Upravni postupak

1. 1. UPRAVNI POSTUPAK
Upravni postupak predstavlja precizno utvrđena p ravna pravila pomoću kojih se obezbeđuje i
vrši ostavarivanje, odnosno realizacija materijalno-pravnih propisa upravno-pravne prirode.
Upravni postupak predstavlja svojevrstan vid odlučivanja o pravima, obavezama i pravnim
interesima pojedinaca, pravnih lica i drugih subjekata.
Opšti cilj je primena normi objektivnog prava, kako bi se u svakom pojedinačnom slučaju
realizovao, odnosno zaštitio odgovarajući javni interes, ali i ostvarila zaštita individualnih prava i
pravnih interesa građana i organizacija, što je poseban cilj ovog postupka. Taj poseban cilj
sjedinjen je sa navedenim opštim ciljem - zaštita javnog interesa.
Procesnopravna pravila imaju veliki značaj za praktično delovnje upravnih i drugih organa i
organizacija. Pomoću njih ti organi i organizacije oživotvoruju materijalno pravo. Poseban
značaj ovog postupka je u obezbeđivanju sigurnog pravnog puta da se postigne željeni cilj u
povećanju kvaliteta i delotvornosti upravnog rada.
Prema Zakonu o opšem upravnom postupku postoji opšti upravni postupak i posebni upravni
postupak.
Opšti upravni postupak obuhvata skup pravila postupanja za rešavanje pojedinih upravnih stvari
koje se mogu primeniti za postupak i rad državnih organa, upravnih organa i opštine kad na
osnovu zakona obavljaju poslove državne uprave.
Prema Zakonu o opšem upravnom postupku dužni su da postupaju preduzeća i ustanove i druge
organizacije, kad u vršenju javnih ovlaštenja koja su im poverena zakonom rešavaju o pravima i
obavezama ili pravnim interesima pojedinca, pravnog lica ili druge stranke, kao i kad obavljaju
druge poslove.
Nužno je ostaviti mogućnost da se za pojedine upravne oblasti propišu izvesne procesno-upravne
norme specifične za tu oblast. Propisivanje pojedinih procesnopravnih normi može se odnositi na
pojedina pitanja upravnog postupka za određenu upravnu oblast.
Posebni upravni postupci obuhvataju procesno pravna pravila (nadležnost, forme akata, radnje,
izvršavanje i slično) koja su sadržana u zakonu koji se reguliše rad nekog organa ili materija u
određenoj upravnoj oblasti (carinska služba, unutrašnji poslovi, doprinosi i porezi, prostorno
uređenje i drugo).
Za pravilno rešavanje o određenoj upravnoj stvari bitno je primenjivanje posebnih pravila
postupka.
Drugačija regulativa postupanja po rešavanju u upravnim stvarima počiva na tri zakonske
pretpostavke:

2. 2
Da posebna pravila uređuju pojedina pitanja postupka koja ne mogu biti suprotna
načelima Zakona upravnog postupka (ZUP-a);
Grupe posebnih pravila moraju se odnositi na određenu upravnu oblast i to samo ukoliko
je posebna regulative zbog specifičnosti određene upravne oblasti neophodna da bi se u
njoj moglo postupiti;
Odstupanje od određenih normi opšteg upravnog postupka može se vršiti samo zakonom,
a ne i pod zakonskim propisima.
Odnos između opšteg i posebnih upravnih postupaka postavljen je tako što se u posebnim
upravnim oblastima prvenstveno primjenjuju pravila posebnih zakona kojima se na prilagođen
način regulišu samo pojedina pitanja upravnog postupka, dok se u pogledu svih ostalih pitanja
koja nisu posebna primjenjuju pravila ZUP-a.
To su posebni zakoni koji sadrže norme o drugačijem uređivanju pojedinih pitanja upravnog
postupka po svojoj sadržini „mešoviti“, jer su oni po pravilu materijalno-pravni propisi, jer
sadrže i neke odredbe procesno-pravne prirode. To se odnosi na pitanja nadležnosti, dužine
rokova, režim pravnih sredstava, a ponekad sadrži i odredbe o procesnim radnjama koje ZUP ne
sadrži. Pravilo je da se radi o procesnim situacijama u kojima bi primena nekih odredbi ZUP-a
bila neodgovarajuća sa gledišta efikasnosti pa i ispravnosti odnosno mogućnosti rešavanja.
