75 god PSS Vojvodine

75 GODINA ORGANIZOVANOG PLANINARSTVA U VOJVODINI
1
75 GODINA
ORGANIZOVANOG
PLANINARSTVA U
V O J V O D I N I
NOVI SAD, 2000. godine

2
Izdavač
PLANINARSKO-SMUČARSKI SAVEZ VOJVODINE
Masarikova 25
21000 Novi Sad
Glavni i odgovorni urednik:
Milivoj Erdeljan
Stručni saradnici:
dr Borislav Stevanović, dr Milan Breberina, Lazar Popara, Radivoj Kovačević, Oto
Jan, Cvetko Savin, Dezider Rot, Aleksandar Damjanović
Tehnički urednik
Milorad Obradović
Lektor i korektor
mr Aleksandar Ječmenica
Štampa:
MAXIMA, Petrovaradin
Tiraž:
300

3
Veruj vo jedinu i vo jed i vo inu
ravnicu - mater moju i zapljuvanu i svetu,
tu Vojvodinu u soli, u hlebu i u vinu,
i ne verujem joj, veru joj njenu i krv joj somotsku i prokletu
a slepački joj se molim dok mi na usni r a i rže i miriše
blagoslovena kao pričest i zrno aprilske kiše
i dok me kolje pod grlom njen dah ljut kao vile,
pa teme i čelo škropi beli cvet bagremova,
i dok se rvem sa žitom, dok zvezde po meni mile,
a ona rominja i tinja i survava se sa krova
sva toržestvena i roždestvena od lepote i rugla
i kao srce mokra i kao srce okrugla.
Jao ravnico, zloslutnico! Zlatna sačmo u sisi!
Jao svevišnja moja iz birtija i crkava!
Ti, dušo, što isplažena i bosonoga visiš
i pozlaćena i plaćena, i detinjasta i lukava,
a tako sasvim sveta i zlikovačka i lomna,
i kao nebo niska, i kao nebo ogromna.
Miroslav Antić
Vojvodina

4
Na ovom mestu želimo da zahvalimo sledećim prijateljima na pomoći u izdavanju
ove knjige:
Emilu Polovini,
Milivoju Kiždobranskom,
Ivani Marković,
Dragoljubu Ostojiću,
Teodoru Andrejeviću,
Živanu Radišiću,
Ljubomiru Popovu,
Lajošu Balintu,
An eliji Nastasić,
Snežani i Rajku Cvijanoviću,
Ištvanu Salai,
Vladimiru Popinu,
Nikoli Štrbenku,
Borivoju Veljkoviću,
Jovanu Paunoviću,
Mariji Jerkov-Plavšić,
Miroslavu Venčelovskom,
Miroslavu Radoviću,
Božidaru Bati Grujiću,
Aleksandru Damjanoviću,
Zoranu Miletiću,
uri Mla enu,
Valteru Gačufu,
Rakeli Vukajlov,
Josipu Matuskom,
Dragoljubu Gojkovu,
Jovanu Mrkšiću,
Goranu Ferlanu,
Lambros Hudeludisu,
Darku Jan,
Nadi Damjanović

5
Uvodna reč
Vremena i mogućnosti za neko veliko slavlje niti imamo niti sebi trenutno
možemo dozvoliti. Ipak smo smatrali da moramo da upriličimo ovu knjigu u znak
priznanja svima onima koji su doprineli širenju planinarske ideje i jačanju naše
organizacije.

6
Dr Radivoj Simonović
MOJE PLANINARENJE
Ro en u Starim Ledincima u školu sam pošao u Sr. Kamenici. Prvi moj
izlet bio je 1866, kad je deda Jojkić išao u Loznicu da nagovori ujaka dr Mladena
Jojkića da se vrati u Novi Sad. Išli smo na našim kolima preko Venca i Iriga u
Klenak pa u Šabac i dalje preko Mačve. U Šapcu su bili turski vojnici. Sećam se
kako je moj otac silazio sa kola da izmeri presek i obim kakvog golemog hrasta
posečenog ukraj puta. Bili smo i u Smrdan Bari (današnja Koviljača). Kad sam bio
u gimnaziji moj otac je bio “epitrop” manastira Rakovca i Beočina pa sam i ja tamo
odlazio. U Rakovcu sam iz hronike kalu era Ilije Parivodskog prepisao kako je
manastir podigao Raka komornik sremskog despota, na mestu gde je ubio jelena.
To sam dao or u Rajkoviću kod koga sam bio na kostu i kvartiru. Kad sam
jedared preko brda išao iz Rakovca u Ledince video sam “Crkvicu”, isposničku
ćeliju koju je jedan kalu er izdubio u steni. Sećam se i natpisa u ćeliji:
“Tišina i mir
u pustinji vlada
Vražda i nemir
to je život grada.”
Jedared sam išao iz Kamenice starim iriškim drumom preko Paragova na
Venac, pa sam na Kraljevoj stolici našao dva groba i kameni krst na kome je pisalo
da su tu dva trgovca Novosa ana ubili razbojnici. Jedne godine sam na Vidovdan
sa acima pešačio preko Ledinaca na slavu i natrag.
Profesor Aleks. Popović proučavao je geologiju Fruške gore, pa zamoli
moga oca da me pusti o ferijama s njime da idem. Išli smo 1875. i 1876. i prtili
torbe pune kamenja. Bili smo prvo u Slankamenu, pa smo kod Zagrada iz stene na
dunavskoj obali iskucali mnogo petrefekata, pa u potoku kod Remetice. Pregledali
smo majdane u Ledincima i Rakovcu, kaju u Beočinu, majdane u Ležimiru itd.
Profesor Popović osladio mi je prirodne nauke, a otac me nagovori da učim
medicinu.
Kao ak u Beču pravio sam leti izlete u Vinervald. Kao vojni lekar u
Hercegovini 1887-1891. postao sam pravi turista tj. planinar. Karaule na
crnogorskoj granici morao sam obilaziti i po najvećoj zimi i po najvećem snegu
kad se ne može jašiti. Leti sam botinizirao po hercegovačkim planinama na
Čemernu, Lebršniku, Volujku i Zelengori, u Gackom polju i Nevesinju i u dolini
Neretve oko Mostara. Biljke sam slao u Beč i Grac.
Na Morinama nedaleko od Svatovskog groblja otkopao sam jedan
srednjevekovni “bogumilski” grob, na kome je bio golem stećak, ali osim kostiju i
uglja nisam našao baš ništa. U Gornju Drežnicu, duboku tektonsku dolinu izme u
Čabulje i Strmoglavice, išao sam sa sudskom komisijom da otkopamo jednog
ubijenog. U Hercegovini sam počeo fotografisati pošto sam tačno proučio optiku i

7
kemiju. Posle toga bila je velika pauza od deset godina. Bio sam zauzet lekarskom
praksom tako da nisam mogao nikuda ići.
Dr Radivoj Simonović
(1858-1950)
1901. i 1902. bio sam sa jednim bolesnikom u Topuskom, pa da ne
blenem celi dan u parku, ponesem fotografski aparat 13/18 pa sam po okolini
pešačio i slikao narodnu nošnju, seljačke kuće, drvene crkve i neke lepe starinske
drvene krstove na groblju. 1903. od straha da ne postanem šećeraš, otidem u leto sa
aparatom u Primorje. Iz Abacije i Crkvenice brzo pobegnem jer nije bilo
originalnih motiva za slikanje. U Senju ostanem dva dana, pa sednem na la u za
Obrovac da tamo, daleko od moderne kulture, tražim originale. Na pijaci u
Obrovcu sve sam kliktao od radosti kad sam video onu divnu starinsku narodnu
nošnju, onakvu kakva je bila oko 1530. godine kad je taj narod ispred Turaka
ovamo pobegao. Plaćao sam po 20 krajcara svakom ko se dao slikati.
Od Starog Grada kroz Paklenicu iza em na vrh Velebita pa si em u Liku
u Medak. Kad sam se vraćao iz Like pa preko Alana došao na Vrhprag i video
divne Tulove grede i užasno primitivne stočarske “stanove”, onake kakvi su bili pre
2000 godina i za vreme OMIRA, ja sam se sasvim zaljubio u Velebit. Ostao sam
dve nedelje u Obrovcu pa obilazio okolna brda i sela i slikao, a sve sam slike
odmah u Obrovcu izradio.
1904-1914. bio sam na Velebitu još sedam puta; u Fruškoj gori šest puta,
na Prenju 4 puta; u Kninu i okolini 3 puta; me u bačkim Šokcima 3 puta; na
Čvrsnici i Strmoglavnici 2 puta; u akovu i okolini 2 puta; u banatskoj Crnoj gori
kod Rekaša 2 puta; na Dinari, na Triglavu, na Čabulji, u Žumberku, u Marindolu i
me u Krašovani po jedared. I rat me je zatekao gore na Velebitu, gde je slučajno
jedan seljak došao iz Primorja i doneo vest da će biti rata sa Srbijom. Batrgajući se
noću preko kamenja sišao sam dole na more u Stari Grad, pa barkom sa veslima u
Jablanac i la om u Novi pa na Rijeku, gde su na železnici bili već mobilizirani

8
vojnici. 1915-1921 nisam nikuda išao osim u Bajski Trokut. 1922. bio sam sa
profesorom Cvijićem u Baranji do Ižipa i slikao Šokice. 1923-1938. bio sam na
Velebitu 8 puta; na Durmitoru 4 puta; u Rugovskoj klisuri 3 puta; na Prokletijama
2 puta (od Gusinja i Dečana); u Žumberku tri puta; na Biokovu, Prenju, Visočici,
Leliji, Čemernom, Volujku, Trnovačkom jezeru, na Bioči, Goranskom, Pivi i
Nikšiću; na Sinjajevini, Beogradskom i Šiškom jezeru kod Kolašina, na
Komovima, Belim stenama kod Jasenka, Zvorniku, Mačkovom kamenu, u Ivanjici i
na Javoru, u Jajcu i Mrkonjić Gradu, u Banjskoj kod Kosovske Mitrovice, u
Ibarskoj dolini do Rožaja, na Rugovskim planinama, u Makedoniji od Skoplja na
Tetovo - Ohrid - Bitolj - Prilep - Veles itd po jedared.
Kao što vidite, išao sam mnogo, ali još nisam bio svuda - i neću ni biti.
Zašto sam postao planinar?
Jedared me na Velebitu jedan seljak zapitao:” Kuda ideš, gospodine?” - a
ja bih mu odgovori:”Napred!” - “A šta tražiš?” - “Šta na em!”
Opet na Velebitu jedared, kad smo došli u jedan poveći dolac, gde ima
više stanova, čuo sam kako sa druge strane dolca neko viče i pita:” Kakvi su to
opet dokonjaci došli?”. No ja kada sam planinario nisam nikada išao bez plana
samo napred, a nisam bio ni dokonjak, nego radnik. Evo zašto sam išao u planine:
1. da se duševno odmorim. Kad čovek mesecima celi dan pa i noću, i sve svecem i
nedeljom, samo leči bolesnike i noću još mora da prevrće medicinske knjige i uči
nove lekove, onda je to užasan duševni umor. Zato je slavni profesor Biarts
preporučivao svakom lekaru da se osim medicine bavi i nečim drugim radi
razonode, i botanizira, da se bavi lepim veštinama itd;
2. da očuvam zdravlje. Najviše sam se bojao da ne postanem šećeraš, jer zbog
velike prakse nisam išao peške nego na koli od bolesnika do bolesnika. Zato sam
išao da pešačim dnevno 15 kilometara i više, da se penjem po 1000 m i više. Na
suncu sam se mnogo znojio i pio vode pa sam telo očistio od otrova. Pošto od
mnogo vode obljutavi želudac pili smo mnogo kave crne, teja i limunade. Na
planini sam i manje jeo!;
3. da uživam pre svega u samom sebi što mogu još marširati i pentrati se, da se
divim lepoti i raznolikosti planinarske prirode, da uživam u razgovoru sa čestitim
seljacima i čobanima, da se čudim kako taj svet ima male potrebe, i kako ume sam
sebi da stvori sve što god mu treba za život, da tražim lepe i zanimljive motive za
fotografisanje, da slikam moje nove poznanike, njihove stanove i život, pa da posle
i kod kuće uživam, kad god gledam te slike.
4. da koristim nauci ako što mogu. 1904. god. ponudio sam se Jugoslovenskoj
akademiji da slikam na Velebitu ili Lici ako što treba, pa su me uputili u selo
Smiljan kod učitelja Stipca, te sam slikao kuće i ljude. 1904. i 1905. god. slikao
sam Fra-Maruna u kninskom muzeumu i na otkopanom starom groblju u
Piramatovcu rimske i starohrvatske lobanje itd. 1905 god. upoznam se na Rijeci sa
d-rom Havaš Režeom iz Pešte, pa kad je čuo da idem u Obrovac i da fotografiram,
on me zamoli da otidem i slikam Novi Grad i odeždu, koju je ugarska kraljica
Jelisaveta vezla kada je bila tamo zatvorena. Pa me još zamoli ako mogu u Zadru u

