se polako kretala kroz sale sa ruletom i
blekdžekom, kroz dvoranu za bakara i sobe sa stolovima za barbut. Kockari se jedva zapažali starca u
kolicima, njegove pažljive oči, veseli osmeh na licu kostura. Kockari u kolicima su u Vegasu bili obična
pojava. Smatrali su da im sudbina nešto duguje za njihovu nesreću.
Kolica su najzad ušla u trpezariju. Bolničar ga je uvezao u rezervisani separe, a zatim se povukao za
drugi sto da čeka znak za polazak.
Gronevelt je kroz stakleni zid gledao ogromni bazen za plivanje, vodu koja gori plavim plamenom na
suncu Nevade, mlade žene sa malom decom razasute po njenoj površini poput šarenih igračaka. Osetio je
sitni talas zadovoljstva što je sve to njegovo delo. "Alfrede, pojedi nešto", reče Kros De Lena. Gronevelt
mu se nasmeši. Dopadao mu se Krosov izgled. Bio je veoma zgodan, na način koji je privlačio i
muškarce i žene. Bio je i jedan od retkih ljudi kojima je Gronevelt tokom života skoro verovao.
"V
olim ovaj posao", reče Gronevelt. "Kros, nasledićeš moj deo vlasništva hotela i znam da ćeš morati da
se dogovoriš sa svojim partnerima iz Njujorka, ali nemoj nikada da napustiš "Ksanadu"".
Kros potapša starčevu ruku, same žile prekrivene kožom. "Neću", reče.
Gronevelt je osećao kako mu stakleni zid utrljava sunce u kožu. "Kros", reče, "naučio sam te svemu.
Uradili smo neke teške stvari, zaista teške. Nemoj nikada da se osvrćeš. Znaš da verovatnoća radi na
različite načine. Učini onoliko dobrih dela koliko možeš. I to se isplati. Ne govorim o zaljubljivanju ili
mržnji. To su vrlo rizični potezi."
Srkutali su kafu zajedno. Gronevelt je pojeo samo malo prhke štrudle. Kros je uz kafu pio sok od
narandže.
"Upamti jedno", reče Gronevelt. "Nikada ne daj Vilu nikome ko ne ispljune milion dolara. Vile su veoma
važne."
Kros potapša Gronevelta po ruci i ostavi svoju ruku na starčevoj. Njegova osećanja bila su iskrena. Na
neki način voleo je Gronevelta više od svog oca.
"Ne brini", reče Kros. "Vile su svetinja. Još nešto?" Groneveltove oči su bile neprozirne, katarakta je
zamaglila nekadašnju vatru. "Budi pažljiv", reče. "Uvek budi veoma pažljiv." "Hoću", reče Kros. Zatim,
da bi prekinuo starčeve misli o skoroj smrti, reče: "Kada ćeš da mi pričaš o velikom ratu protiv
Santadiovih? Tada si radio s njima. Niko nikada ne priča o tome." Gronevelt uzdahnu starački, tiho, skoro
nečujno. "Znam da mi vreme ističe", reče. "Ali ne mogu još da ti govorim o tome. Pitaj svog oca."
"Pitao sam Pipija", reče Kros. "Ali, on neće da priča."
"Šta je bilo - bilo je", reče Gronevelt. "Nikada se ne okreći prošlosti. Ne zbog izgovora. Ne zbog
ispravljanja nepravdi, niti zbog sreće. Ti si ono što jesi, a svet je onakav kakav je."
Po povratku u apartman sestra je okupala Gronevelta i pregledala ga. Namrštila se, a Gronevelt je rekao:
"Sve je stvar verovatnoće."
Te noći je čvrsto spavao, a kada se zabelela zora zatražio je od sestre da mu pomogne da izađe na balkon.
Smestila ga je u veliku stolicu i umotala ga u pokrivače. Onda je sela pored njega i uhvatila ga za ruku da
mu izmeri puls. Gronevelt je nastavio da je drži za ruku kada je pokušala da je povuče. Pustila ga je, pa
su zajedno gledali kako se sunce uzdiže iznad pustinje.

13. Ja sam stvorio sve ovo, mislio je Gronevelt. Usred ničega izgradio sam hramove zadovoljstva. Sebi sam
izgradio srećan život. Ni od čega. Trudio sam se da budem dobar čovek onoliko koliko je to moguće na
ovom svetu. Treba li mi suditi? Misli su mu odlutale ka detinjstvu, kada je sa svojim drugarima,
četrnaestogodišnjim filozofima, raspravljao o Bogu i moralnim vrednostima, kao što su dečaci tada činili.
"Kada bi mogao da dobiješ milion dolara tako što bi pritiskom na dugme ubio milion Kineza", rekao je
njegov drugar trijumfalno, kao da postavlja neku veliku, nerešivu moralnu zagonetku, "da li bi to učinio?"
Posle dugotrajne rasprave svi su se saglasili da ne bi. Osim Gronevelta.
I bio je u pravu, mislio je sada. Ne zbog svog uspešnog života, nego zato što velika zagonetka više ne bi
mogla ni da se postavi. To više nije bila dilema. Mogla se postaviti na samo jedan način.
"Da li bi pritisnuo dugme i ubio milion Kineza" - zašto Kineza? - "za hiljadu dolara?" To je sada bilo
pitanje.
Svetlost je purpurom bojila zemlju, a Gronevelt je stezao sestrinu ruku da održi ravnotežu. Katarakta mu
je omogućavala da gleda pravo u Sunce. Dremljivo je mislio na neke žene koje je poznavao i voleo i na
izvesne poteze koje je povukao. I na muškarce koje je nemilosrdno porazio, i na milosrđe koje je
pokazivao. Mislio je o Krosu kao o svom sinu i sažaljevao ga, kao i sve Santadiove i Klerikuciove. I bio
je srećan što napušta sve to. Na kraju krajeva, je li bolje živeti moralno ili živeti srećno? I je li trebalo
biti Kinez da bi se odlučilo?
Poslednja zbunjenost potpuno mu je uništila um. Sestra je osetila kako mu se ruka hladi, mišići zatežu.
Nagnula se i potražila znake života. Nije bilo sumnje da ga više nema.
Kros De Lena, naslednik i nastavljač, organizovao je za Gronevelta veličanstvenu sahranu. Svi vodeći
ljudi Las Vegasa, svi vrhunski kockari, sve Groneveltove prijateljice, celokupno osoblje hotela - svi su
bili pozvani i obavešteni, jer je Alfred Gronevelt bio priznati genije kocke u Las Vegasu.
Osnivao je fondove i davao sredstva za podizanje crkava svih vera, jer je često govorio: "Ljudi koji
veruju u religiju i kocku i zaslužuju neku nagradu za svoju veru." Zabranio je izgradnju sirotinjskih
naselja, podigao je prvorazredne bolnice i vrhunske škole. Uvek je tvrdio da to radi iz ličnih interesa.
Prezirao je Atlantik Siti, gde se pod pokroviteljstvom države uzimao sav novac, a ništa se nije činilo za
društvenu izgradnju.
Gronevelt je bio pionir u ubeđivanju javnosti da kocka nije prljavi porok nego izvor zabave srednje
klase, normalan kao i golf ili bezbol. On je od kocke načinio uglednu industriju u Americi. Ceo Las Vegas
je želeo da mu oda počast.
Kros je svoja lična osećanja stavio u drugi plan. Osećao je veliki gubitak; tokom celog njegovog života
između njega i Gronevelta postojala su istinska osećanja. A sada je Kros posedovao pedeset jedan
procenat hotela "Ksanadu", vrednog najmanje 500 miliona dolara.
Znao je da će mu se život sigurno promeniti. Sada kada je postao toliko bogat i moćan, biće u većoj
opasnosti. Njegovi odnosi sa don Klerikuciom i Porodicom postaće mnogo osetljiviji, pošto je postao
njihov partner u basnoslovnom poslu.
Kros je prvo nazvao Kuogve. Razgovarao je sa Đordom, koji mu je dao izvesna uputstva. Đorđo mu je
rekao da niko iz Porodice neće prisustvovati pogrebu osim Pipija. Osim toga, Dante će doleteti sledećim
avionom da dovrši zadatak o kom se već raspravljalo, ali ni on neće doći na sahranu. Činjenica da Kros
sada poseduje polovinu hotela nije bila spominjana.
Čekala ga je poruka od njegove sestre Klaudije, ali kada ju je nazvao, dobio je službu za primanje
poruka. Čekala ga je i poruka od Ernesta Vejla. Vejl mu se dopadao, imao je njegovih menica za pedeset

