1. УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ
ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ
НОВИ САД
ЗАВРШНИ РАД
СПОРАЗУМИ ЈАВНОГ ТУЖИОЦА И ОКРИВЉЕНОГ У КРИВИЧНОМ
ПОСТУПКУ
Ментор Студент
Проф. др Татјана Бугарски Бранислав Суботин
Бр. индекса 41/13 општи смер
Нови Сад,
септембар 2014. године

2. 2
САДРЖАЈ
САДРЖАЈ ................................................................................................................................................ 2
УВОДНА РАЗМАТРАЊА....................................................................................................................... 4
1. ПОЈЕДНОСТАВЉЕЊЕ ФОРМЕ ПОСТУПАЊА У КРИВИЧНИМ СТВАРИМА И
СПОРАЗУМИ ЈАВНОГ ТУЖИОЦА И ОКРИВЉЕНОГ..................................................................... 5
2. СПОРАЗУМ О ПРИЗНАЊУ КРИВИЧНОГ ДЕЛА........................................................................ 7
2.1. Аргументи за и против увођења споразума о признању кривичног дела..............................................9
2.1.1. Аргументи у прилог споразуму о признању кривичног дела......................................................... 10
2.1.2. Аргументи против споразума о признању кривичног дела ........................................................... 11
2.2. Споразум о признању кривичног дела у праву Републике Србије – опште напомене....................... 12
2.3. Закључење споразума.............................................................................................................................. 13
2.3.1. Обавезна одбрана.............................................................................................................................. 15
2.3.2. Споразум и оптужница.......................................................................................................................17
2.3.3. Имовинско правни захтев ..................................................................................................................17
2.3.4. Легитимација субјеката у поступку споразумевања....................................................................... 18
2.3.5. Приватни тужилац и супсидијарни тужилац као субјекти закључивања споразума о признању
кривичног дела ............................................................................................................................................ 18
2.4. Положај оштећеног у поступку закључивања споразума...................................................................... 19
2.5. Садржај споразума ................................................................................................................................... 20
2.5.1. Обавезни елементи споразума ........................................................................................................ 21
2.5.2. Факултативни елементи споразума ..................................................................................................26
2.5.3.Споразум о притвору као елемент споразума о признању кривичног дела................................. 28
2.6. Одлучивање о споразуму......................................................................................................................... 30
2.6.1 Одбацивање споразума ..................................................................................................................... 32
2.6.2. Прихватање споразума ..................................................................................................................... 33
2.6.2.1. Значај споразума у односу на саокривљене .................................................................................37
2.6.3. Одбијање споразума ......................................................................................................................... 38
2.7. Правни лекови против одлуке о споразуму ........................................................................................... 39
2.7.1. Жалба против одлуке о споразуму................................................................................................... 39
2.7.2. Ванредни правни лекови .................................................................................................................. 40
3. СПОРАЗУМ О СВЕДОЧЕЊУ ОКРИВЉЕНОГ ЛИЦА (ОКРИВЉЕНИ САРАДНИК) .............. 42
3.1. Закључење споразума.............................................................................................................................. 44
3.1.1.Услови за закључење споразума о сведочењу окривљеног лица.................................................. 44
3.1.2.Положај окривљеног приликом закључивања споразума.............................................................. 45
3.2. Садржај споразума ................................................................................................................................... 48
3.2.1. Обавезни елементи споразума ........................................................................................................ 48

3. 3
3.2.2. Факултативни елементи споразума ..................................................................................................51
3.3. Одлучивање о споразуму..........................................................................................................................52
3.3.1. Одбацивање споразума .................................................................................................................... 54
3.3.2. Прихватање споразума ..................................................................................................................... 54
3.3.3. Одбијање споразума ..........................................................................................................................57
3.4. Испитивање окривљеног сарадника....................................................................................................... 58
3.5. Везаност суда за одлуку о прихватању споразума................................................................................. 60
4. СПОРАЗУМ О СВЕДОЧЕЊУ ОСУЂЕНОГ ЛИЦА (ОСУЂЕНИ САРАДНИК) ......................... 61
4.1. Закључење споразума...............................................................................................................................62
4.1.1. Услови за закључење споразума о сведочењу осуђеног лица .......................................................62
4.1.2.Положај окривљеног приликом закључивања споразума.............................................................. 63
4.3. Садржај споразума ................................................................................................................................... 63
4.4. Одлучивање о споразуму......................................................................................................................... 66
4.5. Везаност суда за одлуку о прихватању споразума..................................................................................67
4.6. Поступак за ублажавање казне.................................................................................................................67
ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА ............................................................................................................... 69
ЛИТЕРАТУРА........................................................................................................................................ 76

4. 4
УВОДНА РАЗМАТРАЊА
У последњих пет годинa, тачније од августа месеца 2009. године, сведоци смо постепеног
увођења и популаризације закључивања споразума између јавног тужиоца и окривљеног у
кривичном поступку Републике Србије. У почетној фази развоја овог института јавни тужилац и
окривљени могли су да се споразумеју само о кривици окривљеног, док је данас поље
закључивања споразума знатно проширено, тако да се окривљени после закључења споразума
може појавити и као сведок, али овај споразум са јавним тужиоцем могу да закључе и већ
осуђена лица.
Значају споразума које закључују јавни тужилац и окривљени у кривичном процесном
праву Републике Србије, доприноси и чињеница да се број споразума из године у годину
повећава, самим тим знатно се убрзава кривични поступак, кривично правни систем постаје
ефикаснији, а поступак јефтинији. Окривљеном је остављена могућност да признањем
кривичног дела избегне редован ток кривичног поступка, а исто тако већ осуђеним лицима се
пружа могућност да искористе уступке јавног тужиоца у замену за сведочење које у неким
ситуацијама може бити пресудно за откривање извршилаца и доказивање кривичног дела.
Међутим, питање је да ли је брз кривични поступак de facto и правичан.
Предмет разматрања овог рада је детаљна и целовита анализа споразума јавног тужиоца и
окривљеног у које по Законику о кривичном поступку спадају споразум о признању кривичног
дела, споразум о сведочењу окривљеног и споразум о сведочењу осуђеног, са кратким приказом
решења прихваћених од стране земаља у окружењу, као и приказ законодавних и практичних
решења европских земаља које су Србији до сада биле узор у законодавној теорији и пракси.
Циљ истраживања рада je анализа специфичности и ефикасности закључивања споразума
у кривичном процесном праву Србије, предности и недостаци позитивних законских решења,
потпуни приказ свих карактеристика споразума, њихова теоријска обрада и практична анализа.