9
crkvi Sv. Simeona da načinim snimak dve velike slike na zidu levo i desno, kako je
kraljica Ugarske Jelisaveta otkinula prst Sv. Simeona pa joj pozlilo, i kako je posle
došla pa da vrati prsten svecu. Ni jedan zadarski fotograf nije se uzdao da se te dve
tavne slike mogu fotografirati a ja sam od svake slike pravio tri snimka s raznim
ekspozicijama i jedan ispade sasvim dobro.
Profesoru Cvijiću slikao sam karst, šiljaste stene i stene izglodane od
erozije s brazdama, škrape na Velebitu i Prenju, gips kod Vrlike, i mnoge stanove i
čobane. Cvijić me je animirao da mu napišem članak sa mojim nazorima o
škrapama i sa mojim slikama.
Profesoru d-ru Arpadu Degenu u Pešti slikao sam floru i vegetaciju
Velebita, Gentiana, Simffiandra, Sibirca kroatica, okljaštrene jele i bukve,
paljevinu od ciklona i od sitine polomljena drva, bolesne jele i bukve itd. Nosio
sam mu herbar da mi pregleda a za njegovo monumentalno delo “Flora Velebitica”
dao sam mu 150 slika. Dr Verde Aladar iz Pešte dobio je za knjigu “Bacsbodrog
varmegye” slike Šokica iz Bača i Vajske, a 1908 god. pozvao me je u Sontu da i
tamo slikam Šokice. Sa dr-om Nikom Županićem slikao sam 1907. u Marindolu
(Bojanci Marindol, srpske naseobine iz 1586 god. i danas su Srbi pravoslavne
vere) kuće i ženske i narodnu nošnju, a 1913. tipove zaboravljenih Bugara.
Etnografija me je najviše zanimala. Kada sam pisao o tipovima srpskog
naroda, našao sam kako Porfirogenit kaže da su Hrvati, pozvani protiv Avara
poubijali, a jedan deo poštedili i s njima se posle pomešali pa se i sada (950. god.)
poznaju me u Hrvatima oni koji su avarskog porekla (et Avaros cognoscuntur). Po
Lici, po Velebitu u severozapadnoj Dalmaciji tražio sam ja takve potomke od
Avara, i za 35 godina našao sam u Lici samo jednog Hrvata i u Obrovcu jednog
Srbina, za koje ja mislim da im se na licu ogleda da su avarskog porekla.
Interesantne i originalne seljačke kuće našao sam u Hrvatskom Zagorju, u
Žumberku, u Baniji, u Marindolu, u Banatskoj Crnoj gori iza Rekaša, u Sremu, kod
bačkih i baranjskih Šokaca, u Srbiji oko Ivanjice i na Javoru, u Bosni oko Jajca itd.
Originalnu starinsku narodnu nošnju žensku i mušku našao sam najviše na Velebitu
oko Obrovca i manastira Krupe, u Dalmaciji u Bukovici i oko Vrljike i Knina, u
Konavlju, u Bosni oko Jajca I Mrkonjić-Grada, kod Srba u banatskoj Crnoj gori u
Petrovu Selu i Starčevu, kod Krašovana, u Makedoniji, i me u bačkim i baranjskim
Šokcima. Slike sam dao muzejima u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu, Banjaluci i
Cetinju. Stočarstvo je vanredno interesantno, jer na Velebitu i Dinari, pa sve do
Durmitora, Komova, Rugovsko-rožajskih planina i do Prokletija, i danas onakvo
kakvo je bilo pre 2000 godina i za doba Omira. Mene su specijalno zanimali
primitivni čobanski stanovi, pa sam išao i na Triglav poglavito zato da vidim
ondašnje stanove.
Kako sam planinario ?
Na male etnografske izlete u Banat, Bačku, Srem, Slavoniju i u okolinu
Zagreba, išao sam o Uskrsu, i o Duhovima obično na dva najviše tri dana. Na

10
velike izlete išao sam u leto većinom izme u 10/VII i 10/VIII jer je onda
najverovatnije da će i na planini biti lepo vreme, a kiše i gromova sam se bojao.
Najduže sam planinario 1909. god. i to osam dana na Velebitu, pet dana na
Triglavu, pa osam dana na Prenju s putovanjem na železnici tamo i kući, svega 30
dana. Pre polaska proučio sam onaj kraj kuda sam hteo ići. Karst i njegove pojave
proučavao sam 1888 god. u Hercegovini, a posle sam čitao Cvijića i Grunda. Ako
nisam imao ništa štampano, ja sam uzeo vojnišku kartu 1:75 000 pa sam proučavao
teren, unapred odredio kuda ću ići, gde ću noćivati, šta ću slikati, na koje ću se
vrhove penjati itd. Prema položaju stena unapred sam odredio u koje doba su
osvetljene da ih onda slikam. Nikad nisam išao “kao Martin u Zagreb”.
Uvek sam gledao da imam saputnika, da ne idem sam. Najviše me je
pratio pok. Ilija Šarinić, učitelj iz Švice. S njime sam bio od 1904-1928. po
Velebitu, po Dalmaciji, na Dinari, na Biokovu, po Hercegovini i na Triglavu. G. dr
Josip Poljak, profesor iz Zagreba išao je sa mnom od 1924. Sinjajevini, Komovima
i na Prokletiji. Kao stručnjak geolog on mi je mnoge sve do danas po Velebitu,
Hercegovini i Crnoj Gori na Durmitoru, stvari tumačio što ja ne bih mogao
razumeti. G. dr Miroslav Hirc, profesor iz Zagreba, dobar zoolog, išao je sa mnom
od 1924-1932. G. dr Karlo Bošnjak, profesor iz Zagreba išao je sa mnom od 1929-
1936. On je studirao floru i vegetaciju. G. dr Bošnjak ugledao se na saksonskog
kralja koji se jašući na konju popeo na Biokovo. On je postao osnivač planinarske
kavaljerije, jer već više od 10 godina ide na planine jašeći po ravnom i uz brdo.
Meni je još 1929. platio konja da se na konju popnem na Volujak u visinu preko
2100 metara. I kada sam došao gore bio je konj umoran i zaduvan, a ja ni brige.
Meni se to tako dopalo da od to doba i ja planinarim konju na le a gde god se
može. Time je prona eno sredstvo da i starci od 80 god. mogu planinariti. I Dušan
Jelkić, učitelj iz Bečeja išao je od 1930-1937. sa mnom na razne izlete. I dr
Miroslav Crkvenoc, lekar iz Zagreba, 1928-1932, bio je dobar lovac: jedared je
ubio vuka na Durmitoru. I dr Fran Kušan, urednik Hrvatskog planinara od 1935-
1936. Uvek sam vodio sa sobom vo e koji znaju put i nosače za prtljag, a kad sam
nosio šator, dva fotografska aparata, herbar, apoteku, zimske ogrtače i mnoge
konzerve, trebala su mi dva tovarna konja za prtljag. Ako smo išli kudgod gde
konji ne mogu proći, poslali smo konje obilaznim putem da nas dočekaju na mestu
gde ćemo noćiti. Spavali smo u kući, u stanu, pod šatorom, na senu, pored stene, na
travi, a jedared i na kamenju.
Izbegavao sam opasna mesta! Vrlo retko sam išao onamo gde se može
strmoglaviti, samo jedared na Prenju i na Triglavu; ali sam više puta bio na mestu
gde odvaljen kamen sa stene može ubiti. Na jednom mestu u Biokovu ubio je
odvaljen kamen jednu devojku dva dana pre nas. Na Bioču kod Jaramaza ubio je
kamen kozu blizu stana, baš kada smo tu noćili. U Prenju 1909. pod Lupoglavom
zašli smo u krš gde su se odvaljivale stene i jedva smo se iskobeljali. Na vrhove
sam se penjao uvek sa najlakše strane.
Moj rad na unapre enju planinarstva

11
Bosanskoj vladi napisao sam 1906-1908. god. članke o putovanju po
Prenju i Čvrsnici i dao vrlo lepe slike za Bošnjak kalendar. Za to sam dva leta
dobio kartu da mogu na bosanskim železnicama putovati prvom klasom sasvim
besplatno. O putu na Biokovo napisao sam članak za list Prirodu u Zagrebu. O
planinarenju po Velebitu i uopšte izašlo je više mojih članaka u Hrvatskom
planinaru. Na poziv gosp. Vase Stajića napisao sam
1923. raspravu aci planinari. Za Lički kalendar 1937. napisao sam članak o
stočarstvu na Velebitu i u Lici i priložio slike.
Moji najlepši doživljaji
su kad na em nešto novo, lepo, što još niko nije video pa slikam i sliku dam
stručnjaku koji mi prizna da moj rad ima i naučne vrednosti; ili kad me kogod
odlikuje time što mi pošalje knjigu sa mojim slikama kao na pr. 1905.
Jugoslovenska akademija Zbornik za narodni život i običaje. 1906. dr Havas:
Dalmacija. 1908. Vende Aladar: Bacs Bodrog varmegye. 1938. Ma arska
akademija nauka knjigu dr Degen: Flora Velebitica sa mojim slikama. Kad Srpsko
geografsko društvo priredi izložbu mojih slika. Kad debatujem sa prof. Cvijićem o
škrapama pa me nagovori da napišem članak o škrapama i ilustrujem pa on to u
Glasniku štampa itd.
Moji najteži doživljaji su kad neko na putu strada. 1907. u srednjem
Velebitu jedan čoban je pao strmoglavice, razbio glavu i ležao u nesvesti pa su me
molili da mu pomognem. Kost na glavi mu nije pukla, samo koža na temenu, a pod
kožom je bilo zemlje, suva lišća, trave i mravi, pa sam mu ja to oprao, sastrugao
nožem i očistio, ali nisam mogao zašiti, jer je bilo inficirano. Ocu kažem da ga nosi
u Zadar u bolnicu. Kada sam 1926. opet tuda naišao raspitao sam se i doznao da se
izlečio i da je živ. 1908. god išao sam sa dva druga i tri nosača stramputicom na
severni Prenj. Kada smo bili u pola strane morali smo silaziti dole da slikam mladu
bukovu šumu koju je ledena usov (lavina) povalila i ogulila. Kad smo se vratili i
došli i seli

12
Simonovićeva stapina u Velebitu
(1929. god. bezimeni vrh u Velebitu u znak zahvalnosti za doprinos istraživanju
Velebita prozvan njegovim imenom)
izme u dva severna vrha, jedan moj saputnik bled kao krpa zastane pa povikne:
“Doktore! Ne mogu dalje, umreću, spasavaj ako možeš!”. Odmah je morao sesti pa
se od coffeina i digalena oporavilo srce, ali dalje nismo smeli ići. Morali smo tu
prenoćiti u visini od 1800 m na velikom vetru u jednoj vrtači punoj snega, a niko
nije imao ogrtača. Turci naseku mnogo suve krekovine i nalože golemu vatru.
Večerali smo hleba i tvrdih jaja i svi su spavali sedeći kraj vatre, a ja ni trenuo
nisam nego sam celu noć kuvao sa snegom kavu pa smo posle svake kave okrenuli
drugu stranu prema vatri. Čim je svanulo si emo u Lučine gde nas je čekao veliki
prtljag, pa pij vruća mleka, i peci jagnje na ražnju! God. 1909. pokisli smo grozno
na Velebitu pa smo sišli u Ravni Dabar i tamo smo presvukli suve košulje i sušili se
i grejali se do ponoći. God. 1912. izradio sam i oprao u Ilidži 24 ploče, divne
snimke sa Velebita, pa kad sam ih poneo da se suše, pokliznem, padnem i sve
snimke do jedne razbijem. God. 1930. kad smo išli u Pišče pred Durmitorom,
jednom konju odroni se zemlja pod nogom i tri puta se prevrne dok se na jednom
jasenovom panju ne zaustavi. Konju su bila le a dole, a noge gore pa nije mogao
da ustane, a od straha drhtao je kao prut, morali smo ga rastovariti pa dizati. God.
1932. pokvarili smo na Velebitu od mleka i vode svi želudac tako da smo morali
slati u primorje da nam donesu 10 litara vina. Veće nesreće inače nije bilo.

13
Vasa Stajić
MOJE PLANINARENJE
Vrlo rado se odazivam pozivu ovog uredništva (Vesnik br.1-7/38), da
govorim o svom planinarenju, iako ovo neće biti vesela neka istorija. Ovo je meni
dobrodošla prilika da ispravim jednu netačnost za koju ne mogu da primim
odgovornost. U Narodnoj enciklopediji se kaže da sam ja “začeo i organizovao
fruškogorsku turistiku", a u Spomenici kojom su ovih dana prijatelji pozdravili
moju šezdesetogodišnjicu samo što se izričito ne potvr uju gornje reči, jer se kaže
da meni pripada glavna zasluga što je 1924. godine došlo i do organizovanja
turističkog pokreta u Fruškoj gori i Vojvodini.
Znam, ljudi smo, i u jubilarnom raspoloženju možemo podneti i malo više
tamjana nego što smo, strogo i pravedno mereno, zaslužili. Zato, neću ovde ni dati
neki zvaničan demanti, nego ću novim naraštajima pripovedati dosta neveselu
istoriju naše mladosti i njen toliko negativan stav prema planini i planinarenju.
I
Rekao bi čovek, za moj odnos prema planini morala je osobito povoljna
biti tvrdoglava moja odluka da školovanje ne nastavim u Kikindi, gde mi je udova
mati živela kod svoje braće, nego da do em u Karlovce, gde ću prvi put ugledati
planine i visove više nego što su humke na terenu Mokrina i Kikinde Blizanice ili i
sama Kin a. Došao sam u Brankove Karlovce, a i nepismeni moji rodaci su znali
napamet Brankovu želju, pa su izlazili na Stražilovo da je vide ostvarenu. Brankovi
stihovi, pravilno shvaćeni bar od jednog profesora, trebali su od nas stvoriti
planinare. To se, medutim, nije desilo ni sa mnom, niti i sa jednim mojim
saučenikom, starijim ili mla im. Niko od nas nije 30, 20 pa ni 10 puta godišnje
izašao u Frušku, i niko nije išao do njena venca, pa da se isti dan vrati; kroz Frušku
se išlo u Neradin, u Irig; išlo se roditeljima, ili školskom drugu u goste; išlo se
preko planine koja se isprečila izmedu nas i mete naše, a nije se išlo radi planine. U
dušama gimnazista nesmetano je dremalo uverenje: dosta je jedanput godišnje izaći
na Stražilovo, a jedanput otići čak do Vrdnika-Ravanice.
A Branko, a njegovi planinarski stihovi?
Nama je srpski jezik predavao čovek zaslužan, koji je uveo Vukov
pravopis (i južno narečje) u karlovačku gimnaziju. Njega su Brankove reči "šeta ja
po gore" interesovale kao slučaj, u kom je Branko upotrebio arhaični oblik
resavskog ili kosovopoljskog dijalekta, a ne kao poziv u planinu. Brankov poziv
niko nije čuo, ni botaničar, ni zoolog; a geolog nam je pokazivao drvene modele
kristala; nije nas vodio u Frušku onako, kako je Šandor V. Popović d-ra
Simonovića. Mapu Fruške gore nam niko nije pokazao, niko se nije preda mnom

