Merosina - narodno stvaralastvo

1. НАРОДНО БЛАГО МЕРОШИНСКОГ
КРАЈА
Стихови

2. ВИЧЕ МОМЧЕ ИЗ ЛОЈЗЕ ЗЕЛЕНО,
А ДЕВОЈКА ИЗ СЕЛО ГОЛЕМО.
,, БРЕ, ДЕВОЈЧЕ, ДОНЕСИ МИ ВОДЕ!”
,, МИЛА, ЋЕРО, КО ТЕ ТАМО ЗОВЕ?”
,, ВИЧЕ МОМЧЕ ДА МУ НОСИМ ВОДЕ”.
,, НОСИ, ЋЕРО, АЛ` СЕ БРЗО ВРАТИ”.
,, ВРАТИЋУ СЕ КРОЗ ГОДИНУ ДАНА”.
ИДЕ ЋЕРА НОСИ БЕЛУ ЉУЉКУ
И У ЉУЉКУ МУШКО ЧЕДО ПЛАЧЕ.
Имам нано
два дилбера
слађи су ми
од шећера.
Не знам ко је
слађи
старији ил`
млађи.

3. ЗЕЛЕН ОРА ГРАНЕ
РАШИРИО,
МОЈ ДРАГАНЕ, ДЕ
СИ УРАНИО.
УРАНИО ДА
ОБИЂЕМ ПОЉА,
ПА И ТЕБЕ,
ГАРАВУШО МОЈА.
Развио се рузмарин
у трави,
знаш ли, драги, како
смо се звали.
Ја сам тебе
божуром и лалом,
а ти мене
љубичицом плавом.

4. Чувам овце крај зелен јове,
мама Раду испред куће зове.
,, Ћери, Радо, терај кући стадо,
дошо Раде паре да ти даде”.
,, Овце ми се кући не терају,
Радове ми паре не требају.
Кажи Раду нек потроши новце,
па нек дође да чувамо овце”.
Косо моја на валове
варај очи Драганове.
Косо моја на све стране
ко је воло вито грање.
Запевајте моји ситни зуби,
ко је заспо нека се пробуди.
Певај моје грло бело
па пробуди цело село.

5. Боса Мара Босну прегазила
на виту се јелу наслонила.
Вита јело, ти високо растеш,
ћу те питам, право да ми кажеш.
Је ли ми се оженио драги?
Оженио и ћерку добио
и твоје јој име наденуо,
твоје име, а моје презиме.
Мој Драгане ,не пркоси,
нек те црни ђаво носи.
И у Тару кад би пао,
не би ме те било жао.
Мој, Драгане, мој невене,
ко ти брани узет мене.
Брани ли ти мила мајка,
гром је пуца из облака,
или сеја, ил` родица,
ил` из села комшиница.
Мој Драгане, руже двије
што не служи војску прије,
што не служи шесет пете
док сам била јоште дете.

6. Танка Анка
Танка Анка град градила,
у граду се заградила.
Отуд иду просиоци,
да испосе танку Анку.
Она њима одговара:
,, Ја си имам свог
драгана!”
Њума моле просиоци:
,, Отвори ни мала Анке,
да ти видимо бело лице,
бело лице, црне очи,
црне очи, танке веђе!”

7. Мој Драгане
Шета Дана
Мој Драгане, не долази
и зелену траву гази,
Ни по трави прави путе
да се моја браћа љуте.
Имам браћу два зелена
бора,
удаја ме одвојити мора.
Имам браћу и рођаке,
поносим се на састанке.
Шета Дана сас драгана
три године и три дана.
Пита Дана свог драгана:
,,Оћеш ли ме, драго моје?”
Одговара драган Данин:
,, Ја те оћу, Дано моја,
Ал` те неће мајка моја;
Волим сина сахранити,
него Дана снајка бити!”

8. УКЛЕТА ПЕСМА
Што те нема, драги, да ми дођеш,
Ил` си болан, ил` ти мајка брани?
Нит` сам болан, нит` ми мајка брани,
Већ сам другу цуру испросио.
Проси, драги, нека ти је просто,
Од мен` просто, од Бога проклето.

9. Узо мужа како пужа
Узо мужа како пужа,
па га прати на орање.
Сви орачи изађоше,
мог орача још те нема.
А ја пођо да га тражим.
куде коза нагазила,
туј се мој муж заглавија.
Ја га турим у скутачу,
однесо га дому своме,
па га турим уз огњиште.
Прсну жишка, изгоре га,
ја га однесо на буњиште.
Отуд иде орлушина:
,, Иша, иша орлушино,
није овој пилушина,
но је овој мој мужина!”

10. ЗВЕЗДА ДАНО, ШТО НЕ
ГРЕЈЕШ РАНО?
ГРЕЈАЛА БИ, АЛ` САМ
ЗАКАСНИЛА.
ГЛЕДАЛА САМ БЕОГРАДСКО
ЧУДО,
ГДЕ СЕ БИЈУ ДВА БРАТА
РОЂЕНА.
НЕ БИЈУ СЕ ЗА ОЧЕВО
БЛАГО,
ВЕЋ СЕ БИЈУ ЗА ДОБРУ
ДЕВОЈКУ.
Мене мајка негује и гледа,
само да ме за мангупа не да.
Залуд, мајко, твоје неговање,
без мангупа нема миловање.