5. 5
1. ПОЈЕДНОСТАВЉЕЊЕ ФОРМЕ ПОСТУПАЊА У КРИВИЧНИМ СТВАРИМА
И СПОРАЗУМИ ЈАВНОГ ТУЖИОЦА И ОКРИВЉЕНОГ
Поступак реформе кривичног процесног права у Републици Србији започет је
доношењем Законика о кривичном поступку из 2001. године1
, а овај процес трајао је пуних десет
година, да би се привремено окончао доношењем Законика о кривичном поступку из 2011.
године2
. На свом путу реформе, кривично процесно право, доживело је бројне, целовите и
суштинске промене. Један од два главна циља реформе је стварањe нормативне основе за
ефикаснији кривични поступак с тим да он не иде на уштрб правима загарантованих
националним нормама, али и нормама међународног права. Други циљ рада на реформи је
усклађивање кривичног процесног законодавства Републике Србије са решењима присутним у
савременом компаративном кривичном процесном законодавству и тенденцијама присутним у
савременом кривичноправној науци уопште3
.
Акузаторски или адверзијални кривични поступак (accusatorie – тужилац) је оптужни тип
кривичног поступка, који представља спор двеју странака пред судом који стоји према њима у
једном неутралном положају. Устројен је на строгој одвојености функција; оптужбе, одбране и
суђења. Поступак се води као спор између две потпуно равноправне и одвојене странке,
независних процесних субјеката (тужиоца и окривљеног), с тим што се суд пасивно држи, али
руководи поступком, обезбеђује несметани ток, води рачуна о процедуралним правилима и
коначно пресуђујe. У домену доказивања и извођења доказа суд је потпуно неутралан – пасиван,
држи се као арбитар4
. У суштини овај поступак је сличан парничном поступку5
. Уочава се све
присутнија тенденција рационализације кривичног поступка, у виду скраћивања целокупног
трајања поступка.
Значајну улогу у увођењу института споразумевања у наше кривично процесно
законодавство имала је и Препорука П(87) 18 Савета Европе Европске уније, која је указала на
потребу за поједностављивањем кривичних поступака у континенталним правним системима и
на то да окривљени који признаје кривично дело не треба да буде у неизвесности у погледу
1. Законик о кривичном поступку „Службени лист СРЈ” бр. 70/2001 i 68/2002 и „Службени гласник РС” бр. 58/2004, 85/2005,
115/2005, 85/2005 – др. закон, 49/2007, 20/2009 – др. закон, 72/2009 и 76/2010 (даље: ЗКП из 2001. године).
2. Законик о кривичном поступку „Службени гласник РС” бр. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013 и 55/2014 (даље: ЗКП
из 2011. године). Овај Законик примењује се од 15.01.2012. године само у поступцима за кривична дела за које је посебним
законом одређено да поступа јавно тужилаштво посебне надлежности, док је у осталим кривичним поступцима примена овог
Законика почела 01.10.2013.године.
3. Станко Бејатовић, Нови ЗКП и поједностављене форме поступања у кривичним стварима, Ревија за криминологију и кривично
право број 2-3/11, Институт за криминолошка и социјолошка истраживања, Београд 2011, стр. 43.
4.Недељко Јованчевић, Положај главних процесних субјеката у новом ЗКП из 2011, Crimen (III) број 2/2012, Београд, 2012,
стр.194.
5. Ibidem.

6. 6
кривичне санкције6
.
У складу са горе напоменутим циљевима реформе, Законик о кривичном поступку из 2001.
године уводи не мали број новина којима се постављају нормативне основе и темељи за
ефикаснијим кривичним поступком, али и даљем раду на реформи која је уследила. Везано за
тему рада, свакако најзначајније су измене и допуне Законика о кривичном поступку из августа
месеца 2009. године, којим је, на већ створеним основама озакоњен институт споразума о
признању кривице, као једног од доминантних форми поједностављивања кривичног поступка.
Корак даље, у разради овог института, кренуло се усвајањем Законика о кривичном поступку из
2011. године, којим је учињен својеврсни заокрет у овој материји. Наиме, осим трансформације
законског назива овог института у споразум о признању кривичног дела, одређена
трансформација учињена је и у садржинском смислу самог института. Поред споразума о
признању кривичног дела новоусвојеним Закоником предвиђени су и институти споразум о
сведочењу окривљеног и споразум о сведочењу осуђеног, који представљају модификацију
института сведок сарадник, којег је прописивао Законик из 2001.године
Поједностављење форме поступања у кривичним стварима, данас представљају један од
изузетно важних инструмената ефикасности кривичног поступка. Њихово увођење у
континенталне правне системе настало је као резултат настојања да се убрзају кривични
поступци и тако омогући растерећење судова у кривичним стварима. Као такве намењене су
суђењу за једноставније кривичне случајеве (лакша и средње тешка кривична дела), како би се
правосудни апарат додатно растеретио оваквих случајева, а све у циљу повећања квалитета
суђења за тежа кривична дела. Међутим, ако се има у виду да је одредбама ЗКП-а из 2011.
године као један од материјалних услова за закључење споразума о признању кривичног дела
изостављен ранији услов у погледу висине затворске казне7
за које се споразум може закључити,
долазимо до закључка да ће се институт споразума о признању кривичног дела примењивати и
за изузетно тешка кривична дела као што су кривична дела организованог криминала и
кривична дела ратних злочина, која су сама по себи значајно компликованија и сложенија по
својој структури бића кривичног дела, али и специфичности извршилаца. На основу тога, са
правом се можемо запитати да ли у горе наведеним случајевима поједностављење процесне
форме поступања у кривичним стварима почива на начелу сразмерности између процесне
форме, споразумно признање кривичног дела, и предмета суђења8
. Кривични поступак у себи
6. Александар Трешњев, Дилеме у примени Споразума о признању кривичног дела, Билтен Врховног касационог суда 2/2013,
Београд, 2013, стр. 243.
7. Члан 282а. ЗКП-а из 2001.године прописује да се споразум о признању кривице може закључити када се кривични поступак
води за једно кривично дело или за кривична дела у стицају за која је прописана казна затвора до 12 година. Чланом 313. ЗКП-а
из 2011. године решење у погледу овог материјалног услова није прописано.
8. Станко Бејатовић, op. cit., стр. 52.

