На Берлинском конгресу Дизраели је тријумфовао. Велика Бугарска је подељена, чиме је Русија поново потиснута од Цариграда и Медитерана. За узврат, Русија је добила Бесарабију и упоришта у Јерменији. Србија, Црна Гора и Румунија морале су да се задовоље стицањем независности и, као и Грчка, мањим територијалним проширењима. Британија једобила Кипар, а Аустроугарска Босну и Херцеговину ******* ГЛЕДСТОН ДИЗРАЕЛИ

1. Фељтон Велика Британија и Срби
На Берлинском конгресу Дизраели
је тријумфовао. Велика Бугарска је
подељена, чиме је Русија поново
потиснута од Цариграда и Медитерана.
За узврат, Русија је добила Бесарабију
и упоришта у Јерменији. Србија,
Црна Гора и Румунија морале су да се
задовоље стицањем независности и,
као и Грчка, мањим територијалним
проширењима. Британија једобила
Кипар, а Аустроугарска Босну и
Херцеговину
изјавио да је „сваки устанак против те
(османске - М.К) владе легитиман" и да
„људска бића таквој влади не дугују по-
корност.” Аргајл је упозоравао: „Кажем
вам да нећете и не смете имати мир у
Европи, све док се уједињеном акцијом
европских сила не обезбеди благостање
Портиних хришћанских поданика. ” По-
литика која је, позивајући се на пароле
„мир нема цену" и „све за миран живот",
у ствари захтевала од других да ту цену
плаћају, и да такав миран живот изгубе,
била је, по Аргајлу, политика „потпуне
себичности”, која, пре или касније, мо-
ра водити у општи рат.
Биконсфилдов одговор изражавао
је суштину његове политике на
Истоку. Замерио је Аргајлу да он
о Источном питању говори „као да се
оно односи само на положај Портиних
хришћанских поданика". Оно, међутим,
„укључује елементе светског распореда
снага”, јер сетиче „најважнијег дела све-
та”. „То је питање које се тиче судбине
империја” - упозорио је Биконсфилд.
Шкотски аристократа се залагао за пра-
ва балканских хришћана; књижевник из
средњег слоја презриво је окретао главу
од њихових невоља и усмеравао поглед
касјају и моћи великих империја. У доц-
нијем говору он ће Британску империју
чак назвати „империјом слободе, истине
и правде“.
На Биконсфилдов империјализам
Гледстон се осврнуо 7. маја 1877,уговору
који данашња британска историографија
сматра једном од најбољих беседа које су
се икада чуле у ДоЊем дому. У основи,
била је то још једна критика Биконсфил-
дове источне политике. Али овога пута
Гледстонова морална порука, његов је-
зик и иронични тон, имали су посебну
снагу. У Биконсфилдовим империјалис-
тичким идејама он је уочио све што ће, у
будућности, обележити британску спољ-
ну политику. Приметио је да су браниоци
таквих теорија, које је углавном прона-
лазио у отменом лондонском Вест Енду,
веровали да ,су права Енглеза „сасвим
посебне врсте у поређењу са остатком
света, и да ми имамо право да намећемо
нашу власт без обзира на интересе остат-
ка човечанства”. На свим странама све-
та, Британија ствара империју, окупира
и припаја туђе територије уз претњу и
примену силе, методима који јој сметају
само онда када их неко употреби против
Турске. Јер, „свако увећање наших тери-
торија савршено је невиџо. Понекад се
она не могу извршити без крвопролића;
понекад захтевају само претњу крвопро-
лићем. Али то није наша кривица. То је
ствар глупости оних народа који немају
довољно мудрости да пристану да дођу
под наш скиптар. Ми смо снабдевени
надмоћним карактером, племенитом
несебичношћу и несавитљивим интегри-
тетом, што остале нације тешко могу да
разумеју. И они су довољно глупи да мо-
гу да помисле да смо ми, као надмоћна
створења, обавезани истим вулгарним
правилима, која се са правом примењују
ла обичну Адамову децу.”
