1. ТЕОРИЈЕ
МЕЂУНАРОДНИХ ОДНОСА
• ШТА СУ ТЕОРИЈЕ?
• ЗАШТО СЕ БАВИТИ ТЕОРИЈАМА
МЕЂУНАРОДНОХ ОДНОСА? ШТА ТО
ТЕОРИЈЕ НУДЕ ?
• СПЕЦИФИЧНОСТИ, ДОМЕТИ И
ОГРАНИЧЕЊА ТЕОРИЈА МЕЂУНAРОДНИХ
ОДНОСА
• ПОДJЕЛЕ ТЕОРИЈА МЕЂУНАРОДНИХ
ОДНОСА
4. • ТЕОРИЈЕ СУ СУШТИНСКИ ВАЖНА
СРЕДСТВА КОЈА КОРИСТИМО ДА
БИСМО ОРГАНИЗОВАЛИ ЧИЊЕНИЦЕ
(Joseph S. Nye, Jr., Understanding International
Conflicts, Longman, New York, 1997, second edition, p.
9)
5. • Теорије су генерализације о политици.
Стога, оно што je за политикологе битно
јесте разумијевање образаца који се
појављују кроз време, или на више
места у исто време. Теорије су су
срцу политичких наука. (John T. Rourk,
International Politics on the World Stage, Duskin/
Mcgraw- Hill, New York, 1999. seventh edition, p. 21)
6. • Теорија- скуп хипотеза које постулирају
односе између варијабли или услова,
развијених да опишу, објасне, или
предвиде феномене и дају рецепте о
томе како позитивне промјене треба да
буду испланиране да се остваре
одређени етички принципи (Charles W.
Kegley, Jr., Eugene R. Wittkopf, World Politics- Trends
and Transformations, Wadsworth, Belmont, Ca., 2004,
Ninth edition, p. 32)
7. • Најједноставније, теорије су
рефлексивно мишљење... Ми се
ангажујемо у теоретисању када
мислимо са дистанце и апстрактно о
нечему. (Chris Brown, Understanding International
Relations, Palgrave, London, 2001, Second Edition, p.
8.)
8. • Tеорија је нека врста средства за
поједностављивање које вам допушта
да одлучите које су чињенице битне а
које не. Добра аналогија је са
наочарима за сунце са сочивима
различите боје: ставите пар црвених и
свет изгледа црвен, ставите пар жутих и
он изгледа жут. (Steve Smith, John Baylis, (Eds.),
Globalization of World Politics, Oxford University Press,
New York, 2001, Second Edition, pp. 3- 4.)
9. • Ја дефинишем теорију као слику, ментално
формирану, о ограниченом подручју или
домену активности. Теорија осликава
организацију подручја и везе између његових
делова. Неограничени материјали било ког
подручја могу бити организовани на безброј
начина. Стварност је комплексна; теорија је
једноставна. Путем поједностављивања,
теорије уводе суштинске елементе у игру и
показују односе узрока и међузависности- или
сугеришу где они да се траже. (Kenneth Neal Waltz,
Evaluating Theories, in, John A. Vasquez, Colin Elman, (Eds.), Realism and
the Balancing of Power- A New Debate, Prentice Hall, New Jersey, 2003, p.
50.)
11. Најопштије казано, бавећи се теоријом,
стручњаци за међународне односе имају три
помоћна циља у мислима:
1) опис (description) међународне стварности
2) предвиђање (prediction) догађаја у тој
стварности
3) препис рецепта (prescription) субјектима
међународних односа за понашање у
међусобним односима (Јohn T. Rourk,
International Politics on the World Stage, op. cit. p. 22.)
12. Опис (decsription)- шта се
догађа?
• најстарији и најфундаменталнији од ова три
циља
• сложеност догађаја и велика количина
информација приморавају политикологе да се
усредсреде на обрасце (када политиколози
проучавају појединачни догађај (студија
случаја) или, још боље, серије догађаја кроз
простор и вријеме, циљ није само да се
опишу догађај (и), већ умјесто тога да се они
доведу у везу са неким обрасцима других
догађаја). (исто, стр. 22.)
13. Примјер:
• хипотеза: “Демократије не ратују
између себе”
• темељна хипотеза теорије
демократског мира
• ова хипотеза је некакав опис обрасца
који постоји у односима између
демократских држава (исто)
14. Предвиђање (Prediction)- шта ће
бити?
• Предвиђање је чак теже од описивања
због сложености људске природе
• Ипак, неке прогнозе се морају дати, ако
не у облику експлицитних прогноза,
онда се бар покушавају дати одређене
тенденције које догађаји у
међународним односима могу имати
(исто)
15. Примјер:
• ако опис да демократије не ратују
између себе узмемо као релевантан,
онда можемо предвидети на пример, да
ће демократска Русија бити мање
непријатељски расположена према
Сједињеним Државама и другим
демократијама него што је то био
Совјетски Савез у вријеме
комунистичког система (исто)
16. Рецепт (Prescription)- шта треба
да буде?
• Рецепти су трећи циљ
• Неки теоретичари међународних
односа иду изнад објективних студија и
долазе до нормативних (шта је
погрешно а шта не) закључака и
прописују (prescribe) политику (исто)
17. Примјер:
• ти који верују да демократије нису
(опис) и неће бити (предвиђање)
агресивне једна према другој, могу да
пропишу политику која унапређује
прихватање или очување демократије.
Дакле, ако Русија постане и остане
демократска држава, она ће бити
мирољубивија у односима са другим
државама него што би то била рецимо у
случају ауторитарне власти. (исто)
19. • Нама су потребне теорије да дамо
смисао мећави информација која нас
свакодневно бомбардује. (Stephen M.
Walt, International Relations: One World, Many
Theories, Foreign Policy, Spring 1998, p. 29.)
20. • У међународним односима не можемо
рачунати и на консензус и на одсуство
супротстављених виђења свијета
• Идеје и концепти који се појављују у
међународним односима по својој природи су
нешто око чега се људи споре, јер имају
политичке импликације
• Да бисмо били успјешни теоретичари
међународних односа морамо се одупрети
тенденцији да дефинишемо успјехе у
терминима једноставних модела; уместо
тога, морамо бити припремљени да живимо
са сасвим високим нивоом двосмислености.
(Chris Brown, Understanding International
Relations, op. cit. pp. 12- 16.)
21. • теорије нису ствар избора... једини начин на
који можете одлучити које од милиона
могућих чињеница треба да тражите јесте да
се приклоните неком средству за
поједностављивање које вам говори шта је
најбитније. Ми мислимо о теорији као о
таквом средству за поједностављивање
• не морате бити свјесни ваше теорије, то
може једноставно бити виђење свијета које
сте ви наследили од ваше породице, ваших
вршњака или од медија. (Steve Smith, John
Baylis, Globalization of World Politics, p. 3.)
22. • међународна политика није као лабораторијска
наука. Контролисани експерименти не постоје због
тога што је немогуће држати друге ствари
константним гледајући на једну ствар која се мијења.
Аристотел је рекао да неко може бити прецизан у
некој науци онолико колико му то предмет (науке)
допушта. Не покушавајте да будете сувише
прецизни, ако ће прецизност бити лажна. У
међународној политици, постоји тако много
варијабли, тако много промјена се појављује у исто
вријеме да су догађаји превише детерминисани
(overdetermined) - постоји превише узрока.
(Јoseph S. Nye, Jr., Understanding International
Conflicts, op. cit. p. 43.)
23. • нико не може да разумије свијет у оме живимо, не
можемо донијети интелигентне одлуке без теорија...
• теорије не објашњавају свако питање у свјетској
политици... Теорије нису детерминишуће... Укратко,
офанзивни реализам је као моћни сноп свјетлости у
мрачној соби: али чак ни он не може да освијетли
сваки кутак...
• то је цијена која је плаћена за симплификацију
стварности (John J. Mearsheimer, Tragedy of Great
Power Politics, W. W. Norton, New York, 2003, pp. 8-11)
25. Међународни односи: један
свијет, много теорија
Ниједан појединачни приступ не
може “ухватити” сву сложеност
свјетске политике (Walt, IR: One World Many
Theories, op. cit. 30.)
26. Најопштија подјела
• Реализам
• Идеализам
Најшире гледано, ове двије школе мишљења
се разликују око схватања истинске природе
човјека: реалисти сматрају да је човек по
природи зао (Childrens of the Dark- Niebuhr) a
идеалисти да је човек по природи добар
(Childrens of the Light- Niebuhr)
27. • постоје експланаторне теорије (оне
објашњавају зашто и под којим
условима се рецимо дешавају ратови)
• нормативне или прескриптивне теорије
(говоре нам какав наш став рецимо
према рату треба да буде)
• интерпретативне (које нам
интерпретирају рецимо ратове) (Chris
Brown, Understanding International Relations,
op. cit. p. 11.)
28. • “Студије Међународних послова се најбоље
могу разумети као једно отегнуто такмичење
између реалистичке, либералне и радикалне
традиције. Реализам истиче трајну склоност
ка сукобу у односима између држава;
либерализам изналази неколико начина да се
ублаже ове тенденције ка конфликтима; и
радикална традиција описује како читав
систем односа измeђу drжaвa може бити
преобликован.” (Stephen, M., Walt,
International Relations: One World, Many
Theories, op. cit., p. 30.)