2. UČESNICI U UPRAVNOM POSTUPKU
Pored organa državne uprave i uprave teritorijalnih jedinica, postoji još jedna, po sastavu veoma
raznorodna, grupacija državnih i nedržavnih subjekata koji obavljaju izvesne upravne poslove.
Oni te poslove obavljaju kao originarne poslove ili kao poverene poslove, a njihova uloga u
upravnom sistemu je različita i kreće od simbolične pa do značajne.1
Učesnici u upravnom postupku su organ ili institucija koja ima javna ovlaštenja i stranka. Druga
grupa učesnika (svedoci, veštaci, tumači i dr.) mogu se pojaviti u upravnom postupku, što zavisi
od prirode upravne stvari koja je predmet upravnog postupka. Upravnu stvar treba posmatrati
kao pojedinanačnu, konkretnu situaciji koju je neophodno autoritativno i neposredno urediti i to
upravnim aktom.
Upravnog postupka nema ako ga ne vodi organ, odnosno organizacija ili zajednica u vršenju
javnih ovlaštenja. Iako se u ZUP-u navodi da upravni postupak vodi nadležni organ, stvarno
postupak vodi službeno lice organa. U ime organa rešenje donosi rukovodilac organa ili službeno
lice koje je on ovlastio za rešavanje.
Kada je organizaciji ili zajednici u vršenju javnih ovlaštenja povereno i vođenje upravnog
postupka, rešenje donosi inokosni poslovodni organ (sekretar, direktor) ili predsednik
kolegijelnog organa. Rešenje može donositi i lice koje vrši određenu funkciju. Zakonom ili
1
Boboljub Milosavljević, Upravno pravo, Pravni Fakultet Univerziteta Union, Beograd, 2008., str. 169.

3. 3
drugim propisima zasnovanim na zakonu, kao i opštim aktom organizazacije ili zajednice može
se odrediti drugi organ ili lice koje će rešavati u upravnim stvarima.
Krug drugih učesnika zavisi od vrste upravnog postupka. U skraćenom ispitnim postupku, pored
nadležnog organa koji vodi postupak, učestvuje stranka. U posebnom ispitnom postupku krug
učesnika se širi. Obično učestvuje više stranaka, svedoka, veštaka i drugih lica. To je zbog toga
jer se održavaju rasprave, vrše uviđaji i obavljaju druge potrebne procesne radnje u postupku.
Učesnici u upravnom postupku su sva ona lica koja učestvuju u upravnom postupku. Učesnici u
upravnom postupku se mogu svrstati u tri grupe i to kao:
Glavni-neophodni ili obavezni učesnici,
Eventualni ili akcedentalni učesnici,
Slučajni učesnici.
2.1. Glavni učesnici
Glavni ili obavezni učesnici u upravnom postupku su oni učesnici bez kojih nijedan upravni
postupak nije moguće sprovesti i tu spadaju organ koji vodi postupak i stranka.
Oni su neophodni da bi uopšte došlo do pokretanja, vođenja i okončanja jednog postupka. Pored
organa i koji je u predmetnoj stvari stvarno i mesno nadležan, u postupku se može pojaviti i tzv.
„izvršni organ“ koji u vezi sa tom stvari obavlja samo pojedine procesne radnje. Izvršni organ
sprovodi administrativno izvršenje rešenja u slučaju da organ koji je rešavao u prvom stepenu
nije nadležan za sprovođenje izvršenja. To je predviđeno kao izuzetno zakonsko rešenje.
2.2. Eventualni učesnici
Eventualni učesnici su sva ona lica čije angažovanje u upravnom postupku nije nužno, ali je
moguće. Normama ZUP-a je rgulisano da se mogu angažovati onda kada je to potrebno. Ovoj
grupi učesnika pripadaju: svedoci, veštaci, tumači, zastupnici, punomoćnici, stručni pomagači
javni tužilac i javni pravobranilac.
2.3. Slučajni učesnici
Slučajni učesnici su lica koja nemaju nikakvu pravno-respektabilnu vezu sa predmetom
postupka. Oni imaju određeni interes za konačni ishod tekućeg upravnog postupka. To su
najčešće lica koja se pojavljuju kao podnosioci raznih predloga, predpostavki, sugestija i slično.