14. hiljada, ali Vejl će morati da sačeka do posle sahrane.
Imao je i poruku od svog oca Pipija, koji je bio Groneveltov dugogodišnji prijatelj. Bio mu je potreban
očev savet kako da vodi svoj budući život. Kako će njegov otac reagovati na njegov novi položaj i novo
bogatstvo? To će biti golicav problem, kao i odnos sa Klerikuciom, koji će morati da se prilagodi
činjenici daje njegov Bruglione na Zapadu postao lično toliko moćan i bogat.
Kros nije sumnjao u to da će sam Don biti korektan. Bio je takođe siguran da će dobiti podršku svog oca.
Ali Donova deca, Đorđo, Vinsent i Piti, kako će oni reagovati? I unuk, Dante? On i Dante su bili
neprijatelji još otkako su zajedno kršteni u Donovoj privatnoj kapeli. To je bila stalna šala u Porodici.
A sada će Dante da doputuje u Las Vegas da obavi "posao" nad Velikim Timom Hajkačem. Ovo je brinulo
Krosa, pošto mu je Tim bio na čudnovat način drag. Ali, njegovu sudbinu je odredio sam Don, a Kros je
brinuo o tome kako će Dante da obavi posao.
Sahrana Alfreda Gronevelta bila je najsjajnija ikada priređena u Las Vegasu, počast geniju. Njegovo telo
bilo je izloženo u protestantskoj crkvi sagrađenoj njegovim novcem koja je sjedinjavala veličanstvenost
evropske katedrale sa smeđim kosim zidovima američke domorodačke kulture. Ogromni parking je, sa
čuvenom praktičnošću Las Vegasa, bio ukrašen motivima kulture američkih domorodaca, a ne evropske
religije.
Hor koji je pevao himne Gospodu i preporučivao Gronevelta u Raj došao je sa univerziteta na kom je on
osnovao tri katedre iz humanističkih nauka.
Stotine ožalošćenih koji su završili koledž na stipendijama koje je Gronevelt obezbedio izgledali su
zaista tužni. U masi je bilo i fanatika koji su izgubili bogatstva u njegovom hotelu. Izgledali su tako
obradovani što najzad trijumfuju nad Groneveltom. Žene su, izdvojene, neke sredovečne, tiho plakale.
Prisutni su bili predstavnici jevrejskih sinagoga i katoličkih crkava čiju izgradnju je pomogao.
Zatvaranje kazina protivilo bi se svemu u šta je Gronevelt verovao, ali došli su šefovi i krupijei koji tog
dana nisu bili u smeni. Pojavili su se čak i neki od korisnika Vila, a Kros i Pipi su im ukazivali naročito
poštovanje.
Guverner države Nevade, V
olter Vaven, prisustvovao je sahrani, u pratnji gradonačelnika. Ulica Strip bila
je zatvorena kako bi duga povorka srebrnih kočija, crnih limuzina i pešaka mogla da isprati telo do
groblja i kako bi Alfred Gronevelt prošao, po poslednji put, kroz svet koji je stvorio.
Te noći su ugledni posetioci Vegasa odali Groneveltu poslednju počast koja bi mu se najviše dopala.
Kockali su se tako grozničavo da su postavili novi rekord u obrtu, izuzimjaući, naravno, novogodišnju
noć. Sahranili su svoj novac sa njegovim telom da iskažu poštovanje.
Potkraj dana Kros De Lena se spremio da započne novi život.
Te noći, sedeći sama u kućici na plaži u Koloniji Malibu, Atena Akviten je pokušavala da odluči šta da
radi. Drhtureći od povetarca sa okeana koji je ulazio u kućicu kroz otvorene prozore, sedela je na kauču i
razmišljala.
Teško je zamisliti svetski slavnu filmsku zvezdu kao dete. Teško ju je bilo zamisliti kako stasava u ženu.
Snaga ličnosti filmskih zvezda toliko je jaka, kao da su svi oni iskočili, već odrasli, pravo iz Zevsove
glave. Oni nikada nisu mokrili u krevet, nikada nisu imali bubuljice, nikada nisu morali da prerastu svoja
ružna lica, nikada nisu bili onako šiparački povučeni i trapavi, nikada nisu masturbirali, molili za ljubav
niti bili na milosti sudbine. Ateni je bilo teško, sada, da se uopšte priseti takve osobe.
Atena je smatrala da je rođena kao jedna od najsrećnijih osoba na svetu. Sve je dobijala nekako prirodno.

15. Imala je divne roditelje koji su uočili njene talente i gajili ih. Obožavali su njenu fizičku lepotu, ali su
činili sve što su mogli da obrazuju njen um. Otac ju je obučavao sportovima, a majka književnosti i
umetnosti. Nije mogla da se seti nijednog trenutka svog detinjstva u kom je bila nesrećna. Dok nije ušla u
sedamnaestu.
Zaljubila se u Boza Skeneta, četiri godine starijeg, oblasnu fudbalsku zvezdu u koledžu. Njegova
porodica bila je vlasnik najveće banke u Hjustonu. Boz je bio zgodan gotovo koliko je Atena bila lepa, a
još je bio zabavan i šarmantan. Obožavao ju je. Njihova dva savršena tela magnetski su se privukla,
nerava pod visokim naponom; svila i mleko. Kročili su u poseban raj i, da bi omogućili da sve to traje
večno, venčali su se.
U nekoliko kratkih meseci Atena je zatrudnela. Sa svojim uobičajenim telesnim savršenstvom, ugojila se
veoma malo, nikada joj nije bilo muka i uživala je u pomisli da će imati bebu. Nastavila je da ide na
predavanja, proučava dramu i igra golf i tenis. Boz je mogao daje pobedi u tenisu, ali ga je ona lako tukla
u golfu.
Boz je počeo da radi u banci svog oca. Kada je rodila dete, devojčicu koju su nazvali Betani, Atena je
nastavila da ide u školu, pošto je Boz imao dovoljno novca da unajmi služavku i dadilju. Brak je Atenu
učinio još gladnijom znanja. Čitala je nezasito, naročito drame. Oduševljavala se Pirandelom, očajavala
uz Strindberga, plakala nad Tenesijem Vilijemsom. Postala je još punija života. Inteligencija je
uokvirivala njenu lepotu i davala joj dostojanstvo koje lepoti ponekad nedostaje. Nije iznenađivalo što su
se mnogi muškarci, mladi i stari, zaljubili u nju. Prijatelji Boza Skeneta zavideli su mu na takvoj ženi.
Atena se ponosila svojom savršenošću sve dok nije, nekoliko godina kasnije, otkrila da to savršenstvo
smeta mnogim ljudima, uključujući prijatelje i ljubavnike.
Boz se šalio da je ona kao "rols-rojs" koji svake večeri parkira na ulici. Bio je dovoljno inteligentan da
shvati kako su njegovoj ženi suđene veće stvari, da spozna da je ona izuzetna. Bilo mu je takođe sasvim
jasno da mu je suđeno da je izgubi kao što je gubio snove. Nije bilo rata u kome bi dokazao svoju
hrabrost, premda je sebe znao kao neustrašivog. Znao je da je šarmantan i zgodan, ali da nije naročito
nadaren. Nije bio zainteresovan za zgrtanje velikog bogatstva.
Bio je ljubomoran na Atenine talente, na to što je uverena u svoje mesto na svetu.
Tako je Boz krenuo u susret svom usudu. Počeo je da se opija, zavodio je žene svojih kolega, a u banci
svog oca sprovodio je sumnjive poslove. V
oleo je fizički osećaj u ringu, gde je mogao da udari pesnicom
ljudsko lice, lukavost izmicanja udarcima, stoicizam podnošenja kazne. V
oleo je lov, ubijanje lovine.
V
oleo je zavođenje naivnih žena, ustaljenost toka avantura.
Onda je sa svojom novopronađenom pronicljivošću otkrio izlaz.
On i Atena će imati još dece. Četvoro, petoro, šestoro. To će ih ponovo približiti jedno drugom. To će je
sprečiti da odskoči od njega naviše i u stranu. Ali do tada ga je Atena videla onakvog kakav jeste i rekla
je ne. Zapravo, rekla je otprilike: "Ako želiš još dece, neka ti ih rađaju žene koje tucaš."
Tada je po prvi put govorila grubo s njim. Nije ga iznenadilo što ona zna za njegova neverstva, nije ni
pokušao da ih prikrije. Zapravo, to je i bila njegova lukavština. Tako će on biti taj koji ju je oterao, a
neće ona otići od njega.
Atena je posmatrala šta se dešava sa Bozom, ali bila je premlada i previše obuzeta sopstvenim životom
da obrati neophodnu pažnju. Tek kada je Boz postao surov prema njoj, Atena je, u dvadesetoj godini,
pronašla čelik u svom karakteru, nestrpljivost pred glupošću.
Boz je počeo da igra one mudre igre muškaraca koji mrze žene. A Ateni se činilo da on silazi s uma.

16. Uvek je on uzimao rublje iz perionice kada bi išao kući s posla i često je govorio: "Draga, tvoje vreme je
dragocenije od mog. Pored diplomskog, imaš sve te posebne tečajeve iz muzike i drame." Mislio je da
ona neće čuti njegov prezrivi prekor ispod nemarnog tona kojim joj se obraćao.
Jednog dana Boz je došao kući ruku punih njenih haljina dok se ona kupala. Pogledao ju je, njenu zlatnu
kosu i belu kožu, okrugle dojke i zadnjicu ukrašene penušavim sapunom. Rekao je tvrdim glasom: "Kako
bi ti se dopalo da pobacam sva ova govna pored tebe u kadu?" Ali mesto da to učini, povešao je odeću u
ormar, pomogao joj da izađe iz vode i obrisao je ružičastim peškirima. Nakon toga su vodili ljubav.
Nekoliko nedelja kasnije scena se ponovila, ali ovoga puta bacio je haljine u vodu.
Jedne noći zapretio je za večerom da će da porazbija sve posuđe. Nedelju dana kasnije polupao je sve u
kuhinji. Uvek se izvinjavao posle ovakvih ispada. Uvek je pokušavao da vodi ljubav s njom, ali Atena je
počela da ga odbija. Spavali su u odvojenim sobama.
Drugi put, opet za večerom, Boz je podigao pesnicu i rekao: "Lice ti je suviše savršeno. Možda će, ako ti
razbijem nos, dobiti više karaktera, kao lice Marlona Branda."
Otrčala je u kuhinju, a on ju je pratio. Bila je prestravljena i zgrabila je nož. Boz se nasmejao i rekao:
"Tako nešto ne bi mogla da uradiš." I bio je u pravu. Lako joj je oduzeo nož. "Samo sam se šalio", rekao
je. "Tvoja jedina mana je što nemaš smisla za humor." Atena je, sa dvadeset godina, mogla da se obrati
roditeljima za pomoć, ali nije, kao što se nije poverila prijateljima. Umesto toga dobro je razmislila o
svemu, verujući u svoju inteligenciju. Shvatila je da nikada neće završiti koledž, situacija je postala
preopasna. Znala je da vlasti ne mogu da je zaštite. Zakratko je razmišljala da navede Boza da je ponovo
istinski zavoli i postane onaj stari Boz, ali već je stekla takvu telesnu odvratnost prema njemu da nije
mogla da podnese ni pomisao da je on dodiruje, pa je znala da neće umeti ubedljivo da odglumi ljubav,
iako je ideja predstavljala izazov njenom smislu za dramu.
Ono čime ju je Boz naterao da shvati kako mora da ga napusti nije se ticalo nje, nego Betani.
Često je u igri bacao njihovu godinu dana staru kćer u vazduh i pretvarao se da je neće uhvatiti, hvatajući
je ipak u poslednjem trenutku. Ali, jednom je pustio detence da padne, činilo se slučajno, na sofu. Onda
je, jednog dana, namerno pustio devojčicu da padne na pod. Atena je pretrnula od straha i pojurila da
podigne bebu, da je drži i uteši. Celu noć je probdela sedeći pored kolevke kako bi bila sigurna da je
devojčića dobro. Betani je imala strašan otok na glavi. Boz se u suzama izvinjavao i obećavao da se više
neće šaliti na taj način. Ali, Atena je već donela odluku.
Sutradan je podigla sav novac sa svog tekućeg i štednog računa. Napravila je zamršene putničke
aranžmane tako da joj se ne uđe u trag. Dva dana kasnije, kada je Boz došao kući s posla, ona i beba su
nestale.
Šest meseci kasnije Atena se pojavila u Los Anđelesu, bez bebe, i započela svoju karijeru. Lako je našla
osrednjeg agenta i radila u malim pozorišnim trupama. Zaigrala je glavnu ulogu u komadu u pozorištu
"Mark Tejper Forum", što ju je odvelo do malih uloga u malim filmovima. Zatim je dobila sporednu ulogu
u jednom velikom filmu. Sledeći film doneo joj je položaj isplative Zvezde, a Boz Skenet se ponovo
pojavio u njenom životu.
Tri godine mu je plaćala da je ostavi na miru ali nije bila iznenađena onim što se desilo pred dodelu
nagrada Akademije. Stari štos. Ovoga puta u pitanju je bila mala šala... ali sledećeg puta boca će biti
puna kiseline.
"Došlo je do velike gužve u studiju", reče tog jutra Moli Flanders Klaudiji De Lena. "Nevolje sa Atenom
Akviten. Zbog onog napada na dodeli nagrada brinu se da ne prekine sa radom na filmu. A Bane želi da

