Skripta meo (cela)

7,842 views

Published on

skrpita iz ekonomije

Published in: Education
0 Comments
1 Like
Statistics
Notes
  • Be the first to comment

No Downloads
Views
Total views
7,842
On SlideShare
0
From Embeds
0
Number of Embeds
19
Actions
Shares
0
Downloads
131
Comments
0
Likes
1
Embeds 0
No embeds

No notes for slide

Skripta meo (cela)

  1. 1. SKRIPTA IZ PREDMETA MEĐUNARODNI EKONOMSKI ODNOSI Međunarodni ekonomski odnosi proučavaju ekonomske odnose između organizovanihzajednica i njihovih elemenata, preko granica nacionalne ekonomije. Centralno pitanje koje sepostavlja je do koje se mere može obezbediti ostvarivanje ključnih vrednosti, ciljeva kao što sured, poredak, bezbednost, sigurnost, javna dobra u okviru međunarodnog sistema društva izajednice koja su zasnovana na nadnacionalnoj državnoj ili kvazi državnoj strukturi. POJAM: Međunarodni ekonomski odnosi su društveni odnosi koji stvaraju vrednost, u formiroba, usluga, razmene, potrošnje, štednje, investicija. MEO = Ukupni spoljnoekonomski odnosisvih transnacionalnih subjekata! Međunarodni ekonomski odnosi su povezani sa drugim naukama kao što su: međunarodnipolitički odnosi, pravo, sociologija, kultura, istorija...Kao praksa, postoje od kada se teritorijalnorazgraničavaju totalna društva, a kao nauka se naročito razvijaju od sredine 19-og veka. Osnovneoblasti Međunarodnih ekonomskih odnosa su međunarodni trgovinski odnosi (kretanje roba iusluga); međunarodni finansijski odnosi (kretanje kapitala); međunarodni monetarni odnosi(međunarodna plaćanja). 1. Tendencije u svetskoj privredi i trgovini (osnovna pitanja od 1-8). Razvijene zemlje su ostvarile nakon Drugog svetskog rata relativno visoke stope rastaprivrede i proširenje spoljne trgovine. Zemlje u razvoju su sve više zaostajale u svom razvoju.Dakle dolazi do ubrzavanja stopa rasta odnosno do skraćivanja vremena koje je neophodno dabi se udvostručilo ekonomsko bragostanje, svetska trgovina beleži rast ali je taj rastneravnomerno raspodeljen između razvijenih i nerazvijenih zemalja (krajem devedesetih godinadvadesetog veka prosecan bruto nacionalni proizvod po stanovniku između razvijenih inerazvijenih zemalja bio je u srazmeri 21:1) Raste značaj tehnike i tehnologije usled njihovog razvoja, raste proizvodnja i izvoz.Međutim treba napomenuti da je preko 70 procenata svetskog robnog izvoza ostvaruju razvijenezemlje i to da preko ¾ njihovog izvoza se ostvaruje na tržište razvijenih zemalja. Finansijskitokovi dobijaju na značaju – nekoliko puta su veći nego tokovi roba i usluga. Globalnastruktura je povezana ali nestabilna i naejednakosti se sve više produbljuju. Dolazi dointegracija i formiranja novih ekonomskih sila. Imajući u vidu pomenuta globalna kretanja u svetskoj privredi i trgovini može se zaključitida postojeći sistem ekonomskih odnosa u svetu ne obezbeđuje uslove siromašnim i nerazvijenimzemljama da povećaju svoje učešće u svetskom nacionalnom dohotku. Zbog toga se i postavljapitanje opravdanosti verovanja u pravičnost postojećeg svetskog ekonomskog poretka! 2. Pojavni oblici globalizacije u svetskoj privredi i trgovini. POJAM: Globalizacija je intenziviranje društvenih odnosa na svetskom nivou koji povezujuudaljene lokalitete i zajednice, podižu nivo međuzavisnosti i sadejstva, i proširuju domete moći.Termin globalizacija počeo se intenzivnije koristiti u drugoj polovini osamdesetih godina 20-ogveka u vezi sa ogromnim talasom inostranih direktnih investicija od strane multinacionalnihkompanija. Globalizaciju karakterišu nove tehnologije, investiranje, integracije. Naime u drugojpolovini dvadesetog veka nove tehnologije ubrzale su procese integracije rada i kapitala, 1
  2. 2. koncentraciju proizvodnje i uključivanje velikog broja zemalja u međunarodne regionalneintegracije. Porastao je značaj regionalnih tržišta ali i zavisnost od njega je porasla. Iako je samproces globalizacije podstaknut brzim tehnološkim razvojem, a naročito informatičkim ikomunikacionim tehnologijama ostaje da je ključno područje ekonomske globalizacije u sveritrgovinske i investicione liberalizacije (najvažniji aspekti: ukidanje nacionalnih barijera, širenjetrgovine, jačanje moći multinacionalnih korporacija...). Ekonomska i politička međuzavisnost raste što dovodi do brojnih kako pozitivnih tako inegativnih posledica. Rastuća je ekonomska koncentracija moći države i TNK. Globalizacija jedakle dovela i do međunarodnog uslovljavanja nacionalnih politika i slabljenja suverenitetadržava. Sve ovo znači da multinacionalne kompanije dobijaju veliki udeo u raspolaganjusvetskim resursima proizvodnjom...Nacionalne politike su sada pod pritiskom međunarodnihfinansijskih i ekonosmskih organizacija kao što je recimo IMF i multinacionalnih kompanija,međunarodnih agencija. Sve je to dovelo do erozije nacionalnog suvereniteta i suzilo mogućnostivlada mnogih zemalja a pogotovo zemalja u razvoju da izaberu pravce i politike sopstvenograzvoja. Takođe dolazi do multiplikovanja aktera-činilaca svetskog ekonomskog poretka. 3. STANOVNIŠTVO. Stanovništvo je jedno od presudnih pitanja na kraju 20-og i početku 21. veka. Ključne tezekoje se razmatraju jesu ubrzana stopa rasta svetskog stanovništva kao i nesklad izmeđupopulacije i dostupnih resursa. Svetsko stanovništvo je poraslo sa 4 milijarde u 1975.godini naoko 6,5 milijardi stanovnika u 2007—moj godini. Ukoliko ne bi došlo do kontrolisanogdemografskog rasta stanovništva procenjuje se da bi do 2075. godine svetsko stanovništvoporaslo na oko 12 milijardi (za mnoge ljude ovo je zastrašujuće i upućuje na izvesnost bede,gladi, očajanja, socijalnih nemira i sukoba). Takođe pored apsolutnog rasta stanovništva u računtreba uzeti i stalni rast očekivanog trajanja životnog veka (početkom 7.veka zivotni vek 30godina, a u periodu između 2050-2060. godine u najrazvijenijim zemljama doći će do prosečnogživotnog veka od oko 90 i 95 godina kako tvrdi Robert Hogel, dobitnik Nobelove nagrade zaekonomiju 1993. godine. 4. HRANA Hrana je u projekcijama i scenarijima razvoja svetske privrede jedan od najvažnijihograničavajućih faktora rasta i razvoja svetske privrede. Hrana zavisi od ukupne populacije,rasta stanovništva, raspoloživih obradivih površina, neujednačenosti proizvodnje i potrošnjeizmeđu razvijenih i nerazvijenih zemalja sveta. U razvijenim zemljama gde živi 15 procenatasvetskog stanovništva se proizvodi 2/3 proizvoda za ishranu, a u zemljama u razvoju gde živi85 procenata 1/3 proizvoda za ishranu. Hrana takođe zavisi i od drugih resursa kao što jeenergija, finansijska sredstva za uvoz nedostajućih fondova hrane... Najbrži rast poljoprivredneproizvodnje je u Južnoj Americi (Brazil), Kini, Indiji, Australiji i nekim zemljama zapadne iistočne Afrike. 5. ENERGIJA Energija je motorna snaga društvenog razvoja i materijalne kulture. Ovo pitanje sepostavlja kao centralno od kojeg zavisi opstanak čovečanstva. Rast interesovanja za ovo presudnopitanje u svetskoj privredi je poraslo nakon višestrukog povećanja cena nafte 1974. godine 2
  3. 3. (OPEC). Pitanja koja su veoma značajna su cena energije, raspoloživost neobnovljivim izvorimaenergije i upravljanju zalihama i potrošnjom energije. Naime u polsednjoj polovini 20-og vekapotrošeno je više neobnovljive energije nego u dosadašnjoj ljudskoj istoriji! Pitanje dovoljnostienergije se vezuje za dva izuzetna makroekonomska pitanja. Prvo, da li će porast stanovništva usvetu biti kontrolisana kategorija; Drugo, da li će sadašnje zemlje u razvoju dostići potrošnjuenergije sadašnjih razvijenih zemalja. Nafta je najvažniji izvor komercijalne energije. Problem u vezi njene potrošnje leži, logično,zbog toga što je nafta neobnovljivi izvor energije, a delom i zbog nepodudarnosti u proizvodnji ipotrošnji ovog izvora energije : jer proizvodnja je uglavnom u zemljama u razvoju, a potrošnja urazvijenim zemljama. Rast ukupne tražnje se beleži u Kini i Indiji, a smatra se da će rast zaprimarnom energijom rasti prosečno 1,6 procenata godišnje. Učešće fosilnih goriva je 80 procenata ali brže raste tražnja za ugljem nego prirodnimgasom. Što se tiče nuklearne energije ( nuklearna fuzija i fisija) za nju se 70-ih godina smatraloda je okosnica rešenja energetske krize, međutim s obzirom na nepredvidive probleme saotpadnim radioaktivnim materijama i neizvesnim posledicama eventualnih havarija nuklearnihelektrana njihova pozitiva dejstva su stavljena na pitanja. Obnovljivi izvori energije: su hidroelektrane, geotermalna energija, sunčana energija, energija vetra, drvo, đubrivo i otpatci. 6. INDUSTRIJSKE SIROVINE Raste značaj industrijke sirovine kao osnove industrijske proizvodnje. Posebno su metaliprivredni izvori koji su sve više u središtu pažnje. Pitanja koja se postavljaju su u veziraspoloživosti zaliha, efikasnosti njihovog korišćenja, novi metodi prerade i finansiijski troškovieksploatacije. Najveća potrošnja ovih sirovina je u razvijenim zemljama, a najveća tražnja je zagvožđem (čelik) ali i zalihe aluminijuma. Fizička nestašica industrijskih sirovina ima dvedimenzije: jedna je fizička nestašica zbog toga što se radi o neobnovljivim izvorima, a druga jeekonomska nestašica, tj. ceni oskudnih sirovina i eventualno njihova supstitucija. Izrazita je koncentracija nalazišta, što povlači određene političke posledice – 90 procenatarezervi je u SAD, CA, AU, Južna Afrika; skoro polovina u razvijenim zemljama; gvožđe – udeotri vodeće zemlje RU, BR, CA (60 procenata); Hrom – udeo pet vodećih zemalja Južne Afrikeskoro 100 procenata. 7. ZAŠTITA PRIRODNE SREDINE – EKOLOGIJA U drugoj polovini dvadesetog veka ekologija je ugrožena brojnim pojavama usled: ubrzanograsta svetskog stanovništva, neracionalnog iskorišćavanja prirodnog bogatstva, zagađivanjavazduga i vode efekat staklene bašte, otpad, širenje korišćenja nuklearne energije, razvoj novihtehnologija koje povlači kako pozitivne tako i brojne negativne posledice. Postoji nekoliko predloga kako dejstvovati u pravcu sprečavanja eventualnih katastrofalnihposledica učinka staklene bašte, a to su: • Strategija sačekati i videti: + kontrola efekata staklene bašte, ušteda u troškovima; - možda zakasnele mere. • Strategija pretpostaviti najgore: + hitno preuzimanje korektivnih i preventivnih mera; - znatni ekonomski izdatci. • Strategija ne može da škodi: + preduzimanje korektivnih mera bez obzira na prognozu kretanja kvaliteta životne sredine; - možda nedovoljne mere. 3