Ustvari, oni i nisu pravi učesnici u upravnom postupku. Između njih i predmeta konkretnog

4. 4
upravnog postupka ne postoji nikakav pravno regulisani odnos. Pozicija ovih učesnika nije
zakonom regulisana.
2.4. Stranka
2.4.1. Pojam i vrste stranaka
Zbog velike raznolikosti upravnog rešavanja u upravnom postupku, je daleko teže definisati
stranku nego u drugim postupcima. Stranka je ono lice po čijem je zahtevu postupak pokrenut ili
protiv koga se vodi postupak, ili lice koje radi zaštite svojih prava ili pravnih interesa ima pravo
da učestvuje u postupku. ZUP u duhu moderne države kao zlatna nit sprovodi jačanje pozicije i
prava stranaka koje učestvuju u upravnom postupku. Zato je potrebna kontinuirana primena
načela upravnog postupka a naročito načelo zaštite prava građana i zaštite javnog interesa, i
načelo sasalušanja stranke.
Zavisno od koga potiče incijativa za pokretanje upravnog postupka, stranke se razvrstavaju na
aktivne, pasivne i uzgredne stranke.
Aktivna stranka je ono lice po čijem zahtevu je pokrenut postupak, odnosno lice koje traži od
upravnog organa ostvarenje određenih prava ili da mu se ukine ili umanji neka obaveza.
Pasivna stranka je ono lice protiv koga se vodi postupak po službenoj dužnosti. Time bi mu se
nametnula neka obaveza, oduzelo ili umanjilo neko pravo. Stranački položaj pasivne stranke
određen je zaštitom određenog javnog interesa.
Uzgredna stranka je lice koje radi zaštite svojih prava ili pravnih interesa ima pravo da učestvuje
u upravnom postupku.
Pored ove podele moguće je razlikovati i direktnu i indirektnu stranku.
Direktna stranka je ono lice čija su p rava ili obaveze predmet konkretnog postupka. Može se
pojaviti kao aktivna ili pasivna stranka.
Indirektna stranka je ono lice čija se prava i obaveze dovode u vezu sa predmetom upravnog
postup ka tj. sa pravima ili obavezama direktne stranke.
U upravnom postupku stranka može biti svako fizičko i pravno lice. Osim fizičkih i pravnih lica
u upravnom postupku mogu nastupati sa svim pravima stranke i državni organi, poslovna
jedinica preduzeća, naselja, grupa lica i dr. a koji nemaju svojstvo pravnog lica. Uslov je da ovi
kolektiviteti mogu biti nosioci prava i obaveza o kojima se rešava u upravnom postupku.

5. 5
Stranka može biti i sindikalna organizacija ako se upravni postupak odnosi na kakvo pravo ili
pravni interes službenika u organima uprave kao i radnika u preduzeću, ustanovi ili drugom
pravnom licu.
Organizacija, zajednica, društvana organizacija i grupe građana, koji prema opštem aktu imaju
zadatak da štite određena prava i interese svojih članova, mogu po pristanku svog člana u
njegovo ime, da stave zahtev koji se odnosi na takva prava i interese. Oni mogu da stupe u već
pokrenuti postupak sa svim pravima stranke.
Nadležni javni tužilac i javni pravobranilac i drugi organi vlasti kada su zakonom ovlašćeni da u
upravnom postupku zastupaju javne interese, imaju u granicama svojih ovlašćenja, prava i
dužnosti stranke. Konkretni javni interes koji oni zastupaju pri rešavanju upravnih stavri,
određuje odgovarajući zakon ili drugi propis. Javni tužilac i javni pravobranilac mogu samo
izuzetno, samo kada su zakonom ovlašćeni imati i šira ovlaštenja, nego što ih imaju same
stranke, ukoliko smatraju da je odlukom u upravnom postupku u kome oni nisu učestvovali
povređen zakon.
U pogledu broja stranaka i njihove pozicije u pravnom postupku najčešće učestvuje samo jedna
stranka, pa je i upravni postupak uglavnom jednostranački postupak. I procesna zajednica koja se
javlja kada više lica istupa prema organu sa jednim identičnim zahtevom ili kada sam organ po
službenoj dužnosti radi racionalizacije postupka vodi jedan jedinstveni postupak čiji se predmet
odnosi na više lica, smatra se jednostranačkim postupkom. Važno je da se pravni interes ovih
lica međusobno ne suprostavljaju. Ponekad se u upravnom postupku mogu pojaviti dve ili više
stranaka sa suprotnim zahtevima, i tada se radi o kontradiktornim višestranačkim stvarima a sam
postupak se označava kao višestranački.