17. dođeš u studio. Žele da ti razgovaraš sa Atenom."
Klaudija je došla u Molinu kancelariju sa Ernestom Vejlom. "Nazvaću je čim završimo ovde", reče
Klaudija. "Sigurno ne misli ozbiljno."
Moli Flanders je bila advokat u svetu zabave. U gradu punom strašnih ljudi bila je najstrašniji sudski
advokat filmske industrije. Prosto je obožavala da se bori u sudnici, i gotovo uvek je pobeđivala jer je
bila velika glumica i jer je posedovala ogromno pravničke znanje.
Pre nego što se posvetila tom poslu bila je najbolji advokat -krivičar u Kaliforniji. Spasla je dvadeset
ubica od gasne komore. Najgore što su takvi klijenti podneli bilo je nekoliko godina za različite stepene
ubistva bez predumišljaja. Onda su je izdali nervi, pa se prebacila na pravo sveta zabave. Često je
govorila da je manje krvavo, a ima veće i mnogo domišljatije razbojnike.
Sada je zastupala reditelje velikih filmova, Isplative Zvezde, vrhunske scenariste. Jutro nakon dodele
nagrada Akademije u njenoj kancelariji bila je jedna od njenih omiljenih klijentkinja, Klaudija De Lena.
Sa njom je došao i njen trenutni koscenarist, nekada slavni romanopisac Ernest Vejl.
Klaudija De Lena bila joj je stari prijatelj i, iako među najmanje važnim Molinim klijentima, i najbliži.
Zato je, kada ju je Klaudija zamolila da preuzme Vejla, pristala. Sada se kajala. Vejl je došao s
problemom koji čak ni ona nije mogla da reši. On je takođe bio čovek koji nije mogao da joj se dopadne,
iako su joj se obično dopadali čak i klijenti optuženi za ubistvo. Zbog toga se osećala manje krivom dok
mu je saopštavala loše vesti.
"Erneste", rekla je, "pregledala sam sve tvoje ugovore, sve pravne papire. Nema smisla da nastaviš sa
tužbom protiv studija "LodStoun". Jedini način da ponovo dobiješ svoje pravo jeste da umreš pre nego
što ti isteknu autorska prava. Što će biti negde za pet godina."
Deset godina ranije Ernest Vejl je bio najslavniji američki romanopisac, kritičari su ga hvalili, a čitala
brojna publika. U jednom romanu postojao je lik koji je iskoristio studio "LodStoun". Kupili su prava,
snimili film i postigli ogroman uspeh. Dva nastavka filma takođe su donela bogatstva. Studio je imao u
planu još četiri nastavka. Na njegovu nesreću, Vejlov prvi ugovor davao je studiju sva prava na lik i
naslov na svim planetama svemira i u svim oblicima zabave, poznatim i još neotkrivenim, što je bio
uobičajeni ugovor za pisca koji se još nije ogrnuo slavom u filmskom zanatu.
Ernest Vejl je uvek imao tmuran, gorak izraz lica. Za to je imao dobre razloge. Kritičari su i dalje hvalili
njegove knjige, ali ih publika više nije čitala. Takođe je, uprkos svom talentu, od svog života napravio
zbrku. Posle dvadeset godina ostavila ga je žena i odvela sa sobom njihovo troje dece. Na jednoj knjizi
koja je postala uspešan film zaradio je dosta, ali studio će tokom godina zaraditi stotine miliona.
"Objasni mi to", reče Vejl.
"Ugovori su neoborivi", reče Moli. "Studio je vlasnik tvog lika. Postoji samo jedna rupa. Zakon o
autorskim pravima kaže da se, kada umreš, sva prava na tvoja dela vraćaju tvojim naslednicima."
Po prvi put Vejl se nasmešio. "Iskupljenje", rekao je.
Klaudija upita: "O koliko para razgovaramo?"
"Prema poštenom dogovoru", reče Moli, "o pet odsto. Pretpostavi da će snimiti još pet filmova i da oni
neće propasti, da će se isplatiti, da će doneti milijardu u celom svetu, znači govorimo o trideset do
četrdeset miliona." Zastala je za trenutak i ironično se nasmešila. "Da si mrtav, mogla bih da za tvoje
naslednike postignem mnogo bolji sporazum. Tada bismo stvarno držali studiju pištolj na čelu."
Vejl reče: "Nazovi ljude iz "LodStouna". Hoću sastanak. Ubediću ih da ću, ako me ne uključe u podelu, da

18. se ubijem."
"Neće ti verovati", reče Moli.
"Onda ću to i učiniti", reče Vejl.
"Budi razuman", reče Klaudija ljubazno. "Erneste, svega ti je pedeset i šest. Suviše si mlad da umreš radi
novca. Zbog načela, za dobro svoje zemlje, zbog ljubavi - svakako. Ali ne radi novca."
"Moram da se pobrinem za ženu i decu", reče Vejl.
"Bivšu ženu", reče Moli. "I, za boga dragoga, od onda si se ženio još dvaput."
"Govorim o mojoj pravoj ženi", reče Vejl. "O onoj koja mi je rodila decu."
Moli je shvatila zašto ga niko u Holivudu ne voli. Rekla je: "Studio ti neće dati ono što želiš. Znaju da se
nećeš ubiti. Jedan pisac ih neće izblefirati. Da si isplativa Zvezda, onda možda. Reditelj A produkcije,
možda. Ali pisac - nikada. U ovom poslu ti si govno. Izvini, Klaudija."
Klaudija reče: "Ernest to zna i ja to znam. Da se ceo ovaj grad smrtno ne plaši praznog lista papira,
otresli bi nas se sasvim. Ali, zar ne možeš da učiniš bar nešto?"
Moli uzdahnu i pozva Elija Meriona. Imala je dovoljno ugleda da se probije do Bobija Banca,
predsednika "LodStouna".
Klaudija i Vejl su kasnije otišli u "Polo" da nešto popiju. Veji reče: "Velika žena, ova Moli. Velike žene
je lakše zavesti. I bolje su u krevetu od malih žena. Jesi li primetila?"
Klaudija se upitala, ne po prvi put, zašto joj je Vejl toliko drag. Malo ljudi joj je bilo drago. Ali, volela
je Vejlove romane, nekada, a i sada. "Ti si seronja", rekla je.
Vejl reče: "Mislim, velike žene su slađe. One ti donose doručak u krevet, čine ti sitne usluge. Ženske
usluge." Klaudija slegnu ramenima.
Vejl nastavi: "Velike žene imaju dobro srce. Jedna me je dovela kući sa zabave i stvarno nije znala šta da
radi sa mnom. Osvrtala se po spavaćoj sobi baš kao što se moja majka osvrtala po kuhinji kad u kući ne
bi bilo ničega za jelo, a ona se trudila da smisli kako da nešto spremi. Pitala se kako ćemo, do đavola, da
se provedemo sa materijalom koji nam je pri ruci."
Srkutali su piće. Klaudija je osetila toplinu prema njemu kao i uvek kada bi bio tako razoružan. "Znaš li
kako smo Moli i ja postale prijateljice?" upita Klaudija. "Branila je nekog tipa koji je ubio svoju devojku
i zatrebao joj je dobar dijalog s njim za sudnicu. Napisala sam scenu baš kao za film i njen klijent je
osuđen samo za ubistvo na mah. Mislim da sam napisala zaplet i dijaloge za još tri slučaja pre nego što
smo prestale." "Mrzim Holivud", reče Vejl.
"Mrziš Holivud samo zato što te je "LodStoun" zajebao za knjigu", reče Klaudija.
"Ne samo zato", reče Vejl. "Ja sam kao one stare civilizacije -Asteci, Kinezi, američki Indijanci - koje su
uništili narodi sa razvijenijom tehnologijom. Ja sam pravi pisac, pišem romane koji se obraćaju umu. Ta
vrsta pisanja je veoma zastarela tehnologija. Ne mogu da se borim protiv filmova. Filmovi imaju kamere,
imaju scenografiju, imaju muziku i sva ona velika lica. Kako pisac da savlada sve to kada ima samo reci?
Filmovi su takođe suzili bojno polje. Oni ne moraju da pokoravaju um, nego samo srca."
"Jebi se, ja nisam pisac, je li?" reče Klaudija. "Scenarista nije pisac? To kažeš samo zato što u tome nisi
dobar."
Vejl je potapša po ramenu. "Ne obezvređujem te", reče. "Ne obezvređujem ni film kao umetnost. Samo

