2. БИЛТЕН РЕПУБЛИЧКОГ ЈАВНОГ ПРАВОБРАНИЛАШТВА
Година 58. - број 2/2012
ПРИРЕЂИВАЧ: Републичко јавно правобранилаштво
За приређивача: Оља Јовичић, републички јавни правобранилац
ИЗДАВАЧ: Intermex, Београд, Булевар војводе Мишића 37/II
За издавача: Љиљана Миланковић-Васовић, директор
ГЛАВНИ И Иван Поповић,
ОДГОВОРНИ УРЕДНИК: заменик републичког јавног правобраниоца
РЕДАКЦИЈСКИ ОДБОР:
Председник одбора: Иван Поповић,
заменик републичког јавног правобраниоца
Чланови одбора: Драгана Зорић, Саша Јурић,
Александра Лазаревић, Савка Манговић,
Весна Марковић и Магдолна Рузман,
заменици републичког јавног правобраниоца
Саветник одбора: Новица Цветковић, заменик
републичког јавног правобраниоца
у пензији
Секретар одбора: Јован Продановић, виши саветник
у Републичком јавном правобранилаштву
ПРЕЛОМ, КОРЕКТУРА
И ДИЗАЈН: Intermex, Београд
ШТАМПАРИЈА: "Cicero", Београд
Свако копирање, умножавање, објављивање и дистрибуирање целине или делова текста из
ове публикације представља повреду ауторског права и кривично дело (сходно одредбама
чл. 215.-217. Закона о ауторском и сродним правима, и чл. 198.-202. Кривичног законика).
Коришћење делова текста из овог Билтена дозвољено је сходно ауторском праву и уз
сагласност издавача.
3. 3
САДРЖАЈ
ПРАВНА МИШЉЕЊА
РЕПУБЛИЧКОГ ЈАВНОГ ПРАВОБРАНИЛАШТВА
Мишљење М-1527/11, о могућности да јавно
правобранилаштво преузме кривично гоњење
као заступник оштећеног након одустанка
јавног тужиоца од кривичног гоњења ...................................................9
Мишљење М-443/12, поводом захтева за накнаду трошкова
насталих на име активности предузетих у вези са
незакљученим уговором о јавној набавци услуге ..............................11
Мишљење М-581/12, на предлог закључка Владе Републике
Србије о отуђењу непосредном погодбом непокретне имовине
Републике Србије у Абуџи, Савезна Република Нигерија, у
Кампали, Република Уганда и у Лими, Република Перу, ради
изградње објеката за потребе дипломатско-конзуларног
представништва у Абуџи, Савезна Република Нигерија, и о
признању дуга Републике Србије на име дела купопродајне
цене стана у Херцег Новом, Република Црна Гора............................15
ОГЛЕДИ, ДИСКУСИЈЕ, ПРИКАЗИ
Оља Јовичић,
Правобранилаштво ...............................................................................21
Новица Цветковић,
Република Србија као обвезник враћања одузете имовине...............38
Миланка Белић,
Располагање непокретностима у јавној својини применом
Уредбе о условима прибављања и отуђења непокретности
непосредном погодбом, давања у закуп ствари у јавној
својини и поступцима јавног надметања и прикупљања
писмених понуда ...................................................................................61
4. 4
Мила Јовановић,
Прелаз са земљишних књига на катастар и оснивање катастра
непокретности као основног и јавног регистра
о непокретностима и стварним правима на њима..............................75
Бојана Јакшић Ковачевић
Примена Анекса "Г" Споразума о питањима
сукцесије – Проблеми у пракси............................................................81
Ивана Милошевић,
"Волонтер" и "лице на стручном оспособљавању" ............................86
Оља Мандић,
Правна природа и дејство споразума о мирном решавању
спора из члана 193. Закона о парничном поступку............................91
СУДСКА ПРАКСА
СТВАРНО ПРАВО
Уговор о замени без оверених потписа странака као законит
основ за редовни одржај .....................................................................107
Враћање одузете имовине црквама и верским заједницама у
парничном поступку ...........................................................................108
Недостатак пасивне легитимације Републике Србије у
парницама ради утврђења права својине на возилу.........................111
ОБЛИГАЦИОНО ПРАВО
Накнада штете по основу одлуке Уставног суда
о неуставности уредбе ........................................................................112
Могућност остварења накнаде штете настале доношењем
појединачних решења на основу општег акта који је оцењен
несагласним са Уставом и законом....................................................114
Отклањање последица насталих услед примене општег акта
за који је одлуком Уставног суда утврђено да није
у сагласности са Уставом и законом .................................................116
5. 5
Захтев за накнаду штете проузроковане елементарним
непогодама ...........................................................................................119
Oдговорност општине за штету нанету Републици Србији
злоупотребом службеног положаја општинског службеника
при вршењу поверених послова.........................................................120
Одговорност државе за штету насталу повредом забране
дискриминације доношењем различитих пресуда у идентичној
правној ствари......................................................................................122
Одговорност државе за штету због дискриминације различитих
категорија корисника социјалне заштите..........................................124
Дејство у парници вансудске понуде за обештећење .....................126
Право на накнаду штете у случају једностраног признања дуга
и прелазак дуга на наследнике ...........................................................128
Скривљено лишење слободе и право на накнаду штете .................130
Нематеријална штета због повреде пословног угледа тужиоца
као правног лица..................................................................................132
Прелазак имовине тужиоца у имовину државе на основу
пореског решења и неосновано обогаћење.......................................133
Право на накнаду трошкова кривичног поступка у коме је
примењено начело опортунитета из члана 236. ЗКП.......................135
Застарелост потраживања исплате разлике награде судијама
поротницима ........................................................................................136
Објективни рок застарелости потраживања накнаде
нематеријалне штете због умањења опште животне активности ...137
Рок застарелости из чл. 377. Закона о облигационим односима.....140
Издржавање казне затвора не изазива застој застаревања ..............142
ПРИВРЕДНО ПРАВО
Овлашћење за закључење уговора о јемству не произилази
из овлашћења за заступање уписаног у картон
депонованих потписа ..........................................................................144
6. 6
Конверзија потраживања Републике Србије у капитал
привредног друштва............................................................................145
РАДНО ПРАВО
Накнада трошкова превоза државног службеника...........................147
Нематеријална штета у виду душевних болова због
привременог удаљења са рада............................................................149
СТАМБЕНО ПРАВО
Радни спор за поништај решења о додели стана и прекид
поступка по тужби за исељење ..........................................................152
ГРАЂАНСКО ПРОЦЕСНО ПРАВО
Аналитичке картице издате од стране Пореске управе као доказ
у судском поступку .............................................................................155
Записник Републичког пољопривредног инспектора
као јавна исправа .................................................................................156
Неиспуњеност услова за подношење тужбе за утврђење................157
Предлог за извршење против Републике Србије на основу
извршне исправе у којој је као дужник означено правно лице у
односу на које је отворен и закључен поступак стечаја на
основу чл. 153. и 154. Закона о стечају .............................................158
Улазак у стан или пословне просторије од стране Пореске
управе ради принудне наплате...........................................................159
9. Билтен Републичког јавног правобранилаштва
9
М-1527/11
29. март 2012. године
МИНИСТАРСТВУ УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА
Поводом вашег захтева за давање правног мишљења да ли у кри-
вичним поступцима у којима је Министрство унутрашњих послова иста-
кло имовинскоправни захтев, а јавни тужилац одустане од кривичног го-
њења због недостатка доказа да је осумњичени односно окривљени извр-
шио кривично дело које му се ставља на терет, а које се гони по службе-
ној дужности, јавно правобранилаштво може и треба да преузме кривично
гоњење након одустанка јавног тужиоца од кривичног гоњења из наведе-
них разлога, ово правобранилаштво, на основу члана 13. Закона о јавном
правобранилаштву ("Службени гласник Репбулике Србије" број 43/91),
даје следеће мишљење:
Сматрамо да нема оправдања да Републичко јавно правобранила-
штво преузме кривично гоњење након одустанка јавног тужиоца од кри-
вичног гоњења.