3. PRETPOSTAVKE STRANAČKOG DELOVANJA U POSTUPKU
3.1. Opšta i posebna svojstva stranke
Da bi određeno lice moglo u potunosti da učestvuje u upravnom postupku i da bi u njemu moglo
istupati i delovati kao stranka, moraju biti zadovoljene tri osnovne pravne pretpostavke tj. da
poseduje:
Stranačku sposobnost (da ima sposobnost da bude stranka),
Procesnu sposobnost (da ima sposobnost samostalnog vršenja radnji u postupku),
Stranačku legitimacija (da postoji veza tog lica s konkretno upravnom stvari - predmetom
postupka ).
Položaj stranke u upravnom postupku koji se vodi o jednoj upravnoj stvari može imati samo ono
lice koje ispunjava sva tri uslova zajedno (kumulativno), a ne alterativno, tj. jedan od navedenih

6. 6
uslova. Budući da se postojanje stranačke i procesne sposobnosti utvrđuje prema opštim
kriterijumima, ove sposobnosti se mogu svrstati u opšta svojstva stranke.
Utvrđivanje stranačke legitimacije je teže, i zavisi od postojanja odnosa između određenog lica i
konkretne upravne stvari o kojoj se rešava u postupku. To je posebno svojstvo stranke koje se
mora utvrđivati u svakom konkretnom upravnom postupku, i vezano je za određenu ličnost i
određeni upravni predmet. Ovo svojstvo stranke se ne može uvek odrediti unapred, pa ponekad
ni u toku postupka, već tek po okončanju postupka. Takvom licu treba omogućiti da učestvuje u
postupku, pa tokom postupka ispitati i utvrditi uslove za njenu postojanost.
3.2. Stranačka sposobnost
Stranačka sposobnost u upravnom postupku odgovara pravnoj sposobnosti koja znači sposobnost
da određeno lice može biti i nosilac vlastitih prava i obaveza. Stranačka sposobnost u upravnom
postupku je uža od pravne sposobnosti uopšte. Ona se ograničava samo na prava i obaveze o
kojima se rešava u tom postupku. Stranačka sposobnost je i šira od pravne sposobnosti, jer se
priznaje i nekim subjektima koji inače nemaju pravnu sposobnost. Pravnu sposobnost imaju
pravna i fizička lica.
Fizička lica stiču pravnu sposobnost rođenjem, a pravna lica upisom u sudski registar. Sva
pravna i fizička lica imaju tzv. opštu stranačku sposbnost. Lica koja nemaju pravnu sposobnost, a
u upravnom postupku istupaju u svojstvu stranke, imaju tzv. posebnu strana čku sposobnost.
U upravnom postupku mogu se pojaviti i stranke koje nemaju svojstvo pravnog lica. Tako
stranke mogu biti i državni organi, poslovna jedinica, organizacije i zajednice. Stranka u
upravnom postupku može biti i sindikalna organizacija ako se upravni postupak odnosi na kakvo
pravo ili pravni interes radnika. Sa svim pravima stranke u upravnom postupku mogu se pojaviti
i organizacije, zajednice, udruženja građana koja prema opštem aktu imaju zadatak da štite
određena prava i interes svojih članova.
Organizacije, zajednice i udružnja građana mogu se pojaviti u upravnom postupku po pristanku
svog člana, i to bilo stavljanjem zahteva za pokretanje postupka, bilo stupanjem u već pokrenuti
postupak.
Prava i dužnost stranke imaju javni tužilac, javni pravobranilac i drugi državni organi u
slučajevima kada su zakonom ovlašteni da u upravnom postupku zastupaju javne interese. Obim
prava i dužnosti zavisan je od obima zakonom utvrđenog ovlaštenja. Koja lica u upravnom
postupku imaju pravo stranke, procenjuje se prema materijalnim propisima kojima se reguliše
data upravna stvar.

7. 7
3.3. Procesna sposobnost
Procesna sposobnost (legitimatio ad processum) se čini zavisnom od mogućnosti da sama stranka
obavlja radnje u upravnom postupku, izivajući time određene pravne posledice. Procesna
sposobnost podrazumeva sposobnost određenog lica da samostalno obavlja pojedine radnje u
postupku, iz čega proizilaze određene pravne posledice. Procesna sposobnost pretpostavlja i
postojanje pravne sposobnosti.