19. definišem ."
"Sreća tvoja da volim tvoje knjige", reče Klaudija. "Nije čudo što te niko ovde ne voli."
Vejl se prijateljski nasmeši. "Ne, ne", reče. "Nije da me ne vole. Jednostavno me preziru. Ali kada moji
naslednici posle moje smrti dobiju nazad prava na lik, onda će me svet poštovati." "Neozbiljan si", reče
Klaudija.
"Mislim da nisam", reče Vejl. "To su veoma primamljivi izgledi. Samoubistvo. Je li to ovih dana politički
neispravno?"
"O, sranje", reče Klaudija. Obavila je ruku Vejlu oko vrata. Bitka tek počinje", reče. "Sigurna sam da će
te slušati dok budeš tražio svoj deo. U redu?"
Vejl joj se nasmeši. "Nema žurbe", reče. "Trebaće mi bar šest meseci da smislim kako da završim sa
sobom. Mrzim nasilje."
Klaudija odjednom shvati daje Vejl ozbiljan. Iznenadila ju je panika koju je osetila pomislivši na njegovu
smrt. Nije ga volela, premda su kratko vreme bili ljubavnici. Nije joj čak ni bio drag. Bilo je to zbog
pomisli da su za njega predivne knjige koje je napisao manje moćne od novca. Da njegovu umetnost može
da porazi takav prezira vredan neprijatelj kao što je novac. Panika je navede da kaže: "Ako dođe do
najgoreg, otići ću u Vegas da se vidim sa svojim bratom, Krosom. Sviđaš mu se. Učiniće nešto."
Vejl se nasmeja. "Ne sviđam mu se baš toliko." Klaudija reče: "On ima dobro srce. Poznajem svog
brata." "Ne, ne poznaješ", reče Vejl.
Te noći, posle dodele nagrada Akademije bez slavlja, Atena se vratila kući iz paviljona "Doroti Čendler"
i otišla pravo u krevet. Satima se vrtela i okretala, ali nije mogla da zaspi. Svaki mišić u telu bio joj je
napet. Neću mu dozvoliti da to ponovo učini, mislila je. Ne ponovo. Neću ponovo da živim u strahu.
Spremila je sebi solju čaja i pokušala da je popije, ali kada je primetila sitno drhtanje ruku, postala je
nestrpljiva, izašla na balkon i zagledala se u mračno noćno nebo. Stajala je tamo satima, ali srce joj je i
dalje lupalo od užasa.
Obukla se. U beli sorts i teniske patike. Dok se crveno sunce pomaljalo iza horizonta, potrčala je. Trčala
je po plaži sve brže i brže, trudeći se da ostane na tvrdom mokrom pesku, trudeći se da prati liniju obale
dok joj je hladna voda pljuskala po stopalima. Morala je da razbistri glavu. Nije smela da pusti Boza da
je potuče. Radila je suviše teško i suviše dugo. A on će je ubiti, nije sumnjala u to. Ali, prvo će se igrati
sa njom, mučiće je. Najzad će je unakaziti, učiniće je ružnom misleći da je stvara iznova. Osetila je kako
joj sopstveni bes tuče u grlu, a onda ju je hladni vetar poprskao po licu vodom iz okeana. Ne, ne!
Mislila je na studio, pobesneće, pretiće joj, ali zbog brige za novac, ne za nju. Mislila je na svoju
prijateljicu Klaudiju, na to kako je ovim mogla da se probije na velika vrata, i osetila je tugu. Mislila je
na sve ostale, ali nije mogla sebi da priušti luksuz saosećanja. Boz je lud, a ljudi koji nisu ludi pokušaće
da ga urazume. Bio je dovoljno promućuran da ih navede da pomisle kako će pobediti, ali ona ga je
poznavala. Nije smela da rizikuje. Nije smela sebi da dozvoji da preuzme taj rizik...
Dok je stigla do velikih crnih prepreka koje su označavale kraj severne plaže, ostala je sasvim bez daha.
Sela je, trudeći se da uspori rad srca. Podigla je pogled kada je začula graktanje galebova koji se
spuštaju i kao da klize po vodi. Oči su joj se punile suzama, ali je uspela da povrati odlučnost. Progutala
je uprkos grudvi u grlu. I po prvi put u mnogo vremena poželela je da su joj roditelji bliže. Jednim svojim
delom osećala se kao dete i očajnički želela da otrči kući, u bezbednost, nekome ko će je zagrliti i učiniti
da sve bude bolje. Nasmešila se sebi, iskrivljenim, sumornim osmehom, sećajući se vremena kada je
zaista verovala da je to moguće. Sada su je svi toliko voleli, toliko joj se divili, toliko je obožavali... pa

20. šta? Osećala se praznijom nego što je mislila da je moguće, usamljenijom. Ponekad, kada bi prošla pored
neke obične žene koja živi običan život, osećala je takvu žudnju. Stani! rekla je sebi. Misli. Sve zavisi od
tebe. Smisli plan i sprovedi ga. Od tebe ne zavisi samo tvoj život...
Jutro je već poodmaklo kada je dopešačila kući. A hodala je uspravne glave, pogleda uprtog pravo pred
sebe. Znala je šta mora da učini.
Boz Skenet je preko noći zadržan u pritvoru. Kada je pušten, njegov advokat je sazvao konferenciju za
štampu. Skenet je rekao izveštačima da je oženjen Atenom Akviten, iako je nije video već deset godina, i
da je hteo samo da se našali. Tečnost je bila obična voda. Predviđao je da ga Atena neće tužiti,
nagovestivši da poseduje neku strašnu tajnu o njoj. U ovome je bio u pravu. Nije bilo tužbi.
Toga dana Atena Akviten je obavestila studio "LodStoun", koji je snimao jedan od najskupljih filmova u
istoriji, da neće nastaviti s radom na tom filmu. Zbog napada koji je izveden na nju, plašila se za svoj
život.
Bez nje film, istorijski ep nazvan Mesalina, neće moći da se dovrši. Pedeset miliona uloženih dolara
potpuno će propasti. To je takođe značilo da se zbog toga nijedan veliki studio neće usuditi da uzme
Atenu Akviten za neki film.
Studio "LodStoun" je objavio saopštenje da je njihova zvezda krajnje iscrpljena, ali da će se za mesec
dana dovoljno oporaviti da se vrati na snimanje.

21. POGLAVLJE 2
Studio "LodStoun" bio je najmoćnija firma za pravljenje filmova u Holivudu, ali odbijanje Atene Akviten
da se vrati na posao bila je suviše skupa izdaja. Retko je obični Talenat mogao da nanese tako štetan
udarac, ali Mesalina je bila "lokomotiva" studija za božičnu sezonu, veliki film koji će napajati sve ostale
filmove studija tokom duge, teške zime.
Sledeća nedelja slučajno je bila dan godišnje dobrotvorne zabave Bratstva filmskih radnika, a održavala
se na Beverli Hilsu, na imanju Elija Meriona, glavnog akcionara i predsednika odbora studija
"LodStoun".
Smeštena daleko u kanjonima Beverli Hilsa, ogromna vila Elija Meriona bila je raskošno mesto sa
dvadeset soba. Čudno je bilo što je imala samo jednu spavaću sobu. Eli Merion nije voleo da mu iko
spava u kući. Postojali su bungalovi za goste, naravno, zajedno sa dva teniska terena i velikim bazenom
za plivanje. Šest soba u kući bilo je posvećeno njegovoj velikoj zbirci slika.
Pet stotina najuglednijih ljudi Holivuda pozvano je na dobrotvorni festival, na koji je ulaz koštao hiljadu
dolara. Bilo je šatora sa pićem i šatora sa hranom i šatora za ples razasutih po travnjacima, a postojao je
i orkestar. Ali, u samu kuću pristup nije bio dozvoljen. Obezbeđeni su prenosivi toaleti, smešteni u veselo
ukrašene i dovitljivo smišljene šatore.
Kuća, bungalovi za goste, teniski tereni i bazen bili su ograđeni konopcima, a čuvali su ih pripadnici
obezbeđenja. Ovo nije uvredilo nikoga od gostiju. Eli Merion je bio isuviše uzvišena osoba da bi se neko
uvredio.
Dok su se gosti zabavljali po travnjacima, ogovarali i plesali tokom obavezna tri sata, Merion je bio u
ogromnoj sali za sastanke sa grupom ljudi najzainteresovanijih za dovršavanje filma Mesalina.
Eli Merion je dominirao ovim skupom. Telo mu je bilo osamdeset godina staro, ali tako mudro
upakovano da je delovalo kao da mu je šezdeset. Seda kosa bila mu je savršeno podšišana i obojena
srebrno, tamno odelo mu je širilo ramena, dodavalo mesa njegovim kostima, obmotavalo njegove poput
cevi tanke udove. Cipele boje mahagonija sidrile su ga za zemlju. Belu košulju je uspravno presecala
crvena kravata koja je bojila njegovo sivkasto bledilo u ružičasto. Ali njegova vladavina nad studiom
bila je apsolutna samo kada je on tako želeo. Postojali su trenuci kada je bilo mudrije pustiti obične
smrtnike da sprovode svoju slobodnu volju.
Odbijanje Atene Akviten da dovrši već započeti film bilo je problem dovoljno ozbiljan da zaokupi čak i
Merionovu pažnju. Mesalina, film od sto miliona dolara, lokomotiva studija, sa unapred prodatim video,
televizijskim, kablovskim i inostranim pravima da bi se pokrili troškovi, spremao se da potone poput
španske galije i da nikada ne bude izvučen.
A tu je bila i sama Atena. Trideset godina stara, velika zvezda, već određena za novi hit studija. Istinski
Talenat, od čega nema ničega vrednijeg. Merion je obožavao Talente.
Ali Talenat je poput dinamita, može da bude opasan i treba ga obuzdavati. To se radi ljubavlju,
neiskrenošću u najodvratnijem obliku, obasipanjem zemaljskim dobrima. Postaje se otac, majka, brat,
sestra, čak i ljubavnik. Nijedna žrtva nije prevelika. Ipak, ponekad nastane vreme kada se ne sme biti
slab, kada se zaista mora biti nemilosrdan.
Zato su sada u prostoriji sa Merionom bili ljudi koji treba da sprovedu njegovu volju. Bobi Bane, Skipi

