SlideShare a Scribd company logo

Kristoloske perspektive u modernom moralno-etickom pluralizmu

•
•
Dino-Josip Ključarić
Dino-Josip Ključarić

Autor: KLJUČARIĆ, Dino-Josip Naslov: Kristološke perspektive u modernom moralno-etičkom pluralizmu ( Christological perspectives in modern moral and ethical pluralism ) Vrsta: završni rad - diplomski/integralni studij Fakultet: Katolički bogoslovni fakultet Sveučilište: Sveučilište u Zagrebu Mjesto: Zagreb Datum: 30. 09. Godina: 2013 Stranica: 60 Mentor: Karlić, Ivan Ključne riječi: Teologija, kristologija, moral, etika, pluralizam, znanje, Isus Krist ( Theology, Christology, morality, ethics, pluralism, knowledge, Jesus Christ ) Sažetak: U diplomskom radu se analizira moralno-etički pluralizam u suvremenom svijetu, i to kao izazov suvremenoj Crkvi. Pitajući se, kako u suvremenom (i sekulariziranom) svijetu, nerijetko otuđenom od Boga i od transcendencije, govoriti o Isusu Kristi, odnosno o kristološkim perspektivama. Izvorni jezik: HRV Znanstvena područja: Teologija,Filozofija Tiskani medij: da Upisao u CROSBI: Ivan Karlić (karlici@theo.kbf.hr), 2. Lis. 2013. u 12:41 sati

Science
1 of 62
SVEUČILIŠTE U ZAGREBU Katolički bogoslovni fakultet Vlaška 38. Katedra za dogmatiku Mentor: prof. dr. sc. Ivan Karlić DIPLOMSKI RAD: Kristološke perspektive u modernom moralno­etičkom pluralizmu Dino­Josip Ključarić U Zagrebu, 15.kolovoza, 2013.
2 Rad posvećujem svojoj voljenoj ženi Martini,  strpljivoj kćeri Tei, bebi u iščekivanju, tati Stanku,  dragim prijateljima Ivici i Ružici  i svima koji su me vjerno podržavali kroz studij! „U svojoj dobroti i mudrosti odlučio je Bog da objavi sebe  i saopći otajstvo svoje volje kojom ljudi po Kristu, Riječi  koja je tijelom postala, u Duhu Svetomu imaju pristup k  Ocu  i postanu zajedničari Božanske naravi“  Pavao VI., Dei Verbum, 1965. SADRŽAJ
3 UVOD ………………………………………………………………………………………  4. 1. Predstavljanje problematike …………......................................................... 5. 2. CRKVA USUSRET PLURALIZMU ...............................................................  9.  2.1. Podvojenost sakralnog i svjetovnog iz perspektive vjernika ......… 12. 2.1.1. Eksterni kulturni uzroci dualizma: NA PUTU OD ZNANJA DO  SPOZNAJE ………………………………..…………………………. 13. 2.1.1.1. Deprecijacija znanja …………………………….………….  14. 2.1.1.2. O odnosu prava i pravednosti u suvremenom svijetu   14. 2.1.2. Interni uzroci dualizma: NA PUTU OD SPOZNAJE DO  PRAKTIČNOG ŽIVLJENJA …………………………...…………… 17. 2.1.3. Fenomenologija homo religiosus građanina ………………….. 18. 2.1.4. Sakrament kao naravna stvarnost ………………...………...….. 20. 2.1.5. Čovjek u obličju Boga na putu do savršenstva …...………….. 21. 3. POZITIVIZACIJA PLURALIZMA ………….……………………….………….. 28. 3.1. O spoznaji sakramentalnog …………….…………………..…..………. 29. 3.2. O sukobu običajne prakse, objave i praktičnog života ..…………………... 30. 3.3. Negativan vid: Novi izazovi današnjice ……………….................................. 34. 3.3.1. Crkva pred suvremenim izazovima utilitarizma …………...….. 35. 3.3.2. Svijest Crkve o izazovima .......................................................... 36. 4. Krist jučer – danas – sutra (moralni učitelj) …………….........................  40. 4.1. Kristologija do 21. st. (kristološki modeli)....................................  41. 4.1.1. Kristološke perspektive novog svijeta …………………...… 42. 4.1.2. Stara i nova etika .................................................................. 44. 4.1.3. Svetost­etika­pravo .............................................................. 45. 4.1.4. Moralno­etički pluralizam u konglomeratu nove etike ...... 46. 5. IZAZOVI SUVREMENE KRISTOLOGIJE ………………………………….... 48. 5.1. Moderna problematika nekih dogmatskih kristoloških izričaja .…. 49.
4 A) Primjer filozofsko teološke naravi: Može  li  antička  filozofija  dati  zadovoljavajući  odgovor  suvremenom  skeptiku? ……………………………………………………………….……. 49. B) Primjer filozofsko­psihološke naravi: Može li suvremena sakramentologija dati zadovoljavajući odgovor  suvremenom vjerniku? ......................................................................... 53. 6. O sukobu suvremenog voluntarizma i vjerskih izričaja ……………….... 56. 7. Termin „dogma“ kao teret kršćanstva ……...……………………………… 58. 7.1. Znanstvene definicije i dogma …………...…………………………….. 59. 8. ZAKLJUČAK ……………………………………...…………………………...... 60. 9. LITERATURA …………………………………………………………………… 61. UVOD
5 Učestalo  spominjanje  sekularizacije,  nedovoljne  priprave  za  sakramente,  otpadanja od vjere, otuđenja čovjeka od Boga upućuje na stvaran dualizam u kojem  današnje  društvo  živi  vjeru  kao  kulturu  religije  rezerviranu  za  određena  mjesta  i  vrijeme  koje  nije  više  prožeto  svakodnevnom  budnošću  u  kojoj  susrećemo  Boga.  Tradicionalan  odnos  dogmatskih  izričaja  spram  suvremenog  poimanja  dogme  i  rituala  stvara  određeni  noetički  sukob  pitanja  što  je  danas  sakralno  ili  sveto.  Je  li  suvremeno  poimanje    vrijednosti  u  koliziji  s  Crkvenim  fundamentalnim­temeljnim  vrednotama, ili govorimo o istim opisima stvarnih kreposti na različit način i zbog toga  zapravo  dolazi  do  neslaganja  i  sekularizacije?  Koliko  je  tradicionalan  izričaj  dogmatske refleksije u liturgiji jasan vjernicima laicima, a koliko stran, pokušat ćemo  odgovoriti kroz promišljanje sa stanovišta promatrača, tj. sociologije, iz perspektive  filozofskog razmišljanja i teološke misli.  Govoreći  o  kristološkim  perspektivama  nećemo  razjašnjavati  niti  se  previše  upuštati  u  dogmatsku  doktrinu  Kristove  božanske  i  ljudske  naravi,  već  ćemo  više  govoriti o onome što iz kristologije kao grane dogmatske teologije proizlazi i što se  kao takvo prihvaća zbog poslušnosti, a u stvarnosti se ne shvaća u svojoj biti zbog  raznih  unutarnjih  (teoloških)  i  vanjskih  (socioloških)  razloga.  Dakle,  kristološke  perspektive  otvaraju  novo  poglavlje  detektiranja  božanske  objave  u  suvremenoj  stvarnosti,  tj.  načinu  ljudske  spoznaje  te  iste  objave  koju  možemo  razabrati  u  moralno­etičkom pluralizmu.  1. PREDSTAVLJANJE PROBLEMATIKE
6 U  vlastitim  istraživanjima  tijekom  studija  teologije,  pokušao  sam  produbiti  tumačenje  Božjeg  otajstva  u  povijesti  čovječanstva.  Polazeći  od  ranokršćanske  i  srednjovjekovne filozofije, došao sam do zaključka da govor toga vremena (koji je još  uvijek aktualan u praksi Katoličke crkve) nema odjeka u razumijevanju i prihvaćanju   od  strane  suvremenog  društva,  neovisno  o  njegovom  religijskom  opredjeljenju.  Do  ovog me je zaključka dovela situacija u kojoj sam, na multidisciplinarnim raspravama,  ostao djelomice neshvaćen, a po nekim pitanjima u potpunosti tako. Neshvaćenost  na znanstvenoj razini se teolozima događa, najčešće, zbog mnoštva promjena koje  su  se  u  povijesti  dogodile  mimo  teološkog  promišljanja.  Takve  promjene  su  na  svjetskoj  pozornici  dovele  do  mnoštva  novih  svjetonazora  i  sukoba  kultura  što  je  utjecalo i na znanost.    Naime, etički pluralizam jedno je od takvih, ako ne i glavnih, obilježja današnjice,  koji stavlja Crkvu pred velik izazov. U njemu se rađa konglomerat svjetonazora kao  plod  cjelokupne znanosti i društva. U sebi je kontradiktoran, nagovještava nemoguć   pothvat  objedinjenja  u  jedinstvu  ideje.  Pluralizam,  dakle,  predstavlja  „stanje  onih  društava  u  kojima  postoje  različiti  izvori  iskustava,  različiti  svjetonazori,  vrijednosti,  društvene uloge i religije koje zajedno koegzistiraju bez jednog zajedničkog principa  koji bi ih sve jasno strukturirao, njime vladao, i iz kojega bi sve to mnoštvo bilo lako  pojmljivo“1. Nipošto ga se ne smije tumačiti pojmom relativizma2, jer bi to dovelo do  jednakosti vrijednosti u svijetu što nikako ne pogađa bit objektivne istine. Nemoguće  je  obuhvatiti  sve  pluralističke  partikule  u  jednu  ideju,  jedan  funkcionalizam  ili,  npr.  jedno  spasenje!  Jedno  što  svi  ipak  zajedno  žele  jest  čežnja  za  općom  pravdom,  sigurnošću  i  dostojanstvom  pojedinca,  tj.  svetim  unutar  autonomne  zajednice.  Temeljem  ovih  pojmova  treba  prokušati  metode  koje  će  predstaviti  Crkvu  (onakva  kakva  jest)  na  nov  i  originalan  način  polazeći  induktivno,  tj.  od  trenutnog  stanja  potreba i razumijevanja čovjeka današnjice.  Kako se u svemu tome do sad snašla teologija u službi Crkve? Odgovor kvalitete  vidjet  ćemo  po  njezinim  plodovima!  Stoga  ću  nasumično  navesti  nekoliko  upita  1 IVICA RAGUŽ, Poslanje Crkve u pluralizmu – „preobražavajuće prihvaćanje“, u: BS, 2003., br. 2­3,  272. 2 Usp. isto, str. 273.
7 vjerniku, koja se odnose na temeljna vjerska pitanja na koje Crkva već ima gotove  dogmatske odgovore, primjerice: „Tko je Bogočovjek?“; „Tko je današnjem čovjeku  Krist?“; „Što je to istina i svetost?“; „Kako Bog može umrijeti na križu, a istovremeno  ima atribute savršenosti, vječnosti i besmrtnosti?“, „Što je Kraljevstvo nebesko i koja  je svrha spasenja?“ i sl. Opetovana pitanja:  Prvo, hoće li vjernik znati odgovoriti tako da razumije to što je napamet naučio.  Želim napomenuti da je vjerska spoznaja kršćanina zrele dobi na razini dječjega ili  mladenačkog shvaćanja (ovisno o sakramentu kojeg je zadnje primio: prva pričest ili  krizma);  Drugo, hoće li ti filozofski odgovori ontološkog polazišta (koji pripadaju klasičnom  i naravnom govoru Crkve) moći zadovoljiti čežnju suvremenog čovjeka kojem, kako  dokazuje  povijest,  spekulativan  odgovor  bez  analogije  sa  opipljivim  svijetom,  tzv.  stvarnošću, nije dovoljan.  Tradicionalno ću se pozvati na crkvene autoritete ranog kršćanstva kao što to i  današnja praksa čini kada dođe u koštac sa graničnim znanstvenim pitanjima; pred  sugovornika ću, dakle, tako postaviti zid tradicije u koji se „ne smije pipnuti“ jer je  suviše povijestan i svet. Tako, nažalost, neću približiti ni vjeru vjerniku, nit' vjernika  Crkvi.  Odgovor će biti buntovan ili šuteći nezadovoljan, što ne upućuje na pogrešne  teološke teze, već na nerazumijevanje istih.   Problem je slijedeći: već i sam Pavao  na  samim  počecima  teologije  polazi  od  vječnog  Boga,  deduktivno,    ontološkim  putem.  Istom  ga  prati  i  nadolazeća  generacija  otaca  što  stvara  prihvatljivu  terminologiju  kojom  racionalno  približava  otajstvo  vjere  čovječanstvu.  Tada  inkulturacija po prvi puta3 ostavlja obilježja na kršćanski Credo. Sve navedeno jest  pozitivno  jer  je  na  savršen  način  definiralo  našu  kršćansku  vjeru.  No,  problem  nastaje nakon drugog vala4 kulturnog buma u kojem se tradicija5 po prvi put susreće  s „bahatom“ individuom koja razmišlja i vrlo brzo širi tu zarazu na ostatak društva.  3 Prvi val se odnosi na velike seobe naroda koje Crkva svojim znanjem prevladava. 4 Pod pojmom drugog vala podrazumijeva se razdoblje od prosvjetiteljstva do danas. 5 U ovom je razdoblju tradicija nauka Crkve bila u nezavidno ambivalentnoj ulozi; brižne majke što  čuva stado ili pak one koja svojom ljubavi guši vlastitu djecu.
