jhghj

1. Гимназија „Сава Шумановић“
Шид, Лазе Костића 2
Матурски рад из историје
Александар Македонски
Ученик: Ментор:
Александар Радин, IV3 професор Страхиња Радаковић
Шид, мај 2021. године

2. 2
С А Д Р Ж А Ј
1. Увод........................................................................................................................................ 3
2. Детињство.............................................................................................................................. 4
3. Александар за време Филипове владавине.......................................................................... 5
4. Александар постаје краљ...................................................................................................... 6
5. Битка на Гранику.................................................................................................................. 7
6. Битка код Иса........................................................................................................................ 9
7. Освајање Египта...................................................................................................................11
7.1 Оснивање Александрије....................................................................................................11
7. Битка код Гаугамеле ............................................................................................................12
8. Александар у Персији ..........................................................................................................13
9. Поход на Индију ...................................................................................................................16
9.1 Битка код Хидаспа.............................................................................................................16
9.2 Побуна македонске војске у Индији и после Индије.........................................................17
Историјске приче и легенде о Александру .............................................................................18
Смрт Александра Македонског ..............................................................................................19
Након смрти Александра.........................................................................................................20
Закључак...................................................................................................................................21
Литература ...............................................................................................................................22

3. 3
1. Увод
Александар Македонски, познат по надимку Александар Велики, је био краљ једне
античке државе познате под називом Краљевина Македонија. Многи га људи сматрају
највећим владарем свих времена. О Александру Македонском има много књига. У тим
књигама читамо и ово: Александар је разбио старе облике света и дао му нов облик.
Настојао је да народе у својој држави сједини, хтео је да уклони разлику између Хелена
и барбара, да измири исток и запад. Александар је у својој владавини постигао оно што
нико од владара у историји није никада постигао. Он је истовремено био краљ
Македоније, фараон Египта, краљ Персије и краљ Азије. Он је основао преко 70
градова, а најпознатији је био Александрија. Сматра се да је ту његова гробница, и због
тога су разни владари попут Гај Јулија Цезара, Октавијана Августа и Марка Антонија
учествовали на ходочашћу до Александрије у његову част. Александар није био
миљеникнарода али су га зато његови војници волели и дизали у небеса. Они су му
доделили надимак Велики. О њему су кружиле разне легенде. Причало се како је он сам
син Зевса. Александар никад није изгубио битку у своме животу. Овај матурски рад
представља целокупни живот и његову оставштину. Описује се како је дошао до
највећег царства античког света који се протезао од Грчке до Северозападне Индије.
Поред његове владавине, Александар је био учен човек и имао је много поштовања
према филозофима, писцима и учитељима. Највише поштовања је имао према Хомеру.
Прихватао је персијске обичаје како би заварао Током своје младости, Александар је
био учен од стране Аристотела све до своје 16. године. Након убиства Филипа II.,
Александар је наследио свог оца, а такође и велико и јако краљевство и искусну војску.
Александар је постао главни генерал Грчке и искористио је ово овлашћење да покрене
пројекат свог оца да води све Грке у освајању Персије. 334. године пре нове ере,
Александар је напао Персијско царство и започео је низ освајања који су трајали десет
година. После освајања Анадолије, Александар је разбио моћ Персије у низу
одлучујућих битака, а нарочито у биткама код Иса и код Гаугамеле. Затим је свргнуо
персијског краља Дарија III и освојио је цело Ахеменидско царство1. У том тренутку,
његова империја се протезала од Јадранског мора до реке Инд. Александар је настојао
да стигне до "краја света и Великог мора" и напао је Индију 326. године пре нове ере,
освајајући важну победу над краљем Порусом у бици код Хидаспа. Александар се на
крају ипак вратио на захтев својих трупа. Преминуо је у Вавилону, без спровођења низа
планиранихкампања које би започеле инвазијом на Арабију. У следећим годинама
након његове смрти, низ грађанских ратова распорио је његово царство, што је
резултирало успостављањем неколико држава којим су управљали Дијадоси.
1 Ахемединско царство – Прво персијско царство

4. 4
2. Детињство
Рођен је 326. године пре нове ере у Северној Грчкој у граду Пела. Његови родитељи су
били Филип II Македонски и епирска принцеза Олимпијада. Одрастао је са сестром на
двору. Имао је близак однос са мајком јер отац никад није био на двору. Филип је време
проводио у војним походима и ванбрачним активностима. Филип је имао више жена и
синова али Олимпијада му је била једина законита жена и Александар једини законити
син. Олимпијада је била одличан узор Александру, али ипак њега је вређало то што му
отац никада није кући. Какогод било Филип II и Олимпијада су нашли заједничку траку
у томе што су улагали у Александрово образовање и васпитање. Филип II је полагао све
наде у њега и због тога је био веома строг према Александру. Александар је због те
строгоће васпитаван на спартански начин. Због Филипове суровости створила се
гласина да је једном приликом бацио Александра у чопор лавова. Александров дан је
почињао пре свитања, након оскудног доручка. Филип II је задужио Аристотела да
подучава младог Александра и децу осталих племића. Аристотел их је три године учио
о филозофији, поезији, науци и политици. Како су дани пролазили, он је извршавао
своје строге војничке дужности заједно са синовима осталих племића. Обучаван да
командује војницима и да их предводи, зближио се са оцем. Захваљујући оваквом
начину живота, постао је стамен и издржљив, одан стоичкој етици. Александар је био
очаран Хомеровом Илијадом и због ње је увек сањао да буде херој. Деца које је
Аристотел учио поред Александра су: Птоломеј, Хефестион, Касандар, Неарх и
Филота. Већина ових момака су постали генерали у Александровој војсци. Његов
најближи и највернији пријатењ је био Хефестион (слика 2.). Сматра се чак да је био и у
љубавним односима са њим. Прича се да је са 10 година успео да припитоми дивљег
коња којег чак ни вешти коњушари нису могли. Тај коњ се звао Букефало који га је
годинама пратио у биткама.
.
Слика 1. Слика 2.
.

