"Други проблем је монетарна криза. Некад је новац морао имати златну подлогу. Никсон је 1971. године укинуо златну основу долара. Да би финансирале своје ратове САД су штампале доларе у огромним оличинама. Они су били прихватани у целом свету због изузетног економског, политичког и војног угледа САД. Слично је било и са државним обвезницама које је за готов новац својим грађанима у целом свету продавала америчка влада да би покривала своје огромне буџетске дефиците и дугове"

1. ПЛАНЕТАРНА РАСКРШЋА Шта би Маркс
данас рекао
Чему се ми као сведоци и учесници највеће кризе светског
капитализма можемо научити од највећег критичара „друштва
похлепе”?
У„Тајмовом” есеју нема, разуме се, ре-
волуционарних порука. Али начин
тражења одговора на питање „Како да
спасемо капитализам?” изражава нови дух
који се на Западу јавио у јесен 2008. годи-
не, после слома на Волстриту и избијања
највеће досадашње кризе капиталистичког
друштва. То је дух слободног истраживања
узрока онога што се десило и промена ко-
је су неопходне.
Жалосна је чињеница да тог духа код нас
још увек нема. Наши политичари, такозва-
ни експерти и аналитичари, затечени су на
спавању и из свог дубоког сна немају на-
меру да се пробуде. Код нас се још не раз-
мишља како да се подстакне производња и
отворе нова радна места, већ како да се кре-
дитима постигне раст потрошње. Наравно,
звучи као Буш прошлог пролећа. Нерацио-
нално кредитирање потрошње је и произве-
ло финансијски крах. Док Американцима помаже њи-
хов прагматизам да се брзо прилагоде, наши догматски
следбеници неолиберализма још држе главе у песку. Нај-
зад ће почети да копирају оно што раде други. Али ће-
мо платити скупу цену због закашњења.
„Неконтролисани турбо-капитализам изгубио је свој
разлог постојања”, констатује „Тајм”. Признаје се да је
оштра Марксова критика тржишне привреде постала да-
нас релевантна и да се чак с правом поставља питање
да ли је капитализам ваљан економски систем. И пошто
се одбацује Марксово револуционарно решење, помињу
се два начина на које би се капитализам могао „попра-
вити”.
Један је: „морализација” капитализма. Саркози се, на
пример, залаже за „хумани капитализам”, „капитали-
зам с етиком”. Не знамо какав је хуманизам Саркози
имао у виду, али „Тајм” изгледа следи минхенског ка-
толичког надбискупа Рајнхарда Маркса који се, у недав-
но објављеној књизи, залаже за обнову темељних хри-
шћанских вредности. Наравно, првобитни хришћани су
били комунисти, распродавали су имања и укључива-
ли су се у хришћанске заједнице, лишени било какве
својине. Надбискуп вероватно није то имао у виду, већ
бригу о сиромашнима и милосрђе. То су, нажалост, вр-
ло површне корекције: капитализам је увек носио собом
елемент филантропије, али исто тако ни-
је никад постојао без похлепе и нагоми-
лавања богатства.
Други начин поправке капитализма је,
по „Тајму”, „немачка социјална тржишна
привреда” с високим нивоом социјалне
заштите. Пример те врсте је пружио ла-
буризам одмах после Другог светског ра-
та. Још савршенији модел тзв. државе
благостања је остварен у Скандинавији,
где је прогресивним порезима одузимано
и до 90 одсто добити капиталиста и где
су класне разлике биле веома смањене.
Нажалост, ниједан од тих облика капи-
тализма (с људским лицем) није прежи-
вео агресију неолиберализма после дола-
ска на власт Регана, Тачерове и Кола
осамдесетих година двадесетог века.
Шта се, дакле, може данас научити
од тог највећег критичара капи-
талистичког система, Карла
Маркса?
Мора се узети у обзир да постоје разли-
чити слојеви те критике. Најдубљи фило-
зофски слој садржи критику људске оту-
ђености. У сваком класном друштву чо-
век је отуђен од предмета свог рада, од по-
литичких институција, од других људи,
најзад и од самог себе и своје могуће ства-
ралачке делатности. Да би се ти облици
отуђености превазилазили неопходно је
више слободе, социјалне правде и једнако-
сти међу људима. У данашњим условима
то је утопијски идеал целе наше епохе и
он је остварив тек иза историјског хори-
зонта савременог друштва.
Следећем слоју припада најопштија и најапстрактнија
економска проблематика. Марксов Капитал почиње ана-
лизом робе и критиком отуђености робне производње.
