1. КОМЕНТАРИ НА НАЦРТ ЗАКОНА О ИЗМЕНАМА И ДОПУНАМА
ЗАКОНА О ВИСОКОМ ОБРАЗОВАЊУ
Београд, 08.07.2014. године
Пре свега, желим да изразим свој став, а тиче се тога да подржавам активности
Министарства просвете, науке и технолошког развоја на успостављању реда у
високообразовни систем Републике Србије. Наравно, свака измена и допуна постојећег
закона може се двојако анализирати, али суштина од које свако појединачно мора кренути
јестета да је високо образовањеделатностодпосебногзначаја заРепубликуСрбију и да
са тог аспекта свака предложена измена мора допринети најпре угледу, а потом и
поштовању правила која морају бити у духу са Европским законодавством и у духу
недвосмислености.
Имајући ово у виду, не желећи да унизим сврсисходност планова ресорног министарства,
мишљења сам да област високог образовања заслужује нови закон, који би требало да буде
плод консензуса и наших потреба. Наравно, израда новог закона изискује доста озбиљног и
посвећеног рада на идентификовању проблема и изради акционог плана за њихово
решавање.
Дозволите и да, као некадашњи члан Националног савета за високо образовање и
представникстудентске конференције у процесу акредитације високошколских установа и
студијских програма при Комисији за акредитацију, јавно саопштим неколико предлога за
које сматрам да могу дати тренутни ефекат и да, евентуално, оспорим неке од предложених
решења министарства.
* * *
Члан 2. актуелног Нацртапредвиђа измену улоге Националног савета за високо образовање
у другом степену одлучивања по жалбама у поступку акредитације, као и јачање улоге
Комисије за акредитацију и проверу квалитета.
Како је предвиђено Нацртом закона, Национални савет по жалби у поступку акредитације
може одлучити да одлуку Комисије за акредитацију и проверу квалитета потврди, или уз
образложење поништи и врати Комисији на поновно одлучивање.
Сматрам да ово предложено решење није у духу са Чланом 36. став 2. Устава Републике
Србије којим је прописано да свако има право на жалбу или друго правно средство против
одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Двостепеносту одлучивању гарантованајеиЗаконом о општемуправномпоступку гдесе:
- чланом 12.став 2. прописуједапротиврешења донесеног у првомстепену странкаима
правона жалбу;
- чланом 14.прописуједасе поступакмораводитибез одуговлачењаиса што мање
трошковаза странку идруге учесникеу поступку,алитакода се прибавесвидокази
потребниза правилноипотпуноутврђивањечињеничног стања задоношењезаконитог и
правилног решења;
- Чланом 229.став 3. прописујеседа другостепениорганможеОДБИТИжалбу,ПОНИШТИТИ
решење у целиниили делимично,или гаИЗМЕНИТИ.

2. Дакле, закључујемда предложенаизмена, уколикобуде усвојена, неће бити у сагласности са
Законом о општем управном поступку, који у области управног поступка представља lex
specialis закон,па и у односу наЗакон о високомобразовању. Закономо високом образовању
не може се уређивати област управног поступка и то није питање за анализу, јер је то
напросто тако.
Даље, апсолутносамсагласанса тежњомминистарствадаоснажиКомисију за акредитацију,
међутим давање превеликих овлашћења у овом моменту нити је сврсисходно, нити је
неопходно. Најпре због чињенице да чланове Националног савета за високо образовање
именујеНародна скупштина,у својствупрвог међу једнакомподеломвластина законодавну,
извршну и судску и да чланови Националног савета представљају сам крем академске елите
у Србији и неко ко овлашћења црпи из одлуке Народне скупштине. Министарство је део
извршневластии веома је дискутабилнодали може смањивативећуспостављенаправакоја
је имао орган формиран одлуком Народне скупштине – мислим на Национални савет.
Такође, не треба пренебрегнути ни чињеницу да Комисија у овом саставу, састављена од
професора са приватних и државних искључиво универзитета не може бити објективна у
процесу акредитације. Њена независност не доводи се у питање, међутим поставља се
питање да ли су чланови Комисије независни од ректора универзитета и декана факултета
са којих долазе. Такође, не треба пренебрегнути ни чињеницу да у овом моменту члан
Комисијезаакредитацију не можепостатипрофесорструковнихстудија,односнозапослени
на високој школи струковних студија, упркос чињеници да су и академске и струковне
студије изједначене и Уставом и законом. Зашто је то тако, ако се има у виду да у
Националномсавету седепрофесориса високих школа струковних студија? Ово представља
озбиљан проблем, али о томе ћу у наставку.