5. 5
3. Александар за време Филипове владавине
Са 16 година се окончало Александрово образовање. Док је Филип био у ратним
походима, Александар је био сам у држави. Филип је за сваки случај оставио са њим
два генерала Пармениона и Антипатра. Баш у то време десила се побуна племена
Мајђана у Тракији. Александар је тад први пут кренуо у ратни поход и угушио побуну
уз помоћ генерала. То подручје је колонизовао грчким становништвом и основао град
Александропољ. Такође је угушио и побуну Илира. Учествовао је у битки код Херонеје
против Хелена. Говори се да је он први провалио у свету чету Тебанаца. После победе у
бици код Херонеје, отац и син кренули су ка Пелопонезу и заузели Хеленске градове.
Сви су их дочекали са добродошлицом, осим Спартанаца. Филип је основао Коринтски
савез 338. године пре нове ере. Због тих успеха Филип је веома волео свога сина и са
задовољством је слушао када су Александра називали својим краљем, а Филипа својим
војводом. Међутим многе свађе и неслагања су се јавила између Филипа и Александра.
То је била последица Филиповихженидби и прељуба. Свађа Александра и Филипа
достигла је свој врхунац када је Филип одлучио да се ожени младом Клеопатром.
Олимпијадини и Филипови односи супостали све гори. Због своје љубоморе,
Олимпијада је раздраживала Александра против Филипа. Највећа размирица је била
када се Клеопатрин ујак Атал опио на свадби и викао како ће Филип и Клеопатра
родити новог наследника. На те његове речи Александар је плануо и рекао: „Шта,
несрећо, зар ти сматраш мене за копиле?“2 Потом је бацио пехар са вином на Атала,
што је навело Филипа да тргне мач и крене на свога сина. На своју и синовљевусрећу
Филип се оклизнуо од гнева и пијанства и пао. Тај пад подстакао је Александров
подругљиви коментар: „Гледајте, људи, тај се спрема да из Европе прелази у Азију а
овамо не може да иде од столице до столице а да се не сруши.“ 3 Након тог догађаја
Александар и Олимпијада нису више имали разлога за останак у земљи те су
добровољно отишли у изгнанство. Први период изгнанства, Александар је провео са
својом мајком код њеног брата, а касније је отишао у Илирију. Филип је током
несугласица посетио кућног пријатења Демарата из Коринта и отворено му рекао шта
мисли о томе. Пошто су се изруковали и поздравили, запита га Филип како ствари стоје
са слогом међу Хеленима и он одговори :“Баш ти доликује, Филипе, да водиш рачуна о
Хелади кад си своју кућу испунио толиким свађама и невољама!“ 4Тако се Филип
опаметио и Александру послао Демарата који га је нагповорио на повратак и помирење
са оцем. Своје освајачке циљеве Филип је почео да усмерава према Персији. Спремао
се за рат. Македонци су ушли у Малу Азију када је до њих стигла вест да је њихов
војсковођа убијен. Наиме Филипа је убио његов телохранитељ Паусанија. На престолу
наследиће га његов политички и војно изразито способан син Александа
2 др Милош Н. Ђурић, Историја старих грка до смрти Александра Великог у одабраним у изворима,
Београд 1990, стр. 213
3 др Милош Н. Ђурић, Историја старих грка до смрти Александра Великог у одабраним у изворима,
Београд 1990, стр. 213
4 др Милош Н. Ђурић, Историја старих грка до смрти Александра Великог у одабраним у изворима,
Београд 1990, стр. 213

6. 6
4. Александар постаје краљ
Како у Македонији није било подразумевано да престо наслеђује владарев син, дошло
је до појаве многих конкурената након Филипове погибије. Међутим његови најоданији
људи обезбедили су да место новог краља припадне његовом двадесетогодишњем сину
Александру. Своју власт млади владар морао је да обезбеди, убивши све своје могуће
супарнике међу којима је био и његов брат Каран. Ступајући на престо, Александар се
сусрео са мноштвом зависти и љубоморе, а и ситуација коју му је отац оставио у
Хелади није била баш најзахвалнија неискусном владару. Филип је Хеладу освојио
оружјем, али њени становници још увек нису били навикли на покорност и
послушност. Александар је мислио да свој положај мора обезбедити одлучношћу и и
храброшћу јер би се у супротном његов народ окренуо против њега. Стао је на крај
варварским покретима и ратовима који су избили његовим доласком на власт. Изненада
крене у Тракију на Трибале и Илире јер је сазнао за њихове побуне. Трачани и Трибали,
чувши за Александров долазак, заједно са својим владаром Сирмом, побегоше на
острво Пеука. Већина Трибала је побегла у правцу из којег је Александар кренуо,
међутим он их стиже. У том прогону погинуло је око три хиљаде Трибала, а јако мало
њих је живо заробљено због густе шуме у коју су побегли. Поразивши Трибале, крену
даље ка Гетима. Они се нису опирали ни првом Александровом коњичком нападу јер су
већ страховали од његове чудесне смелости коју је оказао тиме што је за једну ноћ
прешао преко највеће реке Истра. Александар заузе град и целу имовинукоју су Гети
оставили за собом приликом бега. Он развали град и без жртава тога дана одведе војску
у табор. Тада Александру дођоше посланици од осталих независних народа који се
настањују крај Истра, и од Сирма, краља Трибала, и од Келта, који су били насељени на
Јонском заливу. Сви изјавише да су дошли јер желе Александрово пријатељство, а он је
са свима разменио залоге верности. Келте је именовао пријатељима, прогласио их
савезницима и послао их назад у домовину.
У међувремену до Александра је дошла вест о побуни Тебанаца. Одлучио је да се
појави тамо као јунак и покаже Демостену да више није дете већ прави владар.
Дошавши пред Тебу, дао је Тебанцима прилику да се покају, међутим они ту прилику
нису искористили. Те је Александар послао Македонце у рат. Тебанци су у овај рат
ушли са много мање људи, али су се борили са срчаношћу и храброшћу, међутим ни то
није било довољно. Теба се нађе опкољена Македонском војском и већина Тебанских
војника погину у самом боју а град буде освојен и до темеља срушен. Чим су остали
Хелени чули за пораз Тебанаца, Аркађани, који су кренули од куће, да помогну
Тебанцима, осудише на смрт оне који су их потакнули на ту помоћ. Застрашујући
пример Тебе умирио је Грке. Атина је Александру упутила делегацију с честиткама,
Етолија се покорила, Елида се вратила под власт Македоније. Александар је пристао на
изручење Демостена и других војсковођа антимакедонске опозиције. У Грчкој је опет
био успостављен мир. Сада је Александар могао да се прихвати задатка који му је
Филип оставио, тј. да крене у поход на Персију