7. 7
сублимира Уставом и Међународним актима загарантована људска права, посебно право на
правично суђење, право на одбрану, право на изношење доказа у своју корист, право на
испитивања сведока оптужбе и друга права9
, која се закључивањем споразума о признању
кривичног дела, у складу са Закоником, значајно ограничавају и о њима треба додатно водити
рачуна приликом закључивања споразума.
Споразум о признању кривичног дела ће несумњиво допринети убрзању самог кривичног
поступка, за краће време више окривљених биће осуђено, судови ће се временом растеретити
нагомиланих предмета а јавни тужиоци ће имати више времена на располагању за нови систем
тужилачке истраге коју је увео ЗКП из 2011.године. Такође, не смемо заборавити ни економску
ефикасност овог института. Дуги кривични поступци захтевају ангажовање великог броја како
кадровског тако и техничког капацитета. Окривљени, осим што му се на терет ставља извршење
одређеног кривичног дела, да би на адекватан начин могао да оствари своја процесна права које
му ЗКП пружа, мора ангажовати одговарајућу стручну помоћ. Осим тога, чланом 74. Законика,
прописани су случајеви када окривљени мора имати браниоца, ако бранилац не буде изабран или
окривљени у току поступка остане без браниоца, суд ће по службеној дужности окривљеном
поставити браниоца, а трошкови такве одбране падају на терет буџетских средстава суда. Исти
случај је и када се ради о одбрани сиромашног према члану 77 ЗКП-а. Осим што се време
трајања кривичних поступака значајно скраћује, поједностављене форме кривичног поступка
такође своју сврху проналазе и приликом откривања и доказивања кривичних дела из свере
организованог криминала и ратних злочина који ће значајно унапредити и убрзати споразуми о
сведочењу окривљеног и споразум о сведочењу осуђеног, који представљају веома моћно оружје
у рукама јавног тужиоца, које ће он, зависно од ситуације, свакако користити.
2. СПОРАЗУМ О ПРИЗНАЊУ КРИВИЧНОГ ДЕЛА
Споразум о признању кривичног дела у правној традицији и пракси присутан је готово
већ два века. Реч је о установи из англосаксонско правног подручја, која је карактеристична за
адверзијални правни систем кривичног поступка10
. Први забележени споразум о признању
9. Устав Републике Србије „Сл.гласник РС” 98/2006.
10. Посматрајући институте споразумевања тужиоца и окривљеног у европским континенталним правним системима и правном
систему Сједињених Америчких Држава као изразитом представнику англосаксонске школе права, долазимо до закључка, да у
Енглеској, споразумевање у смислу европског континенталног и америчког англосаксонског правног система не постоји. Оваква
тврдња произилази првенствено из законских аката који регулишу материју кривичног права у Енглеској али и из праксе
поступања судова. Наиме, да би споразумевање тужиоца и окривљеног, у смислу правних прописа који регулишу ову материју,
уопште било могуће али и потребно неопходно је да се на страни тужиоца, као органа који штити интересе правног поретка,
налазе одређена овлашћења којима он суверено и самостално располаже. У Енглеској, у поређењу са положајем тужиоца у САД

8. 8
кривице датира из 1808. године. Реч је о случају Stivens у коме је тужилац теретио окривљеног за
четири кривична дела незаконите продаје алкохола. Странке су се „нагодиле” да окривљени
призна кривицу за једно од њих, а да тужилац за узврат одустане од гоњења за преостале три
оптужбе. Судија је био дужан да изрекне прописану казну од 47,12 $11
. Упливом адверзијалног
система кривичног поступка у континенталне правне системе, америчка варијанта
споразумевања позната као plea bargining што у преводу значи нагодба о признању кривице,
добија све више на значају и проналази своје место у кривично процесним законима многих
европских земаља12
. Такође у Законику о кривичном поступку Републике Србије у другом делу,
глави XV, у члановима 313 – 319 прописује се ова врсту споразума између јавног тужиоца и
окривљеног.
Разлози за раније присуство споразума о признању кривичног дела (кривице) у државама
англо-америчке провијенције, заправо лежи у самом схватању циља вођења поступка, који се
своди на решавање спор странака, слично парници13
. Овакав став има своје потпуно оправдање
или тужиоца у праву Републике Србије, положај тужиоца је нешто другачије уређен. Јавнотужилачку функцију у Енглеској, до
недавно, обављали су службеници полиције, који су имали овлашћења да прикупљају доказе, подижу оптужнице али и да
заступају оптужницу пред нижим судовима. Краљевски тужилачки сервис (Crown Prosecution Service) основан је тек 1985.
године. Полиција је и даље задржала овлашћења да самостално спроводи истрагу и подиже оптужницу, а након тога предмет
долази у руке краљевих тужилаца који настављају кривично гоњење, који могу да измене, потврде или одбаце оптужницу.
Такође, у Енглеској постоји велики број посебних истражних агенција овлашћених да воде истрагу и кривично гоне за одређена
кривична дела, као што су Канцеларија за преваре (Serious Fraud Office) надлежна је за преваре код којих постигнута имовинска
корист прелази пет милиона фунти, Health and Safety Executive - за кривична дела против опште сигурности, H.M. Customs and
Excise - за царински и порески криминал, Department of Trade and Industry за привредни криминалитет и тсл. (Наведено према:
Вања Бајовић, Споразум о признању кривице упоредно - правни приказ, Правни факултет Београд, Београд, 2009 година, стр
127).
Све до краја осамдесетих година прошлог века, у Италији у примени био је Законик о кривичном поступку из 1930.године, који
је био базиран првенствено на начелима мешовитог кривичног поступка. Временом, са порастом криминалитета али и упливом
схватања да је постојећи систем кривичног процесног права с једне стране недовољно ефикасан, појављују се тежње да се у
Италијанско кривичнопроцесно право инкорпоришу одређени институти из америчког правног система. Почетни кораци у
реформи Италијанског кривичног поступка и стварање темеља за споразумевање тужиоца и окривљеног, представља новелирање
ЗКП-а из 1981. године, којим је у италијански кривични поступак уведен институт договарања о казни. Законик је омогућавао
оптуженом да до отварања првостепеног поступка поднесе захтев за изрицање тзв. Заменских санкција (senzioni sostitutive). У
новом Законику о кривичном поступку постоји пет посебних поступака, предвиђених због тежње италијанског законодавца да
прилагоди поступке посебностима појединих кривичних предмета. То су: скраћено суђење (Guidizio Abbreviato), директно
суђење (Guidizio Direttissimo), непосредно суђење (Guidizio Immediato), примена казне на захтев странке (Applicazione della Pena
su Richiesta Penale) и казнени налог са осудом (Procedimento per Decreto Penale), од којих скраћено суђење и примена казне на
захтев странака имају сличности са америчким системом plea bargaining. (Наведено према: Вељко Турањанин, Споразум о
признању кривице у праву Европских земања: пример Италије, Страни правни живот број 2/2011, Београд, 2011, стр 147-154.).
11. Вања Бајовић, op. cit., стр 56.
12. Споразум о признању кривичног дела (кривице) регулисан је и у кривичним поступцима земаља у региону, у Црној Гори у
чл. 300-303 ЗКП („Службени лист ЦГ” бр. 57/2009 и 49/2010), у Хрватској у чл. 360-364 ЗКП („Народне новине” бр. 152/2008,
76/2009, 80/2011, 121/2011, 91/2012, 143/2012, 56/2013 и 145/2013), у Босни и Херцеговини у чл.231 ЗКП БиХ („Сл.гласник БиХ
“бр. 3/2003, 32/2003, 36/2003, 26/2004, 63/2004, 13/2005, 48/2005, 46/2006, 76/2006, 29/2007, 32/2007, 53/2007, 76/2007, 15/2008,
58/2008, 12/2009, 16/2009, 93/2009 и 72/2013), и ЗКП БД БиХ („Сл.гласник Брчко дистрикта БиХ“ бр. 48/2004, 6/2005, 14/2007,
19/2007, 21/2007, 2/2008, 17/2009 и 9/2013), у чл. 238-239 ЗКП РС („Сл.гласник РС “бр. 50/2003) и у чл. 246 ЗКП ФБиХ
(„Службене новине Федерације БиХ” бр. 35/2003, 37/2003, 56/2003, 78/2004, 28/2005, 55/2006, 27/2007, 53/2007 и 9/2009), у
Словенији („Сл.гласник CPA-UPB8“), у Македонији („Сл. весник РМ” бр. 150/2010), од других европских земаља среће се у
кривичном процесном праву Немачке, Енглеске (Наведено према: Вања Бајовић, op. сit., стр. 125 и стр. 137.), Русије (наведено
према: Вељко Турањанин, Увођење адверсарног система у Русији кроз приказ два најважнија института – пороту и споразум о
признању кривице, Гласник права, год II, број 3 (2011), Крагујевац, 2011, стр. 74.), Норвешке, Холандије, Француске, Италије,
Естонији, у Азији у Индији (наведено према: Данило Л. Николић, Споразум о признању кривице, са оригиналним примерима из
рада тужилаштва САД, Хашког трибунала и судова са подручја Босне и Херцеговине и обрасцима Споразума и одлука по ЗКП
Републике Србије, Студентски центар Ниш, 2007,стр 42 и стр. 48.)
13. Иван Илић, Споразум о признању кривице у теорији, легислативи и пракси, Зборник радова правног факултета у Нишу, број