22. Diri, Melo Stjuart i Dita Tomi.
Eli Merion, gledajući ih u toliko poznatoj sali za sastanke ukrašenoj sa dvadeset miliona dolara u
slikama, stolovima, stolicama i tepisima, i sa još najmanje pola miliona u kristalnim čašama i posudama,
osećao je da mu se kosti iznutra mrve. Svakog dana bivao je zapanjen koliko je teško pokazati se svetu
kao svemoćna figura kakvom je smatran.
Jutra više nisu bila osvežavajuća, bilo je zamorno brijati se, vezivati kravatu, zakopčavati dugmad na
košulji. Još opasnija bila je duhovna slabost. Ona je kod ljudi manje moćnih od njega dobijala sažaljiv
oblik. Sada je više koristio Bobija Banca, davao mu više moći. Na kraju krajeva, on je bio trideset
godina mlađi i njegov najbliži prijatelj, odan već tolike godine.
Bane je bio predsednik i glavni izvršni rukovodilac studija. Preko trideset godina Bane je bio Merionova
produžena ruka, i tokom godina su postali vrlo bliski, poput oca i sina, kao što se kaže. Odgovarali su
jedan drugom. Kada je prešao sedamdesetu, Merion je postao suviše mekan da obavlja sve stvari koje su
apsolutno morale da se obave.
Bane je bio taj koji je preuzimao filmove od reditelja posle njihove umetničke montaže i pravio ih
prihvatljivima za publiku. Bane je bio taj koji je osporavao procente rediteljima, zvezdama i piscima i
terao ih ili da naplaćuju preko suda ili da se pomire sa nešto manjom sumom. Bane je bio taj koji je
vodio teške pregovore sa Talentima. Naročito piscima.
Bane je odbijao da piscima makar na rečima oda ikakvo priznanje. Tačno, scenario je potreban, ali Bane
je verovao da je jedino pitanje života i smrti glumačka podela. Moć zvezda. Reditelji su važni jer mogu
da vas opljačkaju. Producenti, koji takođe nisu uopšte naivni kada je u pitanju krađa, jesu neophodni,
zbog manijačke energije koja pokreće film.
Ali pisci? Oni stvaraju samo početni okvir na praznoj beloj hartiji. Unajmljujete desetak drugih ljudi da
ga razrade. Zatim producent uobličava zaplet. Reditelj izmišlja Priču (ponekad potpuno novu), a zatim
dolaze zvezde sa nadahnuthn dijalozima. Tu je, zatim, Kreativno osoblje studija koje pažljivo smišlja
memorandume, daje piščev pogled iznutra, vodi zaplete i spiskove želja. Bane je video mnoge scenarije
od milion dolara koje su napisali scenaristi plaćeni milione dolara od kojih na kraju, kada se film snimi,
ne ostane ni jedan jedini događaj niti reč dijaloga koje je smislio pisac. Naravno, Eli je bio slab prema
piscima, ali to je bilo zato što je vrlo lako sjebati njihove ugovore.
Merion i Bane su putovali po celom svetu prodajući filmove festivalima i centrima tržišta, u London,
Pariz, Kan, Tokio i Singapur. Oni su odlučivali o sudbinama mladih umetnika. Zajedno su vladali
carstvom, poput imperatora i glavnog vazala.
Eli Merion i Bobi Bane slagali su se da su Talenti, oni koji pišu scenarija, igraju i režiraju,
najnezahvalniji ljudi na svetu. Oh, ti čisti umetnici koji obećavaju umeju da budu tako zanimljivi, tako
zahvalni za datu priliku, tako prilagodljivi dok su na putu ka vrhu, ali kako se samo promene kada
dosegnu slavu. Medonosne pčele postaju razbesneli stršljenovi. Prirodno je bilo što su Merion i Bane
držali tim od dvadeset advokata da bacaju mrežu na njih.
Zašto su uvek stvarali tolike neprilike? Zašto su bili tako nesrećni? Nije bilo sumnje da su ljudi koji su
išli za novcem umesto za umetnošću imali duže karijere, više zadovoljstva u životu i da su bili bolji i
društveno vredniji ljudi od tih umetnika koji su pokušavali da istaknu božansku iskra u ljudskim bićima.
Šteta što o tome ne može da se napravi film. O tome kako je novac lekovitiji od umetnosti i ljubavi.
Publika mu nikada ne bi poverovala.
Bobi Bane ih je sve pokupio sa zabave koja se odvijala izvan vile. Jedini prisutan Talenat bio je reditelj

23. Mesaline, žena po imenu Dita Tomi, reditelj A klase, poznata po tome da se dobro slaže sa glumicama,
što danas u Holivudu nije značilo homoseksualnost, nego feminizam. Činjenica da je takođe bila i
lezbejka bila je nebitna ovim ljudima u sali za sastanke. Dita Tomi je završavala svoje filmove u okviru
budžeta, njeni filmovi su donosili novac, a njene veze sa ženama izazivale su manje nevolja na snimanju
nego reditelji koji tucaju svoje glumice. Lezbejske ljubavnice među slavnima bile su poslušne.
Eli Merion je sedeo na čelu konferencijskog stola i puštao Bana da vodi raspravu.
Bane reče: "Dita, reci nam tačno kako stojimo u filmu i kako misliš da situacija treba da se reši. Do
đavola, ja čak i ne razumem problem."
Dita je bila niska, veoma zbijena, i uvek je govorila o suštini stvari. Rekla je: "Atena je na smrt
preplašena. Neće se vratiti na posao osim ako vi, geniji, ne smislite nešto da uklonite taj strah. Ako se ne
vrati, gubite pedeset miliona dolara, momci. Film ne može da se završi bez nje." Za trenutak je zastala.
"Snimala sam scene bez nje prošle nedelje, tako da sam vam uštedela nešto para."
"Taj posrani film", reče Bane. "Nikad nisam želeo da ga radim."
Ovo je izazvalo ostale muškarce u sali. Producent, Skipi Diri, reče: "Jebi se, Bobi", a Melo Stjuart, agent
Atene Akviten, reče: "Sranje."
Mesalinu su zapravo svi oduševljeno podržavali. Dobila je "zeleno svetio" najbrže u istoriji.
Mesalina je bila priča o Rimskom carstvu pod imperatorom Klaudijem iz feminističkog ugla. Istorija,
pisana muškom rukom, opisivala je Mesalinu kao pokvarenu ubilačku kurvu koja je jedne noći izazvala
celokupno stanovništvo Rima na seksualni okršaj. Ali u filmu, koji je opisivao njen život posle gotovo
dve hiljade godina, prikazana je kao tragična heroina, Antigona, nova Medeja, kao žena koja je, koristeći
jedino raspoloživo oružje, pokušala da izmeni svet u kom su muškarci toliko dominirali da su postupali sa
ženskim rodom, polovinom čovečanstva, kao sa robovima.
Ideja je bila izvrsna - neobuzdani seksualni činovi u boji i veoma bitna i popularna tema - ali joj je
trebalo savršeno pakovanje da bi cela stvar bila verovatna. Prvo je Klaudija De Lena napisala scenario,
duhovit i sa snažnom linijom priče. Dita Tomi je kao reditelj bila pragmatičan i politički ispravan izbor.
Posedovala je SUVU inteligenciju i dokazala se kao reditelj. Atena Akviten je bila savršen izbor za
Mesalinu i do sada je u potpunosti dominirala filmom. Posedovala je lepotu lica i tela, a genijalnost njene
glume činila je celu stvar uverljivom. Što je još važnije, ona je bila jedna od tri ženske Isplative Zvezde
na svetu. Klaudija joj je, sopstvenim neobičnim genijem, čak stvorila scenu u kojoj Mesalina, zavedena
rastućim hrišćanskim legendama, spašava mučenike od sigurne smrti u amfiteatru. Kada je Dita Tomi
pročitala scenu rekla je Klaudiji: "Hej, sve ima granice."
Klaudija se nasmešila i rekla: "Ne na filmu."
Skipi Diri reče: "Moramo da prekinemo snimanje dok se Atena ne vrati na posao. To će nas koštati sto
pedeset hiljada dnevno. Situacija je ovakva. Potrošili smo pedeset miliona. Stali smo na pola puta, ne
možemo da izbacimo Atenu, ne možemo daje dubliramo. Dakle, ako se ne vrati, možemo da bacimo film."
"Ne možemo da ga bacimo", reče Bane. "Osiguranje ne pokriva zvezdu koja odbije da radi. Izbaci je iz
aviona i osiguranje će platiti. Melo, tvoja je dužnost da je vratiš na posao. Ti si odgovoran.
Melo Stjuart reče: "Ja sam njen agent, ali imam ograničen uticaj na ženu poput nje. Da vam kažem nešto.
Ona je istinski preplašena. Ovo nije jedan od onih nastupa temperamenta.
"Prestravljena je, ali kao inteligentna žena sigurno ima razloga. Ovo je veoma opasna, veoma osetljiva
situacija."

24. Bane reče: "Ako minira film od sto miliona dolara više nikada neće raditi, jesi li joj to rekao?"
"Zna", reče Stjuart.
Bane upita: "Ko je najbolja osoba da je urazumi? Skipi, ti si pokušao i nisi uspeo. Melo, ti takođe. Dita,
znam da si dala sve od sebe. Čak sam i ja pokušao."
Dita mu reče: "Ti se ne računaš, Bobi. Ona te prezire."
Bane oštro odvrati: "Naravno, neki ljudi ne vole moj stil, ali me slušaju."
Dita reče ljubazno: "Bobi, ne voli te niko od Talenata, ali Atena te ne podnosi lično."
"Dao sam joj ulogu koja ju je načinila zvezdom", reče Bane.
Melo Stjuart reče mirno: "Ona je rođena zvezda. Imao si sreće da je dobiješ."
Bane reče: "Dita, ti si joj prijateljica. Tvoja je dužnost da je vratiš na posao."
"Atena nije moja prijateljica", reče Dita Tomi. "Ona mi je koleginica koja me poštuje jer sam se, kada
sam pokušala da joj priđem i nisam uspela, učtivo povukla. Za razliku od tebe, Bobi. Ti već godinama ne
odustaješ."
Bane reče slatkim glasom: "Dita, ko je ona koji moj da neće da se tuca s nama? Eli, trebalo bi da
proglasiš pravilo."
Pažnja svih bila je prikovana za starca, koji je izgledao ugnjavljeno. Eli Merion je bio toliko mršav da je
jedan glumac-zvezda rekao u šali kako bi trebalo da nosi gumicu na glavi, ali to je bilo više zlobno nego
precizno. Merion je imao poprilično krupnu glavu i široko lice gorile, kakvo bi odgovaralo mnogo
krupnijem čoveku, masivan nos i debele usne, pa ipak je njegovo lice izgledalo čudnovato dobroćudno,
nekako nežno, neki su govorili čak i privlačno. Ali, odavale su ga oči. Bile su hladne sive boje, zračile su
inteligencijom i potpunom koncentracijom, što je obeshrabrivalo većinu ljudi. Možda je zbog toga
insistirao da ga svi zovu imenom.
Merion je progovorio glasom lišenim osećanja: "Ako Atena neće da sluša vas, ljudi, neće slušati ni mene.
Moj položaj je neće impresionirati. Zbog toga još više zbunjuje to što je tako uplašena onakvim
besmislenim napadom jedne budale. Zar ne možemo da kupimo izlaz iz ovoga?"
"Pokušaćemo", reče Bane. "Ali, Ateni će biti svejedno. Ona mu ne veruje."
Skipi Diri, producent, reče: "Probali smo i silom. Zamolio sam neke prijatelje iz policije da ga udese,
ali, čvrst je. Njegova porodica ima novca i političkih veza, a on je potpuno lud."
Stjuart reče: "Koliko tačno studio gubi ako napusti film? Daću sve od sebe da vam to nadoknadim kroz
buduće aranžmane."
Nije bilo zgodno da Melo Stjuart sazna obim štete. Kao Ateninom agentu to bi mu dalo prednost. Merion
nije odgovorio, nego je klimnuo Bobiju Bancu.
Bane je oklevao, ali je progovorio: "Stvarno potrošenog novca, pedeset miliona. U redu, možemo da
progutamo pedeset miliona, ali. moramo da vratimo novac dobijen za inostrana prava i video prava, a ne
bi bilo ni lokomotive za Božić. To bi nas koštalo još..." Zastao je, ne želeći da oda tu brojku. "... A ako
dodamo i zaradu koju gubimo... sranje, dvesta miliona dolara. Trebalo bi ti mnogo aranžmana, Melo."
Stjuart se nasmeši, misleći kako bi trebalo da povisi svoju cenu kod Atene. "Ali, zapravo, u uloženoj
gotovini, gubite samo pedeset", reče.
Kada je Merion progovorio, glas mu je izgubio toplinu. "Melo", reče, "koliko će nas koštati da vratiš

