vvvv

1. UNIVERZITET EDUCONS
FAKULTET ZA USLUŽNI BIZNIS
«FABUS»
SREMSKA KAMENICA
Diplomski (bachelor) rad
Karakteristike procesa ekonomske globalizacije
MENTOR: STUDENT:
Prof. dr Milenko Dželetović Danica Vučković
1586/07
Sremska Kamenica, oktobar 2010.

2. 2
SADRŽAJ
Uvod..................................................................................................................3
1.Pojam, razvoj i karakteristike globalizacije....................................................4
1.1. Pojam i razvoj.............................................................................................4
1.2. Karakteristike globalizacije ........................................................................5
1.3.Efekti i posledice globalizacije....................................................................7
1.4.Ekonomski aspekti globalizacije .................................................................8
2. Proces globalizacije svetske privrede............................................................9
2.1.Karakteristike procesa globalizacije ............................................................9
2.2.Preduzeće i proces globalizacije..................................................................13
2.3.Međunarodna trgovina i proces globalizacije..............................................14
2.4.Inostrane direktne investicije (IDI) i proces globalizacije...........................17
2.5.Strategijske alijanse (SA) i proces globalizacije .........................................18
3. Manifestacije ekonomske globalizacije.........................................................20
3.1. Karakteristike ekonomske globalizacije.....................................................21
3.2.Suština ekonomske globalizacije.................................................................22
3.3.FDI kao generator ekonomske globalizacije ...............................................23
3.4.Virtalizacija kao akcelerator ekonomske globalizacije ...............................25
3.5.Transnacionalizacija kao komponenta ekonomske globalizacije ................27
4. Funkcionisanje svetskog tržišta u globalnoj svetskoj privredi......................30
4.1.Ulaganja u inostranstvu kao činioci globalizacije svetskog tržišta .............32
5.Perspektive procesa globalizacije...................................................................33
5.1.Vizija sveta na početku XXI veka ..............................................................33
5.1.1.Perspektive razvoja za naredne dve decenije ...........................................34
6. Karakteristike i posledice globalne ekonomske krize od 2007 ....................36
6.1.Odgovori na krizu u razvijenim zemljama ..................................................37
6.1.1.Realni sektor i standard građana..............................................................37
Zaključak...........................................................................................................38
Literatura............................................................................................................40

3. 3
UVOD
Procesi globalizacije označili su početak novog vremena i začetak novog svetskog
društva koje je, činilo se, konačno prevladalo dotadašnje razlike i podele. No, gledajući
sada, s vremenskim razmakom, pokazalo se da su istovremeno upravo ti procesi,
uveliko uticali na produbljivanje razlika unutar društva. Ovo se posebno odnosi na
ekonomsku dimenziju globalizacijskih procesa, područje koje danas izaziva najviše
polemika.
Iako je globalizacija na početku imala obećavajući potencijal procesa koji će
rezultirati rešenjima svetskih problema nejednakosti i siromaštva i stvoriti prosperitetno
svetsko društvo, čini se da su razlike i problemi veći nego ikada.
Globalne svetske ekonomske promene i ekonomska globalizacija, što se pre svega
odnosi na stvaranje globalnog svetskog slobodnog tržišta, ipak nisu postigle željene
rezultate. Istorija se, izgleda, opet ponavlja – s jedne strane imamo većinu potlačenih i
obespravljenih ljudi, a s druge nekolicinu bogatih koja živi na račun većine.
I dok tradicionalno bogate zemlje i regije, moćni finansijski i naftni krugovi,
multinacionalne i transnacionalne korporacije i ostali 'veliki igrači', postaju još bogatiji i
ostvaruju nezamislivo velike profite kojima bi zaista mogli ispuniti prvobitnu
renesansnu ulogu globalizacije, ostatak sveta živi na rubu egzistencije, boreći se sa
promenama i zahtevima koje je takva globalizacija donela sa sobom.
Globalizacijska tvrdnja kako će svetsko društvo, organizovano u jedinstveno
svetsko slobodno tržište, rezultirati smanjenjem siromaštva i povećanjem opšteg
blagostanja možda i nije postigla planirane rezultate, no jedno je sigurno -
globalizacijska atmosfera kloniranog turbokapitalizma i novih ekonomskih odnosa
otvorila je vrata novih mogućnosti za multinacionalne i transnacionalne korporacije, što
ove i koriste.
Pojam globalizacije, zbog njegove višedimenzionalnosti, slojevitosti i
protivrečnosti, nije moguće izraziti na jedan sveobuhvatan način nekom opštom
definicijom. Globalizacija je jedna dinamička, a ne statička kategorija, podložna stalnim
promenama i prilagođavanjima. Reč je o društveno-ekonomskom procesu koji izlazi iz
okvira regionalnih, nacionalnih, rasnih, verskih ograničenja i time dobija globalni
karakter.
Njene glavne karakteristike su univerzalizacija, homogenizacije i unifikacija. Ona
se izražava u sve tešnjoj, rastućoj i funkcionalnoj međuzavisnosti i povezanosti svih
aktera na tržišnoj sceni i njihovih aktivnosti širom sveta, nacionalnih država, njihovih
privreda, regiona.Ta saradnja na globalnom nivou obuhvata organizaciju proizvodnje,
upravljanje, cirkulaciju finanijskih sredstava, utvrđivanje standarda.
Na nastanak globalizacije uticali su brojni faktori, a najveći uticaj u tom pogledu
imala su sledeća tri faktora:
1. svestrano širenje svetskog tržišta,
2. fantastičan razvoj sistema komunikacija, kao što su Internet i mobilna telefonija
i stalno smanjivanje troškova transporta, komunikacije i kompjuterizacija,
3. progresivno smanjivanje barijera u trgovini, dobrima i uslugama kao i u
mobilnosti kapitala u svetskim razmerama.
Pored proizvodnih tradicionalnih kompanija, globalizacija svetske privrede
doprinosi i transnacionalne kompanije iz sfere usluga, posebno banke, kao i
informacione kuće, i niz međunarodnih institucija kao što su: svetska komora,
međunarodna organizacija za standardizaciju i druge međunarodne organizacije koje
donose konkretne međunarodne standarde, značajno doprinose ujednačavanje uslova
privređivanje tj. globalizaciji svetske privrede.

4. 4
1.POJAM, RAZVOJ I KARAKTERISTIKE GLOBALIZACIJE
1.1. Pojam i razvoj globalizacije
Slobodna cirkulacija dobara, ideja, informacija, ljudi nije nova, ali je nova brzina i
lakoća sa kojom se to danas čini. U jezgru grlobalizacije su nove informacione i
komunikacione tehnologije koje su dovele do onoga što je Entoni Gidens nazvao
ubrzanje vremena i zgušnjavanje prostora. Transnacionalne kompanije i slobodna
svetska trgovina dovele su ekonomiji do onoga što se naziva korporativna globalizacija.
Ekonomisti razlikuju globalizaciju tržišta, industrije i preduzeća.
Posle globalizacje kapitala i pada istočnog bloka, na red je došla i globalizacija
usluga – osiguravajućih, pravnih, zdravstvenih, obrazovnih, socijalnih institucija.
Globalizacija je zahvaljujući novoj tehnologiji, komunikaciji i novoj ekonomiji
nametnula svetu nova pravila, nove sadržaje, nove dimenzije i nova
znanja.Globalizacija je u civilizacijskom razvoju ljudskog društva veoma složen,
neravnomeran, izrazito protivrečan i dugoročan proces. U tom procesu društvo ima
različite stavove u zavisnosti od stepena razvoja, ekonomskih i političkih interesa. Jedni
povezuju svet u jedinstvenu ekonomsku celinu (razvoj tehnike itehnologije), a drugi se
bore protiv svih oblika ekonomske i političke zavisnosti kao i za slobodu nacionalnog i
kulturnog razvoja.
Globalizacija traži puteve i načine da postane progresivan proces u budućnosti
čovečanstva i da postane pozitivan civilizacijski znak ove epohe.1
Globalizacijom se naziva treća faza procesa internacionalizacije u svetskoj
privredi. U prvoj fazi, od Drugog svetskog rata do kraja šezdesetih godina, glavnu
ulogu je odigrala svetska trgovina, a stepen internacionalizacije se merio udelom u
svetskom izvozu. U drugoj fazi internacionalizacije, tokom sedamdesetih godina,
dominantna je uloga stranih investicija. Treća faza internacionalizacije ili proces
globalizacije, odvija se uglavnom pod uticajem tehnologije. Sposobnost da se inoviraju,
adaptiraju i primene raspoložive tehnologije postaje ključni element industrijske
konkurentnosti, uz prateće nove oblike investiranja i modele industrijske organizacije.
Postoji veliki broj definicija globalizacije ovde ćemo navesti neke:
Entoni Gidens - globalizaciju definiše kao intenzivne društvene odnose na
svetskom planu, koji povezuju udaljena mesta tako što lokalna zbivanja uobličavaju
događaji koji su se odigrali kilometrima daleko i obrnuto.
Dejvid Hold - globalizacija je preobražaj prostorne organizacije društvenih
odnosa koji su određeni njihovim obimom, intenzitetom, brzinom i učinkom stvarajući
transkontinentalne tokove i mreže delovanja.2
Urlih Bek - globalizacija znači iskustveno dostupno nestajanje svakodnevnog
delovanja u raznim dimenzijama privrede, informisanja, ekologije, tehnike... nešto što
iskustvenom prinudom elementarno menja svakodnevnicu i sve prisiljava na
prilagođavanje i odgovore. Novac, tehnologija, informacija i roba otrovi "prekoračuju"
granice kao i da ne postoje.3
Nužnost razmene između zemalja (međunarodnu razmenu) uslovljava više
faktora, od kojih su najznačajniji:
1. različit raspored prirodnog bogatstva u svetu,
1 http://www.megatrend-info.com
2 http://www.megatrend-info.com
3 Urlich Back, Vas ist Globalisierimg, Frankfurt,1998 str.44,45

5. 5
2. razvoj krupne kapitalističke robne proizvodnje,
3. produbljivanje podele rada između različitih zemalja,
4. kako na bazi prirodnih (prirodno bogatstvo), tako i na bazi stečenih prednosti.
Sedamdesetih godina zapažene su sledeće tendencije u kretanju svetske privrede.
Prvo: mnoge firme su snažno krenule prema transnacionalnoj ekspanziji. Drugo: pored
direktnih investicija, novi oblici su bilateralni sporazumi između zapadnoevropskih
zemalja i sa zemljama Bliskog Istoka. Sve veći značaj na periferiji dobijaju licencni
ugovori, industrijska kooperacija, subkontrakting itd. Treće: u internacionalizaciji
ekonomskog života težište se sve više prenosi u sferu kretanja kapitala, transfera
naučno-tehnoloških dostignuća i u sferi same proizvodnje.
Početkom devedesetih Drucker već govori o novom talasu globalizacije koji
nacionalne ekonomije dovodi pred još složenije probleme.
Prva velika promena koja svetsku privredu čini sasvim drugačijom je ta što će
veze u sve većoj meri biti odnosi između trgovinskih blokova, umesto zemalja koje
trguju.
Druga velika posledica ovih procesa i informatičke revolucije je integracija
privrednih delovanja u svetsku privredu savezništvom participacije, zajedničkih
ulaganja, istraživačkih i marketinških konzorcijuma itd.
Osnovni zakon globalizacije je da ruši sve granice. Zato se opravdano očekuje
usklađivanje ekonomskih prilika, deregulacija ekonomskih tržišta, rast svetske trgovine
i nastavak svakojakih poslovnih savezništva, mimo nacionalnih drugih granica i
ograničenja. Ekonomska delatnost redovno se prepliće sa sve izrazitijim međunarodnim
obeležjima privređivanja koje prati preuzimanje preduzeća, osnivanje zajedničkih,
zajedničko investiranje, marketinški sporazumi... Globalno privredno preduzeće mora
da bude veliko i snažno, ali dovoljno fleksibilno, koliko je potrebno da bi se
koordinirala međunarodna podela rada. Naglasak se prenosi na pitanje kakvi se
proizvodi izgrađuju. Ekonomiju obima potiskuje i zamenjuje ekonomija raznovrsnosti.4
1.2. Karakteristike globalizacije
Globalizaciju karakteriše sve veća međuzavisnost nacionalnih ekonomija sa
svetskom privredom. Zemlje u svetu su povezane u multidimenzionalnu mrežu
ekonomskih, socijalnih, i političkih veza. U meri u kojoj te veze postaju značajnije i
kompleksnije pojedine nacionalne ekonomije osećaju sve više pozitivne i negativne
efekte opštih kretanja u svetskoj privredi. Sve države su u poziciji da traže neki balans
ekonomske samostalnosti i stepena uključenosti u međunarodnu ekonomiju. Teško je
naći u svakoj situaciji neki reciprocitet, posebno kada se radi o zemljama u razvoju.
Sve je veći broj ekonomskih problema koje ne može nacionalna ekonomija uspešno
izolovano da rešava. Uloga nacionalne države u eri globalizacije mora bitno da se
razlikuje od njene uloge u eri merkantilizma.
Ocenjuje se da izloženost međunarodnoj konkurenciji ima za posledicu povećanje
produktivnosti rada u nacionalnoj ekonomiji. Kada se to desi u jednoj ili par grana koje
su u većoj meri izložene procesima globalizacije to nosi sa sobom i određene opasnosti.
Ta opasnost je stvaranje opštih standarda produktivnosti kojih se u određenom
vremenskom periodu moraju pridržavati i ostale grane u nacionalnoj ekonomiji. Zato je
pogrešno reći unapred da se globalizacija ne odnosi na granu ili grane u kojima naše
preduzeće obavlja svoju poslovnu aktivnost.
4 Gračanac A., Globalno bankarstvo,FABUS, Novi Sad, 2007. str.11