14
pohvalio da je bio na Crvenom čotu, niko nije spomenuo Crni čot, Vilin kamen,
Vilinu vodicu, niti se ko pohvalio da poznaje venac Fruške od Vel. Remete do
Privine glave. Posle godišnjeg izleta u Vrdnik dugo se pripovedalo kako smo bili
izgubili put u planini, ali smo bili zadovoljni što iz toga ipak nije nastala nikakva
nesreća.
Tako sam proveo sedam godina u potkrilju Fruške, a nisam postao
planinar ni ja, niti ikoji od saučenika. Zato i kad sam promenio okvir života, pa
kroz Gorski Kotar stigao pod Velebit, izlazio sam u večernje šetnje na Nehaj i peo
se na podgorje Velebita, ali do Vratnika a još manje do Plitvica nisam stigao. Iz
Pešte izlazio sam u budimska brda onoliko koliko su 1847. izlazili Miletić i Jovan
ordević. Na Švabenberg se nisam popeo, pa ni na Adlersberg, na kom su studenti
pre sto godina za pesnika krunisali Simu Milutinovića. Prošao sam i kroz Pariz,
proveo mesec dana u Firenci, stigao u Leipzig, a nisam postao planinar. Iz
Leipziga, svaki dan nedelje sam izlazio u okolinu, pešačio i prelazio po 20-30
kilometara dnevno, ali je to bila šetnja po ravnici, po onom vrtu Saksonske, kakav
je oko Leipziga, a nije bilo planinarenja. Zato, i kad sam stigao u Pakrac, i više
hodio po Psunju, na Omanovac se nisam popeo.
II
Neka vrsta planinarenja nastala je godine 1905. u Pljevljima. Za moja pluća,
Pljevaljsko polje (850 m nad morem) kao da je bilo previsoko, a ja sam zimu 1904-
05. uglavnom bolovao. Ali, krajem februara sam se počeo bolje osećati; u želji da
poznam onaj narod, i onaj kraj čiji značaj za naše nacionalno pitanje je tada Cvijić
jako naglašavao, pošao sam u okolinu: najpre do Trlice, pa na Miletino brdo, pa na
Kraljevu goru. Ne obzirući se na austrijski konzulat i garnizon, ni na Sulejman-
pašu i tursku mu vojsku, obilazio sam srpska sela, noćivao kod dobrih Srba,
kazujući im dobre vesti o Srbiji i njenu spremanju za oslobo enje i ujedinjenje svih
Srba. Moji su se izleti dopali i nekim učenicima, najviše Crnogorcima, od kojih je
Tripko Žugić, danas advokat u Beogradu. Pošli su i oni sa mnom, tvrdeći da u
planini od mene više nauče nego li na času.
Da li smo tada već bili pravi planinari?
Pravi planinari nismo bili. Nismo bili planinarski obučeni; nismo imali
nikakva turistička znanja, niko nam nije ni spomenuo turistički korak ili
planinarsku higijenu; i nismo tražili samo planinu, nego uvek i još nešto. Sa Glišom
Elezovićem sam se popeo na vrh Ljubišnje (2239 m nad morem), ali samo zato što
je tuda vodio put u Bobovo, gde smo imali prijatelja uricu Bojovića, od koga smo
hteli doznati: koliko je ozbiljan ustanak Srba sa desne strane reke Tare. Otud, kad
sam se u leto 1905. našao pod Durmitorom, mene ništa nije zvalo da se penjem do
Ćirove pećine; otud, kad sam isto leto prelazio Komove, bio sam na Belim vodama,
ali na najviše visove nisam išao:

15
Vasa Stajić
(1877-1947)
na njima nije bio nikakav urica Bojović, ni Lazar Sočica, s kojim bih želeo
razgovarati. I kad sam istog leta bio na sve gotov, samo da bih se od Berana vratio
u Pljevlja preko Bijelog Polja, ni to nisam činio kao turista, nego zato što sam na
austrijskoj specijalnoj karti video oko Bijela Polja belu prazninu. Što je za Austriju
terra incognita, mislio sam, neka ne bude i za Srbiju.
Tako i kad sam u leto 1906. preko Metaljke na Foču, preko Gatačkag
Polja i Čemerna izašao na Jadran, pa pešačio našom obalom do Bojane, sve je to
imalo još jedan zadatak: da nostrifikujem svoju kulturu, da poznam pomorske i
zagorske zemlje Nemanjića, privredni i uopšte kulturni njihov život; i na Lovćen
sam se peo samo zbog Njegoša. Svejedno, ja sam za te dve godine pešice prošao
mnoge hiljade kilometara, i prešao mnoge visove, odmarao se kraj mnogih izvora, i
više noći proveo u planini, pod savardakom ili pod šumskim drvećem, slušajući svu
noć zloslutno jaukanje ćuka.
III
U Somboru, kamo sam stigao 1907, trebao sam poznati prava planinara,
valjda najboljeg planinara kod Srba, d-ra Radu Simonovića, i trebao sam sa njim
ići po Velebitu. Poznao sam ga, i mnogo smo prijateljski razgovarali, o etnografiji i
geografiji, ali na Velebit nisam pošao. Jugoslovenska misao je od mene drugo
trazila. Hteo sam autopsijom da poznam naše granice prema Nemcima i prema
Italijanima. Leto 1908, 1909 i 1910 bilo je tome posvećeno. Pešačio sam po
Sloveniji, duž Soče i po Istri. Peo se i na Triglav, ali samo do Kredarice i do
Vodnikove kuće, pohodio Prešernovu kuću u Vrbi i grob mu u Kranju sve to kao
divlji turista, sam kao kurjak. Iz Vuzenica sam, preko Pohorja, prešao u
Slovengradec, o kom sam tada zabeležio da je lucus a non lucendo, iako sam odseo

16
u Narodnom domu, a onda preko Velenja i Žalca, duž rečice Pake, pešačio krajem
koji mi se osobito dopao. U svoju sam beležnicu 1908. upisao da mi se Velenje
učinilo najprijatnije letovalište, ni ne sluteći da ću, trideset godina kasnije, toliko
puta letovati u njegovoj blizini, u Topolšici.
I ovoga puta, više sam tražio čoveka, nego planinske visove, pohodio
škole u kojima su, sve na nemačkom jeziku, učila deca Slovenaca, interesovao se o
opštinama i čija je većina u njima; u Celju čitao Deutsche Wacht, uplašila me onde
Deutsches Haus; zabeležio da je u Celju jedno nemačko imanje prešlo u slovenačke
ruke, i tugovanku nemačkog lista kako Nemci iz inozemstva, valjda iz Reicha, ne
primaju nikakvu pomoć za borbu s nadmoćnim protivnikom koji je snabdeven
bogatim novčanim sretstvima. I žurio sam u Ljubljanu, da se onde upoznam sa G.
Rastom Pustoslemšekom, da radim u njenim bibliotekama, da nabavim slovenačku
literaturu.
IV
Potom poduža pauza, sve do proleća 1923. Tada sam, sa svojim
učenicima iz Novog Sada počeo svakog praznika izlaziti u Frušku goru. O Uskrsu
1923. išao sam sa Srpskim planinarskim društvom iz Beograda na Rudnik i na
Ostrovicu, a o Duhovima na Rtanj. Vo a nam je bio dr Dušan Spirta-Mitrović,
glavni moj učitelj u planinarenju. Ipak, glavno je bilo redovno izletanje u Frušku
goru, koju smo tada poznali celu, od Krušedola do Privine glave i Šida.
Bile su tada u Novom Sadu dve grupe fruškogorskih planinara. Jednu,
gra ansku, vodio je dr Pavlas, a drugu, ačku sam ja vodio. Prijatelj Gaja Gračanin
je posredovao izme u dve grupe.
D-r Spirta-Mitrović je predložio da se organizujemo kao novosadska
filijala Srpskog planinarskog društva. Ja sam pristajao uz njegov predlog, ali je
gra anska grupa valjda mislila da će ime Srpskog planinskog društva u Novom
Sadu izazvati i druge nacionalne grupe da se posebno organizuju,pa bi to već u
početku rascepkalo mlad jedan pokret. Uvideo sam da imaju pravo, a i sam sam bio
protivan obeležavanju planine nacionalnim imenom, te smo se organizovali pod
našim dragim imenom Fruška gora.
Tako sam, pre nego što sam ostario, ipak nekih pet godina bio pravi
planinar, peo se i do Aljaževa stolpa na Triglavu, i do Ljubotena na Šar-planini,
sudelovao u obrazovanju Saveza planinarskih društava Kraljevine Jugoslavije, pa
čak i Asocijacije slovenskih planinskih društava.
Godine 1931. došla je bolest koja mi je zabranila i uživanje mora i
pešačenje po planini, dve velike moje ljubavi. Ali još uvek, svakako za
nevolju (“za nevolju dok ne nadem bolju" kaže šalajska pesma), ja sam skoro
zvanični pisac fruškogorske turistike, o njoj i pišem i predajem.

17
Petar De anski
O PLANINARSTVU PRE PRVOG SVETSKOG RATA
Prvi planinar u Novom Sadu bio je dr Dušan Spirta, zubni lekar, sa kojim
sam se upoznao 1910. godine i otada stalno išao s njim na izlete po Fruškoj gori. S
početka bili smo sami, a kasnije se uključio ura V. Jovanović, činovnik
Centralnog kreditnog zavoda, zatim V. Sr anov, bibliotekar Matice srpske, Nikola
Antolković, knjigovo a knjižare “Natošević”, Žarko Slepčević, činovnik
osiguravajućeg društva “Dobrotvor”, Aleksandar Petrović, Bogdan Bojkić, ura
Vukadinović - Bata, svi činovnici centralnog kreditnog zavoda, Ivan Radanov,
dentista, dr Radivoj Kalenić, zubni lekar, Stevan Mirilovac, trgovac, dr Ivan
Kobal, direktor zadružne banke, i dr. Ovom našem muškom društvu priključile su
se i žene: Ruža, supruga dr D. Spirte, Zora, supruga dr R. Kalenića, Blanka,
supruga pisca ovih redova, Aglaja i Mirka Milisavljević, činovnice centralnog
kreditnog zavoda, Bosiljka Brzakova, blagajnica knjižare “Natošević” i dr.
Sve su to bili planinari pre I svetskog rata. Kako u ono vreme nije bilo
autobusa, kamiona, kao ni drugih prevoznih srestava, izlete smo obavljali pešice.
Svrha našeg planinarenja bila je da pored uživanja u lepotama Fruške gore,
upoznamo i sve njene objekte, kao što su: manastiri, razne ruševine, potoci, izvori i
naselja u kojima žive Sremci. Obišli smo sve obližnje manastire u kojima smo
pored dragocene i bogate riznice videli i druge interesantnosti. Tako smo u
manastiru Krušedolu videli krevet Kralja M. Obrenovića i celo dvorsko posu e. U
manastiru Ravanica videli smo kovčeg sa odrom - plaštom cara Lazara. Obišli smo
sem gornjh manastira još i manastire: Beočin, Malu i Veliku Remetu, oba
manastira Hopovo, Bešenovo, Rakovac i Grgeteg. Poha ali smo i razne ruševine
kao na primer: Vrdničku kulu, Ledinačku kulu, “Crkvicu” u rakovačkoj šumi u
kojoj je još onda bio sačuvan natpis užljebljen u bregu 1747. godine:
“Vražd i nemir to je život grada,
a tišina i mir u pustinji vlada”
sa potpisom: jeromohah rakovački Stefan Parivodski.
Posećivali smo stari spomenik Branka Radičevića na Stražilovu,
“Vezirac” kod Bukovca i drugi.
U letnjim danima našeg planinarenja zabavljali smo se ispitivanjem i prikupljanjem
raznih biljaka. Učitelj po tom pitanju bio nam je dr Spirta. On je znao opisati
svaku gljivu i biljku i tumačiti kakve su koristi od njene upotrebe.
Od izvora poha ali smo: Hajdučki izvor, Starčev izvor, Kalinov izvor,
Sedam izvora, Hladnu vodu, Dobru vodu, Parin izvor, Izvor ispod bukve, Vilinu

18
vodu, Kalu ericu i druge.
Sa ovih izleta vraćali smo se svojim kućama svagda sa pesmom i iskićeni
raznim poljskim cvećem, pa smo skretali pažnju stanovnika onih mesta kroz koja
smo prolazili, jer je u to vreme planinarenje za te ljude bilo neobično i čudnovato.
U zimskim danima bavili smo se sankanjem i smučanjem. Za sankanje
nam je najpogodniji bio put od Banstola do karlovačkog mosta, a za smučanje
“Kruša” (na ovom mestu je sada podignuto naselje Ledinci-Novi). Kako u to
vreme nije bilo drugih planinara sem nas, nismo se ni sa kim sretali u šumi, sem
ponekad sa ponekim prolaznikom, seljakom, od koga smo mogli čuti kako se koje
brdo zove, kuda koji put vodi, gde se koji izvor nalazi itd.
Naš vo a dr D. Spirta vodio je o svim našim izletima dnevnik, u koji je
beležio imena učesnika, vremenske prilike, razna zapažanja, pre enu kilometražu,
itd. Taj svoj dnevnik čitao nam je, s vremena na vreme, dok smo u debelom hladu
leškarili, a mi smo ga rado slušali i stavljali svoje, obično šaljive primedbe.
U proleće 1914. godine dr. D. Spirta morao je otići u Vrnjačku Banju radi
lečenja. Njegovim odlaskom prestalo je i redovno planinarenje. Jedan po jedan je
izostao, pa sam naposletku ostao ja sam.
Tako sam 28. juna 1914. god. vraćajući se sam sa izleta, hteo kao i obično
preći preko željezničkog mosta koji spaja N. Sad sa Petrovaradinom. Na ulazu
zadrža me jedan vojnik i zatraži legitimaciju. Ovo me jako iznenadilo pošto se u
ono vreme niotkoga nije tražila legitimacija. Kad rekoh vojniku da legitimaciju
nemam , zadovoljio se sa zapisom moga imena i adrese, zatim me zapitao otkuda
idem, šta sam u šumi radio i šta imam u ruksaku. Pretresao me je skroz i najzad
pustio da pre em preko pontonskog mosta. Kad sam prešao u N.Sad doznao sam
da je izvršen atentat u Sarajevu na austrijskog prestolonaslednika Ferdinanda, te mi
je odmah bilo jasno to moje legitimisanje, a uskoro je došlo i do posledica: bio sam
pozvan na saslušanje u “Grencpoliciju”. Tu sam bio ispitivan sa kim sam išao u
Frušku goru, šta smo radili i zašto smo beležili pojedina stabla sa krstom. (Ovo me
je pitanje naročito iznenadilo i zaplašilo). Na svako pitanje sam odgovorio, a
beleženje sa krstom bila je naša markacija. “Ne”, vele “Vi ste beležili ta stabla radi
orijentacije Srbijancima”. Posle saslušanja pušten sam kući.
Tako je prva etapa našeg planinarenja po Fruškoj gori, izbijanjem Prvog
svetskog rata, bila završena.

