1. ilustrovana.com 49
илустрованакултура
– Завршио сам половину од наручених
26 превода, и новац ми је уплаћен, али
умањен у односу на оно што је писало у
уговору који, узгред, никада нисам добио
потписан од стране кипарске фирме. Али,
кад сам затражио да ми доплате разлику
од 20 евра, добио сам објашњење да ми је
новац „скинула“ – моја банка? Увек су ме
одушевљавале лажи које се могу прове-
рити најобичнијим телефонским позивом.
Због тога сам написао писмо наручиоцима
превода у коме сам критиковао нарочито
неповољан положај преводилаца, готово
уцењивачки однос према њима („Ако ти
нећеш, има ко хоће!“) управо у тој фирми,
и што наручилац није извршио једину уго-
ворну обавезу – да ми плати
суму прецизирану уговором.
Није морао дуго да чека:
реакција је убрзо стигла, и то
у виду прекида сарадње, али
тек пошто је завршио свих 26
филмова и један пробни, за
који му, наравно, није плаћено
иако му је усмено то обећано.
На разумно питање за разлог
прекида сарадње, добио је
неодређен одговор да „...ди-
ректор није задовољан њего-
вим преводима“.
На срећу, пола године кас-
није и десетак понуда без од-
говора, јавио му се г. Драган
Петровић из фирме „Visionary
Thinking“.
– Пошто више нисам био
наиван преводилац-поче-
тник, сачекао сам да видим
понуду. И стигла је: прво,
цена за превођење била је
значајније виша него код
претходног послодавца, а још
су ми се унапред извињавали
што није и виша. Ево, за нама
је четири године успешне са-
радње, и 440 преведених филмова.
Да ли његов случај може да измени
правило?
– Не верујем. Сматрам да би Удружење
преводилаца овде требало да одигра ве-
лику улогу у прочишћавању лоших пре-
вода указивањем на кршење правила
српског правописа и на недовољно про-
фесионалне преводе, као и да преко на-
длежних државних установа обезбеди да
се поштују ауторска права преводилаца,
да им се повећа цена рада, уз наплаћи-
вање по броју речи, а не према дужини
филма. Садашње цене су срамота за ову
професију и непосредан су узрок ката-
строфалног нивоа превода. „
– Помислио сам – ето некога коме је стало до савршенства,
тим пре што сам, упоређујући преводе на нашим телевизија-
ма, уочио аматеризам сличан оном на интернету. Али, оно
што ме је тамо дочекало далеко је од исправног. Прво ми је
речено да плаћају пола евра за минут филма?! Чудно, јер ду-
жина филма не мора да има никакве везе с количином текста.
Кад сам поменуо да на неким телевизијама плаћају и евро
за минут, директор фирме је одбрусио – „Онда тражите тамо
посао“. Али, ипак сам решио да пробам.
Када је дошао у речену београдску фирму, прво су га с вра-
та два пута обавестили да им је он само – нужно зло, али да га
ангажују јер телевизије захтевају филмове с преводима.
– Имао сам утисак да би ја њима требало да платим за
част коју ми указују. И одмах су ме напали због коришћења
жаргонских речи у пробном преводу. Нисам издржао па сам
извесној госпођи гадљивој на жаргон рекао да ме први пут
неко критикује зато што знам више од њих. Ипак, завршио
сам краћу обуку на програму за превођење (који је коштао 180
евра), па су ми дали да потпишем уговор с извесном фирмом
с Кипра која ће ми платити за преводе.
Има ко хоће
Уговор је био пун претњи и казнених одредби, а наручилац
је задржао право да на крају филма не објави име преводио-
ца, да мења превод по свом нахођењу, а у цену од пола евра
за минут био је урачунат и порез који је сам морао да плати.
Тако је за филм од 90 минута примио тридесетак евра.
– Или једанаест евра дневно – вели суморно. – Напомињем
да ми је за просечан филм било потребно око три дана – сада
већ и знатно мање – уз пет до осам сати рада дневно. Иначе,
у Београду је у то време за чишћење снега плаћана дневница
од двадесет евра.