6. 6
Nema sumnje da je tržište glavni pokretač procesa globalizacije. Porast dohotka
po glavi stanovnika u brojnim zemljama povećava učešće potrošača sa diskrecionim
dohotkom koji su nosioci tražnje. Sistemom ugledanja dolazi do konvergencije stila
života i ukusa potrošača u savremenom svetu. Sve je veći broj globalnih proizvoda koji
se prodaju širom sveta sa veoma malo ili nimalo modifikacija ukusima i zahtevima
potrošača u svakoj zemlji ponaosob. Turizam i putovanja kao i sistem informisanja i
komuniciranja doprinose stvaranju globalnog potrošača odnosno ujednačavanja ukusa i
zahteva. Sve je veći broj proizvoda koji imaju svetsku marku i koji se distribuiraju
preko globalnih kanala distribucije uz podršku svetske promocije.
Globalizacija proizvoda i grane utiče na sniženje troškova istraživanja i razvoja,
inženjeringa, dizajna, proizvodnih troškova od investicija do proizvodnje i marketinga,
posebno distribucije i promocije. Pritisak da se stvaraju globalni proizvodi se povećava
sa povećanjem zahteva za kapitalim investicijama potrebnim za uvođenje novih
proizvoda u proizvodni program. Globalna ekonomija dobija na značaju kada tržišta
pojedinih zemalja nisu dovoljno velika da omoguće stvaranje preduzeća optimalnih
veličina.
Veličina preduzeća omogućava da se obezbedi tržišno učešće na većem broju
nacionalnih tržišta kombinujući veći stepen standardizacije proizvoda sa
koncentracijom određenih aktivnosti u lancu vrednosti. Podsticaji za globalizaciju
preduzeća ne dolaze samo od ekonomije veličine već i od ekonomije širine odnosno od
širenja aktivnosti - ide se na više linija proizvoda i više poslova. Visoki troškovi razvoja
proizvoda relativno prema veličini nacionalnog tržišta su stimulans za globalizaciju
preduzeća i grane. U brojnim slučajevima je bolje ići samo na par globalnih proizvoda
nego na mnoštvo proizvoda namenjenih uskom nacionalnom tržištu.
Tehnologija je jedan od glavnih podsticaja globalizacije. Nije teško uočiti da se
svet kreće ka konkurenciji u globalnim tehnologijama. Tehnologija je "proizvod" koji
po stvaranju dosta brzo postaje pribavljiv svuda. Nema ozbiljnih barijera za korišćenje
novih tehnologija u dobrom broju zemalja.
Povećanje međunarodne trgovine, inostranih direktnih investicija (IDI) i
smanjenje barijera za kretanje roba i usluga kao i faktora proizvodnje preko nacionalnih
granica otvara prostor za globalnu konkurenciju. Konkurenciju možemo definisati kao
stepen u kome jedna nacija može, u uslovima slobodnog i fer tržišta, da proizvodi robe i
usluge koje prolaze test međunarodnog tržišta, a istovremeno da se održava ili povećava
realni dohodak njenih građana. Konkurencija se može i drugačije definisati, ali kada se
radi o globalnoj privredi biti konkurentan na globalnom tržištu znači ostvariti tim
poslovnim aktivnostima veći životni standard ili kako se sada kaže veći kvalitet života
svojih građana. Produktivnost i stopa rasta produktivnosti su efektivno merilo
konkurentnosti. Zato sve vlade pojedinih država treba da stimuliraju one grane i
preduzeća koja mogu da ostvare visoku produktivnost i steknu konkurentnu prednost na
globalnom tržištu.
U zatvorenim lokalnim granama nema opasnosti od novih konkurenata. U
granama koje su zahvaćene procesom globalizacije ili su globalne uvek postoji
mogućnost pojave novog konkurenta. Od značaja za postojeća preduzeća u grani je da
pažljivo proučavaju ne samo uslove konkurencije već i teškoću ili lakoću ulaska u granu
i izlaska preduzeća iz grane.5
5www.ien.bg.ac.rs,posetila sajt 7.09.2010.

7. 7
1.3. Efekti i posledice globalizacije
U proceni stvarnih efekata globalizacije treba najpre imati u vidu činjenicu da ne
postoji saglasnost o tome da li je reč o novom fenomenu ili samo delu opšteg procesa
integracije.
Internacionalizacija tržišta ima za posledicu neuravnoteženi rast investicija, a
najveći deo novih ulaganja odlazi u azijski, američki i evropski region u okviru kojih je
već ostvaren zavidan nivo integracije tržišta.
Globalizacija prema nekim rešenjima doprinosi stvaranju "socijalnog dampinga"
koji nastaje uvozom roba sa tržišta koja imaju niže troškove proizvodnje i visoku
produktivnost. Visoka produktivnost i niža cena rada u zemljama "azijskih tigrova"
obezbeđuju proizvodnju koja je visokokonkurentna na svetskom tržištu. Na cenu
proizvoda utiču i veoma mala izdvajanja u fondove osiguranja, što se odražava i na
ukupna poreska opterećenja privrede a time i na konačnu cenu proizvoda.
Sve veće jedinstvo svetskog tržišta nametnulo je između ostalog i problem
suverenosti nacionalnih sistema, a u okviru toga i funkcionisanja jedinstvenog tržišta.
Zemlje u razvoju ne prihvataju uslove razvijenih i insistiraju na uvažavanju svojih
tradicionalnih i kulturnih vrednosti, pa je otuda najveći broj organizacija nastalih na
regionalnom nivou.
Takav vid povezivanja dozvoljava visok nivo integracije brisanjem carinskih i
drugih barijera, što obezbeđuje povoljnije uslove za izlazak na svetsko tržište. Ali
istovremeno, o efektima globalne svetske privrede formulišu se i neka druga
pesimistička gledišta koja se svode na to da svetska mašina tržišnog mehanizma rada
proizvodi: spekulativnu finansijsku ekonomiju, velike disfunkcije i sramna rasipništva,
bezgraničnu slobodu delovanja privatnog kapitala, eksploataciju malih i srednjih
preduzeća koje postaju zapravo obični profitni centri velikih korporacija.
Multinacionalne kompanije nisu samo produžeci moći države one su samostalni
akteri sa sopstvenim interesima isprepletenim na globalnom, supranacionalnom planu,
akteri koji sad već skoro samostalno pletu mrežu globalnih institucija i odnosa. Vođeni
interesima osiguravanja prosperiteta i dobrobiti države postaju "grabljivice" koje štite
svoja preduzeća i napadaju ona druga.
Akademske rasprave vode se o prirodi globalizacije - da li je globalizacija stvarna
pojava ili samo analitički artefakt (mit). Uprkos širokoj primeni ovog pojma, posebno
danas, mnogi analitičari sumnjaju i osporavaju stvarnost pojave globalizacije u istoriji.
Takođe, mnogi tvrde da glavne odlike i pojavne karakteristike globalizacije nisu ni
izbliza ukorenjene toliko koliko se smatra. Globalistička intervencionistička politika
Sjedinjenih američkih država takođe je kamen spoticanja za one koji tvrde daje
globalizacija došla u fazu neminovnosti. Stoga mnogi autori radije koriste termin
internacionalizacija. Prostije rečeno, uloga i značaj nacije i države mnogo je veća u
internacionalizaciji, dok globalizacija negira nacionalne države. Tako mnogi autori
ističu da granice nacija, u širem smislu, i dalje opstaju, i da su države-nacije daleko od
odumiranja, upravo iz razloga što se proces globalizacije zapravo i ne odvija. Po ovom
stavu, istorijski gledano internacionalizacija još nije ustupila mesto globalizaciji.
Projekat stvaranja Evropske unije ili trgovinski sporazum NAFTA navode se kao
glavna potvrda ovog stava.
Međutim, današnji svet nailazi na sve više zajedničkih problema koji nemaju veze
sa pojedinim nacijama. Na primer, zagađenje životne sredine ili globalno zagrevanje,
problemi kojima se bavi pokret koji se začudo zove antiglobalistički, a koji zapravo

8. 8
predstavlja globalni pokret koji želi da se bavi ovim problemima upravo mimo država -
nacija; svojim radom, narastanjem u društvenu organizaciju koja prevazilazi granice
država - nacija, ovaj pokret je zapravo argument protiv teorije internacionalizacije, i
predstavlja stvarnu pojavu globalizacije današnjeg društva.6
1.4. Ekonomski aspekti globalizacije
Ekonomski gledano, može se reći da su uzroci i posledice globalizacije kapitalistički
način proizvodnje, tehnološki napredak i međunarodna regulacija.
Proces izjednačavanja cena proizvodnih faktora na različitim delovima globalnog
tržišta ići će sporije. Cene kapitala su različite još dugo vremena zbog različitih rizika
koji su dominantno posledica neekonomskih faktora; cena rada takođe će se sporo
izjednačavati, pre svega zbog kulturnih, jezičnih, i drugih razlika, a ponajviše zbog
nemobilnosti rada.
Kao ekonomska doktrina globalizma slovi liberalizam. Dva su osnovna efekta
globalizacije:
1. omogućava optimalnu kombinaciju ulaganja proizvodnih faktora u svetskim
razmerama,
2. ostvarivanje teoretski idealne ekonomije.
Dovoljan uslov je da struktura i veličina tako proizvedenih dobara odgovara
strukturi i veličini svetske potražnje. Jedan od načina postizavanja tih uslova
proizvodnje su otkup i spajanja poduzeća širom sveta. Proces globalizacije omogućava
ovakve prekogranične poslove s jedne strane, dok istovremeno na drugoj strani ovakvi
poslovi pospešuju proces globalizacije.
Na globalnom nivou faktori proizvodnje - prirodni resursi, kapital, tehnologija,
rad, informacije - kao i dobra i usluge slobodno kreću svetom. Špekulanti zarađuju
prebacujući navedene faktore s mesta gde su jeftiniji na mesto gde su skupi, a
proizvođači lociraju svoje pogone tamo gde je to najjeftinije - u nerazvijene zemlje, gde
profitiraju ne samo na nižim cenama nadnica, nego i na nepropisanim standardima rada
i zaštite okoline (maloletni radnici, otpad koji bi bio zabranjen kod razvijenih), niskoj
nivo ljudskih prava, i neorganizovana vojsla radnika (nepisana, ali uspešno sprovođena
zabrana postojanja sindikata). Nerazvijeni "profitiraju" transferom tehnologije koja je na
zapadu davno zastarela i prevaziđena, te oko 10 % većom plaćom nego kod domaćih
poslodavaca.
Domaće tržište više ne postoji, ono je deo jedinstvenog globalnog tržišta, a
privilegiranje "domaćih" proizvođača je zabranjeno međunarodnim konvencijama
(premda je praksa drukčija). Svetska konkurencija i globalizacija utiču na deregulaciju,
odnosno smanjenu intervenciju države, čime se formira "realna opasnost da se
deregulirana tržišna Ekonomija transformiše u raspojasani laissez-faire kapitalizam koji
će ličiti na rat svih protiv sviju i dovesti u pitanje socijalni mir."
Globalizacija je naročito ubrzala nakon kolapsa socijalističkih privreda, što je
dovelo do dominacije liberalnog koncepta društva i ovisnosti postsocijalističkih zemalja
o svetskim središtima ekonomske i političke moći. Ona je proces pluraliziranja sveta po
normama i pravilima igre koje su zadane interesima kapitala i političke moći. "Po prvi
put u istoriji političke vođe i narodi trećeg sveta i "druge Evrope" susrele su se sa
situacijom da im je budućnost zadana, a ime toj zadanoj budućnosti jest tranzicija po
pravilima što su ih odredile zapadne sile."
6 www.wikipedia.org.sr

9. 9
2. PROCES GLOBALIZACIJE SVETSKE PRIVREDE
2.1. Karakteristike procesa globalizacije
Globalizaciju karakteriše sve veća međuzavisnost nacionalnih ekonomija sa
svetskom privredom. Zemlje u svetu su povezane u multidimenzionalnu mrežu
ekonomskih, socijalnih, i političkih veza. U meri u kojoj te veze postaju značajnije i
kompleksnije pojedine nacionalne ekonomije osećaju sve više pozitivne i negativne
efekte opštih kretanja u svetskoj privredi. Sve države su u poziciji da traže neki balans
ekonomske samostalnosti i stepena uključenosti u međunarodnu ekonomiju. Teško je
naći u svakoj situaciji neki reciprocitet, posebno kada se radi o zemljama u razvoju. Sve
je veći broj ekonomskih problema koje ne može nacionalna ekonomija uspešno
izolovano da rešava. Uloga nacionalne države u eri globalizacije mora bitno da se
razlikuje od njene uloge u eri merkantilizma.
Globalizacija je prepoznatljiva po mnogim trendovima od kojih se većina razvila
nakon Drugog svetskog rata. Najopštije, to su veći uvećavanje protoka dobara, novca,
informacija i ljudi; razvoj tehnologija, organizacija, pravnih sistema i infrastrukture kao
glavnog nosioca ovog pokreta (npr. internet).
Iako proces globalizacije finansijskih tržišta nije nov i karakterističan samo za
kraj dvadesetog i početak dvadeset prvog veka, njegov intenzitet i posledice su
najuočljivije u savremenoj fazi razvoja svetske privrede. Globalizacija svetskog
tržišta je omogućila da se ponuda i tražnja finansijskih instrumenata susretnu na
znatno širem prostoru —međunarodnom finansijskom tržištu. Proces ekonomske
globalizacije podrazumeva približavanje i integraciju nacionalnih ekonomija u
jedinstveno svetsko tržište.7
Dve markantne karakteristike procesa globalizacije u liberalizovano kretanje
proizvodnih faktora i opadajući značaj državnih granica u realizaciji međunarodnih
ekonomskih transakcija. Ekonomska globalizacije se, zapravo, manifestuje kroz dva
odvojena ali međusobno, tesno, povezana procesa:
 prvi, globalizacija proizvodnje i trgovine i
 drugi, globalizacija kretanja kapitala i finansijskih tržišta
poznatiji kao proces finansijske globalizacije.8
Finansijska globalizacija (globalizacija tokova kapitala) je proces integracije
nacionalnih finansijskih tržišta u međunarodno finansijsko tržište. Ovim procesom se
privrednim subjektima omogućuje da se, u traženju izvora za finansiranje svojih
potreba, sve više okreću internacionalnom finansijskom tržištu. Drugim rečima, pri-
kupljanje slobodnih finansijskih sredstava dobija karakter internacionalni karakter.
Međunarodni monetarni fond finansijsku globalizaciju definiše kao kompleksan proces
koji čine četiri segmenta:9
 tehnološki nivo opremljenosti za analizu, upravljanje i izvršavanje poslova
vezanih za finansijske rizike;
 integrisanje nacionalnih tržišta (investitora i zajmotražilaca) u
globalizovano finansijsko tržište;
 minimiziranje razlike između finansijskih institucija, aktivnosti i
7 Dželetović M.,Finansijska tržišta i instrumenti, Beoprint-Petrović, Beograd, 2006., str.105
8 Dželetović M.,Finansijska tržišta i instrumenti, Beoprint-Petrović, Beograd, 2006., str.105
9 IMF International Capital Markets Developments, Prospects, and Key Policy Issues,September 1998.