7. 7
5. Битка на Гранику
Када је средио ствари у Грчкој Александар се запутио у Малу Азију да доврши оно што
је Филип II започео. Прва Александрова битка против Персијанаца је била битка на
Гранику. (слика 3.) Александру су јавили његови извидници да је непријатењ са друге
стране реке. Парменион му је саветовао да преноће и да сутрадан сигурно пређу реку и
нападну. На то му је Александар одговорио да би се он стидео кад не би одмах прешли
„поток“5 и да би Персијанци мислили да су равни Македонцима у борби јер им се још
ништа страшно није догодило. Кад је то рекао он и Парменион се поделише, један оде
на лево крило а други на десно. На крају десног крила Александар постави
Парменионовог сина Филоту који је водио гардијску коњицу, стрелце и копљанике.
Коњицује водио Филип, син Менелајев, Трачане је водио Агатон. Са друге стране
персијска коњица је имала 20 хиљада војника, а стране најамничке пешадије било је
негде мање од 20 хиљада војника. Коњица се распоредила дуж реке у раширеној линији
уз обалу, а пешадија иза коњице. Онде где су Персијанци угледали самог Александра,
ту су на обали поставили своје коњичке чете у збијеном реду. Неко време обе војске
стајале су мирно на обали, пуне страха за исход битке, на обе стране владала је дубока
тишина. Персијанци су чекали када ће Македонци угазити у реку, да их нападну када
буду из ње излазили. Међутим Александар се вине на коња, викне својим најближим
војницима да пођу за њим и да се покажу као прави војници. Нареди извидничкој
коњици, као и Пеоњанима, као и одреду пешадије и пред њим коњичкој чети
Сократовој да први газе у реку. Уз звук трубе и уз певање песме у част Енијалија, пође
у реку са десним крилом, раширујућу укосо своју линију у низ воду, да га Персијанци
не би напали са бока кад буде излазио. Персијанци су прво напали одозго, једни
бацајући копља с виших обалских места у реку, а други силазећи на нижа места све до
воде. Тада у коњици настаде гужва, једни су из реке хтели да се попну на обалу, а други
су покушавали да то спрече. Македонци су се од персијских копља бранили својим
ударним копљима. Како су бројем били много слабији, Македонци су уосталом при
првом нападу имали невољу, нарочито зато што су се бранили на несталном земљишту
и у исти мах из реке, а Персијанци су се борили са обалске висине. Македонски
ратници који су се са Персијанцима ухватили у коштац, ма колико храбро се борили
били су поражени. Александар се са својим десним крилом већ налазио у Персији и
ударао на Персијанце најпре онде где се највише сабила њихова коњица и где су се
находили њени руководиоци. Ту је око Александра беснела жестока борба и у њеном
току су македонска одељења једно за другим могле без тешкоћа прелазити реку. То је
била коњичка али је више личила на пешадијски окршај, ту је нападао коњ на коња,
борац на борца, Персијанци су покушавали да спрече македонце да се попну на обалу а
Македонци су тежили да кроче на тло. При томе су сада Александрови борци били
надмоћнији не само снагом и ратничким искуством него и тиме што су се копљима
5 „поток“ – овим изразом Александар исмева реку Граник

8. 8
борили против џилита6. Александру се сломило копље у по битке, он се борио са пола
копља све док му Демараг Коринћанин није дао своје. Он је са тим копљем убио
Даријевог зета Митридата. У том тренутку насрне на Александра персијски војник
Ресак и сабљом га удари у главу и одсече му пола шлема, али Александар у тај мах
удари у њега копљем у груди и обори га са коња. Док се Александар не окрене Ресаков
брат Спитридат повуче сабљу на Александра. Међутим и близини је био Александров
генерал и добар пријатељ Клит који је предухитрио Спитридата и одсекао му руку.
Како су Персијанце већ са свих страна копља гађала у лице,и њихсаме и њихове коње,
и коњица их потискивала, а уз то им и лака пешадија, која је била примешана у коњицу,
јаде задавала,они стану узмицати на страну где се Александар борио у првим редовима.
А кад им се и средина почела повлачити, на оба крилиа буде одсечена и њихова
коњица, и тако настане опште бежање. Од персијске коњице погине отприлике хиљада.
Слабо су је, наиме, гонили, јер се Александар окренуо на страну најамничку војску,
која је у гомили остајала у свом првом положају више зато што се чудила неочекиваном
преокрету него што је била тврдо решена за борбу. На њу Александар поведе фалангу,
а коњици нареди да са свих страна удари на њу, и на тај начин она, опкољена, буде за
кратко време побијена, тако да нико није умакао, осим ако се ко сакрио међу оне што
су погинули, а заробљено их буде око две хиљаде. Погинули су и доста персијских
војвода међу којима су најпознатији Омар, Нифат, браћа Ресак и Спитридат,
Митробузан, Даријев зет Митридат, Даријев син Арбупал и Даријев шурак Фарнак. Од
македонске коњичке гарде погинуло их је при првом нападу око двадесет и пет.
Њихови кипови од туча стоје у Дији, а израдио их је по Александрову наређењу Лисип,
који је једини имао ту почаст да израђује и лик Александров. Од остале коњице пало их
је шездесет, а од пешадије око тридесет. Сутрадан их Александар сахрани у њиховој
војничкој спреми и уз остале уобичајене почасти,а њихове родитеље и децу ослободи
од давања прихода од земљорадње, као и од свих осталих пореза. А постара се и за
рањенике, сам их све обиђе и разгледа им ране, питајући их како је ко рањен, и
допуштајући свакоме да исприча своја дела и да се тиме похвали. А сахрани и
персијске војводе, као и хеленске најамнике који су били погинули на страни
непријатеља. А оне што их је заробио окује и пошаље у Македонију да обрађују земљу,
зато што су се, супротно општој хеленској одлуци, као Хелени, борили против Хеладе
за варваре. Потом у Атину пошаље три стотине потпуних персијских ратних опрема
као заветни поклон Атини на тврђави и нареди да се на тај плен стави овај натпис:
„Александар, Филипов син, и Хелени осим Лакедемоњана, од варвара који живе у
Азији.“
Слика 3.
6 џилит – лагано копље које је првенствено дизајнирано за бацање, далекометно оружје

