1. Ne postoji poznatija ljubavna priča od priče o ljubavi Romea i Julije.
Da Šekspir nije napisao ovo delo Verona danas ne bi bila preplavljena
rekom ljudi koji obilaze Julujinu kuću, ispisujući njene zidove ljubavnim
porukama I čuveni Julijin balkon na kojem su se besmrtni ljubavnici
zakleli na večnu I jedinu istinsku ljubav, verujući da čarobna moć te
ljubavi može pobediti strašne sile mržnje i okrutan, stvarni svet oko njih.
Onog trenutka kada mi kao čitaoci ukoračimo u lepu Veronu naći
ćemo se usred jednog ružnog sukoba između pripadnika 2 porodice,
Kapuleti I Montagi. Sina jedinca porodice Montagijer srećemo prvi put
kao neutešnog ljubavnika koji tuguje za izvesnom Rozalinom i on je nama
više komična nego tragična ličnost. On je prikazan kao neko, ko uzdiše,
vene, pati, za devojkom ali kao jedan neiskusni ljubavnik, neko ko je o
ljubavi više čitao, nego što je iskusio. To je ljubav očima, a ne ljubav
dušom i srcem kakva će biti ljubav prema Juliji. Na drugoj strani, potpuno
kontrasno pojaviće se ljubav prema Juliji. To je jedna duhovna, uzvišena,
čista ljubav. Kada Romeo prvi put vidi Juliju, on će nju dovoditi u vezu sa
blistavošću, sjajem. Nazivaće je Suncem, zvezdama, opisaće je kao
dijamant koji obasjava tamnu noć, belu golubicu u jatu crnih gavranova.
On će je uporediti sa svetom pojavom, odnosno sa Bogom samim, svetim
hramom koji on kaohodočasnik pohodi i klanja mu se
.
Šta bi bila Romeova tragička krivica?
U ovoj tragediji mi se zapitamo da li uopšte ima tragičke krivice Romea i
Julije? To su dvoje mladih zaljubljenih ljudi, koji stradaju. Romeo itekako
ima udela u svojoj tragičkoj sudbini, odnosno snosi odgovornost. Njegova
tragička krivica je pre svega bila brzopletost, ishitrenost u odlučivanju.
Romeo se na prvi pogled smrtno zaljubio u devojku, za koju zna da mu je
zabranjena, zatim se još brže tom istom devojkom ženi, znajući da se
time protivi volji i svoje i njene porodice. Nakon toga, on ubija Tibalta,
najbližeg Julijinog rođaka, znajući šta će Tibaltova smrt značiti za njegovu
i Julijinu sudbinu. I na kraju on opet brzopleto i ishitreno čuvši da je Julija
2. mrtva, kupuje otrov od apotekara i odlučuje se na samoubistvo, kao čin
koji on smatra da prkosi sudbini, a zapravo hrli joj u susret.
Julija je neophodni glas razuma, ona je ta koja ih opominje da se sve
odvija strelovitom brzinom, ali istovremeno nošena tom nestvarnom
ljubavlju koja ih je zadesila nema snage ni volje da joj se suprotstavi. Mi
joj to ne možemo zameriti jer ona ima samo trinaest godina, devojčica
koja nam samo deluje pokorno, smerno ćutljivo. Ona ume jako lepo da
odgovori Romeu, ume čak da se našali na njegov račun, na račun njegovih
knjiških, preuveličanih izjava ljubavi. Mi vidimo da je ona vrlo direktna i
jasna devojka, koja mu saopštava svoja osećanja i traži da pronađi prave,
istinske reči koje dolaze iz srca. Ona u Romeu pronalazi ono što je važno
za svaku ljubav, a to je da budete ono što jeste, da budete autentični, da
vaše izjave ljubavi dolaze iz vašeg srca, a da ne dolaze iz nekakve naučene
pesme, filma. Dvoje mladih svoju ljubav izražava kroz svega 14 stihova,
jer je u pitanju čuvena sonetna forma. Tih 14 stihova se razmenjuje tako
što Romeo počne, a Julija završi. Time Šekspir na posredan način hoće da
nam pokaže koliko se oni nadopunjavaju, kojiko su oni zapravo jedno za
drugo. Julijin preobražaj u 5 činu je kompletan, ona nam se pojavljuje kao
jedna samosvesna, mlada žena koja će konačno sve stvari uzeti u svoje
ruke i svesno donositi odluke. ona kao da je zaokružila tj. prošla taj ceo
luk od devojčice do odrasle žene i do udovice. Romeo se ubio odmah
otrovom, ono što je obično žensko oružje, dok se Julija ubila na muški
način zarivši nož u srce. Šekspir na taj način komentariše koliko ljubav
može da nas promeni, Romeu je dala nežnost i toplinu koja priliči
ženama, a Juluju učinila hrabrijom i odvažnijom što su osobine koje se
stereotipno pripisuju muškarcima.
Uloga sudbine
Sudbina i ljubav su vrlo čvrsto isprepletani u ovom tkanju. Julija kao i
Romeo oseća da se stvari neće odvijati kako oni žele. Oni osećaju taj
strašni teret sudbine na plećima. Veruju da svojim postupcima toj sudbini
3. se suprotstavljaju, da su uzeli život u svoje ruke. Tragička ironija je onaj
trenutak kada junaci misle da će moći da preinače svoju sudbinu, a svojim
postupcima samo čine da hrle toj svojoj sudbini. U prologu ove drame je
jasno kazano da ovo dvoje mladih nisu rođeni pod srećnom zvezdom i da
je njihov kraj tragičan, da je to njihova sudbina. Romeo čak konstatuje u
jednom trenutku da se oseća kao igračka su rukama sudbine i da će je
samoubistvom preinačiti, ali on ne shvata da on upravo činom on
sudbinu sprovodi u delo. On ne da joj nije umakao, već upravo joj je
poleteo u zagrljaj.
Sudbina nije u zvezdama, već u nama samima.