Чланом 2. Закона о јавном тужилаштву предвиђено је да је Јавно
тужилаштво државни орган који гони учиниоце кривичних дела и других
кажњивих дела и предузима мере за заштиту уставности и законитости.
Чланом 5. Законика о кривичном поступку предвиђено је да за
кривична дела за која се гони по службеној дужности, овлашћени тужи-
лац је јавни тужилац, а за кривична дела за која се гони по приватној ту-
жби овлашћени тужилац је приватни тужилац. Чланом 6. истог закона,
као конкретизација начена законитости, предвиђено је да је јавни тужилац
дужан да предузме кривично гоњење када постоје основи сумње да је учи-
њено кривично дело или да је одређено лице учинило кривично дело за
које се гони по службеној дужности. Такође је предвиђено да су јавни ту-
жилац и полиција дужни да непристрасно разјасне сумње о кривичном де-
лу за које се спроводе службене радње и да са једнаком пажњом испитују
чињенице које терете окривљеног и чињенице које му иду у корист.
10. Број 2/2012
10
Из цитираних законских одредби може се закључити да је Закон
определио ко је надлежан да предузме кривично гоњење за кривична дела
за која се гони по службеној дужности као и да та обавеза произилази из
Закона.
Дакле, када се ради о кривичном делу за које се гони по службеној
дужности и када је тим делом оштећен државни орган, јавни интерес који
заступа јавни тужилац поклапа се са јавним интересом које би заступао
држани орган који је оштећен таквим кривичним делом.
Преузимање гоњења не би дало очекивани ефекат и из разлога
што по природи ствари јавни тужилац располаже свим доказима везаним
за односно кривично дело и овлашћен је да од других државних органа
захтева да му доставе доказе и податке којима располажу, чему кореспон-
дира и обавеза свих и грађана и државних органа.
Наведени став је изражен и у решењу Другог општинског суда у
Београду IV К-301/02 од 25. априла 2005. године које вам достављамо уз
мишљење.
11. Билтен Републичког јавног правобранилаштва
11
М-443/12
19. април 2012. године
МИНИСТАРСТВУ ЗДРАВЉА
Поводом вашег захтева, од 5. априла 2012. године, за давање прав-
ног мишљења поводом захтева привредног друштва "Т.." из Италије за на-
кнаду трошкова насталих поводом активности преузетих у вези са незакљу-
ченим уговором о јавној набавци услуге пописа медицинске опреме у свим
здравственим установма на територији Републике Србије, у оквиру пројек-
та "Развој здравства Србије – додатно финансирање", ово Правобранила-
штво, на основу члана 13. Закона о јавном правобранилаштву ("Службени
гласник Репбулике Србије" број 43/91), даје следеће мишљење:
Размотрили смо чињенице изнете у вашем захтеву, где сте навели:
да је у оквиру пројекта Министарства здравља "Развој здравства Србије –
додатно финансирање" расписан тендер за избор најповољнијег понуђача
за попис медицинске опреме у свим здравственим установама на терито-
рији Републике Србије; да је на тендеру као најповољнији понуђач иза-
брано привредно друштво "Т.." из Италије, након чега му је послат на
потпис Уговор о пружању услуга; да је привредно друштво "Т.." из Ита-
лије потписало уговор и након тога га вратило Министарству здравља да
га потпише као друга уговорна страна; да је тада утврђено да су уговорне
услуге веома скупе и да за пописивање медицинске опреме не постоји
правни основ у Закону о евиденцијама из области здравствене заштите,
због чега уговор није ни потписан од стране Министарства здравља; да је
"Т.." започео одређене активности из уговора иако исти није закључен,
због непотписивања од стране Министарства здравља, а о чему је "Т.."
обавештен преко руководиоца Пројектне јединице; да је пре достављања
уговора (претпостављамо да сте мислили – пре достављања уговора на
потпис "Т..-у"), 9. августа 2011. године, министар упутио допис свим
здравственим установама којим су обавештене да ће се у периоду од сеп-
тембра до децембра 2011. године у оквиру активности пројекта Мини-
старства здравља "Развој здравства Србије – додатно финансирање" спро-
водити попис медицинске опреме у свим здравственим установама из
12. Број 2/2012
12
Плана мреже здравствених установа Србије, да ће попис опреме, органи-
зацију и спровођење теоретских и практичних тренинга за менаџмент и
техничко особље спроводити међународна фирма ангажована од стране
Министарства здравља, те да ће се у том циљу 5. септембра 2011. године
одржати конференција за директоре здравствених установа на којој ће би-
ти пружене све потребне информације о активности и обавезама установа
приликом пописа медицинске опреме; да привредно друштво "Т.." тврди
да је спровело одређене активности које су требале бити предмет његових
уговорних обавеза, за које је имало одређене трошкове, чију накнаду зах-
тева, али о чијем постојању и обиму не нуди релевантне доказе.
У прилогу захтева доставили сте копије напред поменутог уговора
(нацрт без потписа) и дописа министра директорима здравствених установа.
У вези наведеног, из домена надлежности Републичког јавног пра-
вобранилаштва указујемо на следеће:
У захтеву наводите да је захтев за накнаду трошкова поднело при-
вредно друштво "Т.." из Италије. Међутим, из нацрта уговора произилази да
је уговор требало да буде закључен са понуђачима: привредним друштвом
"Т.." д.о.о. Србија и привредним друштвом "E..." из Италије. Дакле, привред-
но друштво "Т.." из Италије уопште није легитимисано да потражује било ка-
кву накнаду јер није учесник у предметном правном односу. С тим у вези,
потребно је да у првом реду утврдите који привредни субјекат представљају
лица са којима преговарате о решавању спорног правног односа, односно ко
је активно легитимисана странка у предметном спору.
