Prezentacija Dositej Obradović za sedmi razred.

1. Život i stvaralaštvo Dositeja
Obradovića, Zaharija
Orfelina i Jovana Rajića
Nika Babić VII2

2. Dositej Obradović
Dositej Obradović je srpski prosvetitelj i reformator
revolucionarnog perioda nacionalnog buđenja i preporoda.
Rođen je 1744. godine u Čakovu u Banatu u zanatlijskoj
porodici. Prvo se zvao Dimitrije, pa je kasnije svoje ime
promenio u Dositej. Išao je u osnovnu čehoslovačku školu.
Još dok je bio učenik, odao se verskom zanosu. Nakon što
mu je otac preminuo, njegov tetak ga daje na zanat u
Temišvar. Dositeju se to nije svidelo, imao je ogromnu želju
za naukom. Zbog toga je i pobegao u manastir Hopovo na
Fruškoj gori.

3. Život Dositeja Obradovića u manastiru
Dositej je u manastiru srdačno dočekan od strane igumana. Nakon što je
postao kaluđer, on je svoje ime Dimitrije promenio u Dositej. Međutim, što je
duže bio u manastiru shvatao je da ipak taj život nije za njega, i da nije toliko
jednostavno kao što je on zamišljao. Dok je bio u manastiru, imao je uvid u
razne knjige. U jednom momentu odlazi u Karlovce gde je radio kao sveštenik.
Nakon tri godine manastirskog života, Dositej ipak odlučuje da zauvek napusti
manastir. Od tog momenta, kreće da putuje po Evropi radi svojih studija.

4. Putovanje po Evropi
Kao učitelj, vaspitač i manastirski gost Dositej je obišao Malu Aziju i Balkan, zatim države Italije,
države Nemačke, Kraljevinu Francusku, Kraljevinu Britaniju, Habzburšku monarhiju i Rusko
carstvo. U Smirni je Dositej proveo tri godine u čuvenoj grčkoj bogoslovskoj školi, gde je bio kao
đak Jeroteja Dendrina. Tamo i na Krfu je dobro naučio grčki jezik, filozofiju i književnost. Školu
je morao da napusti jer je izbio rusko-turski rat 1787. godine. Posle toga, odlazi da živi u Knin, u
školi na „Sinobadovoj glavici“. Nakon toga, odlazi u Zadar i Trst. Iz Trsta je otišao u Beč gde je
proveo punih šest godina. Tamo je učio nemački jezik i kulturu. Kao učitelj jezika, odlazi iz Beča
u Karlovce i Moldaviju. Nakon toga, upisuje se na Hale kako bi slušao filozofiju. Filozofske
studije nastavlja u Lajpcigu i tamo se posvećuje pisanju. 1783. godine štampa svoje prvo delo
„Život i priključenija“.

6. Prvi srpski ustanak
Prvi srpski ustanak ga je zatekao u Trstu. On se od početka stavlja u službu srpskih ustanika. Prvo
je skupljao priloge za njih, pa je potom vršio razne poverljive misije između ustanika i Rusije i
najzad konačno prelazi u Karađorđevu Srbiju. Kao najprosvećeniji i najučeniji Srbin svoga
vremena, postao je prvi srpski ministar prosvete, organizovao je škole, mirio i savetovao ustaničke
vođe, a bio je i Karađorđev lični sekretar i savetnik.
U Beogradu na "Velikoj pijaci" bila je kuća u kojoj "živeo, učio i umro" Dositej Obradović. Umro
je 1811. godine u Beogradu i sahranjen ispred Saborne crkve u Beogradu. Njegovo telo je dva puta
premeštano, najpre 1837. zbog zidanja nove Saborne crkve umesto stare koja je srušena, i drugi
put 1897. da bi se njegov grob postavio naporedo sa grobom Vuka Karadžića, koji je te godine
prenet iz Beča. Tokom 2011. obeleženo je 200 godina od njegove smrti.

8. Književni rad i prosvetiteljstvo
Dositej je 1765. godine napisao prvu knjigu „na prost srpski jezik", i time
osnovao temelj za svoj bogati i plodonosni književni rad. „Hristoitija“ prevod
jednog novogrčkog dela iz XVIII veka, „Basne“ su prevod Ezopa, Fedra,
Lafontena i Lesinga. Uz basne je Dositej dodavao svoja značajna „naravoučenija“,
kao moralne komentare pojedinih basni. Svoja glavna i najbolja dela počinje da
objavljuje od 1783. godine.