29. Збирна мапа теорије
међународних односа на крају
миленијума садржи три групе
теорија:
• 1) Рационалистичке теорије (реализам,
либерализам, марксизам, неорелаизам,
неолиберализам)
• 2) Социјални конструктивизам
• 3) рефлективистичке теорије (постмодернизам, феминистичка теорија,
нормативна теорија, критичка теорија,
историјска социологија) (Smith, Baylis, pp.
228- 229.)
30. Напомена:
све ове поделе теорија су
само условне и разликују се од
теоретичара дo теоретичара
Теорије су једноставне;
стварност је сложена
31. Литература:
•
•
•
•
•
•
•
•
•
•
Brown, Chris, Understanding International Relations, Palgrave, London,
2001, Second Edition
Jackson, Robert, Sorensen, Georg, Introduction to International RelationsTheories and Approaches, Oxford University Press, New York, London,
2003, Second Edition
Kegley, Charles, W., Jr., Wittkopf, R., Eugene, World Politics- Trends and
Transformations, Wadsworth, Belmont, Ca., 2004, Ninth Edition
Mearsheimer, J., John, Tragedy of Great Power Politics, W. W. Norton, New
York, 2003
Nye, Joseph, S., Jr., Understanding International Conflicts, Longman, New
York, 1997, Second Edition,
Pfaltzgraph, L., Robert, Dougherty, R., James, Contending Theories of
International Relations- An Comprehensive Approach, Addison Wesley
Longman, New York, 2001, Fifth Edition
Rourk, T., John, International Politics on the World Stage, Dushkin/ Mcgraw
Hill, New York, 1999, Seventh Edition
Smith, Steve, Baylis, John, (Eds.), Globalization of World Politics, Oxford
University Press, New York, 2001, Second Edition
Walt, Stephen, M., International Relations: One World, Many Theories,
Foreign Policy, Spring 1998, Issue 110, pp. 29- 46.
Waltz, Kenneth, N., Evaluating Theories, in, Vasquez, John, A., Elman,
Colin, (Eds.,), Realism and the Balancing of Power- A New Debate,
Prentice Hall, New Jersey, 2003, pp. 49- 57.
33. “немирна времена подстичу на
размишљање” (Рејмон Арон)
•
•
•
•
•
•
•
•
•
•
Сун Цу – ( 544-496 године п. н. е.)
Тукидид – (460-400. године п. н. е.)
Платон – (427-347 године п. н. е.)
Каутиља (350-283 године п. н. е.)
Николо Макијавели – (1469-1527.)
Томас Хобс – (1588-1679.)
Жан Жак Русо – (1712-1778.)
Ханс Јоаким Моргентау (1904-1980.)
Џорџ Фрост Кенан (1904-2005.)
Хенри Кисинџер (1923- )
34. Реализам
• Реализам у ширем
смислу (реализам
као поглед на свет)
• Сун Цу, Каутиља,
Тукидид, Николо
Макијавели, Томас
Хобс, Жан Жак
Русо.....
• Реализам у ужем
смислу (реализам као
теорија међународних
односа)
• Едвард Хјулит Кар?
Ханс Јоаким Моргентау,
Кенет Волц, Џон Џеј
Миршајмер, Чарлс
Гласер, Фарид Закариа,
Рандал Швелер, Џек
Снајдер
35. Реализам у ужем смислу (реализам
као теорија међународних односа –
временско разликовање)
• Класични реализам
(од Едварда Хјулита
Кара и реализма
између два светска
рата преко Ханса
Моргентауа до рата
у Вијетнаму и
“великог нафтног
шока” из 1973.
• Савремени
реализам
(од Волцове књиге
“Теорија
међународне
политике” из 1979.
године до данасКласични реализам,
Неореализам,
Неокласични
реализам, Реализам
рационалног избора)
36. Реализам у ужем смислу (реализам
као теорија међународних односа –
суштинско разликовање)
Нивои Анализе
Узроци дешавања у
међународним
односима
Реализам
Анализа на нивоу
појединца
Људска природа
Класични и
неокласични
реализам
Анализа на нивоу
државе
Природа држава
Класични и
неокласични
реализам
Анализа на нивоу
међународног
система
Природа
међународног
система
Неореализам
(структурални
реализам)
37. НИВОИ АНАЛИЗЕ
•
“Р. Џ. Колингвуд је једном рекао да је најбољи начин за
разумевање списа филозофа тај да се потраже питања на која
су они покушали дати одговор. Овде се сугерише да је најбољи
начин испитивања проблема међународне политичке теорије
тај да се постави средишње питање и утврде одговори који се
на то питање могу дати. Човек у политичкој филозофији може
потражити одговоре на питања: где се могу пронаћи главни
узроци рата? Одговори су збуњујући у својој различитости и
својим противречним исказима. Да би се могла искористити
та разноликост, ваља груписати одговоре у следеће
скупине: унутар човека, унутар структуре посебних држава,
унутар система држава. Ове три процене узрока биће касније
третиране као слике, представе (image) међународних односа,
набројене датим редоследом, са сваком сликом дефинисаном
према месту где се може лоцирати повезаност важних узрока.”
(Кенет Н. Волц, Човек, држава и рат)
38. • Трећа представа описује оквир светске
политике, али без прве и друге
представе не може бити ни знања о
снагама које одређују политику; прва и
друга представа описују снаге у
светској политици, али без треће
представе немогуће је одредити њихову
важност или предвидети њихове
резултате (Кенет Н. Волц, Човек,
држава и рат)
39. • Бери Базан наводи пет нивоа анализе:
1) међународни систем; 2) међународни
подсистем; 3) јединице; 4) подјединице;
5) појединци. (Barry Buzan, Security-New
Framework for Analysis)
• Pojedinci kao nesvodivi i fundamentalni
nivo analize
40. Класични реализам
Наша беда је производ наше нарави. Корен зла је
човек...
Када би Норман Енџел могао бити постављен за
образовног диктатора света, рат би тада нестао
попут јутарње магле, у једној јединој генерацији
(Беверли Николс)
41. • Najvažniji predstavnik klasičnog realizma
u međunarodnim odnosima je Hans
Morgentau. Njegova knjiga Politics
among nations (1948) - postala je glavna
knjiga realizma. U njoj je Morgentau
definisao međunarodnu politiku , kao i
svaku politiku, kao borbu za moć. Ta
borba za moć je večna i nepromenjiva jer
je takva ljudska priroda odnosno, čovek po
prirodi teži moći i zao je. Zato se klasični
realizam još naziva i realizmom ljudske
prirode.
42. • uzroci dešavanja u međunarodnim
odnosima nalaze se u ljudskoj prirodi a
ne kao šro tvrdi neorealizam u prirodi i
strukturi međunarodnog sistema. Ako za
primer uzmemo čuvenu Rusoovu priču o
zecu i jelenu, a koju prenosi Kenet Volc
lovac je prevario zato što je ljudska priroda
zla i sebična. Neorealizam bi rekao da je
za to kriva situacija koja je tragična, da je
lovac to uradio zbog okolnosti.
43. • Po klasičnom realizmu glavna stvar kojoj državnici teže
jeste ostvarenje nacionalnog interesa definisanog u
terminima moći. Nacionalni interes je centralna
kategorija klasičnog realizma: Morgentau određuje
nacionalni interes kao nepromјenjivu u vremenu i
prostoru i kao zvezdu vodilju državne politike. Nacionalni
interes se može shvatiti u subjektivnom smislu( zavisi od
onog ko ga određuje) i u objektivnom (nezavisnom).
Ova dva shvatanja pokušava da promијeni Aron kada
kaže da su bezbјednost, slava i ideje nacionalni interes
svake države. U svakom slučaju nesvodivo jezgro
nacionalnog interesa je nacionalna bezbјednost. To
znači da je nacionalni interes uvek konkretan.
44. •
•
•
•
•
Klasični realizam kod Morgentaua takođe smatra da je glavni cilj
država u međunarodnim odnosima – dostizanje moći. Međ. odnosi
se odvijaju pod sјenkom borbe za moć i međunarodno pravo može
da postoјi samo kad postoji ravnoteža snaga. Ravnoteža snaga se
kod Morgentaua posmatra na način da je to politika- državnici joj
svјesno teže. Bezbјednost se shvata prијe svega u vojnom smislu, a
moć je najbolji način da imate apsolutnu bezbјednost. Mnogo toga
kod klasičnih realista potiče iz evropske istorije od vremena
Vestfalskog mira, pa nadalje. Pouke, državništvo, principi
funkcionisanja međunarodnih odnosa kao jednog surovog,
darvinističkog svијeta. U tom smislu treba shvatiti i 3 osnovna
principa realizma:
-usresređenost na državu (država glavni akter u međunarodnim
odnosima)-subjekat i objekat
survival
self-help
Klasični realizam smatra da treba voditi samo ratove koji su u
nacionalnom interesu država.
45. Људска природа би на неки начин могла бити узрок
рата 1914. године, али исто тако и узрок мира 1918.
Цезаре и свеце могуће је
произвести због исте структуре
људског карактера (Рајнхолд
Нибур)
46. Неореализам (структурални
реализам)
Оквир у којем државе делују чини опрез сувишним јер је бескорисно
бити опрезан кад је све препуштено случају
Будући да је то случај, непостојање једне власти изнад држава која
би спречавала и решавала сукобе који се неизбежно рађају из
појединачне воље значи да је рат неизбежан. Русоов закључак, који
је исто тако и срж његове теорије о међународним односима, иако
понешто и апстрактно сажет у следећем исказу: ДА НИЈЕ СЛУЧАЈНО
НЕГО НУЖНО ТО ШТО ЋЕ СЕ МЕЂУ ПОСЕБНОСТИМА ДОГОДИТИ
СЛУЧАЈНОСТИ. А то заузврат значи да у АНАРХИЈИ нема аутоматске
хармоније.