Поводом вашег питања: "колико је извесно да би Т. успео у спору
с обзиром на судску праксу?", имајући у виду информације које сте нам
пружили, не можемо било шта о исходу евентуалне парнице по тужби
привредних друштава "Т.." д.о.о. Србија и "E..." из Италије да тврдимо са
потпуном извесношћу.
С обзиром да министар није потписао уговор, није спорно да уго-
вор није закључен, те да не може производити правно дејство.
Међутим, иако уговор није закључен, понуђачи би, с обзиром на
околности случаја, вероватно могли остварити право на накнаду штете,
јер би суд могао закључити да су од стране Министарства, као наручиоца,
доведени у заблуду о постојању уговора, односно о извесном закључива-
13. Билтен Републичког јавног правобранилаштва
13
њу уговора. Наиме, крајње је необична ситуација у којој наручилац не же-
ли да потпише уговор о јавној набавци након што је већ спровео поступак
јавне набавке, донео одлуку о избору најповољније понуде, те понуђачу
доставио уговор на потпис, те би суд вероватно закључио да понуђачи,
када су се упустили у спровођење активности које су биле предмет јавне
набавке, нису имали разлога да сумњају да Министарство није или да не-
ће закључити уговор.
Чињеница коју наводите у вашем захтеву, да је о непотписивању
уговора од стране Министарства здравља "Т.." обавештен преко руково-
диоца Пројектне јединице, могла би бити од значаја за одлучивање о пра-
ву понуђача на накнаду штете, али како нам није познато када, на који на-
чин и са каквом садржином је то обавештење саопштено понуђачима, за
сада не можемо прецизније оценити значај ове чињенице.
Од значаја је и чињеница да је министар 9. августа 2011. године
упутио допис свим здравственим установама којим су обавештене да ће се
у периоду од септембра до децембра 2011. године у оквиру активности
пројекта Министарства здравља "Развој здравства Србије – додатно фи-
нансирање" спроводити попис медицинске опреме у свим здравственим
установама из Плана мреже здравствених установа Србије, да ће попис
опреме, организацију и спровођење теоретских и практичних тренинга за
менаџмент и техничко особље спроводити међународна фирма ангажова-
на од стране Министарства здравља, те да ће се у том циљу 5. септембра
2011. године одржати конференција за директоре здравствених установа
на којој ће бити пружене све потребне информације о активности и обаве-
зама установа приликом пописа медицинске опреме. Овај допис се не мо-
же сматрати писмом о намерама, јер исти није био упућен понуђачима,
али ако су понуђачи били упознати са постојањем и садржином помену-
тог дописа, ако је 5. септембра 2011. године заиста и одржана конферен-
ција за директоре здравствених установа, те ако су предлагачи организо-
вали и финансирали одржавање те конференције, тада је извесно да би
сваки суд закључио да предлагачи имају право на накнаду трошкова за
предузете активности.
Што се тиче висине захтева за исплату накнаде, односно врсте и
обима активности предузетих од стране понуђача, слажемо се да је потреб-
но инсистирати на томе да предлагачи доставе одговарајуће доказе о спро-
веденим активностима, ако Министарство не располаже одговарајућим по-
14. Број 2/2012
14
дацима. Међутим, ако је Министарство било упознато са предузимањем
тих активности (на пример тако што је учествовало у конференцији у хоте-
лу "Континентал", односно ако је учествовало или је макар било упознато
са одржавањем радионица итд.), тада би Министарство морало бити у ста-
њу да изврши процену висине тих трошкова, имајући у виду искуства из
сличних пројеката. На ово указујемо стога што из вашег захтева произилази
да Управни одбор Пројекта није прихватио понуду понуђача за накнаду
трошкова само из разлога што нису достављени релевантни докази о спро-
веденим активностима. Дакле, произилази да Управни одбор Пројекта није
оспорио основ потраживања, већ само висину. Ово правобранилаштво, због
непотпуног приступа свим релевантним информацијама, не може са пуном
сигурношћу да се изјасни о основаности (или неоснованости) захтева, али
ако Управни одбор Пројекта и Министарство прихватају да су у обавези да
понуђачима накнаде трошкове, тада би свакако било непотребно изложити
се парници само због утврђивања висине тих трошкова, а да Министарство
претходно само не изврши процену тих трошкова и понуђачима евентуално
изнесе противпонуду за мирно решавање спора.
Паралелно са разрешењем спора са понуђачима, потребно је да
Министарство предузме све потребне мере ради утврђивања чињеница и
околности под којима је дошло до предметног спора, односно да утврди
да ли је спор настао као последица неправилности приликом дефинисања
услова предметне јавне набавке, или приликом спровођења поступка јав-
не набавке и одлучивања о пристиглим понудама, или пак након тога, те
да о утврђеним чињеницама обавести све надлежне државне органе, како
би благовремено биле предузете све мере потребне за заштиту имовин-
скоправних и других интереса Републике Србије.
Обавештавамо вас и да Закон о евиденцијама из области здрав-
ствене заштите, на који сте се позвали као разлог одбијања потписивања
уговора, није на снази, сходно члану 96. став 2, а у вези члана 20. раније
важећег Закона о здравственој заштити ("Службени гласник РС", бр. 17/92
...). Евидентирање опреме здравствених установа није предмет законског
регулисања, али је уређено Правилником о медицинској документацији,
евиденцијама и извештајима о кадровима, опреми, просторијама и лекови-
ма у здравственим установама ("Службени гласник РС", бр. 29/00).
15. Билтен Републичког јавног правобранилаштва
15
М-581/12
16. мај 2012. године
МИНИСТАРСТВУ СПОЉНИХ ПОСЛОВА
Поводом вашег захтева за давање правног мишљења, с ознаком
"врло хитно", од 15. маја 2012. године, размотрили смо Предлог закључка
Владе Републике Србије о отуђењу непосредном погодбом непокретне
имовине Републике Србије у Абуџи, Савезна Република Нигерија, у Кам-
пали, Република Уганда и у Лими, Република Перу, ради изградње објека-
та за потребе дипломатско-конзуларног представништва у Абуџи, Савезна
Република Нигерија, и о признању дуга Републике Србије на име дела ку-
попродајне цене стана у Херцег Новом, између Републике Србије и Хол-
динг Енергопројект а.д. Београд, те ово Правобранилаштво, на основу
члана 13. Закона о јавном правобранилаштву ("Службени гласник Репуб-
лике Србије" број 43/91) и члана 46. став 2. Пословника Владе ("Службе-
ни гласник Републике Србије" број 61/06 - пречишћен текст), даје следеће
мишљење:
Републичко јавно правобранилаштво предлаже да Министарство
спољних послова, за чије потребе се врши пренос и стицање права на не-
покретностима у иностранству, у достављеном уговору, ради заштите
имовинских права и интереса Републике Србије, изврши следеће измене и
допуне:
- Достављени нацрт уговора о купопродаји непокретности који се
закључује између Републике Србије и "Енергопројект Холдинг" а.