То је најдубља структура постојећег друштва; она не по-
чиње и не завршава се капитализмом. Она се још врло
дуго не може укинути сем делимично и у малим изо-
лованим заједницама (какви су, на пример, израелски
кибуци). Већ данас и у непосредној будућности може се
једино постићи да у људском животу буде све више пред-
мета и делатности који се не купују и не продају за но-
вац (љубав, пријатељство, стваралаштво, дарови сваке вр-
сте). Следећи ниво је критика производње која следи ка-
питалистички принцип: инвестира се у производњу
ради добити (профита). Ма колико Маркс оштро
критиковао нехуманост која је присутна у оваквом при-
ступу раду и уопште животу, чињеница је да ниједна од
досад изведених социјалних револуција (у Русији, Кини,
Југославији, итд.) није у пракси истрајала на овој врсти
критике. Профит мотив је свуда, мање или више, вра-
ћен у живот и ми готово свуда још живимо у капита-
лизму.
Сад долази онај ниво критике који је за нас непосред-
но релевантан. То је критика тржишне регулације при-
вреде. У Марксово време, све до Октобарске револуције
и до Велике депресије тридесетих година
прошлог века, па затим опет од продора
неолиберализма осамдесетих досад, пре-
овладавало је уверење да тржиште у
принципу само себе регулише (1а1ббег 1ш-
ге) и да у њему постоји нека „невидљи-
ва рука” која доводи ствари у ред и спре-
чава хаос. С тим у вези је било схватање
тзв. „минималне државе”, тј. државе ко-
ја само одржава поредак и доноси зако-
не, али се у привреду не меша.
У досадашњој историји се већ два пу-
та јасно показало да је овај основни прин-
цип економског либерализма у потпуно-
сти погрешан. Поред многих мањих кри-
за и застоја, 1929. и 2008. је дошло до ка-
тастрофалног пропадања богатстава, до
масовне незапослености и неумерене пат-
•! II
Михаило
Марковић
Сигурно је ида пе
систем којибуде
надживеосадашњу
катастрофалну кризу на
Западу бити нека врста
државног капитализма,
у комећедржава
регулисати битне
привредне и друштвене
токове
20 /НИН/ 5 /0 2 /0 9

2. ње десетина милиона људи. У
ранијим кризама је до наго-
милавања робе (тзв. хипер-
продукције) долазило због то-
га што су, у тежњи за што ве-
ћим профитима, капиталисти
тежили да на минимум обо-
ре зараде запослених, чиме су
знатно снижавали ниво тра-
жње за робом. Садашња кри-
за доноси собом још три про-
блема.
Прво, у условима глобали-
зације, дакле светске привред-
не сарадње, џиновске мулти-
националне компаније су уло-
жиле огроман део капитала и
преместиле гигантска преду-
зећа у источну Азију где је рад
пет до двадесет пута јевтини-
ји, обезбеђујући тако енормне
профите. Сад је у развијеним
земљама дошло до растуће
незапослености.
Други проблем је монетар-
на криза. Некад је новац мо-
рао имати златну подлогу.
Никсон је 1971. године укинуо
златну основу долара. Да би
финансирале своје ратове САД
су штампале доларе у огром-
ним количинама. Они су би-
ли прихватани у целом свету
због изузетног економског,
политичког и војног угледа
САД. Слично је било и са др-
жавним обвезницама (зЦДе
ђопЉ) које је за готов новац
својим грађанима у целом
свету продавала америчка
влада да би покривала своје
огромне буџетске дефиците и
дугове (у 2008. укупан аме-
рички дуг је достигао 13.000
милијарди долара - готово целокупан годишњи бруто
приход САД). Тренутак истине је за овај виртуелни но-
вац и папире од вредности морао доћи - и он је дошао
септембра 2008 - кад су се огромна богатства свела на
безвредни папир. (Тако је, на пример, руски тајкун Олег
Дерипаска одједном изгубио 35 милијарди долара.)
Трећи проблем је убрзано повезивање, спајање, пре-
продаја и преузимање банака и предузећа, које је произ-
вело џиновске мреже „виртуелног” капитала. Тај капи-
тал није коришћен за улагање и производњу, већ за фи-
нансијске спекулације лишене реалне основе. Кад су до-
шла зла времена те мреже су неочекивано пуцале, а
огромне банке и корпорације су преко ноћи пропадале.