Такву политику Биконсфилдова Бри-
танија је, по Гледстону, водила и на Бал-
кану. У одбрани османске страховладе
премијер се позивао на „утврђену тра-
дицију и политику” и на „британске ин-
тересе". „Али и ја се позивам на једну
утврђену традицију, много старију, ширу
и племенитију, традицију
која не занемарује 'британ-
ске интересе’, него учи да се
њихово унапређење тражи
у поштовању захтева части
и правде” - упозоравао је
Гледстон. Наглашавао је да
Биконсфилдова влада ни
са становишта практичних
интереса, на које се Стал-
но позивала, није водила
мудру политику. Безрезер-
вном подршком оронулом
Османском царству Брита-
нија је одбила од себе бал-
канске народе, којима је,
по Гледстоновом мишљењу,
припадала будућност, и на-
терала их да с| окрену ка
Русији. Гледстон је, међу-
тим, подсећао да је помоћ
драгоцена и када долази од
Русије, и да ћету „племени-
Л Гледстон
прелистава
Дизарелијевог
Лотара, а
Дизраели
Гледстонов 1иуеп1ив
типШ.
Гледстон:„Хм...
Неозбиљно."
Дизраели:„Ха!
Прозаично!"
(Панч, 1870)
ту помоћ са радошћу поздравити читаво
хришћанство и цео свет”.
Убрзо се показало да је ова дебата
била последњи велики скупштински ок-
ршај владе и опозиције у Великој источ-
ној кризи. Почетак руско-турског рата и
обнова британске русофобије довешће
до својеврсне „патриотске тишине” у
британском Парламенту.
У наредним месецима, са напредо-
вањем руских трупа према Цариграду,
Биконсфилд је, сталним позивањима на
патриотизам и одбрану империје, успео
да придобије већински део британског
јавног мњења. У Хајд парку и на Тра-
фалгар скверу избијале су масовне Туче,
јер се дешавало да премијерове приста-
лице и противници закажу митинге на
истим местима и у исто време. У Парла-
менту, Биконсфилд је већ имао убедљи-
ву већину; убрзо је успоставио потпуну
контролу и над непослушним минист-
римау својој влади. Краљица Викторија
спремно је следила гвоздену вољу пре-
мијера; била је, уосталом, много рато-
борнија од лорда Биконсфилда. Када је Биконсфилд наредио да бри-
тански ратни бродови уђу у мо-
реузе и' крену ка Цариграду, док
су се руске трупе спуштале ка турској
престоници, и пошто је почео да пребаг
цује индијске трупе на Малту, нико са
сигурношћу није могао да каже да ли је
блефирао или је заиста био спреман на
рат. У Петрограду су га, међутим, схва-
тили врло озбиљно. Русија је, у међув-
ремену, примирјем у Једрену и мирбм
у Санстефану из марта 1878. потпуНо
озлоједила Аустроугарску. У Бечу су
тврдили да је Петроград прекршио све
тајне споразуме Русије и Аустроугарс-
ке, и сада су били спремни да се удруже
са Биконсфилдом. Немачка није крила
да ће стати на страну Аустроугарске.
Русија је, пошто је покушала да створи
велику Бугарску, на штету Србије, Гр-
чке и Румуније, од себе отуђила и нај-
важније балканске земље.
На Берлинском конгресу Биконс-
филд је тријумфовао. Велика Бугарска
је подељена, чиме је Русија поново по-
тиснута од Цариграда и Медитерана. За
узврат, Русија је добила Бесарабију и
поједина упоришта у Јерменији. Србија,
Црна Гора и Румунија морале су да се
задовоље стицањем независности и, као
и Грчка, мањим територијалним про-
ширењима. Британија је добила Кипар,
а Аустроугарска Босну и Херцеговину.