д. и "Енергопројект Високоградња" а.д. из Београда, оба на адреси
Булевар Михајла Пупина број 12 (у даљем тексту "Енергопро-
јект") треба, изменити на начин да се изостави назив "уговор о ку-
попродаји непокретности ради изградње".
Наведени назив је неодговарајући, с обзиром да предмет уговора
чини располагање различитим стварним правима између уговорних стра-
на (пренос и стицање права коришћења, пренос и стицање права дугороч-
16. Број 2/2012
16
ног закупа и пренос и стицање права својине, као и прибављање права
својине изградњом објеката).
Сматрамо да је целисходније закључење једног основног уговора
из којег би произашли појединачни уговори, који за предмет имају промет
наведених права на непокретностима у иностранству.
Овакав став износимо додатно и с разлога што достављени уговор
поред одредби о стицању и отуђењу непокретности садржи и одредбе уго-
вора о грађењу који због своје природе и спровођења у пракси најчешће
ствара спорне односе између наручиоца и извођача радова.
- Предлажемо да се измени члан 2. на начин да се јасно одреди лице
које ће обавити послове инвеститора, који обухватају послове – од
израде техничке документације до прибављања одобрења за упо-
требу објекта.
У тачкама наведеног члана контрадикторно се уговарају обавезе
везане за израду техничке документације и прибављање одобрења за град-
њу и употребу објекта. Тачком 2.1. члана 2. уговора одређује се да ће про-
јектовање и прибављање употребне дозволе у име Републике Србије извр-
шити "Енергопројект", а већ у следећој тачки се Република Србија обаве-
зује да пријави почетак изградње објекта. Поред тога, у тачки 2.5. Репу-
блика Србија се овлашћује да прибави одобрење за изградњу по измење-
ном главном пројекту и документацији.
Наведено упућује на потребу да се јасно одреди носилац инвести-
торских права (Република Србија, или "Енергопројект" у име и за рачун
Републике Србије).
- Предлажемо измену тачке 2.7. истог члана којом се уговара изми-
рење уговорене цене изградње зграде амбасаде и резиденције Ам-
басадора у Абуџи, Савезна Република Нигерија, на начин да се иза
речи "уговора", речи "а пре почетка извођења радова на изград-
њи", замене речима "и прибављеног одобрења за изградњу".
- Предлажемо да се пре потписивања достављеног уговора испитају
одредбе међународних, мултилатералних и билатералних конвен-
ција, којима се уређују питања располагања и стицања права кори-
шћења и права дугорочног закупа земљишта у Републици Нигери-
ји, Републици Уганди и Републици Перу.
17. Билтен Републичког јавног правобранилаштва
17
Наведени предлог је произашао из потребе за испуњењем одредби
уговора, које се односе на пренос права коришћења и права дугорочног
закупа на земљишту у страним државама, с Републике Србије на "Енерго-
пројект", од чега директно зависи и изградња наведених објеката дипло-
матског представништва у Републици Нигерији.
У економску оправданост, процене вредности изградње објеката у
Абуџи и вредности непокретности које се отуђују, ово Правобранилаштво
се није упуштало.
21. Билтен Републичког јавног правобранилаштва
21
Оља Јовичић,
Републички јавни правобранилац
ПРАВОБРАНИЛАШТВО
1. УВОД
Правобранилаштво, као посебна институција која обавља право-
бранилачку функцију, има дугу традицију. Потреба за оснивањем право-
бранилаштва појавила се са настанком свести да државна благајна и вла-
дарева благајна нису исто, да држава има своју посебну грађанскоправну
личност, те да је за старање о заштити имовинских интереса државе по-
требно ангажовање посебног државног службеника.
Према историјским изворима, до одвајања државне и владареве
имовине дошло је први пут током трансформације римске републике у
римско царство, током I века н.е, а већ у време владавине римског импе-
ратора Хадријана налазимо траг о посебном магистрату који је обављао
послове заступања имовинских интереса државе, под називом advocatus
fisci, као државни чиновник коме је то било једино занимање. Аdvocatus fi-
sci у римском праву представља претечу данашњег правобранилаштва, са
многим истим или сличним карактеристикама, а од тада, до данас, изузев
у Средњем веку, постоји правобранилаштво као посебан државни орган
који врши правобранилачку функцију, односно делује као правни заступ-
ник државе у поступку пред судом или другим органом у остваривању
њених имовинских права и интереса и као правни саветник другим држав-
ним органима и организацијама.
Институција правобранилаштва има дугу традицију и на подручју
Србије. Још 1842. године, у тадашњој Кнежевини Србији, установљен је
Правителствени фишкал, као посебан државни орган са надлежношћу за
обављање правобранилачке функције. Овај посебан државни орган је уки-
нут након само годину дана рада, када је обављање правобранилачке
функције враћено у окриље Попечитељства (министарства) финансија.
Међутим, и у оквиру тог министарства правобранилачку функцију су увек
вршили нарочити службеници, о чему траг налазимо већ у Настављенију
22. Број 2/2012
22
за бранитеља права правитељствених из 1848. године. У овом облику је
правобранилаштво у Србији постојало све до 1934. године и доношења
Закона о Државном правобраниоштву, којим је, први пут законом, детаљ-
но уређен положај и организација правобранилаштва, као посебног др-
жавног органа у саставу Министарства финансија.1
Без обзира на дугу традицију, морамо приметити да правна наука,
било страна, било домаћа, није посветила довољно пажње правобранилач-
кој функцији и правобранилаштву, што је у нескладу и са значајем ове ин-
ституције. Са жаљењем морамо констатовати да у библиографској грађи
на српском језику налазимо далеко већи број објављених књига и чланака
о, данас превазиђеном и заборављеном, друштвеном правобраниоцу само-
управљања него о правобранилаштву. Управо из тог разлога, овај рад има
за циљ, не само да представи Републичко јавно правобранилаштво, као
носиоца правобранилачке функције Републике Србије, већ и започињање
озбиљније и шире расправе о историји, улози и будућности правобрани-
лаштва и правобранилачке функције.
2. ПОЈАМ ПРАВОБРАНИЛАШТВА
Правобранилаштво је правосудни државни орган чија је надле-
жност одређена у остваривању једног сегмента извршне државне функци-
је, тзв. правобранилачке функције, која се састоји у остваривању и зашти-
ти имовинских права и интереса државе кроз правно заступање и савето-
вање државе, односно државних органа и организација.