8 Nažalost,  tada  kad  bi  tradicija  trebala  uroniti  u  svoje  korijene6  da  prevlada  i  ovu  „krizu“, ona spava još par stotina godina, ne sluteći da je periferna kriza prerasla u  epidemiju. Dolazi do sekularizacije! Zašto se to događa? Pokušat ću objasniti jedan  vid odgovora (vraćajući se na početak rasprave) na ovu problematiku.  Naime, ako pođemo od toga da je negdje oko prosvjetiteljstva započeo taj drugi  val  u  kojem  se  nije  pokrenula  nužna  inkulturacija,  logično  je  da  su  nastala  dva  sustava: Crkva i, recimo, novo društvo s novim potrebama, novim pogledima i novim  govorom.  Unutar  ta  dva  sustava  razvijaju  se  nove  znanosti,  ali  zasebno.  Novo  društvo  stvara  svoj  empirijski  svijet  na  kojem  gradi  i  prihvaća  opipljive  modele  govora,  dok  s  druge  strane  tradicionalna  teologija  nastavlja  u  skladu  s  tradicijom  (čuvaricom)  nastupati  s  tradicionalnim  govorom  koji  se  još  uvijek  temelji  na  deduktivnim metodama, tj. kako čovjeku pojasniti što on treba činiti prema Božjem  naumu...  S druge strane jača samosvijest pojedinca (sjetimo se Kanta koji govori o čovjeku  kao središtu moralnog zakona, ili Fichteovog «Ich» u odnosu na svijet). Postavlja se  pitanje o svrsi Boga i Crkve jer si čovjek postaje samodostatan. Nije se zato za čuditi  ako ljudi danas vide u Crkvi samo „klepetanje“ niza molitvi i sentimentalnu priču o  dobroj  budućnosti  (koja  se  katkad  čini  kao  utopija).  To  se  osobito  razumije  ako  uzmemo  u  obzir  da  se  do  nedavno  nije  niti  razumjelo  što  se  govori  u  liturgijskim  obredima (i sad je, npr. prisutna česta kritika nerazumljivoj liturgijskoj simbolici). Je li  se govor do nedavno svodio samo na pričice vjeronauka i pučke pobožnosti ili smo  izgubili  metode  sustavnog  poučavanja?  Crkva  na  II.  vatikanskom  koncilu  daje  konkretne smjernice i viziju nje same u suvremenom svijetu, iako se ponekad čini da  taj stav još uvijek samo na teoretskoj razini, daleko od stvarnog života. Vjernika, na  prvi pogled, vrijeđa kad ga profani sustavi ocrtaju kao idealista ili glasnika licemjerne  i  koristoljubive  Crkve  –  što  znam  po  sebi!  No,  neću  li  se  suočiti  sa  ovim  voluntarističkim pristupom današnje kritike, tj. ostanem li samo na svojoj vjeri koju  razumijem  darom  Duha,  hoću  li  time  dati  svoj  teološki  doprinos  Crkvi  u  koju  vjerujem?  6 Doba prvih četiri stoljeća širenja kršćanstva dokaz su vjerske istine i kvalitetne dosljednosti Crkve  svojoj vjeri jer se baš u to doba kršćanstvo širilo srcem i vjerom pod mačem, no bez mača i sile!
9 Naime, ako iz povijesti Crkve maknem sentimentalizam vlastite vjere, ugledat ću  surovu  stvarnost  averzije  današnjeg  čovjeka  koji  će  navaliti  optužbama  (npr.  sadašnja  pravednost  ne  može  iskupiti  živote  niti  zadovoljiti  naše  mučene  pretke  –  inkvizicija,  sveti  ratovi,  osvajanje  Amerike  i  sl.  Terori  koji  se  kose  evanđeoskoj  poruci...). Upravo je to ono što Crkva nije i ne naviješta! Budući da smatram kako je  dobar  dio  zastarjele  i  neprofilirane  terminologije  jedan  od  krivaca  današnjeg  nerazumijevanja, iznijet ću primjer sukoba navedenih sustava kroz dvojbu govora o  naravi čovjeka, da dokažem tu tvrdnju.  Npr. Kritike prirodno­društvenih znanosti koje su upućene teologiji. One tvrde da  nas je do feudalizma i nereda u svijetu dovela teološko­metafizička tvrdnja o tome da  je čovjek u središtu svijeta i svemira, kao i njegova podređenost Crkvi kao posrednici  Božje volje... Stoga se teologiju drži iracionalnom...  Povijest  ne  mogu  promijeniti,  no  ljubavlju  mogu  prevladati  nepravdu,  uzeti  sav  teret  i  početi  stvarati  onakav  govor  koji  bi  dosljedno  Isusu  Kristu  i  evanđelju  bio  danas  prihvaćen,  meni  na  radost,  nekome  na  spas.  Dakle,  pokušat  ću  krenuti  za  razliku od Pavla, induktivnom metodom, polazeći od potreba modernog društva i time  bar  otvoriti  vrata  širokih  mogućnosti  promišljanja  i  djelovanja  u  ovome  smjeru7.  Polazna  točka  jest  utvrđivanje  socioloških  silnica  današnjeg  pluralističkog  društva,  utvrđivanje kako one zahvaćaju kršćanstvo u svojim potrebama, te pokušati približiti  dogmatski govor kristologije kroz moralno­etičku ponudu odgovora. Da bi to postigli  treba analizirati: Kako jasnoća dogmatskog govora utječe na život Crkve? 2. CRKVA USUSRET PLURALIZMU 7 U ovom smislu bi se trebala kretati dalja rasprava s naglaskom na današnje poimanje svrhovitosti  imperativa ljubavi što ga nalaže Isus Krist.
10 Crkva  ususret  pluralizmu  danas  jest  zapravo  Crkva  u  dijaspori8  (tvrdi  Karl  Rahner). Sve je jasnija svijest pojedinca kako vjera više ne prožima one bitne sfere  njegove egzistencije. Zato dolazi do neusmjerenosti ili izgubljenost individue, te opće  depresije društva. Pluralizam participira i dobrim kategorijama. Definicija pluralizma  tek malo zahvaća njegovu stvarnost i heterogenost; „stanje onih društava u kojima  postoje  različiti  izvori  iskustava,  različiti  svjetonazori,  vrijednosti,  društvene  uloge  i  religije koje zajedno koegzistiraju bez jednog zajedničkog principa koji bi ih sve jasno  strukturirao, njime vladao, i iz kojega bi sve to mnoštvo bilo lako pojmljivo“9, stoga on  može biti i pozitivan, te svojom širinom spoznaje obogatiti, oplemeniti čovjeka­sutra.  O njemu kao, pojavi unutar društva osobito u većim gradskim sredinama, raspravlja i  II. Vatikanski sabor u svojoj Deklaraciji o kršćanskom odgoju. „...Crkva visoko cijeni  one  vlasti  i  građanska  udruženja  koja,  zbog  pluralizma  današnjeg  društva  i  zbog  potrebne vjerske slobode, pomažu obiteljima da mogu u svim školama svojoj djeci  osigurati odgoj usklađen s njihovim moralnim i vjerskim načelima.“10.  Iako  sabor  u  svojim  dokumentima  ne  spominje  pojam  pluralizma  na  drugim  mjestima,  on  ipak  izričito  primjenjuje  nove  metode  otvaranja  Crkve  suvremenom  svijetu sa sviješću o pluralističkoj situaciji. To ćemo uočiti već i u prvoj konstituciji o  svetoj liturgiji11, u Odredbama za prilagođavanje narodnom duhu i predajama, preko  deklaracije o odnosu Crkve prema drugim religijama i deklaracije o vjerskoj slobodi12 8 Usp. IVICA RAGUŽ, isto, str. 278. 9 Usp. IVICA RAGUŽ, isto, str. 272.  10 Usp. Gaudium et Spes, Pastoralna konstitucija o Crkvi u suvremenom svijetu, Dokumenti Drugoga  vatikanskog sabora, KS, Zagreb, 1993., br. 7. 11  Usp.  Sacrosanctum  concilium,  Konstitucija  o  Svetoj  liturgiji,  Dokumenti  Drugoga  vatikanskog  sabora, KS, Zagreb, 1993., br.37.: „Crkva ne želi nametnuti strogu jednoličnost, pa ni u liturgiji, kad  god nije u pitanju vjera ili dobro čitave zajednice. Naprotiv, ona njeguje i promiče duhovne osobine i  darove različitih plemena i naroda; ona dobrohotno odvaguje i , koliko je moguće, pomnjivo čuva sve  što u narodnim običajima nije nerazrješivo povezano s praznovjerjem i zabludama; štoviše, katkada to  pripušta i u samo bogoslužje, ako se slaže s pravilima istinskoga i pravoga liturgijskoga duha.“ 12  Usp.  Nostra  aetate,  Deklaracija  o  odnosu  Crkve  prema  nekršćanskim,  Dokumenti  Drugoga  vatikanskog  sabora,  KS,  Zagreb,  1993.,  br.2:  „Tako  i  ostale  religije  širom  svega  svijeta  nastoje  različitim načinima priteći u pomoć nemiru ljudskoga srca predlažući putove, tj. nauke i pravila života i  svete obrede. Katolička crkva ne odbacuje ništa što u tim religijama ima istinita i sveta. S iskrenim  poštovanjem  promatra  te  načine  djelovanja  i  življenja,  te  zapovijedi  i  nauke  koje,  premda  se  u  mnogome razlikuju od onoga što ona sama drži i naučava, ipak nerijetko odražavaju zraku one Istine  što prosvjetljuje sve ljude. Ali ona bez prekida naviješta i dužna je naviještati Krista, »koji je put, istina  i život« (Iv 14, 6), u kome ljudi nalaze puninu religioznog života, u kome je Bog sve sa sobom pomirio.  Ona stoga opominje svoju djecu da razborito i s ljubavlju putem razgovora i suradnje sa sljedbenicima  ostalih  religija,  svjedočeći  kršćansku  vjeru  i  život,  priznaju,  čuvaju  i  promiču  ta  duhovna  i  moralna  dobra kao i te socijalno­kulturne vrednote.“
11 ,  do  pastoralne  konstitucije  o  Crkvi  u  suvremenom  svijetu13,  kao  krune  ovog  govora...  Upravo ću se zadržati na posljednjoj konstituciji u kojoj nam je važno poglavlje  57.  koje  govori  o  odnosu  vjere  i  kulture14.  Napominjem,  važno  nam  je  shvatiti  temeljna  načela  i  stavove  Crkve  kako  bi  smo  u  narednom  istraživanju  mogli  iste  primijeniti kroz praktičan primjer. Važna su tri načela: 1. Čovjek  stvara  plodove  kojima  doprinosi  društvu  i  prenaša  s  naraštaja  na  naraštaj (kultura); 2. Čovjek  se  bavi  znanošću  (npr.  filozofija,  povijest,  matematika,  prirodne  znanosti  i  njegovanje  umjetnosti)  kojom  se  uzdiže  do  viših  načela  istine,  dobrote i ljepote; 3. Čovjek ovim naravnim redom spoznaje stvara sud opće vrijednosti kojim se  rasvjetljuje „divnom Mudrošću koja bijaše od vječnosti kod Boga...“ U tekstu koji slijedi se upozorava da napredak današnjih znanosti i tehnike,  koje po svojoj metodi ne mogu doprijeti u temelje najdublje istine, može dovesti do  agnosticizma... I upravo je u tome problem. Kako formirati teološke metode u smjeru  vektora  prirodno­znanstvenih  metoda,  tako  da  nastave  put  spoznaje  do  najdublje  istine u onom času kad sila onih prvih prestaje, tj. kako nakalemiti neki novi princip  koji  bi  u  praksi  pokazao  nužnost  ontološkog  skoka  koji  upućuje  stvorenja  i  ljepote  stvorenog na Stvoritelja?  13 Usp. Gaudium et Spes, Pastoralna konstitucija o Crkvi u suvremenom svijetu, Dokumenti Drugoga  vatikanskog sabora, KS, Zagreb, 1993., br.59: „Iz navedenih razloga Crkva doziva svima u pamet da  kultura  mora  ići  za  cjelovitim  razvojem  ljudske  osobe,  za  dobrom  zajednice  i  čitavoga  ljudskog  društva. Zato je potrebno tako njegovati duh da se uzmogne razvijati sposobnost divljenja, prodiranja  u  bit,  kontemplacije  i  oblikovanja  osobnog  suda,  te  odgajanja  religioznog  moralnog  i  socijalnog  osjećaja.  Budući  da  kultura  proizlazi  neposredno  iz  razumne  i  društvene  naravi  čovjekove,  ona  neprestano  zahtijeva  pravu  slobodu  da  bi  se  mogla  razvijati  i  zakonitu  mogućnost  da  samostalno  djeluje prema vlastitim načelima. Ona, dakle, s pravom traži poštivanje i uživa stanovitu nepovredivost  unutar granica općeg dobra, poštujući dakako prava osobe i prava zajednice, bilo posebne bilo opće. “  14 Isto, br. 57., Neka načela za ispravno promicanje kulture.