  4. 4. Takođe veoma je važno pitanje Održivog ekonomskog rasta (intergeneracijski kompromis)on treba da bude usklađen sa potrebama i ograničenjima, obezbeđujući pri tome vezu izmeđuekoloških zahteva i ekonomskih karakteristika države. 8. TEHNOLOGIJA Tehnologija predstavlja znanje o tome kako uraditi na najbolji mogući način sve neophodneradnje koje su povezane sa privrednom akktivnošću. Najviše je izražena neravnomernost uraspodeli tehnologije, korišćenju i stvaranju tehnologije. Naime, razvoj tehnologije je uglavnomostvarivan u razvijenim zemljama. Skoro polovina vrednosti istraživanja su za potrebe odbrane,nuklearnog oružja i istraživanja svemira dok samo 1 procenat za potrebe zemalja u razvoju. Udeotehnologije u rastu BDP je najveći naročito u razvijenim zemljama. Raste razvoj tehnologijereciklaže i proizvodnje supstituta usled rasta uvozne zavisnosti i iscrpljivanje sirovina. Međunarodni transfer tehnologije se obavlja kada se znanje iz jedne zemlje – u kojoj jerazvijeno ili pribavljeno, prenosi u drugu zemlju, bez nadoknade ili uz nadoknadu ( prodajatehnologije). Transfer tehnologije označava postupak pri kojem se tehnološko, organizaciono inaučno znanje razvijeno od strane nosioca tehnologije, formalnim ili neformalnim mehanizmimaprenosi na korisnike tehnologije. Razlikujemo nekomercijalne oblike transfera tehnologije( tehnička pomoć, konsultantske usluge...) i komercijalne oblike transfera tehnologije ( inostranedirerktne investicije, izvoz tehnologije, preko licenci, konsultantskih usluga ili know – howsporazuma. 9. MEĐUNARODNA PODELA RADA Međunarodna podela rada je proces društvene reprodukcije koji prelazi granice jednezemlje. To je organizovanje proizvodnje i potrošnje preko granice nacionalne privrede, gdejedna zemlja teži da se specijalizuje u proizvodnji onih roba i usluga gde ima konkurentskeprednosti (komparativne prednosti), što znači da može da ih proizvede jeftinije od drugih zemaljai da razmenjuje viškove sa viškovima proizvoda drugih zemalja (u kojima oni imajukomparativnu prednost). Međunarodna podela rada osnovna obeležja je dobila tek u uslovima relativno razvijenihproizvodnih snaga formiranjem lokalnih, regionalnih i nacionalnih tržišta, odnosno razvojsvetske trgovine je podstakao razvoj međunarodne podele rada. Omogućna je puteminternacionalizacije proizvodnje i međunarodne trgovine. Tehnologija predstavlja faktorpozicioniranja u međunarodnoj podeli rada Smatra se da je privreda jedne zemlje više uključena u međunarodnu podelu rada ukoliko seveći deo njene proizvodnje realizuje izvozom. Uključivanje u međunarodnu podelu rada jecoonditio sine qua non efikasnog i stabilnog razvoja. 10. ELASTIČNOST U MEĐUNARODNOJ TRGOVINI Elastičnost je sposobnost reagovanja (više ili manje intenzivno) neke ekonomske veličine napromenu neke druge ekonomske veličine sa kojom je u međuzavisnosti. To je meraresponzivnosti tražene ili ponuđene količine na neku od njenih determinanti. Ekonomskaveličina je elastična ako zavisna promenljiva (y) u velikoj meri reaguje na promenu nezavisnepromenljive (x). Mera elastičnosti se naziva koeficijent elastičnosti a on se dobija tako što sestavlja u odnos procentualna promena zavisne promenljive (y) i procentualna promena 4
  5. 5. nezavisno promenljive (x). Ukoliko je koeficijent elastičnosti veći od 1 tada je veličina yelastična, a ukoliko je manji od 1 onda je veličina y neelastična. Elastičnost može biti pozitivnašto znači da je međuzavisnost dveju veličina upravno – srazmerna što znači da sa porastomjedne veličine raste i druga. Negativna elastičnost postoji u slučaju obrnuto – srazmernemeđuzavisnosti sa porastom jedne (x) opada druga (y). Elastičnost u međunarodnoj trgovini: zavisno promenljive (y) su uvoz (tražnja) i izvoz(ponuda) a nezavisno promenljiva je cena (x) uvozna ili izvozna. VRSTE: • domaća ponuda izvoza / cenama u domaćoj valuti  koef. el. > 1 = više raste izvoz nego cene (višak domaćih kapaciteta, brz povrat novih investicija) = povoljniji položaj preduzeća u međ. podeli rada; • inostrana tražnja izvoza / cenama u stranoj valuti  neg. korelacija: koliko će rasti izvoz kada padaju cene,  koef. el. > 1 = više raste izvoz nego što je pad cena (veći udeo zemlje u svetskoj trgovini, vrednost domaće valute) ; • domaća tražnja uvoza / cenama u domaćoj valuti  neg. korelacija: koliko će pasti tražnja za uvoznim proizv. kada rastu njihove cene  koef. el. > 1 = više pada uvoz nego što je rast cena (stepen zavisnosti od uvoza, vrednost domaće valute); • elastičnost uvoza i izvoza prema dohotku  poz. korelacija: rast uvoza/izvoza usled rasta dohotka  koef. el. > 1 = više raste izvoz / uvoz nego što raste dohodak • granična sklonost uvozu / izvozu  promene nacionalnog dohotka i rezultante u promenama uvoza tj. izvoza zemlje  koliko se od povećanja nacionalnog dohotka izdvaja na povećanje uvoza, tj. za koliko je ostvaren rast izvoza kao rezultat rasta nacionalnog dohotka  elastičnost U/I prema dohotku: odnos granične sklonosti U/I prema prosečnoj sklonosti U/I  veća el.izvoza prema dohotku nego što je el. uvoza prema dohotku = bolji položaj zemlje, povoljniji platni bilans 11. ODNOSI RAZMENE ČISTI odnosi razmene predstavljaju odnos cena u međunarodnoj trgovini, odnosto merukupovne snage izvoza za jedinicu uvoza. Kretanje odnosa razmene se dobija deljenjem indeksaizvoznih cena sa indeksom uvoznih cena u tekućem (posmatranom) periodu sa indeksomizvoznih i uvoznih cena u baznom periodu. Brži rast izvoznih cena od uvoznih cena = povoljanpoložaj zemlje u međunarodnoj razmeni; povoljan platni bilans = povoljni odnosi razmene.Povoljni efekti na platni bilans biće ukoliko je: ponuda domaćeg izvoza elastična; zatim tražnjainostranstva prema domaćoj robi neelastična; i domaća tražnja uvoza prema cenama u domaćojvaluti neelastična. BRUTO odnosi razmene dobijaju se deljenjem količine uvoza i izvoza koji su međusobnorazmenjeni, odnoso koliko je izvoza bilo potrebno da se pribavi ista količina uvoza, u tekućem i 5
  6. 6. baznom periodu. Poboljšanje odnosa razmene znači povećanje kupovne moći zemlje ostvareneizvozom = veća mogućnost uvoza uz isti izvozni napor. 12. MULTIPLIKATOR SPOLJNE TRGOVINE Multiplikator spoljne trgovine meri koliko će se povećati dohodak zemlje ukoliko sepovećava njen izvoz (dodatna jedinica njenog izvoza). Logično usled porasta dohodka u jednojzemlji doćiće i do porasta uvoza te zemlje i obrnuto. Koliko će to povećanje dogotka povećatiuvoz zavisiće od elasticnosti tražnje uvoza prema dohotku. Proces će teći tako dok se ne uskladeuvoz i autonomni izvoz uz uvećanje nacionalnog dohotka ( uvećanog za koeficijentmultiplikatora). Koeficijent multiplikatora može se postaviti sledećom relacijom m=1/b (m-koeficijentmultiplikatora dohotka, a b je pokazatelj granične sklonosti uvozu). Koeficijen multiplikatora-inverzna vrednost granične sklonosti uvozu = koliko se sa rastom dohotka više izdvaja za uvoz,manji će bitI multiplikator dejstva spoljne trgovine. Multiplikator spolnje trgovine ukazuje kakose vrši proces uravnotežavanja platnog bilansa kroz promene u dogotku. 13. KLASIČNE TEORIJE MEĐUNARODNE TRGOVINE Teorije međunarodne trgovine objašnjava uzroke koji dovode do međunarodne trgovine iosnove na kojima se ostvaruje međunarodna trgovana – ona objašnjava takoznanispoljnotrgovinski inpuls. Najvažnija pitanja u međunarodnoj trgovini su izbor robe, načinformiranja odnosa razmene zemalja i koristi od međunarodne trgovine. Jedan od principaekonomije glasi: Trgovina može svakome da donese boljitak – što znači da trgovinaomogućava svakom licu da se specijalizuje u onoj oblasti u kojoj je najblji, bez obzira da li je upitanju poljoprivreda, šivenje ili zidarstvo. Zahvaljujući trgovini sa drugima ljudi mogu da kuperaznovrsnija dobra i usluge po nižoj ceni. Trgovina omogućava zemljama da se specijalizuju uonome što najblje rade i da uživaju u rasnovrsnijim dobrima i ulugama. Teorija APSOLUTNIH prednosti – tvorac klasične teorije međunarodne trgovine je AdamSmit. Polazeći od prednosti specijalizacije zasnovane na društvenoj podeli rada on je zaključioda za jednu zemlju ne bi bilo pametno proizvoditi ona dobra koja može jeftinije u razmeni zasvoje proizvode, nabaviti od drugih zemalja. Njegova knjiga Istraživanje prirode i uzrokabogatstva nacije objavljena 1776. godine bila je osnov za analizu trgovine i ekonomskemeđuzavisnosti. Jedna zemlja će se prema tome u međunarodnoj podeli rada specijalizovati uonoj vrsti proizvodnje u kojoj ima prednost nad drugom zemljom. Prednosti koje jedna zemljaima nad drugom nalaze se u apsolutnim razlikama u proizvodni troškovima od proizvoda doproizvoda i od zemlje do zemlje. Ekonomisti koriste pojam apsolutna prednost kada poredeproduktivnost jednog lica, kompanije ili nacije sa nekim drugim. Za proizvođača kome jepotrebna manja količina inputa da bi proizveo određeno dobro kaže se da ima apsolutnu prednostu proizvodnji tog dobra. Na tržištu će u uslovima slobodne međunarodne trgovine prodavati onajkoji može najjeftinije da proda, a prodavaće najjeftinije onaj koji proizvodi sa najnižimproizvodnim troškom (potrebna mu je manja količina inputa da bi proizveo neko dobro). Dotrgovine će doći samo onda kada obe strane imaju koristi od te trgovine! Teorija KOMPARATIVNIH prednosti – vezuje se za ime Dejvida Rikarda. U knjiziPrincipi političke ekonomije i oporezivanja iz 1817. godine Rikardo je razvio princiipkomparativne prednosti do onog što danas znamo. Dejvid Rikardo je pošao od slabepokretljivosti proizvodnih faktora između zemalja (npr rad), što utiče da se cene proizvodnih 6
  7. 7. faktora ne izravnavaju u međunarodnim razmerama kao što je to slučaj kada postoji potpunapokretljivost proizvodnih faktora. Rikardo je došao do zaključaka da iako jedna zemlja imaapsolutnu prednost nad drugom u proizvodnji dva dobra da te prednosti niju jednake uproizvodnji oba dobra. Zemlja će izvoziti proizvode u kojima ostvaruje veće komparativneprednosti i uzvoziti proizvode u kojima nema komparativne prenosti. Ekonomisti koriste pojamkomparativna prednost kada opisuju opurtetni trošak dva proizvođača. Dakle ovde se umestopoređenja potrebnih inputa porede oportunitetni troškovi. Oportunitetni trošak nekog dobra jesve ono čega se odričemo da bi smo to dobro dobili. Zemlja će izvoziti ono dobro gde ima većukomparativnu prednost, odnosno manji oportunitetni trošak, jer za razliku od apsolutnih prednostikoja je moguća u proizvodnji oba dobra, nemoguće je da jedna zemlja ima komparativneprednosti u proizvodnji oba dobra (zbog inverzije). Teorija RECIPROČNE tražnje - Džon Stjuart Milj je polazeći od uticaja tražnje naoblikovanje odnosa razmene u međunarodnoj trgovini, dopunio klasičnu teoriju komparativnihprednosti ukazujući da nije dovoljno samo utrvrditi komparativne prednosti nekog proizvoda sagledišta troškova proizvoizvodnje unutar zemlje, nego je takođe potrebno u analizu uključiti istepen intenziteta tražnje zemlje A za proizvodima u zemlji B i obrnuto. Nivo na kojem će seobrazovati cene po kojima će se obavljati razmene između zemalja ustanovljen je zakonomrecipročne tražnje: odnos razmene će se obrazovati pema intenzitetu uzajamne tražnje na onojvisini na kojoj se izravnavaju uvoz i izvoz. 14. NEOKLASIČNE TEORIJE MEĐUNARODNE TRGOVINE Među teoretičarima koji su dalje razvili klasičnu teoriju komparativnih prednosti i dali jojsavremenije tumačenje značajno mesto pripadaju Frank William Taussig i Jackob Viner-u.Tausig je za razliku od klasičara troškove proizvodnje razložio na dve stavke: kamatu i nadnicu,dajući proizvodnim troškovima novčani izraz (bez troškova reprodukcionog materijala jer su toprema njemu ranije učinjeni izdatci). Kamata sama po sebi ne utiče na obrazovanje odnosa cena proizvoda u različitimdelatnostima sve dotle dok ne učestvuje u nejednakom iznosu u njihovoj proizvodnji ( ukoliko ujedan proizvod ulazi više nego u drugi). Takođe razlike u visinama nadnice od zemlje do zemljemogu uticati na međunarodnu podelu rada i specijalizaciju tako što niske nadnice u jenoj zemlji( zbog recimo obilja radne snage) omogućava da ta zemlja proizvodi neki proizvod po nižimtroškovima od svojih konkureneata čak iako nema stvarne komparativne prednosti. Zemlja će imati relativnu prednost ako ima veću akomulaciju/štednju, obilje kapitala, nižukamtnu stopu i ukoliko organizuje kapitalno – intenzivnu proizvodnju i izvozi je! Ovde suuključeni transportni troškovi i recipročna tražnja. 15. SAVREMENE TEORIJE MEĐUNARODNE TRGOVINE Savremene teorije međunarodne trgovine pri objašnjavanju spoljnotrgovinskog inpulsa polazeod analize osnova na kojima se zasnivaju razlike u robnim cenama između zemalja. Osnovnizaključi su da zemlja ima komparativne prednosti u proizvodnji onog proizvoda u čijojproizvodnji koristi proizvodne faktore koje ima u izobilju; učinak međunarodne trgovineispoljava se u tendenciji međunarodnog izjednačavanja cene proizvodnih faktora, tj. finalnihproizvoda. Teorija Opšte ravnoteže – vezuje se za ime Bertila Olina. Nastala je u težnji da se daodgovor na pitanje koje robe je preporučljiva da zemlja proizvodi i izveze i na koji način se 7