10. 10
segmenata tržišta na kojima se pojavljuju i
 razvoj globalnih banaka i međunarodnih finansijskih konglomerata.
Navedenim karakteristikama finansijske globalizacije treba dodati i
nastanak i razvoj finansijskih instrumenata svojstvenih jedinstvenom
međunarodnom finansijskom tržištu, kao još jednu specifičnost procesa
globalizacije i element po kojem se globalizovano razlikuje od nacionalnih
finansijskih tržišta.
Globalizacija međunarodnog finansijskog tržišta predstavlja strukturnu
tendenciju razvijanja integrisanog tržišta i internacionalizacije širokog spektra
finansijskih tokova. Iako je to prvi indikator internacionalizacije finansijskih tokova,
finansijska globalizacija se ne reflektuje samo preko ekspanzivnog rasta volumena
finansijskih resursa na finansijskom tržištu. Ekspanzivni razvoj finansijskih tržišta
postoji i u uslovima iskazivanja u realnim indikatorima, koji se dobijaju na bazi
isključivanja efekata deviznog kursa, dvostrukog računanja i delimičnog prekrivanja
između individualnih tržišta.10
Praktične koristi od globalizacije finansijskih tržišta proističu iz pojačane
konkurencije među tržišnim akterima, ekonomski racionalnije alokacije finansijskih
resursa, bržeg razvoja finansijskog sektora, diverzifikacije portfolija investitora u
međunarodnim razmerama, kreiranju novih instrumenata na međunarodnom tržištu.
Globalizovanom međunarodnom finansijskom tržištu u današnjem smislu,
prethodio je razvoj koji je započeo sa pojavom novca uopšte.11
Izloženost međunarodnoj konkurenciji ima za posledicu povećanje produktivnosti
rada u nacionalnoj ekonomiji. Kada se to desi u jednoj ili par grana koje su u većoj meri
izložene procesima globalizacije to nosi sa sobom i određene opasnosti. Ta opasnost je
stvaranje opštih standarda produktivnosti kojih se u određenom vremenskom periodu
moraju pridržavati i ostale grane u nacionalnoj ekonomiji. Zato je pogrešno reći
unapred da se globalizacija ne odnosi ne granu ili grane u kojima naše preduzeće
obavlja svoju poslovnu aktivnost.12
Po Porter,13 država treba da stvara uslove da se faktori proizvodnje ulažu u
delatnosti sa najvećom produktivnosti rada. U pojedinim granama na globalnom tržištu
konkurišu preduzeća, a ne zemlje. Konkurentska prednost zemlje u nekoj grani je
ralativna. Ekonomski i poslovni dinamizam vodi konkurentskoj prednosti a ne
kratkoročna prednost u troškovima. Tražnja je faktor koji dinamizira privrednu
aktivnost. Prednost zemlje u nekoj grani je obično geografski koncentrisana.
Konkurentska prednost zemlje u grani se stvara u periodu od deset i više godina, a ne u
jednom četvorogodišnjem ciklusu. Porter posebno naglašava da pojedine zemlje u
nekim granama ostvaruju konkurentnu prednost zbog različitosti a ne zbog sličnosti sa
drugim. Proces održavanja relativno trajne konkurentske prednosti zahteva veoma veliki
napor menadžmenta i zaposlenih u preduzeću.
Nema sumnje da je tržište glavni pokretač procesa globalizacije. Porast dohotka
po glavi stanovnika u brojnim zemljama povećava učešće potrošača sa diskrecionim
dohotkom koji su nosioci tražnje.14 Sistemom ugledanja dolazi do konvergencije stila
10 Jović S., Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990.,str.505.
11 Dželetović M.,Finansijska tržišta i instrumenti, Beoprint-Petrović, Beograd, 2006., str.106
12 Milisavljević M, Proces globalizacije svetske privrede,Ekonomski fakultet Beograd, 2008.,str.7
13 Porter E.M. Konkurentska prednost nacija,The Macmilan Press Ltd London
1990., str. 617-625
14 Ohmae K. Putting Global Logic First, Harvard Business Review January-February, 1995., str.119, u
članku "Stavljanje globalne logike na prvo mesto" kaže da je u savremenoj ekonomiji bez granica
funkcionisanje "nevidljive ruke" dostiglo snagu o kakvoj on nije ni razmišljao.

11. 11
života i ukusa potrošača u savremenom svetu. Sve je veći broj globalnih proizvoda koji
se prodaju širom sveta sa veoma malo ili nimalo modifikacija ukusima i zahtevima
potrošača u svakoj zemlji ponaosob. Turizam i putovanja kao i sistem informisanja i
komuniciranja doprinose stvaranju globalnog potrošača odnosno ujednačavanja ukusa i
zahteva. Sve je veći broj proizvoda koji imaju svetsku marku i koji se distribuiraju
preko globalnih kanala distribucije uz podršku svetske promocije.
Zajedničke potrebe potrošača predstavljaju okvir do koga potrošači u različitim
zemljama imaju iste zahteve za kategorijom proizvoda ili usluga u definisanoj grani.15
Zajedničke potrebe olakšavaju da se participira na glavnim tržištima jer manje
proizvoda može da opsluži više tržišta. To je razlog što su neki globalni standardni
proizvodi veoma prihvaćeni u velikom broju zemalja. Svakako da zajedničke potrebe
potrošača po pojedinim zemljama veoma variraju po granama u zavisnosti od brojnih
faktora (stepen privrednog razvoja, nacionalna kultura, fizička sredina i dr.).
Mnoga globalna tržišta ne nastaju sama po sebi već su smišljeno stvarana
planskim marketing naporom.16 Kao primer navodim bezalkoholna osvežavajuća pića.
Uspešna globalna preduzeća su otkrila da potrebe bitnih segmenata mogu da se
zadovolje globalnim prisustvom na odabranim proizvod - tržištima. Uspešne globalne
strategije se zasnivaju na obavljanju globalne funkcije ili opsluživanja globalne potrebe.
Svaka grana koja u ovome uspe je ozbiljan kandidat za globalizaciju.
Globalizacija proizvoda i grane utiče na sniženje troškova istraživanja i razvoja,
inženjeringa, dizajna, proizvodnih troškova od investicija do proizvodnje i marketinga,
posebno distribucije i promocije. Pritisak da se stvaraju globalni proizvodi se povećava
sa povećanjem zahteva za kapitalim investicijama potrebnim za uvođenje novih
proizvoda u proizvodni program. Globalna ekonomija dobija na značaju kada tržišta
pojedinih zemalja nisu dovoljno velika da omoguće stvaranje preduzeća optimalnih
veličina. Veličina preduzeća omogućava da se obezbedi tržišno učešće na većem broju
nacionalnih tržišta kombinujući veći stepen standardizacije proizvoda sa koncentracijom
određenih aktivnosti u lancu vrednosti. Podsticaji za globalizaciju preduzeća ne dolaze
samo od ekonomije veličine već i od ekonomije širine odnosno od širenja aktivnosti -
ide se na više linija proizvoda i više poslova. Visoki troškovi razvoja proizvoda
relativno prema veličini nacionalnog tržišta su stimulans za globalizaciju preduzeća i
grane. U brojnim slučajevima je bolje ići samo na par globalnih proizvoda nego na
mnoštvo proizvoda namenjenih uskom nacionalnom tržištu.
Tehnologija je jedan od glavnih podsticaja globalizacije. Nije teško uočiti da se
svet kreće ka konkurenciji u globalnim tehnologijama. Tehnologija je "proizvod" koji
po stvaranju dosta brzo postaje pribavljiv svuda. Nema ozbiljnih barijera za korišćenje
novih tehnologija u dobrom broju zemalja.
Povećanje međunarodne trgovine, inostranih direktnih investicija (IDI) i
smanjenje barijera za kretanje roba i usluga kao i faktora proizvodnje preko nacionalnih
granica otvara prostor za globalnu konkurenciju. Konkurenciju možemo definisati kao
stepen u kome jedna nacija može, u uslovima slobodnog i fer tržišta, da proizvodi robe i
usluge koje prolaze test međunarodnog tržišta, a istovremeno da se održava ili povećava
realni dohodak njenih građana. Konkurencija se može i drugacije definisati, ali kada se
radi o globalnoj privredi biti konkurentan na globalnom tržištu znači ostvariti tim
poslovnim aktivnostima veći životni standard ili kako se sada kaže veći kvalitet života
svojih građana. Produktivnost i stopa rasta produktivnosti su efektivno merilo
15 YIP S.G. (1995) Total Global Strategy,Managing for Worldwide Competitive Advantage, Prentice-
Hall, Englewood Cliffs, N.J.1995, str. 29
16 Keegan J.W. Global Marketing Management, Fifth ed. Prentice-Hall Englewood Cliffs, N.J.,1995. str.
14

12. 12
konkurentnosti. Zato sve vlade pojedinih država treba da stimuliraju one grane i
preduzeća koja mogu da ostvare visoku produktivnost i steknu konkurentnu prednost na
globalnom tržištu.
Sve veći broj zemalja, odnosno njihova preduzeća se pojavljuju na globalnom
tržištu. Preduzeća se orijentišu na globalno poslovanje kada je optimalni obim
poslovanja potreban da se koristi ekonomija veličine i efekti iskustva neraspoloživ na
nacionalnom tržištu. Globalna grana je ona u kojoj je konkurentska pozicija preduzeća u
jednoj zemlji pod uticajem njegove pozicije u drugim zemljama i obrnuto. Globalna
strategija je ona koja omogućava preduzeću koje posluje u globalnoj grani da ostvari
globalnu konkurentnu prednost integrišući aktivnosti preduzeća u celom svetu da se
ovlada povezanošću među zemljama.
U zatvorenim lokalnim granama nema opasnosti od novih konkurenata. U
granama koje su zahvaćene procesom globalizacije ili su globalne uvek postoji
mogućnost pojave novog konkurenta. Od značaja za postojeća preduzeća u grani je da
pazljivo proučavaju ne samo uslove konkurencije već i teškoću ili lakoću ulaska u granu
i izlaska preduzeća iz grane.
Globalno preduzeće koje čitav svet vidi kao jedno tržište obično nastoji da se
simultano širi na više tržišta. Ono vrši transver izvora, iskustva i sistema sa jednih
lokacija na druge čime stiče konkurentsku prednost. Postojanje tržištnih mogućnosti je
glavni faktor za globalnu ekspanziju preduzeća. Otvaranje mogućnosti za rast jedne
nacionalne ekonomije je najbolji način ulaska na nova nacionalna tržišta. Ako inostrano
preduzeće preotima postojeće poslove domaćim preduzećima u zemlji ne
omogućavajući nove mogućnosti za rast i zaposlenost normalno je da će naići na otpore
od domaćih preduzeća. Zato globalna preduzeća i idu na tržišta sa velikim potencijalom
za rast ili tržišta koja već imaju prihvatljive stope rasta nacionalne ekonomije.
Konvergencija potreba i zahteva potrošača je glavni indikator globalizacije.
Globalni potrošači su grupa potrošača sa homogenim potrebama i koristima koje se
traže u atributima proizvoda u nizu zemalja ili tržišta. Nema uspešne strategije bez
identifikovanja globalnih tržišnih segmenata. Globalni segmenti su relativno homogene
grupe potrošača sa sličnim potrebama, interesovanjima i preferencijama prisutnim u
više zemalja, iako nisu glavni segmenti na mnogo tržišta. To pretpostavlja pribavljanje
informacija na osnovu kojih se snaga tih segmenata može ustanoviti i proceniti
sposobnost preduzeća da na njima relativno uspešno konkuriše. Osnovno obeležje
globalnih segmenata je da potrošači koji ih sačinjavaju traže povoljnu kupovinu
proizvoda i usluga u svetskim razmerama, odnosno najbolji proizvod po prihvatljivoj
ceni između velikog broja ponuda. Rano otkrivanje i prisutnost na globalnim tržišnim
segmentima je pretpostavka za stvaranje konkurentne prednosti u globalnoj privredi.
Nije moguće u kratkom roku pokriti sve globalne tržišne segmente adekvatno. Globalna
matrica proizvoda olaksava participaciju preduzeća na globalnim tržišnim segmentima.
Integracije pojedinih zemalja su značajan podsticaj procesu globalizacije. Pravi se
razlika između četiri faze u regionalnoj ekonomskoj integraciji. Prva faza je stvaranje
zona slobodne trgovine čime se eliminišu carine i kvote kao i dozvole među zemljama
članicama. Druga viša faza je stvaranje carinske unije čime se ne samo eliminisu carine
i kvote već se stvara zajednički sistem carina i kvota. Treća faza je zajedničko tržište što
znači eliminisanje restrikcija na kretanje proizvoda i faktora proizvodnje između
zemalja članica. Četvrta, za sada najviša faza integracije je stvaranje ekonomske unije
koja znači harmonizaciju i unifikaciju ekonomskih politika i strategija. To je za sada
učinila samo evropska ekonomska unija.