47. Неореализам (структурални
реализам)
• Kenet Volc je jedan od najznačajnijih živih teoreticara
međunarodnih odnosa. Bio je profesor na Berkliju
(Kalifornija) i na Univezitetu Kolumbija u Njujorku. Nije
napisao mnogo knjiga ali je zato napisao knjige simbole
kao što su “Čovek, drzava i rat” (njegov doktorat), gde
je uveo nivoe analize u nauku o međunarodnim
odnosima, a 1964. značajan tekst u kome je izneo
hipotezu koja je šokirala tadašnju stručnu javnost a
odnosila se na njegov stav da je nuklearno oružje bilo
veoma korisno, jer je dalo stabilnost međunarodnim
odnosima. Najznačajnija knjiga mu je “Teorija
medjunarodne politike” iz 1979. u kojoj je zasnovao
neorealisticku teoriju međunarodnih odnosa ili
teoriju strukturalnog realizma.
48. • Naime, za razliku od klasičnog realizma koji smatra da
se uzroci svih dešavanja u međunarodnim odnosima
nalaze u ljudskoj prirodi Volc smatra da da se glavni
uzroci nalaze u strukturi medjunarodnog sistema.
• Struktura je pojam koji Volc uvodi , da označi ono što se
apstrahovanjem može izvući iz međunarodne politike i
ona se sastoji od :
• - načina organizacije vlasti (koji je u međunarodnoj
politici anarhija a u unutrašnjoj hijerarhija)
• -raspodele moći u međunarodnom sistemu koji, u
zavisnosti od broja polova, odnosno, najjačih i
najmoćnijih država u medjunarodnom sistemu, može biti
unipolaran, bipolaran( Volc) i multipolaran.
49. • Za razliku od strukture unutrašnje politike Volc kod
strukture međunarodne politike izostavlja jednu veoma
bitnu osobinu političkih jedinica, koje čine jedan
medjunarodni sistem, a to su razlike među njima. U
unutrašnjoj politici postoji različiti organi vlasti a u
međunarodnoj politici države da bi opstale moraju da se
socijalizuju (da liče jedna na drugu i da obavljaju iste
funkcije). Zato su države po neorealistima bilijarske
kugle ( nije bitno ko je na njihovom čelu , niti da li su
demokratske ili autokratske) već se one razlikuju samo u
veličini i u kapacitetima koje poseduju.- teorija neke
oblasti treba da uzme u obzir samo najznačajnije
karakteristike te oblasti i način na koji je ona
organizovana.
50. • Neorealizam, za razliku od njegovog veoma
bliskog pravca (neoklasičnog realizma) koji
uzroke dešavanja u MO ponovo vraća u ljudsku
prirodu ali i u prirodu država (otud i naziv
neoklasični), ne bavi se konkretnim spoljnim
politikom država već ishodima interakcija
izmedju država u jednom međunarodnom
sistemu. U to spadaju na primer, verovatnoća
rata, mogućnost rata, ravnoteža snaga,
stabilnosti nekog međunarodnog sistema u
zavisnosti od broja polova moći u njemu. Volc
smatra da je jedan od takvih ishoda interakcija
između država a koju one ne moraju da žele,
upravo ravnoteža snaga (koja je automatska).
51. • Za razliku od klasičnog realizma koji smatra da je glavni
cilj država u Međunarodnim odnosima moć (recimo
MORGENTAU – definiše politiku uopšte, pa samim tim i
međunarodnu politiku kao struggle for power. Za
razliku od njega, kod Volca cilj država je opstanak
(Survivale odnosno bezbednost). Moć je samo sredstvo
i to ne jedino kojom se može dostići bezbednost. Zato on
kaže da je cilj država da sačuvaju njihovu poziciju u
sistemu.( zato je Volc defanzivni neorealista).
• Volc smatra da se moć država može povećati na dva
načina:
• okretanjem ka unutrašnjoj politici- i to naoružavanjem,
• okretanjem ka spoljnom svetu - ulaskom u saveze.
52. • Sa druge strane, klasični realisti vide ravnotežu
snaga kao ishod jedne svesne politike - recimo
britanska prema Evropi, u vremenu pre II
svetskog rata. Za razliku od njih Volc smatra da
se ravnoteža snaga pojavljuje kao
automatska., znači kao ishod interakcije
izmedju država.
• Pošto države žive u jednom anarhičnom
međunarodnom sistemu, one su prinuđene da
same sebi pomognu, znači u medjunarodnoj
politici glavni princip je princip samopomoći.
53. • Države se mogu veoma malo ili gotovo
nikako pouzdati u pomoć drugih. Glavna
prepreka za saradnju jesu mogućnost da
vas ta država sa kojom saradjujete
prevari. Drugi problem jeste postojanje
apsolutnih (Glaser) i relativnih dobitaka.
( ofanzivni neoralisti).
54. неореализам
•
•
•
•
•
•
Офанзивни
Главни представник: Џон Миршајмер,
“Трагедија политике великих сила”
2001
surovi svet i surove okolnosi anarhičnog
međunarodnog sistema u kojima su države
prinuđene da žive, tera države da se
ponašaju vrlo agresivno da bi opstale (a
opstanak i bezbednost su kao i kod Volca
osnovni cilj država). Najbolji način да
опстану je da steknu maksimum moći u
međunarodnom sistemu, odnosno da uzmu
moći koliko god mogu
Pet temeljnih pretpostavki ofanzivnog
neorealizma: 1) The International system
is anarchic 2) Great Powers posses
some offensive military capability 3)
States can never be certain about other
state’s intentions 4) Survival is the
primary goal of great powers 5) Great
Powers are rational actors
Напад је набоља одбрана
“Боље бити годзила него бамби” (Џон
Миршајмер)
•
•
•
•
Дефанзивни
Главни представници – Кенет Волц,
Чарлс Гласер
za razliku od Miršajmera koji smatra da se
bezbednost može ostvariti maksimiziranjem
moći, Glaser smatra da takvo
maksimiziranje moći može dovesti državu u
bezbednosnu dilemu tako da će država biti
manje bezbedna uprkos svim naporima koje
je učinila. Njegov realizam se naziva
kontigentni – zavisi od okolnosti, odnosno
države se ne ponašaju isto u svakoj
situaciji. Bezbednost se po Čarlsu Glaseru,
što je nezamislivo za ofanzivne realiste
poput Miršajmera, može ostvariti i putem
saradnje a ne isključivo kroz nadmetanje.
Saradnja može da posluži kao
samopomoć( njegov čuveni tekst).
Циљ држава је очувају своју позицију у
систему (Кенет Волц)
55. Неокласични реализам
Државници а не државе су главни учесници у међународним
пословима, а њихово поимање промена моћи, а не објективна
мерила су од кључног значаја (Фарид Закариа)
О важности моћи и намера држава и државника приликом
размишљања о релативној расподели моћи ... за боље
објашњавање историјских загонетки и конкретних спољних
политика
56. • Pošto se neorealizam isuviše usresredio na strukturu
međunarodnog sistema, događaji na nivou politike
država i na nivou ljudske prirode ostali su izvan
interesovanja te teorije. Ipak ko može zanemariti
proučavanje ličnosti kao što su Gorbačov, ili proučavanje
prirode i funkcionisanja sovjetskog državnog sistema da
bi došao do prave slike o kraju hladnog rata. Stoga su
se neoklasični realisti vratili proučavanju ljudske
prirode i prirode država da bi došli do potpunije slike
međunarodnih odnosa. Za razliku od neorealizma čiji
su predmet proučavanja ishodi interakcija između država
neoklasični realisti se bave pojedinačnim spoljnim
politikama država.
57. Неокласични реализам
•
•
•
•
•
•
Офанзивни
tipični predstavnici su Farid Zakarija i Randal
Šveler koji tvrdi da Volcova teorija nije dovoljna
jer ne obraća pažnju na ponašanje država
(bilijarske kugle kao suviše apstraktan i
neupotrebljiv koncept). Države se naime, po
pitanju podele plena u međunarodnim
odnosima, ponašaju pohlepno. Najpohlepnije su
revizionističke države (žele promenu
međunarodnog sistema)- vukovi i šakali
Status- quo države pokušavju da očuvaju
trenutni raspored moći- države lavovi i države
jaganjci.
Waltz theory as a status quo bias
Farid Zakarija objašnjava rast moći SAD i
smatra da su se SAD ponašale ofanzivno u
periodu od 1865 i kraja građanskog rata pa do
konačnog ulaska na svetsku pozornicu velikih
sila u ratu sa Španijom 1898.
Studies of Grand Strategy – Primacy
•
•
•
•
•
•
•
•
Дефанзивни
smatra da države ne treba da teže maksimilizaciji moći jer
ih opasnost od “imperiаl overstrech-а” dovodi u opasnost
da propadnu. Tipičan predstavnik ove struje, Džek
Snajder govori upravo o tome u njegovoj knjizi Mit o
imperijama. Kao što se Britanija i mnoge druge imperije iz
prošlosti borila protiv varvara na svojim granicama i
doživela poraz, tako će taj poraz doživeti i danas SAD u
pokušaju da postanu imperija.
“Нема ничег неприроднијег него што је то покушај да
се далеке провинције држе у покорности” (Едвард
Гибон)
MYTH OF EMPIRE (MYTHS OF SECURITY THROUGH
EXPANSION) – OFFENSIVE ADVANTAGE, POWER
SHIFTS, PAPER TIGER ENEMIES, BANDWAGONS , BIG
STICK DIPLOMACY, FALLING DOMINOES, EL DORADO
AND MANIFEST DESTINY, NO TRADEOFFS, - JACK L.
