2. Први покушај трансфузије описао је
хроничар Стефано Инфесура.
Крв је уношена кроз уста, јер у то време
концепт циркулације и интравенозни
приступ нису били познати.
3. •Научни
приступ трансфузији крви датира
из прве деценије 19. века, када су откривене
крвне групе, што је довело до мешања крви
даваоца са крвљу примаоца пре извођења
саме трансфузије.
•Док су се прве трансфузије вршиле
директно из даваоца у крвни систем
примаоца пре згрушавања крви, 1910-их је
откривено да се додатком антикоагуланса
(средства која се дају ради спречавања
процеса згрушњавања крви) и чувањем крви
у расхладним уређајима она може
складиштити неколико дана.
4. Крв се дели на 4 крвне групе, у
зависности да ли у еритроцитима
постоје одређени протеини. То су: A, B,
AB и O.
• Донирана крв се понекад излаже обради
након прикупљања, како би била
употребљива код специфичних група
пацијената.
•
5. •
Велика пажња се поклања унакрсној
проби како би се спречила имунолошка
реакција примаоца на даваочеву крв. Уз
општепознате поделе на крвне групе (A,
B, AB и O) и Rh факторе, познато је како и
други мањи антигени црвени крвних
ћелија играју значајну улогу у
компатибилности крви даваоца и
примаоца. Ти други типови често постају
изражајни ако особа прима већи број
крвних трансфузија, јер примаочев
организам након одређеног времена
развија све већу и већу отпорност на крв
осталих људи кроз процес
алоимунизације.
6. •
•
•
•
Трансфузија крви се зависно од њеног
извора може поделити у две основне
групе:
хомологну трансфузију, у којој се
користи ускладиштена крв других људи, и
аутологну трансфузију, у току које се
користи ускладиштена крв самог
пацијента.
Крв се може примити само интравенозним
путем.
7. •
•
•
•
•
•
•
Центри за трансфузију крви у различитим
државама прописују услове које добровољни
даваоци крви морају задовољити. Неке од
најчешћих контраиндикација су:
претходно боловање од маларије или
хепатитиса,
злоупотреба интравенозних дрога,
ризично сексуално понашање (различито
дефинисано),
исподпросечна телесна тежина
(неухрањеност),
велики губитак телесне тежине у скоријем
периоду,
малокрвност...
8. •
Као и друге медицинске
интервенције, трансфузију
крви треба вршити само
када је то заиста
неопходно. Одлука о
давању крви пацијенту се
доноси након пажљивог
разматрања свих околности
и процене ризика.
Аутотрансфузија је
терапијски поступак којим
се болеснику узима крв,
адекватно се обрађује и
чува, и затим поново даје у
случају потребе.
9. •
•
Крв се најчешће даје као читава крвна јединица,
уношењем катетера у вену и прикупљањем крви у
пластичну кесу са антикоагулансом, путем силе
гравитације. Прикупљена крв се затим раздваја на
крвне компоненте ради боље и потпуније употребе.
Поред еритроцита, крвне плазме и тромбоцита,
други продукти крвн који се користе су: протеин
албумин, концентрат фактора коагулације,
криопреципитат, концентрат фибриногена и
имуноглобулини (антитела). Црвене крвне ћелије,
плазма и тромбоцити се могу давати и самостално
кроз сложени поступак назван афереза.
Иако примаоци крви остају углавном анонимни,
крвним продуктима у банкама крви увек се може ући
у траг кроз читав процес од давања до инфузије крви
примаоцу. Ово омогућава управљање и истраживање
било каквих сумњивих преносивих болести путем
трансфузије или трансфузијских реакција.
10. •
Давање крви је леп и хуман гест о коме
се у општој популацији мало говори и
зна.
11. Занимљивости
•
Шестогодишња девојчица оболела од
леукемије је 2004. године излечена
трансфузијом крви из своје замрзнуте
пупчане врпце. Према процени лекара
болнице у Илиноису, постоје велики
изгледи да је управо трансфузија спасила
њен живот, мада је пре тога примењена
агресивна хемотерапија и зрачење целог
тела. Ово је први случај у коме су матичне
ћелије из пупчане врпце искориштене за
трансфузију и лечење леукемије код деце.