9. 9
за поступке из којих је поникао. Кривични поступак је у САД устројен као једна врста
„доказног страначног двобоја”. Тужилац и окривљени се сопственим аргументима „туку” пред
поротом састављеном од обичних грађана, која цени ко је био убедљивији, док је са друге стране
у току поступка суд пасиван. Тек ако порота одлучи да је окривљени крив, судија ступа на сцену
изрицањем одговарајуће казне14
. Под све већим утицајем англосаксонске школе кривичног права
на мешовити кривични поступак држава континенталне Европе, долази до њихове модификације
и све значајнијег приближавања адверзијалном систему кривичног поступка, у којем примат има
снага доказног предлога док се утврђивање материјалне истине15
ставља у други план, односно
не утврђује се. За разлику од ЗКП из 2001.16
године, у својим општим одредбама ЗКП из 2011.
године ни на једном месту не помиње утврђивање истине. Изостављањем начела материјалне
истине, закључење споразума о признању кривичног дела добија своју пуну процесно правну
оправданост, што није био случај према решењима из 2009. године, када је суд поред поштовања
правила која су се односила на споразум, да би донео закониту пресуду морао прво да се увери у
истинитост свих чињеница које му стоје на располагању. Овај услов иако није основни, али је
свакако веома битан разлог не популарности споразума о признању кривице до ступања на снагу
ЗКП из 2011.године17
.
2.1. Аргументи за и против увођења споразума о признању кривичног дела
С обзиром да овај институт води порекло из америчке судске праксе, у којој се према
неким проценама више од 90% предмета реши на овај начин18
, као и да његовом применом
укупан правосудни систем остварује одређене погодности, али са друге стране његовом
применом долази и до одступања од одређених основних начела кривичног поступка, неопходно
је указати на аргументе који иду у прилог споразуму, али и оних који говоре против њега.
LXIII, Ниш. 2012, стр 405.
14. Милан Шкулић, Критичка анализа новог Законика о кривичном поступку (II), Бранич број 3-4/2012, Адвокатска комора
Србије, Београд, 2012, стр. 12.
15. Савезни суд Немачке заузео је став да је пракса преговарања о кривици прихватљива све док се не доводи у питање начело
утврђивања материјалне истине, сходно коме судија не може осудити окривљеног само на основу признања већ једино ако је оно
поткрепљено и другим доказима. (Наведено према: Вања Бајовић, op. cit,.стр. 142)
16. Члан 17 гласи: „Суд и државни органи који учествују у кривичном поступку дужни су да истинито и потпуно утврде
чињенице које су од важности за доношење законите одлуке”.
17. „У поступцима пред Посебним одељењем (за организовани криминал) Вишег суда у Београду, за разлику од укупно 13
пресуда донетих на основу закључених споразума о признању кривице према Законику/2001, за првих годину и по дана примене
Законика донето је 100 пресуда на основу споразума о признању кривичног дела”. (Hаведено према: Александар Трешњев, op.
cit., стр. 245.).
18. Милош Милованивоћ, Споразум о признању кривице – Pro et contra, Анали правног факултета у Београду, година LVIII, број
2/2010, Београд, 2010, стр 416.

10. 10
2.1.1. Аргументи у прилог споразуму о признању кривичног дела
Несумњиво је да се путем споразума о признању кривичног дела доприноси смањењу
временског трајања кривичног поступка, на тај начин створена је могућност суду да за краће
време реши већи број предмета што доприноси општем повећању поверења у судску власт, али и
поштовање Уставом загарантованог права на суђење у разумном року. Мање компликовани
предмети, закључивањем споразума, судовима не одузимају превише времена, тако да то време
остаје да се утроши на теже и компликованије случајеве. Према неким проценама, смањење
стопе признања кривице у САД са 90% на 80% би захтевало удвостручење судског особља и
капацитета, а смањење на 70% би утростручило те захтеве19
.
Осим што штеди време, овај вид окончања кривичног поступка штеди и материјална
средства која би иначе у редовном току кривичног поступка била утрошена. Зависно од фазе
поступка у којој се споразум закључује, смањују се трошкови вештачења, трошкови доласка
браниоца, сведока и вештака, као и други трошкови поступка који могу настати.
Осим погодности које се односе на економску страну, окривљеном се споразумом
омогућава да за извршено кривично дело буде кажњен под посебним условима, односно казном
или другом кривичном санкцијом коју иначе не би могао да добије да није пристао на закључење
споразума. Јавни тужилац и окривљени споразумом уговарају тачну меру казне или друге
кривичне санкције, односно према члану 314. став 1. тачка 3. ЗКП-а остављена је могућност да
се мера казне или друге кривичне санкције одреди и у одређеном распону. Међутим, у договору
са јавним тужиоцем окривљени може за себе придобити и погодности које се односе на
одустанак јавног тужиоца за нека од кривичних дела за које се окривљено терети. Према члану
6. став 3. ЗКП-а јавни тужилац у изузетни случајевима може одлучити да не предузме кривично
гоњење за нека од кривичних дела, под условима које прописује ЗКП. Овај изузетак представља
управо могућности уговарања одустанка јавног тужиоца од гоњења за одређена кривична дела,
који према члану 314. став 2. тачка 1. представља факултативни елемент споразума о признању
кривичног дела.
Питање обавезне одбране представља значајну новину коју је увео ЗКП из 2011. године, а
која се односи првенствено на заштиту Уставом, али и ЗКП-ом предвиђених процесних права
окривљеног. Присуство браниоца према члану 74. тачка 8. ЗКП-а обавезно је од почетка
преговора јавног тужиоца и окривљеног, чиме се спречавају могуће манипулације јавног
тужиоца у прибављању за себе повољнијег положаја у односу на окривљеног.
19. Снежена Бркић, Рационализација кривичног поступка и упрошћене процесне форме, Правни факултет, центар за издавачку
делатност, Нови Сад, 2004, стр 214.