SNYDER
Napoleon – “My Power depends of my Glory and my
glories on the victories I have won. My power will fail if I
do not feed it on new glories and new victories. Conquest
has made me what I am, an only conquest can enable me
to hold my position”
Dean Acheson – “if Greece fell within the Russian orbit,
not only Turkey would be affected but also Italy, France
and the whole Western Europe”
Стивен ван Eвера
Studies of Grand Strategy – Selective engagement
58. • It is the policy of the United States to seek
and support democratic movements and
institutions in every nation and culture,
with the ultimate goal of ending tyranny in
our world. In the world today, the
fundamental character of regimes
matters as much as the distribution of
power among them. (United States
National Security Strategy, March 16 th
2006)
60. • Реалисти рационалног избора сматрају да
анархија не може да спречи да се у
међународним односима, наравно под
одређеним околностима, појаве одређени
обрасци сарадње.
• Кључна разлика између структуралног
реализма тиче се улоге међународних
институција. За разлику рецимо, од
Миршајмера који говори о њиховом “лажном
обећању”, присталице ове гране реализма
сматрају да међународне институције имају
једну веома важну улогу.
61. • По њима, међународне институције
имају неколико важних функција:
уклапање тзв. слабих или отпадничких
држава у међународни поредак и
охрабрују нестабилне и отпадничке
државе да размишљају о напуштању
или одрицању од употребе опасних
војних технологија у замену за учешће
у неком међународном режиму или
чланство у некој међународној
институцији.
62. • Реалисти рационалног избора имају много тога
заједничког са неолибералима. Оба правца
претпостављају да су јединице (без обзира да ли је
реч о државама или о појединцима) у стању да се
понашају рационално (умеју правилно да процене
односе између трошкова и користи) и да траже
максималну корист за себе у неком односу. Такође,
оба правца пружају увид у широку праксу сарадње
како у међународним односима, како на пољу
економије тако и на пољу безбедности.
• Ипак, и то је кључна разлика реалисти рационалног
избора истичу да се сва та сарадња одиграва у
“сенци анархије” и у “сенци моћи”
63. • Сарадња и проблем апсолутних и
релативних добитака
• Апсолутни добици – колико ја добијам у
некој сарадњи – само то је важно. Док је мени
добро, ја ћу наставити да сарађујем
• Релативни добици – оног тренутка кад
почнете да размишљате колико добијају
други (отуда релативни – у односу на друге)
односно ко добија више, тешко је сарађивати.
• Џозеф Грико -
68. Због чега избијају ратови?
• Империјалистичке тежње
• Последица уравнотеживања снага
• Понашањa недемократских режима
69. Како доћи до мира?
• Успостављањем система колективне
безбедности
• Развојем трговине и отвореног тржишта
• Установљавањем светске владе
70. • Richard Cobden (људска природа)слободе појединца, слободно тржиште,
напредак, међузависност
• Woodrow Wilson (држава)- колективна
безбедност
• J. A. Hobson (структура система)светска влада
71. • Children of the Light- Конфуције,
Еразмо Ротердамски, Вилијем Пен,
Имануел Кант, Џон Стјуарт Мил,
Џереми Бентам, Френсис Фукујама
73. Периодизација:
• Либерални интернационализам
(Immanuel Kant, Jeremy Bentham,
Michael W. Doyle, Bruce Russet)
• Идеализам (J. A. Hobson, Woodrow
Wilson, David Held, Norberto Bobio)
• Либерални институционализам (David
Mitrany, Ernst B. Haas, Robert Keohane,
Lisa L. Martin)
77. • “Безбедносна заједница је скуп људи који су се
удружили. Под удруживањем овде мислимо на
достизање унутар једне територије, духа
заједништва и успостављање снажних и широко
распрострањених институција и делатности
довољних да осигурају... поуздану мирољубиву
сарадњу између њеног становништва. Под духом
заједништва мислимо на веровање... да заједнички
друштвени проблеми морају и могу бити разрешени
кроз процесе мирољубиве сарадње која даје
сигурност да се чланице неће међусобно физички
борити, него сукобе решавати на неки други начин”
(Karl Deutsch)
78. • “Безбедносни режими (Security
Regimes) настају када група држава
сарађује у управљању спорним
питањима с циљем избегавања рата,
настојећи да смање безбедносну
дилему тако што уз истовремено
самостално деловање узимају у обзир и
понашање других” (Robert Jervis)
79. • “Безбедносни комплекс (Security
Complex) укључује групу држава чији су
безбедносни проблеми толико блиско
повезани, да се њихове националне
безбедности не могу разматрати
одвојено једне од других” (Barry Buzan)
80. • “Усвајање заједничке безбедности (Common Security)
као организујућег начела у напорима да се умањи
ризик од рата, ограничи наоружавање и крене ка
разоружавању, значи, у принципу, да ће сарадња
заменити конфронтацију у решавању сукоба
интереса. Ово не значи очекивање да разлике
између народа треба да нестану... Задатак је само
осигурати да овакви сукоби не доведу до рата, или
припрема за рат. То значи да народи морају да
схвате да одржавање светског мира има првенство у
односу на њихове властите идеолошке или
политичке ставове”. (Palme Report, 1992)
82. • Postoje tri grane liberalnog mišljenja:
ekonomsko, društveno (ono koje se
odnosi na organizaciju društva) i
političko. Političko mišljenje ima dve
grane, jednu koja se odnosi na ustanove i
drugu koja se odnosi na demokratiju.
(Džozef Naj)
83. Ekonomski liberalizam
• Ekonomski liberalizam se usredsređuje u
najvećoj meri na trgovinu. Liberali smatraju da je
trgovina važna, ne iz razloga što sprečava
države da idu u rat, nego zbog toga što vodi
države definisanju vlastitih interesa na način
kojim rat postaje manje značajna tema za njih.
Trgovina nudi državama način da transformišu
svoj položaj (nabolje) uz pomoć ekonomskog
rasta, pre nego putem vojnih osvajanja.
•
84. •
“Možemo svet održati bez rata, i ja sam uveren da svet to može
uraditi putem trgovine. (Ričard Kobden, 1840.)
• “Do rata svetskih razmera neće doći jer je ekonomski neisplativ”
(Norman Endžel - 1909. godina; knjiga „Velika iluzija“)
• ONO ŠTO JE INTERESANTNO I ŠTO RAZLIKUJE SVET OD 1945.
U ODNOSU NA PRETHODNA RAZDOBLJA, JESTE DA JE JEDNA
MIROLJUBIVA TRGOVAČKA STRATEGIJA DRŽAVA
USREDSREĐENIH NA TRGOVINU DONELA MNOGO VEĆE
REZULTATE I BILA MNOGO EFIKASNIJA NEGO IKADA PRE
TOGA. PREKO MEHANIZMA INDUSTRIJSKO-TEHNOLOŠKOG
RAZVOJA I MEĐUNARODNE TRGOVINE, DRŽAVE MOGU DA
PROMENE VLASTITI POLOŽAJ U MEĐUNARODNOJ POLITICI, I
TO MOGU DA URADE PUTEM POVEĆANE TRGOVINE I
EKONOMSKOG RASTA KOJI JE EKONOMSKA SARADNJA
UČINILA MOGUĆIM. ( Ricrad Rosecrance, The Rise of Trading
State)
85. • Primer Japana – od politike koja je kulminirala
porazom u Drugom svetskom ratu do “osvajanja
drugim putem”
• Nasuprot politici koju je vodio 1930-ih godina,
Japan je danas izmenio svoj položaj u svetu uz
pomoć trgovine. Udeo Japana u ukupnom
svetskom proizvodu narastao je sa 5% 1960.
godine, na oko 15% 1990. godine, što ga je
učinilo drugom najvećom ekonomijom sveta
našeg vremena.
86. • Bez obzira na ishod, argumenti
ekonomskih liberala kažu da trgovina
možda ne može sprečiti rat, ali može
dovesti do promena u tome kako države
vide prilike koje im se ukazuju, što
zauzvrat vodi formiranju društvene
strukture koja je manje sklona ratu.
87. • For example, Chinese exports to the
United States were a whopping 5 percent
of Chinese GDP (19 percent of total
Chinese exports) and critical to Chinese
economic growth. U. S. exports to China,
by contrast, were a mere 0. 16 percent of
U. S. GDP (Stephen M. Walt)
88. Društveni liberalizam
• Drugi oblik liberalizma je društveni. Po njemu
kontakti između pojedinaca mogu smanjiti
sukobe pomoću unapređivanja međusobnog
razumevanja. Takvi transnacionalni kontakti
događaju se na više nivoa, uključujući i studente,
biznismene i turiste.
• Pomenuti kontakti doprinose da nam drugi
izgledaju manje strani i da imamo manje razloga
za mržnju. To, zauzvrat dovodi do manje
izvesnosti sukoba. Dokazi za ovo gledište su
pomešani.
89.
90. • Naposletku bankari, aristokrate i zvaničnici
radničkih sindikata imali su kontakte širokih
razmera 1914. godine, ali ih to nije zaustavilo da
ubijaju jedni druge od časa kada su stavili na
sebe kaki uniforme. Očigledno je da ideja kako
društveni kontakti podstiču razumevanje i
sprečavaju rat je previše jednostavna.