9. Dositejevo prosvetiteljstvo
Prvo je štampao „Život i priključenija“ u kojem je ispričao svoj život od rođenja do trideset i devete
godine i svoju biografiju propratio refleksijama o potrebi škola i nauke i o duhovnoj zaostalosti
kaluđera, koje oštro napada. Posle toga štampa „Sovjete zdravoga razuma“, izabrane misli i savete
učenih ljudi koji su prevedeni sa raznih jezika To su moralni i polemični ogledi, puni prosvetiteljskih
misli. Zatim objavljuje „Sobranije“, zbirku ogleda iz morala i praktične filozofije: o patriotizmu, o
ljubavi ka naukama, o laži, o čitanju, o umerenosti.
Prvi Dositejev štampani rad je „Pismo Haralampiju“, štampan u Lajpcigu. To je njegovo čuveno
programsko pismo, gde su u vidu manifesta izložene njegove osnovne ideje. U obliku pisma
jednome prijatelju, tršćanskom trgovcu, Haralampiju (inače Srbinu iz Hrvatske), Dositej izlaže da je
nameran štampati za narod jednu knjigu na prostom narodnom jeziku za proste seljake. On je
napisao da od Jadranskog mora do reke Dunav živi jedan narod koji jednim jezikom govori.

10. Dela Dositeja Obradovića

11. Zaharije Orfelin
Zaharije Stefanović Orfelin bio je srpski pesnik, istoričar, bakrorezac, barokni prosvetitelj, graver,
kaligraf, pisac udžbenika i pravoslavni teolog.
Rođen je u srpskoj porodici u Vukovaru 1726. godine, u periodu posle Bečkog rata 1683–1699. Otac
mu se zvao Jovan. Mnogi podaci o njemu nisu sačuvani. Iako je bio poznat pod prezimenom
Stefanović, to prezime nikad nije upotrebio, i u ranoj mladosti ga je promenio u Orfelin. Osnovno
obrazovanje stekao je u rodnom mestu. Vrednim i upornim radom stekao je veliko znanje iz raznih
nauka i jezika. Znao je ruski, latinski, nemački, francuski. Pisao je na srpskom, ruskom i nemačkom.
Radio je sedam godina kao učitelj u Novom Sadu. Njegov prvi književni rad bio je Pozdrav Mojseju
putniku, o postavljanju Mojseja Putnika za bačkog episkopa 1757. godine.

12. Dela Zaharija Orfelina
Nakon Sremskih Karlovaca gde je radio, pokušavao je da nađe novu službu. Ostatak
života je proveo kao slobodan književnik i umetnik. Selio se od mesta do mesta i nije
imao dovoljno sredstava za život.
U Veneciji, u štampariji Grka, Dimitrija Teodosija, radio je kao korektor i redaktor.
„Plač Serbiji“ je njegova najznačajnija pesma. Objavljena je 1761. godine. Pesma je
napisana u dve verzije, narodnoj i crkvenoslovenskoj. Pesma je buntovnička i
antiaustrijska. U pesmi Srbija žali za srednjovekovnom državom i kritikuje
sunarodnike koji su zaboravili svoj identitet.

13. Među najznačajnija Orfelinova dela ubraja se „Slavenoserbski magazin“ štampan u
Veneciji 1768. Zamišljeno je da izgleda kao časopis. Izašao je samo jedan broj. U
predgovoru, Orfelin iznosi osnovnu ideju građanske prosvećenosti, ideju
demokratizacije kulture, da nauka treba da služi potrebama običnog čoveka, a
književnost i filozofija da izađu iz uskog kruga učenih ljudi i da postanu dostupni
svima. To je prva srpska svetovna i građansko-prosvetiteljska knjiga.
Godine 1768. Zaharije Orfelin je u srpski književni jezik uveo mešavinu
crkvenoslovenskog i narodnog jezika, u kojoj je uvek bilo mesta i za specifične
ruske reči i time praktično osnovao slavenosrpski jezik.
Jovan Deretić ga smatra, uz Jovana Rajića, najznačajnijim piscem ruskoslovenske
epohe u srpskoj književnosti.