13. 13
2.2. Preduzeće i proces globalizacije
Globalizacija se karakteriše brzim komuniciranjem i transportom, kao i sve
većim i bržim kretanjem roba, usluga i faktora proizvodnje. To stvara brojne
mogućnosti i izazove na koje preduzeća treba blagovremeno da reaguju. Preduzeće
može ali ne mora da participira u procesima globalizacije. Da li reagovati ili ne zavisi
od brojnih faktora od kojih su veličina preduzeća i grane u kojoj obavlja poslovnu
aktivnost među najbitnijim. Naravno, da određene efekte globalizacije osećaju sva
preduzeća nezavisno od veličine i grane u kojoj obavljaju svoju poslovnu aktivnost. Za
brojna manja ali i neka srednja preduzeća po veličini još dugo će biti mesta na
lokalnim tržišnim nišama. Treba imati dobro odabranu strategiju da se očuva
strategijska pozicija na lokalnim tržišnim nisama.
Najveći broj danas vodećih preduzeća u globalnim granama odpočela su sa
stvaranjem neke prednosti u svojoj zemlji, zasnovane na proizvodima, procesima,
marketingu, što su kasnije koristila u nastupu na međunarodnom tržištu. Kasnije se te
prednosti stečene na domaćem tržištu proširuju koristeći mogućnosti čitavog sistema
svetske privrede. Poslovni uspeh zasnovan na konkurentskoj prednosti je dinamičan
proces i u osnovi je uslovljen sposobnošću inoviranja preduzeća.
Participacija preduzeća na tržištima van svoje zemlje može biti dvojaka:
internacionalizacija (geografska ekspanzija poslovnih aktivnosti) i globalizacija
(globalna integracija poslovnih aktivnosti). Da bi se obezbedio globalni nivo
participacije treba ostvariti značajnije tržišno učešće. Od značaja je balans između
geografske pokrivenosti i tržišne pokrivenosti i prisutnosti na globalno strategijskim
tržištima - zemljama.17 Karakteristike globalno strategijski značajne zemlje su: 1)
veliki izvori ili dobit; 2) radi se o domaćem tržištu globalnih potrošača; 3) to je domaće
tržište globalnih konkurenata; 4) to tržište je glavni izvor inovacija u grani. Globalni
pristup participaciji tržišta znači da različite zemlje imaju različite uloge u okviru
ukupnog poslovanja preduzeća. Bitno je birati zemlje na osnovu globalnog
strategijskog značaja kao i postojećih atraktivnosti. Strategijske alijanse i zajednička
ulaganja omogućavaju brz način da se stvara globalna participacija, ali slabije
potencijale za potpuno integrisanu globalnu strategiju.
Slika 1. Nacionalna politika i konkurentnost nacionalnih faktora proizvodnje i
nacionalnih preduzeća
Konkurentnost faktora
Konkurentnost
preduzeća
Jaka Slaba
Jaka Domaća proizvodnja, jak izvoz IDI iz svoje zemlje
Slaba IDI u svoju zemlju i izvoz na toj
osnovi
Uvoz jer nema domaće
proizvodnje
Izvor: Ohmae K. Putting Global Logic First, Harvard Business Review January-
February, 1995. str. 77
17 Milisavljević M, Proces globalizacije svetske privrede, Ekonomski fakultet Beograd, 2008.str.3-11

14. 14
Generalno govoreći svaka grana ima potencijal za globalizaciju. Inovativni
menadžeri preduzeća su pokretači aktivnosti na globalizaciji neke grane. Globalne
grane nisu rođene već su stvorene. Za pojedinačno preduzece globalizacija nije sve ili
ništa. Poslovanje može biti globalno u nekim elementima strategije preduzeća ali ne u
nekim drugim.
Kako će se preduzece ponašati u globalnoj grani zavisi od dva faktora: 1)
konkurentnosti nekih proizvodnih faktora relativno prema onima iz drugih zemalja kada
se primene na posebne grane i 2) efektivnosti sa kojom preduzece posluje u toj zemlji
koristeći te faktore relativno prema efektivnosti preduzeća poslujući u drugim
zemljama. Relativna konkurentnost faktora je kritična u granama gde preovlađuje
globalna integrisanost, dok je konkurentnost preduzeća bitna u granama u kojima
konkurise miks lokalnih (domaćih) i multinacionalnih preduzeća.
Na slici 1. se na uprošćeni način prikazuju politike zemalja prema konkurentnosti
njenih faktora i konkurentnosti preduzeća. Kada su u matrici oboje jaki domaća
proizvodnja i jak izvoz se preporučuju. To zavisi i od veličine zemlje, a dobar primer je
japanska automobilska industrija. Kada su preduzeća konkurentna, ali nacionalni faktori
nisu, ide se na inostrane direktne investicije (IDI). Dobar primer su SAD u elektronskoj
industriji (kapital je investiran u druge zemlje gde se obavlja proizvodnja). Kada su
nacionalni faktori konkurentni ali nacionalna preduzeća nisu ide se na privlačenje
inostranih direktnih investicija. Primer je jugoistočna Azija u elektronici i Irska u
informatičkoj tehnologiji. Kada ni jedan faktor nije konkurentan ide se na uvoz
proizvoda u zemlju. Mali je broj zemalja koje proizvode putničke avione a ogroman
broj onih koji ih uvoze.
2.3. Međunarodna trgovina i proces globalizacije
Inostrani proizvodi i usluge postaju značajniji za životni standard potrošača u sve
većem broju zemalja u savremenom svetu. Učešće spoljne trgovine u odnosu na bruto
nacionalni proizvod varira po zemljama. Svetska trgovina raste po stopama koje su veće
od rasta svetskog bruto nacionalnog proizvoda. Povećava se broj načina na koji se
obavlja međunarodna trgovina. Teško je pretpostaviti orijentaciju na autarkiju bilo koje
zemlje na prelomu dva milenijuma.
Stepen zavisnosti od međunarodne trgovine varira po zemljama i velika
nezavisnost znači da zemlja može bez određenih roba, usluga i tehnologija.
Međuzavisnost je česta pojava - to je uzajamna zavisnost, sto ne mora da znači potpunu
uravnoteženost uvoza i izvoza. Velika zavisnost ima određene koristi ali i nedostatke -
zemlja je ranjiva na nepovoljna kretanja u svetskoj privredi.
Iako sve zemlje sagledavaju koristi od svetske trgovine, gotovo da nema zemlje
koja dozvoljava neregulisan tok roba i usluga. Uticaji su usmereni da se spreči debalans
u trgovinskom i platnom bilansu. Neposredni podsticaji su često promena u vrednosti
nacionalne valute i promena nivoa cena na svetskom tržištu.
Prvu teoriju svetske trgovine formulisali su merkantilisti. Po njima zemlja treba
više da izvozi nego uvozi. Danas se sagledava da pozitivan trgovinski bilans nije
neophodno povoljna situacija za zemlju. Neomerkantilizam je pristup koji zagovara
pozitivan trgovinski bilans kao način ostvarenja nekih socijalnih i političkih ciljeva
zemlje.18
Trgovinu poveća efikasnost jer ona podstiče konkurenciju što dovodi do
18 Prahalad K.C. and Y.L. Doz The Multinacional Mission, The Free Press, New York, 1987.str.270

15. 15
specijalizacije i razlika u ekonomiji veličine. Specijalizacija je osnova za apsolutnu
prednost - izvoziti u strane zemlje proizvode koji koriste posebnu stručnost i izvore
zemlje odnosno gde postoji apsolutna prednost. On je pristalica slobodne trgovine.
Zemlja uživa apsolutnu prednost u robama koje može da proizvodi efikasnije a time i
jeftinije od drugih zemalja. Putem razmene zemlje povećavaju svoj životni standard
iznad onoga koji bi imale pri autarkiji.
Zemlja uvek treba da proizvodi ono u čemu je najbolja. Komparativna prednost
meri troškove proizvodnje proizvoda nemonetarno u smislu izgubljene mogućnosti da
se proizvodi nešto drugo. Zemlja treba da koristi one faktore proizvodnje koje ima u
izobilju. Ona treba da izvozi tim faktorima proizvedene proizvode a uvozi druge u
kojima nema komparativnu prednost. Zemlje treba da se specijalizuju na proizvodnju
roba gde imaju najveću relativnu prednost ili najmanje nedostataka, mereno relativnim
cenama u uslovima autarkije. Situacija komparativne prednosti zemlje je pod uticajem:
1) produktivnosti raspoloživih faktora inputa - uglavnom zemlja, rad i kapital; 2)
troškova tih faktora u lokalnoj valuti; 3) vrednosti lokalne valute u odnosu na druge
valute (kursa razmene valute).
Razlika u produktivnosti rada je osnovni razlog za varijanse u komparativnoj
prednosti. Razlike po zemljama su posledica nasleđenih i raspoloživih faktora. Relativni
uticaj tih faktora ima za posledicu niže troškove. Tako visšak radne snage ima za
posledicu niže troškove ovog faktora proizvodnje. Kada se radi o industrijskim
proizvodima smatra da je glavni faktor tražnja. Razmena industrijskih proizvoda se, pre
svega, obavlja sa zemljama sa sličnim potrebama i preferencijama potrošača.
Postoji shvatanje koje komparativnu prednost izvodi iz produktivnosti rada.
Uštede u radu treba da se reflektuju u relativnim troškovima koji determinišu spoljnu
trgovinu zemlje. Ovo shvatanje se zasniva na zdravom razumu i moguće je izvrsiti
njegovu empirijsku proveru. Postoji određena korelacija između toka trgovine i
produktivnosti rada. Ograničenje ovog shvatanja je što se pretpostavlja daje rad
najbitniji faktor proizvodnje.
Dve su bitne pretpostavke teorije o proporcionalnosti faktora. Prvo, različiti
proizvodi imaju različite zahteve za inputima (npr. kapitala i rada). Drugo, kao što se
proizvodi razlikuju po zahtevima u relativnim inputima, zemlje se razlikuju po
raspoloživosti relativnih izvora. Usmeravajući međunarodnu trgovinu u smislu oboje -
raspoloživosti sa relativnim izvorima i relativnim zahtevima za proizvodima -
objašnjavaju se brojne trgovinske transakcije. Zemlja koja hoće da menja komparativnu
prednost treba da se fokusira u budućem periodu na modifikovanje relativne, a ne
apsolutne raspoloživosti izvora.
Teorija o međunarodnom životnom ciklusu proizvoda nastala je šezdesetih
godina. Inovacija proizvoda javlja se najpre u jednoj visokorazvijenoj zemlji a zatim sa
vremenom širi preko razvijenih zemalja u zemlje u razvoju. Jaka izvozna pozicija može
da se održi samo visokom stopom inoviranja ili skromnom stopom imitiranja. To važi
posebno kod proizvoda visoke tehnologije. Komparativna prednost inovatora opada sa
vremenom. Kako se proizvod kreće kroz pojedine faze u životnom ciklusu proizvoda
zahtevi faktora inputa se menjaju a menja se i lokacija proizvodnih centara sa
promenom komparativne prednosti. Tekstilna industrija je nastala u Velikoj Britaniji a
sada su glavni proizvodni centri u zemljama u razvoju i nerazvijenim zemljama. Životni
ciklus proizvoda se potpuno zatvorio. Prema Kigenu slučaj sa velikim brojem proizvoda
nastalih u SAD čija se proizvodnja poslednjih dve decenije prenela u zemlje sa nižim
troškovima proizvodnje.19 Izgleda da neki poslovni ljudi u SAD vide životni ciklus
19 Yip S.G. Total Global Strategy, Managing for Worldwide Competitive Advantage, Prentice-Hall,
Englewood Cliffs, N.J.1995, str. 91

16. 16
proizvoda kao neku neminovnost.
U fazi uvođenja odigrava se inovacija u jednoj od razvijenih zemlja, u fazi rasta se
širi na razvijene zemlje, u fazi zrelosti dolazi do standardizacije i proizvodnja prelazi
sve više u zemlje u razvoju, a u fazi opadanja se proizvodnja seli u manje razvijene
zemlje. Marketing proizvoda počinje u fazi uvođenja samo u zemlji inovatoru uz manji
izvoz u razvijene zemlje. U fazi rasta marketing proizvoda se obavlja u razvijenim
zemljama a dolazi i do pomeranja u izvozu jer druge zemlje zamenjuju inovatora na
nekim tržištima. U fazi zrelosti proizvod se sve više prodaje u manje razvijenim
zemljama, a opada prodaja u nekim razvijenim zemljama. Konačno, u fazi opadanja
proizvodnja se seli u mnoge zemlje koje postaju izvoznice proizvoda u razvijene
zemlje.20
Porter je tvorac teorije o nacionalnoj konkurentskoj prednosti. On smatra da
teorija komparativne prednosti ima privlačnost ali je ograničena na faktore proizvodnje
kao zemlja, rad, prirodni izvori i kapital. Po njegovom shvatanju jedna zemlja ima
značajan uticaj na konkurentsku prednost neke grane u zavisnosti od četiri faktora: 1)
uslova faktora proizvodnje; 2) karaktera domaće tražnje; 3) postojanja podržavajućih i
povezanih grana i 4) uslova u zemlji za nastajanje i organizovanje preduzeća, njihovog
upravljanja i karaktera konkurencije u zemlji. Njegovo stanovište ne dovodi u sumnju
teoriju komparativne prednosti nego objašnjava zasto pojedine grane imaju ili nemaju tu
prednost u svetskoj privredi. Njegova bazična poruka je da se relativno trajna
konkurentska prednost stvara kontinuiranim inoviranjem.
Pojedine teorije međunarodne trgovine su više relevantne za određene kategorije
proizvoda. Rikardova teorija relativne prednosti je dobro objašnjenje kada su u pitanju
obični proizvodi koji uključuju prirodne izvore ili poluproizvode i komponente. Hekser
- Ohlinova teorija je relevantna za proizvode cija se konkurentnost na tržištu zasniva na
troškovima faktora proizvodnje (rada i kapitala).
Teorija međunarodnog životnog ciklusa proizvoda je dobro objašnjenje za
proizvode zasnovane na tehnologiji, tako da proizvodi i tržište evouliraju sa zrelošću
tehnologije.
Robok i Simonds su ukazali na ograničenje teorija o trgovini.21 Po njima jedno od
ograničenja je zbog pojednostavljenih pretpostavki u modelima. Jedna od ključnih
pretpostavki je da su faktori proizvodnje (zemlja, rad i kapital) nemobilni među
zemljama, da postoji perfektna informisanost o mogućnostima u trgovini, kao i da su
preduzeća koja trguju u pojedinim zemljama sasvim nezavisne jedinice. Eksplicitno se
ne uključuje tehnologija, know-how, menadžment i marketing stručnost. Modeli
pretpostavljaju potpunu konkurenciju i ne uključuju monopole i oligopole. Sve to može
biti faktor konkurentne prednosti. Preduzeće se posmatra kao proizvodna jedinica a
međunarodno poslovanje kao kretanje roba. Smatraju da je pogrešno pitanje ekonomske
teorije "zašto zemlje trguju"? Pravo pitanje je po njihovom mišljenju "zašto se vrši
transfer roba i usluga između zemalja"? Tada postaje jasno ono sto je osnovno da je
jedinica odlučivanja preduzeće, a ne država. Za svako objašnjenje zbivanja u globalnoj
privredi fokalna tačka treba da bude preduzeće.
20 Daniels D.J. And L.H. Radenbaugh International Business, Eight Ed., Addison-Wesley Longenmans
Inc Readding , str. 207
21 Robock H.S. And K. Simmonds (1989) International Business And Multinational Enterprises, Fourth
Ed. IRWIN, Homewood Ill,1989., str. 41