11. 11
2.1.2. Аргументи против споразума о признању кривичног дела
Супротност споразума Европској конвенцији о људским правим као аргумент је веома
често оружје критичара овог института. Он је био и један од главних разлога зашто предлог за
увођење овог института није усвојен у Енглеској 1991.године20
. У оквиру права на правично
суђење нејчешће су истицани аргументи да се споразумом о признању кривичног дела нарушава
претпоставка невиности (члан 6. став 2. ЕКЉП), као и право на једнакост странака у коришћењу
процесних права (члан 6. став 3. тачка 6. ЕКЉП)21
.
Повреда права на једнакост странака у коришћењу процесних права може постојати
уколико би окривљени који је пристао на закључење споразума био осуђен на блажу казну, а
други окривљени, који није закључио споразум, а дело је учинио под идентичним околностима,
буде осуђен у редовном поступку на знатно строжију казну22
. У овом случају, посматрано са
аспекта кривично правне заштите друштва и правног поретка од извршилаца кривичних дела не
постоји повреда права на једнакост странака. Окривљени коме је суђено у редовном поступку,
осуђен је према закону на кривичну санкцију која је прописана законом за извршено кривично
дело, док је окривљени који је пристао на закључење споразума у повољнијем положају јер је
био спреман на одређене уступке на које се обавезао споразумом.
Други вид нарушавања принципа једнакости странака може се појавити у ситуацији
уколико би тужилац у преговарању прећутао другој страни о одређеним чињеницама или
доказима које иду на терет окривљеном, како би себи створио повољнију позицију за
преговарање. Овакве ситуације првенствено могу да се појаве у случају када тужилац не
поседује адекватну доказну грађу за окончање поступка у своју корист, па му признање
окривљеног може послужити у даљој разради својих доказних предлога. Са друге стране,
20. Почетком деведесетих година прошлог века, у Енглеској се појављују схватања да је споразум о признању кривице институт
који би у значајној мери користио процесу убрзања кривичног поступка, а такође, допринео би и значајном смањењу трошкова
који иначе настану приликом поротног суђења. Комисија за кривично правосуђе је 1991.године разматрала питање
прихватљивости споразума о признању кривице, изневши став да је неопходно формулисати јасна процесна правила која би
омогућавала ублажавање казне окривљеном уколико призна извршење кривичног дела за које се терети, а сама казна би била
ублажена у зависности од фазе поступка у којом би окривљени пристао на сарадњу. Међутим, овакав предлог ипак није усвојен и
инкорпорисан у законске текстове првенствено због јачине аргумената противника овог института. (Наведено према: Вања
Бајовић, op. cit., стр 132. )
21. Најчешће се говорило о супротности са чланом 6. ЕКЉП која говори о праву на правично суђење, а које се у складу са
праксом Европског суда за људска права израженом у случају Deweer v. Belgium конституише “од тренутка када се осумњичени
званично обавести од стране надлежног органа да постоје наводи да је он починио кривично дело”. У оквиру права на правично
суђење најчешће су истицани аргументи да се споразумом о признању кривице нарушава претпоставка невиности (чл. 6, ст. 2
ЕКЉП), као и право на једнакост странака у коришћењу процесних права ( чл. 6, ст. 3, тач. б ЕКЉП). Као вид нарушавања
принципа једнакости странака може постојати у случају да тужилац приликом преговарања о споразуму не упозна одбрану са
свим доказима с којима располаже. Он ће то најчешће учинити како би издејствовао веће уступке и како би истовремено имао
веће шансе на суђењу ако не дође до споразума. У случају Jasper v. United Kingdom који је вођен пред Европским судом за
људска права, истакнуто је да “постоји обавеза тужилаштва и истражних органа да изнесу окривљеном сав материјал са којим
располажу или им може бити на располагању, а који би могао помоћи окривљеном да се ослободи кривице или постигне
смањење казне”. (Наведено према: Милош Милованивоћ, op. cit., стр 420.).
22. Ibidem.

12. 12
Врховни суд САД-а заузео је став да је тужилац дужан да упозна одбрану са доказима који им
иду у прилог само у случају да се предмет решава пред поротом, али не и у случају закључивања
споразума о признању кривице23
.
Заључењем споразума на посредан начин погођени су и интереси поступајућег судије али
и јавног тужиоца. У нашем правном систему због постојања законске гаранције сталности
судијске и тужилачке функције интереси ових субјеката нису толико изражени колико су
изражени у правном систему САД-а, где судије и тужиоци подлежу периодичним изборима, а
будући реизбор зависи првенствено од ефикасности њиховог рада. Из овог произилази да
закључивање споразума и његово прихватање од стране суда и судији и тужиоцу доносе
одређене изборне поене. Тужиоцу иде у прилог брзо и по њега позитивно решавање конкретног
случаја, а судији сазнање да пресуда коју је донео неће бити предмет контролe од стране
другостепеног суда.
2.2. Споразум о признању кривичног дела у праву Републике Србије – опште напомене
Споразум о признању кривичног дела омогућава јавном тужиоцу и окривљеном да
преговарају и да се споразумеју о врсти и висини казне (односно друге кривичне санкције) уз
услов да окривљени призна кривично дело које је предмет оптужбе24
.
Оно што се на први поглед уочава као веома битна разлика у односу на законско решење
из Законика о кривичног поступку из 2001. године, јесте усклађивање назива овог интитута са
материјалним кривичним законодавством, који је до ступања на снагу ЗКП-а из 2011.године
носио назив споразум о признању кривице. Према члану 14. став 1. Кривичног законика25
прописано је да је кривично дело оно дело које је законим предвиђено као кривично дело, које је
противправно и које је скривљено. Према члану 22. став 1. Кривичног законика, кривица постоји
ако је учинилац у време када је учинио кривично дело био урачуњив и поступао са умишљајем,
а био је свестан или је био дужан и могао бити свестан да је његово дело забрањено. Према
дефинисању кривичног дела по Кривичном законику, кривица је jeдан од четири обавезна
елемента кривичног дела, а њену структуру чине урачунљивости, умишљај или нехат и свести
(или дужност или могуђност свести) о противправности26
. Из наведених разлога правилнији је
назив овог института који је прихваћен у Законику о кривичном поступку из 2011.године.
23. Вања Бајовић, op. cit., стр 102.
24. Веско Крстајић, Споразум о признању кривичног дела, Билтен Врховног касационог суда Србије број 2/2012, Београд, 2012,
стр. 56.
25. Службени гласник РС бр. 85/2005, 88/2005 – испр., 107/2005 - испр., 72/2009, 111/2009, 121/2012 и 104/2013.
27. Зоран Стојановић, Кривично право-општи део, Београд, 2012 године, стр. 143.