Уколикои све напред наведене егзактне чињенице пренебрегнемо, што не би требало, као и
потребу да Комисија за акредитацију у оваквом саставу не треба да постоји, најпре због
потребе да се формира независна Агенција за акредитацију, коју би сачињавали угледни
професори који не би били истовремено запослени на високошколским установама –
објективности ради, желим да подсетим и на Мишљење Заштитника грађана из 2011.
године, који је тада саопштио следеће:
Комисија за акредитацију и проверу квалитета ће без одлагања, планирањем, доношењем и
извршавањем низа потребних нормативних и организационих мера, унапредити поступак
акредитације за све садашње и будуће подносиоце захтева у погледу:
1) претпоставкизатранспарентно,потпунои тачно утврђивање чињеничног стања
на основу кога се доносе правно обавезујуће одлуке којима се одлучује о, на
закону заснованим, интересима подносиоца захтева;
2) придржавања законских и примерених рокова за спровођење поступка
акредитације, а нарочито рокова за одлучивање;
3) извесности, јасности и доступности свих материјалних и процесних правила за
спровођење поступка акредитације, ради спречавања арбитрерности у поступку
акредитације;
4) поштовања свих процесних и материјалних права учесника у поступку која
гарантују правичност поступка, а посебно права да се усмено и непосредно
изјаснео свимчињеницамаиоколностимаодзначаја за доношење одлуке и права
на правну сигурност када се одлучује о њиховим на закону заснованим
интересима.
Ово значи да је рад Комисије нетранспарентан, да постоје сумње у погледу тачног
утврђивања чињеничног стања и да постоје проблеми у смислу извесности, јасности и
доступности свих материјалних и процесних правила, као и да Комисија није поштовала
процесна и материјална права учесника у поступку која гарантују правичност поступка.

3. Узимајући све наведено у обзир, као и мишљење Заштитника грађана појединачно,
разумљиво је да прво треба реформисати и саму Комисију, проверити њен рад и да ли је
ишта од препорученог испоштовано (а није ништа) и тек након тога покренути питање
давања већих овлашћења. У овом моменту, одузимање Националном савету право да
одлучује по жалби и упућивање странака у поступку да се жале против решења Комисије,
која ће потом поново и коначно одлучивати о њиховим правима, није сагласно са
принципима ни правичности, ни законитости, ни извесности, ни добре управе. * * *
Постоји неопходност измене члана 13. став 3. постојећег Закона о високом образовању, где
би се у Комисију за акредитацију инкорпорирали и представници Конференције академија
струковних студија, јер је садашње решење дискриминаторско у односу на Закон о забрани
дискриминације који је усвојен 2007. године. Закон о високом образовању, усвојен 2005.
године,није у сагласностисапоменутимЗакономозабранидискриминације,апостављасе и
питање објективности и поверења 65 високих школа струковних студија када о њиховој
судбини одлучује тело које нема ни једног представника из њихових редова. Већ сам напред
навео да у Националном савету постоје чланови из реда Конференције и академија
струковних студија, поред Конференције универзитета.
* * *
Даље, неопходноје допунитипостојећи члан 41. Закона о високом образовању, који третира
Дозволу за рад високошколских установа које су успешно прошле процес акредитације, а
коју издаје министарство.
Наиме, потребно је предвидети могућност привременог одузимања дозволе за рад
високошколским установама које обављају наставу ван седишта, односно супротно
поменутој дозволи и то на годину дана. Сведоци смо експанзије неакредитованих и
незаконитихистурениходељењафакултетаи високихшколана читавојтериторијиСрбије,а
и у иностранству, где је квалитет наставе неадекватан, где се студенти оцењују на сумњиве
начине и где се очигледно фалсификују подаци у матичним књигама у којима се наводи да
одређени студенти студирају у седишту које не виде, или веома ретко виде током свог
вишегодишњег студирања, и где се издају и дипломе у којима се наводи да је студент
студирао искључиво у седишту – што није тачно.
Поред опште незаконите појаве истурених одељења са јединим циљем наплате школарина
од студената који су у истуреним одељењима искључиво у статусу самофинансирајућих –
како би овакостечена сопственасредствабилаупумпанау зараде запосленихпоразличитим
основама, као и фалсификовања података и веома раширене корупције у овим истуреним
одељењима, потреба за привременим одузимањем дозволе за рад треба бити превентивна
мера у тренутку када на целојтериторијиРепублике,укључујућиАПВојводину,постоји само
7 или мање инспектора за високо образовање.