2.1. Терминолошке недоумице
У српском језику, термин правобранилаштво изведен је од терми-
на правобранилац, као назив за орган којим руководи правобранилац
(правобраниочева канцеларија), а сам термин правобранилац настао је
скраћивањем и преобликовањем првобитног назива носиоца правобрани-
1
Више о историји правобранилачке функције у Србији пре Другог светског рата
погледати у Образложењу предлога Закона о Државном правобраниоштву – За-
кон о Државном правобраниоштву од 15. јула, 1934. год, Збирка закона, проту-
мачених судском и административном праксом, Св. 225, Издавачко и књижар-
ско предузеће Геца Кон А.Д, Београд 1934.
23. Билтен Републичког јавног правобранилаштва
23
лачке функције – бранитеља права правитељствених, институције форми-
ране у Кнежевини Србији давне 1848. године. Термин правобранилац
(или правобранитељ) је вероватно дуже време био у колоквијалној упо-
треби паралелно са званичним називом бранитеља права правитељстве-
них, и не можемо са сигурношћу тврдити када је ушао и у званичну упо-
требу, али је извесно да је већ почетком ХХ века у потпуности заменио
стари назив, па се у Уредби о организацији Министарства финансија из
1919. године користие термини правобранилаштво2
и правобранилац.
Преуређење државне организације Србије и Југославије након
Другог свестског рата, захватила је и организацију правобранилачке
функције. Поред бројних и значајних промена, међу којима је најзначајни-
ја та што је правобранилаштво по први пут уређено као самосталан др-
жавни орган, који не стоји у саставу министарства финансија или било
ког другог органа државне управе, правобранилаштво је ипак задржало
свој стари назив, уз додатак речи јавно у називу. Ова терминолошка про-
мена била је последица околности да је раније правобранилаштво носило
назив Државно правобранилаштво, с обзиром да је постојало само право-
бранилаштво као државни орган, за разлику од новог уређења, где је сва-
ки ниво власти имао своје правобранилаштво. Да би се направио термино-
лошки отклон према ранијем државном уређењу, а како је свако новоуста-
новљено правобранилаштво орган одређеног нивоа јавне власти, односно
свима им је заједничко да су органи јавне власти, вероватно се сматрало
да би било адекватно правобранилаштва назвати јавним правобранила-
штвима. Такође, вероватно се имала у виду и сличност правобранилачке и
јавнотужилачке функције, па је реч јавно у назив правобранилаштва унета
и по угледу на јавно тужилаштво.
Данас, након што наш правни систем познаје институцију право-
бранилаштва дуже од једног века, можемо рећи да је за одређење назива
органа који обавља правобранилачку функцију довољна и сама реч право-
бранилаштво, без додатка јавно. Наиме, неспорно је да правобранилаштво
постоји само у јавном сектору, односно да се ова реч не користи нигде ван
назива постојећих државних органа, односно органа јединица територи-
јалне аутономије и локалне самоуправе. Такође, у раду правобранилаштва
заступање јавног интереса није оно што на особит начин одређује његову
2
Тачније, коришћена је реч правобраниоштво.
24. Број 2/2012
24
надлежност и улогу.3
Дакле, сасвим је адекватно правобранилаштво озна-
чити само том једном речју, уз додатно означење о органу ког субјекта
јавне власти се ради.
Треба рећи да термин којим је означен појам правобранилаштва у
српском језику можда и није најсрећније одабран, па иако је у употреби
дуже од једног века, те иако је у међувремену преузет и у неким другим
језицима (словеначком и македонском), и даље у лаичкој јавности изазива
забуну у вези са значењем појма правобранилаштва.4
Ништа мање проблема задаје и превођење речи правобранилаштво
или правобранилац са српског језика на стране језике и обратно. Када је у
питању превођење са српског језика тада се проблем састоји, у првом ре-
ду, у невероватној разноврсности уређења и организације правобранилач-
ке функције, односно институције којој је поверено вршење правобрани-
лачке функције у различитим законодавствима, као и у веома разноврсној
терминолошкој основи за именовање ове институције у различитим јези-
цима, што отежава одабир адекватне речи у страном језику.5
Исто тако,
када се ради о превођењу са страних језика на српски језик, често се де-
шава да се термин правобранилаштво употреби у преводу назива институ-
ције која заправо не врши правобранилачку функцију, а ови пропусти се
3
Подразумева се да држава, као и сви њени органи, имају за циљ да заштите јав-
ни интерес, али је сувишно ову одлику државе и њених органа истицати у њи-
ховом називу, осим ако, као у случају јавног тужилаштва, заступање јавног ин-
тереса није изражено у већој мери, тако да у потпуности одређује надлежност и
улогу тог државног органа.
4
Често се дешава да се грађани – правни лаици обраћају Републичком јавном пра-
вобранилаштву Републике Србије за захтевом за заштиту њихових права, будући
у заблуди да се ради о браниоцу права грађана (заштитнику грађана). Ово се на-
рочито често дешавало пре оснивања институција Народне канцеларије Председ-
ника Републике (2004. године) и Заштитника грађана (2005. године).
5
Упркос великој разноврсности, можемо рећи да се институција која обавља
правобранилачку функцију у различитим државама и језицима најчешће озна-
чава као државни и(или) генерални адвокат (енг. Attorney General, итал. Avvo-
cato Generale dello Stato, шпан. Abogado General del Estado), али неке од тих
институција поред правобранилачке обављају и јавнотужилачку функцију, што
редовно доводи до недоумица при превођењу.
25. Билтен Републичког јавног правобранилаштва
25
не дешавају само у текстовима правних лаика (најчешће у новинским
чланцима), већ се каткада поткраду и истакнутим правним стручњацима.6
Но, све ово не значи да термин правобранилаштво треба одбацити у
српском језику, нарочито имајући у виду да употреба овог термина пред-
ставља један од ретких елемената континуитета традиције правних и др-
жавних институција у Србији. Проблем би пре требало решавати друштве-
ним просвећивањем, али и снажнијом промоцијом правобранилаштва и
правобранилачке функције у јавности, како стручној, тако и лаичкој.
2.2. Елеметни појма правобранилаштва
2.2.1. Државни орган, односно орган јавне власти
Напред смо у дефиницији појма правобранилаштва навели да је пра-
вобранилаштво државни орган. Међутим, морамо се одмах оградити и рећи
да правобранилаштво као свој орган могу имати и нижи облици јавне власти
од државе (територијална аутономија и локална самоуправа), као што је то
случају у Републици Србији. Међутим, у неким правним системима право-
бранилаштво је организовано као државни орган који може бити заступник
не само државе већ и нижих нивоа јавне власти (нпр. у Републици Српској и
Републици Хрватској). Но, без обзира да ли у једној држави правобранила-
штво постоји само на нивоу државне власти, или постоји више правобрани-
лаштава, за сваку појединачну јединицу на свим нивоима јавне власти, не-
спорно је да правобранилаштво можемо везати само за јавни сектор, односно
правобранилаштва постоје само као органи субјеката јавне власти.