  8. 8. formiraju odnosi razmene među zemljama. Region koji obiluje u zemljištu a oskudeva u radnojsnazi naći će interesa u uvozu onih roba za čiju se proizvodnju zahteva više rada, i u izvozu onihroba za čiju proizvodnju se zahteva više zemljišta, dakle, onog faktora u kojemu zemlja obiluje.Zaključci do kojih je došao Olin svode se na to da putem međunarodne trgovine dolazi doizražaja tendencija međunarodnog izravnavanja cene faktora proizvodnje. Unapređenje teorije Opšte ravnoteže – Šveđanin Linder je razradio teoriju koja prvenstvodaje faktoru tražnje i osnovene teze njegove teorije su sledeće: i faktori tražnje utiču na usloveproizvodnje; intenzivniji trgovinski odnosi nastaju samo između zemalja slične razvijenosti;razmenjuju se proizvodi slični u obe zemlje. Tehnologija daje najbitniju komparativnu pednostjer omogućava specijalizaciju ( niže troškove, stvaranje novih proizvoda...). Hirš je proizvode koji učestvuju u svetskoj trgovini podelio na tri grupe: • Rikardove proizvode ( sirovine ) – manje razvijene zemlje; • Hekšer – Olinove proizvode – proizvodi vrhunske tehnologije; • Proizvodi ciklusa proizvoda – su oni koji se smatraju novim (razvijene zemlje). Teorija troškova SUPSTITUCIJE – kao sastavni deo doktrine ekonomske ravnoteže –vezuju se za ime Gotfrida Haberlera. On u analuzu međunarodne trgovine uvodi umestohomogenog rada kao što je to radila klasična teorija, sva tri porizvodna faktora (rad, kapital,zemljište). Faktori imaju različit kvalitet ali je njihova ponuda nepromenljiva/stalna. Da bi sepovećala proizvodnja nekog proizvoda potrebno je povećati input odnosnih proizvodnih faktora.To se moće postići u slučaju nepromenljive ponude proizvodnih faktora, žrtvovanjem jedne vrsteproizvodnje da bi se na račun te proizvodnje mogla povećati proizvodnja drugog priizvoda.Dodatna količina nekog proizvoda moguća je postići samo na teret nekog drugog proizvoda. 16. NEKONVENCIONALNE TEORIJE Nekonvencionalne teorije objašnjavaju uzročno posledične veze između spoljne trgovine iekonomskog razvoja. Teorija RASPRODAJE VIŠKOVA – formulisana je od strane Hla Myinta.Spoljnotrgovinski impuls o ovoj koncepciji polazi od postojanja viškova proizvodnih kapacitetakoji su svojevremeno izgrađeni u zemlji ali u njoj nema dovljno tražnje za tim proizvodima.Prestrukturiranje proizvodnje a ne samo proširivanje. Naročito je prisutno u manje razvijenimzemljama. Pretpostavka je da je domaća tražnja neelastična ili zasićena + otvorenost stranihtržišta. PRODUKTIVNA teorije – međunarodna trgovina omogućava rast produktivnosti iunapređuje međunarodnu podelu rada ( što sve podstiče tehnološke pronalaske i inovacije ikonačno uvećavanje svetskog dogotka). Produktivna teorija pretpostavlja aktivnu ekonomskupolitiku naročito kod zemalja gde je izvoz značajan deo ND. 17. TEORIJE MEĐUZAVISNOSTI TRGOVINE I RAZVOJA Teorija DOMINIRAJUĆE privrede – duguje svoj naziv i aktuelnost Fransou Peru-u. Perupolazi od tooga da pojmovi kao što su moć i prinuda imaj izuzetno značenje u savremenimsvetskim privrednim zbivanjima naročito u odnosuma između razvijenih i manje razvijenihprivreda (ZUR). Peru je smatrao analizirajući tendencije opadanja dobIti ZUR iz spoljne trgovineda je to rezulltat postojanja dominacije razvijenih zemalja u svetskoj privredi. Prema koncepcijiteorije dominirajuće privrede razlikuju se tri faktora dominacije: razlike u pregovaračkoj snazi, 8
  9. 9. razlike u veličini zemlje, i razlike u vrstama privredne aktivnosti zemlje. U tumačenju ovekoncepcije navodi se da dominacija može biti uspostavajena namerno (konfrontiranje zemlje uprocesu ekonomske razmene) i nenamerno (željena ili neželjena). Teorija PERIFERNE privrede – polazi od podele sveta na razvijene i nerazvijene zemljeodnosno zemlje centra i zemlje periferije. U međunarodnoj trgovini zemlje centra pokazujuslabiju cenovnu i dohodnu elastičnost tražnje za proizvodima zemlje periferije. Na ovaj načinzemljama periferije se smanjuju izvozni prihodi i pogoršava njihova pozicija u svetskoj privredi.Ovo stanje u ekonomskim oddnosima je poznato i pod nazivom spontani fenomen privrednograzvoja. Izlaz se nadzire u aktvnoj spoljnotrgovinskoj politici i uspostavljanje pravičnijih odnosau svetskoj privredi i trgovini između RZ i ZUR. 18. SAVREMENE TEORIJE SPOLJNOTRGOVINSKE POLITIKE MIDOVA varijanta – polazi od pretpostavljenog uverenja da spoljnoekonomska ravnootežazemlje proizilazi iz unutrašnje ekonomske ravnoteže. Trgovinska politika treba da doprineseopštim ciljevima unutrašnjeg razvoja (zaposlenost, platni bilans, korišćenje proizvodnihfaktora...). Prema shvatanju glavnih pobornika ove koncepcije ravnotežu platnog bilansa trebaodržavati uz primenu : blage direktne kontrole + puna zaposlenost + niska inflacija. Neophodnoje postojanje sledećih uslova radi uspošnog funkcionisanja: uzdržavanje od deflacione politike;fiksni devizni kursevi; međunarodne rezerve zbog tržišta kapitala; bez ograničavanjaspoljnotrgovinskih transakcija. Ograničenja se mogu uvoditi samo iz platnobilansnih razloga( ako već postoji neko drugo ograničenje, ukoliko je potrebno poboljšati odnose razmene,preraspodeliti unutrašnji dohodak, ili sprovesti strukturne promene privrede). NURKSEOVA varijanta – polazi od modela balansiranog rasta – potrebna su ograničenjaali i specijalizacija (rast kroz trgovinu, rast kroz izvoz proizvoda prerađivačke industrije ali i zadomaće tržište). Puna zaposlenost sprečava platnobilansne teškoće. Takođe neophodno je iobezbeđivati rast domaće privrede čak i ako spoljnotrgovinska cena i tražnja padaju (korišćenjerezervi). Nakon toga koristiti se deviznim kursom ili uvoznim ograničenjima radi sprečavanjarasta uvoza. Devalvacija se sprovodi kada uvoz raste po bržoj stopi od stope rasta izvoza. Ima mišljenjada devalvacija znači i sipanje ulja na vatru unutrašnje inflacije (dolazi do deficita platnogbilansa). Revalvacija je mera protiv suficita platnog bilansa. Smanjivanje trgovinskih barijera iograničenja biće korisnije za međunarodnu trgovinu, te Nurkse smatra da su uvozna ograničenjasamo lek na kratku stazu te ih treba postepeno ukinuti, jer ako postoji stalna potreba zaograničenjima imamo devalvaciju. Spoljnotrgovinska politika u koncepciji teorije carinske unije – prema teoriji carinskeunije polazi se od cinjenice da se u praksi carina uvodi na diskriminacionoj osnovi. Tadiskriminacija može biti robna (različita stopa carine na različite proizvode) i geografska(različita carinska stopa na iste proizvode iz različitih zemalja). Dolazi do različitog grupisanjazemalja na preferencijalnoj osnovi (formiranje carinskih unija i sl) gde se međusovno snižavajuili ukudaju carine između zemalja unije ali ne i prema zemljama izvan unije. Dakle dolazi dorazličitih efekata na zemlje unutar i izvan unije (efekat stvaranja trgovine – raste trgovina unutargrupacije, efekat skretanja unije - smanjuje se trgovina izvan grupacija). 19. KEJNZ I SPOLJNA TRGOVINA 9
  10. 10. Ulogu spoljne trgovine u privrednom razvoju Kejnz je analizirao u sklopu funkcionisanjaukupnog privrednog sistema u kome je profit glavna pokretačka snaga. Za uspešno uključivanjezemlje u međunarodnu podelu rada bitno je postojanje ekonomske ravoteže nacionalne privrede.Takođe Kejnz postavlja tezu o mogućnosti postojanja različitih oblika ravnoteže na različitimnivoima zaposlenosti. Bez obzira na nivo na kome postoji ravnoteža njeno održavanje je mogućesve dotle dok tekuća potrošnja i investicije apsorboju količine robe proizvedene u datimuslovima. Otuda sklonost ka potrošnji, sklonost ka štednji i sklonost ka investiranju. Nivozaposlenosti zavisiće od investicija kako u zemlji tako i u inostranstvu. Investicije najviše zavise od kamate – neto priliva trgovinskog bilansa – rasta ponudezajmovnog kapitala – pada kamata – rastu investicija – raste zaposlenost. Opšta formula za ravnotežu jedne privrede je po Kejnzu da je proizvodni dohodak (Y)jednak je zbiru potrošnje, investicija državnog troška i neto izvoza = (Y = C + I + G + Nexp) 20. KONKURENTSKE PREDNOSTI ZEMLJE Spoljnotrgovinski impuls se zasniva na konkurentskim a ne komparativnim prednostimazemlje. Postoji više dimenzija savremene konkurencije: segmentirana tržišta, diferenciraniproizvodi, različite tehnologije, ekonomija velikih serija. FAKTORI konkutentske prednosti zemlje su sledeći: 1. Faktori uslova proizvodnje – to su inputi neophodni za proizvodnju konkurentskih dobara a obuhvataju ljudske resurse, fizičke resurse, resurse znanja, resurse kapitala i infrastrukturne resurse; 2. Priroda i uslovi tražnje – posebno razradio Linder tvrdeći da je uslov da neki proizvod ostvari konkurentnost na međunarodnom tržištu postojanje tražnje na domaćem tržištu za tim proizvodom odnosno postojanje takozvane reprezentativne tražnje; 3. Srodne i prateće delatnosti – koliki je nivo njihove razvijenosti s obzirom na njihovu važnost za finalne proizvode (to su komplementi glavnoj delatnosti). 4. Strategija, struktura i suparništvo preduzeća – opažanje novih osnova za stvaranje konkurentske prednosti (konkurentske prednosti nastaju u osnovi iz poboljšanja, inovacija, i stalnih promena). DOPUNA IZ PREZENTACJE (ne postoji među pitanjima ali je moguće da da) –Međunarodno finansiranje: Finansijski odnosi predstavljaju sastavni deo međunarodneekonomije. Dvojaka je priroda finansijskih odnosa : - međunarodna plaćanja po osnovu razmeneroba i usluga ( to je vidljivi deo međunarodnih ekonomskih odnosa kao što su devizni kurs,devizni sistem, međunarodni monetarni sitem, međunarodna likvidnost, zajedničke iindividualne interrvencije), i – međunarodno finansiranje ( kratkoročno u zavisnosti od ukupnihMEO/platnog bilansa; dugoročno relativno autonomno). 21. MEĐUNARODNO KRETANJE KAPITALA – VRSTE TRANSFERA KAPITALA Međunarodno kretanje kapitala najčešće je u funkciji privrednog razvoja odnosnoprivlačenja finansijskih izvora. DEFINICIJA: to je transfer kupovne moći iz jedne zemlje udrugu u vidu novca robe i usluga. Zemlja izvoznica kapitala odriče se dela kupovne snage/ND,kako bi u inostranstvu doneo veći profit; zemlja uvoznica privremeno uvećava BDP + deoprofita ostaje ( inostrana akomulacija za ubrzavanje razvoja. Bezbednost ulaganja u inostransto se 10