19
Dr Dušan Spirta - Mitrović Petar De anski
(1876-1930) (1881-1971)
Jovan Grossinger Kosta Kapamadžija
(1864-1952)

20
Dr Milan S. Breberina
PLANINARSKO DRUŠTVO "FRUŠKA GORA" U NOVOM SADU
I
Po završetku I svetskog rata planinarski pokret u Novom Sadu i takav
kakav je bio, neorganizovan i zasnovan na ljubavi prema Fruškoj gori pojedinih
gra ana i njihovim spontanim odlascima u prirodu, bio je iz više razloga paralisan.
Pre svega, Fruška gora nije bila bezbedna zbog pojave razbojničkih bandi,
ostataka tzv. zelenog kadra. Zeleni kadar, odnosno kako-tako organizovane grupe
vojnih begunaca, u Sremu se pojavio još septembra 1917. godine, i to u donjem
Sremu u selima Surčinu i Kupinovu, da bi se kasnije proširio na ceo Srem, a
najviše na Frušku goru, gde je, prema nekim podacima, bilo čak oko 5 000
zelenokadrovaca sredinom 1918. godine. Još u vreme rata ovi ljudi su vršili čitav
niz razbojničko-pljačkaških poduhvata po fruškogorskim putevima i naseljima, da
bi ta aktivnost doživela kulminaciju septembra i oktobra meseca 1918. godine.
Demoralisana austrougarska vojska u povlačenju više nije bila u stanju da
kontroliše situaciju, a novoformirane vlasti se, još uvek, nisu snalazile. Tako je
krajem oktobra napadnuta čak i kasarna u samom Novom Sadu. Na Selištu, danas
često posećenom mestu od strane fruškogorskih planinara, iznad sela Bukovca kod
Petrovaradina, boravilo je u to doba 25 naoružanih i dobro organizovanih
zelenokadrovaca pod vo stvom Milivoja Debeljačkog. Oni su bili i veseljaci, pa su
nabavili kazan i pekli rakiju. I u okolini drugih fruškogorskih sela je bilo ovakvih
grupa, naročito iznad Sremske Kamenice, gde je bilo i Novosa ana. Ostacima ovih
dezerterskih grupa se osladio pljačkaški život, pa se i u 1919. godinu ušlo sa
opasnošću u kretanju Fruškom gorom, odnosno nemogućnošću bavljenja
planinarenjem.
Poslednji fruškogorski razbojnik je ubijen od strane žandara u proleće 1919.
godine (u blizini Stražilova), pa su novosadski planinari svoj prvi posleratni izlet u
Frušku goru upriličili 8. juna 1919. godine, a prisutni su bili dr Dušan Spirta, ura
Jovanović i Petar De anski sa svojim sinom Nikolom. Me utim, već sledeće
godine dr Dušan Spirta prelazi da živi u Beograd i planinarski pokret, čiji je
"spiritus movens" on bio, u Novom Sadu biva zatomljen. Tome je doprinela i
činjenica da su neki od najaktivnijih predratnih planinara stradali u ratu (npr.
Vojin-Voša Sr anov je poginuo kao rezervni oficir austrijske vojske na
italijanskom frontu).
U takvoj situaciji Petar De anski, kao jedan od najoduševljenijih
sledbenika dr Dušana Spirte, započinje svojevrsnu agitaciju i animaciju svojih
prijatelja, drugova i poznanika za planinarenje. Prvi mu se priključio Kosta
Kapamadžija, zamenik direktora Narodne banke, zatim advokati dr Ignjat Pavlas,
dr Milorad Popov i dr Kosta Majinski, lekari dr Sima Aleksić, dr Nikola Vučković
(stomatolog) i dr Miloš Ćirić, činovnici ura V. Jovanović (bio u grupi planinara
sa dr D. Spirtom još pre I svetskog rata), Leša Petrović, Mladen Stanojević i Gaja

21
Gračanin, inženjeri uka Mihajlović i Kamenko Ćirić, sudski pripravnik Stevan
Ćirić i drugi. Nešto kasnije se priključuje još veći broj Novosa ana, me u kojima
su bili i: penzionisani general Jovan Nikić, činovnik Fedor Georgijević, advokat dr
Raduško Ilijć, apotekar Jovan Grosinger, trgovac Rudolf Sajdl, profesor Vasa
Stajić, trgovac - kasnije činovnik Josif Pakvor, učenik Dragutin Koler, ing.Juraj
Gasparini načelnik Tehničke uprave Dunavske banovine, sudije dr Vladimir
Belajčić i Pavle Klinovski, trgovci Lazar i Paja Mirosavljević i mnogi drugi. Ovom
društvu su se priključile i pripadnice lepšeg pola, mahom supruge navedenih
planinara, ali i druge: Olga Davidovac, Ankica ukić, Katica Košutić, An a
Kujović, Irina Dimšić, Mara i Isidora Nikolić, Bojana Francuz, Bela Jakovljević,
Ana Bošan, Mara Olćan, Ljubica Eškićević i mnoge druge. Svi ovi planinari, kako
je u svojim uspomenama zabeležio Petar De anski, bili su raznih profesija
(advokati, lekari, trgovci, zanatlije, činovnici, radnici, penzioneri, aci), a
učestvovali su na izletima s vremena na vreme. Me utim, iz te velike grupe
prijatelja prirode, vremenom je stasalo jezgro organizovanog planinarskog pokreta
ne samo Novog Sada, već i cele Vojvodine.
Kao što je u prethodnom poglavlju već rečeno, iz Beograda je stigla
inicijativa (pod uticajem dr Dušana Spirte), da se u Novom Sadu formira
podružnica beogradskog Srpskog planinarskog društva (SPD). Ova inicijativa je i
ostvarena 13. maja 1923. godine na Iriškom vencu tokom dogovorenog susreta
planinara Beograda i Novog Sada, ali se rodilo mrtvoro enče. Naime, postojala je
realna opasnost da će sam naziv Srpsko planinarsko društvo, u mešovitoj
nacionalnoj sredini, kakav je tada Novi Sad bio još više nego danas, izazvati
formiranje i drugih planinarskih društava na nacionalnoj osnovi (nemačko,
ma arsko, jevrejsko itd.). Većina novosadskih planinara je bila za neko neutralno
ime, tipa "turističko" ili "planinsko" društvo, sa čime se, izgleda, nije slagao Vasa
Stajić (mada je svoje neslaganje, kasnije, negirao), koji je i izabran za predsednika
novosadske sekcije SPD. Stoga novosadski ogranak beogradskog Društva, u stvari,
nije nikada ni zaživeo, što se može videti iz sačuvanih zapisnika sa sednica
Upravnog odbora Srpskog planinarskog društva. Tako npr. na sednici od 3.
decembra 1923. dr Dušan Spirta iznosi, da "postoji u Novom Sadu spor izme u
Pavlasa i Stajića. Rešava se da se ima napisati obojici i tražiti izmirenje spora". Na
sednici Upravnog odbora SPD, održanoj u stanu dr Dušana Spirte u Beogradu 26.
februara 1924. godine, konstatuje se: "Pošto sekcija u Novom Sadu ne pokazuje
nikakvih znakova života, rešava se, da se ima rešiti pitanje novosadske sekcije
prilikom izleta u Frušku goru-Novi Sad". Ipak, ovaj spor izme u novosadskih
planinara i Vase Stajića nije ostavio posledice i Vasa Stajić je do kraja ostao veran
ne samo planinarskom pokretu već i novoformiranom planinarskom društvu
"Fruška gora".
Konstatacija da "sekcija u Novom Sadu ne pokazuje nikakvih znakova
života" bila je samo delimično tačna. Sekcija, stvarno, nije bila aktivna, ali
planinari Novog Sada su bili i te kako aktivni i redovno su odlazili u Frušku goru.
Tako postoji sačuvan jedan zapis, reklo bi se Vase Stajića, u kojem se kaže "godine

22
1923. sunčali smo se 1. decembra na Kraljevoj stolici; jedna fotografija pokazuje
nam grupu izletnika golih do pojasa". S druge strane, dr Dušan Spirta, kao
dokazani planinar-idealista, očigledno, nije imao nikakvih hegemonističkih težnji,
ne samo zbog toga što su ga, prema uspomenama njegovih savremenika, krasile
najlepše ljudske osobine i izuzetna povučenost i skromnost, već i prema sačuvanim
nekim njegovim dopisima Vasi Stajiću iz kojih proizlazi da su njegove namere u
vezi sa osnivanjem i radom novosadske sekcije SPD bile krajnje plemenite i vezane
za njegov afinitet prema Novom Sadu, a bez ikakvih političkih primisli. O tome
svedoči, izme u ostalog, i njegova dopisnica upućena iz Beograda Vasi Stajiću
13.VIII 1924. godine - "U subotu 16. o.m. železnicom ćemo do Vrdnika i otud po
mesečini na Venac, gde ćemo prenoćiti, ako bude lepo pod vedrim nebom. U
nedelju ćemo Vencem do Stražilova i otud u Karlovce, da hvatamo u 5, 31 voz za
Beograd. Molio bih Vas lepo da izvestite Novosa ane o tome i da ih pozovete, da u
što većem broju do u na taj bratski sastanak, da se vidimo i prebrojimo, a trebalo
bi jednom i nastaviti novosadsku sekciju".
Ipak, osnovano se može pretpostaviti, da je razlog za odbijanje
"beogradske inicijative" bila i želja Novosa ana, da imaju svoje, samostalno,
planinarsko društvo, a ne da budu ispostava beogradskih planinara. Uostalom,
poznato je, da se baš u to vreme, sredinom 1923. godine, u SPD vodila velika
diskusija o načinu rada i finansiranja planinarskog pokreta. Dr D. Spirta, inače
blagajnik Društva, i A. Ristić predlagali su da se sekcijama u unutrašnjosti dozvoli
veća samostalnost i odobri jedna trećina članskih uloga za materijalno
potkrepljenje rada.
Pobedila je, me utim, struja na čijem čelu su bili potpredsednik, kasnije
predsednik SPD Stanoje Nedeljković i sekretar B.Marković, koja je insistirala na
potpunoj centralizaciji finansijskog poslovanja, a da podružnice u unutrašnjosti
budu praktično "pomoćna snaga za izlete u njihov kraj". Ovakvi stavovi, svakako,
nisu mogli da privuku Novosa ane, organizovanje prenoćišta i ishrane kada
članstvo iz Beograda dolazi na već su ih, štaviše, odbili i naveli da razmišljaju o
sopstvenom planinarskom društvu, koje bi bilo ustanovljeno na drugačiji način od
beogradskog.
Ponukani, stoga, inicijativom iz Beograda, novosadski planinari na
brojnim izletima diskutuju o mogućem vidu samostalnog organizovanja
planinarstva u Novom Sadu. Definitivna odluka o osnivanju društva pala je na
Masnoj ćupi, mestu kod istoimenog fruškogorskog izvora u blizini sela Bukovca,
šestog maja 1924. godine. Prisutni su bili, kako je zabeležio Petar De anski,
sledeći planinari: dr Ignjat Pavlas, ing. uka Mihajlović, Mladen Stanojević, Petar
De anski, Kosta Kapamadžija, dr Milorad Popov, dr Kosta Majinski, Leša
Petrović, ura V.Jovanović, dr Sima Aleksić, dr Miloš Ćirić, dr Nikola Vučković i
Gaja Gračanin.
O načinu razmišljanja tadašnjih naših kolega planinara i razlozima koji su ih
rukovodili za osnivanje sopstvenog planinarskog društva ostavio je zabeleške Petar
De anski i vredi se potsetiti ovih neumrlih, izvornih ideja i principa novosadskih

23
planinara :"...planinarstvo nije samo lična pasija i razonoda, već ono ima i svoj
socijalni, higijenski i kulturni značaj...Prava vrednost planinarenja i jeste u tome da
čoveku omili lepote prirode, ojača telo, umiri rastrzane živce i osveži životnu
radost...Me utim, u planinu ne smemo unositi politiku i polemiku, priroda ne
poznaje i ne priznaje ni verske, ni socijalne, ni političke, ni nacionalne razlike
me u položaj, u prirodi, u planini svi su ljudi jednaki, ravnopravni. Cilj planinara
je: da omladinu i druge navikava na život, rad u planinama, da vaspitava osobine
kao što su: druželjublje, skromnost, upornost, prisebnost, umešnost, snalažljivost,
spremnost, otpornost i izdržljivost... Da bi se u svemu ovome i drugi mogli
osvedočiti i u tome uživati, odlučili smo, da osnujemo svoje planinarsko društvo,
da u članstvo može da stupi svako moralno lice bez obzira na pol, zanimanje, veru,
narodnost i političko opredeljenje, samo ako uživa gra anska prava. Ali, da
planinar bude u pravom smislu planinar, mora biti uvek, pa i na izletu, skroman,
ljubazan, učtiv, predusretljiv i uvi avan. Ne sme nikada da bude ohol, tvrdoglav,
grub i neučtiv, jer priroda ne daje nikome pravo na neograničenu slobodu. Ono što
pristojnim i dobro vaspitanim ljudima nije dopušteno u gradu, nije dozvoljeno ni u
slobodnoj prirodi".
Dr Ignjat Pavlas Dr Milorad Popov
(1886 - 1942)
Ovakve zaključke su osnivači još na Masnoj ćupi zapečatili me usobnim
ljubljenjem i odmah, na licu mesta, izabrali privremenu upravu: predsednik dr
Ignjat Pavlas, a sekretari dr Nikola Vučković i Gaja Gračanin. Nastavili su da
održavaju "sednice" u šumi tokom izleta, sastavljajući pravila Društva. Pošto su
me u najaktivnijim planinarima bili ugledni pravnici - sudije i advokati, strogo je
vo eno računa o svakom detalju rada budućeg planinarskog društva.
Nakon odgovarajućih priprema, konačno je održana i Osnovna Glavna
Skupština 12. septembra 1924. godine u maloj sali Gradske kuće na Trgu slobode u

24
Novom Sadu. Prisutne su bile 24 osobe, a skup je otvorio advokat dr Ignjat Pavlas,
Potpisnici osnivačkih pravila Društva "Fruška gora"
24