25. svog klijenta na posao?" Svi su znali šta se desilo. Merion je odlučio da postupi kao da je u pitanju
ucena.
Stjuart je razumeo poruku. Koliko ćeš da nam tražiš za tu tvoju igricu? Ovo je bio napad na njegovo
poštenje, ali nije nameravao da izigrava uvređenu veličinu. Ne sa Merionom. Da je to rekao Bane, bio bi
gnevno uvređen.
Stjuart je bio veoma moćan čovek u svetu filma. Nije morao da Merionu liže dupe. Upravljao je ergelom
od pet reditelja A klase, ne baš Isplativih ali zaista moćnih, dve muške Isplative zvezde i jedne ženske
Isplative zvezde, Atene. To je značilo da je imao troje ljudi koji bi obezbedili zeleno svetio za bilo koji
film. Ipak, ne bi bilo mudro razbesneti Meriona. Stjuart je i stekao moć izbegavajući takve opasnosti. Ovo
je ličilo na savršenu priliku za pljačku, ali nije bilo tako. Bila je ovo retka situacija u kojoj je otvorenost
mogla da se isplati.
Najveća vrednost Mela Stjuarta bila je njegova iskrenost, on je zaista verovao u ono što prodaje i
verovao je u Atenin talenat još pre deset godina, kada je bila nepoznata. I sada je verovao u nju, šta ako
uspe da promeni njeno mišljenje i vrati je pred kamere? To bi svakako nešto vredelo, ta mogućnost
svakako ne treba da se odbaci.
"Ne radi se o novcu", reče Stjuart strastveno. Ponela gaje sopstvena iskrenost. "Možete da ponudite Ateni
dodatni milion, ali ona se neće vratiti. Morate da resite problem tog takozvanog dugo odsutnog muža."
Usledila je značajna tišina. Svi su obratili pažnju. Spomenuta je suma novca. Je li to početna ponuda?
Skipi Diri reče: "Neće ona uzeti novac."
Dita Tomi slegnu ramenima. Nije ni jednog trenutka verovala Stjuartu. Ali, ne radi se o njenom novcu.
Bane je prosto zurio u Stjuarta, koji je mrtav hladan gledao u Meriona.
Merion je ispravno analizirao Stjuartovu opasku. Atena se neće vratiti zbog novca. Talenti nikada nisu
tako lukavi. Odlučio je da okonča sastanak.
Rekao je: "Melo, objasni vrlo pažljivo svojoj klijentkinji da će, ako se ne vrati za mesec dana, studio
napustiti film i podneti štetu. Zatim ćemo je tužiti i uzeti joj sve što ima. Ona mora da zna da posle toga
više nikada neće raditi ni za jedan važniji američki studio." Nasmešio se svima oko stola. "Đavo da ga
nosi, to je samo pedeset miliona."
Svi su znali da govori ozbiljno, da je izgubio strpljenje. Ditu Tomi je uhvatila panika, taj film joj je
značio više nego bilo kome. Bilo je to njeno čedo. Ako uspe, ući će među isplative reditelje. Njeno
odobrenje će uključivati zeleno svetio. Potaknuta panikom, ona reče: "Recite Klaudiji De Lena da
razgovara s njom. Ona je jedna od Ateninih najbližih prijateljica."
Bobi Bane reče prezrivo: "Ne znam šta je gore: da li kada zvezda tuca nekoga ispod nivoa ili kada je
prijatelj s piscem."
Na ovo je Merion ponovo izgubio strpljenje: "Bobi, ne unosi nevažne stvari u poslovne rasprave. Neka
Klaudija razgovara s njom. Ali, hajde da okončamo ovu stvar ovako ili onako. Imamo i drugih filmova."
Sutradan je, ipak, ček na pet miliona dolara stigao u studio LodStoun". Poslala ga je Atena Akviten.
Vratila je predujam koji je dobila za Mesalinu.
Sada je sve prešlo u ruke advokata.
Za samo petnaest godina Endrju Polard je od Kompanije za bezbednost "Pacifik" načinio najugledniju
organizaciju za zaštitu na Zapadnoj obali. Počeo je u nekoliko hotelskih soba, a sada je posedovao

26. četvorospratnu zgradu u Santa Moniki sa preko pedeset stalno zaposlenih, pet stotina povremenih
istražitelja i stražara i plovećom rezervnom grupom koja je radila za njega veći deo godine.
Kompanija "Pacifik" pružala je usluge veoma bogatima i veoma slavnima. Štitila je domove filmskih
magnata naoružanim osobljem i elektronskim sredstvima. Davala je telohranitelje zvezdama i
producentima. Obezbeđivala je uniformisane ljude da kontrolišu gužvu na velikim medijskim događajima
kao što su dodele nagrada Akademije. Obavljala je osetljive istrage kao što je obezbeđivanje podataka o
mogućim ucenjivačima.
Endrju Polard je postigao uspeh jer je vodio računa o detaljima. Postavio je natpise NAORUŽANO
OBEZBEDENJE oko kuća svojih klijenata koji su noću svetleli eksplozijom crvenog, a držao je i
naoružane patrole u susedstvu vila okruženih zidovima. Pažljivo je birao svoje osoblje i plaćao ih toliko
da su pazili da ne budu otpušteni. Mogao je sebi da dozvoli velikodušnost. Njegovi klijenti bili su
najbogatiji ljudi zemlje i plaćali su saglasno tome. Bio je takođe dovoljno mudar da blisko sarađuje sa
Upravom policije Los Andelesa, i to od vrha do dna. Bio je poslovni prijatelj sa Džimom Luzijem,
legendarnim detektivom, herojem losanđeleske policije. A što je najvažnije, imao je podršku Porodice
Klerikucio.
Pre petnaest godina Polarda je, kao mladog i još pomalo neopreznog policajca, optužila Jedinica za
unutrašnju istragu Uprave policije Njujorka. Radilo se o malom mitu, koji je bilo gotovo nemoguće
izbeći. Polard je bio čvrst i odbio da saopšti svojim pretpostavljenim ko je umešan. Porodica Klerikucio
je to uočila i pokrenula niz sudskih poteza kako bi Endrjuu Polardu bio ponuđen dogovor: da napusti
Upravu policije Njujorka i izbegne kaznu.
Polard se sa ženom i detetom preselio u Los Anđeles, a Porodica mu je dala novac da osnuje Kompaniju
"Pacifik". Porodica je zatim poslala okolo reč da Polardove klijente ne treba dirati, da u njihove kuće ne
treba provaljivati, da njih lično ne treba maltretirati, da njihov nakit ne treba krasti, a ako bude ukraden
greškom, da ga treba vratiti. To je bio razlog što su plamteći natpisi NAORUŽANO OBEZBEĐENJE
takođe plamteli i imenom agencije za zaštitu.
Uspeh Endrjua Polarda bio je poput čarolije. Kuće koje je obezbeđivao nikada nisu napadane. Njegovi
telohranitelji su bili uvežbani gotovo kao agenti FBI, tako da kompanija nikada nije bila tužena za krađu,
seksualno uznemiravanje poslodavaca ili zlostavljanje dece, što se sve događalo u svetu bezbednosti.
Bilo je nekoliko slučajeva pokušaja ucenjivanja, a neki stražari su prodavali intimne pojedinosti žutoj
štampi, ali to je bilo neizbežno. Sve u svemu, Polard je vodio čist i efikasan posao.
Njegova kompanija imala je kompjuterski pristup poverljivim informacijama o ljudima iz svih slojeva.
Bilo je prirodno da obezbeđuje podatke Porodici Klerikucio kada bi joj zatrebali. Polard je dobro
zarađivao i bio je zahvalan Porodici, a tu je bila i činjenica da bi se s vremena na vreme pojavio posao
koji nije mogao da poveri svojim ljudima, pa bi onda zamolio od zapadnog Bruglione pomoć u vidu
mišićavih ljudi.
Postojali su i ljigaviji zverovi, za koje su Los Anđeles i Holivud bili neka vrsta rajske džungle, prepune
žrtava. Bilo je filmskih rukovodilaca uhvaćenih u medene zamke ucenjivača, filmskih zvezda skrivenih
sklonosti, sadomazohističkih reditelja, pedofilnih producenata i svi su se plašili da se njihove tajne ne
otkriju. Polard je bio poznat po tome što takve slučajeve rešava vesto i diskretno. Umeo je da ugovori
najnižu moguću sumu i da se postara da ne bude drugog zahteva.
Bobi Bane je pozvao Polarda u svoju kancelariju sutradan nakon dodele nagrada. "Želim sve informacije
koje možeš da nađes o tom tipu Bozu Skenetu", rekao je Polardu. "Želim potpunu prošlost Atene Akviten.
O njoj kao o velikoj zvezdi znamo veoma malo. Želim takođe da postigneš dogovor sa Skenetom. Atena