12 Držim  da  je  praktična  zadaća  Crkve  usmjerena  na  praktično  uspostavljanje  moralno­etičkog reda kao nužne stvarnosti za opstanak čovječanstva kao vrste na  Zemlji, a s druge strane, kao uspostavljanje, ili  bolje reći, pripravljanje Kraljevstva  nebeskog,  tj.  spasenja.  Ako  krenem  s  druge  strane,  naići  ću  na  veći  otpor,  stoga  ponavljam  da  će  se  metoda  ovog  istraživanja  kretati  iz  suprotnog  smjera,  tj.  od  stvarne  potrebe  suvremenog  čovjeka  prema  gradnji  terminologije  pa  do  konačnog  prihvaćanja spasenjske Objave!
13 2.1. PODVOJENOST SAKRALNOGA I SVJETOVNOG IZ  PERSPEKTIVE VJERNIKA Polazeći  od  Augustinovog  učenja  o  subjektivnom  činu  (fides  qua  creditur)  i  objektivnom (fides que creditur) sadržaju, osjećaju vjere, dobro je povući analogiju sa  suvremenim  shvaćanjem  vjere.  Naime,  sekularizacija  je  uzrokovala  dualnu  svijest  života  na  civilni  i  duhovni.  Civilno  živeći,  ljudi  kršćani  često  ne  doživljavaju  Božju  prisutnost  i  ne  gledaju  očima  vjere  kroz  svakodnevnicu,  dajući  joj  objašnjenja  i  odgovore na razne situacije u svjetlu vjere. Čak su se usadili termini da se određene  stvari  događaju  srećom,  nesrećom  ili  slučajno,  tj.  neutralni  i  apstraktni  termini  koji  terminiraju cjelovitu evanđeosku poruku spasenja prema kojoj se život odvija prema  Božanskom planu, naravno po našoj slobodnoj volji. Ovakvi termini koji proizlaze iz  neke „random“ teorije kaosa bliži su Hegelovom promišljanju svijeta dijalektike kojom  upravlja  niz  događaja  izazvanih  našom  voljom  i  ćinima,  nego  intervencijom  Božje  osobne  prisutnosti  i  plana  spasenja.  U  svjetlu  znanja  o  sakramentima  odlazimo  u  svoje  „drugo  vrijeme“  ili  vrijeme  dana  u  tjednu  rezervirano  za  duhovnost  u  crkve.  Točno  znamo  gdje  je  sakramentima  vrijeme  i  mjesto.  Za  sveto  slavlje  postoje  pripreme: dolično ruho, dobar stav, smanjena komunikacija ograničena na neutralne  teme  koje  nisu  u  relaciji  sa  svjetovnim  životom.  Ukoliko  se  razgovara  o  ovoj  vezi,  točno se zna vrijeme i mjesto, te osoba koja daje te refleksije sakralnog na svjetovno:  posvećena osoba Crkve za vrijeme propovjedi. Zašto je teško taj govor propovjedi  shvatiti  kao  temelj  ili  sjeme  za  gradnju  govora  odnosa  sakralnog  i  svjetovnog  do  nivoa, razgovora, interakcije i življenja? Uostalom, jesu li svjetovno i sakralno dvije  odvojene stvarnosti koje se ne prožimaju, a Bog je deistički negdje daleko od svijeta?  Pravi  odgovor  nalazimo  detekcijom  dva  temeljna  uzroka  nastanka  ovog  dualizma: a) Eksterni  kulturni  uzrok:  rascjep  duhovnog  i  svjetovnog  nastaje  u  socijalizaciji vjernika; b)  Interni  izričajni  uzrok:  rascjep  nastaje  vjerojatnom  neprilagođenom  standardu liturgijskih rituala i dogmatskih teoloških izrijeka.
14 2.1.1. Eksterni kulturni uzroci dualizma:   na putu od znanja do spoznaje Današnji čovjek (općenito, vjernik ili nevjernik) pod utjecajem velikog razvoja  znanosti  i  „prevelikog“  povjerenja  u  samu  znanost  (koja  u  nekim  slučajevima  isključuje vjeru u bilo što drugo) osjeća se nadmoćno, samostalno, zrelo i neupitno  nedodirljivo, no s druge strane se lomi u fundamentima temeljne spoznaje. Logikom  stvari koje nameće suvremena kultura standarda moći, dovodi ljude do bunila te se  ne razlikuju ili brkaju pojmovi vrijednosti (prema svrsi) i vrednote (prema prvoj normi),  poštivanja  prava  i  istine,  razlikovanja  dobra  i  zla,  poželjnog  i  požudnog.  Rezultat  takvog  života  dovodi  do  nepovjerenja  u  ljude  i  nesposobnost  sklapanja  odnosa,  a  samo  znanje  koje  se  čini  kao  moć  nije  dovoljno  da  zaštiti  osobnost  od  strahova  i  raznoraznih kriza. Vjerujem  da  uzrok  tome  nije  samo  vjera  u  znanje,  jer  pravo  znanje  podrazumijeva  razboritost  i  mudrost  kao  kreposti,  a  tu  smo  dotaknuli  pojam  koji  podrazumijeva nešto ontološko…
15 2.1.1.1. Deprecijacija znanja Uvodim u teološku raspravu kao terminus technicus jedan ekonomski pojam:  deprecijacija (pojam označava trgovačku situaciju u kojoj je ponuda proizvoda veća  od potražnje. Zalihe su toliko velike, a potražnja tako mala da ponekad u krizi dolazi  do  padanja  vrijednosti  samog  proizvoda  ispod  stvarne  vrijednosti  koja  je  bila  potrebna da se sam proizvod proizvede kako bi se potaknula trgovina).  Govorit ću o deprecijaciji znanja. Uzmimo informaciju kao produkt suvremenih  globalizacijskih  procesa.  Informacija  se  danas  o  gotovo  svakoj  temi  može  dobiti  jednim  klikom  preko  World  wide  web­a  (www),  npr.  google  tražilice  i  sl.  Sama  informacija  lako  dostupna  omogućila  je  masama  jednostavno,  jeftino  i  lako  informiranje.  To  informiranje  ne  znači  da  netko  zna  baratati  korisno  ad  bonum  se  istom  informacijom.  Za  kvalitetno  korištenje  informacijama  je  potrebna  sinteza  informacija  koju  zovemo  znanjem.  Samo  znanje  još  ne  dohvaća  spretno  praktično  korištenje  svih  tih  informacija.  Za  praktično  korištenje  znanja  potrebna  je  multidisciplinarnost  i  moć  primjene,  tj.  još  mnogo  dodatnih  znanja  (skupova  informacija)  o  nečemu,  a  tu  moć  koja  ujedinjuje  znanja  da  bi  bila  svrsishodna  zovemo  inteligencijom.  Tek  mnogo  inteligencija  kao  mnoštvo  sinteza  znanja  mogu  postati mudrost:
16 Ipak, mudrost se unatoč inteligencijama ne dobiva ukoliko čovjek a priori ne  radi na senzitivnoj inteligenciji koju u cjeloživotnom odgoju gradi uz pomoć vrednota. Govoreći o sjetilnoj spoznaji inteligenciji kao preduvjetu za mudrost, govorimo  zapravo o refleksiji vlastite savjesti kao „ogledalu naše duše“ na stvarnost. Danas  je  teško  shvatiti  suvremenom  čovjeku  da  je  dobar  i  tradicionalan  odgoj  preduvjet npr. doktorata iz prirodnih znanosti jer se sam doktorat može postići bez  ispita  savjesti.  No,  doktorat  kao  formalni  dokaz  znanstvenog  usavršavanja  bez  refleksije na cjelokupni život ne predstavlja mnogo ako je svrha samom sebi, a nije  ostvaren ad bonum communae. Da bi doktorat imao tu svrhu potrebna je spoznaja  vrijednosti: solidarnosti, uzajamnosti15 o kojima govori papa Ivan Pavao II u enciklici  Socijalna skrb uspoređujući ih s novim oblicima vrijednosti. Ukratko, deprecijacija znanja dovodi do bagatelizacije ne samo tradicionalnog  prenošenja znanja, već i olakog i površnog shvaćanja znanosti, a uslijed globalizacije  dovodi  do  nepovjerenja  vlastitoj  kulturi  prenašanja  znanja  kao  njezinim  temeljnim  identitetima  (nacionalnost,  vjera,  opće  dobro,  socijalne  vrijednosti).  Da  bi  čovjek  postao  moderan  i  uklopio  se  u  suvremeno  društvo,  najčešće  kopira  nametnuta  ponašanja proizašla iz novih vrijednosti koje se temelje na koristoljublju, financijskom  uspjehu i radikalnim idejama anarhije i raznih sloboda. Želja za dokazivanjem svojeg  „ja“  kroz  navedene  modele  samo  je  jedan  od  dokaza  sekularizacije  i  odvajanja  čovjeka od susreta s vječnim, od susreta s Bogom. U knjizi E. Fromma: Imati ili biti  autor pokazuje16 kako djeca koja nisu odrasla u ljubavi, nisu naučila razlikovati „ja“  od „moje“ (jer djeca doživljava veličinu sebe i vlastitog ega s količinom stvari do trena  dok ne shvati da apsolutna – roditeljska ljubav transcendira materijalno), jednom kad  odrastu u osobe, oponašaju stereotipe.  Tako primjerice odrasli muškarci čeznu za  skupim automobilima i skupljim vozilom definiraju veći status u društvu, a žene pak s  druge strane oponašaju svoje „barbike“.  15 Usp. Sollicitudo rei socialis, Enciklika vrhovnog svećenika Ivana pavla II. biskupima, svećenicima,  redovničkim  obiteljima,  sinovima  i  kćerima  Crkve  i  svim  ljudima  dobre  volje  o  dvadesetoj  obljetnici  enciklike Populorum progressio, Rim 1987., br. 36: „Zbog toga valja istaknuti da svijet, podijeljen na  blokove, koji se oslanjaju na krute ideologije, gdje umjesto uzajamnosti i solidarnosti vladaju različiti  oblici imperijalizma, može biti samo svijet podvrgnut »strukturama grijeha«.“  16 ERICH FROMM, Imati ili biti, Zagreb 1979.