25
vo a planinarskog pokreta, starešina novosadskih sokola i jedan od
najuglednijih
Novosa ana tog vremena, koji je za predsednika osnivačke skupštine
predložio najstarijeg prisutnog, penzionisanog generala Jovana Nikića. Pročitana
su i pretresena društvena pravila, koja je sastavio Gaja Gračanin. Dosta se
diskutovalo oko naziva Društva, jer su postojala dva predloga: "Fruška gora" (dr
Ignjat Pavlas) i "Planinsko društvo u Novom Sadu" (dr Nikola Vučković i Vasa
Stajić). Na kraju je doneta odluka da zvaničan naziv društva bude: Planinsko
društvo "Fruška gora" u Novom Sadu.
Prvi Upravni odbor Duštva je imao sledeći sastav:
Predsednik: Dr Ignjat Pavlas, advokat,
I potpredsednik: Dr Vladimir Belajčić, predsednik Okružnog
suda u Novom Sadu
II potpredsednik: Dr Milorad Popov, kraljevski javni beležnik,
I sekretar: Dr Nikola Vučković, zubni lekar,
II sekretar: Gaja I. Gračanin, činovnik finansijske
direkcije,
Blagajnik: Kosta Kapamadžija, zamenik direktora
Narodne banke u Novom Sadu,
Tehnički direktor: Ing. or e D. Mihajlović,
Nadzorni odbor: Jovan Grosinger (apotekar), Jovan Nikić i
Petar De anski
O osnivanju Društva "Fruška gora" postoji i trag sa sednice Upravnog odbora
Srpskog planinarskog društva u Beogradu, koja u zapisniku nije datirana, ali je
održana posle 4.IX 1924, gde, izme u ostalog, stoji: "G. Vasa Stajić javlja da se
novosadska grupa otcepila i obrazovala "Fruškogorsko planinarsko
društvo", motivišući potrebu otcepljenja plemenskim nazivom SPD". Tako je
osnovano prvo planinarsko društvo u Novom Sadu i Vojvodini, nukleus i matica
planinarskog pokreta i prethodnik današnjeg Planinarskog saveza Vojvodine.
II
Novosadski planinari su odmah ispoljili izuzetne organizacione
sposobnosti i široko razvili mnogostranu aktivnost, koju je teško i nabrojati. Rad na
podizanju planinarskih domova je bio izvanredno uspešan. Godine 1926. u Fruškoj
gori podignut je planinarski dom (dve kuće) na Zmajevcu, a sledeće godine na
Osovlju. Pre njih je u Srbiji podignut samo, od katranisanog kartona, planinarski
dom na Avali 1924. godine. Fruškogorski domovi su radili cele godine i nudili pun
pansion po popularnim cenama. Oba doma su uništena u II svetskom ratu, ali
novosadski planinari ih ponovo podižu nakon rata, na istim mestima. Krajem
1934. godine je izgra en, a početkom 1935. godine započeo sa radom Turistički
dom na Iriškom vencu, objekat hotelskog nivoa usluga sa centralnim grejanjem.

26
Dom na Zmajevcu
I ovaj objekat je uništen u II svetskom ratu. Na Iriškom vencu je podignuta
Izletnička stanica, na mestu gde se danas nalazi benzinska pumpa sa restoranom.
Domovi su podizani i van Fruške gore, pošto je Društvo, kao što će se iz kasnijeg
teksta videti, izvanredno razvilo svoju delatnost po Dunavskoj banovini, koja je
obuhvatala i dobar deo Šumadije, a i celoj tadašnjoj Jugoslaviji. Tako su podignuti
domovi na Bukulji, Rudniku i Mačkovom kamenu.
Ovde je interesantno da se napomene, da su novosadski planinari imali
potpuno drugačiji odnos prema svojim podružnicama u unutrašnjosti od
Dom na Osovlju

27
beogradskih planinarskih kolega. Naime, u finansiranju izgradnje planinarskih
domova na Bukulji, Rudniku i Mačkovom kamenu ulagani su svi prihodi
društvenih podružnica i povereništava iz okoline ovih mesta, dok je sama
Središnja uprava preduzela mere da ove fondove ojača dobijanjem dobrovoljnih
priloga i pomoći sa raznih strana, u čemu je imala uvek odličnog uspeha. Na taj
način lokalne podružnice društva "Fruška gora" ne samo da nisu materijalno
zloupotrebljene, već su, štaviše i stimulisane na kvalitetan rad.
Formiranje brojnih povereništava i podružnica širom Vojvodine, ali i
izvan nje, važan je i značajan uspeh u radu Planinskog društva "Fruška gora" u
Novom Sadu. Osnovano je preko 50 ovakvih "isturenih odeljenja", i to prvo u
Rumi 1925. godine, potom 1926. u Sremskim Karlovcima, godine 1927. u
Sremskoj Mitrovici, Subotici i Velikom Bečkereku (danas Zrenjanin), 1928. u
In iji i Somboru, 1931. u Kuli itd., tako da je praktično svako, iole značajnije,
mesto u Vojvodini, a često i manja sela, imalo svoju podružnicu. Od mesta izvan
Vojvodine, podružnice društva "Fruška gora " su osnovane u Gornjem Milanovcu,
Aran elovcu, Beogradu, Bijeljini, Vukovaru, Zvorniku, Iloku, Kragujevcu,
Krupnju, Loznici, Mladenovcu, Osijeku, Rudniku, Smederevu, Foči i Šapcu. Na taj
način je Društvo bilo omasovljeno i po broju članova bilo treće planinarsko društvo
Jugoslavije . Tako je broj članova Društva permanentno rastao, od prvobitna 24 na
Osnivačkoj skupštini 1924. godine, na 1775 članova 1930. godine, i 8 430 članova
1934. godine. Samo u Novom Sadu su na dan 31.XII 1935. godine bila 2373 člana.
Uoči II svetskog rata broj članova je nešto opao, tako da su 1940.godine bila
5123 člana. O značaju Društva "Fruška gora" reći će nam nešto više i sledeća
tabela, koja pokazuje broj članova i broj planinarskih domova svih planinarskih
društava Kraljevine Jugoslavije 1940. godine:
NAZIV DRUŠTVA BROJ
ČLANOVA
BROJ PLAN.
DOMOVA
Slovenačko planinsko društvo 10751 63
Hrvatsko planinarsko društvo 7449 41
Društvo "Fruška gora" Novi Sad 5123 6
Srpsko planinarsko društvo Beograd 2394 5
"Morava" Niš i "Južna Srbija" Skoplje 957 4
Društva u Bosni 1500 17
Ovi podaci nedvosmisleno govore o masovnosti, popularnosti i velikoj
aktivnosti društva "Fruška gora", pa se mirne duše mogu otkloniti primedbe
upućene ovom Društvu nakon II svetskog rata, da je bilo vo eno od ljudi "koji su
zauzimali neprijateljski stav prema radničkoj klasi i naprednoj omladini učaurivši
se u uske buržoaske, intelektualne krugove, me u ostalima je na čelu društva bio i
izdajnik i narodni neprijatelj Gaja Gračanin. To je bio uzrok, da i ova organizacija
nije postigla šireg zamaha u radništvu i omladini". Uostalom, u posleratnom

28
periodu, samo izme u 1961 i1966. bilo je više planinara u Vojvodini nego u doba
"Fruške gore", a u 1997. godini bilo ih je svega 2 502!
Središnja uprava Društva je rad podružnica podsticala i pažljivo pratila, aktivne i
uspešne pohvaljivala, a neaktivne kritikovala. Tako je npr.u izveštaju sa XII
redovne glavne skupštine Društva, održane 12.VII 1936. godine, istaknut uspešan
rad na mnogim korisnim akcijama podružnica u Sremskoj Kamenici, Beloj Crkvi,
Aran elovcu i Zvorniku, a kritikovana pasivnost podružnica u Irigu, Vrdniku,
Rudniku, Kragujevcu, Topoli i Vršcu. U uspešnom radu u povećanju članstva i
"aktivnom turizmu" istakle su se, tada, podružnice u Petrovgradu (danas
Zrenjanin), Kikindi, Starom Bečeju, Novom Vrbasu, Bačkoj Topoli, Senti,
Beočinu, Pančevu, Rumi i Tovariševu. Označavanje planinarskih puteva u Fruškoj
gori još je jedna od niza aktivnosti gde su Novosa ani imali velikog uspeha. Ovu
akciju je započeo tehnički direktor "Fruške gore" ing. or e - uka Mihajlović,
postavljanjem smerokaznih tabli, ali se taj način pokazao lošim jer su table često
uništavane od strane varvarski nastrojenih prolaznika (ni danas nije bolje stanje!).
Stoga je načelnik Turističke sekcije Josif Pakvor organizovao od 1930. godine
markiranje staza na klasičan način, bojenjem odgovarajućih oznaka po drveću duž
staze, pa je sredinom tridesetih godina bilo markirano oko 500 km planinarskih
staza u Fruškoj gori.
Markacije su bile specifične i različite od klasičnih, kružnih crveno-
Dom na Iriškom vencu
belih, koje su se koristile, a i danas se koriste, u Jugoslaviji. Radi se naime o
poprečnim obojenim trakama, gornja i donja bele a u sredini odgovarajuća boja.
Svaka staza ima svoju boju i na raskrsnicama planinarskih puteva. Praktično, nema
ni potrebe za postavljanjem smerokaznih tabli. Na taj način je Fruška gora postala
najbolje markirana planina u Srbiji i jedino se ona mogla meriti, u tom pogledu, sa

29
slovenčkim planinama.
Ovaj, u Jugoslaviji karakterističan način markiranja samo za Frušku goru,
novosadski planinari su zadržali i do danas, čak se i staze markiraju istim bojama
kao pre šezdesesetak godina, što je za svaku pohvalu. Godine 1931. Društvo
"Fruška gora" je izdalo planinarsku kartu Fruške gore u razmeri 1:75 000, što je još
više olakšalo orijentaciju planinara.
Izdavačka delatnost "Fruške gore" tako e je bila plodna. Sem navedene
karte Fruške gore, izdat je ogroman broj reklamno-propagandnih brošura, izdate su
knjige o Sremskim Karlovcima, monografija o reci Drini, bezbroj razglednica, a
izdavana su i dva časopisa, koji su, istini za volju, izlazili neredovno: "Putnik"
(1932-1940) i "Vesnik Planinarskog društva Fruška gora" (1931-1940). Urednik je
bio Gaja Gračanin.
Foto-sekcija "Fruške gore" je postigla značajne rezultate. Brojne
fotografije, koje su bile na visokom umetničkom nivou, objavljivane su i
prikazivane na različite načine - u turističkim časopisima, dnevnoj štampi i na
izložbama, kao i u vidu razglednica.. Celu kraljevsku zadužbinu na Oplencu je
fotografski obradio 1931. godine dr Milorad Popov i objavio uspelu brošuru sa
fotografijama Od 20-30.X 1933. je u okviru Novosadske
Dr Vladimir Belajčić Gaja Gračanin
smotre održana prva jugoslovenska izložba planinarske fotografije. Foto sekcija je
snimila i više filmova o različitim delovima Jugoslavije, a najuspeliji su bili filmovi
o splavarenju Drinom, ukupno tri filma, od kojih je najuspeliji onaj treći, snimljen
1939. godine, koji je, ujedno, prvi jugoslovenski film u boji. Na Svetskoj izložbi u
Parizu 1937. godine, kolekcija fotografija društva "Fruška gora" osvojila je prvo
mesto i dobila Veliku nagradu (Grand prix). Na fotografijama su bili isključivo
motivi sa Fruške gore.
Uticaj "Fruške gore" na razvoj turizma nije bio zanemarljiv. Ovome je
doprinela ključna činjenica da je Društvo bilo akcionar Turističkog preduzeća

30
"Putnik", najvećeg i najznačajnijeg takvog preduzeća u Jugoslaviji, te njegov
glavni i jedini zastupnik za Dunavsku banovinu. Dugogodišnji sekretar "Fruške
gore" Gaja Gračanin ubrzo po osnivanju Društva postao je direktor "Putnika" u
Novom Sadu, pa je i to bio jedan od bitnih činilaca u tesnoj saradnji ove dve
organizacije. Tako je "Fruška gora" obezbedila za svoje članove brojne povlastice
kod kupovine železničkih karata ("Putnik" je jedini bio ovlašćen da prodaje
železničke karte sem same Državne železnice), a uvedeni su i tzv. šetni vozovi
Novi Sad-Beočin (1.IV-30.XI) i Beograd-Vrdnik (1.V-30.IX), kao i šetni brodovi
Beograd - Novi sad - Ilok i Novi Sad - Vukovar.
Društvo "Fruška gora" je i pionir u splavarenju Drinom, koje su započeli u
leto 1934. godine, da bi kasnije svake godine organizovali po nekoliko takvih,
višednevnih (5 - 8 dana) izleta i to od Foče do Zvornika.
Rezultat ove uspele aktivnosti su i, već navedeni, monografija "Drina" prof. D. J.
Deroka i tri dokumentarna filma. Uprava "Fruške gore" je nastojala da stvori
podmladak i preko omladine razgrana društvenu delatnost, pa je organizovana i
Omladinska sekcija na čijem čelu je prvo bio Vasa Stajić, a docnije Branko Bajić,
advokatski pripravnik, inače član Komunističke partije i kasniji narodni heroj.
Stoga je Omladinska sekcija često služila i kao paravan za sastanke SKOJ-a,
organizujući masovne planinarske akcije, kao što su Prvi omladinski planinarski
dan na Stražilovu 25.VI 1939. i opšti omladinski logori u Fruškoj gori (prvi 15-
31.VIII 1939. kod manastira Beočin, a drugi na Testeri 21.VII - 10.VIII 1940).
Oba ova logorovanja su snimljena na film. Organizovanje omladine u Omladinsku
sekciju "Fruške gore" počelo je da zahvata celu Vojvodinu i naročito uspešno je
bilo u Kikindi, gde je načelnik Omladinske sekcije bio Toma Granfil.
Treba istaći, da su novosadski planinari intenzivno planinarili, pre svega
po svojoj Fruškoj gori, ali i po svim planinama Jugoslavije, posebno Šumadije,
gde je Društvo imalo svoje domove, kao i u manjim grupama po inostranstvu
(Grosglokner, Grosvenediger, Mon Blan). Svakog vikenda, bez obzira na
vremenske prilike, bilo je planinara u Fruškoj gori (moramo se podsetiti da je tada
subota bila radni dan i da su saobraćajne veze sa drugim delovima države bile
neuporedivo lošije i sporije nego što je to danas slučaj). Da bi se sva ova silna
aktivnost, u našem članku jedva dodirnuta, mogla nesmetano odvijati, bila je
neophodna agilna, umna i okretna uprava.
Predsednici "Fruške gore" bili su: dr Ignjat Pavlas od osnivanja Društva
1924. do 1932. godine, kada se zahvalio na funkciji zbog brojnih obaveza u
organizaciji "Soko", a na mestu predsednika ga je nasledio dr Milorad Popov,
advokat i javni beležnik, da bi tu funkciju preuzeo 1938. godine dr Vladimir
Belajčić, predsednik Okružnog suda u Novom Sadu. Potpredsednici Društva su bili
dr Milorad Popov, dr Vladimir Belajčić i Jovan Grosinger, poznati novosadski
apotekar, a glavni sekretar je sve vreme bio Gaja Gračanin, izuzetno agilan i
sposoban čovek s jedne strane, a veseljak i duša Društva s druge strane.
Podrazumeva se da je bilo još mnogo drugih aktivnih članova, koji su vršili i
odre ene odgovorne funkcije u "Fruškoj gori", kao što je bio Josif Pakvor,