27. nam treba sledećih tri do šest meseci, pa udesi dogovor sa Skenetom da važi toliko. Ponudi mu dvadeset
hiljada mesečno, ali možeš da ideš i do sto."
Polard reče tiho: "A posle tog roka može da radi šta hoće?"
"Onda će to biti posao za vlasti", reče Bane. "Moraš dobro da paziš, Endrju. Tip ima moćnu porodicu.
Filmska industrija ne sme biti optužena za taktiku nasilja, to bi moglo da uništi film i nanese štetu studiju.
Zato se samo dogovori. Osim toga, uzećemo tvoju firmu za njeno lično obezbeđenje."
"A ako ne pristane na dogovor?" upita Polard.
"Onda ćeš morati da je čuvaš dan i noć", reče Bane. "Dok se film ne završi."
"Mogao bih da ga pritisnem, samo malo", reče Polard. "Na zakonit način, naravno. Ne predlažem ništa."
"Ima isuviše dobre veze", reče Bane. "Policija je oprezna prema njemu. Čak i Džim Luzi, koji je dobar
drugar sa Skipijem Dirijem, nije hteo da krene silom. Osim loše slike u javnosti, mogao bi da tuži studio
za ogromne pare. Ne kažem da treba da se ponašaš prema njemu kao prema nežnom cvetiću, ali..."
Polard je shvatio poruku. Malo "grubosti da se momak uplaši, ali plati mu koliko traži. "Trebaće mi
ugovori", reče.
Bane izvuče koverat iz fioke stola. "On potpisuje tri primerka, a tu je i ček na pedeset hiljada kao prva
rata. Brojke u ugovorima su otvorene, upiši sumu kada se dogovoriš."
Dok je Polard izlazio, Bane reče: "Tvoji ljudi nisu bili od pomoći na dodeli nagrada. Spavali su na
svojim prokletim nogama." Polard se nije uvredio. Ovo je bilo tipično za Banca. "Oni su samo
kontrolisali masu", reče. "Ne brini, staviću najbolje ljude oko gospođice Akviten."
Za dvadeset četiri sata kompjuteri kompanije "Pacifik" su imali sve o Bozu Skenetu. Imao je trideset
četiri godine, diplomirao je na Univerzitetu u Teksasu, gde je bio bek prvog fudbalskog tima, nakon čega
je proveo jednu sezonu u profesionalnom klubu. Njegov otac je posedovao banku u Hjustonu, ali važnije
od toga je bilo što je njegov stric upravljao republikanskom političkom mašinom u Teksasu i bio bliski
predsednikov prijatelj. Pomešano sa svim ovim bilo je i mnogo novca.
Boz Skenet je bio priča za sebe. Kao potpredsednik očeve banke jedva je izbegao optužbu za ucenu u vezi
sa dozvolama za naftu. Šest puta je bio hapšen zbog napada. Jednom je tako pretukao dvojicu policajaca
da su završili u bolnici. Nije optužen jer je platio nanesenu štetu. Postojala je tužba za seksualno
uznemiravanje koja se završila vansudskim poravnanjem. Pre svega ovoga, u dvadeset prvoj, oženio se
Atenom i sledeće godine postao otac devojčice. Dete je dobilo ime Betani. Njegova žena je u dvadesetoj
godini nestala zajedno sa njihovom kćerkom.
Sve ovo dalo je Endrjuu Polardu jasnu sliku. Ovaj momak je bio loš. Čovek koji je deset godina bio
ogorčen na svoju ženu, čovek koji se tukao sa policajcima i bio dovoljno čvrst da ih pošalje u bolnicu.
Šanse da se ovakav momak preplaši bile su nikakve. Plati mu, nateraj ga da potpiše ugovor i drži se
podalje od svega.
Polard je nazvao Džima Luzija, koji je vodio Skenetov slučaj u Upravi policije Los Anđelesa. Polard se
divio Luziju, koji je bio policajac kakav je on želeo da postane. Održavali su poslovne odnose. Luzi je
svakog Božića dobijao zamašan poklon od kompanije "Pacifik". Sada je Polard želeo policijske podatke,
želeo je da sazna sve što Luzi ima o ovom slučaju.
"Džime", reče Polard, "možeš li da mi pošalješ dosije Boza Skeneta? Treba mi njegova adresa u Los
Anđelesu i voleo bih da saznam više o njemu."

28. "Naravno", reče Luzi. "Ali optužbe protiv njega su povučene. Zašto te zanima?"
"Obezbeđenje", reče Polard. "Koliko je momak opasan?"
"On je lud k"o struja", reče Luzi. "Reci svojoj ekipi telohranitelja da puca ako im se približi."
"Uhapsićeš me", nasmeja se Polard. "To je protivzakonito."
"Aha", reče Luzi. "Moraću. Kakva posrana šala."
Boz Skenet je odseo u skromnom hotelu u aveniji Okean u Santa Moniki, što je zabrinulo Endrjua
Polardajer je hotel bio samo petnaest minuta vožnje od Atenine kuće u Koloniji Malibu. Odredio je
četvoricu ljudi da čuvaju Ateninu kuću i smestio još dvojicu u Skenetov hotel. Zatim je za popodne
dogovorio sastanak sa Skenetom.
Polard je sa sobom poveo trojicu svojih najkrupnijih i najtvrđih ljudi. Sa tipom kao što je Skenet nikad ne
znaš šta može da se desi.
Skenet ih je uveo u svoj hotelski apartman. Bio je učtiv, pozdravio ih je sa osmehom, ali im nije ponudio
nikakvo osveženje.
Nosio je, čudnovato, kravatu, košulju i sako, verovatno da pokaže kako je i dalje bankar. Polard je
predstavio sebe i svoju trojicu telohranitelja i svi su pokazali svoje legitimacije kompanije "Pacifik".
Skenet im se iscerio i rekao: "Momci, stvarno ste krupni. Kladim se u sto dolara da bih mogao da
zgužvam bilo koga od vas u poštenoj tuči."
Trojica telohranitelja, dobro uvežbani, uputiše mu blede osmehe slaganja, ali Polard se namerno uvredi.
Proračunata ljutnja. "Došli smo ovamo poslom, gospodine Skenet", rekao je, "a ne da podnosimo uvrede.
Studio "LodStoun" je spreman da vam plati pedeset hiljada dolara odmah i još dvadeset hiljada mesečno
tokom sledećih osam meseci. Treba samo da napustite Los Anđeles." Polard izvuče ugovore i veliki
zeleno-beli ček iz svoje tašne.
Skenet ih je proučio. "Vrlo jednostavan ugovor", reče. "Ne treba ni advokat. Ali i suma je jednostavna.
Razmišljam o sto hiljada odmah i pedeset hiljada mesečno."
"Previše", reče Polard. "Imamo sudsku odluku o ograničenju kretanja za vas. Ako priđete Ateni bliže od
bloka zgrada, idete u zatvor. Oko Atene je postavljeno obezbeđenje dvadeset četiri sata dnevno, a tim za
prismotru prati vaše kretanje. Zato je za vas ovo lako zarađen novac."
"Trebalo je ranije da dođem u Kaliforniju", reče Skenet. "Ulice su popločane zlatom. Zašto mi uopšte
plaćate?"
"Studio želi da gospođica Akviten bude potpuno bezbedna", reče Polard.
"Stvarno je velika zvezda", reče Skenet zamišljeno. "Pa, uvek je bila nešto posebno. Kad samo pomislim
da sam je nekad tucao pet puta dnevno." Iskezio se. "A i mnogo je pametna."
Polard ga je radoznalo posmatrao. Momak je bio zgodan kao tip iz reklame za cigarete "marlboro", osim
što mu je koža bila crvena od sunca i pića, a građa tela snažnija. Otezao je južnjački šarmantno, što je
istovremeno bilo zabavno i opasno. Mnoge žene su se zaljubljivale u takve muškarce. U Njujorku je bilo
takvih policajaca koji su skupljali plen kao pljačkaši. Pošalješ ih na slučaj ubistva i za nedelju dana tešili
bi udovice. S tim u vezi, Džim Luzi je bio takav pajkan. Polard nikada nije bio te sreće.
"Da pričamo samo o poslu", reče Polard. Želeo je da Skenet potpiše ugovor i uzme ček pred svedocima,
kako bi studio kasnije, ako bude morao, mogao da podigne tužbu za iznuđivanje.

29. Skenet je seo na sto. "Imate li olovku?" upitao je.
Polard izvadi svoju olovku iz tašne i ispuni prazna mesta brojkama od dvadeset hiljada. Skenet vide šta
radi i veselo primeti: "Znači, mogli ste da date više." Zatim je potpisao tri kopije. "Kada moram da
napustim Los Anđeles?"
"Večeras", reče Polard. "Odvešću vas na aerodrom."
"Hvala, ne treba", reče Skenet. "Mislim da ću da se odvezem u Las Vegas i prokockam ovaj ček."
"Pratiću vas", reče Polard. Sada je došao trenutak da se pokaže malo mišića. "Da vas upozorim, ako se
ponovo pojavite u Los Anđelesu, bićete uhapšeni zbog iznuđivanja."
Skenetovo crveno lice zasija od radosti. "V
oleo bih to", reče. "Postao bih slavan kao Atena."
Te noći je ekipa za prismotru izvestila da je Boz Skenet otišao, ali samo u drugi hotel, "Beverli Hils", i
da je položio pedeset hiljada dolara na račun koji je imao kod Američke banke. Ovo je Polardu reklo
mnoge stvari; da Skenet ima uticaja, jer je primljen u hotel "Beverli Hils", kao i da ga boli dupe za
dogovor koji je sklopio. Polard je o ovome izvestio Bobija Banca i zatražio uputstva. Bane mu je rekao
da drži jezik za zubima. Ugovor su pokazali Ateni kako bi je ubedili da se vrati na posao. Bane nije rekao
Polardu da im se nasmejala u lice.
"Možeš da stopiraš ček", reče Polard.
"Neću", odvrati Bane. "Ako ga unovči izvešćemo ga pred sud zbog iznuđivanja, prevare, bilo čega. Samo
neću da Atena zna da je još u gradu."
"Udvostručiću obezbeđenje oko nje", reče Polard, "ali, ako je on lud, ako zaista želi da je povredi, to ga
neće zaustaviti."
Blefira", reče Bane. "Nije ništa uradio prvi put, zašto bi sada?"
Reći ću ti zašto", reče Polard. "Provalili smo mu u sobu. Pogodi šta smo našli? Bocu sa pravom
kiselinom."
Oh, sranje", reče Bane. "Možeš li da kažeš policiji? Možda Džimu Luziju?"
Polard reče: "Posedovanje kiseline nije krivično delo. Provala jeste. Skenet može da me strpa u zatvor."
"Ništa mi nisi rekao", reče Bane. "Nismo vodili ovaj razgovor. Zaboravi sve što znaš."
"Naravno, gospodine Bane", reče Polard. "Neću vam čak ni naplatiti informaciju."
"Hvala ti mnogo", reče Bane sarkastično. "Čućemo se."
Klaudiju je informisao Skipi Diri. Dao joj je uputstva kao producent scenaristi filma.
"Moraš da ljubiš Ateni dupe", rekao je Diri. "Moraš da puziš, moraš da plačeš, moraš da dobiješ nervni
slom. Moraš da je podsetiš na sve što si ikada za nju učinila kao bliska i iskrena prijateljica i kao kolega
profesionalac. Moraš da vratiš Atenu na film."
Klaudija je bila navikla na Skipija. " Zašto ja?" upitala je hladno. "Ti si producent, Dita je reditelj, Bane
je predsednik "LodStouna". Idite vi pa joj ljubite dupe. Imate više iskustva od mene."
"Zato što je od početka ovo tvoj projekt", reče Diri. "Napisala si originalni scenario na zahtev, dobila si
mene, a ja sam dobio Atenu. Ako projekt propadne, tvoje ime će zauvek ostati vezano za neuspeh."
Kada je Diri izašao i ostavio je samu u kancelariji, Klaudija je znala da je bio u pravu. U očaju je
pomislila na svog brata, Krosa. Samo je on mogao da joj pomogne, da učini da problem sa Bozom iščili.