9. 9
6. Битка код Иса
Следећа битка Александра је била Битка код Иса. (слика 4.) Док је боравио у Малу,
Александар је дознао да се Дарије, владар Персије, утаборио код Соха. Ово место је
припадало Асирији. Војска је Александру предлагала да одмах пође на Дарија и
Персијанце, он је тада похвали, и ипак одлучи да ће кренути сутрадан. Александров
план покварила је киша која их је приморала да остану пар дана дуже у табору. У
међувремену, Александар се разболе и битка би отказана. Дарије охрабрен
ишчекивањем прихвати мишљење да Александар неће кретати даље, него да оклева
када Дарије креће напред. Персијски саветници такође су охрабривали Дарија да
нападне и да ће без потешкоћа однети победу. Дарије, дакле превали брда, код
такозваних Аманских кланаца, продре до Иса и тако неприметно стиже Александру иза
леђа. После освојења Иса зароби Македонце који су због болести били остали и сви их
после злостављања поубијају. Сутрадан се помакне до реке Пинара. Када је Александар
чуо да му се Дарије налази за леђима, та му се вест испрва чинила невероватна. Зато
нареди да се неколико људи из његове гарде укрца на лађу с 30 весала и пошаље их Ису
и извиди да ли ова вест одговара чињеницама. Тада он сазове генерале, комаданте
Есхадрона и руководиоце савезничких чета и подстакне их да буду храбри. Рекао је
како ће се Хелени на Даријевој страни борити за никакву плату, а да ће борци у
његовим редовима бранити драговољно част Хеладе. Рекао је како су ту и Трачани,
Пеоњани, Илирци и Агријани, најснажнији и најубојитији европски народи.
Александар им најпре нареди да једу, и пошаље у правцу кланца извиднике да извиде
преваљеи пут. Кад је пала ноћ, сам са целом својом војском крене да кланце поново
запоседне. Чим је око поноћи обезбедио прилазе, даде војсци да онде проведу ноћ у
одмору, пошто је сигурно подставио ноћну стражу. Сутрадан је сишао са кланца на
друм и повео колону ка Персијанцима Чим је Дарије извештен да се Александар
примиче у бојном реду, он преко реке Пинара пребаци око 30 хиљада коњице и 20
хиљаде лаке пешадије, да би осталу своју војну силу мирно распоредио. Цела војска
коју је Дарије повео бројила је око 6 стотина хиљада бораца. Када је Александар,
примичући војску напред дошао на мало отвореније земљиште нареди да се коњица
развије у борбу и одреди им положај. Када је Дарије распоредио своју војску, он оној
коњици коју је преко реке померио напред у намери да мирно распореди своју војску
даде знак да се повуче. Када је у том тренутку Александар видео да је готово цела
Персијска коњица постављена на простор где је он поставио само Пелопонежане и
осталу савезничку коњицу, он пошаље појачање. Појачање је добило инструкције да се
постави тако да непријатељ не примети промене. Александар је своју војску неко време
водио напред дајући јој често да се одмори, јер је уопште лагано помицање напред
сматрао за корист. Дарије, са својим Персијанцима, онако како их је поставио није
ишао напред него је остајао на обали реке.У томе су Александар и његови борци
налазили доказ да је Дарије изгубио самопоуздање. Када су се војске приближиле једна
другој Александар је охрабривао своје војнике. Са свих страна позивали су га да више
не оклева, него да удари на непријатеља. Александар је ипак свој напад настављао

10. 10
споро. Када се македонска војска нашла на домашају стрелаца, Александрова гарда се
баци у реку да би брзниом напада уплашили Персијанце.Чим је почела борба, лево
крило Персијске војске приморано је да се повуче и ту Александар и његови борци
победе. Упорна борба развила се када су Хеленски најамници у Даријевој војсци
ударили на фалангу баш тамо где су опазили најширу празнину. Најамници су
покушавали да Македонце потисну у реку и да они својој војсци која је већ бежала
обезбеде победу. Македонци нису хтели да заостану за Александровим већ видним
подвигом и да потамне славу фаланге која је сматрана за непобедиву. Између Хелена и
Македонаца било је и националног супарништва. Ту су пали Птолемеј и 120 других
угледних Македонаца. Када видеше да су Персијанце пред собом већ натерали на
повлачење, они се окрену против Даријевих страних најамника и направе покољ. Али
ни Персијска коњица која је била постављена против Тесалске није за време борбе
остала на оностраној обали него пређе реку и свом жестином нападне Тесалске одреде.
Тада почне бесан коњички бој. Персијанци се нису повукли све док нису опазили да је
Дарије побегао и да је њихову откинуту најамничку војску Македонска пешадија
искасапила. Тада настане пресудно и опште бежање. Подједнако је страдала Персијска
коњица као и пешадија. Чим је Дарије приметио да је Александар његово лево крило
нагнао у бежање, и да је ту прекинута веза с осталом војском, он одмах на својим
колима стане бежати међу првима И докле год је бежао по равном земљишту, спасавао
се колима. Али кад је наишао на кланце и друге препоне, он остави своја кола и баци
штит и кафтан7, остави, чак, и лук на колима, па узјаше на коња и тако продужи
бежање. И само ноћ која се ускоро спустила спасе га да га Александар не зароби. Докле
год се, наиме видело, Александар га је у скок прогонио, и тек онда кад се neh хватао
мрак, тако да човек пред собом ништа није видео, он пође натраг својој војсци, али,
ипак, узме са собом Даријева кола, штит, кафтан и лук. Он је, наиме, прогоњење
исувише касно почео, јер чим је фаланга 8 била отргнута, он је савио на лево и у
прогоњење није кренуо све дотле док није видео да су страни најамници и персијска
коњица од реке потиснути. Пали су скоро сви персијски комаданти и 100 хиљада људи
и више од 10 хиљада коњаника.
Слика 4.
7 Кафтан – врсте дуге горње хаљине
8 Фаланга – тесно збијен одред пешадије четвороугластог облика са дугим копљима

11. 11
7. Освајање Египта
Након освајања хеладских градова у Малој Азији, Александар се запутио ка Египту.
(слика 5.) Александар је у Египат ушао као ослободилац 322. године пре нове ере.
Освојио га је без рата. Народ га је прогласио Египатским
фараоном и сином Бога Амона. Када је дошао у
Египат, прешао је реку Нил и запутио се ка
Мемфису како би принео жртве Апису 9 и осталим
египатским Боговима. Затим је кренуо пловити
реком Нил.Отпловио је до града Каноба и
отпловио је језеро Марију. Ту је одлучио да оснује
велики Хеленски град, најпознатији град који је
основао и који ће касније имати велики утицај,
чувену Александрију.
7.1 Оснивање Александрије
Александар, је намеравао, кад је Египтом завладао, да себи у спомен оснује велик и
многољудан хеленски град и да му надене своје име. Инспирацију да то уради му је
давао Хомер. Претходни послови већ су толико напредовали да је по плановима својих
неимара хтео да одмери и огради једно место, веће него иједно друго. Тада сни један
чудан сан. Учини му се као да је поред његова одра стао некакав старац као снег беле
косе, говорећи му ове стихове:„Острво некакво има у јако валовитом мору, баш пред
Египтом лежи, а Фаром зову га људи.“10 Чим устаде, Александар одмах крене према
томе Фару, који је тада још био острво, мало даље од Канопскога ушћа, а данас га
насип саставља с копном. Ту, дакле, угледа место које се одликовало подесним
положајем. То је комад земље што у облику широке превлаке сасвим згодно раставља
велико језеро од мора, које се завршава у пространој луци. Кад је Александар све то
видео, рече: „Та Хомер у сваком погледу заслужује дивљење, али још нико не знаде да
је он и најмудрији неимар!“. У исти мах нареди да се изради нацрт града према месним
приликама. Али креде нису имали. Зато су узимали јечмена брашна, па су њиме по
црној земљи повлачили један полукруг, уз чију су се унутрашњу периферију
прислањале две праве линије, тако да су се од ивице до ивице у једнакој величини
састајале у облик хламиде11 Александар се овом нацрту веома обрадовао, кад ето ти
наједаред од реке и језера у густим јатима птица свакакве врсте и величине, које су као
облаци слетале на поменути нацрт, тако да од онога брашна не остаде ни једне мрвице.
Већ се и краљ од тих птица упла-шио, али га гатари стану храбрити објашњењем да ће
град који он оснива бити веома богат и моһан, и да һе хранити људе свих народа. Стога
надзорницима грађења нареди да отпочну посао.
9 Апис – египатски Бог у облику бика
10 др Милош Н. Ђурић, Историја старих грка до смрти Александра Великог у одабраним у изворима,
Београд 1990, стр. 224
11 Хламида - македонске ратне кабанице.
Слика 5.