31
načelnik Turističke, odnosno Planinarsko-izletničke sekcije i član Privredno-
kontrolnog odbora, koji je bio i obnovitelj planinarskog pokreta u Novom Sadu
nakon II svetskog rata, zatim dr Nikola Vučković, dr Sima Aleksić i mnogi drugi.
Činjenica da su u Središnjoj upravi Društva bili, mahom, pripadnici društvene elite
Novog Sada, već po definiciji konzervativno nastrojeni, ne znači da je Društvo bilo
otu eno od omladine i pripadnika radničko-zanatskih profesija, što smo već
dokumentovali, nego da je strogo vo eno računa o kvalitetu rada, da se
planinarstvo ne svede samo na sedenje u šumi uz ispijanje piva, pijano pevanje i
paljenje roštilja, već da mu se da odre ena kulturna dimenzija (štampanje časopisa
i knjiga, snimanje filmova, podizanje planinarskih domova, ure enje planinarskih
puteva, izdavanje planinarskih karata), što je tražilo obezbe ivanje ogromnih
finansijskih sredstava, te krajnje ozbiljno i profesionalno gazdovanje tim
sredstvima, što nije mogao svako da uradi. U nekim slučajevima su članovi Uprave
davali čak i lične menične garancije za podizanje novčanih zajmova kod banaka, a
za opštekorisni rad Društva. Rezultati tog rada su bili, kao što je gore izneseno,
vrhunski.
Drugi svetski rat je surovo prekinuo rad Planinarskog društva "Fruška
gora". Sve što su uradili i izgradili tokom prethodnih 17 godina bilo je uništeno, a
što je najgore, mnogi planinari su i izgubili svoje živote. Ipak, planinarski pokret je
obnovljen po završetku rata, u novim društvenim uslovima, a svoj značajan udeo u
obnovi su dali baš nekadašnji članovi "Fruške gore": Josif Pakvor, dr Milorad Po-
pov, Pavle Klinovski, Petar De anski, Kosta Kapamadžija, Kamenko Ćirić i drugi.
Današnje generacije novosadskih planinara u svom radu nemaju obavezu
samo prema predstojećim generacijama, koje dolaze, već i prema generacijama
koje su nestale i koje su svu svoju ljubav prema prirodi i najlepši deo sebe ugradile
u našu voljenu, jedinu i neponovljivu Frušku goru.
Dr Nikola Vučković Ankica Nikić
(1892-1964)

32
Milivoj Erdeljan
OSNIVANJE DRUŠTVA “PRIJATELJ PRIRODE” U VRŠCU
U magistratskoj zgradi u Vršcu 7. marta 1929. god. održava se osnivačka
skupština Društva “Prijatelj Prirode”. Osnivačkoj skupštini prisustvovali su: Milan
Aleksandrović (šef Finansijske uprave u penziji), Viljem Vencel (direktor Pučke
banke), Bogdan Dimitrijević (gradski veliki beležnik), Adam erman (direktor
filijale Narodne banke), Stanko Ivančić (direktor Trgovačke banke), Edo Konjević
(direktor Pučke banke), Jakog Levi (veterinar), Trifun Nika (učitelj), Mihajlo
Petrović (predsednik gradskog siročadskog stola), Stevan Popović (rentijer),
Bogdan Predić (činovnik filijale Narodne banke), Mihajlo Rajter (učitelj), Živadin
Raković (učitelj), Franc Sladek (šeširdžija), Petar Tec (potpukovnik u penziji),
Viljem Fridrih (vinogradar), Ernest Hauzer (staratelj gradskog siročadskog stola i
opštinski sudija), Anton Šisler (posednik bioskopa). Na Skupštini za prvog
predsednika društva izabran je Bogdan Dimitrijević. Za ostale članove Upravnog
odbora izabrani su: Petar Tec (blagajnik), Viljem Fridrih (poslovo a), Bogdan
Predić (perovo a), Adam erman, Viljem Vencel, Stanka Ivančić, Eda Konjević,
Mihajlo Petrović, Mihajlo Rajter, Franja Sladek, Ernest Hauzer i Anton Šisler.
Osnovni zadatak društva bio je opravka, održavanje i ulepšavanje svih
putanja i puteva na Kulinom predgorju, zatim na Kuli, Turskoj glavi, Kamenolomu,
sve do Prevale u gradskoj šumi.
Pored ovih aktivnosti, jedna od najvećih bila je 1938. uvo enje
električnog osvetljenja do Crkvice.
Prema pričanju tadašnjih članova, od kojih su neki bili i me u prvim
članovima PSD “Vršačka kula”, postojali su i mnogi drugi planovi, a jedan koji je i
vredan pomena je izgradnja uspinjače od Gradskog parka do Kule. Ne nailazeći na
razumevanje šireg članstva, kao ni meštana, taj projekat nije ostvaren.
Značajan izlet vredan pomena iz tog vremena je “voz iznena enja”, koji je
pošao iz Novog Sada, prikupljao članove na usputnim stanicama i najzad se
zaustavio u Vršcu, a da niko od učesnika nije znao cilj puta.
Još 1932. godine bilo je pokušaja da se Društvo fuzioniše sa novosadskim
društvom “Fruška gora”, ali je to ostvareno tek na Skupštini 20. januara
1940.godine. Podružnica kao simbol svoga nastojanja da se populariše “Vršačka
gora”, kao jedno od retkih uzvišenja u ravnim severnim krajevima naše zemlje,
nosi naziv Vršačka gora. Upravu čine:
Bogdan Dimitrijević (predsednik), Radoslav Stojanović (potpredsednik), Zdravko
Mijatović (sekretar), Milan Pavlović (blagajnik). 12. i 13. maja 1940. članovi
podružnice izvršili su prvo markiranje Vršačkih planina, od parka pri izlazu iz
grada preko Vršačke kule, Lisičije glave pa sve do Guduričkog vrha. Sa početkom
rata prestaje i rad Društva.

33
Prva markirana sraza na Vršačkom bregu (12/13. maj 1940)

34
Milivoj Erdeljan
OSNIVANJE PODRUŽNICE DRUŠTVA “PRIJATELJ PRIRODE”
U NOVOM SADU
Prema uzoru matičnog austrijskog radničkog sindikalnog planinarskog
društva “Naturfreunde” iz Beča, u Sarajevu se 4.IV 1905. osniva Društvo “Prijatelj
prirode”, koje je bilo centrala za Jugoslaviju . 1930 centala za Jugoslaviju
prebačena je na podružnicu u Zagreb ali organi vlasti 1931. god. zabranjuju rad,
kako centrale u Zagrebu, tako i svih podružnica Društva “Prijatelj prirode” u celoj
Jugoslaviji. 27. marta 1932. u Sarajevu je ponovo obnovljeno tj. preregistrovano
Društvo “Prijatelj prirode”, ali ovoga puta kao centrala za Jugoslaviju. Odmah po
osnivanju dolazi do osnivanja i podružnice u Novom Sadu. Doduše u arhivama su
prona ene slike sa izleta Društva "Prijatelj prirode" iz Novog Sada u Vučjem dolu
na Fruškoj gori još iz 1927. god, ali su to verovatno bili simpatizeri tog društva.
AMBLEM DRUŠTVA PRIJATELJ
PRIRODE
Prvi predsednik i jedan od osnivača podružnice društva bio je Dimitrije
(negde se pominje i kao Radivoj) Kozlovački, dok su ostali članovi uprave bili
Luka Milivojević, Ivan Hajdu, Andrija Miler i dr.
Drušvo je odmah po osnivanju odlučilo da izgradi “društvenu turističku kuću” na
Čardaku (danas planinarski dom pod Glavicom) i 1931. godine je započeta
izgradnja. Do 1935. godine dom je doveden pod krov, ali kako je 1935. zabranjen
rad Društva, tek 1938. dom je osposobljen za upotrebu.
Zalaganjem Paje Živkovića i Luke Milivojevića i uz podršku PD “Fruške
gore” u 1937. god. Društvo ponovo obnavlja rad osnivanjem “Radničko-turističke

35
zajednice - Novi Sad”. Društvo 1938. god. broji 85 članova da bi 1940. brojalo
preko 300 članova.
Društvo je pored izleta po Fruškoj gori (Stražilovo, Zmajevac, Osovlje,
Iriški venac), i markiranja planinarskih staza, organizovalo razne zabave u N.
Sadu. Čuveni su bili godišnji karnevali, a prihod sa tih zabava upotrebljavan je za
potrebe Društva, a najviše za izgradnju doma.
Društvo prestaje sa radom decembra 1940. godine, kada je zabranjen rad
društva po nalogu vlasti.
Bilo je pokušaja da se 1931/32. godine osnuje sekcija društva “Prijatelj
prirode” u Subotici, ali organi vlasti nisu dozvolili rad te sekcije.
Planinarski dom pod Glavicom

36
Milivoj Erdeljan
ZIMSKO SPORTSKI KLUBOVI
Pri društvu “Fruška gora” osnovana je Zimsko sportska sekcija. Načelnik
sekcije je dr Radivoj Kalenić, sekretar sekcije je Bogdan Gaćeša, a tehnički vo a
za smučarstvo je Josif Pakvor. Sekcija u Novom Sadu okupljala je preko 100
članova, dok je broj smučara u Novom Sadu preko 300 lica (u toku sezone
1930/31. godine). Pored mnogobrojnih skupnih smučarskih izleta u Frušku goru,
pri kojima je sekcija organizovala i izvodila besplatnu obuku početnika u
smučanju, sekcija je priredila i jedan veliki broj izleta u Kranjsku goru i Rudnik.
Sekcija je organizovala 21.II 1932. god. na divnom i sunčanom danu, a pod
izvanredno povoljnim snežnim prilikama, prve domaće smučarske utakmice u
Fruškoj gori. Takmičilo se na tri dužine 1500, 4500, i 12000 m. U utakmici na
1500 m učestvovalo je 25 takmičara. U grupi za početnike prvi je došao Nikola
Dussig iz Novog Sada, drugi Eden Neupauer iz Novog Sada. U grupi za
uvežbavanje smučara, prvi je došao Kosta Popov iz Novog Sada, drugi dr Ljubiša
Rakić iz Sr. Karlovaca. U grupi za dobre smučare prvi je stigao ing. Richard
Harting iz Novog Sada, drugi Josif Štolc iz Novog Sada, treći Laza Maširević iz
Sr. Karlovaca.
U damskim utakmicama na 1500 m prva je došla Šarika Feješ.
U utakmicama na 4500 m za početnike (od Zmajevca do Iriškog venca)
učestvovalo je 8 učesnika. Prvi je došao Geza Sajdl iz N. Vrbasa, drugi Saša Popov
iz Novog Sada. U najinteresantnijim utakmicama, na najdužoj i najlepšoj relaciji
od 12000 m za uvežbane smučare od Zmajevca do Ivkovićevog vinograda pred
Sremskom Kamenicom učestvovalo je 28 takmičara. Prvi je došao Mihajlo
Klavora iz Zemuna, drugi Karlo Tišov iz Zemuna i treći Nikola Orth iz Novog
Sada.
U toku sezone 1934. sekcija je primila na sebe i izvela organizaciju
prvenstvenih utakmica Beogradskog zimsko sportskog podsaveza u takmičenju
dama na daljinu, zatim slalom utakmicu juniora i seniora i štafetne utakmice
juniora i seniora. Pored toga sekcija je održala i treću domaću skijašku utakmicu
Društva. Sve utakmice održane su u okolini Venca i Zmajevca. Odlukom Društva
“Fruška gora” 1935. izvršena je temeljna reorganizacija društvenog rada na
unapre enju zimskog sporta. Preporučeno je svim mesnim organizacijama Društva
da svaka u svom mestu gde postoje uslovi za to osnuje samostalni zimsko sportski
klub, koji će u dotičnom mestu raditi u najprisnijoj vezi sa mesnom organizacijom
Društva “Fruška gora”, ali po propisima svojih posebnih pravila i sa posebnom
upravom. U Novom Sadu je osnovana Zimsko-sportska zajednica Društava “Fruška
gora”, sa zadatkom da objedini celokupnu zimsko sportsku aktivnost u
društvenoradnom području, da vrši opštu propagandu zimskog sporta i zimske
turistike, da prire uje tečajeve i utakmice i da vrši sve ostale poslove u cilju

37
razvoja i unapre enja zimskoga sporta. Za predsednika zajednice izabran je dr
Vladimir Belajčić, potpredsednici dr Ignjat Pavlas i dr Radivoj Kalenić, a za
glavnog sekretara dr Dimitrije Janković. Na osnovu ove organizacione osnove,
formirani su još u toku zimsko sportske sezone 1935/36 g. zimsko sportski klubovi
u N. Sadu (uprava: dr Radivoj Kalenić - Svetozar Mališević) i u Kikindi (uprava:
ing. Trifunac - dr Teodorović), dok su predradnje za organizaciju klubova izvršene
još u Vrbasu, Zrenjaninu, Somboru, Sremskoj Mitrovici, Vršcu i Rumi.
Naročito je vredan pomena uspešan rad zimsko sportskog kluba u Kikindi,
koji je iz svojih sredstava u neposrednoj blizini Kikinde izgradio jedan brežuljak,
koji za snežnih dana odlično služi za obuku u skijanju članova kikindskog kluba.
Ovo je svakako redak slučaj da se u beskrajnoj ravnici podiže veštački breg za
skijašku obuku.
Zajednica organizuje veoma posećene smučarske izlete na Jahorinu,
Kopaonik, Komnu, Planicu, Semmering, a tako e i zimsko-sportsko veče u domu
na Iriškom vencu. Sigurno je interesantno pomenuti da je za 20 dana božićnih
ferija 1939. g. u okolini doma na Vencu i u samom domu prosečno bilo 150 do 200
smučara, a na sam prvi i drugi dan pravoslavnog božića bilo ih je svakog dana oko
400.
Na III redovnoj skupštini zimsko sportskog kluba u Novom Sadu održanoj
3.I 1939. izabrana je nova uprava u sastavu: dr Radivoj Kalenić (predsednik), dr
or e Kluka (potpredsednik), uro Beker (sekretar), Petar Nakarada (blagajnik),
dr Nikola Vučković i ing. Danilo Sagmajster.
U Subotici 1933. godine osniva se Smučarski klub “Graničar”. Osnivači
kluba su bili: Ant. G. Branković, potpukovnik, Spira M. Babović, kapetan, Novica
Š. Samardžić, poručnik, Jus. T. Salković, niži voj. činovnik i Ivan A. Kemeprle,
pešadijski narednik.