17. 17
2.4. Inostrane direktne investicije (IDI) i proces globalizacije
Inostrane investicije su ulaganja kapitala u stranu zemlju u očekivanju prinosa. Te
investicije mogu imati više formi: javne investicije od strane države, privatne investicije
pojedinaca i grupa i investicije preduzeća. Pravi se jasna razlika između portfolio i
direktnih investicija. Inostrane portfolio investicije se odnose na kupovinu inostranih
akcija, bonova ili drugih hartija od vrednosti u očekivanju prinosa. Prinos se očekuje u
formi dividendi, kamata ili kapitalnog dobitka. Ne očekuje se kontrola nad preduzećima
u koja se investira. Inostrane direktne investicije nasuprot portfolio investicijama
zahtevaju angazovanje menadžmenta u poslovanju preduzeća u koja se investira. Svrha
je kontrola poslovanja i pristup inostranim tržištima, veća prodaja u inostranstvu nego
putem klasičnih izvoznih poslova, pristup inostranim izvorima i delimično vlasnistvo.
Inostrane investicije rastu brže od svetske trgovine s tim sto portfolio
investicije rastu nešto brže od inostranih direktnih investicija. Trijada (SAD, Japan
i Evropska Unija) daju preko 80 procenata inostranih direktnih investicija i portfolio
investicija. Oko četrdeset hiljada preduzeća su glavni akteri u inostranim direktnim
investicijama. Preduzeća sve više procenjuju regione a ne pojedine zemlje kao područja
investiranja atraktivna za inostrane direktne investicije.
Postoji komplementarnost međunarodne trgovine i direktnih investicija. Naime,
nezavisno od povećanja inostranih direktnih investicija da se proizvodnja obavlja za
uvoz u sopstvenu zemlju, preduzeća obavljaju značajan izvoz u svoje filijale u
inostranstvu. Zbog toga, IDI nisu substitut za međunarodnu trgovinu. Ustvari jedna
trećina svetske trgovine je između kontrolisanih filijala, kao od preduzeća do filijala,
filijala do preduzeća i između filijala. Brojni trgovinski tokovi između preduzeća i
filijala se ne bi desili da nije bilo IDI.22
Inostrane direktne investicije obično impliciraju vlasnistvo akcija od bar 10 ili
25% kada strani investitori kontrolišu poslovanje preduzeća. Razlozi za investicije u
odnosu na trgovinu su brojni. Jedan od ključnih je povećanje prodaje. Nema koristi od
ekonomije veličine u zemlji, visoki su transportni troškovi, nema domaćih kapaciteta,
postoje ograničenja u trgovini i niži su troškovi poslovanja van sopstvene zemlje. Drugi
bitan razlog je pribavljanje vrednih izvora. Uštede su zbog vertikalne integracije sa
filijalama van zemlje, sniženja cena pribavljenih izvora i pristupa različitim izvorima.
IDI omogućavaju diversifikaciju poslovne aktivnosti u prodaji i u nabavci. Neka
preduzeća koriste IDI da smanje rizik i spreče konkurenciju da stekne relativno trajnu
konkurentnu prednost.
Dilema kod IDI je da li kupiti postojeće preduzeće ili izgraditi novo. Prednosti
akvizicije (kupovine) su što se dobija na vremenu, izbegavaju se problemi sa kojima se
suočava svako novo preduzeća, olakšava se finansiranje i ne dodaju se novi kapaciteti
na tržištu. Na izgradnju se ide kada na tržištu nema adekvatnog preduzeća za akviziciju,
sama akvizicija bi izazvala brojne političke i pravne probleme, a postoje i teškoće u
njenom finansiranju.
Države u koje se investira zainteresovane su za privredni rast i zaposlenost, da se
bolje koriste određeni izvori i da se poboljšava kvalitet proizvoda i usluga. Naravno,
one nastoje da regulišu tok kapitala zahtevajući delimično lokalno vlasnistvo nad
aktivom preduzeća. Neke zemlje još uvek preferiraju više zajmove plašeći se da strani
vlasnici ne kontrolisu bazične sektore privrede.
22 Daniels D.J. And L.H. Radenbaugh International Business, Eight Ed., Addison-Wesley Longenmans
Inc Readding ,str.341

18. 18
Novije teorijsko objašnjenje IDI se zasniva na paradigmi "imperfektnosti tržišta".
Naime, globalno preduzeće se posmatra kao oligopolista koji nastoji da stekne prednost
u vlasništvu od kontrole nad aktivom koja nije raspoloživa konkurentnim preduzećima.
Ta aktiva je uglavnom neopipljivog karaktera (marka, autorstvo, znanje) i omogućava
diferenciranje proizvoda koje konkurenti ne mogu oponašati jer je u vlasništvu i pod
zaštitom. Postojanje oligopoliste sa vlasničkom prednošću ne mora da se svodi na IDI.
Model imperfektnosti tržišta pomaže da se identifikuju grane u kojima će
preduzeća verovatno proširiti svoju delatnost lokalno ili međunarodno. Da preduzeće
uspešno posluje u stranoj zemlji treba da ima prednosti nad domaćim preduzećima.
Zemlja domaćin mora da nudi lokacionu prednost. Mora da postoji prednost u
internacionalizaciji da preduzeće vrši transver svoje prednosti u vlasništvu pre
nego da prodaje patentno pravo.
Državna politika može da utiče kako na imperfektnost tržišta tako i na IDI. U
matrici se mogu posmatrati efekti na tržišnu imperfektnost (ona može da se povećava i
opada) i efekti na IDI (mogu se povećavati i smanjivati). U prvom slučaju na slici 2. u
poziciji jedan državna politika povećava efekte kako na tržišnu imperfektnost tako i na
IDI.
Sl. 2. Uticaj državne politike na imperfektnost tržišta i IDI
Efekti na tržišnu
imperfektnost
Efekti na IDI Povećava Smanjuje
Povećava I II
Smanjuje III IV
Izvor: Prahalad K.C. and Y.L. Doz The Multinacional Mission, The Free Press,
New York, 1987. str. 112
U poziciji dva državna politika smanjuje imperfektnost tržišta i povećava IDI. U
trećoj poziciji državna politika povećava tržišnu imperfektnost i smanjuje IDI.
Konačno, u četvrtoj poziciji državna politika utiče kako na smanjenje imperfektnosti
tržišta tako i na opadanje IDI.
2.5. Strategijske alijanse (SA) i proces globalizacije
Pored međunarodne trgovine i inostranih direktnih investicija strategijske
alijanse (SA) su treći pokretač procesa globalizacije. Koriste se i termini ugovorna
saradnja i globalno strategijsko partnerstvo. Termin alijansa pokriva sve oblike saradnje
između preduzeca u međunarodnoj ekonomiji koji su više od uobičajenih tržišnih
transakcija a manje od spajanja i pripajanja preduzeca. Svrha ulaska u SA treba da bude
jačanje konkurentske prednosti preduzeća na celini globalnog tržišta ili na segmentima i
nišama globalnog tržišta. Ukoliko se to ne postiže bolje je da preduzeće samostalno
nastupa na tržištu. Kao i svi ostali oblici saradnje i SA nose sa sobom kako mogućnosti

19. 19
tako i opasnosti.
Zato je pre odluke o ulasku u SA potrebno da preduzeće postavi pitanje šta je
osnova za konkurentsku prednost preduzeša? Ukoliko preduzeće vidi da mu neke
aktivnosti u lancu vrednosti nisu dovoljno efikasne ako nastupa samostalno treba se
opredeliti na traženje strategijskog partnera. Za dobar broj preduzeća strategijsko
partnerstvo s obzirom na izvore, stručnost i sposobnost sa kojom raspolažu je jedini
način da participiraju uspešno na globalnom tržištu.
Neposredni posticaji ili razlozi da se ide na SA su: 1) da se smanje troškovi
razvoja novih proizvoda, 2) pribavi tehnologija, 3) da se pribavi marketing ili
menadžment know-how, 4) da se lakše ide na jedno ili više nacionalnih tržišta ili neko
regionalno tržište i 5) da se pribavi kapital za određena investiciona ulaganja.
Strategijske alijanse su veoma popularne iako empirijske studije ukazuju da je
velika stopa promašaja. Preduslov uspeha je obostrana korist partnera. Idealan je
kompetentan partner sa izvorima i sposobnošću sa kojim postoji uzajamno poverenje.
To mogu biti i mala preduzeća.23
Izneta je ocena da postoje tri faktora koji su doprineli rastu strategijskih alijansi:24
1) tehnološki napredak koji je uticao na promenu tradicionalnih konkurentskih prednosti
preduzeća, 2) povećanje promena i 3) intenzitet i neizvesnost istraživanja i razvoja kao i
proizvoda, smanjenje trajanja životnog ciklusa proizvoda, itd. Sve to radi preduzeće: 1)
da smanji rizik i da traži nove načine za pristup atraktivnim tržištima, 2) konkurencija
tehnologija omogućava preduzećima da imaju pristup različitim tehnologijama koje
sama ne poseduju, 3) globalizacija tržišta koja menja dimenzije inostranih investitora i
kreira potrebu za fleksibilnom strukturom i novim formama organizacije da se omogući
preduzećima da uspešno konkurisu na svetskoj osnovi.
Preduzeće se suočava sa dva problema kada se opredeli na SA. Prvi je izbor
partnera u alijansi a drugi upravljanje alijansom kada se ona formira. Izbor partnera
zavisi od cilja koji imamo u opredeljenju za SA. Pitanje je da li potencijalni partneri
raspolažu sa izvorima, stručnošću i sposobnošću koje omogućavaju da zajednički
ostvaruju ciljeve poslovanja. Jasno definisana misija i ciljevi su osnova za uspešno
upravljanje SA kada se ova jednom stvori. Mora postojati dobar upravljački
informacioni sistem da se blagovremeno korektivno interveniše ukoliko aktivnosti nisu
u skladu sa dugoročnim ciljevima.
Po nekim procenama nova faza u evoluciji saradnje između preduzeća u globalnoj
ekonomiji biti "preduzeće odnosa". Ono će se sastojati iz grupa preduzeća iz različitih
grana i zemalja koja će imati takav zajednički cilj da će funkcionisati slično
jedinstvenom preduzeću. Kako korišćeni izvori tako i ostvareni prihod će biti enormne
vrednosti i "preduzeće odnosa" će biti prisutno na svim važnijim delovima globalnog
tržišta. Jedna od predpostavki je i virtuelno preduzeće koje će imati dve globalne
kompetentnosti - ekonomiju troškova i brzinu reagovanja na tržište.
23 Das K.T. and B.S. Teng (1997) Sustaining Strategic Alliances: Options and Guidlines, Journal of
General Management, Summer,1997., str. 61
24 Guller P. (1992) Building Transnational Alliances to Create Competitive Advantage, Long Range
Planning, February, 1992.,str.91

