1. Nebojša Matić, vlasnik preduzeća "MikroElektronika"
- Ja sam najsrećniji direktor u Srbiji!
Utorak, 14. 05. 2013.|12:52 | Izvor: eKapija
en
Nebojša Matić
- Ja sam prosečan čovek, koji je imao sreću da se okruži
ljudima koji su u njemu probudili najbolje. Bez njih sam niko i
ništa, a sa njima mogu mnogo više nego što sam ikada mislio.
Ja sam najsrećniji direktor u Srbiji, a možda i na svetu.
Ovako priču o "istoriji dobre volje" započinje Nebojša Matić,
vlasnik i direktor "MikroElektronike", firme u kojoj se "niko
nikad nije posvađao".
"MikroElektronika" se bavi proizvodnjom softverskih i
hardverskih alata za mikrokontrolere, koji su danas prisutni
svuda oko nas: u kolima, frižiderima, u veš mašini, klimi,
mobilnom telefonu, svemirskom brodu... Kao pioniri u Srbiji,
napisali su i izdali mnogobrojne knjige iz ove oblasti.
Sedam godina je spavao četiri sata dnevno, deset nije išao na

2. godišnji odmor. Prvi auto kupio je u trideset osmoj. U poslu se
rukovodio jednom jednostavnom rečenicom: napravi firmu u
kakvoj bi želeo da radi tvoje dete. Lud je za pecanjem i već
dvadeset godina za jednom ženom.
Znaš li ti išta?
- Na Futoškoj pijaci u Novom Sadu, potrošim poslednjih deset
maraka. Student elektrotehnike, imam još nekoliko ispita do
kraja, i pitam sebe, onako iskreno u ogledalu – znaš li ti išta? I
zaključim da samo znam da uzmem ašov i lopatu.
U kancelariji
Onda sam rešio da moram nešto da naučim. Tad su se počeli
pojavljivati mikrokontroleri, a ja sam se zainteresovao za to.
No, to su devedesete, doba bez Interneta, nemaš koga da
pitaš, nema knjiga, ničega...
Jedan profesor iz srednje škole mi je pomogao. Sakupim
nekako novac i kupim komponente. Žičice sam uzeo iz
kompjutera, sekao sam ih grickalicom i spajao celu noć na

3. nekom stočiću, klečeći. To je bila takva gomila svega i
svačega, da je bilo prosto nemoguće da proradi, ali je
proradilo.
Istorija dobre volje
- Firma "MikroElektronika" je osnovana bukvalno od nule.
Došao sam u Beograd sa 200 maraka u džepu, i pitao se šta
mogu da započenem sa tom sumom. Odlučio sam da
pokrenem časopis "MikroElektronika", jer je časopis najveći
biznis koji možeš da pokreneš sa najmanje para.
Našao sam firme koje su htele da se reklamiraju, a onda
otišao kod štampara i obećao da ću mu platiti kad meni plate
reklame. On je rizikovao i pristao. Kaže da mu je to najbolja
poslovna odluka u životu – i dan danas on štampa za nas. Zato
ja kažem da je istorija "MikroElektronike" istorija dobre volje.
Kada je posao sa časopisom krenuo, napisao sam prvu knjigu
– "PIC mikrokontroleri", koja je na najjasniji i jednostavniji
način obrađivala ovu tematiku. Doživela je četiri izdanja, a u
Srbiji je prodato 4.000 primeraka. Nakon toga je
"MikroElektronika" nastavila da objavljuje i izdaje knjige, koje
su prevedene na mnogobrojne jezike – engleski, kineski,
turski....
Uporedo sa izdavačkim poslom smo počeli da pravimo prve
sisteme. Krenuli smo u Lajkovcu, u garaži moga oca, ručno
lemili i prodavali po desetak sistema dnevno.

4. Jedva sam čekao da svane
- Inženjeri su radili u Balkanskoj, nas 15 u 60 kvadrata. Moj
stan je praktično bio u firmi, u jednoj sobi, supruga je odatle
otišla u porodilište. Deset godina smo radili svake subote i
nedelje. Od toga sam sedam godina spavao po tačno četiri
sata, jedva sam čekao da svane da nastavim da radim.
2005. smo kupili poslovni prostor u Višegradskoj u kome smo
sada, i za to smo se "napregli" maksimalno, da krajnjih
granica, i nekako smo uspeli da finansijski izguramo. Ne
možeš da postigneš ništa da se nisi žrtvovao, da se nisi nečeg
odrekao. To je iluzija. Ko to shvati, može da uspe u bilo kom
poslu.
Već ’99. izdavaštvo je počelo da zapinje, i shvatio sam da ma
koliko naš proizvod bio kvalitetan, ovo je premalo tržište. Ako
hoćeš da razvijaš posao, moraš da izvoziš. Prve izvozne
poslove ugovorili smo preko sajta koji je proradio tokom
bombardovanja, a prvi veći posao nam je napravio jedan
francuski distributer. Kada smo dobili uplatu od 5.000 maraka
bio sam van sebe od sreće.