38
Milivoj Erdeljan
POSLERATNI RAZVOJ PLANINARSTVA U VOJVODINI
Po završetku II svetskog rata osniva se Fiskulturni odbor Vojvodine
(FOV), a pri njemu Planinarski odbor (PO-FOVa). Po zapisniku sa sastanka
Planinarskog odbora od 28.V 1946. članovi tog odbora bili su: Sava Milić, Pavle
Klinovski, Piroška Bodi, Katica Vukomanović, Stevan Dostan, Novica Ćirić, Ratko
Ćirić i dr. Po tadašnjim pravilima FOV Planinarski odbor nije imao svog
predsednika, već sa strane FOV svog referenta, a to je bio Zoltan Helender.
Zadatak odbora je bio da se pri fiskulturnim društvima (FD “Radnički", FD
"Slavija", FD “Egyseg", FD "Sloga", FD "Zrinjski" i dr.) osnivaju planinarske
sekcije.
F. D. "Egyseg"
Po nalogu vlasti predratna planinarska društva (PD “Fruška gora" i PD
"Prijatelj prirode") dužna su da se priključe fiskulturnim društvima, odnosno da se
uključe u rad planinarskih sekcija pri fiskulturnim društvima. To kod predratnih
planinarskih društava nije naišlo na odobravanje, tako da su se dešavale česte i
duge prepiske na relaciji planinarskih i fiskulturnih društava. Da bi se razrešio
nastali problem, Planinarski odbor izra uje pravilnik za unapre enje planinarstva u
Vojvodini.
Dobar deo svojih aktivnosti Odbor je usmerio nabavljanju potrebne
opreme i obilasku planinarskih objekata. Često su realizovali pešačenja, a bilo je i
drugih kulturnih aktivnosti.
U toku septembra 1946. u planinarskom domu na Iriškom vencu
Planinarski odbor održava svoju Skupštinu po nalogu FOV, koji je nezadovoljan
dotadašnjim preduzetim aktivnostima za razvoj planinarstva u Vojvodini. Na
Skupštini se Josif Pakvor bira za predsednika planinarskog odbora, Radivoj

39
Radanov za potpredsednika, a Novica Ćirić za sekretara. Ostali članovi odbora su:
Pavle Klinovski, Ladislav Pristai, Kalman Feldvari, Josip Gumhold-Josipović,
ura Ilić, Luks-Marković, Volčević, Slavko Petrović (iz Vršca), Josip Ertl, Bakov,
Zlatko Miler, Mondović, dr Miroslav Lederer. Referent ispred FOV je Milan
Ercegan.
Josif Pakvor Slavko Petrović
(1900 - 1979) (1903 - 1996)
Po odluci FOVa u toku 1947. god. dolazi do pripajanja smučara
Planinarskom odboru, tako da on prerasta u Planinarsko-smučarski odbor FOV.
Odbor intezivno radi na osnivanju planinarskih odbora pri gradskim fiskulturnim
odborima u Subotici, Somboru, Vršcu, Bečeju, Zrenjaninu, Rumi, Šidu, Sremskoj
Mitrovici, Staroj Pazovi, Bačkoj Palanci i dr. 12. XII 1947. se formira Gradski
planinarsko-smučarski odbor pri Fiskulturnom odboru Novog Sada u sastavu:
Desanka Zvonimir, Aleksandar Pap, Antun Almaj, Miroslav Sosbeger, Ana Pajkert,
Irena Gerhard, Petar Veliki, M. Tursić i or e Ćurčić.
Zajedno sa šumskim gazdinstvom "Fruška gora" odbor radi na
raščišćavanju terena na Iriškom vencu za smučarski teren. U toku 1947. god. Sreski
narodni odbor u Novom Sadu je doneo odluku o predaji imovine PD "Prijatelj
prirode" i PD "Fruška gora" Planinarsko-smučarskom odboru FOVa. Pored
organizovanih šetnji, odbor organizuje i 1947. i 1948. doček nove godine u
planinarskom domu na Iriškom vencu.
U 1948. god. ispred FOV imenuje se Vasa Marković za stručnog
referenta. Nastavlja se sre ivanje objekata na Fruškoj gori, dolazi do renoviranja
doma na Ravni. Pored toga organizuje se putovanje na Šar-planinu i izletnički voz
do Paragova ili Beočina. Dolazi tako e do markiranja, čišćenja i ure ivanja
planinarskih staza, a uključuju se u pošumljavanje Fruške gore. U 1948. god u
Vojvodini je bilo 1520

40
Katica Vukomanović Sava Milić
Novica Ćirić Ladislav Pristai
(1909 - 1980)
planinara. Planinarski dom na Iriškom vencu se predaje Sreskom odboru Rume.
Na sednici Planinarsko-smučarskog odbora FOV od 12. II 1948 god.
donose se pravila za osnivanje planinarskih društava i formira se Inicijativni odbor
budućeg planinarskog društva u sastavu: Pakvor, Radanov, Klinovski, Ćirić i dr
Lederer. Prva osnivačka skupština PTD “Fruškogorski venac” Novi Sad održana je
4. III 1948. uz prisustvo 249 delegata. Drugo zasedanje Skupštine ovog društva
održano je 1. VI 1948. kad je usvojen naziv društva i Statut društva. Za prvog
predsednika društva izabran je Novica Ćirić, a za sekretara Dobrivoj Antić. Zatim
dolazi do osnivačkih skupština PD “Zmajevac ”, u Vrdniku 1. IV 1948. i PD “Iriški

41
venac” na Iriškom vencu 15. X 1948.
Špira Paklar Todor Nikolić
(1909 - 1979)
Po nalogu FISAV na sednici od 4. X 1948. dolazi do razdvajanja
Smučarskog i Planinarskog odbora i pretvaranja dosadašnjeg odbora u Inicijativni
odbor Pokrajinskog odbora za Vojvodinu Saveza planinara Srbije. Kompletno
rukovodstvo iz raspuštenog odbora prelazi u Inicijativni odbor. Dana 30. I 1949. g.
održava se osnivačka Skupština Pokrajinskog odbora za Vojvodinu Saveza
planinara Srbije, gde je Vasa Marković izabran za predsednika, Radivoj Radanov
za potpredsednika a Josip Ertl za sekretara. Sastav Upravnog odbora je uglavnom
ostao stari (Šosbeger, Aničić, Antić, Pristai, Čavić, Feldvari, Zvonarić, Klinovski,
Ilić, Pakvor, Martinović) pojačan Milanom Arsenićem iz Vršca, Todorom
Nikolićem iz Vrdnika i Stevanom Hergerom iz Novog Slankamena. U toku 1949.
godine formiraju se PD "Vršačka kula" u Vršcu, PD "Stražilovo" u Sremskim
Karlovcima, PD "Dr Radivoj Simonović" u Somboru i PD "Kovin" u Kovinu. Te
godine u Pokrajini su bila 2674 registrovana planinara. Pokrajinski odbor
intenzivno radi na dobijanju doma na Vršačkom bregu u zgradi "Čika Laza", blizu
Crvenog krsta i na renoviranju doma na Osovlju. Pored organizovanih izleta po
Fruškoj gori i Vršačkom bregu, organizuju se izleti po Deliblatskoj peščari,
Bukulji, Kosmaju, Rudniku, a uvodi se "Dan planinara". Tako e se penju na
Triglav, po Velebitu, Durmitoru i Kopaoniku. Tu su tako e i višednevna
taborovanja na Bohinjskom jezeru i kod Opatije.
Zahvaljujući zalaganju PD "Fruškogorski venac" dolazi do
osposobljavanja napuštenih planinarskih kućica na Malom Kisaču, blizu
Popovice. Osposobljene su još tri kućice od strane grupe "Orlovac" pri
GIONSAPV a od strane planinarske grupe "Gaj" pri "Žitoprometu" iz Novog Sada
osposobljena je još jedna kućica. Dobivena je baraka kod Hajdučke česme koja
će služiti kao planinarsko sklonište. Pored toga, obezbe eno je dosta opreme

42
(cipela, vin aka, planinarskih košulja, ranaca, šatora).
Vasa Marković Pavle Klinovski
(1894 - 1977)
Planinarski dom na Stražilovu
Na Skupštini koja je održana 17. XII 1949. u planinarskom domu na
Iriškom vencu je izabran nov Upravni odbor: Stevan Babić (predsednik), Gustav
Ivković (I potpredsednik), Radivoj Radanov (II potpredsednik), Josip Ertl (I
sekretar), Josif Pakvor (II sekretar), Laslo Terenji (referent za podmladak i
pionire), Pavle Klinovski (referent za kulturu i istorijske spomenike), ura Ilić

43
(referent za domove), Vera Čavić (referent za statistiku i evidenciju), Svetislav
Parabucki i Laza Petrović (referent za propagandu i vaspitni rad), Dobrivoje Antić
(referent za kadrove) i Dušan Marković (blagajnik).
Novoizabrano rukovodstvo intezivno radi na osnivanju i prerastanju
inicijativnih odbora u planinarska društva tako da se 1950. god. osnivaju se sledeća
društva: PD “Železničar" u In iji, PD "Apatin" u Apatinu, PD "Klisura" u
Sremskoj Mitrovici, PD "Dr Laza Marković" u Irigu, PD "Bela Stena" u Pančevu,
PD "Subotica" u Subotici, PD "Bela Crkva", u Beloj Crkvi, PD "Bačka" u Bačkoj
Topoli, PD "Rakovac" u Novom Sadu, PD "Senta" u Senti, PD "Borkovac" u
Rumi, PD "Zanatlija” u Novom Sadu, PD "Orlovac" u Novom Sadu i PD "Crveni
čot" u Petrovaradinu.
Pored već izgra enih domova intenzivno se radi na izgradnji doma na
Zmajevcu i renoviranju domova na Vilinim vodicama i na Širokom bilu.
Zaslužni planinari koji su doprineli razvoju planinarstva u Vojvodini
1949. proglašeni od strane Pokrajinskog odbora starim planinarima:
1. Dr Radivoj Simonović 38. Radivoj Radanov
2. Draga Banić 39. Ksenija Iličić-Hercl
3. or e Daljčev 40. Dragoljub Ostojić
4. Sofija Dimitrijević 41. Josip Ertl
5. Stjepan Luckars 42. Dr Milan Simonović
6. Jovanka Kantor 43. Josip Ploh
7. Nikola Kozoderović 44. Ilija Ćuruvija
8. Dezider Marganić 45. Vilim Jeržabek
9. Nevenka Luckars 46. Josip Gumhold-Josipović
10. Imre Paščik 47. Mirko Romić
11. Paula Kantner 48. Antun Almaji
12. Petar De anski 49. Jakob Carin
13. Dr Milorad Popov 50. Vladimir Poljičak
14. Kosta Kapamadžija 51. Obrad Jurišić
15. Mihajlo Kuzman 52. Zora Konstantinović
16. Dr Ivan Prodan 53. Nuša Pajkert
17. Sava Milić 54. Ana Faršak
18. Pavle Klinovski 55. Edgar Hrabovski
19. Ognjeslav Čerevicki 56. Duško Radovanov
20. Petar Vermeš 57. Franja J. Šubert
21. Miroslav Šozbeger 58. Rudolf Udvari
22. Inž Kamenko Ćirić 59. Franja F. Šuberet
23. Petar Vončina 60. Dragutin Fridrix
24. Josif Pakvor 61. Smilja Romić
25. or e Ilić 62. Antun Štimac
26. Petar Veliki 63. Josip Vajgand
27. Dušan Barjaktarević 64. Jelena Vajgand
28. Oto Canbauer 65. Katica Bogišić

44
29. Ladislav Petrović 66. Andrija Sabo
30. Šandor Varo 67. Josip Mušić
31. Oskar Čerge 68. Elza Molčko
32. Dušan Marković 69. Martin Černelić
33. Dr Ivan Francuski 70. Dr Franja Veseli
34. Vladimir Hadži 71. Vjekoslav Veseli
35. Dr Bogdan An elić 72. Oto Zdouč
36. Ladislav Pristai 73. Antun Krklec
37. Tereza Stanek
Povodom praznika Dana Republike 29. novembra 1950. organizovano je
orijentaciono (tada zvano patrolno) takmičenje vojvo anskih planinara na Fruškoj
gori (prvo u tadašnjoj Jugoslaviji).
Učestvovalo je 28 ekipa sa ukupno 75 učesnika. Plasman ekipa je bio sledeći:
I - mesto: PD "Dr Radivoj Simonović" u Somboru;
II - mesto: PD "Fruškogorski venac" u Novom Sadu;
III - mesto: PD "Senta" u Senti.
U Apatinu tamošnje planinarsko društvo je priredilo izložbu planinarske
fotografije, a na Fruškoj gori se organizuje noćni marš do Popovice.
Na Stražilovu je 10. II 1951. održana Skupština Pokrajinskog odbora, gde
je za predsednika izabran predsednik Pokrajinskog veća Narodne omladine, jer se
očekivalo da on može da doprinese bržem razvoju planinarstva. Sastav Upravnog
odbora je bio sledeći: Dušan Sekić (predsednik), Radivoj Radanov
(potpredsednik), Duško Draginčić (potpredsednik), ing. Jefta Jeremić
(potpredsednik), Josip Ertl (sekretar), or e Rakić (zamenik sekretara), Josif
Pakvor (načelnik), Aleksandar Mondović (zamenik sekretara), Ladislav Pristai
(referent za finansijsko-materijalno poslovanje), Franja Doža (referent za
objekte), Pavle Klinovski (referent za kulturno-personalni rad), Lazar Maširević
(referent za gra evinsku delatnost), Andrija Miler (referent za rekvizite), Sonja
Pešić (referent za pionire), ing. Voja Vasilić, Antun Almaj i Obrad Jurić. U
Nadzorni odbor izabrani su: Stevan Babić, ura Ilić i Petar De anski.
U 1951. godini u Vojvodini je bilo adaptirano i
osposobljeno sedamnaest planinarskih domova:
- dom na Iriškom vencu (Fruška gora) - PSSV,
- kuća na Širokom bilu (Vršačka brda) - PD "Vršačka kula" u
Vršcu,
- turistički dom na Stražilovu (Fruška gora) - PSSV,
- paviljon Čardak pod Stražilovom (Fruška gora) - PSSV,
- kuća na Vilinim vodicama (Fruška gora) - PD "Crveni čot" u
Petrovaradinu,
- kuća "Prijatelj prirode" na Čardaku (Fruška gora) - PSSV,
- prenoćište na Testeri (Fruška gora) - PSSV,
- planinarsko naselje na Popovici (devet kućica) i centralni dom.

