Verzija seminarskog rada u word-u o sredstvima za dezinfekciju i antisepsu.

1. УНИВЕРЗИТЕТ ОДБРАНЕ
МЕДИЦИНСКИ ФАКУЛТЕТ ВОЈНОМЕДИЦИНСКЕ АКАДЕМИЈЕ
БЕОГРАД
Средства за антисепсу и
дезинфекцију
Семинарски рад из фармакологије
Ментор:
проф.др Дубравко
Бокоњић
Кадет:
Лазар Адамовић
фебруар2015.

2. 2
УВОД
Интрахоспитална инфекција се дефинише као болест која се развила након 48 сати боравка
у болници, а није постојала, нити је била у фази инкубације у моменту пријема ради
испитивања и/или лечења. Процењује се да се болничке инфекције јављају код 5-10%
хоспитализованих болесника.
Уопштено узев, најчешће се јављају уринарне инфекције, које су по правилу везане за
имплантацију катетера и према већини статистика оне чине око 40% свих
интрахоспиталних инфекција. После следе инфекције доњих респираторних путева, око
20%.
С ранама се сусрећемо већ од најранијег детињства и неугодан су пратилац нашег
одрастања. Медицина рану описује као прекид континуитета коже и слузнице са прекидом
континуитета крвних и лимфних судова. Прекид континуитета коже омогућава
микроорганизмима (бактеријама, гљивама, вирусима и протозоама) да са површине коже и
из околине продру у тело. Управо због тога свака се рана посматра као примарно
инфицирана, тј. као рана кроз коју су микроорганизми ушли у тело.
Након продора микроорганизми се почињу умножавати великом брзином па њихов број
врло брзо може досегнути ниво одговоран за развијање инфекције и угрожавање здравља.
Средства за антисепсу и дезинфекцију јесу супстанце коришћење деценијама уназад.
Њихова моћ користила се у сврху сузбијања и лечења инфекција.
Oвај начин одбране од микроорганизама први пут је увео Joseph Lister 1867. године.
На идеју овог револуционарног отрића дошао је када је приметио да је ампутација удова
праћена изузетно високом стопом смртности у постоперативном лечењу. Увео је
третирање постоперативних рана и прање руку одређеним разблажењима фенолних
једињења.

3. 3
СРЕДСТВАЗА ДЕЗИНФЕКЦИЈУ И АНТИСЕПСУ
Средства за дезинфекцију и антисепсу, заједнички назив је гермициди, јесу она средства
која служе како за сузбијање раста и развоја микроорганизама, тако и за њихово потпуно
одстрањивање. Поседују такозвано гермицидно дејство, а унутар тога:
 Бактерицидно
 Фунгицидно
 Амебицидно
 Вируцидно
Разлика, када су у питању производи за ову намену, јесте у томе да средства за антисепсу
садрже нижу концентрацију дате супстанце у односу на дезинфицијенсе, као и да се
средства за антисепсу примењују на жива ткива, док се дезинфицијенси апликују на
предмете или телесне излучевине.
Сваки од ових производа мора да поседује већину од следећих пожељних својстава: да
испољава снажну гермицидну активност, да има широк антимикробни спектар (с тим да је
пожељно да делују и на споре бактерија), да делује у присуству телесних течности и да
добро продире у органске излучевине, да делује брзо и у току дужег времена, да не
кородира хируршке инструменте, да нема непријатан мирис и не боје материјал, да
поседује прихватљиву токсичност и да се не ресорбује са места апликације, као и да не
проузрукује сензибилизацију после локалне апликације на кожу и слузнице. Ниједан од
постојећих гермицида не испуњава у потпуности све ове захтеве!
МЕХАНИЗАМ ДЕЛОВАЊА
Гермицидна средства доминантно делују помоћу три механизма:
 Коагулација протеина- многа средства коагулишу протеине. У пракси се,
међутим, често користе у знатно нижим концентрацијама од оних које
коагулишу протеине.
 Инхибиција активности ензима битних за нормално функционисање
патогених организама.

4. 4
 Површинска активност- многи гермициди су површински активне
супстанце. Оне мењају пропустљивост ћелијске мембране, а тиме ометају
основне механизме функције микроорганизама.
Проналаском хемиотерапије значајност и вредност антисептика у терапији обољења опада
из разлога што апликовани хемиотерапеутици имају системско дејство док антисептици
локално. Само у случајевима када системски апликовани лекови не могу да продру до
циљног ткива (нпр. орожали део коже) локална примена антисептика је оправдана. Ипак,
најпожељнија је примена комбиноване терапије, тј. примењивати и локалну и системску
терапију када год је то потребно.
Што се тиче метода које се користе у дезинфекцији, у грубо се могу поделити на:
1. Механичке- подразумева се отклањање клица механичким путем (четкањем,
брисањем, усисавањем..)
2. Физичке- примена дејства топлоте, ултравиолетног зрачења, пастеризације, кувања,
дезинфекције паром, дезинфекције жарењем, спаљивањем...
3. Хемијске- бактерицидна/бактериостатска дејства.
КЛАСИФИКАЦИЈА
Антисептици и дезинфицијенси се могу класификовати на више начина, а нека од њих су
следећа.
1. Микробиоцидни- убијају микроорганизме
2. Микробиостатски- заустављају даљи раст и развој микроорганизама.
У односу на своју хемијску структуру или битан механизам дејства могу се поделити на
следеће групе:
1. површински активне супстанце
2. алкохоли
3. феноли и крезоли
4. aлдехиди
5. киселине
6. халогена једињења
7. оксидациона средства