  11. 11. sastoji od zaštite od nekomercijalnih rizika (politička i pravna sigurnost u zemlji) i zaštite odkomercijalnih rizika ( monetarna stavilnost, i monetarna i fiskalna politika). VRSTE TRANSFERA KAPITALA: - Prema ROČNOSTI kapital može biti: kratkoročni (1), srednjoročni (1-5) i dugoročni; - Prema USLOVLJENOSTI kapital moće biti: autonomni (nezavistan od drugih transakcija, dugoročan), i indukovan (uslovljen stanjem u platnom bilansu, radi održavanja spoljne likvidnosti, uvoz kapitala za deficit); - Prema EKONOMSKOJ funkciji kapital moće biti: zajmovni i investicioni (portfolio i direktne investicije); - Prema POREKLU kapital može biti: privatni i javni. DOPUNA IZ PREZENTACIJE: kratkoročni transfer: najčešće indukovanog karaktera,cilj – uravnoteženje pl. bilansa; najviše kamate; krediti IMF za stabilizaciju ili bridge zajmovi;međ. dokumentarni akreditiv kao međ. plaćanje, inkaso poslovi; često špekulativnog kar. (nagliulazak obara devizni kurs, kamate → nepouzdani signal za investitore). Srednjoročni transfer:izmena strukture nac. privrede - SAF krediti IMF; stabilizacija monetarnih prilika – Stand Byaranžmani IMF; za kupovinu opreme manje vrednosti ili pojedinačne opreme, leasing aranžmani.dugoročni transfer: izrazito autonomnog karaktera isključivo razvojni karakter (kapaciteti,infrastrukura, polj, kupovina kompletnih tehnoloških linija), najniže kamate; LIBOR/EURIBOR+ rizik (rating) zemlje, zajmovni k. i investicije (direktne i portfolio) IBRD, IDA, IFC, EIB,ekonomska politika za privlačenje stranih investitora, zemlje izvoznice: kanalisanje odlivakapitala u “poželjne” regione, zemlje, Zajmovni kapital – uvoz kupovne moći – multiplikovanjedohotka u zemlji uvoznici (granična sklonost potrošnji) + inflacija; infrastruktura; privrednastruktura. Inostrane direktne investicije: kontrola upravljanja nad preduzećem u koje se ulaže,preuzima rizik poslovanja; deo procesa međ. podele rada i racionalnog korišćenja resursa;horizontalno investiranje (finalni proizvod na lokalnom tržištu), posledice po lokalnu privredu,carinske fabrike; vertikalni način investiranja (uključivanje u proizvodni lanac investitora),podstaknut nižim lokalnim troškovima / kvalitetnijim resursima; smanjivanje troškova u dužemperiodu; posledice po lokalno preduzeće; načini: formiranje potpuno novog preduzeća, kupovinapostojećeg (privatizacija), kupovina kontrolnog paketa akcija, ulaganje dodatnog kapitala,... Portfolio investicije: bez cilja kontrole upravljanja nad preduzećem u koje se ulaže, nepreuzima rizik poslovanja; cilj: samo profit; kupovina akcija uspešnih firmi, državnih obveznica ;profit manji od FDI (više cene akcija uspešnih firmi); finansijski investitori (strateški investitori→ FDI). Isplativost ulaganja:zlato, depozit, portofolio investicije, direktne investicije. 22. TRANSFER KAPITALA I ZEMLJE U RAZVOJU Već pred kraj Drugog svetskog rata na Zapadu je postalo jasno da privatni kapital, koji jeranije pokrivao uglavnom sav izvoz kapitala (koncentracija transfera izmežu razvijenih zemalja)neće moći iz raznoraznih razloga dovoljno da stuji u međunarodnim okvirima i da će državnibudžeti morati postati faktor koji će to omogućiti. Time su udareni temelji javnom finasiranju.Takođe posle Drugog svetskog rata dolazi do niza novooslobođenih kolonija kojima je biloneophodno ubrzavanje privrednog razvoja. Sa obzirom da su finansijska sredstva u njimaoskudna nužna je bila finansijska pomoć spolja (ekonomska zavisnost od razvijenih zemalja).Više je kapitala iz zemalja u razvoju bilo korišćeno (jer su bile eksploatisane) nego što je biopriliv kapitala u ZUR. 11
  12. 12. Od 1980-ih, veći je angažman međunarodnih finansijskih organizacija ( u vidu besplatnepomoći, kredita...) od strane IMF-a IBRD-a...Takođe prisutna je tendencija zamene uvozazajmovnog kapitala uvozom FDI, jer životni standard u jednoj zemlji zavisi od njene sposobnostida proizvede dobra i usluge (kao što i glasi jedan od deset principa ekonomije). 23. KRIZA PREZADUŽENOSTI – FAKTORI I REŠAVANJE Od sedamdesetih godina, karakterističan je , za međunarodne finansijske odnose, nagliporast zaduženosti zemalja u razvoju (servisiranje spoljnih dugova počinje da ometa normalnofunkcionisanje privreda ZUR). Dolazi do produbljivanja finansijskog jaza, porasta veličinedugova asimetrične strukture plasmana kredita. Prezaduženost se posmatra u smislu sve težegpoložaja dužničkih zemanja u pogledu urednog vršenja službe po spoljnim dugovima. UZROCI PREZADUŽENOSTI: SPOLJAŠNJI uzroci: naftni šokovi 1973. godine (raste cena 7) puta i 1979, nekontrolisanoodobravanje kredita sa fleksibilnom kamatnom stopom za ZUR; nastupa oskudica kapitala zbograsta kamatnih stopa, padaju cene sirovine i primarnih proizvoda, i dolazi do okretanja ka skupimkratkoročnim kreditima, takođe usled recesije početkom 1980-ih dolazi do pada izvoza i prihodaZUR. UNUTRAŠNJI uzroci: zbog finansiranja razvoja uglavnom inostranom akomulacijom,zatim ekonomski neracionalnog korišćenja stranih fondova, karakteristična je strukturnaneusklađenost sa svetskim tržištima, zatim nedovoljna internacionalizacija, nepoštovanje dvapravila: profit od projekta veći od kamatae + izvozno orijentisani projekti. Nakon što je Meksiko15.08.1982. izjavio da više nije u stanju da izvršava svoje spoljnofinansijske obaveze poinostranim zajmovima (moratorijum na otplatu spoljnog duga) problem dužnika postaje problempoverilaca. Kriterijumi prezaduženosti: Zemlja je prezadužena kada uredna otplata spoljnog duga ugrožava normalno funkcionisanjeprivrede dužnika; ND pokriva samo prostu reprodukciju (elementarne potrebe stanovništva) ianuitete poveriocima – nema ulaganja u razvoj – potreba za novim zaduživanjem; privremenanelikvidnost ≠ dugoročna nesolventnos; stopa zaduženosti - ∑ spoljni dug : ND (< 20%); realnastopa zaduženosti: glavnica + kamate; upoređivanje godišnjih anuiteta i deviznog priliva poosnovu tekućih transakcija (< 20-25%), vlasnička struktura sp. duga, sp. dug per capita, ročnost... FAZE U REŠAVANJU PREZADUŽENOSTI: Putem korišćenja sredstava MMF-a(kratkoročni krediti za likvidnost plus restriktivna monetarna politika) putem refinansiranjaspoljnog duga ( novo finansiranje radi rešavanja problema po starim dugovima), putemreorganizacije duga (otplata glavnice produžava se na veći broj godina), reprogramiranje(sporazum o odlaaganju dospelih obaveza za kasniji period). Pariski klub poverilaca ( državni) – to je neformalna grupa država kreditora, svrhapostojanja je pronalaženje koordiniranog i održivog rešenja za prevazilaženje problema visokezaduženosti zemalja, preduslov su reforme i stabilizacije privreda dužnika. Postoji mogućnostodlaganja otplate ili smanjenja duga. Reprogramiranje se u okviru Pariskog kluba vrši uzpoštovanje tri osnovna principa: postojanje pretnje neizvršenja obaveze, uslovljenost i podelatereta. Principi Pariskog kluba su: Case – by – case, solidaarnost, konsenzus, uslovljenost,uporedivost tretmana. Uloga Brentonvudskih institucija u rešavanja: najznačajnija uloga je MMF-a. Pružanjepomoći u očuvanju spoljne likvidnosti, krediti u okviru redovnih prava vučenja, omogućavasaradnju sa drugim kako javnim tako i privatnim poveriocima, direktan uticaj na budžetsku, 12
  13. 13. monetarnu i deviznu politiku dužnika, gašenje žarišta inflacije = redukcija potrošnje. Olakšice –dopunsko, prošireno finansiranje, stuktuno prilagođavanje. Svetska banka se orijentisala nadugoročni aspekt finansiranja razvoja (sektorsko finansiranje, povećanje nacionalnog dohotka iizvoza). 24. MEĐUNARODNE FINANSIJKE INSTITUCIJE (IBRD, IDA, IFC) Međunarodna banka za obnovu i razvoj / Svetska banka (IBRD) – osnovana je nakonferenciji u Brenton Vudsu jula 1944. godine kada je formiran MMF. Pošlo se od potrebe zaizgradnjom novog sistema međunarodnih ekonomskih i finansijskih odnosa. Prvobitan ciljIBRD-a je bio finansiranje obnove evropskih privreda i uspostavljanje tokova kapitala, okretanjeprema ZUR i kreiranje novih mehanizama za podsticaj i mobilizaciju međunarodnog finansiranja.Ciljevi osnivanja: pomoć u obnovi i razvoju; podsticanje međunarodnih tokova privatnogkapitala; podrška dugoročnom, ravnomernom razvoju međunarodne trgovine i ravoteže platnogbilansa; različito rangiranje projekata prema korisnosti i hitnosti; i usmeravanje aktivosti premapotrebama prelaska na mirnodopsku privredu. Članstvo u IBRD uslovljeno je ispunjenjem dva zahteva, i to: predhodno učlanjenje u MMFi uplata dela upisanog kapitala (187 članica). Što se tiče upravljanja najviši organ je savetguvernera (svaka zemlja imenuje po jednog i zamenika). Stvarno upravljanje Bankom je unadležnosti Odbora izbršnih direktora (upravljaju i sa IBRD i IDA), pet zemalja sa najvećimkvotama imenuju po jednog direktora ( SAD, Japan, Nemačka, Francuska, Velika Britanija);ostalih 19 direktora za pojedine grupe zemalja. Odbor izvršnih direktora sastaje se dva putagodišnje. Precednik banke koji se imenuje na period od 5 godina po pravilu je Amerikanac. Kapital Banke se formira na sledeći način: upisom kapiitala članica , upisom obveznica,prodajom dela zajmova, sopstvenim prihodima. Najvažniji izvor sredstava banke je emisijaobveznica (javnom ponudom preko banaka) ili direktnom prodajom obveznica centralnimbankama, međunarodnim organizacijama,vladama itd. Prioriteti u politici kreditiranja IBRD dajezemljama koje ne mogu da se zaduže na tržištu kapitala. Korisnici mogu biti javne ili privatneoganizacije uz garanciju države. Projekti koji su biti su: izgradnja velikih infrastrukturnihkapaciteta (elektrana, puteva, pruga, proizvodnih kapaciteta, komunalni projekti), odnosnoprojekti koji su od velike važnosti za razvoj zemlje. Kamata zavisi od uslova pribavljanjakapitala na tržištu kapitala. Osnovni princip je da se održava razlika između aktivne i pasivnekamatne stope u visini od 1,25 procenata. Rok otpalate je najčešće između 15 i 20 godina saperiodom početka do 5 godina. Reforma IBRD a je izvršena 2009 godine a tiče se upravljanja efektivnosti, participacije,bolje saradnje sa drugim finansijskim institucijama, transparentnosti i pristupnosti informacija,modernizacije prižanja finansijskih usluga, u pogledu projekata za unapređivanje državne upravei smanjenja korupcije i većeg učešća ZUR i zemalja u tranziciju u kreiranju politika iodlučivanju. Jedan od najznačajnijih projekata koji IBRD finansira u našoj zemlji je koridor 10. Međunarodno udruženje za razvoj (IDA) – osnovano je 1960-te godine, sa ciljem da seobezbeđuje najsiromašnijim zemljama pod veoma povoljnim uslovima dugoročnezajmove/kredite (170 članova). Ciljevi IDA su podsticanje ekonnomskog razvoja najmanjerazvijenih ZUR, i podsticanje povećanja produktivnosti i životnog standarda članica. Članstvo jeuslovljeno članstvom u IBRD. Zemlje članice su razvrstane u dve grupe: I grupu čine razvijenezemlje odnosno donatori a II grupu čine nerazvijene zemlje odnosno korisnici. Sredstvaudruženja se fomiraju uplatama kapitala članica, donaciijama, specijanim doprinosima,transferom dobiti IBRD, akomulacijom sredstava samog udruženja. Udruženje odobrava kredite 13
