2. Momčilo Gavrić iz sela Trbušnica, kod Loznice, u
podnožju planine Gučevo, bio je najmlađi podoficir na
svetu u toku Prvog svetskog rata. Imao je svega 10
godina kada je peške prešao Albaniju i postao kaplar,
učestvovao je i u proboju Solunskog fronta, gde je
ranjen, a vojvoda Živojin Mišić ga je u 12. godini
unapredio u podnarednika.
3. Momčilo (1906 – 1993) je bio osmo od ukupno jedanaestoro
dece Alimpija i Jelene Gavrić. Jednog dana, na početku rata, u
njihovu kuću došla je grupa austrougarskih vojnika, pa je
osmogodišnji Momčilo otrčao da javi stricu da pripremi volovsku
zapregu za beg. Kada se vratio, zatekao je razbacane leševe po
dvorištu – majka, otac, četiri brata i tri sestre bili su ubijeni.
Najstariji brat, Dragoljub, imao je 16, a najmlađi, Milivoje, samo
dve godine.
4. Mali Momčilo je tada pobegao ka vrhu Gučeva, gde je naišao na položaje
Šestog artiljerijskog puka Drinske divizije, kojim je komandovao Stevan
Tucović, brat Dimitrija Tucovića. Istog dana, srpski vojnici osvetili su
njegovu porodicu, tako što su u iznenadnom bombaškom napadu pobili
Švabe koji su pijani šenlučili oko Gavrićeve kuće, a Momčilo je postao
borac srpske vojske. Po naređenju majora Tucovića, vojnici su mu od tada
davali da svakog dana tri puta opali iz topa kako bi svetio svoju braću i
sestre.
5. Između svoje osme i dvanaeste godine, Momčilo je sa Šestim
artiljerijskim pukom Drinske divizije prokrstario sva ratišta. Bio je
učesnik čuvene Gučevske, a onda i slavne Kolubarske bitke
1914. Dočekao je napad nemačkog feldmaršala Augusta fon
Makenzena, a potom preživeo albansku golgotu i stigao do Krfa,
izdržavši kao desetogodišnjak ono što mnogi odrasli nisu. Na
Krfu je i dobio čin kaplara.
6. Posle toga, Momčilo je krenuo na Solunski
front. Na položajima na Kajmakčalanu
ranjen je u ruku. Dok je boravio na
Solunskom frontu završio je i kurs za
opismenjavanje, a vojvoda Živojin Mišić,
načelnik Štaba Srpske komande, naredio
je da se Momčilo unapredi u čin
podnarednika. Tada je imao svega 12
godina – objašnjava Goran Vilić, istoričar
u Muzeju Jadra u Loznici.
Prema njegovim rečima, Momčila su posle
rata poslali u Englesku na školovanje.
Pohađao je gimnaziju „Henri Rajt“ u
Feveršemu, u grofoviji Kent, gde je nakon
tri godine dobio svedočanstvo o
završenom školovanju. U Srbiju se vratio
1921. godine.
7. Prvi posao dobio je kao šegrt u železničkoj
radionici u Šapcu, ali je zbog krize otpušten.
Zatim je kraće vreme radio kao kondukter
tramvaja u Novom Sadu, a onda se vratio u
Beograd, gde je zarađivao za život kao ložač i
šofer. Ubrzo potom zaposlio se u
veletrgovinskom preduzeću „Hartija“ i nastavio
školovanje za komercijalistu. S tom diplomom
osposobio se za samostalan život.
Momčilo je doživeo veliko iznenađenje kada je
1924. godine dobio poziv na odsluženje vojnog
roka. Služio je u garnizonu Slavonska Požega
18 meseci. Naime, kada je pokušao da dokaže
da je učesnik Kolubarske bitke u Prvom
svetskom ratu, to je okvalifikovano kao pokušaj
izbegavanje služenja vojnog roka, pa je osuđen
na tri meseca zatvora – napominje Vilić.
8. Momčilo se po odsluženju vojnog
roka vratio u Beograd i nastavio da
radi kao šofer, a kasnije i grafički
radnik. Tri puta se ženio. Iz braka
sa prvom suprugom, Kosarom Ilić
iz Mladenovca, dobio je dva sina –
Branislava (1940) i Aleksandra
(1945). Umro je u Beogradu 1993.
godine.
Momčilo Gavrić, u sredini, 1983, u Guviji,
mestu iskrcavanja Srpske vojske na Krfu
posle albanske golgote
9. Inače, u Momčilovom rodnom selu Trbušnica, i danas mu živi dosta
rodbine, od njegova dva brta koji su preživeli pokolj – Svetozara i
Bogosava.
Od sinova Branislava i Aleksandra, Momčilo je imao unuke Dejana, Anu
i momčila (Dejan je profesor na Konzervatorijumu u Esenu, a Ana i
Momčilo su grafičari, kao i njihov deda).
Svojevremeno je šabački pisac Dragiša Penjin napisao knjigu „Sin
Drinske divizije“ koja je posvećena Momčilu Gavriću. Čini se, međutim,
da je u svom kraju skoro zaboravljen, jer nijedna loznička ulica, škola ili
ustanova ne nosi njegovo ime, a nema ni spomenik.