• Ipak, ona je dala umereni doprinos razumevanju
stvari.
91. • Istraživanja javnog mnenja pokazuju da osećanja
evropskog identiteta postoje uporedo sa osećanjem
nacionalnog identiteta. Transnacionalno društvo utiče na
ono što ljudi u demokratskim društvima hoće od spoljne
politike njihovih dražava. Vredno je zabeležiti kako je
Francuska reagovala na ponovno ujedinjavanje
Nemačke 1990. godine. Postojali su ostaci neizvesnosti i
straha među stručnjacima za spoljnu politiku, ali su
istraživanja javnog mnjenja pokazala da je većina
Francuza pozdravila nemačko ujedinjenje. Ovakvi
stavovi su se oštro razlikovali u odnosu na one iz
avgusta 1914. godine.
• Epistemic and Global Communities
92. Politički liberalizam
• Politički liberalizam ima dve grane, jednu
koja se odnosi na ustanove i drugu koja
se odnosi na demokratiju.
93. (Нео) либерални
институционализам
• Ovaj oblik liberalizma stavlja naglasak na ulogu
institucija i to je ona grana liberalizma koja se često
naziva “neoliberalizam”
• Neoliberalni institucionalizam smatra da se
međunarodna anarhija (čije postojanje oni priznaju, kao i
realisti) može ublažiti tako što se formiraju
međunarodne institucije.
• Međunarodne institucije (otuda i naziv ovoj grani
liberalnih teorija), se mogu definisati kao trajni i povezani
skupovi pravila i prakse koja preporučuje uloge,
ograničava aktivnosti i oblikuje očekivanja aktera u
međunarodnim odnosima.
94. • U međunarodne institucije spadaju
međunarodne organizacije, ugovori i
sporazumi kao i neformalna praksa koju
države prihvate kao nešto što ih spaja.
Recimo ravnoteža snaga je primer jedne
međunarodne institucije. Ili pak Ujedinjene
nacije.
96. • Zato što one pružaju informacije i daju okvir koji oblikuje
očekivanja država članica. One ljudima omogućavaju da
veruju da neće biti nekog sukoba. One produžavaju
senku budućnosti i umanjuju akutnost bezbednosne
dileme. Ustanove umanjuju delovanje anarhije koja je
jedna od glavnih pretpostavki realizma. Hobs je video
međunarodnu politiku kao stanje rata. Bio je odmeren da
kaže kako stanje rata ne znači stalno ratovanje nego
tendenciju ka ratu, isto kao što oblačno vreme znači da
će biti kiše. U tom smislu, stanje mira znači da postoji
tendencija ka miru i da ljudi mogu da razvijaju miroljubiva
očekivanja, kada je međunarodna anarhija ograničena i
stabilizovana uz pomoć međunarodnih ustanova.
97. Institucije stabilizuju očekivanja na
četiri načina
• Prvo, one obezbeđuju osećanje trajanja;
na primer, većina stanovnika Zapadne
Evrope očekuje da će Evropska Unija
potrajati i u budućnosti. Verovatno je da će
ona biti tamo i sutra. Mnogi stanovnici
istočnoevropskih zemalja su saglasni sa
time i prave planove da se pridruže
Evropskoj Uniji. Takva jedna situacija utiče
na njihovo sadašnje ponašanje čak i pre
nego što su postale članice Unije.
98. •
Drugo, ustanove omogućavaju priliku za recipročno ponašanje. Ako
Francuzi danas dobiju nešto malo više, Italijani će možda sutra
dobiti više. Postoji manje potrebe za brigu povodom svake
transakcije, jer kroz stanje će se uravnotežiti.
• Treće, institucije omogućavaju protok informacija. Ko šta radi? Da li
Italijani stvarno poštuju pravila koja je donela Evropska Unija? Da li
su trgovački tokovi ujednačeni? Institucije Unije svim
zainteresovanim stranama obezbeđuje informacije o tome kako sve
ovo funkcioniše.
• Konačno, institucije omogućavaju načine da se reše sukobi. U
Evropskoj Uniji pogađanje između država članica se odvija unutar
Saveta ministara i u Evropskoj komisiji, a postoji takođe i Evropski
sud pravde. Na taj način institucije stvaraju klimu u kojoj se razvijaju
očekivanja stabilnog mira.
100. Teorija demokratskog mira
Karl Geršman, predsednik Nacionalne zadužbine za demokratiju
smatra da: “je samo po sebi razumljivo kako će se društva koja su
demokratski organizovana ponašati miroljubivije”. Judžin Rostov,
bivši direktor Agencije za kontrolu oružja i razoružavanje, odgovorio
je na to da “opaska kako liberalne demokratske države ne idu u rat
jeste poslednji u dugoj seriji mitova koje su ljudi idelaističkih pogleda
na svet izmislili da se spasu rata.”
101. TEORIJA DEMOKRATSKOG
MIRA
• Središnja hipoteza- Demokratije ne ratuju između sebe
• Majkl Dojl; Postao je poznat sredinom osamdesetih
godina kada je objavio tekst (iz dva dela) pod naslovom
"Kant, liberal legacies and Foreign Affairs". Taj tekst je
može se bez sumnje reći temeljni tekst teorije
demokratskog mira. U njemu je, po rečima samog Dojla,
on pokušao da pokaže kako se čuveni esej “O Večnom
miru" Imanuela Kanta iz 1795. godine može korstiti da bi
se objasnile dve veoma važne pravilnosti u svetskoj
politici: 1) tendencija da su liberalne države
istovremeno miroljubive (sklone miru) u njihovim
međusobnim odnosima i 2) da su neuobičajeno
sklone ratu u njihovim odnosima sa neliberalnim
državama.
102. • REPUBLIKANSKO DEMOKRATSKO
PREDSTAVLJANJE, JEDNA VRSTA
IDEOLOŠKE ODANOSTI POŠTOVANJU
OSNOVNIH LJUDSKIH PRAVA I
TRANSNACIONALNA MEĐUZAVISNOST
DA PARAFRAZIRAMO TRI ČLANA
VEČNOG MIRA, su tri nužna i dovoljna
uzroka da bi se ove dve pravilnosti
pojavile u svetskoj politici.
103. • To naravno ne znači da demokratske
države nemaju sukobe uzmeđu sebe.
Naprotiv. Ali zajedničke norme koje
poštuju, neka institucionalna ograničenja i
jedna vrsta ekonomske međuzavisnosti
sprečavaju ih da ti sukobi eskaliraju u rat.
Po Dojlu vatra sukoba se gasi uz pomoć
pregovora pre nego što se dozvoli da se
rasplamsa u požar rata.
104. • Dojl je svestan da svet uprkos svemu, još uvek
ne živi u potpuno demokratskim društvima.
"Zone liberalnog mira" se još nisu proširile na
ceo svet. Da bi svet bio stabilniji treba imati
"pristup dvostrukih traka": 1) treba očuvati
liberalnu zajednicu tako što će se one udružiti da
sačuvaju svoje vrednosti ili da se sačuvaju od
napada autoritarnih država. 2) treba proširiti
liberalnu zajednicu i to tazlilčitim ekonosmkim i
diplomatskim sredstvima. To se može uraditi na
jedan od sledeća tri načina:
105. •
•
•
INSPIRISANJEM: ohrabrivanjem naroda koji
žive u nedemokratskim režimima da se bore
za svoju slobodu
PODSTICANJEm: izgradnja i učvršćivanje
mira u takvim zemljama i ekonomsko
restrukturisanje
INTERVENCIJOM: koja je legitimna ako
većina naroda pokazuje nezadovoljstvo u vezi
sa radom njihove vlade i ako su njihova
osnovna prava sistematski kršena
106. • TEORIJA DEMOKRATSKOG MIRA I PRAKSA: veoma
prisutna u praksi. Spoljna politika Bila Klintona; U govoru
o stanju nacije iz 1994. godine, tadašnji predsednik SAD
Bil Klinton rekao je da je odsustvo rata između
demokratija opravdanje za američku politiku procesa
demokratizacije širom sveta.
• Vrlo je teško naći primere da dve demokratije ratuju
između sebe. Jedva nekoliko: 1) 1812- rat između
Britanije i SAD, kada je zapaljena Bela Kuća; 2) ako se
Nemačka uzme kao demokratija, onda je to sukob
između V. Britanije i Nemačkog carstva u Prvom
svetskom ratu 3) Ekvador- Peru
• Odnos o kome govori ova teorija tiče se liberalnih
demokratija, a ne svih demokratskih država.
108. Kompleksna međuzavisnost
• Kako bi izgledao svet ako bi tri ključne pretpostavke
realizma bile izokrenute? Ove pretpostavke su da su
države jedini značajni akteri, da je vojna sila dominantan
instrument, a bezbednost prvenstveni cilj. Obrnuto,
možemo postaviti potpuno različitu svetsku politike: 1.)
države nisu jedini važni akteri – transnacionalni učesnici
koji deluju preko državnih granica takođe su primarni
igrači 2.) sila nije jedini važan instrument – ekonomska
manipulacija i korišćenje međunarodnih ustanova su
dominantni instrumenti 3.) bezbednost nije primarni cilj –
primarni cilj je blagostanje. Ovaj zamišljeni svet možemo
da označimo kao složenu međuzavisnost.