30. Mrzela je pomisao da trguje svojim prijateljstvom sa Atenom i znala je da bi Atena mogla da je odbije,
ali da Kros neće. Nikada je nije odbio.
Uputila je poziv u hotel "Ksanadu" u Las Vegasu, ali joj je rečeno daje Kros otputovao u Kuogve i da se
neće vratiti do sutra. To je izazvalo mnoge uspomene iz detinjstva koje se trudila da zaboravi. Nikada
neće pozvati svog brata u Kuogve. Neće ponovo svojevoljno imati više ništa sa Klerikuciovima. Nije
želela da se seća svog detinjstva, da misli na svog oca niti na bilo koga od Klerikuciovih.

31. KNJIGA II
KLERIKUCIO, PIPI DE LENA

32. POGLAVLJE 3
Legenda o nasilništvu Porodice Klerikucio nastala je na Siciliji pre više od sto godina. Klerikuciovi su
tamo dvadeset godina vodili rat sa suparničkom porodicom oko komada šume. Starešina protivničkog
klana, don Pjetro Forlenca, ležao je na samrtničkoj postelji. Preživeo je osamdeset pet godina borbe da bi
na kraju doživeo moždani udar. Lekar je predvideo da će živeti još najviše nedelju dana. Član klana
Klerikucio prodro je u bolesnikovu sobu i izbo ga na smrt, vičući da starac ne zaslužuje mirnu smrt.
Don Domeniko Klerikucio je često pričao ovu staru priču o ubistvu da pokaže kako su stari postupci bili
budalasti i da naglasi da je nasilje bez selekcije obično razmetanje. Nasilje je suviše dragoceno oružje da
bi se njime razbacivalo, ono mora da se koristi samo u važne svrhe.
Zaista je bio u pravu, pošto je upravo nasilje uništilo porodicu Klerikucio na Siciliji. Kada su Musolini i
njegovi fašisti stekli potpunu moć u Italiji, shvatili su da Mafija mora da bude uništena. Izveli su to
zaobišavši normalni zakonski postupak i upotrebivši snažnu oružanu silu. Mafija je slomljena po cenu
hiljada nevinih koji su zatvarani i proganjani zajedno s mafijašima.
Samo je Porodica Klerikucio imala hrabrosti da se silom odupre fašističkim dekretima. Ubili su lokalnog
fašističkog prefekta, napadali su fašističke garnizone. Kao vrhunac svega, dok je Musolini držao govor u
Palermu, ukrali su mu njegove voljene predmete, polucilinder i kišobran koje je kupio u Engleskoj. Tim
pokazivanjem seljačkog humora i prezira napravili su od Musolinija na Siciliji predmet poruge, i to je
dovelo do uništenja Porodice. U njihovoj oblasti skoncentrisane su brojne oružane snage. Za kratko
vreme ubijeno je pet stotina članova Porodice Klerikucio. Još pet stotina je prognano na gola ostrva u
Sredozemlju koja su služila kao kaznene kolonije. Preživelo je samo najuže jezgro Porodice Klerikucio,
koje je poslalo mladog Domenika Klerikucija brodom za Ameriku. Tu je don Domeniko, dokazavši da krv
nije voda, izgradio sopstveno carstvo, sa mnogo više lukavosti i sposobnosti predviđanja nego što su
pokazali njegovi preci na Siciliji. On se uvek sećao kako je država bez zakona veliki neprijatelj. I zato je
voleo Ameriku.
Rano je čuo za čuveno načelo američke pravde da je bolje pustiti stotinu krivih nego kazniti jednog
nevinog. Gotovo zaspljen lepotom ovog načela, postao je gorljivi rodoljub. Amerika je bila njegova
zemlja. On nikada neće napustiti Ameriku.
Nadahnut ovim, don Domeniko je izgradio carstvo Klerikuciovih u Americi mnogo čvršćim od
nekadašnjeg sicilijanskog. Zamašnim darovima u gotovini obezbedio je prijateljstvo političkih i
pravosudnih ustanova. Nije se oslanjao na jedan ili dva izvora prihoda, nego se razgranao, u najboljoj
tradiciji američkog poslovnog duha. Ulagao je u građevinarstvo, odnošenje smeća, u razne oblike
saobraćaja. Ali najveća reka novca dolazila je od kocke, koja je bila njegova ljubav, za razliku od droge
u koju nije imao poverenja, iako je donosila najveću zaradu. Zato je kasnijih godina dozvoljavao
Porodici da se operativno angažuje samo u kockanju. Ostatak poslova hranio je Klerikucija sa 5 odsto od
zarade.
Posle dvadeset pet godina ostvarivao se Donov plan i san. Kocka je postala ugledna delatnost i, što je još
važnije, zakonita u sve većoj meri. Postojale su one stalno cvetajuće državne lutrije, prevare koje
sprovodi država nad svojim građanima. Dobici su se isplaćivali na rok od dvadeset godina, što se
zapravo svodilo na to da država uopšte ne isplati nagrade, nego samo plaća kamatu na zadržani novac. A
to se oporezivalo vrlo nisko. Kakva šala. Don Domeniko je znao pojedinosti jer je Porodica posedovala

33. jednu od kompanija koje su za veoma visok honorar upravljale lutrijama u nekoliko saveznih država.
Don je računao sa ogromnom zaradom kada klađenje na sportove postane zakonito u celim Sjedinjenim
Državama, kao što je sada samo u Nevadi. Znao je to po desetku koji je ubirao od nezakonitog klađenja.
Samo bi zarada od Super Boula, ako klađenje postane zakonito, donela milijarde dolara, i to za jedan
dan. Svetska serija, sa njenih sedam utakmica, donela bi istu zaradu. Fudbal u koledžima, hokej, košarka,
sve su to bili izvori novca. Biće zatim napetih, zamršenih sportskih prognoza, zakonitih zlatnih rudnika.
Don je znao da neće doživeti taj slavni dan, ali, kakav će svet biti za njegovu decu! Klerikuciovi će se
izjednačiti sa kneževima renesanse. Postaće zaštitnici umetnosti, savetnici i predvodnici vlasti,
spominjaće se s poštovanjem u istorijskim knjigama. Dugački plašt od zlata će stresti svoje poreklo. Svi
njegovi naslednici, sledbenici, iskreni prijatelji, biće zauvek obezbeđeni. Naravno, Donova vizija
civilizovanog društva i sveta bilo je veliko drvo sa plodovima koji moraju da hrane i štite humanost. Ali
u korenu tog drveta biće besmrtna zmija Klerikuciovih i sisaće hranu sa nepresušnog izvora.
Ako je Porodica Klerikucio bila Sveta crkva mnogih mafijaških carstava razasutih širom Sjedinjenih
Država, onda je poglavar Porodice, don Domeniko Klerikucio, bio Papa, dostojan divljenja ne samo zbog
svoje inteligencije, nego i zbog svoje snage.
Don Domeniku su se takođe divili i zbog strogih moralnih pravila koja je sprovodio u svojoj Porodici.
Svaki muškarac, žena i dete bili su u potpunosti odgovorni za svoje postupke, bez obzira na pritisak,
kajanje ili teške okolnosti. Ljude su određivala dela; reci su bile prdež na vetru. On je prezirao sve
društvene nauke, svu psihologiju. Bio je odani katolik: plaća se za grehe na ovom svetu, oproštaj čeka na
onom. Svaki dug mora da se plati. U svojim procenama na ovom svetu Don je bio veoma strog.
Kao i u svojoj odanosti. Na prvom mestu stvorenja njegove krvi; zatim njegov Bog (zar nije u kući imao
sopstvenu kapelu?); a na trećem njegove obaveze prema svim podređenima u carstvu Porodice
Klerikucio.
A što se tiče društva, vlasti - iako je don Domeniko bio rodoljub ~ nisu nikada ulazile u jednačinu. Don
Klerikucio se rodio na Siciliji, gde su društvo i vlasti bili neprijatelji. Njegovo shvatanje slobodne volje
je bilo je veoma jasno. Možeš da postaneš rob i zarađuješ svoj hleb bez dostojanstva i nade, ili možeš da
zarađuješ svoj hleb kao čestit čovek koji je poštovan. Tvoja Porodica je tvoje društvo, tvoj Bog je onaj
koji kažnjava, a tvoji sledbenici te štite. Prema onima na zemlji imaš dužnosti: da imaju hleba da se
prehrane, poštovanje od sveta i štit od kazni drugih ljudi.
Don nije gradio svoje carstvo da bi se njegova deca i unuci jednog dana rastvorili u masi bespomoćnog
čovečanstva. Gradio je i učvršćivao moć kako bi porodično ime i bogatstvo trajalo koliko i sama Crkva.
Kakav veći cilj može da ima čovek nego da na ovom , svetu zarađuje hleb svagdašnji, a da na onom stane
pred božanstvo koje prašta? A što se tiče ostalog čovečanstva i njegovih pogrešnih društvenih građevina,
ono može slobodno da se udavi na dnu okeana. Don Domeniko je doveo svoju Porodicu na sam vrh moći.
Učinio je to sa surovošću Bordžija i profinjenošću Makijavelija, udruženim sa američkim smislom za
posao, a iznad svega sa svojom patrijarhalnom ljubavlju za svoje sledbenike. Vrline je nagrađivao. Rane
je svetio. Jemčio je sredstva za život.
Najzad je, kako je Don i planirao, Porodica Klerikucio dostigla takve visine da više nije uzimala učešća
u uobičajenim operacijama kriminalnih aktivnosti osim u najređim slučajevima. Druge mafijaške
Porodice služile su uglavnom kao izvršni Baroni, odnosno Brugliones, koji bi, kada upadnu u nevolje,
ponizno dolazili kod Dona. Na italijanskom se reci bruglione i "baron" rimuju, iako u italijanskom
dijalektu reč bruglione označava nekoga ko obavlja najnevažnije zadatke. Duhovitost don Domenika,
kome su se Baroni stalno obraćali za pomoć, pretvorila je reč "baron" u bruglione. Klerikucio ih je mirio,
vadio iz zatvora, krio po Evropi njihove nezakonite imetke, stvarao im potpuno bezbedne puteve za