17 Sa stanovišta socijalne psihologije vidimo kako intervencija ljubavi odvaja ego  od  poistovjećivanja  sa  stvarima  i  u  tom  momentu  otvara  mogućnosti  za  transcendentalan  razvoj  emotivne  inteligencije,  tj.  razvoj  prema  duhovnim  (ne  materijalnim)  vrijednostima  i  krepostima.  Upravo  taj  propušten  moment,  koji  nije  učinjen  kod  roditelja  današnje  djece,  manifestira  se  današnjim  potrošačkim  mentalitetom  u  kojem  mjesta  okupljanja  građana,  a  ujedno  mjesta  investiranja  općinskih vlasti postaju shoping centri – kruha i igara!  Je li danas modernom čovjeku koji je se rađa, raste i živi u kulturi utilitarizma i  eudajmonizma  treba  danas  sakralno  ruho?  Realno,  u  svijetu  gdje  se  oponaša  i  djeluje  prema  materijalnoj  svrsi,  treba  li  danas  reklamirati  kršćanstvo  kao  simbol  tradicije i vrijednosti koje vrijede samo u određene dane, na određenom mjestu? Isus  Krist,  kojeg  Ivan  evanđelist  naziva  Logosom  (smislom)  u  evanđelju  osobno  otkriva  smisao  ljudskog  postojanja  i  djelovanja.  On  upućuje  na  vječnost  duše  koja  usađena  u    narav  čovjeka  upućuje  na  kreposno  djelovanje  i  time  ga  usmjerava  svemu nematerijalnom i neprolaznom tj. transcendentalnim vrijednostima: „Tko hoće život svoj spasiti, izgubit će ga; a tko izgubi život svoj poradi mene, taj će  ga spasiti. Ta što koristi čovjeku ako sav svijet zadobije, a sebe samoga izgubi ili  sebi naudi?"  (Lk 9,24­25)
18 2.1.1.2. O odnosu prava i pravednosti u suvremenom svijetu U  razgovoru  s  pojedinim  osobama  koje  negiraju  one  etičke  vrijednosti  koje  Crkva  predlaže  i  nudi  društvu,  možemo  čuti  da  njihovo  etičko  djelovanje  (pod  uvjetom da to djelovanje prati određenu etiku) izvire isključivo iz naravnog zakona,  bez  intervencije  Boga.  Mnogi  kršćani  danas  žive  svjetovno  bez  isticanja  ili  bez  uplitanja svoje vjere u praktičnu sferu života iz razloga da se zaštite od „nepotrebnog  sukoba“  ili  jer  smatraju  vjeru  osobnom  privatnom  stvari  (iako  smo  svi  pozvani  na  apostolat).  Stvaranje  lažnog  osjećaja  slobode  kroz  model  demokracije  pokušaj  je  modernog despotizma u kojem se pravednost pokušava izjednačiti s anarhijom kako  bi određena klasa ljudi mogla ostvariti moć.  Demokracija poznata od stare Grčke označavala je slobodu glasa za slobodne  građane  u  robovlasničkom  sustavu.  Pravednost  jest  distribucija  dobrog  prema  dostojanstvu svakoga. U današnjem društvu demokracija na ovakav način ugrožava  pravednost  izjednačujući  vrijednost  glasa  svakog  sa  svakime,  a  paradoks  same  demokracije koja se pojavljuje kao antinomija socijalizma jest u tome što se izborila  da vlasništvo ne pripada svima jednako nego se ima raspodijeliti prema dostojanstvu  svakoga.  Ovaj  korak  pomogao  je  da  iz  društva  koje  je  gušilo  religiju  kao  „opijum  naroda“ nastane društvo koje „ignorira“ religiju stavljajući kao opću normu vrijednost  materijalnog ispred osobnosti pojedinca.  Prema  tome,  ne  treba  se  čuditi  ako  samo  bogati  imaju  pravo  na  dostojno  liječenje  ili  dostojan  stan…  Obmanuto  društvo  koje  je  vjerovalo  da  će  to  pravo  demokratskog  glasa  doprijeti  do  pravednosti  koja  će  se  demokratski  distribuirati  prema  potrebama  društva,  uslijed  dugogodišnjeg  nepovjerenja  u  sustav  i  vlast,  općenito govoreći, postaje indiferentno prema raznoraznim socijalnim nepravdama.  Društvo  postaje  sito  je  nerealiziranih  obećanja.  Prema  tome,  demokracija  koja  je  došla  ustanoviti  slobodu  građana,  zarobila  je  građane  okrutnim  kapitalističkim  zakonitostima u robove zajmova i trgovine (jer pravednost počiva na kontarktualizmu 
19 između građana koji mora kupiti svoja temeljna prava koja su upisana u sam naravni  zakon i opisuju dostojanstvo ljudske osobe17. Kritički osvrt  Može li sustav koji ne počiva na božanskom pravu jamčiti sveopću slobodu?  Analogno krizi povjerenja u vlast, zašto bi danas čovjek ikome vjerovao nego  sebi i vlastitim sposobnostima?  Generalno  govoreći  sa  stanovišta  kršćana  koji  ne  žive  vjeru,  nepraktičnih  kršćana i svih onih koji su upoznali Crkvu, ali samo u njezinoj izvanjkosti, a ne  biti, može li Crkva dati odgovor sada i odmah na bilo koje obećanje?   Može li Crkva u suvremenom svijetu biti odgovor na rat, ubojstva, glad, krize  ljudskih sloboda i dr., a da to ne ostane slovo na papiru?   Traži li se gore navedeno od Crkve kao institucije i traži li se to od opće Crkve  kao Božjeg naroda?   Ovakvoj  situaciji  svakako  su  prethodile  radničke  i  političke  krize  prethodnih  250  godina  i  nagla  industrijalizacija  koja  je  podredila  ljudsko  dostojanstvo  proizvodnji18. 17  Usp.  Rerum  novarum,  Enciklika  Njegove  Svetosti  pape  Lava  XIII.  o  katoličkom  svijetu  i  stanju  radnika, u: Socijalni dokumenti Crkve ­ Sto godina katoličkoga socijalnog nauka, KS, Zagreb 1991. 18 Isto, br. 29. „Zato, ako zbog buna i štrajkova dođe do javnih nereda, ako se među radnicima bitno  poremete  naravni  odnosi  u  obitelji,  ako  se  ne  poštuje  vjera  radnika,  jer  im  se  ne  daje  prilika  da  obavljaju  svoje  vjerske  dužnosti;  ako  u  radionicama  zaprijeti  opasnost  za  moralni  život  zato  što  su  spolovi  izmiješani  i  zbog  drugih  poticaja  na  grijeh  ili,  nadalje,  ako  poslodavci  tlače  radnike  nepravednim teretima te ih ponizuju uvjetima koji se protive osobnom i ljudskom dostojanstvu radnika;  ako škode zdravlju prekomjernim radom koji nije primjeren ni spolu ni dobi, tada treba upotrijebiti silu i  ugled zakona u stalnim granicama. Te granice određuje slučaj koji traži pomoć zakona, a to znači da  zakoni ne smiju ići dalje negoli je potrebna da se zlo iscijeli ili pogibelj odvrati.“
20 U  ovom  smislu,  eksterni  kulturni  uzroci  podvojenog  života  su:  poremećen  sustav  vrijednosti,  nekontrolirana  globalizacija,  sekularizacija,  kućni  odgoj,  nedovoljna  svijest,  indiferentna  savjest19,  krivo  formirana  savjest20,  stvaranje  lažnog osjećaja slobode  i nepovjerenje u društvo i institucije, itd..  Pitanje za zaključivanje ove teme je kako danas animirati društvo na savjesno  djelovanje? Crkva daje odgovore, no do odgovora se dolazi spoznajom biti Crkve  kao  sakramenta  spasenja  (polazeći  od  ustanovljenja  do  svrhovitosti),  a  za  spoznaju  biti  je  potrebno  uključivanje  osobe  na  svim  socijalnim,  psihofizičkim  i  duhovnim  razinama.  Budući  da  se  dobre  navike  dobivaju  dobrim  djelovanjem,  katehetizacija  i  misijsko  djelovanje  Crkve  su  izvrsni  principi  koji  zaista  imaju  snagu animirati društvo vlastitim primjerom karitativne ljubavi i milosrđa. Ukoliko  se kršćanstvo bude prepoznavalo po djelotvornoj ljubavi koja proizlazi iz poruke  spasenja, ono će i u sekulariziranom svijetu postati poželjan instrument odgoja  društva u smjeru njegovog savjesnog djelovanja.  19  Usp.  MARIJAN  VALKOVIĆ,  Navještanje  –  vjera  –  krštenje,  BS,  1997.  –  Autor  govori  o  indiferentnim ili konvencionalnim kršćanima koji se trude iskreno živjeti prema diktatu svoje savjesti.  20 Usp. MARIJAN VALKOVIĆ, Savjest u moralnoj teologiji, BS, 1997., br. 2­3., str. 187. ­  Autor govori  o  krivo  formiranoj  savjesti.  Oni  koji  djeluju  mimo  opće  društveno  prihvatljive  norme  koji  imaju  iskrivljenu savjest, conscientia erronea, koji odgovaraju pred društvenim, ali ne i pred Božjim zakonom  ukoliko također iskreno djeluju prema vlastitoj savjesti.
21 2.1.2. Interni uzroci dualizma:  na putu spoznaje do praktičnog življenja Svjedoci smo vremena u kojem postoje praktični vjernici i oni koji prihvaćaju vjeru  iz  običaja,  tradicije  roditelja  ili  društvenog  statusa.  Poznati  sociolog,  filozof  i  ekonomist Max Weber, jedan od osnivača funkcionalne sociologije, navodi u svojim  metodama  idealnog  tipa  da  ljudsko  djelovanje  počiva  na  četiri  vrste  idealnog  tipa:  instrumentalno­racionalno,    vrijednosno­racionalno,    afektualno  ili  emotivno,  tradicionalno djelovanje21. Praktično se radi o tome da je osoba uvijek uvjetovana  svim  navedenim  modelima,  no  u  svojem  konglomeratu  jedan  od  njih  prevladava.  Mislim  da  je  ključno  uzeti  u  obzir  fenomenologiju  ljudskih  osobnosti  kako  bi  smo  lakše shvatili što to „krivo“ radimo da se ljudi ponašaju u svetom ambijentu sveto, a u  civilnom životu indiferentno i nepovezano s Bogom. Možemo  se  složiti  ili  ne  složiti  da  se  nalazimo  u  vremenu  kojem  se  vrijednosti  osobe stavljaju u proporcionalnu relaciju s vrijednosnim sustavom moći. Opis takvih  vremena možemo uklopiti s većom ili manjom mjerom u bilo koje povijesno razdoblje  ljudske povijesti. Uvijek je postojao nerazmjer dobara i nerazmjer pravednosti koji se  odražavao tako da je stratificirao društvo.  Uzrok – stratifikacija Crkve kroz povijest kao zbunjujuća okolnost Crkva  je  opća  i  univerzalna.  Urasli  krštenjem  u  njezino  zajedništvo,  svi  smo  dionici istog spasenja. U Crkvi postoje uz jednake i nejednaki. Promatramo li Crkvu  kao zajednicu nejednakih možemo krivo shvatiti terminologiju reda i staleža (ordo et  status). Pojam reda označava poslanje i pripada naravi Crkve, tj. poslanju Crkve kao  zajednice  vjernika.  S  druge  strane  stalež  je  načelo  razlikovanja  osoba  u  Crkvi  i  upućuje više na pravni položaj osobe (za što je osoba kao vjernik dobiti određena  prava i koje obveze prema ima). Kroz stoljeća ovaj odnos nikad nije bio u tolikom  skladu  koliko  je  to  postala  željela  II.  vatikanskog  koncila.  Zato  možemo  čisto  21 MICHAEL HARALAMBOS, ROBIN HEALD, Uvod u sociologiju, Zagreb, 1994.
22 fenomenološki  utvrditi  da  se  Crkvi  kao  društvu  dogodila  također  svojevrsna  stratifikacija. Da bi vjernici uistinu upoznali da to baš i nije tako kako se naizgled čini,  i da svatko od njih ima pravo apostolata i evangelizacije22 (Mk 16,15: „Idite po svem  svijetu i propovijedajte Evanđelje svakome stvorenju“), što je izuzetno važno da se  osoba osjeća pozvano, korisno i da pripada zajednici, potrebno je da oni ne sudjeluju  u životu crkve isključivo afektivno, isključivo tradicionalni ili isključivo instrumentalno,  već u vidu vrijednosno­racionalne prosudbe i emotivno, tradicionalno i instrumentalno  u jedinstvu kao jedno tijelo.  Pavao VI govori kako je čovjek tu radi dovršetka stvaranja kao gospodar zemlje,  a ne instrument, pa kaže: „„»Napunite zemlju i podvrgnite je sebi«: Biblija nas već na  prvoj stranici uči da je sve što je stvoreno namijenjeno čovjeku, a njemu je dano u  zadatak da naporom svoga uma sve to korisno upotrijebi, da svojim radom, tako reći,  dovrši stvaranje, podvrgavajući stvoreno svojoj koristi. Ako je zemlja stvorena zato  da bi svakome pružila sredstva njegova opstanka i napretka, onda svaki čovjek ima  pravo da na njoj nađe ono što mu treba.“ 23 Nadovezujući se na to naravno pravo i  gore navedenu evanđeosku poruku, važno je uočiti da prisutna stratifikacija u Crkvi  nije razlog da kršćanin laik ne sudjeluje u poslanju Crkve jer ono u naravi nadilazi  stratifikaciju po redu i staležu24.  22 Usp. Gaudium et Spes, Pastoralna konstitucija o Crkvi u suvremenom svijetu, Dokumenti Drugoga  vatikanskog  sabora,  KS,  Zagreb  1993.,  br.69:  „Bog  je  zemlju  i  sve  što  ona  sadrži  namijenio  svim  ljudima  i  svim  narodima,  tako  da  bi  stvorena  dobra  morala  pritjecati  po  pravičnosti  svima,  pod  vodstvom pravde i ljubavi.“ 23 Usp. MARIJAN VALKOVIĆ,  Sto godina katoličkoga socijalnog nauka, KS, Zagreb 1991., br.22. 24  Usp.  PAVAO  VI,  Lumen  gentium,  Dogmatska  konstitucija  o  Crkvi,  Drugi  vatikanski  koncil,  KS,  Zagreb  2008.,  br.37.  ­  Govor  o  odnosu  laika  i  hijerarhije  koji  mora  biti  obostrano  prožet  na  relaciji  odgovornosti i dužnosti.