109. • Kompleksna međuzavisnost je situacija u
kojoj je stepen ekološke, kulturne,
društvene i ekonomske međuzavisnosti
visok a vojne nizak. To znači da je stepen
ekonomske, okolinske i društvene
saradnje veoma visok a verovatnoća
izbijanja rata gotovo ravna nuli. (Džozef
Naj, Robert Kiohejn, “Power and
Interdependence, 1977)
114. Критике
• “Природа међународног политичког
живота је органска, а не механичка. У
бити јој је промена; и у регулисању
међународног живота кроз дуже
временско раздобље могу ефикасно
деловати једино такви системи који ће
бити довољно суптилни, довољно гипки
да се прилагоде сталним променама
интереса свих заинтересованих
земаља” (George Frost Kennan)
115. • “ Концепцији законитости у међународном
животу свакако треба пружити сву подршку и
подстицај који наша земља може дати. Али
она још не може заменити моћ као виталну
силу за велики део света. И стварност моћи
брзо ће се увући у сваку легалистичку
структуру коју ћемо подићи ради управљања
међународним животом. Она ће је прожети.
Постаће њен садржај, а структура ће остати
само облик. Међународна безбедност ће
зависити од ње, а не од структуре у коју је
она уткана”. (George Frost Kennan)
116. • Институције су у основи одраз
расподеле моћи у свету
• Институције су засноване на себичним
калкулацијама великих сила и оне
немају независан утицај на понашање
држава
• Постојање међународних институција
није важан услов мира (John J.
Mearsheimer)
117. • Реализам је супериоран у односу на теорију
демократског мира у предвиђању исхода у
међународним односима
• Главна снага теорије демократског мира лежи у
великом броју “случајева” који она објашњава, али
ипак постоји довољан број догађаја које она не може
да објасни
• Заговорници либералне теорије међународне
политике изградили су једну привлачну визију вечног
мира унутар подручја демократије... Али ове “зоне
мира” јесу мир илузија. Не постоје докази да
демократија на нивоу јединица (Unit level) поништава
структуралне ефекте анархије на нивоу
међународног политичког система (Christopher Layne)
118. • Либералне демократије су се током историје
припремале за рат између себе, а понекад су
биле јако близу рата
• Приступање неких држава одређеним
политичким облицима (демократије) може да
уклони неке узроке рата, али не може да
елиминише све.
• Теза демократског мира могла би се одржати
једино кад би се сви узроци ратова налазили
унутар држава (Kenneth N. Waltz)
119. Литература
•
•
•
•
•
•
•
•
•
•
•
•
•
Baldwin, D., (Ed.), Neorealism and Neoliberalism: The Contemporary Debate, Columbia University Press, 1993
Brown, C., Understanding International Relations, Palgrave, London, 2001, Second Edition
Doyle, M., W., “Kant, Liberal Legacies and Foreign Affairs” part 1, Philosophy and Public Affairs, 1983, 12 (3)
Doyle, M., W., “Kant, Liberal Legacies and Foreign Affairs” part 2, Philosophy and Public Affairs, 1983, 12 (4)
Doyle, M., W., Ways of War and Peace: Realism, Liberalism and Socialism, W. W. Norton, New York, 1997
Keohane, R., O., After Hegemony: Cooperation and Discord in the World Political Economy, Princeton University
Press, Princeton, 1984
Keohane, R., O., and Martin, L., “The Promise of Institutionalist Theory”, International Security, Volume 20, No.,
1, Summer 1995, pp. 39- 51.
Layne, C., “Kant or Cant- The Myth of the Democratic Peace”, International Security, Volume 19, No. 2, Fall
1994, pp. 5- 49.
Mearsheimer, J., J., “False Promise of International Institutions”, International Security, Volume 19, No. 3, Winter
1994/ 95, pp. 5- 56.
Nye, J., S., Jr., and Keohane, R., O., Power and Interdependence: World Politics in Transition, Little Brown,
Boston, 1977
Russet, B., Grasping the Democratic Peace: Principles for a Post- Cold War World, Princeton University Press,
Princeton, 1993
Симић, Д., Р., Наука о безбедности- Савремени приступи безбедности, Службени лист СРЈ, Факултет
политичких наука, Београд, 2002
Smith, S., Baylis, J., The Globalization of World Politics, Oxford University Press, New York, London, 2001,
Second Edition
122. Периодизација:
• Класични реализам (до почетка XX
века)
• Модерни реализам (1939- 1979.)
• Неореализам и неокласични реализам
(од 1979. године, до данас)
123. Подела на основу суштинских
одлика:
• Историјски реализам (Machiavelli, Carr, …)“ситуационо знање”, моћ и моралност,
пристанак и принуда, сила и потчињавање
• Структурални реализам I (Thucydides,
Morgenthau, …) или доктринарни реализамљудска природа као непромењљива и
одређујућа структура...
• Структурални реализам II (Kenneth Waltz)анархична структура међународног система и
природно стање у односима држава...
124. Неореализам:
• Теорије које покушавају да објасне
исходе међудржавних активности- на
пример, објашњавају ратове између
великих сила, трајање алијанси, или
вероватноћу међународне сарадње
(Kenneth Waltz, Robert Gilpin, Dale
Copeland, Charles Glaser, Robert Jervis,
Randal Schweller, John J.
Mearsheimer…)
125. Неокласични реализам
• Теорије које покушавају да објасне
понашање појединачних држава- на
пример, предности савезништва,
спољну и економску политику, као и
вођење “ратоборне” или
“прилагођавајуће” дипломатије
(Stephen M. Walt, Fareed Zakaria,
Thomas Christensen, Eric J. Labs, Jack
Snyder, Stephen Van Evera…)
127. Либерални реализам
• Појединци и државе у природном стању
• Могућност упоредног постојања држава
на основама поштовања суверенитета
и неинтервенције
• Анархични систем постаје анархично
друштво (Thomas Hobbes, John Vincent,
Hedley Bull,…)
129. Усредсређеност на државу
(Statism)
• Усредсређеност на државу је језгро
реализма.
• Држава је главни субјект међународног
система, сви остали актери светске
политике имају мањи значај.
• Државни суверенитет означава
независну политичку заједницу која има
јурисдикцију над својом територијом...
130. Опстанак (Survival)
• Првенствени циљ свих држава је
опстанак- то је врховни национални
интерес којем су све политичке вође
привржене
• Сви остали циљеви су другоразредни
• У циљу заштите безбедности државе
вође морају да се руководе исходима а
не моралношћу појединих чињења
131. Самопомоћ (Self- help)
• “У међународној политици, Бог помаже само
онима који помажу себи” (John J.
Mearsheimer)
• Анархична структура међународног система
“не дозвољава” пријатељство, поверење и
част
• Непостојање средишњег ауторитета
условљава упоредно постојање држава само
у односима уравнотеживања снага
133. Дефанзивни (контигентни)
реализам :
• У односима са савезницима и блиским државама не
тежи се увек остваривању “релативног добитка”
• Оставља могућност да се избегну све последице
мишљења и понашања у обрасцу безбедносне
дилеме
• Међународни систем обезбеђује подстицаје за
експанзију само под одређеним условима- умерене
стратегије, нпр. Selective engagement
• “Циљ сваке државе је да очува своју позицију
у систему” (Kenneth N. Waltz)
134. Безбедносна дилема:
• “... Постоји када војне припреме једне
државе узрокују нерешиву неизвесност
код других, да ли те припреме имају
само одбрамбене циљеве (да се увећа
властита безбедност у једном
несигурном свету), или имају
офанзивне циљеве (измену status quoa)”. (Booth and Wheeler)
135. Безбедносна дилема:
• “... Подразумева ситуацију у којој
поступци помоћу којих једна држава
покушава да повећава властиту
безбедност умањују при томе
безбедност других”. (Robert Jervis)
136. Офанзивни реализам:
• У односима са свим државама увек се тежи
остварењу релативног добитка, тј.
максимизирању моћи.
• Не оставља могућности да се избегну
последице мишљења и понашања у обрасцу
безбедносне дилеме
• Међународни систем увек обезбеђује
подстицаје за експанзију- офанзивне
стратегије, нпр. Primacy
137. • “Teжња ка успостављању регионалне
хегемоније јединo јемчи безбедност
било којој држави”
• “Само максимална моћ гарантује
максималну безбедност”
• “Напад је најбоља одбрана” (John J.
Mearsheimer)
138. Kenneth N. Waltz, “Man, the State
and War”
• “Лов на јелене”- парабола о варању и
себичности у односима између држава
139. Кључне замисли и појмови у
реалистичком и неореалистичком
мишљењу безбедности
•
•
•
•
•
•
Анархија
Анархични систем
Равнотежа снага
Способности (Capabilities)
Двоструки морални стандарди
Етика одговорности
143. Усредсређеност на државу
• Држава је нападнута “одоздо” и “одозго”
• Држава више није у могућности да
одговори глобалним изазовима и
претњама (глад, еколошки проблеми,
угрожавања људских права)
144. Опстанак
• Има ли граница докле држава може да
иде у име осигуравања опстанка и
безбедности?
145. Самопомоћ
• Самопомоћ није неизбежна последица
непостојања светске владе
• Државе саме бирају овакву “игру”
• Постоје и примери давања предности
колективним системима безбедности и
облицима регионалног удруживања,
над ослањањем само на своје снаге
146. Robert Ashley
• “Структурални реализам је статична,
конзервативна теорија јер слика
структуру међународног система само
по мерилу распореда моћи у њему; сам
међународни систем посматра скоро
као независну појаву у односу на
државе које су иначе његове чланице”.
147. C. Beitz
• “Аналогија између појединаца у
природном стању и анархичне
структуре међународног система је
погрешна...”