Ne može biti neko procesno sposoban, a da istovremeno ne može uopšte biti stranka u upravnom
postupku. Procesna sposobnost je u vezi sa poslovnom sposobnošću. Neko lice može imati
stranačku sposobnost, a da nema procesnu sposobnost. To znači da je takvo lice stranka u
postupku, ali zbog postojanja nekih razloga ne može sama vršiti radnje u upravnom postupku. To
su lica koja nisu punoletna, kao i lica kojima je oduzeta poslovna sposobnost. Ovakva lica jesu
stranke u postupku, ali umesto njih upravne radnje preduzimaju zastupnici. Za procesno
nesposobno lice radnje u postupku obavlja njegov zakonski zastupnik. Zakonski zastupnik se
određuje na osnovu zakona ili na aktom nadležnog državnog organa donesenim na osnovu
zakona.
Punoletna lica imaju potpunu poslovnu sposobnost, sem ako im odlukom nadležnog organa nije
oduzeta poslovna sposobnost. Posebnim propisima mogu se predvideti i drugačiji uslovi za
preduzimanje pojedinih radnji u upravnom postupku. Procesna sposobnost u upravnom postupku
može biti šira od poslovne sposobnosti. Pravna lica nemaju procesnu sposobnost. Ona deluju
preko svog odgovornog lica –zakonskog zastupnika. Procesna sposobnost se ogleda u
mogućnosti ali ne i u obavezi poslovno sposobobmog lica da obavlja određene procesne radnje u
postupku. Poslovno sposobno lice može da vrši procesne radnje i posredno preko drugog lica tzv.
punomoćnika koji deluje u njegovo ime i za njegov račun.
U toku upravno postupka, lice koje je ovlašćeno za vođenje postupka, po službenoj dužnosti je
dužno da utvrdi postojanje stranačke i procesne sposobnosti stranke koja se pojavljuje u
upravnom postupku. Ako utvrdi postojanje procesne nesposobnosti, obavezno je da datom licu
postavi privremenog zastupnika, ako to zahteva hitnost postupka za rešavanje upravne stvari.
Stranačka i procesna sposobnost su sposobnosti opšteg karaktera. One postoje nezavisno od
pojedinih konkretnih predmeta.
3.4. Stranačka legitimacija
U svakom konkretnom upravnom predmetu organ koji vodi postupak dužan je da ispita osim
postojanja uslova za stranačku i procesnu sposobnost stranaka u postupku, i kakav je odnos
stranaka ili stranke prema predmetu postupka. Taj odnos, jednog lica bilo fizičkog ili pravnog
prema predmetu postupka iz kojeg proizilaze izvesna prava ili pravni interesi, odnosno
postojanje ili mogućnost postojanja izvesnog prava ili obaveze, označava se stranačkom
legitimacijom (legitimatio ad causam).

8. 8
Stranačka (stvarna) legitimacija predstavlja specijalni posebni materijalno pravni odnos jednog
lica prema upravnoj stvari u određenom upravnom postupku. Taj odnos podrazumeva
učestvovanje u konkretnom predmetu. U upravnom postupku niko ne može da učestvuje bez
ovlašćenja u tuđem predmetu, jer se uvek ispituje kakav je odnos jednog lica prema predmetu
postupka tj.postojanje stranačke legitimacije. Ako se pojavljuje drugo lice umesto stranke, tada
se može raditi o zakonskom zastupniku ili zastupniku po posebnom ovlašćenju. Ako se ne radi o
zastupanju, a ne može se utvrditi postojanje pravnog interesa, takvom licu neće se dozvoliti
učestvovanje u upravnom postupku. Postojanje stranačke legitimacije određuje da li određeni
subjekt može biti strankom u postupku.
Stranačka legitimacija se može pojaviti kao direktna ili indirektna legitimacija.
Direktna legitimacija može da bude aktivna i pasivna.
Aktivnu legitimaciju poseduje lice koje je svojim zahtevom inicirao pokretanje upravnog
postupka (zahtev za izdavanje lične karte, građevinske dozvole).
Pasivnu legitimaciju poseduje ono lice protiv koga je pokrenut upravni postupak po službenoj
dužnosti u kojem se utvrđuju obaveze određenom licu. Ova stranka nije aktivna kao u postupku
koji se void povodom njenog zahteva, pa se iz tog razloga ova legitimacija naziva pasivna
stranačka legitimacija.