2.2.2. Носилац извршне (управне) државне функције
и правосудни орган
У добро познатој и најшире прихваћеној тродеоби државних функци-
ја на законодавну, извршну (управну) и судску, неспорно је сврставање пра-
6
Тако, у универзитетском уџбенику професора Ратка Марковића, Уставно право
и политичке институције, "Службени гласник", Београд 1998, 631, назив ин-
ституције заштитника грађана (омбудсмана) у Републици Аустрији преведен је
као "Народни правобранилац", што, са једне стране, не може бити буквалан
превод речи Volksanwalt (народни адвокат), а са друге стране, није ни у складу
са устаљеним значењем термина правобранилац у српском језику.
26. Број 2/2012
26
вобранилаштва у ред носилаца извршне државне функције. Међутим, да не
би било забуне, одмах морамо нагласити да овим правобранилаштво није ис-
кључено и из реда правосудних државних органа. На ово указујемо због по-
стојеће дилеме да ли је правобранилаштво орган управе или правосудни ор-
ган, која дилема је последица мешања различитих појмова.
Наиме, подела државне власти на законодавну, извршну (управну) и
судску, која је извршена према различитим циљевима на које су те власти
усмерене (законодавна на доношење општих и апстрактних правила, извр-
шна на предузимање радњи и доношење аката кроз које се општа и апстракт-
на правила примењују на конкретне појединачне случајеве, те судска на пре-
суђење спорова), различита је од поделе државних органа према врсти њихо-
ве делатности. Док је подела државних функција према њиховом циљу стара
и општеприхваћена, заснована на јасном теоријском темељу и потврђена
кроз уставе највећег броја држава, разне класификације државних органа
према врсти делатности коју обављају, или према другим критеријумима, не-
мају ни у теоријском ни у практичном смислу исти значај нити су једнако
прихваћене. Дакле, мора се направити јасна разлика између, са једне стране,
судске власти као једне државне функције, и, са друге стране, правосудних
органа као врсте државних органа које мођусобно повезује рад у правосуђу,
без обзира да ли су они у правосуђу носиоци судске функције (суд), или уче-
сници у поступку у име државе као странке – носиоци извршне функције
(правобранилаштво и јавно тужилаштво).
Из наведеног следи да правобранилаштво јесте носилац једног дела
извршне (управне) државне функције, али је истовремено и правосудни ор-
ган а на орган државне управе7
, јер правобранилаштво постоји да би пред су-
дом у име државе предузимало радње заступања државе и њених органа као
странке у поступку, а не ради решавања о правима и обавезама других лица.
7
На чињеницу да Републичко јавно правобранилаштво Републике Србије није
орган управе посредно указује и одредба члана 138. Устава Републике Србије,
којом је одређена надлежност Заштитника грађана, из чије формулације: "За-
штитник грађана је независан државни орган који штити права грађана и кон-
тролише рад органа државне управе, органа надлежног за правну заштиту имо-
винских права и интереса Републике Србије, као и других органа и организаци-
ја, предузећа и установа којима су поверена јавна овлашћења” јасно произилази
да Правобранилаштво (орган надлежан за правну заштиту имовинских права и
интереса) не спада у круг органа државне управе.
27. Билтен Републичког јавног правобранилаштва
27
2.2.3. Правобранилачка функција
Улога правобранилаштва као државног органа састоји се у врше-
њу правобранилачке функције.
Треба још једном поменути да је организација вршења правобра-
нилачке функције у свету веома разнолика, те да у понеким државама ни-
је могуће пронаћи посебан орган чија би надлежност била искључиво вр-
шење правобранилачке функције. У неким државама један исти орган вр-
ши, поред правобранилачке, и јавнотужилачку функцију и функцију др-
жавног органа управе надлежног за организацију правосуђа, или чак и не-
ке друге функције (нпр. државе англосакснског правног подручја, Репу-
блика Хрватска и др.). Такође, у неким земљама правобранилачку функ-
цију врше органи или службе у оквиру неког органа државне управе, по-
пут министарства финансија (нпр. Црна Гора). Међутим, из чињенице да
нека држава нема правобранилаштво, као посебан орган не треба изводи-
ти закључак да та држава не познаје и правобранилачку функцију. Напро-
тив, правобранилачка функција по природи ствари мора да постоји у сва-
кој држави, па увек постоји и правобранилаштво у материјалном смислу,
чак и када не постоји у формалном смислу, као посебан државни орган.
Наравно, треба рећи и да наша и светска искуства показују да се
најбољи резултати у вршењу правобранилачке функције постижу уз ква-
литетну организацију и уређење органа коме је поверено вршење те функ-
ције, а најквалитетнија организација подразумева задовољење одређених
стандарда и начела која се најбоље остварују ако је правобранилаштво ор-
ганизовано у довољној мери као самостална институција, са адекватним
одређењем надлежности, којим су обухваћени сви послови који спадају у
домен вршења правобранилачке функције.
Правобранилачка функција се састоји у остваривању и заштити
имовинских права и интереса државе, кроз њено правно заступање и кроз
пружање правних савета државним органима и организацијама. Дакле,
две основне активности правобранилаштва су правно заступање државе и
давање правних савета државним органима и организацијама, а у циљу
остваривања и заштите њених имовинских права и интереса. Наравно,
правобранилаштву могу бити поверени и разни други задаци, али се они
могу сматрати делом вршења правобранилачке функције само ако за свој
циљ имају правну заштиту имовинских права и интереса државе.
28. Број 2/2012
28
2.2.3.1. Имовинска права и интереси државе
На овом месту, потребно је разјаснити појам имовинских права и
интереса државе, којим је, као својим циљем, дефинисан појам правобра-
нилачке функције.
Појам имовинског права, није једнозначно одређен у нашој прав-
ној теорији, али за потребе овог рада није нужно упустити се у објашња-
вање различитих схватања садржаја и обима овог појма, која су условље-
на историјским и идеолошким, пре него правним разлозима. Довољно је
рећи да имовинска права у предметном контексту схватамо као сва права
чији титулар може бити један приватноправни субјекат. На овакво, нешто
шире схватање, у конкретном случају упућује употреба синтагме "имо-
винска права и интереси".
Када се ради о имовинским правима и интересима државе, као
правног лица, можемо их одредити као сва права која држава има као
приватноправни субјекат. Наиме, иако свака држава превасходно постоји
да би остваривала своју јавну – друштвену функцију, нужна последица
њеног постојања је и њено постојање као правног лица, које, као и свако
друго правно лице, има свој посебни правни субјективитет, са својом при-
ватноправном личношћу, имовином, правима и обавезама. Дакле, под
појмом имовинских права и интереса државе обухваћени су сви приватно-
правни односи у којима држава може учествовати.