23 2.1.3. Fenomenologija homo religiosus građanina Dokaz vraćanja religioznosti i traženju istine danas se sve više očituje u pojavi  npr.  agnostika  i  drugih  „lovaca  na  istinu  i  spoznaju“  koji  tvrde  da  imaju  iskustvo  transcendentalnog.  Ukoliko  je  iskustvo  određenost  subjekta  zbiljom,  navedeni  građani koji apriori odbacuju kršćanstvo kao model konfesije, a unatoč tome susreću  sveto,  ujedno  neobjašnjivo  i  stvarno,  misteriozno  iskustvo,  fenomenološki  stvaraju  kritičnu  masu  koja  priznaje  zbilju  onostranog.  Njihov  kult  je  iz  naše  perspektive  neprihvatljiv,  no  njihov  sensus  fidei  iz  kojeg  proizlazi  sensus  moralis  možemo  tumačiti kao jedan element primitivne objave kojeg nipošto ne treba zanemariti, već  ga  ozbiljno  uvažiti.  Upravo  taj  susret  ateista  s  nadnaravnim  ili  agnostika  sa  spoznajom  u  ovom  suvremenom  „homo  areligiosus“25    okruženju  dokaz  je  svakodnevnog  sakramenta  u  kojem  se  milost  Božja  sjetilno  objavljuje  i  onima  koji  nisu spoznali Objavu26. Ukoliko se oni koji su dobili znanje u obliku informacije nisu  spremni kršćanski konfesionalno deklarirati zbog straha od pripadanja ili grupiranja  tradicionalizmu­religiji  koja  je  simbol  moći  i  vjere,  ali  i  prošlosti  kao  kočiocu  znanstvenoga  suvremenog  napretka  i  moderno­liberalnog  mijenja  koje  je  pandan  slobode i trezvenosti u profanom svijetu, to predstavlja Crkvi još veći izazov u smislu  prilagodbe suvremenom načinu izričaja Evanđelja i dogmi. Opet  navodim  problematiku  suvremenog  shvaćanja  demokracije  kao  uzroka  sekularizacije vrijednosti. Današnja kultura nameće demokraciju kao jednako pravo  glasa svakoga bez obzira na dostojanstvo svakoga. Takav model stvara pojedincu  određenu zapreku da se opredijeli.  Ukoliko  je  pravednost  je  razdioba  dobra  prema  dostojanstvu  svakoga,  bilo  bi  pravedno  da  svatko  može  slobodno  izreći  svoj  konfesionalni  stav  bez  straha  od  društvene odbačenosti ili negativne deklariranosti. Paradoks suvremene demokracije  26  Usp.  PAVAO  VI,  Lumen  gentium,  Dogmatska  konstitucija  o  Crkvi,  Drugi  vatikanski  koncil,  KS,  Zagreb 2008., br.16.: „Božanska providnost ne uskraćuje pomoć potrebnu za spasenje ni onima koji  bez  svoje  krivnje  još  nisu  došli  do  izričitoga  priznanja  Boga  te  nastoje,  ne  bez  božanske  milosti,  ispravno  živjeti.  Sve  dobro  i  istinito,  što  se  kod  njih  nalazi,  Crkva  smatra  pripravom  za  evanđelje  i  danim od Onoga koji rasvjetljuje svakoga čovjeka kako bi napokon imao život.“
24 je u tome da svi imamo isti glas, a različiti stratifikaciju odgovornosti u društvu. Zbog  toga se događa sekularizacija vrijednosti, jer koliko god da bio dostojanstven, častan  i uspješan, građanin je na posljetku jednak pred mašinom birokracije sustava. Takav  sustav traži od građanina da bude imitator nametnutih normi, a ne kreator vlastitih  stavova  na  osnovi  savjesti.  Upravo  zato  se  razvija  despotizam,  anarhija  i  druge  devijacije  jer  demokracija  ne  počiva  na  pravednosti,  već  na  kontraktualizmu.  Za  pravednost  su  potrebne  vrijednosti  koje  zovemo  vrlinama.  Danas  se  u  nekim  razvijenim društvima jedino moć priznaje kao temeljna norma i konačan cilj27. Hoće  li se u takvim uvjetima homo religiosus moći izraziti u potpunosti ako će ga to ujedno  kompromitirati  u  karijeri?  Uzmemo  li  u  obzir  društvo  u  kojem  se  nalazimo  i  pogledamo in se, moramo se zapitati što možemo učiniti i otkriti zašto je naš izričaj  stran i asocira na arhaično? Jeli  taj  bijeg  suvremenog  čovjeka  od  tradicije  nastao  zbog  fenomenoloski  nerazumljivih  i  neprilagođenih  ceremonija  ili  zbog  radikalizma  u  socijalnom  nauku  Crkve, pitanje je koje dohvaća naočigled liturgiku i moralnu teologiju, no pitajmo se  kao  dogmatičari,  jesmo  li  suvremenim  izričajem  približili  sakrament  današnjem  čovjeku?  Hoće  li  sakrament  u  budućnosti  biti  i  dalje  rezerviran  samo  za  sakralni  prostor i zarobljen od svijeta ili će sakrament prožeti stvarnost? Opasnosti djelovanja su u mogućim krajnostima u kojim bi se profanizacijom  demistificirao značaj i posebnost sakramenta,  ili s druge strane, odlaskom u krajnje  granice  mističnog,  nerazumljivog,  neprisutnog  u  svakodnevnom  životu,  sakrament  izolirao samo za ritual. 27 v. ERICH FROMM, isto, str. 81­98.
25 2.1.4. Sakrament kao naravna stvarnost Sakramente  u  katoličkoj  Crkvi  ustanovio  je  Isus  Krist  kao  punina  Božanske  objave. U ekonomiji spasenja Isus je vrhunac objave koju je očitovao Bog gestis et  verbis, koji je kroz povijest pripremao „put“ ljudskoj svijesti da se obznani njegova  ljubav prema čovjeku po Istini ­ Logosu. Tako Ivan evađelist navodi kako se Isus sam  obznanio u svojoj punini kao Put, Istina i Život (Iv 14,16). Crkva stoljećima nije imala  kanonski definiranih sedam sakramenata, ali ih je živjela i slavila. Sakramenti su od  početka bili zajednički čin vjernika i Boga tako da je sama Crkva prasakrament svih  sakramenata i sredstvo spasenja u najširem smislu. U kontekstu povijesti spasenja  jedan aspekt uprisutnjenja sakramenta vidim u Objavi Boga Mojsiju s kojim sklapa  Savez (Izl 3,14). Bog obzanjuje svoje ime i govori Mojsiju da je prisutan i prijatelj koji  stalno bdije nad Izraelskim narodom i intervenira svojom milosti. Bog samoinicijativno  obznanjuje sebe i nudi savez. Za razliku od kozmičkih objava (religija) gdje čovjek  naravnim  putem  u  svjetlu  razuma  tumači  prirodu  kao  manifestaciju  božanske  prisutnosti, u Starom zavjetu Bog svojom voljom dolazi čovjeku. U tom vidu, kršćanin  je onaj koji kroz Boga gleda i živi stvarnost, pouzdaje se u njegov zakon i očekuje  nagradu  u  vidu  sigurnosti.  Analogno  tome  kršćanin  ni  danas  ne  vjeruje  u  neobjašnjiva čuda, već vjeruje Istini kojoj se predaje jer u toj Istini pronalazi smisao  nadnaravnih događaja. Aristotel kaže da je istina podudaranje razuma sa stvarnošću.  U  tom  filozofskom  smislu,  kršćanima  pologom  Objave  nadnaravna  stvarnost  koju  zovemo čudom postaje manifestacija Boga, tj. još samo jedan simbol ili gesta Božje  objave i prisutnosti u svijetu.  Suvremenom  areligioznom  čovjeku  „čuda“  nisu  naravna  i  logična  stvar  već  izvanredan zahvat kojeg opisuje pojmovljem: deja vu, san, slučajnost, sudbina. Čuda  u  tom  kontekstu  često  poprimaju  neodređeno  ili  magijsko  objašnjenje.  Jedan  od  uzroka  takvog  poimanja  je  sekularizacija  kojoj  je  uzrok  nerazumijevanja  Objave  i  sakramenta koje dovode do upražnjavanja kršćanskih rituala kao magijskih čina.  Drugi  uzrok  jest  sigurno  u  tome  što  vjernici  doživljavaju  sakramente  kao  odvojenu stvarnost koja se nalazi samo u prostoru i vremenu, danima rezerviranim 
26 za  ritual  (K.  Rahner).  Naravno,  da  bi  sakrament  bio  valjan,  on  mora  sadržavati  materiju  i  formu.  U  fundamentalnom  smislu,  ako  gledamo  na  Crkvu  kao  na  opći  sakrament  spasenja  i  djelotvornu  milost,  treba  biti  svjestan  da  sakrament  svojim  učincima  za  vjernika  nije  ograničen  na  određen  prostor  u  određenom  vremenu.  Naime, vjernik se postaje krštenjem koje kao sakrament neponovljivo ostavlja trag i  svoje  efekte:  pristupanje  zajednici  vjernika,  oprost  od  istočnog  grijeha,  neizbrisivi  (trajni)  biljeg,  posinjenje  od  Boga  i  suobličenje  Isusu  Kristu  kojim  vjernik  postaje  jedan od udova Crkve.  Još u Starom zavjetu prisutan je zakon kao naputak protiv grijeha i sredstvo  očuvanja zajednice i pomirenja s Bogom. U Novom zavjetu, Isus Krist kroz zapovijed  ljubavi  daje  refleksiju  djelovanja  prema  vlastitoj  savjesti.  Isus  ovom  zapovjedi  utjelovljuje slovo zakona kroz ljubav prema bližnjemu koja je refleksija ljubavi prema  sebi, a ta ljubav je istovremeno slobodna od sebeljublja i sebičnosti jer je usmjerena  upravo  na  darivanje  sebe  drugome.  Možemo  percipirati  da  naše  djelovanje  po  savjesti  otvara  u  svakodnevnom  svijetu  dodir  Božanske  riječi.  Digitus  Dei  dodiruje  svijet kroz otvorenu savjest. Što je onda praktična sakramentalna spoznaja, nego upravo ono saznanje da  je uzrok osjećaju duhovne punine (onom kojeg navodimo da osjećaju, agnostoci i dr.)  sam Isus Krist po činu milosti ljubavi i sebedarja otuđenom čovjeku, tj. uprisutnjenje  sakramenta  u  sadašnji  trenutak  svakome  koji  je  spreman  otvorit  savjest  glasu  Istine28?  2.1.5. Čovjek u obličju Boga  na putu do savršenstva 28 Usp. MARIJAN VALKOVIĆ, Savjest u moralnoj teologiji, 1997., br. 2­3., str.183. – Autor govori o  kršćanskoj  savjesti.  Dok  je  Sokrat  promišljao  o  savjesti  kao  o  unutrašnjem  božanskom  glasu  u  čovjeku,  Augustin je poistovjećuje sa osobom Boga koji govori u čovjeku. Riječ savjest se tako kroz  stoljeća nazivala glasom srca, ognjištem istine, itd. Nakon Drugog vatikanskog sabora se uz savjest  kao  prvu  normu  ipak  veći  naglasak  daje  na  zakon  koji  proizlazi  iz  božanskog  i  naravnog  prava  i  ljudskih zakona. 