13. 13
У недостатку законске дефиниције споразума теоријa је начинила неколико варијација
дефинисања споразума које се своде на Закоником прописане елементе27
.
2.3. Закључење споразума
Споразум о признању кривичног дела, може се без ограничења закључити у односу на сва
кривична дела. Већ је напоменуто да је према одредбама ЗКП из 2001.године, био предвиђен
материјални услов који је значајно ограничавао поље примене овог споразума на кривична дела
за које је запрећена казна затвора до 12 године28
.
27. Споразум тужиоца и окривљеног о признању кривице за кривично дело или дела која се окривљеном стављају на терет у
праву Немачке имају дугу практичну примену. Сматра се да је појава и развој спoразума о признању кривице у Немачкој више
била последица практичних потреба него америчког утицаја на немачко право, тако је Немачка постала прва држава
континенталне Европе која је усвојила и примењивала овај институт. Седамдесетих година прошлог века судије, тужиоци и
адвокати у Немачкој почели су да практикују преговоре и договоре ван суднице, праксу познату као Absprache, чији би буквалан
превод на српски језик значио договор. Услед недостатка законске регулативе, судови су прихватали споразуме у којима се
тужилац, окривљени, бранилац али и суд договарају о признању кривичног дела и о санкцији. Међутим, због непостојања
јединствених правила која би се примењивала на целокупној територији државе, судови су ретко различите врсте споразума
прихватали као споразуме који регулишу питање кривице и санкције. А неки су ишли и дотле да су потпуно искључили тужиоца
и окривљеног из преговарања, тако да су бранилац и судија постигли споразум, који је касније произвео и осуђујућу пресуду. (V.
Вања Бајовић, op. cit., стр 137-139).
28. Према Хрватском ЗКП-у не прописује се један општи материјални услов у виду максимално запрећене казна затвора као
услов за закључење споразума, али је у члану 360. став 6. прописан посебан услов који се односи на кривична дела уперена
против живота и тела и против полне слободе за које је прописана казна затвора у трајању од 5 година и обавеза државног
тужиоца која се огледа у прибављању сагласност жртве за закључење споразума. Према црногорском ЗКП прописан је општи
материјални услов, да би се споразум могао закључити, у виду запрећене казне затвора и она износи 10 година. Према ЗКП
Босне и Херцеговине, Македоније и Словеније споразум се може закључити за сва кривична дела, без обзира на њихову тежину.
У Индији споразум се може закључити за кривична дела за која је прописана казна затвора до 7 година, међутим, за кривична
дела против привреде и кривична дела учињена против жена или деце млађе од 14 година не постоји могућност закључивања
споразума (наведено према: Данило Л. Николић, op. cit., стр 42.). У Русији споразум о признању кривице може се закључити за
кривична дела за која је прописана казна затвора до 10 година, међутим, под одређеним условима постоји могућност
закључивања споразума и за кривична дела за која је запрећена смтрна казна или казна доживотног затвора (наведено према:
Вељко Турањанин, op. cit., стр. 74.). Иако је признање да је извршио кривично дело легитимно право окривљеног, противуступак
тужиоца или судије који је у вези са признањем, у смислу признања у кривичо процесном праву Републике Србије, према
правним прописима Енглеске сматра се незаконитим. У Немачкој споразум о признању кривице ни данас није законски
регулисан иако иза њега постоји веома богата права пракса, али и мишљења судова. Споразум се у почетку најчешће
практиковао за кривична дела “белих оковратника” и кривична дела везана за употребу наркотика, да би касније његово поље
примене било значајно проширено. Често се на овај начин решавају и имовинска кривична дела и кривична дела против
безбедности јавног саобраћаја, док се споразум ретко закључује у поступцима за кривична дела против живота и тела као и за
кривична дела праћена насиљем (Наведено према: Вања Бајовић, op. cit., стр 139.). Јавног тужиоца у Француској не везује
начело легалитета кривичног гоњења, већ начело целисходности. Међутим, тужиоци често избегавају „компликовани модел
поступка” пред судом Асиза (суд надлежан да суди за тежа кривична дела за које се може изрећи казна затвора преко 5 година)
служећи се техником корекционализације (correctionalization) која се пореди са америчким споразумом о признању
кривице.(Наведено према: Вања Бајовић, op. cit., стр 152-153.) Према члану 495-7 ЗКП-а Француске, за деликте за које је као
главна казна предвиђена новчана или казна затвора до 5 година, окружни тужилац може на сопствени предлог или на захтев
окривљеног или његовог браниоца користити процедуру појављивања пред судом уз претходно признање кривице. Чланом 495-
16 ЗКП-а прописано је да се процедура појављивања пред судом уз претходно признање кривице не примењује према
малолетним лицима млађим од 18 година, на новинске преступе, убиство из нехата, политичке деликте или прекршаје чије је
кривично гоњење предвиђено посебним законом. (Наведено према: Данило Л. Николић, op. cit., стр 43.). Међутим, ни у овом
случају не долази до фактичког закључивања споразума у форми у којој споразум егзистира у кривичном процесном праву
Републике Србије.
Према члану 444. ЗКП-а Италије, оптужени и државни тужилац могу затражити од суда примену унапред тачно одређене казне,
умањене за једну трећину када је реч о кривичним делима за које су прописане алтернативне санкције или новчана казна. У овом
случају ради се о институту Примена казне на захтев странака (pattegiamento) који се данас може закључити за кривична дела за
која је као главна казна запрећена казна затвора до седам и по година, односно, изречена казна умањена за једну трећину не
прелази пет година затвора. Примена овог института дозвољена је и у случају кумулације казне затвора и новчане казне, као и у
случају стицаја и продуженог кривичног дела. Захтев суду подносе обе странке или једна странка уз пристанак друге. Међутим,