12. 12
7. Битка код Гаугамеле
После битке код Иса и освајања Египта, Александар се запутио ка Персијском царству
у финалну битку против Дарија. Дарије је скупио најбоље војнике до сада, кружиле су
приче да је чак окупио милионску војску. Пред битку догодило се помрачење месеца.
Александрови пријатељи су се уплашили када су видели непријатеље и предложили да
нападну по ноћи и тако изненаде персијску војску. Александар им је одговорио са
његовом чувеном изреком: „Ја не крадем победу“. Неки су мислили да је тај одговор
детињаст, а некима се учинио неустрашив. Александар је спокојно спавао ту ноћ. То је
приметио његов генерал Парменион који се чудио како је миран и спокојан у вези
битке. Парменион га је питао зашто је тако спокојан као да је већ победио, а не да га
очекује највећа битка до сада. Александар му је само одговорио „ Шта? Зар ти не
мислиш да смо већ победили кад напослетку не морамо лутати и у далекој и
опустошеној земљи прогонити Дарија који се клони сваке битке?“ Али не само пре
битке него и усред саме опасности он се показао велик и прибран својим промишљеним
закључцима и нарочитим присуством духа. Док је битка трајала, лево крило под
Пармениона се почело повлачити и доспевати у неред, јер је бактриjска коњица с
великом хуком и свом жестином ударила на Македонце, те је Мазеј око крила фаланге
послао коњаниқе да навале на чуваре коморе. Те две околности збуњивале су
Пармениoнa, и он зато пошаље Александру гласнике с поруком да је табор с комором
изгубљен ако са чела што брже може не пошаље јаку помоћ онима позади. Александар
је баш у тај тренутак хтео да своме крилу даде знак за напад. Али кад је чуо шта му
Парменион поручује, одговори гласницима ово: „Парменион није паметан или је
полудео; у збуњености он је зацело заборавио да ће победницима пасти у руке и оно
што припада непријатељима, а поражени не смеју водити рачуна о благу и робовима,
него морају мислити само на то како ће у боју славно и часно погинути!“ У тај мах
Александар се највише поразговорио с Тесалцима и с осталим Хеленима. Они га
охрабрише вичући да их води на варваре. Тада он узме своје копље у леву руку, подиже
десну к небу и стане се, молити боговима да, ако је он доиста потомак Зевсов, одбране
Хелене и помогну им! Тај призор је сва срца испунио великом смелошћу, тако да су
једни друге почели подстицати да крену на непријатеља,коњица у скок јурну а за њом у
пуном трку фаланга као талас. Али још пре него што су се предњи редови сукобили,
Персијанци се повукоше. Настаде жестоко прогоњење (слика 6.) , јер је Александар
побеђено крило хтео да преусмери ка средишту где је у његовој дубини уочио Дарија
како се својом лепотом и величином истиче изнад свих. Дарије је могао само
посматрати како његова војска пада међу његовим очима и како се најхрабрији војници
жртвују како би заштитили свога цара. Дарије је због тих призора зајахао своју кобилу
и дао се у бекство. Овај пут није имао шансе да умакне Македонцима, али ипак га је
спасила вест како Парменион губи на другом крилу и како му треба помоћ. Александра
то разљути али ипак крене у помоћ Пармениону. Падао је мрак па је хтео окончати
битку и зато нареди трубачима да објаве повлачење. Велико брзином је јахао према
угроженом крилу али примети како су Персијанци и ту поражени и како беже да спасу
живу главу.

13. 13
Слика 6.
8. Александар у Персији
После битке десио се потпун слом Персијског царства. Александар је проглашен за
краља Азије и од персијских држава. Због победе у битки код Гаугамеле, Александар је
приносио величанствене жртве Боговима и награђивао је све државе-градове у свом
краљевству. На путу ка Персији, освојио је Вавилонију која му је предала земљу без
оружане борбе. У Вавилонији је пронашао богат извор нафте. Такође наредио је
Вавилонцима да поново саграде све оне храмове које је Ксеркс срушио. На путу ка
Персији Александар се суочио са племеном Укшана. Даријево прогоњење је
настваљено, бежао је кроз целу земљу. Када је Александар пронашао Дарија, он је већ
био мртав, убио га је издајник по имену Сатрап Беса. Он се прогласио новим
персијским владаром и обећао Александру да ће га срушити. Александар је био бесан
због тога што је овај убио Дарија и наредио је војницима да га ухвате. Када он беше
ухваћен, македонски војници га растргаше. После освете Дарија, узима Даријевог брата
за пријатеља. Такође Александар се величанствено односио према Даријевој
породици, третирао их је боље него Дарије. Имао је велику дозу поштовања према
њима. Допустио им је да сахране све персијанце које су желели. Царицу Персије су
сматрали најлепшом женом Персије, као што су сматрали да је Дарије најлепшег лица
и стаса. Ћерке су такође личиле на њих. Александар је ипак сматрао да треба сам себе
да савлађује него непријатеље да побеђује и зато се никад није усудио да дотакне неку
од ових жена. Александар је са војском сишао да Каспијског мора, био је очаран њиме.
Имао је слађу воду од других мора. За то време његове људе нападну варвари и отму
му коња Букефала. Њега је то расрдило па им је запретио ако не врате коња да ће им
побити и жену и децу. Они му ипак вратише коња и предаду своју слободу и своје
градове њему у руке. Александар после тога чак исплати отмичарима откупнину за
Букефала. Одатле крене у Партију. Тад први пут обуче персијску одећу. Он је прихватао

