Download to read offline
Muzika srednjeg veka.pptx
- 1.
- 2. Историја Након процвата ипропадања древних цивилизација, пад Западног Римског Царства означио је крај старог века 476. године. У средњем веку је уметност, унутар цркве у Француској и Италији, подржавала цркву, на чему се може захвалити њеном развоју. Нова ера са средњим веком поздравили Европу: формира се феудални друштвени и економски поредак, а снага кршћанске цркве расте и престаје. У развоју науке и уметности, а самим тим и у музици, успоставио се религијски приступ.
- 3. Основне карактеристике • постојање двеврсте музике – духовна и световна музика, • постојање две врсте црквеног певања – византијско певање и Грегоријански корал, • развој вишегласне музике, • прогањање музичара који су изводили световну музику – путујући музичари, • развој музичких облика: мотет, литургија, миса, опело.
- 4. Духовна музика (црквенамузика) Славећи Бога, хришћани су, као и други стари народи, обред богослужења повезивали са музиком. Заснована на коренима музике старих култура, певана, уз забрањену употребу инструмената и плеса (стари хришћани су у верским обредима музику изводили певањем, сматрајући да једино људски глас може да велича славу Бога) и избацивање свега што је подсећало на народну или многобожачку музичку традицију, развија се хришћанска музика средњег века. Распад Римске империје на Источно и Западно римско царство доводи, уз расцеп хришћанске цркве на византијску (православну) и грегоријанску (католичку), до развијања два раличита музичка правца: Источно православно црквено певање и Западноевропско римокатоличко црквено певање. Византија (Источно римско царство) се одржала цео век дуже од Западног римског царства. Црквена власт је зависила од царске власти што условљава блискост световне и духовне музике. Богослужења су била на народном језику Византије (грчком).
- 5. Црквено певање Византијесе заснивало на осмогласју (систем од осам гласова у којима су садржани мелодијско-ритмички модели на основу којих се, низањем модела и њиховим комбиновањем и варирањем, компонује). Збирка песама недељних служби посвећених Христовом васкрсењу зове се ОСМОГЛАСНИК или ОКТОИХ. Оваква традиција певања настављена је у православној музици грчке, српске, руске и бугарске цркве. У православној цркви основу богослужења чине вечерње, јутрење и литургија. Литургија је недељна служба, централно богослужење на којој се верници окупљају у молитви и славе успомену на Исуса Христа.
- 6. Основни облици литургијскогпојања су: • Химне – похвална песма у хрушћанској музици у славу Христа или светитеља; • Тропари – кратка црквена песма у част празника или светитеља; • Стихире – песме које се певају после песама у славу Бога (псалми) у част празника или светитеља на јутарњој или вечерњој служби; • Ирмоси – песма из оквира јутарње службе.
- 7. Развој музике усредњем веку До IX века музика је била једноглсна, а затим се додају један по један глас и тако настају први облици вишегласја. Касније је један од гласова могао да буде извођен и на неком инструменту, најчешће на оргуљама. Негде између XII и XIII века се пишу прве композиције за хор од 4 гласа (два женска и два мушка). Врхунац вишегласја у средњем веку био је КАНОН, композиција у којој сви гласови изводе исту мелодију, али не почињу у исто време. Најстарији сачувани запис канона је из 1310. године у 6 гласова (4 виша мушка гласа и два нижа мушка гласа) под називом „Лето нам долази”.
- 8. Средњи век је,попут старог века, од музичара захтевао и развој теорије музике. Због велике несталности у нотном запису, најзначајнији задатак музичара је био осмишљавање музичког писма. У VIII веку појављују се НЕУМЕ, нотно писмо у виду цртица изнад слова које су одређивале смер кретања мелодије. Постојала су два облика неума РОМАНСКЕ – квадратне ноте и ГОТИЧКЕ – ромбоидне ноте. Први велики корак у развоју неума је појава црвене линије у нотном запису, која је представљала жицу на неком инструменту. Та линија је означавала тон F (ФА). Међутим, уз помоћ те линије су могла да се одреде само 3 тона (на линији, изнад и испод линије). Временом се додаје друга линија, која је била жуте боје и која је означавала тон C (ДО). Касније се између ове две линије додала и црна линија на којој се бележио тон А (ЛА).
- 9. Развој инструмената Поред вокалнемузике, у средњем веку, развијала се и инструментална музика. Од IX века, инструменти, а посебно оргуље, улазе у католичку цркву, али је много важнија употреба инструмената у световној музици, јер је ова музика пратила све битне догађаје у човековом животу, славља и весеља. Оргуље су донете у Европу из Византије средином VIII века. Прво су служиле за дворско музицирање, а затим постају обавезан инструмент у католичком богослужењу. Инструмент је са великом бројем цеви кроз које пролази ваздух и са више клавијатура за руке и ноге, као и регистрима за разна подешавања током свирања.
- 10. Инструменталну музику неговалису путујући музичари, који су најзаслужнији за очување народне музике. Називали су их жонглери, шпилмани, свирци итд., а они су се осим свирањем, бавили и певањем, играњем и циркуским вештинама. Црква их је дуго прогањала, па су их називали ПУТУЈУЋИМ музичарима. Током XII и XIII века, после крсташких ратова, витешки сталеж (виши сталеж) је почео да се интересује за световну музику по узору на путујуће музичаре. Опевали су љубав, природу, ратове… Њих су називали трубадурима на југу Француске, труверима на северу Француске и минезингерима у Немачкој.
- 11. Већина инструмената порекломје са истока (Византије) и представљају претече данашњих инструмената – фидула (виолина), харфа, хорна, труба, оргуље, удараљке, звона. Један од најзначајнијих инструмената била је ЛАУТА. Музика која је пратила певаче била је једноставнија, али музика која је служила за игру била је богатија и разноврснија. Најстарије игре су: Естампида, Саргарело, Павана, Гаљарда, Чакона, Ригодон, Паспје, Буре…
- 12. Средњовековна музика у Србији •Развијала се у цркви захваљујући Ћирилу и Методију који су у богослужење увели словенски језик. • Певање је било једногласно уз пратњу хора по узору на византијску цркву. Мелодије су преузимане из Осмогласника и праћене исоном (лежећим тоном). • Централно место заузимала је литургија. • Најстарији композитори српског порекла чија дела су сачувана у рукописима су Кир Стефан Србин, Никола Србин и Исаија Србин. Живели су и радили током XIV и XV века. • Местимично се могла чути и световна музика коју су, као и у осталим деловима Европе, изводили путујући музичари, играчи, забављачи. Неки од њих су служили и на дворовима.