5. 5
8. тешки метали и њихове соли
9. деривати фурана и
10. антисептичке боје.
Површински активне супстанце
Ове супстанце делимо на катијонске и анијонске.
Претпоставља се да катијонске активне супстанце делују бактерицидно, и то тако што
мењају пермеабилитет ћелијске мембране микроорганизма. Њихово дејство се може
комплетно антагонизовати анијонским активним материјама (сапунима), тако да се не
смеју користити сапуни на кожи на коју је већ нанесен неки од катијонских активних
супстанци.
Површински активни катијонски детергенти делују на велики број грам-позитивних и
грам-негативних бактерија, као и на многе гљиве и вирусе.
Лоша особина површинских детергената је то што на кожи стварају танак слој испод кога
бактерије настављају да расту.
Најпознатији представници код катијонских активних супстанци су бензалконијум и
цетримид. Користе се за дезинфекцију иструмената, слузнице и коже у облику воденог
раствора.
Користе се за локалну антисепсу у хирургији, испирање у гинекологији и урологији,
лечењу површинских инфекција, дезинфекцију инструмената и гумених катетера.
Сама дезинфекција је непотпуна те је могућа појава реинфецкија, у болничким условима
посебно псеудомонасом и ентеробактеријама.
Сапуни су анијонски површински активни агенси, обично натријумове и калијумове
соли разних масних киселина. Већина сапуна растворених у води има јако алкалну
реакцију, према томе они могу деловати надражајно на кожу и изазвати њену
сензибилизацију.
Сапуном се са коже одстрањује прљавштина, десквамиран епител и бактерије које се у
њима налазе.
Антибактеријско дејство сапуна се постиже додавањем неких антибактеријских
супстанција у сапуне (нпр. хексахлорофен ).
Алкохоли
Етанол и изопропил-алкохол имају антимикробно деловање. Највише се користи етанол
који у концентрацији од 70% делује бактерицидно већ у року од једног до два минута.

6. 6
Оба се користе за локалну антисепсу, али и за дезинфекцију инструмената.
Ни један ни други не делују на споре!
Феноли и сродна једињења
Фенол представља најстарији антисептик.
Данас се искључиво користи за дезинфекцију предмета и излучевина. За ове потребе се
користе концентрације у распону од 1 до 5%.
Хексахлорофен је најшире употребљавани фенолни дериват и делује бактериостатски.
Чест је састојак многих предмета опште потрошње (паста за зубе, креме за кожу, сапуни,
лосиони..). Карактеристично код сапуна је то да се одређена количина увек задржи на
кожи и тиме у дужем временском року инхибира развој микроорганизама.
Хексахлорофен је неуротоксичан у концентзрацијама већим од 0,1% !
Алдехиди
Формалдехид и глутаралдехид ефикасно убијају микроорганизме, укључујући и споре, и
то уколико се примене у концентрацијама од 1 до 10%, у периоду од једног до шест
часова.
Формалдехид делује снажно надражајно на слузнице и друга ткива, те се користи
искључиво за дезинфекцију инструмената и просторија.
Метенамин- један од представника, унесен орално, у киселој мокраћи ослобађа
формалдехид. Овај лек се због тога користи као уринарни антисептик.
Киселине
У ову групу спадају многе органске и неорганске киселине.
Бензојева киселина- у концентрацији од 0,1% користи се као конзерванс за индустријски
припремљену храну. Њени естри се користе у разним лековитим препаратима као
антисептици.
Сирћетна киселина- у концентрацији од 0,25 до 1% користи се у хирургији и урологији.
Најбитније својство јесте бактерицидно дејство које испољава нпр. на Pseudomonas
aeruginosa, што је од изузетног значаја за сузбијање тешких интрахоспиталних инфекција.
Борна киселина- у концентрацији од 3 до 5%, у воденом раствору, у мастима, или као
прашак користи се као антибактеријски агенс у дерматологији, офталмологији и
педијатрији. Када се примени на веће површине може да се испољи токсичан ефекат. Није
препоручљиво користити код деце.
Салицилна киселина- користи се као фунгицид у дерматологији.