45
Dom na Iriškom vencu
Stevan Babić Radivoj Radanov
(1916- 1988) *
• - Autor oba crteža je uro Mla en
U toku 1951. god. bilo je 6567 planinara i osnovana su sledeća
planinarska društva: PD "Stara Pazova" u Sremskoj Pazovi, Narodni izlet "Fruška
gora" u Novom Sadu, PD "Mali I oš" u Malom I ošu, PD "Avala" u Kuli, PD
“Osovlje" u Beočinu, PD "Železničar" u Novom Sadu, PD "Popovica" u Novom
Sadu, PD "Zrenjanin" u Zrenjaninu, PD "Triglav" u Bečeju i PD "Fruška gora" u

46
Sremskoj Kamenici.
Na Stražilovu 9. i 10. II 1952. održana je Skupština, gde je Stevan Babić
izabran za predsednika, za potpredsednike Jefta Jeremić i Duško Draginčić, a za
sekretara Josip Ertl. Ostali sastav Upravnog odbora je takoreći nepromenjen.
Interesantno je pomenuti da je izabrani predsednik Stevan Babić, sudija, počeo da
planinari tek po izboru na tu funkciju. Ostali članovi Upravnog odbora su bili:
Pavle Klinovski, Josif Pakvor, Franja Doža, Dragoljub Ostojić, Petar De anski,
Ladislav Pristai, Antun Almaj, Petar Ilić, Željko Vlatković i Voja Vasilić.
U toku ove godine intezivno se renoviraju i izgra uju domovi na Osovlju
i u Čortanovačkoj šumi, dok se dom pod Glavicom predaje PD "Zanatlija" u
Novom Sadu. Osnivaju se planinarska društva: Narodna omladina "Lola Ribar” u
Novom Sad i PD "Vučevo" u Zmajevu .
Na Stražilovu 4. IV 1953. održava se Skupština gde je ponovo za
predsednika izabran Stevan Babić, za potpredsednike Jefta Jeremić i Josip Ertl, a
za sekretara Željko Vlatković. Ostali članovi Upravnog odbora su: Ivan Francuski,
Svetislav Parabucki, Franja Rot, Radivoj Radanov,
Bogdanka Ignijić Ljubomir Demšar
(1905-1991) (1932-1985)
Bata Radosavljević, Duško Draginčić, Josip Gumhold-Josipović. Ubrzo je na
Stražilovu održan plenum (14. IV 1953.), gde je odlučeno da sledeće godine treba
svečano obeležiti 30 godina organizovanog planinarstva u Vojvodini. Osnovan
je i odbor za obeležavanje u sastavu: Petar De anski, Bata Radosavljević, Duško
DraginčIć, Pavle Klinovski i Dragoljub Ostojić.
Novi statut usvojen je na Skupštini održanoj 10. IV 1954, po kojem je naš
savez registrovan kao Pokrajinski odbor Planinarskog saveza Srbije za Vojvodinu.
Upravni odbor preimenovan je u Izvršni odbor, a ostalih bitnih promena nema. Po
četvrti put za predsednika je izabran Stevan Babić, za potpredsednika Ivan

47
Francuski, a za sekretara ponovo Željko Vlatković. Ostali članovi Izvršnog odbora
su: Petar De anski, Josip Gumhold-Josipović, Franja Rot, Dragoljub Ostojić,
Bogdan An elić, Dimitrije Janković, Aleksandar Mondović, Svetislav Parabucki,
Jefta Jeremić, Pavle Klinovski. Rad odbora se u 1954. uglavnom bazirao na
proslavi 30. godišnjice planinarstva u Vojvodini. Centralna proslava se održala 25 i
26. IX 1954 na Popovici, gde je održan omladinski slet sa 280 učesnika.
Planinarski dom "Fruškogorski venac" na Popovici (crtež Oto Jana)
Amblem Sleta na Popovici povodom obeležavanja 30 godina organizovanog
planinarstva u Vojvodini

48
Na Iriškom vencu 26. i 27. III 1955. održana je Skupština gde je za
sekretara izabran Josip Ertl, dok je Izvršni odbor ostao nepromenjen.
U toku 1955. god. osnovana su: PD "Poštar" u Novom Sadu, PD
"Jugodent" u Novom Sadu i PD "Srem" u Šidu, dok PD "Subotica" menja ime i
registruje se kao PD "Sever", u Subotici.
Na plenumu održanom na Stražilovu 15. i 16. X 1955. nošeni idejom
otvaranja Slovenačke transverzale, odlučeno je da se osmisli I otvori Fruškogorska
transverzala; nosilac posla je PD "Crveni čot" u Petrovaradinu.
Na Skupštini održanoj 23. i 24. III 1956. na Iriškom vencu, potvr eno je
poverenje prethodnom rukovodstvu, uz izbor novog sekretara Radivoja Radanova.
Intezivno se radi na omasovljavanju društava, nabavci opreme, školovanju
kadrova. Vojvo anski planinari su nosioci orijentacionih takmičenja.
1. V 1956. je otvorena Fruškogorska transverzala, sa 14 kontrolnih tačaka
(Kozarica, Stražilovo, Glavica, Ir. venac, Popovica, Zmajevac, Testera, ipša,
Ležimir, Ravanica, Osovlje i Grgeteg). U toku prve godine postojanja prešlo ju je
45 planinara.
Dana 23. i 24. III 1957. na Iriškom vencu održana je Skupština na kojoj
je usvojen novi statut, po kojem je naš savez postao Pokrajinski odbor Vojvodine.
Upravni odbor je izabran u sledećem sastavu: Stevan Babić (predsednik), Ivan
Francuski (potpredsednik), Radivoj Radanov (sekretar), Aleksandar Mondović
(načelništvo), Stevan Pavlić (načelništvo), Zvonko Knjižar (načelništvo), Oto Jan
(zadužen za rad sa omladinom), Dragoljub Ostojić (propaganda), Smilja Popov
(propaganda), Franja Rot (komisija za domove), Velimir Jovanović (komisija za
domove), Dušan Urošević (komisija za domove), Lazar Maširević (komisija za
domove), Bogdan An elić (sanitet) i Dezider Rot (za finansijsko-ekonomske
poslove). Te godine je bilo 6285 planinara u Vojvodini. Naglo je poraslo
interesovanje za alpinizam, tako da Vojvo ani po prvi put učestvuju na tečajevima
za alpiniste. Na Iriškom vencu održava se zimski tečaj za planinarske vodiče sa 19
učesnika. Fruškogorska transverzala je opravdala svoje postojanje, jer ju je te
godine obišlo 108 planinara iz cele Jugoslavije. Organizuje se prolećni dan
planinara u Deliblatskoj peščari i sabori na Vršačkom bregu i Paliću. U 1957.
planinarima bili su na raspolaganju sledeći planinarski objekti:
- planinarski dom na Širokom bilu (Vršački breg) - PD "Vršačka kula",
- pl. dom "Kozarica" u Čortanovačkoj šumi - PD "Železničar", In ija,
- pl. dom "Stražilovo" (Fruška gora) - PD "Stražilovo", S. Karlovci,
- pl. dom "B. Radičević" (Fruška gora) - PD "Stražilovo", S. Karlovci,
- pl. dom pod Glavicom (Fruška gora) - PD "Zanatlija", Novi Sad,
- pl. dom na Paragovu (Fruška gora) - PD "Jugodent", Novi Sad,
- pl. dom na Iriškom vencu (Fruška gora) - PSSV,
- pl dom na Belegišu (Fruška gora) - PD "Penzioner", Novi Sad,
- pl. dom na Osovlju (Fruška gora) - PD "Osovlje", Beočin,
-pl. dom na Zmajevcu (Fruška gora) - PD "Zmajevac", Vrdnik,
- pl. domovi na Popovici: - PD "Popovica", Novi Sad,

49
KARTA FRUŠKOGORSKE TRANSVERZALE 1956. god.

50
Planinarski dom na Vilinim vodicama (crtež Oto Jana)

51
- PD "Crveni čot", Petrovaradin,
- PD "Penzioner", Novi Sad,
- PD "Železničar", Novi Sad,
- PD "Fruškogorski venac", Novi Sad,
Pokrajinski odbor Vojvodine održava 20. IV 1958. god Skupštinu i bira
novo rukovostvo po novom statutu na četiri godine. Upravni odbor je izabran u
sledećem sastavu: Stevan Babić (predsednik), Ivan Francuski (potpredsednik
zadužen za finansijska pitanja), Josip Ertl (potpredsednik zadužen za smučarstvo),
Radivoj Radanov (sekretar), Stevan Pavlić (zamenik sekretara), Aleksandar
Mondović (načelnik), Dragoljub Ostojić (za načelništvo), Sava Vlalukin (za
upravljanje objektima), Emilija Petković (za zdravstvena pitanja), Oto Jan (u
načelništvo za alpinizam), Ivan Gumhold-Josipović (u načelništvo), Dušan
Urošević (za izgradnju objekata), Franja Rot, Lazar Maširević i Nikola Šturc. Zbog
ličnih poslova ubrzo su Aleksandar Mondović i Nikola Šturc zamenjeni Pavlom
Grečnikom i Milošem Smajićem. U nadzorni odbor izabrani su Milan Dun erov,
Stevan Breberina i Ljubomir Stojanović.
Članstvo se kretalo: 1958 - 7085
1959 - 7605
1960 - 8119
1961 - 8580
Savez se aktivno uključio u akcije saveznog i republičkog značaja, tako da je
odziv vojvo anskih planinara na sletovima (Savezni slet na Sutjesci, Savezni slet
na Belim zemljama, Slet planinara na Malom Jastrepcu, Republički slet planinara
Srbije na Rtnju) bio na zavidnom nivou.
Dragoljub Ostojić Lazar Rakić
(1908 - 1998) (1900 - 1989)
Vojvo anski planinari osvajaju Olimp u Grčkoj (1958) i Mon Blan u

52
Francuskoj 1960. Pored toga tu su još tabori na Ohridskom jezeru, kampovi na
moru i sabori na Fruškoj gori, Vršačkom bregu i u tavankutskoj šumi. Naši
planinari obilaze i tek osnovane transverzale (Kopaoničku, Prokletijsku i
Ustaničku).
or e Daljčev Sava Vlalukin
(1904 -1987) (1908 - 1993)
1959. dolazi i do osnivanja prve alpinističke sekcije pri PD “Stražilovu” u
Sremskim Karlovcima, a u stopu ih prate alpinistički pripravnici iz PD
“Fruškogorskog venca" u Novom Sadu, PD “Zrenjanin” u Zrenjaninu i PD
“Železničar” u In iji. Alpinizam je naročito postao atraktivan kod starijih i
iskusnijih planinara.
Da bi se što kvalitetnije i što bolje sara ivalo sa društvima, u toku 1959.
dolazi do formiranja sreskih planinarskih saveza u: Novom Sadu, Somboru,
Subotici, Sremskoj Mitrovici, Pančevu i Zrenjaninu. U 1959. osnivaju se PD
"Jelenak" u Pančevu, PD “Gora” u Vrbasu, PD “Sremski partizan” u Erdeviku, PD
"Majevica" u Titelu.
U 1960. osnivaju se: PD "Severna Bačka" u Tavankutu i PD "Mladost" u
Bačkoj Palanci, dok se u 1961. osniva još 7 društava: PD "Krivaja" u Pačiru, PD
“Graničar" u Bajmoku, PD "Vihor" u Novom Sadu, PD "Izvor" u Somboru, PD
"Narodni učitelj" u Subotici, PD "Fruška gora" u Kikindi i PD "Zorka" u Subotici.
Na području Vojvodine u ovom periodu ima 15 planinarskih objekata, od
toga samo su dva preko cele godine snabdeveni i potpuno opskrbljeni (na Vencu i
na Osovlju), a pet ih ima domaćina doma (na Popovici, Zmajevcu, Vršačkom
bregu, Kozarici i Glavici). Nažalost po nalogu Narodnog odbora sreza Novi Sad
aprila 1960. PD "Stražilovo" u Sremskim Karlovcima je predalo svoje objekte na
Stražilovu ugostiteljskoj mreži Narodnog odbora Sremskih Karlovaca.
Na Skupštini održanoj 23. VI 1962. na Osovlju zahvalilo se prethodnom

75 god PSS Vojvodine

Recommended

Recommended

More Related Content

Similar to 75 god PSS Vojvodine

Similar to 75 god PSS Vojvodine (20)

More from PSK Avala

More from PSK Avala (11)

75 god PSS Vojvodine