Добра пракса

1. Светосавска приредба „Свети Сава и ђаци“
Ђурђина:
Срећна нам слава, гости честити,
Светога Саве који нас штити!
Данас се слави светитељ Сава,
Наше школе врховна глава.
Овај велики дан цело школство слави
Ускликномо с љубављу светитељу Сави!
Ружица:
Да поздравим миле госте сред данашњег дана
Од свих мојих другарица, ја сам изабрана.
Неколико само речи за сад рећи знам:
Мили гости, драги гисти
ДОБРО ДОШЛИ НАМ!
Наша школа данас слави
Свечари смо ми
Наша срца препуна су среће, радости.
Добро дошли, добро дошли
Ори нам се глас,
Цела школа и сва деца поздрављају вас!

2. Моленко:
Дај ми, Боже, да леп , благ дан сване
И отвори своју душу плаву,
Да ми драг гост у авлију бане,
Да запалим воштаницу праву,
Да ми уље у кандили плане,
Да окадим икону чађаву,
Славски колач од пшенице ране,
Крст од вина на белом чаршаву.
Софија:
Молим Бога, молим крсну славу,
Да заштити моје укућане,
Мој сваки род и моју државу,
Од новога зла, од старог сатане.
Хор- „Ај, весели се,кућни домаћине“
Миленко:
Добро нам дошли, и срећна нам здравица, да нас Бог све поживи многаја љета. Да се ко
браћа сретна састајемо и славимо и још сретније растајемо.
На сцену излазе ученици у народним ношњама и седају на троношце.
Софија:
Ја знам ко сам
По звону
Што са задужбина немањићких пева,
По јасности његова гласа,
По томе што ме од Студенице до Милешева

3. Предедови гледају са иконостаса
И што сваки у руци држи храм.
Милан:
Ја имам светитеља за оца и деда,
Имам светитеља за кума
И на небесима
Све сухој планини од громада
Преко Ситнице до Раса иХума
Моја лоза влада.
Денис:
Ја знам ко сам
И по мржњи бесомучној
Којом ме злопакосни гоне од вајкада;
Знам по томе колико сам Угру
Пред очима црн
И по томе колики трн
У сан Византији моја моћ забада.
Милош:
Ја знам ко сам
И по пријатеља својих господству
И по благодарности њихова лика
И слави им копља и штита.
Са свецима и краљевима ја сам у сродству,
О мом пореклу из књига староставних

4. Владар на далеком двору
И летописац у манастиру чита.
СВИ: НЕКА ЈЕ ПРОКЛЕТА ЗЕМЉА У КОЈОЈ СУ ПАШЧАД ПУШТЕНА, А КАМЕЊЕ ВЕЗАНО!
на сцени су деца обучена у ношње, седе, играју се зује. Улази ученик – Свети Сава. У
позадини само кратко чује се инструментал ( фрула).
Столице су намештене полукружно. Централна столица је намењена С. Сави. Он
повремено шета између ученика.
Свети Сава (Лука) : Ајде сад да поновимо оно што смо учили. Колико има Божијих
заповести?
Сви (гласно): Десет!
Лука: Које су највеће заповести? Миленко, кажи ти!
Миленко (устаје и одговара): Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом
својом, и свим умом својим и свом снагом својом.
Софија: Љуби ближњег свог као самог себе.
Лука: Лепо, да се присетимо и осталих заповести. Милане, како гласи прва?
Милан: Ја сам Господ Бог твој, немој имати других богова осим мене.
Анђела: Не прави себи идола нити каква лика, немој им се клањати нити им служити.
Милош: Не узимај узалуд имена Господа Бога својега.
Јована: Сећај се дана одморада га светкујеш; шест дана ради и заврши све послове своје,
а седми дан је одмор Господу Богу твојему.
Софија: поштуј оца свога, и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи.
Миленко: Не убиј!
Анђела: Не чини прељубе!
Лука:Реци нам, Милоше, осму заповест.
Милош: Не кради!
Милан: Не сведочи лажно на ближњега свога.