20. 20
3. MANIFESTACIJE EKONOMSKE GLOBALIZACIJE
Visokom tempu rasta tehnološkog progresa (informacionog, komunikacionog,
transportnog i dr.) presudno je doprineo razvoj instituta privatne svojine, koja
predstavlja osnovu ekonomske samostalnosti, individualne inicijative, motivisanosti,
odgovornosti i zainteresovanosti za ostvarene ekonomske rezultate.25 Na tim
osnovama se zasniva razvoj preduzetništva, visoke korporativne kulture i
organizacije. Zajednički imenilac svih navedenih fenomena je interesni princip,
koji predstavlja pokretački motiv svega postojećeg, a posebno kompleksnog procesa
ekonomske globalizacije, koji trajno mijenja raspored ekonomske i političke moći u
svetu u korist najefikasnijih društava i privreda. Interesno-profitni motivi ekonomske
globalizacije su brojni, a u najvažnije spadaju: pristup novim tržištima, smanjenje
raznih vrsta troškova, rast prodaje, pristup resursima stranih zemalja (jeftinim, retkim,
kvalitetnim i sl.), ostvarenje konkurentskih prednosti, manji porezi ili njihovo
izbegavanje, niži ekološki standardi, jeftina radna snaga, kao i sve ono što se podvodi
pod prednostima vlasništva, lokacije i internalizacije.26 Sve to ponekad vodi u novu
ekonomsku dogmu, determinizam i redukcionizam, ali ovog puta na globalnom nivou.
Ekonomijom vremena, prostora i novca u praksi se ostvaruje moć, kojom se
najbolje štite, specificiraju i realizuju interesi. Postojanje uzročno-posledične relacije
ekonomija-moć-ekonomija je ciljna funkcija interesa, a sve ostalo su sredstva za
ostvarenje cilja. Dominacija novčanim, vremenskim i prostornim dimenzijama u
globalnim okvirima je osnovni cilj krupnog kapitala. To je najbolji način da se (pored
ostalih pomenutih elemenata) ostvaruju ne samo konkurentske prednosti na globalnom
tržištu, nego monopolske top kompetencije, a preko njih profit kao osnovni pokretački
motiv. Pri tome je jasno da dominacija nad novčanom i vremenskom komponentom
odlučujuće utiče na mogućnost konstrukcije i/ili rekonstrukcije moći preko promjene
prostornih oblika, koji sadrže resursne, tržišne i druge izazove. Na taj način, krupni
transnacionalni kapital super-aktivnom, strategijski planiranom i funkcionalno-
informacionom koordinacijom vremena, prostora i svojih sopstvenih razvojnih
potencijala nastavlja oplodnju i dominaciju u globalnim relacijama, koja teži da se
pretvori u svemoć finansijskih transnacionalnih oligarhija.
Finansijska globalizacija, virtualizacija i transnacionalizacija ekonomskih
procesa su manifestacije ekonomske globalizacije koje značajno doprinose stvaranju
modela tzv. »civilizacijske identičnosti«, kojoj se institucionalno prilagođava većina
zemalja. Obrazac globalnog ekonomskog ponašanja i pravila igre kreiraju
transnacionalne korporacije (TNK) i transnacionalne banke najrazvijenijih zemalja.
Taj model se karakteriše specifičnim (nekonfliktnim i konstruktivnim) dvovlašćem
TNK i najrazvijenijih država, koje deluju kao simbioza u zajedničkom interesu. Države
daju TN kapitalu garancije i podršku u međunarodnoj arbitraži, oslobađaju ga od
dvojnog oporezivanja, pružaju mu administrativnu i diplomatsku pomoć, osiguravaju
direktne strane investicije (FDI-foreign direct investment), i sl. Kao protiv uslugu, TN
kapital obezbjeđuje matičnim državama ekonomski prosperitet, moć i nedostajuće
resurse po jeftinim cenama.
25 www.rifin.com, posetila sajt 9.09.2010.
26 Pokrajčić, D. (2001), Multinacionalno i globalno preduzeće, Ekonomika preduzeća 3-4, Beograd,
str.100-110.

21. 21
3.1. Karakteristike ekonomske globalizacije
Globalizacija je istorijski, realan, protivečan, neravnomeran, nezaustavljivi
nepovratanproces, koji transformacijom i dinamizacijom svojih konkretnih oblika,
mehanizama i metoda ispoljavanja bitno mijenja međunarodne ekonomske i druge
odnose u smjeru njihovog sve većeg povezivanja. Redukovani termin ekonomska
globalizacija predstavlja menjanje ponašanja ekonomskih subjekata uzrokovano
opadanjem značaja geografskih udaljenosti, internacionalizacijom i denacionalizacij-
om proizvodnje, relativizacijom nacionalnog suvereniteta, legaliteta i političkih razlika,
velikom brzinom infrastrukturnog povezivanja kapitala, robe, usluga, radne snage i
informacija na velikim distancama, dominacijom kapitalnih nad trgovačkim tokovima,
a posebno nad rastom proizvodnje mjeren domaćim GDP, tehničko-tehnološkom
standardizacijom proizvodnje, homogenizacijom zakonske, institucionalne i privredno-
sistemske infrastrukture, unifikacijom međunarodnih tokova roba, usluga i resursa,
tržišta, proizvodnje, tehnologije, komunikacija, finansija i sl., izuzetnom ekspanzijom
krupnog kapitala, projektovanjem novih organizacionih oblika, intrafirmske razmjene,
mrežnog povezivanja i virtualiuzacije poslovanja, itd.
Većina autora se slaže da je ekonomska globalizacija bitna karakteristika
savremene svetske privrede. Njoj se prilagođavaju sva četiri Druckerova tipa
ekonomije: nacije, regiona, TNK, novca, kredita i investicija. Ona je
institucionalizovana preko raznih međunarodnih ekonomskih organizacija.
Izbegavajući precizno određenje ekonomske globalizacije, navešćemo njene
osnovne karakteristike: ona je realan istorijski proces univerzalizacije,
homogenizacije i unifikacije privreda po nekim značajnim principima, odrednicama i
normama ponašanja, kao i afirmacija rastuće uzajamne povezanosti i uslovljenosti
između pojedinih privreda i kupnih firmi. Navedeni proces se razvija uporedo s
liberalizacijom i denacionalizacijom robnih i finansijskih tokova, pojavom novih oblika
spajanja raznih firmi i kupovine drugih firmi (koji predstavljaju načine opstanka i
jačanja međunarodne konkurentske sposobnosti) i globalnim inovacionim bumom
informatičkog, komunikacionog i transportnog monitoringa. Pored toga, ekonomsku
globalizaciju karakterišu:27
- razvoj po zakonima i logici krupnog kapitala,
- brojnost oblika ispoljavanja: finansijskaglobalizacija, globalizacija tržišta,
formiranje i uticaj globalnih firmi i banaka, denacionalizacija i regionalizacija
ekonomije, intenzifikacija, liberalizacija i standardizacija proizvodnje,
intitucionalizacija svetske trgovine i međunarodni ekonomskih odnosa, megatrendovi,
globalni sistemi komunikacija i masovnih medija, itd.,
- cikličnost i postepenost razvojnog procesa, koji se odigrava u dugoj
istorijskoj perspektivi,
- dualnost, koja se ogleda u integraciji država i širenju TNK, koji vodi
smanjivanju nacionalnog suvereniteta,
- sveobuhvatnost (pravac djelovanja je svestran i univerzalan),
- heterogenost i diferenciranost (jačina i karakter djelovanja su različiti prema
raznim objektima: granama, područjima djelatnosti, zemljama i sl. - uticaj je posebno
snažan prema kriznim područjima, koja su najosjetljivija),
- nesavršenost pomoćnih mehanizama (vojna i politička hegemonij a, ucene,
nasilje i prinuda su osnovne neekonomske poluge koje pomažu da se sprovedu
27 Drašković, V., Pojam, uzroci i posledice globalizacije,u: Globalizacija i tranzicija, Centar za ekonomska
istraživanja Instituta društvenih nauka, Beograd, 2001.str. 141.

22. 22
ekonomski pritisci, nejednaka razmena, zavisnost i dominacija),
- protivurečnost procesa,
- diktiranost (nametnutost) procesa, i u tom smislu određeni stepen njegove
predodređenosti,
- institucionalizovanost procesa (koncentraciju proizvodnju i centralizaciju
kapitala nameću moćne i institucionalizovane svetske monopolske strukture koje
dominiraju i onemogućavaju slobodnu Manifestacije ekonomske globalizacije
konkurenciju i liberalan pristup globalom tržištu, koje se dijeli na bazi međusobnih
sporazuma - smatra se da svijetom dominira oko 400 TNK, koje raspolažu sa oko 80%
svjetskog kapitala),
- dominacija tržišne, transnacionalne i nadnacionalne regulacije naddržavnom,
- promenam subjekata koji učestvuju na globalnim tržištima, koji postaju sve
krupniji i moćniji, mijenjaju, usavršavaju i prilagođavaju svoju organizacionu i
upravljačku strukturu (tehnološku, transportnu, finansijsku, informacionu,
telekomunikacionu i dr.) u cilju širenja biznisa na teritorije mnogih zemalja.
- pojava novih subjekta međunarodne ekonomske saradnje:
- međunarodne organizacije, 60-tak regionalnih organizacija, oko 63.000
TNK i TN banaka sa 690.000 filijala lociranih širom svijeta28, svetski finansijski centri,
institucionalni investitori (penzioni, osiguravajući i investicioni fondovi), nevladine
organizacije (razni pokreti kao što su "zeleni" i "otvoreno društvo"), kao i razne
religiozne, mafijaške, terorističke, dijasporne, megapolisne i druge interesne
mreže,Ekonomsku globalizaciju prate mnogi globalni ekonomski problemi, koji će pre
ili kasnije zahtevati globalna rešenja, zasnovana na kvalitetno novim nivoima i
oblicima međusobne saradnje država i regiona, uz stvaranje jedinstvenih političkih,
ekonomskih, informacionih i drugih poligona zajedničkih usaglašenih dejstava.
3.2. Suština ekonomske globalizacije
Veliki broj autora smatra da je globalizacija teorijski zasnovana na
shvatanjima transnacionalnih tržišnih neoliberala, globalista i geopolitičkih
ekonomista, koji retorički nameću princip konkurencije kao dominantan i
sveobuhvatan ključ globalizacije. Ali, praksa krajnje surovo redukuje proklamovani
princip, jer se po potrebi lavira između korišćenja neoliberalizma kao hegemonijalnog
poretka prema bogatoj manjini i protekcionizma prema siromašnoj većini.
Konkurencija se guši na svakom koraku sve jačim međunaronim monopolima i
kompetencijama, samo se menjaju i prividno humanizuju njihove manifestacije.
Negira se tržište kao „jednakost mogućnosti.''29 Principi otvorene privrede se
selektivno i po potrebi primjenjuje. Konstatno se kontrolišu i eksploatišu privreda
perifernih zemalja. Potcjenjuju se tuđe kulture, istorijske tradicije i nasleđe, a nameće se
zapadni obrazac života. To je realna »ideologija bogatih«, »kapitalizam bez rukavice«,
»nova verzija stare borbe nekolicine bogatih protiv većine siromašnih« i „korporativni
merkantilizam", koje pominje N. Chomsky (1999). On piše: „Doktrina slobodnog tržišta
se pojavljuje u dva vida. Prvi je onaj zvanični koji se nameće nezaštićenima. Drugi je
onaj koji bismo mogli nazvati „stvarno postojećom doktrinom slobodnog tržišta koja
glasi: tržišna disciplina je zdrava za tebe, ali nije za mene, osim ako će mi doneti
28 Vidas-Bubanja, M., Kako privući investicije, Ekonomika preduzetništva, 2001. 1-2, Beograd, str.8
29 Ibid, str.14

23. 23
privremenu prednost"30, i dalje: „za tebe tržišna disciplina važi, a za mene ne važi, osim u
slučaju da‚igralište' naginje na moju stranu".31
Ove konstatacije ozbiljno narušavaju kredibilitet univerzalnosti pravila i principa
koji se proklamuju pod parolom globalizacije, a samim tim obezvređuju sve pokušaje
stvaranja globalne razvojne paradigme. Jer, ako globalizacija teži svetskoj
univerzalizaciji i unifikaciji, to bi trebalo da važi za sve, pod jednakim uslovima, tako
da ne bi smeli u praksi da se događaju, odobravaju i široko afirmišu od strane
najrazvijenijih zemalja i najvećih TNK nametnuti dualizmi, polarizmi, principi dvojnih
aršina, nejednaka razmena, brojne neravnomernosti i disproporcije. Ali, "u
multicivilizacijskom svetu, konstruktivan pristup je odustati od univerzalizma, prihvatiti
raznovrsnost i težiti sličnostima".32 Univerzalno jedinstvo bilo čega je uvek
predstavljalo osnovu za totalitarizam, koji se realizovao ovom ili onom vrstom nasilja.
Ideal ekonomske globalizacije u svojoj težnji prema opštem i univerzalnom ima nekih
dodirnih tačaka s totalitarizmom. Sećanja na prošli vek još nisu izbledela, pa se
možemo zapitati: da li će globalizacija biti bolja?33
3.3. FDI kao generator ekonomske globalizacije
Međunarodno kretanje kapitala je jedan od osnovnih generatora ekonomske
globalizacije. Oni utiče na privredni rast, promenu privredne strukture, platni bilans,
zaposlenost, privrednu stabilnost i sl., ali ima prateće društvene, ekonomske, političke,
socijalne i druge efekte. Preko raznih oblika međunarodnog finansiranja, a prvenstveno
FDI, krupne firme vrše razmještaj svojih diversifikovanih proizvodnih sistema i ostalih
poslovnih funkcija po inostranstvu, što je dostiglo globalne razmere. Savremena mrežna
organizacija transnacionalnog poslovanja zasniva se na dodeljivanju onih poslova
perifernim proizvodnim lokalitetima koje oni mogu da urade najkvalitetnije, najbrže i
najjeftinije. Na taj način se maksimalno se koriste razne pogodnosti (resursne,
geografske, poreske i druge) koje pruža zemlja domaćin, a onda se iste prelivaju u ekstra
profite i jačanje sopstvenih konkurentskih prednosti, koje se dovode do top
kompetentnosti. Praksa je pokazala da je to najbolji put za stvaranje globalnog
konkurentnog proizvoda, koji se stvara na bazi top kompetencija. Jer, monopolisti ne
može niko da konkuriše!
Finansijski resursi ulažu se u skladu s osnovnim kriterijumom profitabilnosti.
Najveći investitori su TNK razvijenih zapadnih zemalja, koje fleksibilno prilagođavaju
svoju poslovnu strategiju zavisno od političke, ekonomske, sigurnosne, konjunkturne i
druge situacije i globalnih promena.
Preduzetnički kapital se u međunarodnim okvirima uglavnom ulaže u obliku FDI,
kod kojih vlasnik zadržava pravo kontrole nad firmom u inostranstvu. Ta kontrola može
biti potpuna ili delimična, u zavisnosti od visine uloženog kapitala, nacionalnog
zakonodavstva, zainteresovanosti za konkretno ulaganje, itd. Realizacija FDI može se
ostvariti osnivanjem sopstvenih preduzeća u inostranstvu u vidu filijala,
predstavništava, samostalnih preduzeća, zajedničkih kompanija i drugih svojinskih i
nesvojinskih partnerskih oblika. Direktnim finansiranjem se osiguravaju veliki profiti i
razne druge direktne i indirektne koristi preko zaobilaženja carinskih barijera,
30 (Ibid., 1998.str. 39-40)
31 Hantington, P. S., Sukob civilizacija i preoblikovanje svjetskog poretka, CID, Podgorica.1998, str. 77
32 Ibid.,1998, str. 355
33 www.rifin.com, posetila sajt 9.09.2010.