14. 14
персијске обичаје само зато да би му се народ покорио и како би спао јаз између
Персијанаца и Грка. Грцима се нису свиђали ови нови обичаји. Најтеже су прихватали
то што су морали да клече на двору пред њим. Прочуле су се гласине како
Парменионов син Филота прави заверу против Александра. Стога је наредио да га
погубе, али такође да погубе и његовог оца, Александровог главног генерала
Пармениона, који није имао везе са завером. Александар се бојао његове реакције,
пошто је Парменион увек био тај који се смео пред битке Александру противити.
Парменион и Филота су били сурови непријатељи поводом увођења персијских
обичаја. Грцима трње у око је било и персијско племство на двору. Придобио је војску
својим чувеним говорима да остану са њим у Персији, како би могли кренути у дање
походе. Иако је прихватао персијанске обичаје, такође је уводио њима македонске
обичаје. Скупио је тридесет хиљада младих Персијанаца и наредио им да изучавају
хеленску просвету и да се уче употреби македонског оружја. Александар је узео једну
персијанску лепотицу по имену Роксана (слика 7.) за жену. Његов верни друг
Хефестион је био уз њега и за прихватање обичаја, па је зато преко њега завршавао
послове са Персијанцима, а Кратер је остајао веран својим домаћим обичајима па је
зато преко њега свршавао послове с Хеленима и Македонцима. Сматрало се да је
Хефестион био пријатељ Александров, док је Кратер био пријатељ краљев. Зато
Хефестион и Кратер нису били у добрим односима. Александар им је каснио претио и
јавно их извређао због тог њиховог непријатељства. Мало касније искрсао је један
случај са Критом. Наиме Александру је стигло најизврсније воће из Хеладе и тим
поводом је позвао Клита да га проба заједно са њим. Они су се ту запили и наредили
певачу да пева песме које су исмевали неке македонске војсковође зато што су пре
неколико дана били поражени од Персијанаца. Клиту је то засметало и оштро је
одговорио Александру: „Није лепо у присуству варвара и непријатеља ругати се
Македонцима, макар то била несрећа, они су и даље бољи од оних који им се
подсмевају“12. Клит му је, под дејством алкохола, све отворено рекао у лице. То је
Александра разбеснило и ушао је у оштру и отворену препирку са Клитом. То је
прерасло у физички обрачун. Александар узме јабуку и удари Клита у главу. Војници су
покушали да их раставе и смире. Александар је наредио трубачу да труби како би
војску подигао. Овај је то одбио и због тога је добио шамар од Александра. Касније је
због тога дела био награђен. Александар у налету гнева узе копље и крене на Клита и
прободе га кроз стомак. Клит паде и издахну. Александар, видећи шта је учинио,
извуче копље и крене сам себе да удари како би извршио самоубиство. Ипак у том
тренутку његови чувари га ухвате за руке и спрече га у том подухвату. Александар је ту
ноћ провео горко плачући. Кајао се због свега што је урадио. Дуго га нису смирили, док
му није врач Аристандар рекао да је Клиту то било суђено, и да је сам предвидио у сну
како седи поред Пармениона. Александар затим крене маштати о походу на Индију и
12др Милош Н. Ђурић, Историја старих грка до смрти Александра Великог у одабраниму изворима,
Београд 1990, стр. 233

15. 15
крене се спремати за рат са њом. После рата са Индијом Александар се вратио у
Персију и извршио свадбу у Сузи. Ова свадба је позната под називом Свадба истока и
запада (слика 8.). Александар се оженио Даријевом старијом ћерком Статејром,
Хефестион млађом Дрипетом, такође су се остали генерали и његова војска оженили
персијанкама.
Слика 7.
Слика 8.

16. 16
9. Поход на Индију
Александар је сањао као мали да ће покорити цео исток, и да би дошао до тог циља,
следеће што је урадио је то да је кренуо у поход на Индију. Александар је имао на
располагању 40 хиљада војника. Препрека му је био краљ Пор (слика 8.)
Бојеве са Пором је описао сам Александар у својим писмима. Слика 9.
9.1 Битка код Хидаспа
У средини између њихових табора текла је река Хидасп, Пор је на
другој страни наместио слонове и посматрао да Македонци не пређу
реку. Кренула је јака олуја, и од громова погине доста Порових
војника. Александар за време олује пређе реку, прича се да је вода
била војницима до груди. Александар је тада рекао „О, Атињани,
бисте ли сада поверовали коликим се опасностима излажем, само да
стечем вашу похвалу“13 Када је прешао ушао је у кишне прашуме и
сасекао у борби Поровог сина који је имао исто има као отац. Натерао
је индијску војску у бежање. Из тога је Пор закључио да је
Александар прешао реку и зато крене на њега са својом војском.
Александар је напао лево крило, док је његов војсковођа Кено кренуо
на десно крило Порове војске. Македонци су се први пут суочили са
слоновима у бици на Хидаспу (слика 10). Александар је видео у борби Пора, био је
висок 4 лакта и 1 педаљ14. Због величине и крупноће свог тела био је сасвим сразмеран
са слоном на којем је седео, иако је имао највећег слона. Александар је кренуо да
јуриша кроз војску на њега. Индијска војска га је тешко ранила, и убили су својим
копљима његовог коња Букефала. Фаланга је тешко држала линију, слонови су је лако
разбијали. Битка на Хидаспу се памти као крвава битка. Александрове трупе су
великом жестином успеле да пробију до њега и да га спасу. Македонци су их боли
копљима и плашили ватром. Слонови су подивљали и кренули су да газе војнике. Битка
је трајала 7 сати. Иако је индијска војска била поражена краљ Пор није престајао да се
бори. То је све одушевило, поготов што га је његов слон бранио док је могао да стоји на
ногама. Због те одушевњености Поровом храброшћу Александар је хтео да преговара
са Пором. Грчки историчар Аријан је записао разговор између њих двојице. Александар
га је упитао: „Шта би желео да урадим са тобом“, а на то му је Пор одговорио „Да ме
третираш као хероја“. Након тих речи, одушевљени Александар је ослободио Пора.
13 др Милош Н. Ђурић, Историја старих грка до смрти Александра Великог у одабраниму изворима,
Београд 1990, стр. 235
14 4 лакта и 1 педаљ – 2m изражено у старим библијским мерама.Лакат је у старо време износио 44,5cm
док је педаљ износио 22,2cm

17. 17
Слика 10.
9.2 Побуна македонске војске у Индији и после Индије
Тешка борба против Пора унела је у Македонску војску малодушност. Били су уморни
од рата и нису имали воље да наставе даље. Александар је планирао да пређе реку Ганг,
али македонска се побуни јер је била предубока. Притом се растурио глас да индијски
краљеви Гардарана и Прешана имају осамдесет хиљада коњице, две стотина хиљада
пешадије, осам хиљада бојних поља и шест хиљада слонова. То је у Македонској војсци
изазивало страх и сумњу у себе, знали су да не могу да парирају тој војсци, јер су се и
са Поровом војском намучили а он је имао двадесет хиљада пешака, две хиљаде
коњаника и нешто више од пет стотина слонова. Александру таква реакција војске је
изазвала гнев и незадовољство. Сматрао је ако се сад повуче да само признаје пораз, и
да његови досадашњи успеси ништа не значе ако не пређе реку Ганг. Али ипак је
одлучио да попусти кад су га војници плачући молили да се врате и пријатељи га
умиривали. Андрокот 15 сматра да је Александар могао лагано постати господар Индије
јер су тадашњи краљеви Индије били рђави и слабо цењени због ниског порекла.
Враћао се назад преко реке Инд, покоравајући успут племе Мала. Ту је замало погинуо
пошто се то племе сматрало као најратоборније индијско племе Александар и Кратер су
се раздвојили. Александар је ишао преко Индијског океана а Кратер кроз Арахосију и
Дрангијану. У јужном Ирану су се састали поново. Када су се вратили, Александар је
наставио да прихавата персијанске обичаје, то је вређало македонску војску. Кап која је
прелила чашу је 324. године пре нове ере када је одлучио да назад у Македонију
пошаље 10 хиљада ветерана, а обећао је да ће их све збринути. Последица тога је била
побуна у Опиди. Он ју је сурово угушио и Кратер је на крају повео тих 10 хиљада
ветерана ка Македонији.
15 Андрокот – индијски краљ