Према томе, суштински узроци садашње кризе су: 1)
недостатак регулације, карактеристичан за идеологију
неолиберализма, 2) класични недостатак куповне моћи
грађана, што је подстакло банке да нуде кредите без по-
крића, 3) култура похлепе која је условила потпуну ира-
ционалност ове кредитне политике и свела је на хазард-
ну игру: изгледи на изузетно велики профит били су
утолико већи уколико је већи био ризик, 4) глобализа-
ција која је довела до велике сеобе капитала на Исток и
растуће незапослености на Западу.
Неки чиниоци који су узроковали садашњу светску
кризу нису постојали у Марксово време, али је данашња
релевантност његове критичке анализе у томе што је он
доказао: 1) да нерегулисана тржишна привреда неизбе-
жно води периодичким кризама и 2) да по самој приро-
ди капиталистичког система (због тежње за повећањем
профита) постоји стално присутан притисак да се смање
радничке наднице и увећа радно време. Због првог не-
достаје куповна моћ за апсорбовање растуће‘количине
робе, а због другог у капитализму постоји хронична не-
запосленост. Док су постојали моћни синдикати, радни-
ци су успевали да се изборе за
ограничавање радног времена
и за повећање надница. Сад кад
су синдикати купљени или
уништени, услови рада се у це-
лом свету погоршавају. Маркс
је, према томе, дао кључни до-
принос разумевању механизма
избијања криза у капитализму.
У томе је он видео револуцио-
нарни потенцијал за укидање
тог система.
У време Комунистичког ма-
нифеста 1847. године кад још
није било политичке демокра-
тије нити грађанских идеоло-
га спремних на битне рефор-
ме капитализма, Маркс је као
једино решење видео насилну
револуцију. Касније је он сво-
је виђење исправио па је до-
зволио и могућност ненасил-
не еволуције (пре свега у Ен-
глеској, али пред крај живота,
чак и у Русији). После његове
смрти Енгелс је тврдио да, на-
кон увођења општег права
гласа и демократских избора
у Енглеској нема више потре-
бе да се иде на барикаде, јер
се власт може освојити и на
изборима.
Врло је значајан Марксов
увид (из Критике Готског про-
грама, 1875) да после капита-
лизма не следи дисконтинуи-
рани скок у ново хуманије
друштво („комунизам”) већ
разни облици мешовитог дру-
штва. Сведоци смо бројних та-
квих облика: „друштво благо-
стања” у западној и северној
Европи, с великим и прогре-
сивним порезима и импресив-
Тражења одговора на питање „Како
да спасемо капитализам?”
изражава нови дух који се на Западу
јавио у јесен 2008. после слома на
Волстриту. То је дух слободног
истраживања узрока онога
што се десило и промена које су
неопходне
ном социјалном заштитом, Кина у којој је привреда ка-
питалистичка, а власт у рукама Комунистичке парти-
је, Јужна Кореја која спаја капитализам с државном
планском комисијом и петогодишњим плановима раз-
воја.
Сигурно је и да ће систем који буде надживео сада-
шњу катастрофалну кризу на Западу бити нека врста
државног капитализма, у коме ће држава регулисати
битне привредне и друштвене токове. Први акт држав-
не интервенције збио се већ под Бушом, који је морао
да спасава банке пред банкротством тиме што их је на-
ционализовао. Обами стоји на располагању у ту сврху
800 милијарди долара. Он ће морати да отвара нова рад-
на места, да (као и Рузвелт у сличној ситуацији) орга-
низује јавне радове и да зида мостове, путеве, школе и
помаже сиромашне и незапослене. Сигурно је да ће сле-
дити нова регулативна улога државе и ново радничко
законодавство. Десило се да Обама то и жели да ради.
Али и да је дошао на то место неко ко не жели, „ко-
ме то мирише на комунизам”, морао би јер само тако
друштво може преживети. Неолиберализам једностав-
но више није реално могућ.
У друштвима сутрашњице државне регулације ће не-
где бити више, негде мање, она ће имати ригиднији или
еластичнији облик, негде ће бити више државне или дру-
штвене, а негде више приватне својине, различит ће би-
ти и степен друштвене подршке школству, здравству, на-
уци и култури. Нека од тих друштава с вишим степе-
ном социјалне солидарности биће сматрана „социјали-
стичким”.
За разлику од предвиђања Фукујаме, који је говорио о
крају историје и о дефинитивној победи либералног ка-
питализма, десило се потпуно супротно. Наступила је ера
мешовитих друштава. ■
5 /02/09/НИН/21