14. 14
Према члану 313. ЗКП-а споразум о признању кривичног дела јавни тужилац и
окривљени могу закључити од доношења наредбе о спровођењу истраге све до завршетка
главног претреса. Истрага се покреће наредбом надлежног јавног тужиоца. Надлежни јавни
тужилац је јавни тужилац који је стварно и месно надлежан за покретање и поступање у
конкретној кривично правној ствари. Стварна и месна надлежност јавних тужилаштава уређена
је чланом 31. Закона о јавним тужилаштвима29
,члановима 22 и 23 Закону о уређењу судова30
,
члановима 2. и 4. ЗОНДОПРЗ31
прописана је надлежност Тужилаштва за ратне злочине док је у
члану 2. ЗОНДОСОК32
прописана надлежности Тужилаштва за организовани криминал. Према
члану 296. ЗКП-а наредба о спровођењу истраге доноси се пре или непосредно после прве
доказне радње, коју су предузели јавни тужилац или полиција у предистражном поступку, а
најкасније у року од 30 дана од дана када је јавни тужилац обавештен о првој доказној радњи
коју је полиција предузела. Ако би се законски текст дословно интерпретирао, то би с обзиром
да се у Законику као моменат од којег отпочиње могућност закључења споразума о признању
кривичног дела наводи доношшње наредбе о спровођењу истраге, могло би се закључити да с
једне стране такав споразум уопште није могућ у скраћеном кривичном поступку33
, јер тамо
уопште и нема истраге, док би то чак значило да споразум није могућ ни када се у општем
кривичном поступку подноси непосредна оптужница (која се иначе, може увек и без посебних
услова поднети), а кад изостаје истрага34
. Наиме, у редовним ситуацијама, спровођење истраге
предвиђено је за кривична дела за која је запрећена казна затвора преко 8 година, имајући на уму
да је за лакша кривична дела предвиђено вођење скраћеног кривичног поступка, где јавни
тужилац не спроводи истрагу већ само одређене доказне радње. Међутим, ни у овим
случајевима истрага више није обавезна, пошто јавни тужилац у било ком случају може да
одлучи да поднесе непосредну оптужницу35
. Законодавац није на експлицитан начин уредио
поље закључивања споразума о признању кривичног дела у скраћеном кривичном поступку и у
Законик допушта оптуженом да директно суду постави свој захтев и да тражи снижење казне за једну трећину у случају да
тужилац одбије да да свој пристанак. (Наведено према: Вељко Турањанин,op. cit., стр. 155.).
29. Сл.гласник РС бр. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 78/2011 – др.закон 101/2011, 38/2012 – одлука УС, 121/2012 и 101/2013.
30. Сл.гласник РС бр. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 31/2011 – др.закон, 78/2011 – др.закон, 101/2011 и 101/2013.
31. Закон о организацији и надлежности државних органа у поступку за ратне злочине („Сл.гласник РС” 67/2003, 135/2004,
61/2005, 101/2007 и 104/2009 .
32. Закон о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, корупције и других посебно
тешких кривичних дела („Сл.гласник РС” бр. 42/2002, 27/2003, 39/2003, 67/2003, 29/2004, 58/2004 – др.закон, 45/2005, 61/2005,
72/2009, 72/2011 – др.закон, 101/2011 – др.закон и 32/2013).
33. Убрзано суђење (giudizio abbreviato) могуће је у погледу свих кривичних дела. У овом случају окривљени може захтевати од
суда да му се изрекне казна на основу затеченог стања ствари, односно према до тог момента прикупљеним доказима. Судија
заказује рочиште, на које се позива и јавни тужилац али је његово мишњење по овом питању безвредно. Уколико суд нађе да има
довољно елемената да се окривљеном изрекне казна, она се може ублажити за 1/3, а уколико у списума нема довољно доказа
поступак се наставља. (Наведено према: Вања Бајовић, op. cit., стр 150-151.).
34. Милан Шкулић, Реформа у стилу “један корак напред – два корака назад”, Удружење јавних тужилаца и заменика јавних
тужилаца Србије, Београд, 2012, стр. 109.
35. Горан П. Илић, Миодраг Мајић, Слободан Бељански, Александар Трешњев, Коментар законика о кривичном поступку, ЈП
Службени гласник, Београд, 2012, стр. 631.

15. 15
ситуацијама када се суду подноси непосредна оптужница при чему је начинио праву празнину у
овој област закључивања споразума. Међутим, да би овај институт у потпуности остварио своју
сврху на овом месту аналогно се морају применити одредбе које се односе на закључивање
споразума у редовном току кривичног поступка. Из тога произилази да би закључивање
споразума било могуће увек, односно и у скраћеном кривичном поступку а такође и у општем
кривичном поступку када оптужењу није предходило вођење истраге.
Према решењу које је постојало до маја месеца 2014. године, када је ступио на снагу
Законик о изменама и допунама Законика о кривичном поступку јавни тужилац и окривљени
могли су поднети суду споразум до изјашњавање оптуженог о оптужби на главном претресу. Из
овог произилази да су јавни тужилац и окривљени могли поднету закључени споразум суду
најкасније на припремном рочишту. Према члану 313. став 1. споразум о признању кривичног
дела може се закључити до завршетка главног претреса36
. На овај начин се време у коме се
споразум може поднети суду значајно продужава. Према члану 415. ЗКП-а главни претрес је
завршен ако веће после завршних речи не одлучи да настави доказни поступак.
Према члану 313. став 3. ЗКП-а споразум о признању кривичног дела јавни тужилац и
окривљени закључују у писаном облику. Писана форма споразума нужна је из практичних
разлога, ради завођења споразума у тужиочеве и судске уписнике, претходног упознавања судије
са његовим садржајем и каснија оцена испуњености формалних законских услова. Уз то, писана
форма обезбеђује оцену формалне исправности његовог закључивања, увид у све законске
елементе и њихову садржину, оцену садржине елемената и њихова контрола од стране
материјалног кривичног права. Међутим, и пре самог формалног акта закључивање споразума,
јавни тужилац, окривљени и његов бранилац, по правилу, учествују у својеврсном дијалогу у
коме се утврђују сви битини елементи признања кривичног дела. Ти преговори евидентирауј се у
записницима са заједничких састанака или се налазе у допису којима се почиње поступак
преговарања или одговара на њега.
2.3.1. Обавезна одбрана
Одредбама Законика о кривичном поступку, питање обавезна одбране приликом
закључивања споразума, добија значај формалног услова за исправност саме процедуре
36. Према члану 446. Италијанског ЗКП-а, странке могу поставити захтев за pattegiamento-m до отварања главне расправе у
првостепеном поступку, како у редовном поступку, тако и у посебним поступцима. Ако државни тужилац поднесе захтев за
непосредно суђење, оптужени захтев за pattegiamento-m мора доставити судији за претходно саслушање у року од седам дана од
дана када је судија добио тужиочев захтев за непосредно саслушање. Захтев мора бити поднесен у писаној форми, изузев ако се
подноси на самом рочишту, када је дозвољена и усмена форма. У овом случају, државни тужилац биће позван да се сагласи са
захтевом оптуженог. Уколико тужилац да свој пристанак, у том случају иде се на одобрење спораума од стране суда који може
донети пресуду којим усваја споразум или захтев одбити. Уколико тужилац одбије захтев мора и да га образложи, при том
оптужени у том случају може захтев непосредно поднети суду. (Наведено према: Вељко Турањанин, op. cit.,стр. 158.).