27   Gledajući na čovjeka kao samo na društveno biće, kako kaže Aristotel, zoom  politikon,  čovjek  se  baš  i  ne  bi  posve  razlikovao  od  životinja  koja  također  žive  u  krdima i grupama u kojima su ucrtana određena pravila ponašanja koja su bitna za  opstanak zajednice. Čovjek se od životinja razlikuje intelektom i traženjem smisla koji  također proizlazi kao svojevrstan zadatak zapisan u samoj ljudskoj naravi. Čovjek je  biće  interakcije  u  kojoj  reflektira  svoje  djelovanje  na  savjest.  U  savjesti  su  upisani  postulati  vrhovnih  vrednota  i  ljudskih  prava  koje  imaju  svoj  izvor  u  naravi.  Tako  govorimo  o  naravnom  pravu  čovjeka.  Ipak,  naravno  pravo  nadilazi  puki  kontraktualizam  pravednosti  koja  se  ne  dijeli  interakcijom  prema  dogovoru  i  dostojanstvu, već prema ljubavi. Pravedna ljubav otkriva dimenziju Božanskog prava  jer ona se ne daje drugome prema zaslugama ili postignuću već besplatno. Osjećaj  uzajamnosti i solidarnosti u svijetu govori da se čovjek razlikuje od životinje i dokida  Hobbesov  izrijek:  homo  homine  lupus  est!  Ljubav,  ufanje  i  vjera  u  bližnjeg  za  nas  kršćane  otkrivene  su  Smislom  Božanske  objave  u  kojoj  Bog  sebe  besplatno  daje  kako bi nas učinio svojim savršenim sinovima. Postoji  niz  predivnih  opisa  odnosa  Boga  i  čovjeka  iz  svih  religija  i  svjetske  književnosti.  Kada  bih  shematski  opisivao  nekom  matematičaru  što  je  Bog  kao  maksima vrijednosti nekom kršćaninu, koristio bih geometriju i opis: Vrh tijela kraj kojeg piše „Bog“ predstavlja prapočetak svega: stvaranje, život,  početak ili izvor kreposti ­  vrhovnih vrednota. 
28 Iz te točke izviru kreposti Ljubavi, Vjere i Ufanja. Spoznajemo ih u praksi preko  Smisla koji se objavio u osobi Isusa Krista. Krist, Logos, je svojim životom pokazao  kako  Bog  savršeno  balansira  odnosom  ovih  triju  kreposti.  Čovjek  ili  previše  ili  premalo voli i postaje sebičan, ili premalo vjeruje ili se ne ufa…  Kad bi čovjek želio postati savršen, svoje bi osobine trebao balansirati upravo kako  je to činio Krist. Geometrijski, ako su osobine čovjeka elastična kružnica, a Božanske  kreposti ovaj savršen trokut, pokušaj savršenstva jest pokušaj da elastičnu kružnicu  prilagodi na kalup trokuta. Kroz povijest umjetnost je zauzimala veliku ulogu u međusobnoj komunikaciji.  Ona  je  bila  medij  informacija  koje  su  opisivale  narod,  običaje  i  vjeru.  U  sakralnoj  umjetnosti  kiparstva,  slikarstva,  glazbenog  izražaja,  autori  su  koristili  kršćanske  simbole  ne  samo  da  bi  opisali  svoju  vjeru  i  ritual,  već  da  bi  uzdigli  duše  k  Bogu  sredstvima  svojeg  virtuoznog  izražaja.  Ti  simboli,  jednom  uklesani,  nacrtani  ili  stavljeni  u  harmoniju  notnog  zapisa,  postaju  univerzalni  u  vremenu  i  danas  nas  iz  nova  podsjećaju  tko  smo,  odakle  dolazimo  i  koji  je  naš  smisao  života.  U  ovome  smislu se očituje kulturna baština čovjeka kao društvenog bića, ali i bića uzajamnosti  i ljubavi koja nadilazi kontraktualizam, vrijeme i daje sebe besplatno u vječnost baš  kako se darovao Isus Krist. 3. POZITIVIZACIJA PLURALIZMA
29 Pod pojmom pluralizma ne poimamo isključivo sociološko­političku definiciju,već i  filozofsko­teološku pa ćemo reći da je pluralizam suživot različitih interesa, entiteta,  različitih  vjeroispovijesti  i  načina  života  u  društvu.  Crkva,  koja  predstavlja  uređeno  kršćansko  društvo,  je  također  spremna  prihvatiti  iz  drugih  religija  sve  ono  što  je  u  njima  istinito  i  sveto29.    Ipak,  treba  imati  na  umu  da  pluralističko  društvo  ima  heterogeno  poimanje  pojma  istinitog  i  svetog,  što  neće  spriječiti  Crkvu  da  prihvati  ono  što  prepozna  kao  takvo  u  svijetlu  svoje  mudrosti  i  otvaranja  dobrog  dijaloga.  Pozitivizacija  pluralizma  u  Crkvi  nije  samo  ograničena  na  religiju  već  na  sve  društvene sfere. Ona je izazov teologije u kontekstu multidisciplinarnosti. Kao što je  teologija pozvana kao i svaka znanost na suvremena istraživanja, tako će i Crkva  ususret suvremenim promjenama biti pozvana na nove prilike evangleizacije. Pozitivizacija  pluralizma  u  Crkvene  institucije  znači  utvrđivanje  metoda  prihvaćanja  svega  onoga  što  može  obogatiti  samu  Crkvu  u  poboljšanju  života  vjernika  i  evangelizacijskom  procesu.  Pluralizam  unatoč  heteronomnosti  ima  svoja  pravila  i  zajedničke  točke  u  sebi  na  kojima  teologija  analogijom  položiti  temelje  svojeg  promišljanja.  U  svakom  slučaju,  antropološka,  psihološka  i  sociološka  istraživanja  treba  uzeti  ozbiljno.  Jedino  na  taj  način  možemo  utvrditi  analogije  Crkvenog  nauka  i  društvene  stvarnosti.  Ukoliko  se  analogija  Crkvenog  nauka  i  objektivne društvene zbilje budu bolje poklapale, Crkva će bolje vršiti svoje misijsko  poslanje. 3.1. O spoznaji sakramentalnog 29  Usp.  Nostra  aetate,  Deklaracija  o  odnosu  Crkve  prema  nekršćanskim,  Dokumenti  Drugoga  vatikanskog sabora, KS, Zagreb 1993., br.2.
30 Dogmatska  konstitucija  Lumen  gentium  (br.  6  i  7  )  navodi  kako  je  Crkva  intimno sjedinjenje trojedinog Boga sa vjernom zajednicom. Sedamdesetak godina  ranije,  J.  A.  Möhler30  gleda  na  Crkvu  kao  „trajnu  epifaniju“  u  smislu  sakramentološkog obilježja čovjeka kao vidljivog simbola i stvarne zajednice koja je  sredstvo Božje objave, tj. vidljiva stvarnost nevidljive Božje milosti. Crkva tu ne predstavlja kao neki osmi sakrament niti zbroj svih sedam svetih  sakramenata. Ona je sveukupna stvarnost koja obilježava vrhunac objave u povijesti  spasenja  prožete  sakramentalnim.  Zato  je  konstitucija  Lumen  gentium  naziva  „sveopćim sakramentom spasenja“.  Bilo  bi  posve  pogrešno  gledati  na  epifaniju  kao  stvar  prošlosti  i  dovršetka  povijesti  spasenja  sa  Silaskom  Krista.  Epifanija  se  događa  među  nama  svakodnevno.  Isus  Krist  u  evanđelju  spominje  128  puta  Kraljevstvo  Božje  (basilea  tou  theu)  koje  je  prisutno  među  nama.  Pojam  Božje  blizine  čovjeku  kroz  riječ  prisutnost nalazimo već od prve epifanije Boga Mojsiju. Pozivajući se na dogmastku  konstituciju  Lumen  gentium  56  koja  govori  o  djelovanju  Duha  Svetoga  koji  omogućava  spasenje  svima  koji  i  nisu  upoznali  Crkvu  kao  instrument  spasenja,  moramo  moći  govoriti  o  epifaniji  kao  interdisciplinarnom  terminu,  na  ekstradisciplinaran  način,  sa  stanovišta  sociologije,  psihologije  i  drugih  pozitivnih  znanosti. Tako se već danas u kristologiji pojavljuje tendencija da se govor o Isusu  Kristu  osuvremeni  kako  bi  bio  bliži  svima  koji  nemaju  doticaj  s  kršćanskim  vjerovanjem31. 3.2. O sukobu običajne prakse, objave  30 Usp. JOHANN ADAM MÖHLER, Symbolik, München, 1895., str. 333. cit. prema: P. Smülders, La  Chiesa sacramento della salvezza, u: La Chiesa del Vaticano II, Rim, 2005. str. 364. 31 Usp. IVAN KARLIĆ, Bogočovjek Isus Krist, KS, Zagreb, 2009. str. 87 ­ 98.
31 i praktičnog života Problem  neusklađenosti  relativne  antropologije  (kroz  perspektivu  praktičnog  života) i dogmatike (iz koje se razvija ritualna praksa) nastaje već u samim počecima  židovstva  i  nastavlja  se  u  kršćanstvu.  Zato  treba  vrlo  dobro  razlikovati  biblijsku  antropologiju (koju spoznajemo objavom, a zorno prikazuje čovjeka  koji je u relaciji s  Bogom po naravi) od relativne antropologije (koja je sociološke naravi, a uključuje  antropološke svjetonazore drugih religija, modernog društva i sl.). Za kršćanina jest  upravo u tome problem što je često stjeran u kut, čak i kada unutar Crkve pokušava  živjeti po onom što vjeruje. Nije tu problem u objavi niti naravi čovjeka. Problem je u  mehanizaciji, tj. u katehetskom pristupu te općeobrazovnom programu koji su (oboje)  „daleko od uobičajene ritualne prakse“, posvećenja i produhovljenja... Grubo zvuči,  no prikazat ću problem primjerom. Naime, da bi čovjek postigao zrelost, on treba odrasti, u zdravim uvjetima donijeti  vlastite  čvrste  stavove  u  životu.  Donja  granica  dobi  koju  civilni  zakon  u  Hrvatskoj  izriče  jest  18  godina  života.  Mada  čovjek  tada  tek  preuzima  svoje  građanske  odgovornosti i prava, on tek počinje učiti kako se s njima nositi pa ta zrelost dobiva  krunu relativno kasnije. Poznato je hijerarhija težine rada: tjelesni rad izaziva manji  napor od intelektualnog, a ovaj manje od duhovnog. Sakrament  svete  Potvrde  kao  sakrament  zrelosti  kršćanina  u  prihvaćanju  i  razumijevanju vjere, zadnji je sakrament koji ima cjelovitu pripravu kršćanina (ako se  izuzme  ona  od  7  dana  pod  nazivom  „zaručnički  tečaj“).  Od  svete  Potvrde  kao  sakramenta  zrelosti,  broj  kršćanina  se  „zrelo“  rasipa  pa  ostaju,  barem  još  neko  vrijeme, oni spremniji (ili iz nekog drugog kuta gledanja ­ sanjari). Nakon toga svetog  događaja,  u  životu  kršćanina  proći  će  još  dosta  vremena  dok  ne  dođe  vrijeme  za  ženidbu. Nema veze što je to vrijeme puberteta, čitave adolescencije i mladenaštva  (kad se formira ličnost) kršćanin otkinut, ipak, on je posvećen i zreo! Kao teolog se  moram pitati po svijesti, je li to baš tako? U najvažnijim godinama u kojima čovjek  spoznaje  svoje  odgovornosti,  prava,  znanje  i  usmjerenje  za  rad,  seksualnost,  itd.,  duhovni odgoj staje (izuzevši izuzetke koje sam gore naveo), a onda očekujemo da  će nakon 10­15 godina ista osoba shvatiti veličinu, dostojanstvo i svetost ljubavi kad 