  14. 14. po takozvanim koncesionalnim uslovima na veoma dug rok bez kamate i sa dužim periodompočetka (35/40 godina, bez kamate, grace period do 10 godina). Najveći korisnici sredstava IDAsu najvnerazvijenije zemlje Azije i Afrike. Međunarodna finansijska korporacija (IFC) – osnovana je 1956. godine kao organizacijakoja će se baviti specijalno finansiranjem privatnih preduzeća, dakle preduzeće odnosno privatnikapital je nosilac privrednog razvoja. IFC dopunjuje delatnost Banke kao njena afilijacija ipredstavlja tako dopunu IBRD finansiranju. Korporacija je posebno pravno lice, koje ima sličnuorganizaciju i upravljanje kao IBRD, a članstvo u njoj je uslovljeno članstvom u IBRD. Ciljevisu: da pomaže finansiranju privatnih proizvodnih preduzeća, kada se zajam ne može uzeti podkomercijalnim uslovima, objedinjavanje uslova domaćeg i stranog investiranja plust stručnorukovodstvo kao i stvaranje uslova za veći priliv kapitla. Prioriteti rada su saveti, rast tržištakapitala, investicije u individualna proizvodna preduzeća, osnivanje privatnih razvojnihfinansijskih kompanija, stvaranje interesa za portfolio investicije. IFC nikad sama ne ulazi ufinansiranje nekog projekta ne može da emituje obveznice, a formira sredstva od upisnogkapitala, dobiti iz poslovanja, pozajmljivanjem od IBRD, otplatom zajmova... Uslovikreditiranja su izvesnost profitabilnosti ulaganja plust koristi za domaću privredu, rok je od 7-12 gidina, kamata se određuje za svaku transakciju posebno. Multilateralna agencija za garantovane investicije (MIGA) – počela je sa radom 1988.godine, ima 175 članica, cilj joj je podsticanje i ubrzavanjee priliva privatnih inostranihinvesticija. Obezbeđenje od nekomercijalnih rizika i ekonomskih rizika. Inicijalni kapitaldoprinosom članica IBRD, zemlje izvoznice i uvoznice kapitala. 25. REGIONALNE RAZVOJNE BANKE INTERAMERIČKA BANKA ZA RAZVOJ – osnovana je na inicijativu Organizacijeameričkih država 30. decembra 1959. godine (Latinska Amerika, Karibi, SAD). Sedište banke jeu Vašingtonu. Banka je nastala u uslovima nedoovoljnosti sredstava u postojećimmeđunarodnim organizacijama kojim bi se pokrile rastuće potrebe za tim sredstvima unerazvijenim područjima Latinske Amerike. Zamišljena je da daje zajmove po povoljnijimuslovima od IBRD. Više od polovine Bančinih sredstava učestvuje SAD na taj način vezujućiprivredu LA u interesnu sveru. Od 1976. godine članstvo u Banci je omogućeno i zemljama izvanameričkog kontinenta (OECD). Ciljevi banke su: unapređenje javnih i privatnih investicija urazvoju; davanje zajmova i garancija; razvoj spoljne trgovine i tehnička pomoć. Prioriteti banke su: modernizacija, ekonomski rast, konkurentnost, regionalne integracije(smanjivanje siromaštva, energija, vodni resursi, obrazovanje,...). Izvori sredstava banke suredovni kapital (kvote članice + obveznice), interregionalni kapital (kvote iz Evrope i Japana),Fond za specijalne namene. Banka kredite odobrava po koncesionim uslovima na 40 godinakamata 1-2 posto, grace period 10 godina. Redovni zajmovi se odobravaju po komercijalnimuslovima: kamatna marža 0,5 posto, rokovi od 10 do 25 godina ( za socijaalne programe dužirokovi). Sredstva se pozajmljuju na osnovu sprovođenja međunarodne licitacije. AFRIČKA BANKA ZA RAZVOJ – osnovana je 1963. a počela je sa radom 1966. godine,od strane trideset afričkih zemalja. Sedište banke je u Abidžanu (OS). Od 1982. godine Bancimogu pristupati i zemlje izvan Afrike. Banka ima 77 članica. Bankom upravja 18 direktora (12iz Afrike i 6 izvan). Prioriteti banke su smanjivanje siromaštva i unapređenje uslova života,podrška ekonomskom i socijalnom razvoju, održivi razvoj i tehnička pomoć. Banka jedecentralizovana odnosno ima 23 kancelarije širom Afrike. Mehanizmi kreditiranja sufleksibilni + garancije na zaduživanje na tržištu kapitala. Zemlje sa manje od 785 dolara GNI p.c. 14
  15. 15. dobijaju zajmove po koncesionim uslovima. Nigerija i Egipat su najveći akcionari iz afričkihzemalja a SAD, Japan i Nemačka iz neafričkih zemalja. AZIJSKA BANKA ZA RAZVOJ – osnovana je 1966. godine od strane azijskih i pacifičkihzemalja i evropskih i američkih zemalja. Sedište banke je u Manili (Filipini). Banka ima 67članica, zemlje OECD-a imaju veliko učešće u kapitalu banke – Japan, SAD, Au, Nz. Najmanje60 posto kapitala je iz regionalnih zemalja. Prioriteti banke su inkluzivni rast, ekološki održivrast i regionalna integracija a projekti (odnosno sredstva koje banka pozajmljuje manjerazvijenim zemljama članicama) su u vezi razvoja energetike, saobraćaja, poljoprivrede,prerađivačke indrustrije, razvoja tržišta kapitala itd. Od 1974. godine, pri banci deluje Azijskifond za razvoj koji dodeljuje po koncesionalnim uslovima zajmove (na 40 godina 1 postokamate) najsiromašnijim zemljama članicama (Bangladeš, Nepal, Šri Lanka... odnosno čiji jeGNI p.c. ispod 1135 dolara). 26. EVROPSKA BANKA ZA OBNOVU I RAZVOJ (EBRD) EBRD je osnovana 1990. godine od strane 24 zemlje OECD-a radi podrške privrednomrazvoju i procesima transformacije privreda zemalja centralne i jugoistočne evrope. Banka ima zacilj da pomaže tranziciju ovih zemalja ka tržišnim privredama, unapređujući privatni sektor ipreduzetničku inicijativu. Od zemalja korisnika Bančinih zajmova se traži da poštuju i omogućefunkcionisanje višepartijske demokratije, pluralizma i tržišne privrede, zaštite ljudskih prava,ekologije...Najviiši organ Banke je Savet guvernera koji odlučuje o prijemu novih članica okapitalu banke i dr. Upravljanje bankom je delegirano Izvršnom odboru direktora (iz 57zemalja članica podeljeni u 4 grupe). Sedište banke je u Londonu, a predsednik Odbora izvršnihdirektora je po pravilu Francuz. EU i EIB imaju najveći udeo u kapitalu, a SAD je najvećipojedinačni akcionar (61). Ova banka finansira velike razvojne projekte pivatne i javne,bankarski sistem, i ko-finansiranje sa domaćima kapitalom. Prioriteti EBRD u Srbiji su što se tiče korporativnog sektora – privatizacija, postprivatizacija, restrukturisanje, velike kompanije sa regionalnim planovima, menadžment,tehnička pomoć. Što se tiče infrastrukture – zajedno sa drugim finansijskim organizacijamakoridor 10, EPS, grad BEOGRAD...Što se tiče finansijskog sektora – kreditne linijekomercijalnim bankama za MSP, ulaganje u osiguranje, privatne penzijske fondove... 27. BANKA ZA MEĐUNARODNE OBRAČUNE (BIS) BIS je najstarija međunarodna finansijska institucija. Ona je osnovana 1930. godine,odlukom Haške konferencije, sedište banke je u Bazelu. Nakon Versajskog ugovora – plaćanjeratnih reparacija (prikupljanje, administracija i isplata anuiteta) dolazi dakle do saradnjecentralnih banaka u regionu radi monetarne i finansijske stabilnosti. Čini je 56 akcionaracentralne banke Evrope, Australije, Kanade, Japana, Južne Afrike plus ECB. Bankom upravljaOdbor direktora kojeg sačinnjavaju 17 članova grupe 10. BIS kao centralna banka centralnihbanaka funkcioniše u mnogim aspektima kao poslovna banka. Ciljevi su unapređenje diskusije ipolitike centralnih banaka, ekonomska i monetarna istraživanja, agent za transakcije izmeđucentralnih banaka, klijenti su centralna banka i međunarodne organizacije. Aktivnosti banke suda prima depozite centralnih banaka i reinvestira in, kreditna podrška centralnim bankama. 28. MEĐUNARODNI MONETARNI POREDAK NAKON II SVETSKOG RATA 15
  16. 16. Do potrebe za formiranjem novog međunarodnog monetarnog poretka došlo je usled: Velikeekonomske krize (1929 – 1932) koja je donela nestabilnost u međunarodnim monetarnimodnosima i poremećaja u ukupnoj ekonomskoj saradnji. Takođe iz pokušaja da se izbegnunepovoljna iskušenja zlatnog standarda i njegovog mehanizma, da se eliminišu osnovenastajanje ekonomskog nacionalizma koji se naročito razvio tokom Velike svetske ekonomskekrize. Od 1939. godine dolazi do seljenja zlatnih rezervi u SAD; GBP prestaje da bude jedinameđunarodna valuta. Atlanskom poveljom (1941. godine; Čerčil – Ruzvelt) formiraju se osnovebudućeg monetarnog poretka, sloboda trgovine, borba protiv siromaštva. Godine 1942. još 26zemalje potpisuju Povelju – UN. U SAD-u i Engleskoj (1943.) su se nekako u isto vreme pojavili planovi za rešenjemeđunarodnog plaćanja i finansiranja na bazi međunarodne saradnje. Dva plana Vajtov u SAD-ui Kejnzov u Engleskoj pošli su od istog cija, ali su rešenja u njima bila dijametralno različita.Osnovna teza Vajtovog plana: zlatni standard – liberalna trgovina – čvrsti pariteti, osnovnateza Kejnzovog plana: protiv potpune liberalizacije – formiranje međunarodnih klirinškihsaveza/ bezgotovinsko saldiranje – upravljanje deviznim kursom. Predlog stručnjaka išao je zakompromisom između ta dva plana odnosno – kontrolisanje monetarnih i finansijskih tokova. 29. MEĐUNARODNI MONETARNI FOND – OSNIVANJE ODLUČIVANJE Sporazum o konstruisanju i funkcionisanju postignut na međunarodnoj monetarnojkonferenciji u Brenton Vudsu 1944. godine. Sporazum o osnivanju Međuunarodnog monetarnogfonda je stupio na snagu 27. decembra 1945. godine kada ga je ratifikovalo 30 zemalja učesnicakonferencije. Otpočeo je sa radom 1. marta 1947. godine. Fondu je namenjena uloga staraoca omeđunarodnoj likvidnosti, njihovim sredstvima kao zajedničkom rezervm (unapređenje svetskeprivrede kroz uređivanje međunarodnih monetarnih odnosa i saradnje). MMF broji 187 članica, ipreko 2000 zaposlenih iz oko 150 zemalja. Ukupne kvote odnosno kapital prema podatcima iz2010 iznosile su 333 milijarde dolara. Najvažniji ciljevi MMF-a: da razvija međunarodnu monetarnu saradnju( savetodavna ulogai medijator); uslovi za rast međunarodne trgovine, zaposlenosti i dohotka; stabilni deviznikursevi, protiv konkurentskih devalvacija; širenje multilateralnog sistema trgovine i plaćanja;kratkoročno finansiranje deficita platnog bilansa (spoljna likvidnost); ekonomski nadzor +tehnička pomoć + kreditiranje. Sistem oodlučivanja u Fondu: svaka zemlja članica stiče broj glasova na osnovu članstva iveličine kvote. Svaka zemlja članica ima pravo da imenuje svog predstavnika i njegovogzamenika u Savet guvernera Fonda, a glasačka moć u savetu određena je veličinom kvote. Unadležnosti Saveta su najvažnije odluke kao što je odluka o prijemu novih članova, kvotama, ododeljivanju specijalnih prava vučennja...Savet guvernera se normalno sastaje jednom godišnje.G10 ima ukupno 52, 2 procenta ukupnih glasova od čega SAD ima 18 procenata te imamogućnost da kreira politiku Fonda. Način donošenja odluka je prema važnosti odluke i kreće se- 50 – 70 – 85 procenata glasova. Stvarno upravljanje Fondom je u rukama Izvršnog saveta. Onbroji 24 izvršnih direktora. Pet zemalja sa najvećim kvotama imaju svaka po jednog stalnogizvršnog direktora, a glasačka snaga je određena veličinom kvote zemlje koju predstavljaju.Interni komitet priprema odluke za godišnju skupštinu (dva puta godišnje, ista struktura kaoodbor). 16
  17. 17. 30. MEĐUNARODNI MONETARNI FOND – IZVORI FINANSIRANJA, KORIŠĆENJE SREDSTAVA IZVORI sredstava MMF-a su: 1. Kvete zemlja članica – najvažniji izvor, svaka članica ima svoju kvotu izraženu u SDR. Revizija kvota se vrši svakih 5 godina. Veličina kvote se određuje na bazi takozvane Bretonvudske formule (1944) – 0,25 ND + 0,25 DR + 0,1 M + 0,1V (1+X/ND). Revizija kvota je izvršena prvi put 1963. godine kada je formula izmenjena prvi put dat je veći značaj trgovini (uvozu i izvozu) i relativno je umanjen značaj ND i deviznih rezervi. Struktura kvota: 25 procenata u zlatu, ostalo u nacionalnoj valuti. Važnost veličina kvote za zemlju članicu ogleda se u tome što veličina kvote određuje broj glasova zemlje članice i određuje razmere korišćenja fondovih sredstava. 2. Prihodi iz posloovanja naplatom dažbina – dažbine na kredite i aranžmane (izuzev na pozajmice u okviru rezervne tranše. Fond ima tri vrste dažbina: komisiona dažbina (na sve transakcije kupovina valuta osim na kupovinu u okviru rezervne tranše), dažbina na stand by aranžmane (slična proviziji na neiskorišćeni deo kredita) i vremenska dažbina ( dažbina na rezerve koje Fond drži u valuti zemlje članice). 3. Opšti sporazum za pozajmljivanje - zaključen je 1962. godine između MMF-a i deset najrazvijenijih zemalja. Predstavlja dopunski izvor Fondovih sredstava. Zemlje učesnice sporazuma su odobrile Fondu stand by kredit u iznosu od 6 milijardi USD unapred na raspolaganje ako Fondova sredstva ne budu dovoljna za odobravanje kredita. 4. Dodatna sredstva međunarodne likvidnosti stvorene preko Specijalnih prava vučenja SDR – predstavljaju dodatni izvor sredstava fonda. Formirana su 1969. godine u funkciji novog mehanizma i instrumenta međunarodnog plaćanja kako bi se poboljšala tadašnja kritična situacija. Predstavljaju međunarodno sredstvo likvidnosti – mogućnost finansiranje preko iznosa redovnih prava vučenja + obračunsko sredstvo MMF – a. Koriste se po zahtevu za korišćenje – prenošenjem dela SDP na račun suficitarne zemlje, sa čijeg računa se odobrava zajam u konvertabilnoj valuti; samo za pokriće deficita u platnom bilansu, naročito nakon1971. godine za ZUR. Korišćenje sredstava MMF-a – zemlje članice sredstva fonda mogu koristiti zbog svojihplatnobilansnih potreba i to u vidu : rezervne tranše; četiri kreditne tranše; tri stalne olakšice zaposebne namene; i privremenih olakšica. Sredstva Fonda zemlje članice koriste putem prava vučenja, koje predstavlja pravo zemlječlanice Fonda da od Fonda kupuje (vuče) za svoju valutu valute drugih zemalja ili specijalnaprava vučenja. Korišćenje prava vučenja dovodi do povećanja Fondovih rezervi u valuti zemljekoja je vukla (kupovala) od Fonda konvertabilnu valutu kao i odgovarajuće smanjenje Fondovihrezervi drugih konvertabilnih valuta ili SDR koja su prodata. Rezervna tranša obuhvata vučenje Fondovih sredstava kojim se povećavaju fondove rezerveu valuti zemlje članice do 100% njene kvote. Vučenje koje povećavaju Fondove rezerve u valutizemlje članice preko 100% procenata njene kvote odobravaju se u odviru kreditnih tranši (četirikreditne traše svaka po 25% procenata od veličine kvote a maksimalno do 200% kvote zemlječlanice). Što se tiče olakšica imamo stalne olakšice ( kompenzantorno finansiranje, rinansiranjeregulacionih zaliha, prošireno finansiranje), privremene olakšice (nepredvidive okolnosti,olakšice za naftu), olakšice za prošireno finansiranje (usled fundamentalnih a ne privremenihuzroka deficita) olakšica za strukturno prilagođavanje (1986)i za transformaciju sistema(1992). 17