24. 24
korišćenja jeftine radne snage, poreskih olakšica i sl.
Obim (stok) ukupnih FDI je povećan sa 500 mlrd USA$ u 1980. na 2 triliona
USA$ u 1992. a njihov godišnji tok se u istom periodu povećao sa 55 na 152 mlrd
USA$.34 Faktički, njihov obim je u 1997. dostigao iznos od 3,5 triliona USA$35, a u
1999. čak 4,7 triliona USA$, dok je njihov godišnji tok iste godine dostigao 865 mlrd
USA$.36 Struktura odliva i priliva FDI pokazuje da u strukturi odliva dominantno učešće
od 60,9% ima pet najrazvijenijih zemalja (SAD, Velika Britanija, Njemačka, Japan i
Francuska), dok u strukturi priliva dominiraju SAD, Velika Britanija, Kina, Belgija i
Luksemburg sa učešćem od 44,3%. FDI se po pravilu usmjeravaju u zemlje s velikim
tržištem, visokom stopom rasta GDP, visokim stepenom sigurnosti i profitabilnosti
ulaganja. Tempo rasta FDI značajno prevazilazi ne samo stopu rasta realnog GDP
razvijenih zemalja, koja iznosi približno oko 3,5% u periodu 1982-2000, nego i stope
rasta međunarodne trgovine, koje iznose 5% u periodu 1982-1991, 7,2% u periodu
1992-1997 i 4,8% u periodu 1998-1999.37 Njihov dinamičan rast bio je izrazito skokovit,
što je prikazano na grafiku koji slede za tri karakteristična vremenska razdoblja.38
Skokovitost rasta FDI (stope rasta u %)
0
5
10
15
1979-80 1980-85 1985-94
GDP V.Izvoza FDI
Razvijene zemlje su sačuvale i unaprijedile mnoge specifične razlike koje
doprinose jačanju konkurentske pozicije, ali su, pored toga, izvršili i značajnu
unifikaciju pravne sredine za nacionalne i strane investicije, posebno u delu zaštite
svojinskih prava i jasnoće administrativnih pravila. Zbog toga termin "inostrani" kapital
ima veoma uslovno značenje kad se radi o izvozu FDI iz jedne razvijene zemlje u drugu.
Tome su svakako odlučujuće doprinijeli integracioni procesi u Zapadnoj Evropi.
Povećana koncentracija ulaganja FDI u razvijene zemlje ispoljila se krajem 90-ih
godina. Prema podacima IMF, u periodu 1990-1993. dvanaest vodećih razvijenih
zemalja je izvozilo 180-220 mlrd USA$, a uvozilo 100-150 mlrd USA$ FDI, u 1997.
izvoz je dostigao 370 mlrd USA$, a uvoz 230 mlrd USA$, dok se u 1999. izvoz povećao
na 778 mlrd USA$, a uvoz na 646 mlrd USA$.
FDI su višestruko značajne za nerazvijene zemlje, jer kompleksni investicioni
"paketi" sadrže, pored kapitala, razne nematerijalne resurse kao što su nova znanja,
tehnologije, organizaciona rješenja, marketing i menadžment tehnike. Izvoz FDI u
nerazvijene zemlje se povećavao sa 9-13 mlrd USA$ u periodu 1985-1987. na 24,2
34 Dragičević, M. Ekonomija i novi razvoj, Alinea, Zagreb.1996, s. 55
35 UNCTAD (1997), World Investment Report 1998, Trends and Determinants, New York. pp. 373-383)
36 UNCTAD (1998), World Investment Report 1998, New York. UNCTAD (2000), World Investment
Report 2000, New York., p. 2
37 (World Economic Outlook, October 2000)
38 UNCTAD (1996), Trade and Development Report 1996, New York.p. 7

25. 25
mlrd USA$ u 1990, 105,6 mlrd USA$ u 1993, 172,6 mlrd USA$ u 1997.39 i 208 mlrd
USA$ u 1999. Posle toga je zabeležena stagnacija. FDI su usmeravane u ograničen broj
nerazvijenih zemalja, a posebno u Kinu, Argentinu, Brazil, Čile, Meksiko, Koreju i
Poljsku. Najveći primalac od nerazvijenih zemalja je Kina, koja je 1999. primila 40
mlrd USA$. Zemlje Centralne i Istočne Evrope su 1999. privukle svega 22,9 mlrd
USA$, što je bio njihov rekord, koji preveden na relativne odnose znači svega 3% od
ukupnih svetskih FDI. Od tog iznosa skoro polovinu su primili Poljska (7,5 mlrd
USA$) i Češka (5,1 mlrd USA$), čemu su doprinele političke promene, spoljno-
trgovinska liberalizacija i privatizacioni programi.
3.4. Virtualizacija kao akcelerator ekonomske globalizacije
Virtualne finansijske operacije su centralni sinergistički mehanizam ekonomske
globalizacije, njen akcelerator i oblast u kojoj je ona najviše napredovala. Zahvaljujući
liberalizaciji, deregulaciji i kompjuterizaciji, višestruko su povećani obim transakcija i
mobilnost kapitala, smanjeni transakcioni troškovi, internacionalizovani njegovi tokovi i
pomjereni prema institucionalizovanim investitorima. Finansijske inovacije su
omogućile dominaciju ogromne virtualne sume spekulativnog kapitala. Izuzetno
značajnu ulogu u globalizaciji ima pojava samostalnog transnacionalnog kapitala, koji
je u ekonomskom smislu anacionalan, jer ima svoju sopstvenu ezistenciju i logiku
razvoja, originalnu strukturu i unutrašnje ciljeve, veliku slobodu premještanja i slabu
mogućnost kontrole. Anacionalnost znači da on, uslovno rečeno, postaje globalan, jer se
sve više kreće međunarodnim tokovima i ima pristup u finansiranju sve većeg broja
zemalja. Pored toga, veliko je učešće intrafirmske razmjene u ukupnom svjetskom
izvozu- 1993. je iznosilo 33,3%,40 a danas je teško ustanoviti navedeni podatak u realnom
iznosu.
Embrion razvoja virtualnog kapitala pojavio se 60-ih godina u vidu evrodolara
i formiranja valutnih evrotržišta, koja su poslovala izvan nacionalnih valutnih kontrola,
tako da su stvoreni novi međunarodni finansijski centri (London, Luksemburg,
Singapur, Hong Kong, i dr.), koji su u cilju povećanja svoje konkurentske sposobnosti
liberalizovali uslove na finansijskim tržištima. Na navedena valutna sredstva nisu
primenjivani zahtevi centralnih banaka u pogledu obaveznih rezervi, niti su
odgovarajuće kamate bile opterećivane porezima. To je omogućilo stvaranje značajne
konkurentske prednosti. Evro-emisije su postale bitan izbor finansiranja zapadnih
privreda. Njujork postaje 1981. slobodna bankarska zona u kojoj se na operacije s
nerezidentima primjenjuju poreska olakšanja i oslobađanje od valutne kontrole i drugih
ograničenja koja djeluju na unutrašnjem tržištu kapitala. Nakon buma informacionih
tehnologija i deregulacije finansijske sfere došlo je do intenzifikacije međunarodnih
valutnih transakcija. Obim svakodnevnih valutnih poslova je dostigao 1 trilionUSA$
početkom 90-ih. Sredinom 90-ih na svaki dolar potrošen za kupovinu inostrane robe
otpadalo je 7-8 dolara međunarodnih transfera koji nijesu bili povezani s realnom
trgovinom.41 Dnevni obrt kapitala na berzama u Njujorku, Londonu i Tokiju povećanje
sa 190 mlrd USA$ u 1987. na 1.200 mlrd USA$ u 1995. godini i čak 3.200 mlrd USA$
39 UNCTAD (1998), World Investment Report 1998, New York. UNCTAD (2000), World Investment
Report 2000, New York.pp. 35-39
40 UNCTAD (1995), World Investment Report 1995, Transnational Corporations and Competitivenes,
New York. p. 193
41 Relationes Internationales No 1/1994, Vol. 2, p. 43

26. 26
za prvih devet mjeseci 1997.42
Zbog povećanja svoje konkurentske sposobnosti, liberalizovana su lokalna, a
zatim i međunarodna finansijska tržišta, uz stvaranje novih tržišta valutnih fjučersa i
opcija, razvoj mehanizma hadžiranja i upravljanja rizicima, derivata kao rizičnijeg
finansijskog instrumenta, itd.. Oni su stvorili nove mogućnosti spekulacija zasnovanih
na promeni valutnih kurseva, akcija i drugih finansijskih aktiva. Ubrzan je proces
osamostaljenja finansijskih tržišta, koji su počeli sve više sami sebe da opslužuju,
nezavisno od realnog sektora privrede. To je dovelo do nezapamćene nestabilnosti
finansijskih tržišta u svetu. Davnih 80-ih P. Drucker je pisao da su finansijska tržišta
počela igrati nezavisnu ulogu od tržišta roba i usluga. Finansijska globalizacija je dovela
ne samo do slobodnog premještanja ogromnih finansijskih sredstava kroz
polupropustljive nacionalne granice, nego i do izmjene funkcije novca u globalnoj
ekonomiji. Počelo se trgovati novcem kao klasičnom robom, pa su valutne spekulacije
postale najunosnija tržišna operacija.
Glavni zajmodavci vremenom su postale TNK, koj e osnivaju sopstvene banke za
finan-siranje kapitalnih ulaganja i platnobilansnih deficita raznih zemalja. Vodeće TK
banke s razgranatom mrežom svojih inostranih filijala postaju glavni posrednik na
evrotržištima između TNK, država i međunarodnih organizacija (faktički postaju njihovo
odelenje). TN kapital se nalazi izvan jurisdikcije nacionalnih država, što mu omogućuje
slobodno premeštanje prema najprofitnijim tržištima i učešće u velikom broju
spekulativnih operacija. U periodu od 1990-1997. dnevna suma novčanih spekulacija
povećala se sa 600 mlrd USA$ na preko 1.000 mlrd USA$, što za oko 30 puta premašuje
dnevnu trgovinu roba i usluga.43 Obrt finansijskih transakcija višestruko premašuje
realni obrt roba i usluga, tj. postoji enormna razlika između realnog i fiktivnog kapitala.
Prosečni obrt na tržištima sekundarnih hartija od vrednosti približava se cifri od 100
triliona USA$, dok ukupni fond 23 razvijene zemlje iznosi svega oko 550 mlrd USA$.
Prema ocenama Harvard Business Review, na svaki dolar koji se obrće u realnom
sektoru svetske ekonomije otpada oko 50 USA$ u finansijskoj sferi. Godišnji obrt
finansijskih transakcija dostigao je davno fantastičnu sumu od pola kvadriliona USA$.
Navedeni podaci jasno reprezentuju stepen moći TN kapitala. Dužnička kriza i
mnoge finansijske krize u svetu su dokazi za navedenu tvrdnju. Ukupne valutne rezerve
TN kapitala su nekoliko puta veće od rezervi svih Centralnih banaka sveta. On je u
mogućnosti da stimuliše krize u globalnim razmerama, da premeštanjem svega 1-2%
svoje mase izazove promenu pariteta bilo kojih svetskih valuta i da ignoriše
nacionalne države kao drugostepene sile.44 Mogućnosti da se on kontroliše i reguliše su
beznačajne, a unificirani finansijski instrumenti, standardi predaje i obrade informacija,
mehanizmi transnacionalnih strategijskih alijansi, partneskih mreža i integralni
finansijsko-informacioni i tržišni sistem međunarodnih instituta predstavljaju idealno
okruženje za njegovo slobodno kretanje. Sve to ukazuje na činjenicu da danas u svetu
nema realne sile koja mu se može suprotstaviti.
Burni razvoj elektronske tehnologije omogućio je da se s lakoćom prebacuju
ogromne sume novca s jednog kraja svijeta na drugi preko međunarodne finansijske
mreže. Svakodnevni obim valutnih transakcija je mnogo veći od trilion dolara i
stotinama puta nadmašuje iznos realno razmenjenih roba i usluga. Stalno se pojačava
tendencija odvajanja finansijskih tokova od realne sfere proizvodnje i trgovine. Valutne
spekulacije stvaraju svojevrsnu "kazino ekonomiju", jer u svetu raste količina virtualnog
42 Capital goes Global, The Economist, October 25, 1997.
43 Ekonomičeskaja gazeta No 49/1997, s. 3
44 Veltz, P., Mondialisation des villes et territories. L' economie d' archipel, Paris, 1996., p. 23