18. 18
Историјске приче и легенде о Александру
Постоји много прича и легенди о Александру Македонском. На дан када се Александар
родио Филип II је опседао Потидеју, стигла му је вест да је Парменион победио у бици
Илире и Пеоњане, да му је коњ победио на Олимпијади и да је спаљен Артемидин храм
у Ефесу. Прича се да је Артемидин храм изгорео јер је Артемида бабичила приликом
рођења Александра. Кружила је једна легенда да је Артемида сањала за време свадбе да
је муња погађа у стомак. Друга легенда је говорила како је Филип себе видио у сну како
женину утробу осигурава печатом са ликом лава. Била је прича да је Олимпијада била
трудна и пре брака, и да је отац био Зевс. Историчари су знали и да критикују
Александра. Говорили су да је прецењен и да је имао много среће, добро утренирану
војску и искусне војсковође. Говорили су да не би могао да покори Персијско царство,
да оно није било у распаду. Најпознатија легенда о Александру је легенда Гордијевог
чвора. Та чувена легенда из Гордиона 16 везује се за Александра Великог. Када је
фригијски краљ умро без наследника, пророчанство из Телмиса 17 објавило је да први
човек са воловском запрегом који уђе у град треба да постане њихов краљ. То је био
сиромашни сељак по имену Гордије, кога су свештеници прогласили краљем. Он је, у
знак захвалности, посветио своју воловску запрегу фригијском богу Сабазију (кога
Грци поистовећују са Зевсом). Посвећена кола, са рудом на којој је јарам био тако
чврсто привезан да тај чвор нико није могао развезати, стајала су на почасном месту у
Аполоновом храму. Гордијева воловска запрега још је стајала у Аполоновом храму кад
је Александар 333. пре нове ере стигао у Гордион, тада провинцијуПерсијског царства.
Док је ту проводио зиму, Александар је покушао да развеже чвор. Пошто није могао да
нађе крајеве канапа, пресекао је чвор мачем и тако добио потребне крајеве. Те ноћи
било је велико невреме, што су пророци видели као знак да је Зевс задовољан и да ће
дати Александру много победа. Кад је Александар пресекао чвор, његови биографи су
тврдили, ретроспективно, да је пророчанство даље прорекло да ће особа која развеже
чвор постати краљ Азије. Из те грчке легенде произашли су устаљени изрази Гордијев
чвор („веома замршен, нерешив проблем; несавладива тешкоћа”) и пресећи Гордијев
чвор („на једноставан начин решити неки тежак проблем”). Једна веома популарна
прича говори како се Александар попео у висине и летео небеским сводом. То је извео
уз помоћ кола у која су били упрегнути грифони18, који су на лет били намамљени
комадом меса што је висио пред њима. Александрово небеско путовање била је, пре
свега, фантазија намењена разоноди. Она је свакако имала и симболично значење које,
међутим, данас није лако одгонетнути. Александар је био толико велики освајач да су
људи стварали од њега фантазију. Користили су своју машту како би га представили у
најбољем и најсветлијем издању.
16 Гордион - велики и раскошан град у Фригији, краљевству које се налазило у Малој Азији
17 Телмис - антички главни град Фригије
18 Грифони - митски крилати лавови са орловским главама и крилима

19. 19
Смрт Александра Македонског
Пре него што је умро, изненада је умро и његов кроз живот верни пријатељ Хефестион.
Александар је толико жалио за њим да му је направио једну од највећих сахрана у
историји.Толико је био жалостан за њим да је губио разум. Наредио је да се угаси света
персијска ватра која се гаси једино када умиру краљеви. Када се вратио из Индије,
Александар је боравио у Вавилону, граду којег је хтео прогласити главним градом
његовог краљевства. У Вавилону, дођоше њему и посланства из Хеладе; њихови
чланови, сами овенчани, приђу Александру и ставе му на главу златне венце, баш као
да су свечана литија која је дошла да му се као богу поклони. Али његов свршетак није
био далеко. У краљевским дневницима читамо ово: „Пио је код Медија у веселу
друштву, затим се дигао, окупао и легао да спава; и опет је код Медија ручао и пио до
касно у ноћ. Пошто се са гозбе повукао, окупа се, и пошто се окупао, заложи нешто
мало и заспи, јер га је грозница већ спопала. Потом га на носилима изнесу да принесе
жртве, и он жртвује као што је свакодневно радио. Пошто је принео жртве лежао је у
дворници све до мрака. у дворници све до мрака то доба својим генералнима изда
наређење за пут копном и морем: они који ће иһи пешице нека се спремају за четврти
дан, а који ће заједно с њима пловити нека за пут буду спремни пети дан. Отуда га на
носилима понесу на реку, те се укрца на лађу и пређе преко реке у башту, и ту се
поново окупа и легне на починак. Тако је данима приносио жртве, наређивао
војсковођама и патио.. А кад су војводе ушле да га виде, он их, истина, познаде, али од
себе не пусти никаква гласа већ није могао да говори. и ову ноћ га је ломила страшна
грозница. Тако стоји написано у краљевским дневницима. Даље стоји да су војници
пожелели да га виде: једни зато што су га хтели жива видети, други зато што се пронео
глас да је издахнуо, па се, као што се мени чини, домишљали да телесна стража таји
његову смрт, а већина од жалости и од чежње навали да види свога Александра. Али
кад је војска улазила, он је већ, кажу, био занемес; али и овако је вакоме пружао
десницу, тешком муком главу придижући и очима намигујући. А има их који су
забележили и то да су га његови најближи пријатељи запитали на коме оставља
краљевство, а он је одговорио: „На најбољем". Други, опет, кажу да је на те речи
надовезао да ће у његову част бити велико надгробно надметанье. Тако умре
Александар стотину четрнаесте олимпијаде кад је у Атини архонт био Хегесија. Живео
је тридесет и две године. Постоји много теорија ко га је убио. Неки причају да су га
убили његове војсковође, а неки да га је отровала његова љубавница. Неки причају да је
за његову смрт одговорна и болест маларија. Сахрањен је у Александрији у саркофагу,
након што су га његове војсковође отели кад је био на путу да буде сахрањен у
Македонији.