Дакле, непостојање система контроле, која је неадекватна и када се догоди, мора бити
праћена овом привременом мером одузимања дозволе за рад, јер је то једини начин да
високошколске установе саме крену у процес гашења ових истурених одељења и то без
претераног ангажовања министарства. Са друге стране, штити се квалитет
високообразовног процеса у целини, који је једино могуће очувати у самом седишту
високошколске установе – са чиме верујем да се сви слажемо.
* * *

4. Јако озбиљно питање поставља се последњих дана у медијима, али и у пракси, а тиче се
запослења у високошколским установама лица која су служила казне затвора за кривична
дела за која се гони по службеној дужности.
Наиме, у пракси смо имали да лице које је било доцент на факултету и добило отказ због
служења казне затвора у трајању од једне године због злоупотребе хуманитарне помоћи,
годину дана након одслужене једногододишње казне затвора буде запослено на једној
високој школи струковних студија у унутрашњости.
Не смемо заборавити да је високо образовање делатност од посебног значаја за Републику
Србију и да најпре почива на етичким и моралним академским нормама, а после тога и на
закону. Садашњим чланом 62. Закона о високом образовању експлицитно се не искључује
могућност далица која су правоснажноосуђенаи/илиокривљеназакривична дела за која се
гонипослужбенојдужностибуду запосленанафакултетимаи високимшколамаструковних
студија, што се у цивилизованом свету сматра недопустивим.
Са тог аспекта,намеће се потребаизмене члана 62. Закона и то тако што би се предвидело да
лица која су правоснажноосуђеназакривичназакоја се гони по службеној дужности морају
добитиотказ(било да се ради о наставномилиненаставномособљу),докбисе прописало да
иста лица у својству окривљених такође за кривична дела за која се гони по службеној
дужности морају бити удаљена са рада на високошколској установи све до правоснажног
окончања судског поступка.
Подразумева се да се оваквим изменама не би дирало ни у институт рехабилитације
осуђеника,нитиу Уставноправонапрезумпцију невиности,јерсе овимлицимане забрањује
да раде, већ се штити интегритет образовног система који почива на деци и младима, где за
осуђенике и окривљене нема места.
* * *
Такође, у досадашњем раду увидели смо и постојање сасвим нове врсте злоупотребе на
факултетима и високим школама струковних студија, а огледа се у следећем систему:
- лице које не испуњавазаконскеусловебудеизабраноу наставничкозвање(професор
струковнихстудија,предвавач,доцент,ванреднипрофесор,редовнипрофесор),
- никосе не жали у року од једне годинеи
- такву одлуку не може поништитинадлежниинспекторпооснову служеног надзора
(члановима253. и 254. став3. Закона о општемуправномпоступкупрописанајеобавеза
инспекторада поништиакт уколикоједошло од очигледне повредематеријалног закона) и
- такволице заувекостанепрофесор.
Овоје недопустиватзв.правнафинта,којомсе компромитујевисоко и образовање уопште и
мислим да би министарство и у том смислу морало да реагује и заузме став јер је ово
очигледноругањеи систему,изакону и насушнојпотребидаконзументиобразовањазаиста
нешто и науче од компетентних појединаца. Оваквом злоупотребом то није могуће.
* * *
У наставку, желим да поменем и Студентску конференцију универзитета (која окупља
представникестуденатасаунверзитетаи факултета) и Студентску конференцију академија
струковних студија (која окупља представнике студената са високих школа струковних
студија).

5. Позитивнимправним законодавством предвиђена је обавеза Републике да рад студентских
конференцијафинансираизБуџета(члан22. став6. Закона о високомобразовању),као то да
исте имају својство правног лица уписом у судски регистар у складу са законом.
Дакле, правна лица, која се финансирају од пореских обвезника, које ни једном законском
одредбом нису обавезане да поднесу макар преиодични извештај о раду и финансијском
пословању, нпр. Националном савету за високо образовање, где посебно финансијски
извештај данас не постоји.
Са ових разлога, а у духу члана 1. предложеног Нацрта закона, којим се предвиђа да се
Аутономијависокошколскихустановаостварујеузпоштовањепринципаотвореностипрема
јавности и грађанима, мишљења сам да у досадашњем члану 22. Закона (који третира
студентске конференције) треба унети и одредбу којом се студентске конференције
обавезују да макар једном у шест месеци нпр.Националномсавету поднесу извештајораду и
извештај о финансијском пословању, зарад управо прокламованог принципа отворености
према јавности и грађанима.