5. Јована: Не пожели ништа што је туђе.
Лука: Лепо сте то, децо, научили. Сада ћемо сви заједно поновити молитву после учења.
Јована изговара молитву гласно, прате је остали тихим гласом.
Молитва: Благодаримо ти, Творче, што си нас удостојио благодети те смо примили учење.
Благослови наше старешине, родитеље и учитеље који нас воде познању добра и дају нам
силу и моћ да продужимо ово учење.
Лука ( у руци има мало звонце којим звони): Сада ћемо се мало одморити и ужинати.
Дечаци и девојчице поново играју зује. За то време Миленко се искрада и из Јованине
торбице узима посуду са медом, ставља је у своју торбицу и враћа се у игру.
Софија: Ја сам баш гладна. Хајде да ужинамо.
Сви крећу ка својим торбицама, узимају своје ужине, једино Јована претура по својој
торби.
Милош: Шта претураш више по тој торбици, као злато да тражиш?!
Јована: Другари, је ли се то ко од вас шали са мном или не знам шта је. Ја сам за ужину
донела мед, али сад га нема. Као да је у земљу пропао.
Милош: Мед? Јоој, што ја волим мед.
Милан: И ја!
Софија: А тек ја!
Јована: Преврнух читаву торбу, а оно нема па нема.
Милан: Драга, Јована, па мед није игла да се загуби. Могао је једино да исцури (сви се
смеју)
Јована: А баш сам била гладна. Мислила сам да се и ви мало засладите.
Софија: Код мене није.
Милан: Није ни код мене. Погледај ако не верујеш.
(Сви своје торбице приносе Јовани, само Миленко замишљено грицка свој комад ужине).
Анђела: Свашта. А да га можда ниси случајно заборавила код куће?

6. Јована: Ама, нисам. Чист багремовац, сладак, жут као дукат, јуче оцеђен.
Анђела: А да га није ко украо?
Јована: Ама, да се ко од вас не шали са мном. Стварно сам гладна.
Сви: Не шалимо се. Нисмо видели.
Анђела: Ајде поделићемо моју ужину.
Јована: Па ту нема доста ни за тебе, а комоли за нас две.
Милош: А ти се онда жали учитељу или буди гладна.
Сви: Тако је!
Лука: (Чувши жамор, заклапа књигу коју је читао и прилази деци) Што сте се тако
разгаламили? Да се нисте, не дај Боже, посвађали?
Сви: Нисмо се посвађали.
Анђела: Али неко је Јовани, изгледа, украо мед.
Јована: Није важно.
Лука: како није важно? Велики грех је узети туђе. Ништа се ви немојте секирати, ономе ко
је узео мед пашће пчела на капу.
(Миленко одмах скида капу са главе и покушава да сакрије у торбицу)
Сви вичу и показују прстом на њега: Он је, учитељу! Миленко је! Лопове један!
Јована: Како те није стид? Украо си ми ужини, а ја хтела са свима да поделим.
Лука: Чекајте, полако! Јеси ли ти , Миленко? (Миленко клима главом) Јеси?! (Миленко
клима главом) Зашто си то урадио?
Миленко( сагнуте главе, постиђено, гужва своју капу, замуцкује): Јесам, учитељу. Нисам
хтео ... ја сам ... ја сам то за Мару... Моја сестра је болесна па сам мислио... да ће
оздравити... Стрина каже мед је лековит. Ево, вратићу. ( Одлази до торбице и доноси мед.
Си су збуњени и згледају се)
Лука: Добро, де, није смак света.
Јована: Нисам знала да си због тога. Немој ми враћати. Да си тражио, ја бих ти дала,
требало је само да питаш.

7. Лука: Требало је питати, у праву је Јована. Овако испада да си прекршио осму заповест.
Миленко: Опрости ми, учитељу. Опрости ми и ти Јована. Нећу више ,никад више.
Јована: Не секирај се, праштам ти. И донећу још меда ако треба.
Лука: Праштамо ти сви. Грех јеси починио и право је да се кајеш.
Милош: Сви ти праштамо. И Бог ће ти опростити јер се искрено кајеш.
Анђела: Оздравиће Мра не брини!
Лука: Запамтите, децо. За све, увек питајте,ако не питате нећете ни знати одговор. Питајте
и нећете се кајати. Хајде сад да сви упалимо свеће и да се помолимо.
Док пале свеће, држе се за руке и говоре Оче наш.