  18. 18. 31. METODI MEĐUNARODNE TRGOVINE BILATERALIZAM – predstavlja takav sistem trgovine i plaćanja u kojem se potraživanjaostvarena u jednoj zemlji moraju da se iskoriste za kupovinu u toj zemlji! Deviza je daklebilateralno vezana za korišćenje u zemlji bilateralnog sporazuma (potraživanja su bilateralnovezana). Najčešće se primenjuje u klirinškim (kompenzaciona trgovina između dve zemlje)platnim i trgovinskim sporazumima (zemlje sa problemima u uravnotežavanju platnog bilansa imanje razvijene zemlja). Ostvaruje se putem centralne banke, bez transfera novca peko graniceodnosno kompenzacija ili saldiranje međunarodnom valutom/zlatom. Već u periodu između dvasvetska rata činjeni su pokušaji da se uvede multilateralni kliring (elastičniji). S obzirom naznačajne negativne karakteristike i ograničenja kao i diskriminaciju u odnosu na treće zemljeaktivnosti MMF-A kao i WTO su usmerena u pravcu postepenog napuštanja bilateralne prakse. MULTILATERALIZAM – definiše se kao sistem međunarodne trgovine i plaćanja u kojemse potraživanja u jednoj zemlji mogu iskoristiti i za kupovinu u nekoj drugoj zemlji. Ovopodrazumeva postojanje konvertabilnosti valuta. Veća je sloboda izbora ali i neravnotežeplatnog bilansa. Klasična konvertabilnost valuta bila je vezana za zlatni standard ( u prvoj etapisistem čistog zlatnoog standarda, zatim zlatnopolužni standard zatim zlatno devizni standard.Savremena konvertabilnost valuta podrazumeva samo spoljnu konvertabilnost zamena domaćeza stranu valutu (do 1971). Neophodan uslov sa funkcionisanje multilateralizma je poverenje unovac. Danas imamo – unutrašnju konvertabilnost valute (rezidenti menjaju domaću valutu zastranu); delimična konvertabilnost (zamene za potrebe tekuće transakcije); puna konvertabilnost(zamena i za kapitalne transakcije); realna konvertabilnost (stabilna ravnoteža platnog bilansa,odgovarajući nivo monetarnih rezervi, usklađenost monetarne politike sa zemljama sakonvertabilnim valutama, podrška MMF-a). 32. DEVIZNI KURS – VRSTE Devizni kurs je cena strane valute izražena u domaćem novcu. Izražava se putemdirektnog notiranja (1/100 jedinica strane valute u domaćoj), indirektnog (1/100 jedinica domaćevalute izražene u stranoj) i putem oznaka (tri slova- EUR...). Devizni kurs je veoma važna iveoma osetljiva ekonomska kategorija koja omogućava međunarodnu saradnju. Odnosi ponude itražnje definišu da li imamo devizni priliv ili odliv. Čisti odnosi ponude i tražnje što znači danema inervencija centralne banke = ravnotežni devizni kurs. VRSTE DEVIZNIH KURSEVA: FIKSNI DEVIZNI KURS – fiksna cena stranih valuta, koju određuju monetarne vlastiprema jednom izabranom zajedničkom imenitelju (valutnom paritetu). Unutrašnja vrednost(kupovna moć na domaćem tržištu) i spoljašnja vrednost (paritet prema drugim valutama) moguda budu u neravnoteži odnosno da budu precenjeni ili podcenjeni. On niije realan kurs, ne možese doboljno često menjata. Pozitivna stvar je što je moguće planiranje. Za ovakav sistem sesvojevremeno opedelio i MMF radi stabilnosti monetarnih odnosa ali je on suspendovan 1971.godine odlukom američke vlade da ukine spoljnu konvertabilnost dolara. Fiksni devizni kurs jepoželjan nakon perioda hiperinflacije. FLUKTUIRAJUĆI DEVIZNI KURS – kursevi se formiraju na osnovu ponude i tražnje zadevizama (neograničena mogućnost promene kurseva). Odnosi ponude i tražnje na deviznomtržištu mogu biti ,,ćisti’’ i ,,prljavi’’. Smatra se da su čisti ukoliko nisu praćeni intevencijama nastrani ponude i tražnje, a prljavi su ukoliko ima intervencija na strani ponude i tražnje. Kreću seoko ravnotežne tačke (uravnoteženje platnog bilansa). Pozitivna stvar leži u tome što tržište 18
  19. 19. određuje kus ali i bolja je zaštita privrede, negativna stvar se odnosi na nestabilnost monetarnogsistema, prepreka međunarodnoj trgovine, nemogućnost planiranja, mogućnost povećavanja ino-duga zemlje, špekulacije...U upotrebi je nakon sloma 1971. godine. Moguća kontrola fluktoacijaputem targetiranja kursa. PARITET KUPOVNE SNAGE VALUTE – je metod utvrđivanja kupovne moći vrednostinacionalne valute izražene u količinama proizvoda koje se mogu kupiti za jedinicu nacionalnevalute na domaćem tržištu. Pokazuje se kao odnos između dveju valuta ili više valuta izraženimu količini roba ili usluga koje se mogu pribaviti za jedinicu tih valuta. Svodi se na odnose nivoacena između zemalja. Na primer količina nacionalne valute koja je potrebna da se u inostranstukupi ista količina robe kao u SAD u za 1$. Neophodno je odrediti korpu proizvoda koja se poredi(osnovni prehrambeni proizvodi). Problemi koji se pojavljuju su u vezi izbora proizvoda, vrstacena na veliko i malo, različiti poreski sistemi, sezonske fluktuacije cena. Paritet kupovnih snagavaluta predstavlja u stvari odnos moći nacionalnih valuta na domaćem tržištu! MNOGOSTRUKI DEVIZNI KURSEVI – predstavlja sistem devizniih kurseva u kojem sepored zvaničnog deviznog kursa u obračunu poslovnih transakcija sa inostranstvom primenjujukursni koeficijenti koji znače veće iili manje iznose plaćanja ili naplate. To su obračunski kursevii odnose se samo na domaće rezidente i na njihove poslovne transakcije sa inostranimrezidentima. Primenjuju se u periodima vanrednih poremećaja. Putem njih se vrši podsticanjeizvozno orijentisane proizvodnje, jačanje konkurentske pozicije domaćih proizvoda iredistribucija dohodka, smanjivanje deficita platnog bilasa... Najčešće se ostvaruje uz deviznukontrolu. 33. DEVIZNI KURS – FUNKCIJE Devizni kurs pojedinih nacionalnih valuta u međunarodnim plaćanjima služi kao sredstvoza obraćunavanje odnosa između nacionalnih valuta jednog rezidenta i nacionalne valutedrugog rezidenta. Ovaj odnos vrednosti pojedinih nacionalnih valuta naziva se i intervalutarnimkursom. Dakle osnovna njegova funkcija je da pretpostavlja međunarodnu monetarnu saradnju –dogovor o načinu obračuna intervalutarnih kurseva (Brenton Vuds – paritet u odnosu na zlato,fiksiranje cena zlata u dolarima – monetarno sidro). Što se tiče fluktuirajućih kurseva bitno jepoštovanje odnosa uspostavljenih na najvažnijim svetskim berzama.. On postavlja odnos izmeđudomaćih i svetskih cena odnosno određuje cenovnu konkurentnost. Omogućava uspostavljanjeodnosa između različitih monetarnih i finansijskih sistema (ino – zaduživanje). Devizni kurs u funkciji zaštitne politike zemlje ima dopunsku ulogu (osnovna je carina) onštiti privreduu od inostrane konkurencije. Ukoliko imamo viši devizni kurs (odnosno priznaje muse veća spoljašnja vrednost od njegove unutrašnje vrednosti) imamo stanje precenjenostidomaće valute koji će destimulisati izvoz a podsticati uvoz. U slučaju podcenjenosti deviznogkursa obrnuto. Ispravljanje stanja neuravnoteženog platnog bilansa vrši se devalvacijom/depresijacijom (manji uvoz – smanjenje deficita platnog bilansa) i revalvacijom/apresijacijom. Devalvacija je takva mera monetarnih vlasti jedne zemlje kojom se vrši zakonskosamanjenje vrednosti novca u odnosu na zajednički imentelj. Sprovodi su u slučaju ako jedomaća valuta po postojećem paritetu precenjena. Prisutna je samo u sistemu fiksnih deviznihkurseva, a uslovi su monetarna stabilnost, elastičnost, zalihe...Depresijacija je smanjenjevrednosti usled rata tražnje ili pada ponude u sistemu fluktuirajućih kurseva. Revalvacija je odluka monetarnih vlasti kojom se povećava vrednost nacionalne valute.Ovom merom monetarnih vlasti kursevi stranih valuta na domaćem tržištu padaju dok kursdomaće valute na stranom tržištu raste. Sprovodi se u slučaju podcenjenosti domaće valute i u 19
  20. 20. sistemu fiksnih kurseva. Apresijacija je povećavanje vrednosti usled pada traćnje ili rastaponude deviza u sistemu fluktuirajućih kurseva. Krajnji cilj svih ovih mera koje seupotrebljavaju jeste da se dovede platni bilans u ravnotežu! 34. PLATNI BILANS – STRUKTURA Platni bilans je kategorija koja evidentira sve spoljnotrgovnske transakcije. To jesistematizovan pregled svih transakcija koj rezidenti jedne zemlje zaključe sa rezidentima drugezemlje u određenom vremenskom periodu iz kojih proizilaze dugovanje/potraživanja bez obzirada li su dospela ili ne. Za razliku od obračunskog bilansa odnosno bilansa stanje međunarodnerazmene na određeni dan koji vrši kontrolu zaduženosti i deviznog bilansa koji evidentira svedospele obaveze i potraživanja u toku godine i služi kao kontrola deviznog kursa Platni bilanspokazuje koliko je zemlja uključena u međunarodnu podelu rada! STRUKTURA: PB = I + II odnosno platni bilans je sačinjen iz bilansa tekućih transakcija(I), i od bilansa kapitalnih transakcija (II). Bilans tekućih transakcija obuhvata bilans robne razmene, usluga, dohodak od investicija,vladine transakcije, nemonetarno zlato, unilateralni transferi. Bilans kapitalnih transakcijaobuhvata kretanje dugoročnog kapitala, kretanje kratkoročnog kapitala i monetarnih rezervi. AKTIVA platnog bilansa: tekući izvoz robe – pružene usluge inostranstvu – prihodi od inoinvesticija – vladine transakcije u korist inostranstva – izvoz zlata – unilateralna primanja – prilivdugoročnog i kratkoročnog kapitala – odliv deviznih i zlatnih rezervi (ukupna potraživanja). PASIVA platnog bilansa – uvoz robe – primljene usluge inostranstva – rashodi za straneinvesticije u zemlji – vladine transakcije na teret inostranstva – uvoz zlata – unilateralna davanja– odliv kratkoročnog i dugoročnog kapitala – priliv deviznih i zlatnih rezervi (ukupnadugovanja). Analiza strukture platnog bilansa se vrši puetm vertikalnog (priliv i odliv deviza) ihorizontalnog (način sticanja i trošenja deviza) presecanja platnog bilansa. Tekući bilans jenajvažniji uzrok neravnoteže. Neravnoteža se pokriva deviznim rezervama i uzimanjemkratkoročnnih kredita. 35. PLATNI BILANS – VRSTE NERAVNOTEŽE Neravnooteža platnog bilansa može biti: privremena i dugotrajna (fundamentalna), statičkai dinamička, ciklična i strukturna, i neravnoteža platnog bilansa usled inflatornih kretanja. Prema dubini i trajanju problema razlikujemo privremenu i fundamentalnu. Privremenaneravnoteža obično je sezonska ili ciklična i rešava se zahvatom u monetarne rezerve (ako dužepotraje pribegava se drugim merama). Fundamentalna neravnoteža postoji kada ne postojiuslklađenost između unutrašnje i spoljašnje neravnoteže. Privredna struktura nije usklađena i nemože da se očuva stabilan nivo zaposlenosti i cena bez devizne kontrole i promene kursa. Prema uzroku neravnoteže ona može biti: strukturna, ciklična, inflatorna. Strukturnaneravnoteža javlja se u slučajevima kad do neravnoteže dolazi usled različitih kretanja dohotkameđu zemljama (stoji u vezi sa procesom privrednog razvoja i dugoročnog je karaktera).Ciklična neravnoteža nastaje usled nejednakog toka ekonomskog ciklusa u svetskim okvirima,može se lečiti zahvatom u monetarne rezerve ukoliko ih zemlja ima, ali i preduzimanjem meraprotiv uvoza nezaposlenosti.. Inflatorna neravnoteža nastaje u slučajevima kada je agregatnotrošenje veće od nacionalnog dohotka. Jedno od efikasnijih rešenja za lečenje ove vrste 20