27. 27
kreditnog novca koje emituju privatne banke s emisionom licencom. Procenat rezervnog
obezbeđenja emitovanog kreditnog novca je veoma nizak, tako da niče masa
"fantomskog novca", koja u slučaju istovremene tražnje njihovih kreditora ne može
biti isplaćena, što bi dovelo do finansijskog kolapsa.
3.5. Transnacionalizacija kao komponenta ekonomske globalizacije
Transnacionalizacija privredne aktivnosti je, pored finansijske globalizacije,
najznačajnija komponenta razvoja globalne svetske ekonomije na smjeni milenijuma.
Ona je kao gradivni elemenat globalizacije direktno uticala na njene tokove i domete i
tako u velikoj meri postala njen sinonim, jer je bitno doprinela jačanju i ubrzanju procesa
približavanja i prožimanja različitih kultura, civilizacija, država, regiona, ekonomskih
sistema, tržišta i instituta. TNK su stvorile sopstvene »galaksije«, alijanse i privremena
partnerstva, koji su umreženi imovinskim i neimovinskim odnosima, intrafirmskom
razmenom i posedovanjem svih mobilnih, multifunkcionalnih i fleksibilnih faktora
proizvodnje u kompleksu.
Najbitnije karakteristike transnacionalizacije su denacionalizovana proizvodnja i
transnacionalni tok roba, usluga, znanja, tehnologija i faktora proizvodnje na svetskim
tržištima i globalnom ekonomskom prostoru. Internacionalizacija i transnacionalizacija
kao njen viši stepen su ne samo faktori uticaja, nego i osnovne metode realizacije
procesa globalizacije. TNK su aktivni pokretači i faktori globalne i diversifikovane
proizvodnje, međunarodne trgovine, penetracije kapitala radi njegove bolje "oplodnje",
novih tehnologija i znanja, profesionalnog upravljanja, ekonomske aktivnosti u više
država, izuzetne apsorpcije apsolutnih i komparativnih prednosti, itd. One su
nosioci tehničko-tehnološkog i naučnog progresa, razvoja proizvodnih snaga i
ekonomskog povezivanja, moći (raspolažu kapitalom, tehnologijom, informacijama,
političkim uticajem i sl.), ali i mnogih negativnih pojava kao što su monopolizam,
špekulacije, eksploatacija, itd.
Karakter i stepen ekonomske integracije koji je početkom 90-ih godina dostignut pod
uticajem TNK dobro reprezentuju podaci o njihovoj izuzetno razuđenoj mreži baznih
jedinica i filijala u oko 170 zemalja, velikom učešću u vlasnštvu proizvodnih fondova,
proizvodnji svjetskog GDP, svetske industrijske proizvodnje, spoljnotrgovinske
razmjene i trgovine visokim tehnologijama, izvozu kapitala, itd. U 1997. godini je u
svetu delovalo oko 53.000 TNK sa oko 450.000 filijala u inostranstvu.45 Pored toga,
međunarodna trgovina sirovinama nalazi se skoro u potpunosti pod njihovom
kontrolom. U poslednje dve decenije svake godine je oko pola američkog izvoza
realizovano preko američkih i inostranih TNK (to učešće je u V. Britaniji 80%, a u
Singapuru oko 90%), najveći dio svih plaćanja povezanih s transferom najviše
tehnologije realizuje se unutar TNK (u SAD i V. Britaniji je to učešće 80%, a u
Njemačkoj oko 90%.46 Iako u svetu egzistira veliki broj TNK, eksperti ocenjuju da
pet najvećih kontroliše više od polovine svetske proizvodnje roba dugoročne
upotrebe, aviona, elektronske opreme, automobila i druge proizvodnje, dok je stepen
koncentracije u granama informacione tehnologije takođe izuzetno visok, jer praktično
2-3 kompanije kontrolišu međunarodnu telekomunikacionu mrežu. Ekonomska moć
najvećih TNK je slična GDP srednje razvijenih država, što im omogućuje da diktiraju
45 UNCTAD (1998), World Investment Report 1998, New York. UNCTAD (2000), World
Investment Report 2000, New York. , ss.1-2
46 (Ibid., p. 55)

28. 28
svoju volju mnogim državama. Ukupne valutne rezerve TNK su nekoliko puta veće od
rezervi svih centralnih banaka sveta.
Krajem XX veka se primjenjuju savremene globalne strategije kod najjačih i
najfleksibilnijih TNK, koju su kasnije postepeno usvajale i prilagođavale joj se i
ostale TNK. Jedan od njihovih glavnih oslonaca u korišćenju prednosti međunarodne
podele rada predstavljaju sinergističke veze između složenih diversifikovanih sistema
lociranih u raznim zemljama i na raznim tržištima. Smatra se da je strategija neke TNK
globalna ako firma istovremeno uvažava sledeće zahteve:
- globalno shvatanje svetskog tržišta, konkurencije i proizvodnje, koje
podrazumijeva denacionalizaciju poslovanja diversifikovanog i lociranog po celom
svetu,
- dobro poznavanje svojih konkurenata i podela svetskog tržišta s malim brojem
takođe globalnih firmi,
- potpuna kontrola svojih transakcija u svetu, ili u krajnjoj meri na najznačajnijim
tržištima i proizvodnim pogonima,
- ponašanje u stilu „globalnog igrača", što znači biti fleksibilan, prilagodljiv,
inovativan i razmišljati globalno (a djelovati lokalno),
- učešće u visokotehnološkim industrijskim granama,
- razmještanje sopstvene proizvodnje na najrentabilnija mjesta, u skladu sa
zakonom komparativnih prednosti,
- koordinacija svojih delatnosti pomoću adaptibilne i vrhunske informacione
tehnologije,
- integrisanje svih organizacionih jedinica u jedinstveni sistem
računovodstva, a proizvodnih, komercijalnih i specijalnih filijala u jedinstvenu mrežu
upravljanja, i
- stalno ukrupnjavanje korporacije i diversifikovanje delatnosti.
Multinacionalna i globalna strategija
strategija pokazatelj transnacionalna globalna
tržište selektovano sva tržišta
proizvod prilagođen lok. tržištu standardizovan
proizvodna strategija fabrike locirane na stranim tržištima fabrike locirane da bi se
ostvarila konkur. prednost
poslovna strategija prilagođena str.tržištu jedinstvena
izvori resursa dobavljači sa stranog tržišta dobavljači iz cijelog svijeta
distribucija prilagođena lok. tržištu koordinirana
organizacija filijale koje djeluju samostalno mrežna organizacija
Osnovne koristi od globalne strategije TNK su smanjenje troškova, poboljšanje
kvaliteta i asortimana proizvoda, širenje preferencija potrošača i povećanje
konkurentskih prednosti. Ali, globalna strategija ima i svoje nedostatke, koji se ogledaju u
povećanim troškovima menadžmenta za dodatnu koordinaciju, standardizovani
proizvod retko zadovoljava potrebe svih zemalja, globalna motivacija može narušiti
lokalnu mootivaciju, uniformni marketing smanjuje prilagodljivost lokalnim potrošačima,
globalna strategij a može značiti žrtvovanje profita ili konkurentske pozicije u pojedinim
zemljama, itd. Postoji nekoliko osnovnih oblika strategijskog partnerstva koje se
zasniva na sinergističkim vezama, i to:

29. 29
- finansijske alijanse s učešćem kapitala, kao najmoćnije, koje
pretpostavljaju tesnu komercijalnu i tehničku saradnju na nivou istraživanja i razrada
proizvodnih programa, formiranja zajedničkih marketing i prodajnih strategija i sl.;
- pristup novim tehnologijama i know-how;
- podrška novih proizvođača u nerazvijenim zemljama s ciljem formiranja
prodajnog tržišta tehnologije, tehnološke opreme i delova;
- dogovori krupnih proizvođača o kooperaciji radi ovladavanja određenim
segmentima privlačnih tržišta s visokim nivoom konkurencije, smanjivanja troškova
proizvodnje malih obima i sl;
- kooperacija vodećih proizvođača radi zajedničkog nastupa na složenim
tržištima trećih zemalja;
- specijalni dogovori radi obezbeđenja rentabilnosti zajedničke proizvodnje
skupih serija (npr. teretnjaci i specijalni automobili, autofurgoni, mini autobusi i sl.);
- fuzija krupnih kompanija direktnih konkurenata radi razrade dugoročnih i
skupih razvojnih naučno-tehničkih programa, posebno onih koji se podržavaju iz
državnog budžeta (zaštita prirodne sredine, razvoj infrastrukture i sl.).
Sve su češće „virtualne organizacije" važan tip poslovanja kojem pripada
budućnost u XXI veku. Radi se o mreži koju čini nekoliko nezavisnih firmi, koje mogu
biti rivali, kupci, dobavljači, instituti i druge zainteresovane organizacije i sl. Mrežna
povezanost se zasniva na visoko sofisticiranim informacionim sistemima koji
omogućuju brzi dogovor i usaglašavanje oko podjele znanja, troškova, rizika i pristupa
pojedinim tržištima, iako nemaju zajednički organizaciju i menadžment. Komunikacija
između partnera je ne samo brza, nego i potpuna, otvorena, bez procedura, uz veliko
poverenje i ulaganje top specijalnosti i sposobnosti za efikasno obavljanje pojedinih
poslova. Navedena partnerstva su formalnog i nestalnog karaktera, traju samo dok postoji
obostrani zajednički interes. To potvrđuje činjenicu da je mrežna poslovna saradnja i
kooperacija efikasniji način opstanka na tržištu od konkurencije, u kojoj se partnerstvo
kombinuje sa vlasništvom. Savremeni virtualni timski partnerski „savezi" zasnovani
na fleksibilnim poslovno-organizacionim sistemima predstavljaju pouzdanu i moćnu
alternativu transnacionalnoj diverzifikaciji i vertikalnoj integraciji. Oni obezbeđuju
adaptibilnu sinergističku kompetenciju raznih firmi skoncentrisanu u jakom virtualnom
konkurentu, koji svima donosi koristi.
Unutar TNK ne deluju zakoni slobodnog tržišta, nego se formiraju unutrašnje cene
koje diktira korporacija. Kada se uzme u obzir njihov broj, veličina i ekonomska moć,
proizilazi da samo jedna četvrtina svetskog tržišta funkcioniše u uslovima „slobodnog"
tržišta, dok su ostale tri četvrtine obuhvaćene specifičnim korporacijsko-komandnim
„planskim" sistemom. Ta činjenica nas upućuje na zaključak da na globalnom nivou
egzistira svojevrsni konvergentni i redukovani ekonomski sistem koji predstavlja
strategijsku kombinaciju tržišnih i planskih regulatora.

30. 30
4. FUNKCIONISANJE SVETSKOG TRŽIŠTA U GLOBALNOJ SVETSKOJ
PRIVREDI
Sa procesima internacionalizacije i globalizacije poslovanja i funkcionisanja
tržišnog mehanizma, za savremenu privredu i preduzeća pojačan je značaj i uticaj
međunarodnog okruženja, pre svega preko sprega međunarodne poslovne infrastrukture
i institucija koje definišu okruženje međunarodnog poslovanja bez obzira na činjenicu
što je on ispresecan državnim granicama i lokalnim barijerama. U suštini dojučerašnje
domaće tržište u novoj konstelaciji snaga i odnosa mora se tretirati kao sastavni deo
globalnog svetskog tržišta isto kao što se svetska ekonomija ne može shvatiti kao zbir
pojedinačnih i potpuno zaokruženih nacionalnih tržišnih celina nego kao skup
segmenata jedinstvenog svetskog tržišta koje je ispresecano političkim a ne
ekonomskim granicama u vidu pojedinih država ili grupacija država.
Međunarodna poslovna infrastruktura kao okvir za obavljanje međunarodnih
aktivnosti sastoji se od međunarodnih institucija, sporazuma, sistema i dogovora koji
utiču na međunarodne tokove razmene, investicija i know-how pa na toj osnovi i na
uslove funkcionisanja tržišta u pojedinim zemljama.
U najširem smislu međunarodnu ekonomsku dimenziju sačinjavaju faktori koji
regulišu međunarodnu razmenu roba, usluga, znanja, kapitala itd. Reč je o pravilima i
intencijama regulisanja prakse i procedura u odvijanju aktivnosti na svetskom tržišnom
prostoru sa značajnim prerogativima i implikacijama po sve učesnike tržišne utakmice u
ekonomskom smislu.
U okviru Ekonomsko-socijalnog saveta UN 1946. godine pokrenuta je ideja o
formiranju jedne specijalizovane agencije kao međunarodne ekonomske organizacije
koja bi se bavila pitanjima carina i trgovine pod nazivom Međunarodna trgovinska
organizacija (International Trade Organization -ITO) . Ta ideja se nije tako realizovala,
a kao privremeno i naknadno rešenje formiran je GATT (General Agreement on Tariffs
and Trade) . Njegova delatnost je bila usmerena na ostvarivanje više polaznih principa
mada se u praksi to svodilo na nekoliko ključnih: svođenje zaštite domaće privrede
samo na carinsku tarifu, ukidanje trgovinske diskriminacije i zalaganje za liberalizaciju
u međunarodnoj trgovini. GATT je bio neka vrsta prelaza sa principa bilateralizma ka
multilateralizmu u regulisanju međunarodne trgovine. Tada je došlo do njegovog
ukidanja i stvaranja Svetske trgovinske organizacije (World Trade Organization -
Svetska trgovinska organizacija STO). STO nije jednostavno prerastanje GATT u novu
organizaciju već predstavlja međunarodnu instituciju koja definiše kako države-članice
moraju da oblikuju i primenjuju domaću regulativu i propise u vezi sa trgovinom među
sobom, odnosno kako da definišu međunarodnu razmenu po datim pravilima. Sto je
važnije, pod okriljem sadašnje STO ne rešavaju se samo pitanja carina i trgovine robom
nego su obuhvaćene i necarinske mere, razmena usluga, prava intelektualne svojine,
posebne robne grupe, investicije (SDI) , ekologija, itd. STO ima nekoliko ključnih
funkcija:
• administriranje i primenjivanje multilateralnih i plurilateralnih trgovinskih
ugovora postignutih u okviru sistema STO,
• deluje kao forum za multilatelarne trgovinske pregovore,
• rešavanje nesporazuma između članica,
• nadgledanje nacionalnih trgovinskih politika,
• saradnja sa međunarodnim institucijama značajnim za donošenje odluka u vezi
sa globalnom ekonomskom politikom u svetu.
Učešće u STO je na bazi članstva, podrazumeva potpuno i permanentno