Indirektna stranačka legitimacija se priznaje zainteresovanom licu. Zainteresovano lice radi
zašite svojih prava ili pravnih interesa ima pravo da učestvuje u postupku kao stranka. Direktna i
indirektna stranačka legitimacija predstavljaju opštu stranačku legitimaciju od koje treba
razlikovati posebnu stranačku legitimaciju. Posebnu stranačku legitimaciju prema važećem pravu
imaju neki subjekti kojima se u upravnom postupku priznaje posebna stranačka sposobnost.
Kada je određeno lice legitimisano da učestvuje u cilom postupku i svim njegovim radnjama,
tada se radi o potpunoj stranačkoj legitimaciji. Kada je jedno lice legitimisano da učestvuje samo
u nekim delovima postupka tda se radi o ograničenoj stranačkoj legitimaciji.
Stranačku legitimaciju može da ima samo jedno lice, i lica koja istupaju u suprotnim pravnim
interesima iz čega sledi da je stranačka legitimacija raznovrsna procesnopravna kategorija.Za
određivanje stranačke legitimacije koriste se uglavnom dva kriterijuma: stvarni i lični.
Stvarni kriterijum pokazuje kakav je odnos određenog lica prema nekoj stvari. Lični kriterijum
polazi od stanovišta od određenih ličnih svojstva subjekta koji se pojavljuje u ulozi stranke.
Utvrđivanje stranačke i procesne sposobnosti u upravnom postupku proizilazi iz procesnog
prava. Određivanje stranačke legitimacije vrlo je teško postići. Ona se ponekad može odrediti
tek okončanjem glavnog predmeta, posebno kada se radi o trećim zainteresovanim licima.
Stranačka legitimacija zainteresovanog lica se može ispoljiti u različitim slučajevima u
njegovom pristanku ili ne pristanku, da stranka koja je podnela zahtev kod nadležnog organa i

9. 9
ostvari to svoje pravo, pa i u stavljanja u poziciju u korist delovanja direkte stranke, pod uslovom
da to njegovo delovanje ne bude suprotno procesnim radnjama te druge direktne stranke.
Dok se postojanje stranačke i procesne sposobnosti utvrđuje po unapred poznatim objektivnim
kriterijumima, postojanje stranačke legitimacije zavisi od pravnog interesa jednog lica.
Organ koji vodi postupak je dužan po službenoj dužnosti, da pazi da li lice koje se pojavljuje kao
stranka u toku celog postupka, može biti stranka i da li stranku zastupa zakonski zastupnik ako je
to predviđeno. U slučaju smrti stranke, organ može postupak obustaviti ili nastaviti. To će ceniti
prema prirodi upravne stavri koja je predmet postupka. Ako organ oceni da se prema prirodi
stvari postupak ne može nastaviti, tada će postupak obustaviti zaključkom protiv kojeg je
dopuštena posebna žalba.
4. ZASTUPANJE STRANKE U UPRAVNOM POSTUPKU
Stranka u postupku je i ono lice koje ne može da obavlja procesne radnje u postupku. U
upravnom postupku stranka po pravilu radi sama za sebe. Ako se u upravnom postupku pojavi
procesno nesposobna stranka, ako se radi o fizičkom licu, za nju procesne radnje preduzimaju
zakonski zastupnici ili ovlašteni p redstavnik. ZUP poznaje i zastupnika procesno sposobne
stranke na osnovu dobijene punomoći, i on se naziva dobrovoljni punomoćnik. Javlja se i
privremeni zastupnik kao i zajednički predstavnik.
4.1. Zastupnici u upravnom postupku
Zastupnici u upravnom postupku su ona lica koja umesto stranke preduzimaju sve ili samo neke
procesne radnje i to u njeno ime i za njen račun. Svi zastupnici, ponomoćnici u upravnom
postupku su poslovno sposobna fizička lica koja vrše procesne radnje u postupku, ali ne u svoje
ime, nego u ime i za račun stranaka koje zastupaju. Zastupnici u upravnom postupku deluju na
temelju i u granicama datih ovlašćenja. Razlikuju se sledeće vrste zastupanja:
Zakonski zastupnik,
Privremeni zastupnik,
Zajednički zastupnik,
Zajednički punomoćnik,
Punomoćnik.