  21. 21. neravnoteže svodi se na dezinflaciju odnosno na otklanjanje uzroka inflacije – svođenjemefektivne tražnje na nivo ostvarenog dohotka. Smatra se da je bilans u statičkoj ravnoteži kada su uvoz i izvoz izravnati, a u dinamičkojravnoteži kada se uvoz i izvoz razlikuju za iznos autonomnog kretanja dugoročnog kapitala izzemlje sa niskom u zemlje sa višom kamatnom stopom. 36. PLATNI BILANS – METODI URAVNOTEŽENJA Postoje klasični automatski mehanizam uravnotežavanja platnog bilansa, model razvijenihzemalja (Kejnz) i model ZUR. Klasični automatski mehanizam uravnotežavanja platnog bilansa zasnivao nakvantitativnoj teoriji novca. Ova teorija je polazila od toga da količina plemenitih metala održavavrednost novca u opticaju. Vrednost novca se sa povećanjem njihove količine smanjuje tepovećanjem količine plemenitih metala vrednost novca opada a cene roba rastu i obrnuto (čistzlatni standard, plaćanje u zlatu). Model razvijenih zemalja – isključeno je delovanje zlatnog standarda, primat jeunutrašnjom a ne spoljašnjoj ravnotežom – očuvanje nivoa zaposlenosti i cena čak i u uslovimasuficita (povećavanje deviznih rezervi). Razvijene zemlje su suočene sa pojavom cikličneneravnoteže (rešenje: rast agregatne domaće tražnje, istraživanje) i inflatorne neravnoteže(rešenje: drflacija, smanjenje nivoa tražnje ,porezi, skuplji novac). Model ZUR – osnovni uzroci neravnoteže u zemljama u razvoju su strukturna i inflatornaneravnoteža. Stukturna se odnosi na veću potrebu za investicijama za brži privredni razvoj.Trovrsne mere koje ZUR koriste za uravnotežavanje PB (inflatorna neravoteža) : prva mera sesastoji u deflacioniranju novčane tražnje i cena, druga mera je administrativna zaštita platnogbilansa (devizna ograničenja, i uvozna ograničenja), treća mera je u devalvaciji nacionalne valute(deluje samo na cene ali ne i na tražnju – osnovna slabost ovog metoda). Trajno i pravorežavaanje problema neravnoteže ZUR se ogleda u razvoju izvoznog sektora privrede, postepenosmanjivanje uvoznih stopa, konkurentnost, preventivno delovanje... 37. ISTORIJSKI MODELI MEĐUNARODNE TRGOVINSKE POLITIKE Merkantilizam je nastao u zapadno-evropskim zemljama, u periodu od XV do XVIII veka uuslovima krupnih promena u oblasti privrednog (ekonomskog), političkog i kulturnog života utadašnjim razvijenim zemljama. Merkantilisti su pažnju usmerili ka trgovinskom bilansu zemlje,pozitivan saldo trgovinskih transakcija zemlje sa inostranstvom što je bio osnovni cilj koji jetrebalo postići pa su bogatstvo zemlje izjednačavali sa posedovanjem plemenitih metala. Doplemenitih metala se moglo doći pre svega kroz spoljnu trgovinu a ne samo sopstvenomproizvodnjom plemenitih metala- eksploatacijom rudnika zlata, odnosno kroz ratove. Merkantilističko shvatanje trgovinske politike je u svom razvoju prošlo je kroz dve faze: a) Bulionizam: svaki učesnik spoljne trgovine treba da ostvari pozitivan saldo u trgovini sainostranstvom i da se sve transakcije sa inostranstvom regulišu u kovanom novcu tj. zlatnimpolugama uz strogu kontrolu transakcija, naročito deviznih da bi se sprečio odliva zlata; u tovreme kovani novac odnosno zlato su bili isključivo sredstvo plaćanja i posrednik u razmeni kakounutrašnjoj tako i spoljašnjoj. b) Razvijeni merkantilizam – smanjivanje restriktivnosti, načelo povoljnog ukupnogbilansa razmene; podsticanje izvoza i priliva stručne radne snage, ograničavanje uvoza (sirovine), 21
  22. 22. niske nadnice kao važno sredstvo konurentske prednosti s obzirom da su u to vreme troškovi radapredstavljali glavnu grupu troškova u strukturi cene koštanja. Liberalizam (sredina XIX veka) je teorija koja se zalaže za slobodu spoljne trgovine, to ješkola prirodnog prava, individualne slobode i izbora. Spoljnu trgovinu je poželjno prepustitislobodnom uticaju tržišnih zakonitosti, omogućiti razvoj preduzetničke inovativnosti i isključitidominantan uticaj države u regulisanju i funkcionisanju privrednih aktivnosti. On je omogućiorazvoj međunarodne trgovine povećanje blagostanja i racionalnije korišćenje proizvodnih faktora(resursa). Liberalizam se vezuje za proces ukidanja carina i drugih ograničenja koja su se počelaostvarivati sredinom XIX veka. Dva su bitna događaja vezana za taj period: Ukidanje Žitnihzakona 1846. što je vodilo slobodnoj trgovini poljoprivrednih proizvoda i Sporazum Cobden-Chevalier 1860. koji je smanjivanjem carina na industrijsku proizvodnju sprečio tadašnji talasrastućeg protekcionizma u Evropi. Danas liberalizam podrazumeva: ukidanje carina,kvantitativnih ogranicenja, vancarinske barijere i sl.). Protekcionizam je teorija i praksa spoljnotrgovinske politike usmerena na zaštitu i razvojnedovoljno razvijene domaće (mlade) industrije, u poređenju sa inostranom konkurencijom.Začetci još u krilu merkantilizma. Njegova filozofija na duži rok ne negira koncepcijuliberalizma, već ga koriguje u njegovim slabim tačkama sa stanovišta interesa domaće privrede.Kada se domaća privreda približi međunarodnim standardima i konkurentnosti, protekcionističkaspoljnotrgovinska politika treba da ustupi mesto liberalističkoj spoljnotrgovinskoj politici. Protekcionizam bi u svojoj primeni trebao biti privremen model (do perioda rastakonkurentnosti) , dok se privreda ne osposobi za kompetitivnost na međunarodnom tržištu tj.trebao bi da ima vaspitni karakter. Predugo zadržavanje protekcionističke politike nanosi štetedomaćoj privredi. Začeci protekcionističke spoljnotrgovinske politike nalaze se još u okvirumerkantilizma. Za razliku od merkantilista koji su se zalagali i za politiku zabrane izvozaproizvoda nižeg stepena obrade, protekcionisti se zalažu za efikasnu zaštitu domaće proizvodnjeod inostrane konkurencije. KLASIČNE teorije protekcionizma: Henri Keri- praksa protekcionizma se zasniva nafilozofiji ekonomije velike zemlje sa značajnom unutrašnjom trgovinom koja je od inokonkurencije zaštićena visokim carinama. Keri je zastupao gledište da zemlja koja je zakasnela uprivrednom razvoju može jedino putem visokih zaštitnih carina (i drugih mera protekcionizma)da omogući razvoj svoje privrede. Fridrih LIST: Princip slobodne trgovine može se prema Listu primenjivati samo u odnosimaizmeđu zemalja na približno istom nivou privredne razvijenosti. Smatrao je da je za nekuindustriju opravdano uvoditi zaštitne protekcionističke mere (carine kao privremeno sredstvo)ukoliko postoje pouzdana očekivanja da će ta industrija dostići nivo konkurentnosti industrijareferentnih zemalja najduže za period, do 30 god. i uz najviše 25% carinske stope ad volarem nauvozni proizvod. List je smatrao da je napredna samo ona zemlja koja je u mogućnosti da umeđunarodnoj razmeni što više industrijskih proizvoda razmenjuje za poljoprivredne, odnosno daima razvijeniju industriju od poljoprivrede. INTERVENCIONIZAM – preovladava uverenja da su najvažniji uzročnici za nastajanjebile specifične okolnosti i evolucija nepredvidivih događaja. Model se zasniva na prioritetimaravnoteže unutrašnjeg razvoja koja se minimalno prilagođava spoljnoj ravnoteži ( suprotno odliberalizma). Potreba zaa intervencijama države posebno se ispoljava u kriznim situacijama kadaje neophodno obezbediti funkcionisanje tržišta, snabdevanje strateškim robama i sirovinama.Država uvodi administrativne mere regulisanja međunarodnih ekonomskih odnosa a u težimokolnostima sprovodi i retorzivne mere prema trećim zemljama. U dosadašnjoj praksi snažno 22
  23. 23. se ispoljavao u toku Prvog svetskog rata, velike ekonomske krize, Drugog svetskog rata, Hladnograta, i povremenih političkih i ekonomskih kriza u svetu. 38. MEĐUNARODNA TRGOVINSKA POLITIKA DO I POSLE II SVETSKOG RATA DO II SVETSKOG RATA: Početak druge polovine 19. veka – usledili su događji koji su najavili odumiranjeprotekcionizma. Pod uticajem principa slobodne trgovine, došlo je do smanjenja opšteg nivoacarina. Dva su događaja u pogledu toga bila presudna : prvo, ukidanje žitnih zakona u Engleskoj1846. godine, što je vodilo slobodnoj trgovini poljoprivrednim proizvodima, i drugo, Cobden-Chevalier sporazum iz 1860. godine koji je smanjivanjem carina na industrijske proizvodesprečio talas rastućeg protekcionizma u Evropi. Međutim početkom 80-ih godina 19. vekapočinju ratna neprijateljstva između Francuske i Pruske i kraj Cobden-Chevalier sporazum iz1860. godine. Ubrzo Francuska zavodi visoke dažbine na spoljnotrgovinske transakcije i dolazido ponovnog jačanja protekcionizma (u prilog tome ide i pojava jeftinog žita iz SAD-a naevropskom tržištu). U ovom talasu jedino Engleska uspeva da zadrži u potpunosti principslobodne trgovine (sistem je napustila tek sa I svetskim ratom). Početak 20-og veka - ,,zlatno doba liberalizma’’. Početak je bio karakterističan potendenciji opšteg smanjivanja carinskog protekcionizma kao rezultat šire primene trgovinskihugovora. Prvi svetski rat – potpuno je razorio postojeće tokove svetske trgovine. Prisutno je dejstvoprotekcionizma i intervencionizma. Trgovinski ugovori automatski su prestali da važe uvode sekvantitativna ograničenja. Robne i finansijske transakcije u potpunosti prelaze pod kontroludržave. Završetak Prvog svetskog rata nije značio i povratak na normalizovanje ekonomskihodnosa. Ulagalo se u industriju za odbranu zemlje, vladala je potreba za obnovom opustošeneprivrede, carine su se stalno povećavale, cene rastu u proseku za 3 puta. Dakle dolazi do krajaprimene liberalističke koncepcije, UK 1915. godine uvodi carinu na uvoz luksuznih proivoda.Dolazi do pojave ekonomskog nacionalizma. Trgovina je usporena, proizvodnja takođe, rastenezaposlenost i uspostavlja se sistem elastičnih deviznih kurseva (fluktuirajućih). Kraj 20-ih godina 20-og veka – preduzimanje mera da se konačno ukinu izvozna i uvoznaograničenja koja su uvedena u ratnim uslovima. Kao rezultat tih napora 1927. godine održana jeSvetska ekonomska konferencija u Ženevi gde je došlo do opšte saglasnosti o neophodnostiukidanja trgovinskih ograničenja, međutim teškoća je nastala kada je preporuku Konferencijetrebalo sprovesti u delo (razlog je ležao u različitosti ekonomskih interesa). Početak Recesije – Velika kriza (1929-1932) – jedna od prvih reakcija na privredneporemećaje na početku krize bilo je povećanje carina, nakon toga direktne intervencije države ikvantitativna ograničenja (kvote). Bile su dakle, primenjivane restriktivne mere. Krajem kriznogperioda činjeni su pokušaji na širem planu da se ublaže trgovinska i druga ograničenja (Svetskaekonomska konferencija u Londonu 1933. godine kao i Pan-američka konferencija koja jeodržana iste godine u Montevideu). Tokom druge polovine 30-tih godina 20-og vekameđunarodni ekonomski odnosi su pogoršani i nepovoljnom političkom situacijom u Evropi,naročito nakon dolaska na vlast nacističkog režima u Nemačkoj. Kao posledica takvih prilika sveje više dominirala politika ekonomske autarkičnosti u strategiji razvoja nacionalnih privreda, štoje vodilo izraženijoj državnoj intervenciji u privredi i spoljnoj trgovini. S otpočinjanjem IIsvetskog rata došlo je do prekida ekonomskih, trgovinskih i političkih odnosa između zaraćenihstrana. POSLE II SVETSKOG RATA: 23