2.2.3.2. Заступничка функција
С обзиром да је правно лице вештачка творевина, оно, за разлику
од физичког лица, не може само стварати нити испољавати своју вољу,
већ то за њега чине његови органи. Обично се говори о органима правног
лица као о његовим заступницима, али се мора увек направити разлика
између заступања правног лица и уговорог заступања, јер се ова два ин-
ститута битно разликују у погледу њиховог правног дејства. Штавише,
постоји став да однос правног лица и његових органа не би ни требало на-
зивати заступништвом, јер заступништво подразумева однос између два
субјекта (заступника и заступаног), што код односа између правног лица и
његових органа није случај, будући да су органи саставни део правног ли-
29. Билтен Републичког јавног правобранилаштва
29
ца а не од њега независни субјекти.8
Ипак, сматрамо да није потребно ићи
овако далеко, већ је довољно направити разлику између уговорног засту-
пања између два или више правних субјеката и заступања правног лица.
Заступање правног лица разликује се не само од уговорног засту-
пања, већ и од вануговорног заступања (законског и судског), које се од-
носи на заступање пословног неспособних лица од стране родитеља или
старатеља, заступање у ad hoc случајевима (нпр. привремени заступник у
парничном поступку) и заступање у правном односу насталом незваним
вршењем туђих послова. И овде се разлика састоји у томе што код вануго-
ворног заступања такође постоји правни однос између заступника и засту-
паног, док код заступања правног лица тај однос не постоји. Треба скре-
нути пажњу и на чињеницу да се и заступање правног лица често назива
законским заступањем, па се и правобранилаштво често означава као за-
конски заступник државе. Не можемо рећи да је овакво означавање органа
који заступа правно лице погрешан, нарочито у случају правобранила-
штва, имајући у виду да је његов положај заступника заиста одређен зако-
ном, али увек треба имати у виду да се ради о специфичном облику засту-
пања, у коме не постоји правни однос између заступника и заступаног, те
узети у обзир и све друге последице које из овога произилазе.
Државу, као и свако правно лице, заступају њени органи – држав-
ни органи. Међутим, за разлику од других правних лица, држава има мно-
го сложенију и бројнију структуру органа. У напред поменутом смислу,
сви државни органи заступају државу, односно креирају и спроводе њену
вољу, али надлежности државних органа у заступању државе јасно су по-
дељене и дефинисане, у складу са уставом и законом. Тако, одређени др-
жавни орган може предузимати заступање државе као правног лица само
у мери одређеној законом.
Правобранилачка функција представља овлашћење за заступање др-
жаве у одређеном сегменту њених активности, у остваривању и заштити ње-
них имовинских права и интереса. У том смислу, правобранилаштво иступа
као заступник државе, државних органа и других државних организација од-
ређених законом у поступцима пред судовима, органима управе и другим
надлежним органима, када држава, односно њени органи и организације у
8
О природи односа између правног лица и његових органа види: О. Станковић и
В. Водинелић, Увод у грађанско право, Номос, Београд 2007, 207-208.
30. Број 2/2012
30
тим поступцима имају својство странке о чијим имовинским правима и инте-
ресима се у поступку одлучује. Ово значи да у тим поступцима, државу као
странку може заступати само правобранилаштво. Иако у хијерархији држав-
них органа правобранилаштво по правилу не стоји на највишем месту, одно-
сно увек се налази у више или мање подређеном положају према највишим
носиоцима извршне и(или) законодавне власти, чак ни представници тих нај-
виших државних органа у конкретном поступку не би могли предузимати
радње заступања државе, већ то заступање може предузети само правобрани-
лаштво, као законом одређени заступник државе.
2.2.3.3. Саветодавна функција
Посматрајући уређење правобранилачке функције у различитим
државама, уочавамо да је саветодавна функција друга основна функција
сваког правобранилаштва.
За правну државу опредељену да оствари пуну владавину права
веома је важно да њене активности буду што чвршће правно утемељене и
заоденуте у одговарајуће правне форме. Управо због тога је важна улога
правобранилаштва да давањем адекватних и благовремених правних саве-
та другим државним органима и организацијама допринесе, не само нај-
бољој заштити имовинских права и интереса државе, већ и учвршћивању
владавине права, односно правне државе.
У неким државама, а нарочито у државама англосаксонског права,
саветодавна функција правобранилаштва нарочито је снажно изражена, и не
ограничава се на давање правних мишљења о имовинскоправним питањима,
већ о сваком правном питању које се пред државним органима може појави-
ти као спорно. У тим државама главни државни правобранилац је често чак и
члан највишег колегијалног органа извршне власти, те на највишем нивоу
креирања државне политике може утицати на остваривање начела владавине
права и најбољу заштиту имовинских права и интереса државе.9
9
У САД главни државни правобранилац (Attorney General) члан је Кабинета, нај-
вишег колегијалног органа извршне власти у САД, а уједно је и старешина фе-
дералног "Министарства” правде (Department of Justice). Положај правобранио-
ца слично је уређен и у Аустралији и Канади.
31. Билтен Републичког јавног правобранилаштва
31
3. ПРАВОБРАНИЛАЧКА ФУНКЦИЈА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ
Видели смо већ у претходним редовима да је правобранилаштво у
Србији институција са дугом традицијом. Такође смо видели да је ова ин-
ституција имала стабилан развојни пут, од службе у оквиру Министарства
финансија, преко законом уређеног посебног органа у саставу истог ми-
нистарства, до самосталног државног органа и органа на нижим нивоима
јавне власти.
Данас је правобранилачка функција у Републици Србији уређена
Законом о јавном правобранилаштву из 1991. године ("Службени гласник
РС", број 43/91), који се односи на правобранилаштва на свим нивоима
власти (Републике Србије, аутономне покрајине, града и општине). Може-
мо рећи да је Закон из 1991. године био први закон којим је положај и ор-
ганизација правобранилаштва у Републици Србији враћена корак уназад,
с обзиром да је у том закону, у поређењу са ранијим Законом о јавном
правобранилаштву из 1977. године ("Службени гласник СРС", бр. 6/77,
18/81, 7/82 и 46/84), изостављен низ одредаба неопходних за адекватно
уређење правобранилачке функције, а важећи Закон о јавном правобрани-
лаштву садржи мање норми чак и од Закона о Државном правобранила-
штву из 1934. године, као првог закона којим је уређена правобранилачка
функција у нашој земљи.
