2.  Гај Јулије Цезар Германик (лат. Gaius Iulius Caesar Germanicus) је
рођен 12. године, као треће дете Германика и Агрипине Старије,
Августове унуке. Познат је по надимку „Калигула caligula“ -
чизмица, ципелица.Калигула је рођен у Анцијуму, треће од шесторо
преживеле деце Германика и Агрипине Старије. Његова браћа су
била Нерон и Друз, сестреЈулија Друзила, Агрипина
Млађа и Jулија Ливила. Гај је био нећак Клаудија, будућег
императора. Његова мајка, Агрипина Старија била је кћер Марка
Випсанија Агрипе и Јулије Старије, тиме и унука
императора Августа и његове прве супруге Скрибоније.).

3.  Дечак од само две или три године, Гај је пратио свога оца Германика у походима
на северу Германије. Војнике је забављао призор малог Гаја одевеног у малу
војничку униформу, укључујући чизме и оклоп. Ускоро је добио надимак,
Калигула, што значи “чизмице“ на латинском, по малим чизмицама које је носио
као део униформе. Гај, изгледа, није волео свој надимак. По Светонију, Германик
је отрован у Сирији од стране агента императора Тиберија, који је у Германику
видео политичког ривала. Након очеве смрти, Калигула је живео са мајком, док се
односи са Тиберијем нису погоршали. Тиберије није дозволио Агрипини да се
преуда, бојећи се да би њен супруг могао постати ривал. 31. н.е. Калигула је предат
личној Тиберијевој бризи на острву Капри, где је живео шест година. На
изненађење многих, Тиберије је поштедео Калигулу. Према историчарима,
Калигула је био одличан природни глумац, способан да препозна опасност,
скривајући своју одбојност и презир према Тиберију. Посматрач је рекао о
Калигули: “Није постојало бољег слуге или горег господара.“

4.  Када је Тиберије умро, 16. марта 37. н.е. његова имања и
титуле Принципата остављени су Калигули и Тиберијевом унуку Гемелу, и њих
двојица требало је да буду савладари. Иако је Тиберије имао 77 година и био на
самрти, поједини антички историчари и даље тврде да је убијен. Тацит пише да је
Тиберија јастуком угушио преторијански префект Макрон, да би убрзао Калигулин
долазак на трон, на радост Римског народа, док је по Светонију могуће да је сам
Калигула починио убиство иако ово није поменуто код ниједног другог
историчара. Сенека Старији и Фило, обојица њих су писала за време Тиберијеве
владавине, као и Јосиф, забележили су да је Тиберије умро природном смрћу.

5.  Подржан од стране Макрона, Калигула је поништио Тиберијев тестамент у делу
који се односио на Гемела, на темељима лудила, али је у другим случајевима
извршио Тиберијеве жеље. Калигула је описан као први император коме су се
дивили сви на ”целом свету, од излазећег до залазећег сунца.” Калигулу су многи
волели пошто је био вољени син популарног Германика, и јер није био Тиберије.
Каже се, судећи по Светонију, да је више од 160.000 хиљада животиња жртвовано
током три месеца јавних славља у част почетка нове владавине. Филон описује
првих седам месеци Калигулине владавине као потпуно срећна. Калигулини први
поступци, речено је, били су великодошни, иако многи политички мотивисани. Да
би добио подршку, давао је бонусе војсци. Помогао је онима оштећеним Царским
пореским системом, и организовао раскошне спектакле за публику, попут
гладијаторских битака. Али све се променило октобра 37. н.е. када се император
озбиљно разболео. Убрзо се опоравио али речено је како се млади император
претворио у чудовиште, пошто је почео да убија или шаље у прогонство људе
блиске себи или оне које је видео као озбиљну претњу.

6.  38. године, Калигула се посветио политичким и јавним реформама. Објавио је
извештаје о јавним фондовима, који нису били јавни за време Тиберијеве
владавине. Помогао је онима који су изгубили имања у пожарима, укинуо поједине
порезе. Током исте године, ипак, Калигула је критикован због погубљивања људи
без суђења и присиљавања свог помоћника Макрона да почини самоубиство.