14. Zaharije Orfelin je autor prvog srpskog bukvara iz 1767. po kom su učile brojne generacije dece.
Drugo izdanje bilo je 1797. Autor je i prvih udžbenika latinskog jezika. Njegovo najopsežnije delo
je „Žitije Petra Velikog“ iz 1772. godine. Napisao je i prvi srpski „Večiti kalendar“, štampan u
Beču 1783. godine, gde uz standardne kalendarske podatke daje i obimno poglavlje o astronomiji.
Zapazio je veliki značaj lekovitog bilja i napisao (nedovršenu) knjigu „Veliki srpski travnik“ u kojoj
je obradio oko 500 biljaka, stavljajući uz svaku biljku latinski i narodni naziv.
Njegova knjiga „Iskusni podrumar“ iz 1783. godine, ima nekoliko stotina recepata za pravljenje
vina i mnogih drugih alkoholnih i bezalkoholnih napitaka i lekova. U knjizi se govori i o načinu i
vremenu berbe i sušenja lekovitog bilja i lekovitoj vrednosti složenih preparata izrađenih od više
od 200 domaćih i egzotičnih lekovitih i mirisnih biljaka.

15. Smrt Zaharija Orfelina
Zaharije od književnog rada nije mogao da živi. Poslednje dane svog života
proveo je u bedi i milostinji. Pošto je oboleo od tuberkuloze, vratio se iz Beča i
poslednje dane svog života proveo je u Isailovcu pored Novog Sada. Preminuo
je u januaru 1785. godine.

17. Jovan Rajić
Jovan Rajić bio je srpski kaluđer, istoričar, pisac i pedagog. Rođen je 1726. godine
u Karlovcima. U svom radnom mestu je pohađao slovensku školu. Gimnaziju je
učio u Komoranu kod Jezuita. Kada su pokušali da ga pokatoliče prešao je u
protestantsku Gimnaziju u Šopronu. Imao je veliku želju da postane sveštenik pa
je otišao u Kijev da studira bogosloviju. U Kijevu je studirao tri godine, a zatim je
u Moskvi završio studije bogoslovije. Kada se vratio u rodne Karlovce nije mogao
da nađe svoje mesto, pa se vratio u Kijev.

18. Učitelj bogoslovije i arhimandrit
Jovan je otišao na Svetu Goru kako bi pregledao zbirke starih rukopisa i drugih
dokumenata koji su bili važni za srpsku istoriju. Na Hilandaru je našao neke značajne
dokumente važne za našu istoriju. Po povratku u Sremske Karlovce dobio je mesto
nastavnika u bogoslovsko-učiteljskoj školi. Nakon toga otišao je u Novi Sad na poziv
bačkog vladike Mojsija Putnika da predaje na novosadskoj bogoslovnoj školi.
Postao je kaluđer 1772. godine u manastiru Kovilj. Iste godine je postavljen za
igumana i arhimandrita manastira Kovilj.

19. Jovan Rajić kao pisac
Rajić je najviše radio kao bogoslovski pisac. Napisao je „Katihizis“, više hrišćanskih istorija, obrednih
knjiga i bogoslovskih spisa.
Najznačajnije mu je, kapitalno delo: „Istorija raznih narodov, naipače Bolgar, Horvatov i Serbov“. Zbog
istraživanja boravio je godinu dana u Rusiji, i dva meseca na Svetoj Gori. Bio je u svetogorskim
manastirima Hilandaru i Zografu, krajem leta 1758. godine. Mada je našao puno starih pisanih spisa, od
srpskih careva i kraljeva, hilandarski monasi nisu hteli da mu daju te spise. U Hilandaru je tada bio
"mešovit nacionalni sastav", pored Srba, bilo je Bugara i Grka. Vladalo je među pravoslavnom braćom,
najblaže rečeno "nepoverenje".
U književnost više spadaju ovi njegovi radovi: „Boj zmaja s orlovi“, „Tragedija cara Uroša“, prerada s
nemačkog jezika jedne srednjovekovne zbirke pripovedaka i dve zbirke prigodnih i pobožnih pesama.

21. Zaključak
Sva ova dela su od velikog značaja za našu istoriju i kulturu. Jako je bitno da
budemo upoznati sa njima, kako bismo mogli da shvatimo našu kulturu i istoriju,
kao i to kroz šta je naš narod prolazio, i šta je sve preživeo.
Takođe je jako bitno očuvanje ovih dela, ali i njihovo dalje pominjanje kroz
buduće generacije.

22. Hvala na pažnji.