5. Danas imamo 60 radnika. Više od 300 različitih proizvoda
izvozimo u 110 država, a u 38 imamo distributere, najviše
izvozimo u Evropu, Ameriku i Japan, a neki od stalnih kupaca
su "Toshiba", "Hitachi", "Sony", NASA, "Ferrari", "Ford",
"General Motors", CERN, "Toyota", jednom mesečno imamo
sastanak sa "Google"-om.... Kompajlere pravi svega desetak
firmi na svetu, a "MikroElektronika" je jedna od najvećih.
Ne gledajte tv, doručkujte i vodite ljubav
- Moja mantra, koju sam već na mnogo mesta ponovio. Kako
da početnik uspe u biznisu? Prvo, da ne gleda tv, jer će samo
slušati loše vesti i kukati, umesto da radi. Da doručkuje, da ne
bi celog jutra bio nervozan i čekao kad će ručak. Ovo
poslednje je valjda jasno – manje stresa, manje namrgođenih
lica, manje frustracija....
Sve što znam o menadžmentu, sam sam naučio. Nikad u
životu nisam pročitao ni jednu knjigu o menadžmentu. Suština
je u organizaciji i u tome što težimo efikasnijoj i jeftinijoj
proizvodnji. Rast kvaliteta, obima proizvodnje i konstantno
unapređenje zaposlenih. Ako povećaš kvalitet čoveka, onda
ćeš povećati i kvalitet firme, a ne obrnuto.

6. I čistačica mora da vidi da je u firmi bolje
- Nije stvar u fakultetu, nego u tome kakav je ko čovek. Ljudi
ne rade prema plati, nego prema karakteru. Ako si karakteran
čovek, uradićeš svoj posao i za jedan jedini dinar.
"MikroElektronika" tako bira radnike. Moj šef proizvodnje u
Lajkovcu je vulkanizer, ali je bio najbolji vulkanizer u kraju, i
sad je najbolji šef proizvodnje. I šta god da radi, on će biti
najbolji, jer je takav čovek.
To nikako ne znači da plate treba da budu male. Četiri puta
godišnje delimo bonuse, imamo 13. i 14. platu, a ako bude
kako treba, ove godine ćemo imati i 15. To je važno, jer su
bonusi uglavnom za kreativne poslove, a plata je za sve. I
čistačica mora da vidi da je u firmi bolje. Sramota je da je
direktor bogat, a zaposleni ne mogu da kupe veš mašinu.
Prva kola sam kupio u 38 godini. Nemam ni vile ni jahte, sve
što imam to je ova firma. A to je zaista, zaista mnogo.
Pecanje me štiti od mnogo gorih ludosti

7. - Ima jedan citat u Selimovićevoj "Tvrđavi": "Lovi ribu, Ahmete
Šabo. Izgleda velika ludost, što i jest. Ali postane najveća
strast, i brani čoveka od njegovih ludosti. Svijet se može rušiti,
a ti ćeš, nepomičan, buljiti u vodu. Najveća mudrost u životu
je da čovijek pronađe pravu ludost".
Kad sam imao pet godina, uzmem pecaljku, idem sam kroz
šume, sednem na ćupriju i pecam. Oduvek sam strastveni
ribolovac, pecam dva puta nedeljno, i to noću. Tamo je moje
vreme za razmišljanje, tamo sortiram prioritete. I u julu, i u
januaru na -15.
Čudim se - zašto ima više pecaroša leti nego zimi? Zar u
decembru i januaru nisi ribolovac? E, to je priča o karakteru i
o tome koliko smo razmaženi, i o tome kad će u Srbiji da bude
bolje. Zašto sam ja skoro pa jedini koji noću, po snegu, tumara
pored reke? Pa, zato što je drugima hladno. E kad im ne bude
hladno, kad bude u decembru bude gužva na Kolubari, tad će
svima u ovoj državi biti bolje.
Sa porodicom na krovu zgrade

8. Biljana
- Moja Biljana je bila najzgodnija devojka u srednjoj školi u
Lajkovcu. Ja sam uporan čovek - počeo da je jurim u
petnaestoj, a stigao sam je negde u 21. I posle dvadeset
godina, ja sam ludo zaljubljen u nju. Imamo ćerku Lenu od
osam godina.
Zašto nema više žena programera?
- Kad god sam ovo pokušao da kažem u javnosti, ispalo je
nespretno, a u suštini je vrlo jednostavna stvar. Kako je
moguće da nema mnogo više žena programera, kad žene
stalno programiraju? Muž, deca, vrtić, posao, ručak, šta obući,
šta kupiti, svadba, slava... ona to svakog dana mora da
uskladi. Programiranje je rad, ali i kreativan posao, i to je
idealan posao za žene, jer su one mnogo maštovitije, smišljaju
jedno, dok rade nešto drugo. Kad god sam mogao, to sam
rekao i predstavnicima Vlade - Srbija mora da se osloni na
žene. Moja neostvarena želja je da imamo više žena
programera.
Iz sve snage radimo na što bržem preseljenju u novu poslovnu
zgradu u Zemunu, u kompleksu nekadašnje "Beogradske
elektronske industrije". Mnogo smo uložili, ali ćemo imati
fantastičan prostor. To će biti pravi bum. Samo u sistem za
klimatizaciju, uložili smo stotine hiljada evra –
"MikroElektronika" će imati nivo poput luksuznih hotela u
Dubaiju. Želimo da oživimo "Beogradsku elektronsku
industriju", da obnovimo staru slavu tog kompleksa, i da
ohrabrimo druge da krenu za nama.
Šta privatno želim? Želim da svi budemo što srećniji. Odlučio
sam i da "nateram" sve da imaju po četvoro dece. Čak sam i
obećao – dajem mesečno po 200 EUR za treću, i po 400 EUR
za četvrtu bebu.