Важећи Закон о јавном правобранилаштву у чл. 1. прописује да
послове правне заштите имовинских права и интереса Републике Србије,
аутономне покрајине, града и општине обавља јавно правобранилаштво,
ако законом или одлуком аутономне покрајине, града или општине није
другачије одређено, те да је јавно правобранилаштво законски заступник
Републике, аутономне покрајине, града и општине. Све остале одредбе За-
кона, осим још неколико прелазних и завршних одредаба, односе се само
на Републичко јавно правобранилаштво, његове надлежности и организа-
цију. Надлежности и организација органа који врши правобранилачку
функцију у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоупра уре-
ђује се одговарајућим актима аутономне покрајине, односно јединице ло-
калне самоуправе.10
10
Тако, Покрајинско јавно правобранилаштво Војводине уређено је Покрајин-
ском скупштинском одлуком о обављању послова правне заштите имовин-
ских права и интереса Аутономне покрајине Војводине ("Службени лист
32. Број 2/2012
32
3.1. Републичко јавно правобранилаштво
3.1.1. Надлежност Републичког јавног правобранилаштва
Закон одређује да послове правне заштите имовинских права и
интереса Републике Србије обавља Републичко јавно правобранилаштво
са седиштем у Београду (чл. 2). Републичко јавно правобранилаштво оба-
вља своју функцију на основу закона и других прописа донетих у складу
са Уставом и законом (чл. 6).
Надлежности Републичког јавног правобранилаштва утврђене су
чл. 7-10, 12. и 13. Закона о јавном правобранилаштву, сходно којима то
правобранилаштво:
1. предузима правне радње и користи правна средства пред судовима
и другим надлежним органима ради остваривања имовинских пра-
ва и интереса Републике Србије, њених органа и организација и
других правних лица чије се финансирање обезбеђује у буџету Ре-
публике или из других средстава Републике; у тим поступцима за-
ступа Републику Србију и њене органе и организације у положају
законског заступника;
2. може заступати и друга правна лица у погледу њихових имовин-
ских права и интереса кад интереси тих правних лица нису у су-
протности са функцијом коју врши;
3. може пред Уставним судом Републике Србије покренути поступак за
оцену уставности закона, других прописа и општих аката кад оцени
да су му овим прописима непосредно повређена права и интереси;
4. пре покретања парнице или другог поступка предузима потребне ме-
ре ради споразумног решавања спорног односа у случајевима у који-
ма то природа спора допушта; правно или физичко лице које има на-
меру да покрене поступак против Републике Србије или правног ли-
ца чија имовинска права и интересе заступа Републичко јавно право-
бранилаштво може се са предлогом за споразумно решење спорног
односа обратити Републичком јавном правобранилаштву које је ду-
АПВ", бр: 10/04, 16/05 и 18/09), Градско јавно правобранилаштво Града Бео-
града уређено је Одлуком о Градском јавном правобранилаштву ("Службени
лист Града Београда", бр: 5/92, 16/94 и 3/00) итд.
33. Билтен Републичког јавног правобранилаштва
33
жно да подносиоца у року од 30 дана од дана пријема захтева обаве-
сти о предузетим мерама и њиховом резултату;
5. у року од 30 дана од дана пријема захтева правним лицима чија
имовинска права и интересе заступа даје правно мишљење у вези
са закључивањем имовинскоправних уговора и о другим имовин-
скоправним питањима.
Одређени број надлежности Републичког јавног правобранила-
штва утврђен је и низом посебних закона. Један део тих надлежности
представља само посебно наглашену улогу Републичког јавног правобра-
нилаштва као заступника Републике Србије или правног саветника држав-
них органа у неким специфичним правним поступцима, односно специ-
фичним правним ситуацијама. Међутим, други део тих посебних надле-
жности односи се на ситуације у којима Републичко јавно правобранила-
штво не поступа као заступник Републике Србије, већ као странка у по-
ступку. Такође, неке од ових надлежности, строго гледајући, не спадају у
вршење правобранилачке функције, али су поверене правобранилаштву
због оцене законодавца да би управо правобранилаштво, због својих
стручних капацитета, било најефикаснији вршилац одређених послова.
Неке од ових посебних надлежности Правобранилаштва прописане су:
1. чл. 17. Закона о промету непокретности ("Службени гласник РС”,
бр. 42/98 и 111/09) – подношење тужбе за поништај уговора на
основу кога правно лице отуђује непокретност из државне или
друштвене својине, односно прибавља непокретност у државну
или друштвену својину, уколико је уговорена цена у несразмери
са прометном вредношћу непокретности у време закључења уго-
вора, на штету државне, односно друштвене својине,
2. чл. 106. ст. 2. Закона о јавним набавкама ("Службени гласник РС”,
број 116/08) – подношење захтева за заштиту права у случају по-
вреде јавног интереса у поступку јавне набавке,
3. чл. 38. Закона о јавној својини ("Службени гласник РС”, број
72/11) – подношење тужбе за поништење уговора о прибављању и
отуђењу непокретности у својини Републике Србије који је закљу-
чен супротно прописима, односно ако уговорена накнада одступа
од прописане накнаде или од накнаде која се могла остварити у
време закључења уговора,
34. Број 2/2012
34
4. чл. 84. ст. 2. и 3. Закона о јавној својини ("Службени гласник РС”,
број 72/11) – подношење тужбе за утврђење удела државне својине у
стварима која правно лице користи а изграђене су, односно приба-
вљене учешћем средстава Републике, покрајине, општине или града,
5. чл. 39. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу ("Слу-
жбени гласник РС”, број 72/11) – учествовање у својству странке у
свим поступцима за враћање одузете имовине и обештећење, без
обзира да ли је Република Србија у конкретном случају и обвезник
враћања имовине или обештећења,
6. чл. 11. ст. 4. Закона о управним споровима ("Службени гласник РС”,
број 111/09) – подношење тужбе у управном спору ако су управним
актом повређена имовинска права и интереси Републике Србије,
7. чл. 27. ст. 3. Закона о привредним друштвима ("Службени гласник
РС”, бр. 36/11 и 99/11) – подношење тужбе за промену пословног
имена привредног друштва које вређа јавни морал,
8. чл. 193. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС”,
број 72/11) – споразумно решавање спора пре подношења тужбе у
парничном поступку, по предлогу који је обавезан да поднесе сва-
ко ко намерава да поднесе тужбу против Републике Србије, итд.
3.1.2. Организација и рад Републичког јавног правобранилаштва
Закон о јавном правобранилаштву одређује да функцију Републичког
јавног правобранилаштва врши Републички јавни правобранилац, којег
поставља Влада на четири године и који може бити поново постављен
(чл. 3. ст. 1).
Републички јавни правобранилац има заменике које поставља Влада и
који послове заменика врше као сталну дужност (чл. 3. ст. 2).
За Републичког јавног правобраниоца и његове заменике могу бити
постављена лица која су домаћи држављани, који испуњавају опште усло-
ве за заснивање радног односа у државним органима, који су завршили
правни факултет, положили правосудни испит и имају осам година радног
искуства на пословима правне струке (чл. 4). Републички јавни правобра-
нилац одговара за свој рад и рад Републичког јавног правобранилаштва –
Влади, а заменици – Републичком јавном правобраниоцу и Влади (чл. 5).