  24. 24. Formulacija koncepta (mogućeg modela međunarodne trgovinske politike) proizišao je izkoncepcija nacionalnih trgovinskih politika najrazvijenihih zemalja SAD-a i VB. SAD – zemlja hegemon u ekonomskom smislu iz rata izlazi jača i bogatija nego što je bila prerata. Lansirala je 1945.godine model međunarodne trgovinske politike formulisan u Predlogu zaproširenje svetske trgovine i zaposlenosti. Polazni osnov je načelo slobodne trgovine i privatnogvlasništva. U pomenutoj koncepciji je predlagano nova koncepcija slobodne međunarodnetrgovine i privatnog preduzeća kao nosioca, napuštanje ograničenja uvoza i podsticanje izvoza,samanjenje carina, nediskriminacija, izuzetno kvantitativna ograničenja (samo u kriznimslučajevima korišćenje), ekonomsko rezonovanje u državnim preduzećima, međunarodnisporazumi za zaštitu proizvodnje primarnih proizvoda. VB – izgubljena pozicija hegemona iz rata izlazi osiromašena i sa velikim deficitom i gotovobez monetarnih rezervi, nije bila za prihvatanje američkog koncepta trgovinske politike (politikeotvorene konkurencije na jednakim osnovama). Za nju ta politika je delovala prihvatljiva samo naduži rok, na kraći i srednji rok bilateralni metod trgovanja i plaćanja, sa jačanjempreferencijlnog sistema trgovanja sa zemljama Komonvelta, i sa restriktivnomspolnotrgovinskom politikom. Britanski model je istakao neophodnost politike pune zaposlenostii politike vođenja aktivnog trgovinskog bilansa. Interesi ZUR i manje razvijenih zemalja bili su zanemareni u oba ova koncepta. U njima jepreovladalo mišljenje da će politička samostalnost i nezavisnost imati pravi smisao ukoliko sebudu ostvarili povoljni uslovi za privredni razvoj i smanjenje ekonomske i političe zavisnosti odrazvijenih zemalja. Predlog SAD-a za njih je bio neprimeren jer je pre svega bio usresređen nainterese razvijenih zemalja i ne pruža mogućnosti za otklanjanje velikog ekonomskog jaza međuzemljama u razvoju i razvijenih zemalja. 39. OPŠTI SPORAZUM O CARINAMA I TRGOVINI GATT GATT je multilateralni trgovinski ugovor koji nema status međunarodne organizacije ali seafirmisao kao najznačajnija institucija u sferi međunarodne trgovinske politike i međunarodnetrgovinske saradnje. Nastanak se vezuje za prvu posle II svetskog rata tarifsku konferenciju kojaje održana uporedo sa pripremama za konferenciju Ujedinjenih nacija o trgovini i zaposlenosti iza Ekonomsko socijalni savet Ujedinjenih nacija (sazivanje međunarodne konferencije radidonošenja Međunarodne trgovinske povelje). Pod pokroviteljstvom Pripremnog komitetaKonferencije i uz učešće 23 zemlje, u Ženevi su opočeli 1947. godine tarifski pregovori koji suzavršeni iste godine. Pregovori su vođeni bilateralno u parovima zemalja i od proizvoda doproizvoda. Rezultat tih pregovra je formalizovan u dokumentu koji je dobio naziv GATT.Polazeći od klauzule najpovlašćenije nacije postali su obavezujući za sve zemlje učesnicepregovora dok ne stupi na snagu Povelja međunarodne trgovinske organizacije (ostao na snazi do1995. godine). U početku GATT-u su pristupile samo 23 zemlje uglavnom najrazvijenije čije jeučešće u trgovini blizu 80 procenata svetske trgovine. Iako je u početku zamišljen kao privremenisporazum on ostaje jedini instrument šire trgovinske saradnje do 1995. godine kada je osnovanaWTO. Tako da je članstvo kasnije prošireno 1994 – 123 članice. Ključni principi GATT-a su: nediskriminacija (klauzula najpovlašćenije nacije), zaštitaisključivo putem carina uz izuzetke u kritičnim situacijama, kontrola kvaliteta, kontrola uvoza,definisano korišćenje kvota, pregovori i konsultacije radi otklanjanja prepreka i šteta za spoljnutrgovinu, strategija za snižavanje i eliminisanje carina. Pregovori su se nastavljali u više ciklusa ( rundi): Kenedi runda trgovinskih pregovora(1963-1967. godine) – najuspešniji rezultati su snižavannje carina, izmena načela punog 24
  25. 25. reciprociteta između razvijenih zemalja i zemalja u razvoju. Kasnije rude su dovele do daljegsnižavanja carina, uključivanje i necarinskih barijera, usluga i dalji razvoj sporazuma.Urugvajska runda je završena 1994. godine i formirana je Svetska trgovinska organizacija iGATT je tada prestao da važi. DOPUNA SA DANINE SKRIPTE: NE POSTOJI MEĐU PITANJIMA ALI IMA NA PREZENTACIJAMA! (PA KO HOĆE NEKA UČI) Agrarni protekcionizam Može se definisati kao teorija i praksa ek. i spoljnotrovinske politike kojom se ostvarujezaštita domaće polj. proizvodnje od ino-konkurencije ali i podstiče razvoj polj. proizvodnje. Tose postiže održavanjem viših cena za domaće proizvodače od svetskih cena a najvažnije mereagrarnog protekcionizma su: carine, subvencije u izvozu i dažbine na uvoz, politika cena uzemlji, kvantitativna ograničenja, odredbe o obaveznom mešanju domaće i strane robe i sl. Modelagrarnog protekc u osnovi sadrži i elemente stabilizacije i elemente zaštite koji funkcionišu uuzajamnom dejstvu. Model agrarnog protekcionizma EU Sadržan u čl.39 Rimskog ugovora u kojem sudefinisani najvažn ciljevi u agrarnom sektoru i to: povećanje produktivnosti u poljoprivredi;obećanje fer životnog standarda poljoprivrednika (farmera); stabilizacija tržišta dovođenjem usklad ponude i tražnje; obezbeđenje raznovrsne i kvalitetne ponude hrane domaćim potrošačimapo razumnim cenama. Principi na kojima je bila zasnovana zajednička agrarna politika su bili:stvaranje i održav jedinstvenog poljoprivrednog tržišta unutar koga je slobodan promet poljoprproizv; uvažavanje i dostupnosti prednosti Unije svim zemljama članicama i finansijskasolidarnost zemalja članica u finansiranju Evropskog fonda za smernice i garancije upoljoprivredi. Negativni efekti inicijalnog modela agrarne politike Unije su: obim poljopr proizvrastao znatno iznad potreba (tražnje); rast proizv i intenzivno korišć svih poljopr resursa što seodražava na osiromašenje humusnog sloja obradivog zemljišta pa dolazi do širenja neplodnihpovršina, zagađenja vodotokova i narušavanja prirodne sredine; visok stepen samodovoljnosti(proizv veća od potreba); finansijske posledice (budžet Unije preopterećen izdacima za finansirpoljopr proizv i prekomernih zaliha polj proizv). Reforma strategije agrar politike sadrži dvabitna dela – porast konkurentnosti farmera i razvoj ruralnih, nerazvijenih delova. Promenafinansiranja: manji naglasak na količinama, a više na zaštiti okoline, sanitarnim uslovima,smanivanje udela u budžetu EU (80%, 48% na 36%). 2005: formiranje dva nova fonda –Evropski poljoprivredni garantni fond, i Evropski poljoprivredni fond za ruralni razvoj; većinador i kontrola na ‘nacionalnim’ trošenjem. Agrarni protekcionizam u SAD podrška izvozu (subvencije, kreditiranje ino-uvoznika),kvantitativna ograničenja i dažbina prilikom uvoza polj. proizvoda, radi sprečavanja ometanjadomaćeg sistema zaštite polj. proizvodnje; Protekcionizam ZUR: kašnjenje u privrednom razvoju, nejednaki uslovi na svetskom tržištu;spoljna trgovina ne može da bude jedini oslonac razvoja (komp. prednosti): razvoj uvozno-supstitutivne industrije (Inward Looking), kasnije i unapređenje međ. konkurentnosti (OutwardLooking); protekcionizam radi usklađivanja P i T, domaća industrija, agrarna prenaseljenost,paritet cena ind. i polj. proizvoda (alokacija faktora prema ind.) Neoprotekcionizam javlja se 70-tih kod razvijenih zemalja, uglavn se odnosi na zaštitu ind.grana sa opadajućim trendom sa ciljem da se umanji gubitak konkurentskih prednosti ,tehnološka zastarelost u nekim razvij zemljama i njihova težnja da dostignu ili se približe 25
  26. 26. pozicijama vodećih zemalja u korišć novih tehnologija (radno-intenzivne delatnosti), vremepotrebno za strukturne reforme; Preferencijalni sistemi predst skup posebnih (carinskih) povlastica iz bilateralnog ugovora,povoljnijih od onih po osnovu klazule najpovl. nacije. Cilj uspostavlj je podsticanje međusob trgvrazmene ali i ek. i političkih ciljeva, povoljniji tretman kontigentiranja uvoza, dozvola za uvoz,uprošćavanje carinskih formalnosti, primene mnogostrukih deviz kurseva, diferenciranihtransportnih i prevoznih tarifa, korišć rečnih i pomorskih luka i lučkih postrojenja, aerodroma iaerodr usluga, posebnih olakš u osiguranju i sl. 40. KONFERENCIJA UN O TRGOVINI I RAZVOJU UNCTAD UNCTAD (konferenciju) osnovala je Generalna skupština Ujedinjenih nacija 1964. godine,kao svoj stalni organ sa zadatkom da radi: 1. Unapređenje međunarodne trgovine (ZUR, privredni razvoj); 2. Formulisanje principa i politike međunarodne trgovine; 3. Predlaganje konkretnih mera za globalnu strategiju; 4. Saradnja zemalja članica; 5. Podsticanje pregovora u forumima i organizacijama u sistemu UN u vezi trgovine i razvoja; 6. Harmonizacija politika nacionalnih vlada i regionalnih organizacija; 7. Koordinacija svih pitanja, inicijativa u vezi sa trgovinom i razvojem unutar UN. Zasedanje UNCTAD-a se održava svake četvrte godine (izuzetno i ranije). Kontinuitetrada između zasedanja održava Savet za trgovinu i razvoj koji te zadatke obavlja preko svojihsedam glavnih komiteta i specijalnog komiteta za preferencijale. Savet za trgovinu i razvojpredstavlja člansto u UNCTAD-u po dva kreiterijuma: stepen razvijenosti i geografskazastupljnost. U svom dosadašnjem radu UNCTAD je postigao zapažene rezultate. Preporučio jerazvijenim zemljama da za potrebe ZUR izdvoje 0,7% svog BNP razvijenih kao zvaničnu pomoćZUR (ODA –Official Development Assistance). Usaglašen je pravilnik pomorske konvencijekoji definiše principe koje potrebnno poštovati kod regulisanja cene vozarine i podele teretameđu brodskim prevoznicima. Zatim robni sporazumi, tržišni uslovi za sirovine, suzbijanjeprotekcionizma... 41. SVETSKA TRGOVINSKA ORGANIZACIJA – OSNIVANJE, ČLANSTO, STRUKTURA OSNIVANJE: Svetska trgovinska organizacija formalno je osnovana na Ministarskojkonferenciji zemalja ugovornica GATT-a, 1994. godine u Marakešu (Maroko), usvajanjem ipotpisivanjem Finalnog akta Urugvajske runde multilateralnih trgovinskih pregovora, idonošenjem odluke o prihvatanju i pristupanju Sporazuma o osnivanju WTO (14.04.1994.godine). Odluka o osnivanju postala je pravosnažna nakon što je Sporazum potpisalo 76 zemaljaučesnice Ministarske konferencije (2/3). WTO otpočinje sa radom 1. januara 1995. godine.Sedište WTO je u Ženevi. Ima status međunarodne organizaciji i svi prihvaćeni sporazumiautomatski su obavezujući za sve članice. ČLANSTVO: otvoreno je za sve zemlje koje su podobne za prijem u WTO. Automatskočlanstvo odnosno status zemlje osnivača u WTO su stekle one zemlje koje su 1994. godine steklestatus zemlje ugovornice GATTA-a, i ratifikovale Sporazum o osnivanju WTO, i Multilateralnetrgovinske sporazume, itd. Zemlje koje su pre stupanja na snagu WTO počele pregovore o 26

×