32 pred  oltarom  priseže  na  vječnost  drugoj  osobi?  Seksualnost,  problem  zajedničkog  predbračnog  života  i  razvodi  braka  su  još  uvijek  tabu  tema  kojoj  nije  mjesto  na  propovjedi. Neuspješan brak, civilni razvod i razdvojen život u grijehu, pripisat ćemo  radije psihičkoj nezrelosti, no ipak, to je problem duha, vjerskog odgoja.  Civilni  brak  daje  mogućnost  raskidivosti32.  Upravo  ova  opcija  se  uvukla  u  mentalitet kršćanina, što pokazuju statistike razvoda u Hrvatskoj33. Glavno pitanje  jest:  na  koji  način  Crkva  danas  cjelovito  priprema  i  vodi  mlade  do  „zrelosti“  koju  kasnije  lako  osuđuje?  Kanonsko  pravo  vrlo  jasno  opisuje  praktičnu  problematiku  matrimonije koja je Božanskog utemeljenja, Katekizam katoličke Crkve br. 1621 nam  evanđeljem34 potkrjepljuje formu. Budući mladenci će to upoznati tek kada je gotova  stvar, tj. na zaručničkom tečaju.  Osobno  iskustvo  zaručničkog  tečaja  mi  je  najjači  argument.  Od  50  parova,  100 ljudi, dvoje ih je aktivno pratilo govor jer su očito živjeli aktivno svoj kršćanski  život,  također,  5  parova  je  možda  bilo  tamo  bez  „trbuha“  u  5  mjesecu  trudnoće.  Biblijska antropologija je većini bila nejasna i nezanimljiva, a upravo ona jest temelj  od  kojeg  se  gradi  govor  o  braku.  I  meni  bi  bilo  nejasno  da  prvi  puta  čujem  takav  govor. Problem je u tome što su predavanja rađena s pretpostavkom da je i prije tog  zaručničkog tečaja postojao jedan dugi, ili više tečajeva s temom duhovnih i životnih  stvarnosti...  –  Promašaj!    Nije  problem  u  samom  tečaju.  Zar  se  može  bolje  u  5  predavanja  i  u  10  školskih  satova  rastumačiti  odgovornost  i  stav  Crkve  o  braku?  Ionako su se ljudi žalili da predugo traje ta formalnost...  Najveća greška jest ta što ti mladi kršćani koji su došli imaju svoj život i vjerski  život. Oni razlikuju ova dva načina, oni žive paralelno ova dva života (jedan više, a  drugi po potrebi). Jedino što im nije sjelo jest to što Krist traži čitava čovjeka! „Narod me ovaj usnama časti, 32  Usp.  Mt  19,11;  govori  se  o  tome  kako  ne  razumiju  svi  sakramentalnost,  tj.  svetost  ženidbe.  Ženidba, dakle, nije samo ugovor već je dar Bogom dan.  33 Usp. DRŽAVNI ZAVOD ZA STATISTIKU REPUBLIKE HRVATSKE, Prirodno kretanje stanovništva  Republike Hrvatske u 2009., Zagreb, 2010. – Govori o 22% rastava, tj. od 22.382 sklopljena braka bilo  je 5.076 rastava. 34 Usp. Mt 19,9
33 a srce mu je daleko od mene. Uzalud me štuju naučavajući nauke – uredbe ljudske.„ (Mt 15,7) I  tu  se  vračam  i  ovim  dokazom  zaokružujem  naslovnu  temu  koja  govori  o  modernom  moralno­etičkom  pluralizmu  u  kojem  se  našla  putujuća  Crkva.  Očit  je  konflikt u osobnosti, te disharmonija Crkvene prakse, rituala i praktičnog življenja.  No  za  teologiju  je  važno  precizirati  unutarnji  i  dublji  nesklad,  jednu  drugu  dimenziju koja govori o očitom sukobu Crkvene prakse i dogmatike, običaja i objave!  Objavljeno  je  „koji  je  radi  nas  ljudi  i  radi  našega  spasenja“,  „i  u  jednu  katoličku  i  apostolsku  Crkvu“,  a  dobili  smo  i  nalog  da  priopćimo  radosnu  vijest.  Je  li  sada  problem u tome što se članke vjere uzima neozbiljno i što je uskrsnuće mrtvih kao cilj  postala  bajka,  ili  to  što  ne  naviještamo  na  zoran  način  (imamo  evanđelje,  a  ne  poznajemo metode i način, suvremen govor)? Drugi  negativan  vid  tumačenja  Crkvenog  zakona  o  braku  i  praktičnoga  vjerskoga  govora  dolazi  do  izražaja  npr.  kada  govorimo  o  neraskidivosti  i  trajnosti  braka  u  ovom  raspadljivom,  netrajnom  svijetu,  a  s  druge  strane  kad  gledamo  eshatološki u vječnost i život s one strane, tamo supružnici neće biti zajedno. Ovo ne  samo  da  zbunjuje,  već  dovodi  do  apsurda.  U  nesavršenom  svijetu  imperativ  jest  savršenstvo  koje  se  na  posljetku  raspada  (razdjeljuje)  u  apsolutnom  savršenstvu.  Svakako, ovo se može tumačiti drugačije. Ljubav ne podnosi koristoljublje i ona jest  trajna ukoliko je kategorička u radikalima svoje biti... – Zato imamo opstale i sretne  brakove.  Treći problem fenomenološki uočen jest sve veća brojnost „propalih“ crkveno  sklopljenih brakova. Pitam se katkada, je li Crkvi važnije imati kvantitet ili kvalitet po  tom  pitanju.  Kada  nešto  sveto  banaliziramo,  snaga  tog  svetog  tada  može  postati  kontrasnaga,  tj.  neprijatelj  samog  svetog.  –  Analogno  sakramentu:  ako  ga  banaliziramo (slavimo radi formalnosti, običaja ili društvenog statusa a ne radi same  njegove biti), tada će sakrament postati olako shvaćena stvarnost, nevjerodostojna 
34 samoj  sebi,  na  banaliziranje  i  sramotu  Crkve,  zakona,  vjernika  i  samog  čina  posvećenja. Opet pitam, je li nam kvantitet zaista toliko vrijedan? Četvrti problem se nadovezuje na sva tri prethodna, a pita: „Dvoje se voljelo, a  sada se ne voli! Zakon kaže da su u braku, a to oni već (fenomenološki) godinama  nisu, mrze se; što nam je činiti? Hoćemo li preispitati prije braka motive za ženidbu ili  ćemo i dalje otkriti tajnu života u 5 sati tečaja? Nažalost, problem je toliko složen da  ga nije moguće riješiti tako lako. Za to se zahtjeva mnogo veća teološka rasprava.  „Što nam je činiti?“ – ostaje otvoreno pitanje.  3.3. NEGATIVAN VID : NOVI IZAZOVI DANAŠNJICE 
35 U  prethodnim  podnaslovima  smo  razmatrali  nekonvencionalno  shvaćanje  sakramenta  kao  mogućeg  djelotvornog  znaka  Božje  prisutnosti  u  svakodnevnici.  Nadovezali  smo  se  na  pozitivizaciju  pluralizma  u  svijesti  Crkve.  Crkva  je  Drugim  vatikanskim saborom pokazala otvorenost prema suvremenim promjenama čime je  pokazala osviještenost u svijetu.  Novi  izazovi  današnjice  predstavljaju  suvremene  promjene  u  ponašanju  društva  koje  treba  kritički  detektirati.  One  dobre  treba  prihvatiti,  a  loše  i  izliječiti.  Negativni  izazovi  današnjice  u  glavnom  se  više  temelje  na  materijalističkom  utilitarizmu nego na pluralizmu entiteta i vjeroispovijesti. Čovjek iako poznaje zakon  kao pisani produkt pravednosti i međuljudskih odnosa, zapao je u labirint slova bez  smisla. Pisana pravednost izgubila je moć distribucije pravednosti u onom trenu kad  je izostavila načelo Zapovijedi ljubavi koje nam je dao Isus Krist. Glavni izazov se  svodi  na  to  da  treba  oživotvoriti  tu  zapovijed,  afirmirati  je  u  građansko  društvo  i  svakodnevni  život.  Dakle,  prioritet  se  stavlja  na  djelovanje,  a  zatim  na  riječi.  U  narednim poglavljima ćemo vidjeti koliko određeno i površno shvaćanje riječi može  utjecati  na  stvaranje  krivog  konteksta  i  opredjeljenja  za  ili  protiv  kršćanske  vjeroispovijesti. 3.3.1. Crkva pred suvremenim izazovima utilitarizma
36 Kako  se  ne  bi  stekao  dojam  kako  je  tu  riječ  o  nekom  pasivnom  i  vremenitom  propustu  Crkve,  treba  predočiti  suvremene  izazove  pred  kojima  danas  stoji  pojedinac, vjernik i čitava Crkva. Radi se o konglomeratu različitih kultura, etika, te  onog  što  je  najveća  prijetnja  –  zlu.  Zlo  se  očituje  kroz  ratove,  psihičke  i  socijalne  torture i diskriminacije, i kroz tihe, oku ugodne, taktike kapitalistički interesa. Ponude  na tržištu su stvorile u svijet u kojem vlada kult tijela. Mjerilo više nije ni Bog, a niti  čovjek sa svojim dostojanstvom, već volja za moć, zadovoljavanje potreba, požuda,  tj. utilitarizam, hedonizam i egoizam. Taj drugi život, kojeg bi formalno mogli nazvati,  profani, civilni (građanski) koji ne isključuje Crkvu u potpunosti, no ipak zaokružava  cjelinu osobe i kosi se s vjerom, ima svoje korijenje duboko u ovoj žalosnoj stvarnosti  koja  je  sve  više  pod  utjecajem  navedenih  zala35.  Teško  da  će  se  čovjek  sam,  prezauzet  životnim  problemima  i  ograničenošću  vremenom,  spoznati  ove  zamke  i  krletku kad u njoj živi. Ovdje vidim mjesto i zadaću Crkve, a posebice teologa laika.  Nailazimo  na  još  jednu  dimenziju,  a  to  je  stvarnost  drugih  kultura  i  religija,  te  objektivan  vid  istine  i  svetosti  čovjeka  na  zemlji.  Mnogostruko  poimanje  pojma  «sveto» koji treba prepoznati i prihvatiti u drugim religijama36 u kršćanskoj povijesti  spasenja ima dvojako značenje. Kada bi zaista željeli ostvariti dijalog s ljudima onkraj  kršćanstva trebali bismo osuvremeniti ovaj pojam, nekako ga pojasniti ili predefinirati.  Naime,  ako  gledamo  današnji  princip  vrednovanja  koji  participira  utilitarističkom  sustavu  ponude­potražnje,  tj.  objekt  je  vredniji  što  je  svrhovitiji,  tada  se  pojam  svetosti kršćanstva ne poklapa s poimanjem svetosti u nekršćanina. Njemu jest sveto  ono što mu čini sigurnost i zadovoljstvo, dok je u kršćanstvu sveto ono što participira  životu nasljedovanja Krista (Krist je učitelj i primjer svake svetost, začetnik i dovršioc  svake svetosti). Stari zavjet drugačije poima svetost37 i čak ateistu prihvatljivije. U  Novom zavjetu svetost doživljava pomak spram dobara od Boga. Na vječno dobro u  35 Oholost suvremenog čovječanstva vodi prema zaključku: „Bog je konkurencija mojeg napretka i  slika moje bijede, stoga bježim daleko od njega u svoj mir ma koliko on bio ponižavajući.“ 36 Usp. Nostra aetate, br.2. 37 v. Biblijski leksikon, KS, Zagreb, 1972., str. 306­307. – Pojam svetost u Starom zavjetu obilježava  kao  osobinu  Boga  kojem  je  sve  podređeno,  koji  je  apsolutan,  a  značenje  je  također  povezano  sa  hvaljenjem, slavnjenjem i strahom (Izl 15,11; Otk 4,8). Božja svetost obilježava da se Boga ne može  izjednačiti sa drugim božanstvima i da je ona izvor ljudske svetosti. U Novom zavjetu Isus Krist ovom  pojmu daje ljudsko­ćudoredna obilježja.  Svetost je sišla na Krista kad se rodio: „Anđeo joj odgovori:  "Duh Sveti sići će na te i sila će te Svevišnjega osjeniti. Zato će to čedo i biti sveto, Sin Božji.“ (Lk  1,35). Isus Krist kao izvor i primjer svetosti koja je kruna kreposti traži od čovjeka da se daje besplatno  za drugoga.