11. Маркова женидба
Марко проси Моравку девојку,
Марко проси, она се поноси.
Маркова је мајка говорила:
,, Немој, сине, Моравку девојку,
Моравке су тешке пијанице”.
Проговара млад дилбере Марко:
,, Ја ћу, мајко, Моравку девојку!”
Па дозива Моравку девојку:
,, Ајде, Маро, да се наджњевамо!”
Марко пожње двеста и три снопа,
а Моравка девојка триста и три снопа.
Тад говори Моравка девојка:
,, Ајде, Марко, да се надпивамо!”
Марко попи двеста и две чаше,
а Моравка девојка триста и три чаше.
Марко лежи санак боравити,
а Моравка ситан везак везе.

12. Две сестре
Купале се две сестрице
Магдалена и Марија.
Магдалена препливала,
Марија се удавила.
Сеји својој говорила:
,, Магдалено, сејо мила,
кад стигнеш нашој кући,
кад те пита наша мајка,
Магдалено, кам Марија?
Не да вичеш удави се,
но да кажеш удаде се.
Брза вода њено коло,
ситан песак њој сватови,
бела пена њој дарови,
студен камен њено војно.

13. Над извором врба се наднела
Над извором врба се наднела,
под њом косе девојка расплела.
Лице мије, русе косе вије,
над извором горке сузе лије.
,, Тужна врбо, сестро моја мила,
над извором што си се савила,
као и ја, без среће и ти си,
цветала си, а рађала ниси.
Обичај је у мом родном крају
да сироту за богата дају.
због његових ливада и њива.
Сунце јарко, шта сам коме крива!
Стар је, сестро, руке му увеле,
а и косе као снег се беле.
Удаћу се за момчића млада,
моја младост, младости пропада.
Ја не тражим његово имање,
моје срце хоће миловање.

14. Мој се драги решио да жени
па разбира је ли жао мени.
Јесте, драги, а како да није,
осташе ми у селу комшије.

15. Љубио сам сестре
двије,
више млађу од
старије.
Почех љубит ону
млађу,
а старија прави свађу.
Почех љубит обадвије
да ниједној жао није.

16. Ветар дува од Мораве,
чујеш ли ме, мој драгане!
Чујеш ли ме што ја певам
ко да друге бриге немам.
Највећа је моја брига
што ми драги с другом игра,
разговара,
а на мене оком шара.
Расти боре више куће моје
да се пењем на висине
твоје
да ја гледам преко
да угледам мога вереника.
Верениче, више вере нема,
мене мајка за другога
спрема!

18. Ми смо момци
Ми смо момци с оних стијена
Дурмитора и Ловћена.
Ми смо момци из Пљеваља,
не љубимо што не ваља.
Ми смо момци с оних брда,
где но има сира тврда,
сира тврда и кајмака,
још којој је млада мајка.
Женићу се од Острога,
не би ли им Бог помога.
Ил` ћу тражит од Билеће,
овуда ме цуре неће.
Женићу се из ината
Мађарицом из Баната.

19. Облага се момче и девојче
кад спавају, да се не дирају.
Момче заспи као кротко јање,
а девојче као враг на воду.
До поноћи ништа не збораше,
од поноћи девојче говори:
,, Окрени се, жив се не кренуо,
загрли ме, рука ти отпала,
пољуби ме, мајка те немала!”

20. Песма о Смиљани девојци
Смиље брала Смиљана девојка,
смиље брала па је залутала,
Налутала Јанка чобанина.
Богом брате, Јанко чобанине,
изведи ме из гору зелену,
одведи ме код воду студену
да ја пијем и лице умијем.
Послуша је Јанко чобанине,
изведе је из гору зелену,
одведе је код воду студену,
воду пије Смиљана девојка,
воду пије, бело лице мије.
Сину лице као јарко сунце,
њено грло као месечина.
Проговара Јанко чобанине:
,, Ој Бога ти Смиљано девојко,
да ме ниси Богом братимила,
Сад би мене верна љуба била!”

22. МЕРОШИНА – село је настало у средњем веку
мада га нема записано у турским тефтерима.
Реч ,,меропс” долази од грчке речи ,,меропах”
што значи кмет. Дужност меропса била је да
поред земљорадње зидају куће, чувају
градове, да дају стоку и кола за пренос и
друго. По Душановом Законику они су били
везани за владаочеву и властелинску земљу.
Ономе ко од њих покуша да бежи па буде
ухваћен, нос би одсекли, а косу изгорели.
Владаочева земља звала се ,,меропшина” па
отуда и назив Мерошина.

23. У прикупљању песама
помогли су ученици ОШ
,, Јастребачки
партизани” из
Мерошине заједно са
мном. Песме су добили
од својих баба и деда.