7. 7
Манделична киселина- примењује се орално и излучује се преко бубрега у непромењеном
облику, проузрокујући ацидификацију мокраће.
Халогени и њихова једињења
Јод- елементарни јод је врло снажан гермицид. Чак и у великим разблажењима има
изузетно гермицидно дејство, па чак убија и споре, у периоду од 1 до 15 минута.
Јодна тинктура, што је етанолни раствор јода, је најефикаснији антисептик за интактну
кожу.
Постоји могућност изазивања дерматитиса код осетљивих особа. У том случају треба
алкохолом испрати нанешену јодну тинктуру.
Повидон јод- представља јодофор, препарат у коме је јод комплексно везан за
поливинилпиролидон. Користи се за локалну антисепсу у хирургији.
Хлор- гермицидно дејство хлора испољава се превођењем активног принципа у форму
хипохлорасте киселина. У изузетно ниској концентрацији хлор делује бактерицидно на
скоро све бактерије, изузев микобактерије.
Хлор у облику гаса највише се користи за дезинфекцију воде.
Хлорамин- користи се за дезинфекциу воде за пиће.
Оксидационаспредства
Од ових средстава највише се користи водоник-пероксид, натријум-перборат, калијум-
перманганат.
Hydrogenii peroxydi solutio diluta садржи 3% водоник-пероксид у води. У додиру са
ткивима, из овог раствора се ослобађа молекуларни кисеоник који делује антибактеријски.
Овај раствор се користи за испирање уста и чишћења рана.
Тешкиметалии њиховесоли
Жива- изузтено токсична, како за бактерије тако и за људски организам, посебно када се
унесе орално. Уношењем изазива тешка оштећења бубрега.
Жути живин оксид- у концентрацији од 1%, у облику масти, користи се у терапији
површинских инфекција коже.
Сребро- неорганске соли сребра делују снажно бактерицидно.
Сребро-нитрат- разара већину микроорганизама непосредно по контакту. У
облику 1%-тног раствора, сребро- нитрат се укапава новорођеној деци у око у циљу
спречавања гонококне офталмије, док се 0,5%-тни раствор користи у терапији
опекотина.

8. 8
Деривати фурана
Деривати фурана делују на велики број грам-позитивних и грам-негативних
микроорганизама, па чак и у изузетно ниским концентрацијама. Не делују на сојеве
протеуса и псеудомонаса.
Деривати фурана могу да изазову, код 5% лечених болесника, алергијски пнеумонитис.
Антисептичке боје
Генцијана-виолет- употребљава се у концентрацијама од 0,5 до 2% за терапију инфекција
на слузницама, посебно оних које су проузроковане патогеним гљивицама и многим
бактеријама.
Метиленско-плавило- има слабо антибактерисјко дејство.
ЗАКЉУЧАК
Примена принципа дезинфекције и антисепсе омогућава безбедан свакодневни живот у
породичном или професионалном миљеу. Њихова примена у спречавању или сузбијању
интрахоспиталних инфекција је од огромног значаја.
Учесталост и типови интрахоспиталних инфекција несумњиво зависе од више различитих
фактора: профила болнице, имунског стања пацијента, болничке хигијене, обучености
персонала итд. Њихова појава компликује, не само ток, већ и исход примарног обољења.
Примера ради, у САД годишње скоро два милиона болесника бива захваћено
интрахоспиталним инфекцијама, што у просеку продужава лечење за 5,3 дана. У нашој
земљи, према публикованим студијама, проценат интрахоспиталних инфекција се креће у
опсегу типичном за Европу (5,5-9,9% у ВМА и 5,2-15% у Клиничком центру Србије).
Правовременом и коректном употребом средстава за дезинфекцију и антисепсу можемо
прекинути постојање, или бар смањити учесталост датих интрахоспиталних инфекција,
као и спречити појављивање других примарних обољења.

9. 9
ЛИТЕРАТУРА
1. Варагић В, Милошевић М. Антисепса и дезинфицијенси У: Варагић В, Милошевић
М, Фармакологија 23.издање. Београд: Elit Medica; 2009: 655-59.
2. Проф. Др Делић Д. Интрахоспиталне инфекције, Клиника за тропске и инфективне
болести КЦ Србије (интернет), 25.2.2015.
Доступно на: http://www.stetoskop.info/Intrahospitalne-infekcije-3992-s6-content.htm
3. Антисептици и дезинфицијенси (интернет) 6.2.2011. Доступно на:
http://farmaceuti.com/tekstovi/farmakologija-2/antiseptici-i-dezinficijensi/
4. Дељо Д. Антисептици и дезинфицијенси (интернет) 11.4.2011. Доступно на:
http://zdravlje.eu/2011/04/11/antiseptici-i-dezinficijensi/

10. 10
Cадржај
УВОД .................................................................................................................................................2
СРЕДСТВА ЗА ДЕЗИНФЕКЦИЈУ И АНТИСЕПСУ......................................................................................3
МЕХАНИЗАМДЕЛОВАЊА...............................................................................................................3
КЛАСИФИКАЦИЈА...........................................................................................................................4
Површински активне супстанце .................................................................................................5
Алкохоли....................................................................................................................................5
Феноли и сродна једињења.......................................................................................................6
Алдехиди...................................................................................................................................6
Киселине....................................................................................................................................6
Халогени и њихова једињења....................................................................................................7
Оксидациона спредства.............................................................................................................7
Тешки метали ињихове соли.....................................................................................................7
Деривати фурана........................................................................................................................8
Антисептичке боје......................................................................................................................8
ЗАКЉУЧАК.....................................................................................................................................8
ЛИТЕРАТУРА ..................................................................................................................................9

11. 11