Када се вратио уЛондон, Биконсфилд
је дочекан овацијама. Тада је изговорио
речи, кбје ће доцније генерације бри-
танских државника често понављати:
„Доносим вам и мир и част.“ '
Ипак, нису сви Британци били оду-
шевљени Биконсфилдовим успесима
на Берлинском конгресу. Још у време
конгреса, док су у Лондон стизале спо-
радичне и непроверене вести, умножи-
ле су се критике, које су се кретале од
оптужби „патриота" да је Биконсфилд у
ствари издао Турску и пристао на њену
7 4 / Н И Н / 1 0 / 0 1 / 0 8

2. поделу, до тврдњи радикала и либерала
дз је, захваљујући њему, Британија по-
ново преузела улогу главног противни-
ка ослобођења балканских хришћана.
Биконсфилд је зато у Горњем дому
доказивао да велике силе на Берлин-
ском конгресу нису извршиле поделу
Османског царства, него нужну „редис-
трибуцију његових територија”. Тврдио
је да су Турској одузете земље које би
јој у будућности доносиле само штету
и искушења, и да је султанова држава,
ограничењем на мању, целовиту тери-
торију, само ојачана. Премијер је по-
себно наглашавао да Османско царство
није имало изгледа да обнови свој стари
ауторитет у Босни и Херцеговини. Исти-
Основне поруке Гледстонових говора
имале су морално и религијско
значење. Једна реченица остала је
запамћена као суштина Дизраелијевог
империјализма:„3стамтите да
је светостживота у планинским
селима Авганистана, међу зимским
сметовима, исто тако неповредива у
очима свемоћнога Бога, као што је и
светост ваших живота"
цао је сву безнадежност стања у тим об-
ластима, а затим је такву оцену проши-
рио и на „суседне кнежевине”, желећи
да унапред докаже беспредметност зах-
тева Србије и Црне Горе за уједињење са
Босном и Херцеговином.
Неколико дана касније, Гледстон је,
на митингу у Саутворку, одговорио на
премијеров скупштински говор. Нагла-
шавао је да се, за разлику од Биконсфил-
да. он не залаже за интересе великих
сила, него за права балканских народа.
-Идеали које од почетка подржавамо
нису идеали ни Турске ни Русије, него
подређеног становништва”.
Гледстон је поздравио ослобођење
милиона хришћанских Словена и да-
вање независности Србији, Црној Гори
и Румунији на Берлинском конгресу.
Ипак, тврдио је да је британска влада
показала „дволичност”, присиливши
Турску да потпише „луду конвенцију”
о Кипру, да је „продала” слободу Беса-
рабије Русији, „продала аустријској љу-
бомори и себичности оно што су храбри
Црногорци освојили, продала Грке Тур-
цима, и коначно, продала Турску ’бри-
танским интересима”’.
УДоњем дому, 30. јула 1878. годи-
не, Гледстон је, говорећи о Босни и
Херцеговини, можда најјасније до
тада изложио своја гледишта. Поновио
је да је од почетка устанка у Херцегови-
ни био на страни „подређеног станов-
ништва” Турске. Успротивио се идеји да
је турску власт над тим и другим облас-
тима требало укинути само зато да би
оне биле предате „некој другој великој
држави, била то Русија, Аустрија, па чак
и Енглеска”. Јер, тврдио је Гледстон, „на
те провинције Турског царства, којима
се владало на тако суров и неправедан
начин, не сме да се гледа као на нешто
што треба да служи циљевима било које
велике силе, него као на нешто што слу-
жи добру људи који их насељавају. Наш
циљ требало би да буде развитак тог ста-
новништва, на његовој земљи, као њеног
правог власника, и судбина тих земаља
требало би да буде одређена према пот-
ребама благостања тих људи”.