Osim zastupanja, u upravnom postupku imamo i mogućnost angažiranja i stručnog pomagača,
što nije predviđeno u drugim postupcima.

10. 10
5. KOMUNICIRANJE ORGANA I STRANAKA
Komuniciranje u upravnom postupku ostvaruje se putem nekoliko vrsta kontakata između
voditelja postupka i drugih učesnika u postupku. Zakon o upravnom postupku propisuje načine
komuniciranja organa koji vodi postupak i stranaka, kao i drugih učesnika u postupku. Opštenje
organa i stranaka, odnosno drugih učesnika u postup ku može se ispoljiti kroz pet osnovnih
načina:
Putem predaje podnesaka upućenih organu,
Pozivanjem,
Dostavljanjem i saopštavanjem,
Sastavljanjem zapisnika u svrhu evidentiranja bitnih procesnih radnji u postupku,
Razgledanje spisa i obaveštavanje u toku postupka.

11. 11
ZAKLJUČAK
Zavisno od vrste upravnog postupka, javlja se i različiti broj učesnika u upravnom postupku. Kao
glavni, oni bez kojih jedan upravni postupak ili spor nije moguće sprovesti, jesu stranke. Stranke
su oni učesnici u upravnom postupku bez kojih ne bi došlo do pokretanja, vođenja i okončanja
jednog postupka. Cilj je, da se omogući primena materijalnog propisa, što se postiže adekvatnim
vođenjem upravnog postupka ili spora, a u kome treba da dođe do materijalne istine sa jedne, i
da se pri tome zaštite prava i pravni interesi stranaka sa druge strane.
Stranka u upravnom postupku može da sama učestvuje ili da odredi svog zastupnika. Da bi
stranka sama učestvovala u upravnom postupku ili u upravnom sporu, mora da poseduje
određena opšta i posebna svojstva stranke. Zastupnici u upravnom postupku su ona lica koja
umesto stranke preduzimaju sve, ili samo neke procesne radnje i to u njeno ime i za njen račun.
Zastupnici u upravnom postupku se mogu pojaviti u svojstvu zakonskog zastupnika, ovlašćenog
predstavnika, privremenog zastupnika, zajedničkog predstavnika, zajedničkog punomoćnika i
punomoćnika.
U pojedinim slučajevima u upravnom postupku postoji mogućnost angažiranja i stručnog
pomagača. Stranačka sposobnost u upravnom postupku je šira od pravne sposobnosti uopšte. Ta
sposobnost je u isti mah i uža od pravne sposobnosti, budući da podrazumeva sposobnost biti
stranka isključivo u upravnom postupku.
Upravni postupak treba voditi na takav način da njegov rezultat bude zakonit i pravilan. I pored
tako postavljenog cilja, ipak je moguće da se u postupku pojave i greške kako u odnosu na
primenu pravila postupka, tako i u odnosu na utvrđivanje činjeničnog stanja i primenu
materijalnog prava na konkretan slučaj. Zbog toga se kao i u drugim postupcima javlja potreba
za upotrebom odovarajućih pravnih sredstava radi otklanjanja grešaka koje su nastale u toku
vođenja postupka odnosno prilikom donošenja rešenja. Ova potreba je u skladu sa načelom
zaštite prava i interesa stranaka, i zaštite javnog interasa.
Na osnovu izloženog može se zaključiti da je za uspešnost okončanja upravnog postupka ili
upravnog spora veoma važno učestvovanje stranaka ili njihovih zastupnika u upravnom postupku
ili u upravnom sporu.
Na taj način se obezbeđuje materijalna i formalna zakonitost u rešavanju upravne stvari koje su
predmet upravnog postupka ili upravnog spora.

12. 12
LITERATURA
1. Boboljub Milosavljević, Upravno pravo, Pravni Fakultet Univerziteta Union, Beograd,
2008.
2. Dragan Milkov, Upravno pravo, Pravni fakultet, Novi Sad, 2003.
3. Milan Škulić, Međunarodni krivični sud, Pravi fakultet Univerziteta u Beogradu – Dosije,
Beograd, 2005.
4. Zoran R. Tomić, Opšte upravno pravo, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd,
2009.
5. Zoran Lončar, Upravno pravo, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2005.
6. Zoran Stojanović, Krivično pravo – Opšti deo, Pravna knjiga, Beograd, 2011.