148. Ken Booth
• “Реализам не даје одговоре стварној
слици света у коме живимо: опстанак
већине појединаца... је угрожен не од
стране туђих армија, него чешће од
стране властитих влада или од
структура глобалног капитализма...”
149. John Burton
• “Међудејство држава је само један од
много нивоа међудејстава који се
одвијају у светском друштву...”
150. Robert Cox
• “Реализам је теорија решавања
проблема постојећег поретка..., који не
разматра могућност успостављања
алтернативних светских поредака...”
154. “Зрела анархија” као мост према
либералном институционализму
• Повећана безбедносна међузависност
• Другчији однос националне
безбедности и међународне
безбедности
155. Литература:
•
•
•
•
•
•
•
•
•
•
•
Kenneth N. Waltz, Man, the State, and War, Columbia University Press, New York, 1959
Kenneth N. Waltz, Theory of International Politics, Addison Wesley, Reading, Massacushets,
1979
Steve Smith, John Baylis, (Eds.), Globalization of World Politics, Oxford University Press, New
York, 2001, second edition
Драган Р. Симић, Наука о безбедности- савремени приступи безбедности, Службени лист
СРЈ, Факултет политичких наука, Београд, 2002
John J. Mearsheimer, Tragedy of Great Power Politics, W. W. Norton, New York, 2001
Jeffrey W. Taliaferro, Security seeking under Anarchy- Defensive Realism Revisited, International
Security, Vol. 25, No. 3 (Winter, 2000/01), pp. 128- 161.
Robert Jervis, “Cooperation under the Security Dilemma”, World Politics, Vol., 30, No. 2
(January, 1978), pp. 167- 214.
Stephen M. Walt, Origins of Alliances, Cornell University Press, Ithaca, New York, 1987
Jack Snyder, Myths of Empire: Domestic Politics and International Ambition, Cornell University
Press, Ithaca, New York, 1991
Charles W. Glaser, “The Security Dilemma Revisited”, “World Politics”, Vol. 50, No. 1 (October
1997), pp. 171- 201.
Stefano Guzzini, Realism in International Relations and International Political Economy,
Routhledge, London, 1998
157. Marxist theories of
International Relations
Dok god je svet u biti svet nejednakih, i dok god su socijalne
razlike između ljudi ogromne, marksističke teorije imaće veliku
ulogu u razumevanju sveta u kojem živimo.
Kada se pogledaju indikatori uslova u kojima ljudi žive sve je
jasno na prvi pogled.
Ostrvca bogatih i okeani siromašnih (Injasio Ramone)
158. •
•
•
•
•
•
•
•
•
Jedna petina svetskog stanovništa živi u ekstremnom siromaštvu
Prosečni prihodi u bogatih 20 zemalja su 37 puta veći nego u dvadeset
najsiromašnijih i taj odnos se skoro duplirao u poslednjih dvadeset godina
Subvencije za poljoprivredne proizvode u razvijenim zemljama su 6 puta
veći od pomoći za razvoj koja se ukazuje zemljama u razvoju i nerazvijenim
zemljama
Carine (ne računajući tzv. necarinske barijere) za robu iz nerazvijenih
zemalja su 4 puta veće nego na robu iz zemalja OECD-a
Više od 30 000 dece umre svakog dana od zaraza koje se veoma lako
mogu sprečiti
Jedna milijarda ljudi nema pristup zdravoj vodi za piće
Ukupno bogatstvo 358 svetskih milijardera prevazilazi zarade 45 procenata
svetskog stanovništva
U Africi samo jedna trećina dece uspe da završi osnovnu školu
Afričke zemlje plaćaju svakog dana 40 miliona dolara samo na ime kamata i
otplatu dugova
159. Introduction: the continuing
relevance of Marxism
• Marx’s work retains its relevance despite the
collapse of Communist party rule in the former
Soviet Union.
• Of particular importance is Marx’s analysis of
capitalism, which has yet to be bettered.
• Marxist analyses of international relations aim to
reveal the hidden workings of global capitalism.
These hidden workings provide the context in
which international events occur.
160. The essential elements of Marxist
theories of world politics
• Marx himself provided little in terms of a
theoretical analysis of International Relations.
• His ideas have been interpreted and
appropriated in a number of different and
contradictory ways resulting in a number of
competing schools of Marxism.
• Underlying these different schools are several
common elements that can be traced back to
Marx's writings.
162. • First, all the marxist theorists share with Marx
the view that the social world should be
analysed as a totality.
• For them the academic division of the social
world into different areas of enquiry – history,
philosophy, economics, political science,
sociology, international relations etc. – is both
arbitrary and unhelpful.
• Rather, none can be understood without
knowledge of the others: the social world had
to be studied as a whole
163. • Another key element of Marxist thought, which
serves further to underline this concern with
interconnection and context, is the materialist
conception of history.
• The central contention here is that process of
historical change are ultimately a reflection of
the economic development of society
• Means of production + relations of
production = economic base of society
164. • Class plays a key role in Marxist analysis.
In contrast to liberals who believe that
there is an essential harmony of interest
between various social groups, Marxist
hold that society is systematically prone to
class conflict.
166. World-system theory
• World-system theory can be seen as a direct
development of Lenin’s work on imperialism and
the Latin American dependency school.
• Immanuel Wallerstein and his work on the
modern world-system is a key contribution to this
school.
• Wallerstein’s work has been developed by a
number of other writers who have built on his
initial foundational work.
167. • Za Valerštajna ključna forma
organizovanja društva kroz istoriju su
svetski sistemi .
• Postoje dva tipa svetskog sistema kroz
istoriju: 1) svetske imperije 2) svetske
ekonomije.
168. • Glavna razlika između njih se zasniva na tome
kako se donose odluke o raspodeli resursa
(bogatstava).
• U svetskim imperijama, centralizovani politički
sistem koristi svoju moć da preraspodeli resurse
od perifernih obalsti ka oblasti središnjeg jezgra.
• U svetskim ekonomijama nema takvog
centralnog političkog sistema već pre postoji
više međuasobno kompetitivnih centara moći.
Resursi se ne distribuiraju političkimm odlukama
nego preko tržišta koje postaje posrednik.
169. IAKO JE MEHANIZAM ZA
RASPODELU RESURSA
RAZLIČIT, EFEKAT JE ISTI:
RESURSI IDU OD PERIFERIJE
KA CENTRU
170. • MODERNI SVETSKI SISTEM JE PRIMER
SVETSKE EKONOMIJE
• Taj sistem se pojavio u Evropi početkom
16.veka, onda se proširio na ceo svet.
• vodeća snaga ovog sistema je kapitalizam
• sve se društvene institucije vremenom
menjaju i prilagođavaju promenjenim
okolnostima
• Vremenom, doći će do kraja ovog sistema
171. • tri ekonomske zone sveta: jezgro (centar),
poluperiferija, periferija;
• poluperiferije imaju neke od karakteristika i
jedne i druge oblasti
• eksploatatorski odnos koji danas postoji u
svetu i koji izvlači bogatstva iz periferije i
prenosi ga u centar
• Ovo su bili elementi prostorne dimenzije
sistema
172. • Postoje i vremenska dimenzija sistema.
Njeni elementi su: ciklični ritmovi (boom
and bust u svetskoj ekonomiji); sekularni
trendovi (dugoročni rast ili smanjenje
svetske ekonomije); protivrečnosti
(smanjiti plate, a maksimizirati profite
vlasnika); krize (kad se ova tri elementa
pojave na taj način da sistem više ne
može funkcionisati)
174. Gramscianism
• Drawing upon the work of Antonio Gramsci for
inspiration, writers within an ‘Italian’ school of
international relations have made a considerable
contribution to thinking about world politics.
175. Gramscianism
• Gramsci shifted the focus of Marxist analysis
more towards superstructural phenomena. In
particular he explored the processes by which
consent for a particular social and political
system was produced and reproduced through
the operation of hegemony. Hegemony allows
the ideas and ideologies of the ruling stratum to
become widely dispersed, and widely accepted,
throughout society.
176. • The key question which animated
Gramsci’s theoretical work was why had it
proven to be so difficult to promote
revolution in Western Europe.
• The history of the early twentieth century
seemed to suggest, therefore, that there
was a flaw in classic Marxist analysis.
• But where had they gone wrong?
177. •
•
•
•
•
Gramsci’s answer to this question revolves around his use of the
concept of hegemony.
Gramsci’s use of hegemony is also related to his understanding of
power, but it reflects a conceptualization of power that is broader
and richer than that usually encountered in the work of
contemporary realist.
Gramsci adopts Machiavelli’s view of power as a centaur, half beast,
half man: a mixture of coercion and consent.
However, the capitalist system was maintained not merely by
coercion, but also through consent.
Consent, on Gramsci’s reading is created and recreated by the
hegemony of the ruling stratum in society. It is this hegemony that
allows the moral, political, and cultural values of the dominant group
to become widely dispersed throughout society and to be accepted
bt subordinate groups as their own.
178. •
•
•
•
•
•
Indeed, according to Gramsci’s analysis, dominant ideologies
become sedimented in society to the extent that they take on the
status of unquestioned “common sense”.
All this takes place through the institutions of civil society.
Civil society is the network of institutions and practices in society
that enjoy some autonomy from the state, and through which groups
and individuals organize, represent, and express themselves to
each other and to the state. These include, for example, the media,
the education system,. Churches, voluntary organizations, etc.
Historic bloc – mutually reinforcing and reciprocal relationship
between the socio-economic relations (base) and political and
cultural practices (super-structure) that together underpin a given
order.