Аустријска окупација Босне и Херце-
говине није, по Гледстону, омогућила
становницима ових покрајина да сами
одлуче о својој судбини. Признао је да се,
у односу на власт Турске, могло очеки-
вати да ће Аустроугарска донети одређе-
но унапређење. Па ипак, Гледстон није
пропустио прилику да изнесе мишљење
о, како је рекао, „омиљеној великој сили
владе Њеног величанства”. „Ми саврше-
но добро знамо да је њена историја један
дуги низ напора да се слободи одупре и
да се она угуши, где год да се појави. Она
(Хабзбуршка монархија - прим. М.К) се
противила ослобођењу Грчке; противила
се уједињењу Италије, и силом одупира-
ла њеним становницима. Противила се
уједињењу Немачке...”
Гледстон је изјавио да је „као Енглез”
и припадник „најслободније нације у
Европи” очекивао да ће се изасланици
његове земље и на конгресу придржава-
ти „начела која важе у Енглеској”. „Зато
и кажем да глас Енглеске на овом конг-
ресу великих сила није био у складу са
њеним установама, историјом и карак-
тером (...) Тврдим да је требало да стану
на страну слободе; и такође тврдим да
су стали на страну ропства.”
Упркос критикама и великим речима,
Дизраели је тријумфовао над Гледсто-
ном. Ситуација ће се, међутим, потпуно
преокренути после две године, када је
дошло време да Биконсфилдова влада
распише изборе. У међувремену, Би-
консфилдов империјализам одвео је
Британце у крваве ратове у Авганистану
и Јужној Африци. Биконсфилд је знао да
су му порази у колонијама одузели део
гласача. Ипак, нико, па ни опозиција,
није очекивао да ће Биконсфилда и њего-
ве Гминистре задесити тако тежак пораз. ледстон је своје „мидлотијанске кам-
пање“ , назване по шкотском окру-
гу Мидлотијану, где се кандидовао,
скоро у потпуности засновао на крити-
ци Биконсфилдових империјалистич-
ких подухвата и његове балканске по-
литике. Основне поруке Гледстонових
говора имале су морално и религијско
значење. Једна његова реченица остала
је запамћена као суштина свега што је
изговорио о Биконсфилдовом империја-
лизму: „Запамтите да је светост живота у
планинским селима Авганистана, међу
зимским сметовима, исто тако неповре-
дива у очима свемоћнога Бога, као што
је и светост ваших живота.” Гледстонови
говори били су праве проповеди, и вик-
торијанци су их слушали с побожном
пажњом. Одржавани су на отвореном,
пред све већим бројем грађана. У свакој
Гледстоновој беседи извор зла и поср-
нућа нације био је лорд Биконсфилд.
Говор који је Гледстон одржао у Един-
бургу, на највећем митингу, пред око
20.000 људи, био је у целини посвећен
Источном питању. Понављао је да турско
наслеђе не сме да припадне Русији, Аус-
трији, па ни Британији, него самим ста-
новницима Балкана. „Тражим од власти
ове земље, тражим од наше владе, а ве-
рујем да ћете и ви понављати овај захтев,
да ни за тренутак не пристану ни на как-
ву руску, аустријску или енглеску сплет-
ку; да, уместо тога, с благонаклоном бри-
гом негују и гаје благословене установе
слободне управе, које почињу да пре-
овлађују - не, које већ делују у тим, сада
слободним земљама”, грмео је Гледстон
с говорничке платформе у Единбургу.
Док је Гледстон неуморно путовао
и говорио, озбиљно болесни лорд Би-
консфилд није се ни једном огласио.
Говори либерала били су пуни страсти
и полета; конзервативци су водили мр-
зовољну, традиционалну кампању. И
поред свега, Биконсфилд се надао по-
беди. Пораз је утолико био тежи. Лорд
Биконсфилд и његови торијевци били
су потпуно потучени.
Империјална и балканска политика
лорда Биконсфилда нису биле једине
теме о којима се одлучивало на избори-
ма у марту 1880. године. Ипак, било је
јасно да су Британци тада одлучили да
се одрекну империје и моћи, у име сло-
боде и морала. ■
1 0 / 0 1 / 0 8 / Н И Н / 7 5