* * *
Даље, а у духу суштинскеизменевисокообразовног системау којисе уводемастер струковне
студије,штојестеу духу Уставоми законима зајемчене једнакости академских и струковних
студија и европских норми, неопходно је у члану 32. Нацрта закона предвидети обавезу и
Конференције академија струковних студија да, поред Конференције универзитета, у року
од шест месеци од дана ступања на снагу овог закона предложи Националном савету
минималне услове за избор у звања наставника на високим школама струковних студија:
предавач и професор струковних студија.
Сматрам да је у Нацрту направљена техничка грешка, јер је бесмислено не прописати макар
минималне услове за избор наставника на високим школама струкових студија.
* * *
Поред свих измена и допуна које предлаже радна група министарства, у складу са (могу
слободно рећи) хистеријом у јавном мњењу која прати различите случајеве плагираних
докторских дисертација и сумњи у исте, министарству предлажем да у актуелни Нацрт
закона безусловно предвиди промену и члана 101. постојећег закона, где би се предивео
другачији модел провере основаности сумњи да су докторска дисертација или магистарски
рад плод плагијата.
Са тим у вези, суштинска измена тиче се одузимања овлашћења универзитету на којем су
одбрањени таква дисертација или рад да преипистује основаност сумњи да је реч о
плагијату. Изменом треба предвидети да, у случајевима сумњи и на основу писменог и
образложеног предлога упућеног министарству, у року од 30 дана се формира независна
комисија састављена од по једног члана из: министарства, Националног савета, Комисије за
акредитацију и проверу квалитета и Конференције универзитета, која би у додатном року
преиспиталанаводе о могућем плагијату, о томе саставила извештај који би био стављен на
увид јавности и којим би биле отклоњене све сумње да је реч о плагијату. Ова независна
комисија требало би одлуке да доноси консензусом, у складу са Уставом зајемченог
принципа Аутономије универзитета, где би се у академском духу решавала и таква мучна и
веома опасна питања по високообразовни систем у целини и појединца који се налази у
жижи јавности. На крају крајева, није проблем поставити сумњу, али јесте проблем уколико
систем не одреагује адекватно, што се у претходном периоду показало као озбиљан
недостатак.

6. На крају желим да истакнем важност именовања чланова Савета из реда основача-Владе, у
високе школе струковних студија.
Од дана првог круга акредитације високих школа струковних студија (2007. година) до
данас, Влада није именовала своје чланове у органе управљања-Савете високих школа
струковних студија, са незнатним изузецима. Овај системски проблем умногоме доводи у
питањелегитимитет и легалитет рада високих школа струковних студија, посебно уколико
се узме у обзир став Министарства просвете и науке из 2011. године да све до именовања
чланова из реда Владе у високошколским установама треба да наставе са радом управни
одбори. Са овог аспекта, рад 99% високих школа струковних студија данас је незаконит и из
следећих разлога:
Савет високошколске установе, у складу са чланом 52. Закона о високом образовању, чине
представници:
1) установе,
2) студената и
3) оснивача - Владе Републике Србије.
У складу са ставом министарства из 2011. године и позитивним законодавством, као
оснивач високих школа струковних студија, Влад је била у обавези да разреши управне
одборе ових високошколских установа (у складу са чланом 119. став 6. Закона о високом
образовању, а у вези са чланом 82. став 1. Закона о вишој школи, као и чланом 43. став 2.
Закона о Влади) и да након тога донесе Решење о именовању чланова Савета сваке високе
школе струковнихстудијапојединачно - као представнике оснивача (у складу са чланом 52.
став 5. Закона о високом образовању и чланом 43. став 2. Закона о Влади), чиме би се
створилипретходниусловидасе савет сваке високешколе струковнихстудијаконституише
у складу са Закономо високомобразовању,односнода наконтогаи високошколскаустанова
спроведе поступак избора представника из реда запослених и студената.
Упоредном анализом прописа може се закључити да, формално-правно, у високим школама
струковнихстудија у Србији, са свим правима и обавезама, требају и морају функционисати
УПРАВНИ ОДБОРИ именовани на основу Закона о вишој школи, јер исти никада нису
разрешени актима органа који га је формирао и именовао његове чланове у складу са
Законом о Влади, односно сама Влада.
Ово је озбиљно питање које садашње министарство озбиљно треба и да третира, како не би
систем дошао у ситуацију да се на Уставном, Управном или другом редовном суду побијају
одлуке Савета високих школа струковних студија о нпр. именовању директора,
легитимитету тако изабраних директора и законитости одлука које су такви директори
доносили.
* * *
Захваљујем на пажњииуколикоима додатних питањастојимвамна располагању.
Марио Спасић