16. 16
споразумевања. Сходно томе, према члану 313. став 2. ЗКП-а приликом закључивања споразума
окривљени мора имати браниоца, док је у члану 74. став 8. ЗКП-а прописано да окривљени мора
имати браниоца од почетка преговора са јавним тужиоцем о закључењу споразума па до
доношења одлуке суда по споразуму. Постављањем наведених норми у исту раван, на први
погледа долазимо до закључка да се ради о две норме које на принципијелно другачији начин
регулишу материју обавезна одбране, које би различитим тумачењима свакако негативно
утицале на положај окривљеног у поступку споразумевања. Из тог разлога синтагму „приликом
закључења споразума” треба тумачити шире и она се односи на целокупан поступак
споразумног признања кривичног дела, а окривљени је у обавези да има браниоца од момента
ступања процесних субјеката у преговоре, а почетак преговора је несумњиво упућивање понуде
једне стране другој37
.
Према решењу прихваћеном у ЗКП-у из 2001. године окривљени је морао имати
браниоца најмање осам дана пре почетка рочишта на коме суд одлучује о споразуму о признању
кривице. Законодавац је и у ранијим фазама предвиђао могућност постојање одбране, али је она
била факултативна. Бранилац не обезбеђује само стручну оцену доказа којим располаже
оптужба, већ својим знањем помаже окривљеном да схвати значај споразума и последице које он
носи са собом (одрицање од права на суђење, одрицање од права на жалбу), те на основу
искуства успешније може преговарати и договарати блаже кривичне санкције по врсти и висини
него што би то умео сам окривљени38
. Обавезност стручне одбране значајно доприноси да
квалитет признања окривљеног буде у складу са захтевима потпуног, добровољног и свесног и
значајно смањује могућности признања кривице у заблуди39
.
Обавезна одбрана, према ЗКП-у Црне Горе, предвиђена је тек у завршној фази
споразумевања, односно окривљени мора имати браниоца тек када се споразум потписује (члан
300. став 3. ЗКП). Слично решење предвиђено је и Словеначком кривичнопроцесном
законодавству. Обавезно присуство браниоца у поступку преговарања од самог почетка поступка
предвиђено је у Хрватској (члан 360. став 1. ЗКП) и Македонији. Присуство браниоца
преговорима, у Босни и Херцеговини (члан 231. став 1 ЗКП БиХ и ЗКП БД БиХ, члан 238. став 1
ЗКП РС и члан 246. став 1. ЗКП ФБиХ), обавезно је једино ако се ради о неком од случајева
обавезне одбране. У САД-у ситуација је нешто другачија по питању обавезне одбране.
Окривљени ретко директно преговара са тужиоцем о условима за признање кривице, већ је
бранилац тај који заступа његове интересе. Задатак браниоца је да „издејствује најбољју понуду”
37. Веско Крстајић, op. cit., стр. 60.
38. Милош Милованивић, op. cit., стр. 424.
39. Иван Илић, op. cit., стр. 417.

17. 17
и презентује је свом клијенту. Због тога се верује да од браниочевог односа са тужиоцем у
великој мери зависи успех његовог клијента у преговорима40
. Томе у прилог говори случај из
праксе судова САД-а, Hallinger v. Davis из 1892. године (146 U.S. 314, 1892), у коме судија није
прихватио признање окривљеног све док му није доделио браниоца и у периоду од 6 дана два
пута одложио суђење, док се није уверио да је окривљени потпуно и адекватно поучен о значају
и последицама признања41
.
2.3.2. Споразум и оптужница
Да би суд могао да донесе кондемнаторну пресуду на основу прихваћеног споразума о
признању кривичног дела, због постојања оптужног начела неопходно је и постојање оптужног
акта, односно оптужнице. Након подизања оптужнице, овај проблем се не поставља, из разлога
што окривљени признаје једно или више кривичних дела које му се стављају на терет у
оптужници. Међутим, проблем оптужног акта на основу којег би се донела осуђујућа пресуда
јавља се у ситуацији када је споразум поднесен суду пре него што је поднет оптужни акт.
Проблем који се у овој ситуацији јавља је суштинске, процесно правне природе и односи се на
оптужно начело према коме нема осуђујуће пресуде без оптужног акта. Да би избегао регулативу
која је постојала према ЗКП из 2001. године, законодавац је чланом 313. став 4. ЗКП-а
предвидео да уколико се споразум о признању кривичног дела закључује пре подизања
оптужнице, што је у пракси могуће, јавни тужилац заједно са споразумом суду доставља и
оптужницу која чини саставни део споразума. На овако поднету оптужницу, се према члану 313.
став 5. ЗКП-а, не примењују правила о испитивању оптужнице.
2.3.3. Имовинско правни захтев
Иако према члану 313. ЗКП-а имовинско правни захтев42
не представља формални услов
у правом смислу речи, односно и ако није поднет и без њега се може закључити споразум,
законодавац је у члану 313. став 6. ЗКП-а предвидео обавезу јавног тужиоца да пре закључења
споразума позове оштећеног да у одређеном примереном року поднесе имовинскоправни захтев
уколико раније то није учинио. Овом фактичком радњом јавни тужилац испуњава своју законску
обавезу, а уколико се у остављеном му року оштећени захтевом не легитимише, поступак
закључивања споразума се наставља.
40. Вања Бајовић, op. cit., стр 90.
41. Милош Милованивић, op. cit., стр. 424.
42. Према ЗКП-у Италије, суд који одлучује о захтеву за споразум о признању кривице нема овлашћење да одлучује о
имовинскоправном захтеву који поставља оштећени у кривичном поступку. Међутим, жалбени и Касациони суд имају могућност
и да одлуче о постављеном имовинскоправном захтеву. (Наведено према: Вељко Турањанин, op. cit., стр. 161).

18. 18
2.3.4. Легитимација субјеката у поступку споразумевања
Процесну легитимацију за отпочињање преговора и закључење споразума о признању
кривичног дела имају искључиво јавни тужилац и окривљени, док је учешће суда у преговарању
и закључењу споразума искључено. Суд има улогу у каснијој фази закључивања споразума, у
виду контролора законито спроведеног поступка. У упоредном праву срећу се различита
решења. Најактивнија улога суда је у Канади, где у закључењу учествује судија са подручја
другог суда, а његова улога је у изношељу мишљења о доказној подлози и о кривичној
санкцији43
. Слична улога суда позната је и у пракси Немачких судова. Учествовање судије у
преговорима и самом чину закључења споразума директно би значило кршење претпоставке
невиности. Стога је суд неопходно ограничити само на улогу контролора, што одговара
позитивним законским прописима44
. Након закључења споразума, јавни тужилац споразум
подноси судији за претходни поступак пре подизања оптужнице, односно председнику већа
уколико је оптужница већ подигнута45
.
2.3.5. Приватни тужилац и супсидијарни тужилац као субјекти закључивања споразума о
признању кривичног дела
Питање да ли у поступку закључења споразума о признању кривичног дела поред јавног
тужиоца могу учествовати и други тужиоци, мисли се на приватног тужиоца и оштећеног као
тужиоца, своје оправдање проналази првенствено у правима које ови тужиоци имају према
ЗКП-у. Оштећени као тужилац и приватни тужилац, поред права које имају с обзиром на своју
специфичност, такође имају и права која припадају јавном тужиоцу, осим оних права које јавни
тужилац има као државни орган46
. Логичким и језичким тумачењем ових одредби извели би смо
закључак да се закључивање споразума о признању кривичног дела не сматра правом које има
јавни тужилац као државни орган, из чега даље произилази да, пошто оштећени као тужилац и
приватни тужилац имају процесни положај као и јавни тужилац, могу учествовати у поступку
закључивања споразума. Међутим, јавни тужилац у поступку закључивања споразума и
преговарања мора првенствено водити рачуна о правилима кривичног материјалног и кривичног
процесног права, о јавном интересу, сврси кажњавања, кривичном делу, извршиоцима,
последицама извршеног кривичног дела, затим о правима окривљеног. Ради се о комплексном
43. Иван Илић, op. cit., стр. 417.
44. Ibidem.
45.Члан 313. став 6. ЗКП-а из 2011.године.
46. Члан 58.став 2 и члан члан 64. став 2. ЗКП-а из 2011.године.