It is the interaction that matters
A counter-hegemonic struggle in civil society
179. • Thinkers such as Robert W. Cox have attempted
to ‘internationalize’ Gramsci’s thought by
transposing several of his key concepts, most
notably hegemony, to the global context.
180. • Robert Cox- svetski poredak
• čuvena rečenica iz jednog njegovog
članka iz 1982. godine: ”Teorija je uvek
za nekoga i u nečije svrhe. Ne postoji
teorija koja se može razdvojiti od tačke
gledišta u vremenu i prostoru”
• Dakle, znanje, teorije i bezbednost uvek
služe nekome i nečijim ciljevima.
181. • Prema Koksu velike sile koje su se smenjivale, da tako
kažemo na čelu sveta, oblikovale su svetski poredak
tako da služi njihovim interesima. Tu se ne radi samo o
sredstvima prinude putem kojih su to uradili već i o
pokušaju da se stvori podrška među onima kojima takav
jedan poredak ne donosi prednosti.
• Recimo, za dva skorašnja takva hegemona (Britanija i
SAD) takva vodeća ideja bila je slobodna trgovina.
• Priča se da to donosi dobro svima a ipak neki
dobijaju mnogo više u celoj toj situaciji.
182. Critical theory
• Critical theory has its roots in the work of the
Frankfurt School, a group of thinkers including
Max Horkheimer, Theodor Adorno, Herbert
Marcuse, and Jürgen Habermas.
• Among the key concerns of critical theorists is
emancipation, and, in particular, the human
capacities and capabilities appealed to in calls
for emancipatory action.
183. • Sam naziv kritičke teorije treba razumeti u
kontekstu onoga što je Robert Koks označio kao
teorije koje rešavaju probleme
(problemsolving theories) i kritičke teorije.
• “Problemsolving theories” uzimaju postojeće
političke i društvene odnose i institucije kao
takve i zadatak teorija jeste da probleme koji
izrastaju iz takvih odnosa reše i poboljšaju.
184. • Kritičke teorije, nasuprot tome pokušavaju
da razumeju kako su se takvi odnosi i
institucije uopšte pojavili i šta i kako treba
da bude urađeno da bi se oni promenili.
185. LJUDSKA EMANCIPACIJADEFINICIJA:
• "OSLOBOĐENJE LJUDI, KAKO
POJEDINACA TAKO I GRUPA, OD
SOCIJALNIH, FIZIČKIH, EKONOMSKIH
POLITIČKIH I DRUGIH PREPREKA
KOJE IH SPREČAVAJU DA SPROVEDU
(OSTVARE) ONO ŠTO SU ONI
SLOBODNOM VOLJOM IZABRALI DA
URADE.
186. Critical theory
• Several different understandings of
emancipation have emerged from the critical
theory tradition. The first generation of the
Frankfurt School equated emancipation with a
reconciliation with nature. Habermas has argued
that emancipatory potential lies in the realm of
communication and that radical democracy is
the way in which that potential can be unlocked.
187. Critical theory
• Andrew Linklater has developed critical theory
themes to argue in favour of the expansion of
the moral boundaries of the political community,
and has pointed to the European Union as an
example of a post-Westphalian institution of
governance.
188. New Marxism
• New Marxism is characterized by a direct
(re)appropriation of the concepts and categories
developed by Marx.
• Bill Warren deploys Marx’s analysis of
capitalism and colonialism to criticize some of
the central ideas of dependency and worldsystem theorists.
• Justin Rosenberg, who was used key elements
of Marx’s writings to critique both realist
approach to International Relations and
globalization theory
189. Bill Warren – imperialism and the
rise of third world capitalism
•
•
•
•
•
For Lenin, imperialism represented the phase where capitalism
definitively ceased to play any progressive function – imperialism
was both “the highest stage of capitalism” and its final stage. This
view become the standard Marxist and neo-Marxist position through
much of the twentieth century.
The British Marxist, Bill warren rejected this view.
In his book Imperialism: Pioneer of Capitalism (1980) he argued that
Lenin had been both empirically and theoretically mistaken.
He repeated Marx’s argument that capitalism is a necessary stage
in human development
Capitalism according to Warren, was fulfilling his historic role in the
periphery by rapidly developing the means of production, and,
crucially for a future transition to socialism, facilitating the mergence
of an urban working class. Imperialism should therefore be seen as
“the pioneer of capitalism” rather than its “highest stage”
190. •
Development of capitalism in a range of Third World countries had
brought marked improvement in material sense. This improvement
took three main forms – better health care, better education, and
greater access to consumer goods. Each of these was crucial in
laying the foundations for the long-term development of productive
forces.
• Furthermore, Warren argues that in the post-colonial era there has
been an enormous increase in the wealth and productive capacity of
Third World Countries.
• This process has, of course, been uneven, and there have been
winners and losers, but such irregularities are inherent in capitalist
development.
• Overall, Warren suggests that the picture of North-South relations
depicted by the dependency theorists and world-systems theorists is
an incomplete one.
191. • Warren’s argument is clearly a contentious one.
• Nonetheless, in one important sense he could
be viewed as being essentially correct.
Imperialism was not the “highest stage” of
capitalism as Lenin had claimed, it was rather
“the pioneer” by which the capitalist mode of
production expanded from its European
heartland throughout the globe.
192. Justin Rosenberg – capitalism and
global social relations
•
•
•
•
•
Warren focuses primarily on the economic possibilities that the
expansion of capitalism provides for Third World Countries. By
contrast, the focus of Rosenberg’s analysis is the character of the
international system and its relationship to the changing character of
social relations.
His critique of Realist International Relations Theory, especially to
realism’s claim to provide an ahistorical, essentially timeless
account of international relations.
He analyses the differences in the character of international
relations between the Greek and Italian city-states. A touchstone of
Realist theory is the similarity between these two historical cases.
Rosenberg however, describes the alleged resemblances between
these two eras as a “gigantic optical illusion”.
Instead his analysis suggests that the character of the international
system in each of these periods was completely different.
193. As an alternative, Rosenberg argues for the
development of a theory of international
relations that is sensitive to the changing
character of world politics.
This theory must also recognize that
international relations are part of a broader
pattern of social relations.
The character of the relations of production
permeate the whole of society – right up to,
and including, relations between the states.
194. • The form of the state will be different under
different modes of production, and as a result
the characteristics of inter-state relations will
also vary.
• Hence if we want to understand the way that the
international system operate in any particular
era, our starting point has to be an examination
of the mode of production, and in particular the
relations of production.
195. New Marxism
• Rosenberg uses Marx’s ideas to criticize realist theories
of international relations, and globalization theory. He
seeks to develop an alternative approach which
understands historical change in world politics as a
reflection of transformations in the prevailing relations of
production.
• Two of the core concepts in Realist theory, sovereignty
and anarchy can fruitfully be reevaluated in the light’s of
Marxist method. Both of them reflect particular features
of the capitalist era.
• Book – The Empire of Civil Society: A Critique of the
Realist Theory of International Relations, 1994
196. Marxist theories of International
Relations and globalization
• Marxists are rather sceptical about the
emphasis currently being placed on the notion
of globalization.
• Rather than being a recent phenomenon they
see the recent manifestations of globalization
as being part of long-term trends in the
development of capitalism.
• Furthermore the notion of globalization is
increasingly being used as an ideological tool
to justify reductions in workers rights and
welfare provision.
198. Introduction
• Realism, liberalism, and Marxism together
comprised the inter-paradigm debate of the
1980s, with realism dominant amongst the three
theories.
• Despite promising intellectual openness,
however, the inter-paradigm debate ended up
naturalizing the dominance of realism by
pretending that there was real contestation.
199. Introduction
• In recent years, the dominance of realism has
been undermined by three developments:
first, neo-liberal institutionalism has
become increasingly important; second,
globalization has brought a host of other
features of world politics to centre-stage;
third, positivism, the underlying
methodological assumption of realism, has
been significantly undermined by
developments in the social sciences and in
philosophy.
200. Explanatory/constitutive theories and
foundational/anti-foundational theories
• Theories can be distinguished according to
whether they are explanatory or constitutive
and whether they are foundational or antifoundational. As a rough guide, explanatory
theories tend to be foundational and constitutive
theories tend to be anti-foundational.
201. Explanatory/constitutive theories and
foundational/anti-foundational theories
• The three main theories comprising the interparadigm debate were based on a set of
positivist assumptions, namely that a denial of
the idea that social science theories can use the
same methodologies as theories of the natural
sciences, that facts and values can be
distinguished, that neutral facts can act as
arbiters between rival truth claims, and that the
social world has regularities which theories can
‘discover’.
202. Explanatory/constitutive theories and
foundational/anti-foundational theories
• Since the late 1980s there has been a rejection of
positivism, with the main new approaches tending
more towards constitutive and anti-foundational
assumptions.
• The current theoretical situation is one in which
there are three main positions: first, rationalist
theories that are essentially the latest versions of the
realist and liberal theories; second, alternative
theories that are post-positivist; and thirdly social
constructivist theories that try to bridge the gap.
203. Explanatory/constitutive theories and
foundational/anti-foundational theories
• Alternative approaches at once differ
considerably from one another, and at the same
time overlap in some important ways. One thing
that they do share is a rejection of the core
assumptions of rationalist theories.
205. Historical sociology
• Historical sociology has a long history, having
been a subject of study for several centuries. Its
central focus is with how societies develop the
forms that they do.
• Contemporary historical sociology is concerned
above all with how the state has developed
since the Middle Ages. It is basically a study of
the interactions between states, classes,
capitalism, and war.