7.  Калигулини политички издаци за добијање подршке, великодушност и
екстраваганција исцрпли су државну касу. Антички историчари наводе да је
Калигула почео лажно оптуживати, кажњавати и чак погубљивати појединце а све
у сврху одузимања њихових поседа.
 Са циљем прикупљања средстава, император је затражио од јавности да позајмљује
државни новац. Калигула је почео наплаћивати порез на тужбе, брак и
проституцију. Поред тога, почео је са аукцијама живота гладијатора у јавним
приликама. Тестаменти који су остављали предмете Тиберију тумачени су како би
уместо тога оставили имовину Калигули. Центуриони чија је имовина задобијена
пљачкањем приморани су да предају плен држави.
 Тренутни и бивши надзорници путева оптужени су за неспособност и проневеру и
присиљени су да врате новац. Судећи по Светонију, за прве године Калигулине
владавине протраћено је 2.700.000.000 сестерција које је Тиберије нагомилао.
Императоров рођак Нерон Цезар и завидео је и дивио се чињеници како је Гај брзо
искористио огромно богатство које му је Тиберије оставио.

8.  Упркос финансијским потешкоћама, Калигула је покренуо неколико грађевинских
пројеката током своје владавине. Неки су били за јавно добро, а други за њега
лично. Калигула је завршио Августов храм и Помпејево позориште и отпочео
изградњу амфитеатра близу Септе. Проширио је и царску палату. Започео је и
изградњу аквадукта Аква Клаудија и Анио Новус. Морем је транспортовао велики
обелиск из Египта (познат као Ватикански Обелиск) подигавши га у центру Рима.
39. н.е. Калигула је извео спектакл наредивши подизање привременог плутајућег
моста коришћењем бродова као понтона. Мост се простирао више од две миље,
од одмаралишта Баје све до оближње луке Путеоли. Речено је како је мост
требао надмашити мост Персијског краља Ксеркса Великог помоћу кога је он
прешао Хелеспонт.

9.  Калигулу описују као лудог императора који је био само-опседнут, бесан, убијао из
хира, и који се одавао превеликом трошењу и сексу. Оптужен је да је спавао са
супругама других људи и да се после тиме хвалио, за убијање из чисте забаве,
намерно траћење новца са свој мост, изазивање глади, и жељу да његова статуа
буде подигнута у јерусалимском храму. Једном, на неким играма којима је
председавао, наредио је својим стражарима да баце целу једну секцију публике у
арену, да би их током паузе појеле животиње, јер није било криминалаца за
погубљење и било му је досадно. Наводе да је слао војнике на сулуде војне
вежбе,планирао или обећао да ће учинити свог коња, Инцитатуса, конзулом, и
заправо га поставио за свештеника. Валидност ових навода је дискутабилна. У
римској политичкој култури, лудило и сексуална перверзија често су представљани
и изједначавани са лошом управом.

10.  Сви преживели извори, осим Плинија Старијег, карактеришу Калигулу као лудог.
Међутим, није познато да ли говоре фигуративно или буквално. Уз то, узевши у
обзир Калигулину непопуларност међу преживелим изворима, тешко је раздвојити
чињенице од фикције. Скорашњи извори подељени су поводом покушаја да се
његово понашање објасни медицинским разлозима. Као могућности дају
се епилепсија или менингитис. Питање да ли је Калигула био луд или не остаје
нерешено. Према Светонију, Калигула је патио од падајуће болести, или епилепсије,
док је био млад. Модерни историчари теоретисали су да је Калигула живео са
свакодневним страхом од напада. Упркос томе што је пливање било део
империјалног образовања, Калигула није умео пливати. Епилептичарима се не
препоручује да пливају у отвореним водама јер неочекивани напади у тако тешким
околностима за спашавање могу бити фатални.

11. Правио: Марко Кулиш