20. 20
Након смрти Александра
Када је умро Александар Македонски 323. пре нове ере иза њега није остало живих
наследника. Ипак његова жена Роксана била је у шестом месецу трудноће. Није се
знало да ли ће се дете уопште родити живо, а и ако се роди да ли ће бити мушко.
Роксана је већ раније родила једнога сина, који је умро након рођења. Иза Александра
је остао један син Херакле, али сматрао се нелегитимним, јер његова мајка Барсина није
била Александрова законита жена. Једини, који је могао да полаже право на трон био је
Филип III Аридеј преживели син Филипа II Македонскога. Међутим Филип III Аридеј
је био малоуман и неспособан да влада.
Александар је пред смрт пред сведоцима предао свој прстен Пердики. На тај начин
формално је номиновао Пердику наследником. У Вавилону су Александрови
телохранитељи сазвали његове главне пријатеље и генерале. Пердика је сазваном скупу
изложио краљевски трон, дијадему19, одећу и оружје. На то је ставио прстен, који му је
Александar дао претходнога дана.Пердика је рекао да њима свима враћа прстен, као
симбол краљевскога ауторитета. Пердика се први обратио скупу и рекао је да треба да
изаберу једнога или више вођа док чекају да Александрова жена Роксана роди будућега
краља. Већина се сложила са Пердикиним предлогом, али пешадија на челу са
Мелеагером била је незадовољна. Мелеагер је тражио да се за краља именује
Александров малоумни полубрат Филип III Аридеј.Уследила је свађа, која умало није
довела до грађанскога рата. На крају две стране су се помириле, па су за заједничке
краљеве одређени Филип III Аридеј и Роксанино нерођено дете. У Вавилону је 323.
године пре нове ере. склопљен договор о подели Александровог царства, па су тада
подељене сатрапије Александровима генералима дијадосима20. Они су поделили
државу тако да Птолемеј добија Египат, Лаомедон добија Сирију и Феникију, Филота
добија Киликију, Питон добија Медију, Антигон добија Фригију, Ликију и Памфилију,
Лисандар добија Карију, Менандар добија Лидију, Лизимах добија Тракију, Леонат
добија Хелеспонтску фригију, Неоптолем добије Јерменију,
Антипатар и Кратер заједнички владају Македонијом и Грчком и
Еумен добија Кападокију и Пафлагонију
19 Дијадема – врста круне
20 Дијадоси – генерали који су поделили територије државе Александра Македонског

21. 21
Закључак
Александар Македонски је био велики јунак, освајач и владар. За мене он је највећи
владар који је постојао. Имао је добре навике, био је васпитан и учен од малена. Он је
пример да радом и добрим учењем можете постићи свој потенцијал. Поштовао је и
најљућег непријатеља. Имао је велике амбиције. Био је узор многим освајачима. Неки
од њих су: Гај Јулије Цезар, Адлоф Хитлер, Сулејман Величанствени, Наполеон
Бонапарта. Био је миљеникФидела Кастра који је чак три сина назвао по Александру.
То показује љегову величанственост Александрово наследство обухвата културну
дифузију и синкретизам који је изазвао његова освајања, као што је грчко-будизам.
Оснивао је двадесетак градова који су носили његово име, а нарочито Александрија у
Египту. Александрово насеље грчких колониста и резултирајуће ширење грчке културе
на истоку резултирале су новом хеленистичком цивилизацијом, чији су аспекти и даље
били евидентни у традицији Византијског царства средином 15. века и присуству
грчких говорника у централној и источној Анадолији до 1920-их. Александар је постао
легендаран као класични херој у калупу Ахила, и спомиње се значајно у историји и
митским традицијама грчке и негрчке културе. Александар је постао легендарни
заповедник, са којим су се војни команданти упоређивали, а војне академије широм
света и даље уче његове тактике. Александар Велики се често налази међу
најутицајнијим људима у историји.

22. 22
Литература
- Ђурић, Милош Историја старих грка до смрти Александра Великог у,
одабраним у изворима, Београд 1990.
- Ранович, А. Б., Хеленизам и његова историјска улога, Сарајево 1962.
- Аријан, Александрова Војна, Матица Хрватска Загреб 1952.
- Александар Велики, 8. Април 2022. , Википедија
https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=%D0%90%D0%BB%D0%B5%D0%BA%
D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80_%D0%92%D0%B5%D0%
BB%D0%B8%D0%BA%D0%B8&oldid=24483859
- https://srednjeskole.edukacija.rs/biografije-poznatih-licnosti/aleksandar-veliki
- https://www.opsteobrazovanje.in.rs/biografije/aleksandar-veliki/
- https://nationalgeographic.rs/istorija-i-kultura/istorija/a27263/aleksandar-veliki-
zanimljivosti.html
- https://www.grckainfo.com/blog/Ko-je-bio-Aleksandar-Veliki
- https://osvajanjaaleksandramakedonskog.files.wordpress.com/2013/04/battle_of_
issus.jpg
- https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/a/ad/Hephaestion_Crop
ped.jpg/220px-Hephaestion_Cropped.jpg
- https://www.nova-akropola.rs/wp-content/uploads/2016/12/aristotel-i-ucenik-
aleksanar.jpg
- https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/f/f6/Charles_Le_Brun
%2C_Le_Passage_du_Granique%2C_1665.png/300px-
Charles_Le_Brun%2C_Le_Passage_du_Granique%2C_1665.png
- https://encrypted-tbn0.gstatic.com/images?q=tbn:ANd9GcStU00J-
LXpelrfU0g4jSDE5lEjmYRhpBiZTMtZQ6DvKk6lateutw7z3V1l1Zum6Tutq3o&
usqp=CAU
- https://api.letsdiskuss.com/resources/static/asset/uploads/1633499304991-
1AF2329C-A349-4EC0-BACF-4A48CE996AA7.jpeg
- https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/a/ab/Alexander_The_G
reate_and_Roxane_by_Rotari_1756.jpg/250px-
Alexander_The_Greate_and_Roxane_by_Rotari_1756.jpg
- https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/2/2f/The_weddings_at_Susa%
2C_Alexander_to_Stateira_and_Hephaistion_to_Drypetis_%28late_19th_centur
y_engraving%29.jpg
- https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/b/b8/The_phalanx_atta
cking_the_centre_in_the_battle_of_the_Hydaspes_by_Andre_Castaigne_%28189
8-1899%29.jpg/150px-
The_phalanx_attacking_the_centre_in_the_battle_of_the_Hydaspes_by_Andre_
Castaigne_%281898-1899%29.jpg
- https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/b/b1/Aleksanteri-Suuri-
332-331.png/280px-Aleksanteri-Suuri-332-331.png

23. 23

24. 24

25. 25

26. 26

27. 27

28. 28