37 drugom, vječnom životu (dok Židov ispunja zakon samo zbog zemaljskog dobra)…  Svetost  kršćaninu  bila  bi  suvremenom  čovjeku  nova  etika  života  koju  ako  konvencialno upišemo u zakonski aparat dobivamo u obliku zakona, ustava i raznih  deklaracija slobode...  3.3.2. Svijest Crkve o izazovima Socijalni nauk Crkve upućuje nas i danas na izazove pred kojima stoji kršćanski  svijet. Svijest Crkve o problemima suvremenog društva sigurno jest polazna točka za  raspravu o kristološkim perspektivama u moralno­etičkom pluralizmu, što nas dovodi  do glavne i naslovne teme ovog rada. Ukratko ću proći kroz pregled glavnih enciklika  koje se nadovezuju na našu temu.  Kroz  svoju  nastupnu  encikliku  Redemptor  Hominis,  Ivan  Pavao  II.  nam  posviješćuje još jednom kako je Isus Krist početak i svršetak ljudskog djelovanja, tj.  kristocentričan  i  teocentričan  pogled  kršćanina  na  svijet  je  nužan  za  čovjekovo  otkupljenje38. Što je u ovome novo kada nam to već samo evanđelje govori 2000  godina?  Novost  je  u  tome  što  je  papa  aktualizirao  stare  spoznaje  kako  bi  u  današnjem  čovjeku  probudio  okorjelo  srce  i  savjest  koja  sve  manje  prepoznaje  strukture  grijeha.  Crkva  ide  prema  čovjeku  koji  je  sklon  grijehu  ali  željan  dobra,  nerijetko  birajući  između  više  situacija  čini  ono  što  bi  trebao  propustiti,  a  propušta  ono za čime teži. Tu nastaje jad, tjeskoba. Znakovi vremena (signa temporum) su  ugroženost,  bijeda,  tjeskoba  i  strah.  Upravo  je  strah  jak  simptom  udaljavanja  od  Boga.  Čovjek  je  ugrožen  od  svog  djela  (proizvodnja  oružja,  onečišćenje  prirodnog  okoliša...)  upravo  zato  što  sredstvo  stavlja  prije  osobe.  Subjekt  rada39  postaje  objekt,  a  tehnika  koja  je  bila  prvotni  objekt  sada  diktira  čovječanstvom.  Zato  papa  napominje  princip:  „Važnije  je  'više  biti'  no  'više  imati'!“40.  Materijalizam  u  38  IVAN  PAVAO  II.,  Redemptor  hominis,  KS,  Zagreb,  1996.,    br.14:  „Crkva  ne  može  zanemariti  čovjeka, jer čovjekova »sudbina« ­ .to znači izbor, poziv, rođenje i smrt, spasenje ili propast ­ sva je  tijesno  i  nerazdvojivo  sjedinjena  s  Kristom.  I  to  se  odnosi  upravo  na  svakog  pojedinog  čovjeka  na  ovom planetu, na ovoj zemlji koju je Stvoritelj darovao prvom čovjeku kad je muškarcu i ženi rekao:  »Sebi  je  podložite«.  Riječ  je  o  svakom  čovjeku  u  svoj  neponovljivoj  stvarnosti  njegova  bića  i  djelovanja, razuma i volje, savjesti i srca.“ 39 Usp. Laborem exercens, Enciklika Njegove Svetosti pape Lava XIII. o katoličkom svijetu i stanju  radnika,  Socijalni  dokumenti  Crkve  ­  Sto  godina  katoličkoga  socijalnog  nauka,  KS,  Zagreb  1991.  str.475.
38 negativnom smislu kao pohlepa i volja za moć zatrovali su svijet koji ovim putem ide  ka samouništenju. „Čovjek Zapada“ nije svjestan da bogatstvo koje ima ne postoji  bez siromaštva „čovjeka Istoka“, nije svjestan da su resursi Zemlje ograničeni, nije  svjestan  da  prvenstvo  tehnike  nad  etikom  donosi  ratove,  rasipa  mržnju  među  pojedincima koja se reflektira a sukobe naroda...  Ivan Pavao II. zaista nije pogriješio kada je dostojanstvo čovjeka i etike (principa  „biti“) stavio spram tehnike i kapitala (principa „imati“) jer upravo Krista kao otkupitelja  čovjeka možemo shvatiti aktualno, danas, ako grijeh promatramo pod ovim globalnim  vidom.  Na  nama  je  ostalo  kako  propovijedati  i  djelovati  u  suvremenom  svijetu.  Vjerujem da je ovaj argument dovoljno jak da nas pokrene s točke mirovanja, tj. ako  se  može  aktualizirati  struktura  posljedica  grijeha  u  današnjem  društvu  koja  je  evidentna, zašto ne bismo mogli potražiti govor Božje prisutnosti, koji je, vjerujemo,  evidentan. ­ Nietsze je već izrekao jak prigovor kako bi volio da kršćani koji vjeruju u  spasenje izgledaju barem malo optimističnije, spašeniji. Spomen­čin Krista ne smije  ostati  kao  vrhunac  liturgije,  već  našeg  cjelokupnog  života.  Papa  Ivan  Pavao  II.  je  povjerovao  u  Krista,  nama  ostaje  pitanje:  Kako  probuditi  živog  Krista  u  svakodnevnom životu? Signum tempus koji pozitivno idu u prilog  jesu institucije koje  se zalažu za mir u svijetu poput Organizacije ujedinjenih naroda, no desetak godina  kasnije u Centessimus annus ih isti papa poziva na veće zalaganje jer je ivi dosad  nedostatno... Teško mi je i vjerovati da bi se ijedna civilna organizacija mogla toliko  ostvarivati  u  dobru  da  zaustavi  krize  u  svijetu.  Za  to  treba  ipak  vjera  onih  koji  su  pozvani na svetost jer su upravo „vjera“ i „svetost“ one trajne kategorije čovječanstva  koje  radikalno  stoje  spram  zla  u  svijetu  i  jedine  su  moćnije.  Drugim  riječima,  mir  i  otkupljenje jest i u praksi ipak zadaća Crkve.  Jedan ključ koji nam otkriva socijalni nauk Crkve jest također u poimanju rada.  Rad  ima  prvenstvo  i  oslobađa  jer  je  svojstven  ljudskoj  naravi.  Naime,  biblijski  shvaćen  rad  podsjeća  na  stvaranje  svijeta,  na  progres  svih  vrijednosti  i  samoostvaenje  čovjeka.  Rad  stoji  nasuprot  kapitalu.  Kraljevi  drevnih  naroda  su  se  radeći držali sličnijima bogovima, prirodi... Sociologija će s druge strane reći kako su  40 Usp. IVAN PAVAO II., Redemptor hominis, KS, Zagreb, 1996., br. 16.: „Čovjek se pak ne može  odreći samoga sebe ni položaja koji mu u vidljivom svijetu pripada. Ne smije postati rob stvari, rob  ekonomskih sustava, rob proizvodnje, rob vlastitih proizvoda.“
39 fundamenti rada u ljudskoj lijenosti jer čovjek radom stvara tehniku kako bi kasnije  što manje radio. To je točno ako nam je važnije „imati“ od „biti“. Zdravim razumom,  vidjet ćemo da je u samoj srži te definicije dijalektika što vodi do nonsensa. Raditi i  stvarati  da  se  ne  bi  radilo?  To  razdoblje  čovječanstvo  nije  još  doživjelo,  niti  će  doživjeti! Tehnika i rad nam mogu pokloniti vrijeme za drugu vrstu rada i napretka.  Kad bi svrha svega bilo ispunjenje lijenosti, tada danas ne bi imali (unatoč svoj silnoj  tehnici)  siromašne  i  gladne  radnike  što  umiru  od  iznemoglosti,  u  zemljama  trećeg  svijeta. Samo oni koji su povjerovali u „sva kraljevstva svijeta i slavu njihovu“ (Mt 4,8)  mogu vjerovati da im je bogatstvo pravedno.  Ivan  Pavao  II.  priznaje  da  Crkva  nema  nekih  tehničkih  rješenja  za  suvremenu  problematiku društva: ­ povećanje jaza između takozvanog razvijenog Sjevera i nedovoljno razvijenog  Juga; ­ razlike  u  kulturi  i  vrijednosnim  sustavima  među  različitim  skupinama  stanovništva, što se uvijek ne podudara sa stupnjem ekonomskog razvoja; ­ razjedinjenost    svjetova  unutar  jednog  te  istoga  našega  svijeta:  Prvi  svijet,  Drugi svijet, Treći svijet, a katkada i Četvrti svijet; ­ Negativni čimbenici s područja kulture:  „nepismenost, teškoća ili nemogućnost pristupa višim stupnjevima naobrazbe,  nemogućnost  sudjelovanja  u  izgradnji  vlastitog  naroda,  raznovrsni  oblici  ekonomskog,  socijalnog,  političkog,  pa  i  religioznog  iskorištavanja  i  tlačenja  ljudske  osobe  i  njezinih  prava,  diskriminacija  svake  vrste,  posebno  ona  osobito odvratna koja se temelji na razlikama rasa“41. Pokrenut  ćemo  se  prema  rješenju  tek  onda  kada  se  vratimo  na  kršćanske  početke, tj. kad ozbiljno shvatimo Pavlov princip „Jer kad sam slab, onda sam jak“ (2  Kor 12,10). 41 IVAN PAVAO II., Solicitudo Rei Sociales, KS, Zagreb, 1988., br. 15.
40 Navedeno vodi do nove rasprave: 1. Kako  danas  tumačiti  Isusa  Krista  (učitelj,  stvaran  čovjek  koji  razumije  današnje  probleme,  a  nije  neki  pustinjak  koji  samo  priča  o  snovima  i  nedostižnim idealima koji su danas neostvarivi)? 2. Koji su modeli kristologije izašli već tome u susret (prednosti i nedostaci) 3. Dogma – terminološki42 ili fundamentalni problem kršćanina? (oboje jer ljudi u  jednom  etimološkom  vidu  shvaćaju  dogmu  kao  nešto  što  ograničava43  i  zarobljuje­  ne shvaćajući da ona zapravo oslobađa grijeha i približava čovjeka  njemu  samom,  njegovom  iskonu­Bogu).  Dogma  je  u  ovom  smislu  odgovor  Boga na čovjekov pad. Suština pada je u tome što je čovjek odlučio više ljubiti  stvorenje  nego  stvoritelja.  Grijehom  je  prvi  čovjek  pogođen  kao  Božja  što  znači da Bog tim činom više nije prisno prisutan u čovjeku. Možemo reći da je  čovjek  prvim  grijehom  doživio  Duhovnu  smrt.  Čovjeku  je  narav  postala  nesavršena,  zbunjena  u  izboru  istine.  Isus  kao  novi  Adam  otkupljuje  čovječanstvo  od  tog  grijeha  koji  je  nakon  „pada“  ucijepljen  u  narav  svakog  čovjeka. Isus, iako je jedna osoba, hipostatskim sjedinjenjem sjedinjuje dvije  naravi,  božansku  i  ljudsku.  Nepomiješane  naravi,  božanska  savršena  u  božanstvu,  a  ljudska  u  ljudstvu,  ključne  su  za  soteriologiju.  Isus  ljudskom  naravi  odaje  poslušnost  Bogu  Ocu  do  svoje  smrti  i  time  očituje  savršen  čin  vjere. Isus otkupljuje ljudski rod od pada koji je prouzrokovao istočni grijeh.  4. KRIST JUČER – DANAS – SUTRA (moralni učitelj) 42 Ne pokušavati sagraditi u radu neki novi dogmatski rječnik! To nije cilj! Cilj je prikazati metode koje  bi koncilski rječnik osuvremenile, a model može biti samo jasno i teološkom znanošću, približen lik  Isusa Krista. 43 Problem je sljedeći: dogme se ne razumijevaju kao znanstvene postavke (jer to i nisu) zato se već  u  korijenu  odbacuju…  Pokušati  pronaći  sličnosti  pluralističkog  poimanja  naravi  čovjeka  danas  (npr.  kroz  psihoanalizu)  i  crkvenog  nauka  te  sintetizirati  univerzalni  govor  (ovo  nije  put  sekulariziranja  Crkve, već prihvaćanja prihvatljivog).
41 Tko je osoba Isusa Krista? Za Apostole, Isus je bio realna i opipom spoznajna  osoba i prijatelj, životni učitelj, a onda i Bog: „Tko vidi mene, vidi Oca“ (Iv 14,7­14).  Nakon  Isusovih  živućih  svjedoka,  Crkva  od  tada  i  danas  naviješta  Evanđelje  i  susreće  Isusa  u  Euharistiji.  Slavlje  živog  Isusa  moguće  je  jedino  u  vjeri  koja  jučer  pretvara  u  danas,  a  danas  daje  nadu  za  sutra.  Kako  bi  to  bilo  moguće  shvatiti  potrebno je spoznati Isusa Krista kao osobu. Božje lice Joseph  Ratzinger  nam  u  svojoj  knjizi  Na  putu  k  Isusu  Kristu  predstavlja  trojedinog  Boga  u  svojoj  osobnosti.  Kroz  starozavijetnu  sliku  pojma  treženja  lica  Božjeg  pokazuje  nam  kako  čovjek  upoznaje  Boga44.  Hebrejska  riječ  pānîm  znači  Božje lice, prevedena na grčki prosopon i s grčkog na latinski persona otkriva nam  novo značenje. Persona znači osoba. Ukratko, Boga spoznajemo kroz  osobu Isusa  Krista. U današnje je dane vrlo važno za kršćane da znadu kako im je Bog osoba, a  ne  neki  logički  princip  ograničen  na  fiziku,  etiku,  prirodne  zakone  ili  pak  duhovni  svijet. Kršćanski Bog je apsolutan i sve u svemu. On je Crkvi put, istina i život: "Ja sam Put i Istina i Život: nitko ne dolazi Ocu osim po meni.  Da ste upoznali mene, i Oca biste moga upoznali. Od sada ga i poznajete i vidjeli ste ga." (Iv 14,16) Logos, Krist tako predstavlja rez45 od trulog, izopačenog i put po pravdi i vjeri  u Boga istine i ljubavi.  Slika Božjeg lica koje nam otkriva osobu Krista vrlo je važno  imati na umu u narednim poglavljima. 4.1. Kristologija do 21. stoljeća (kristološki modeli) 44 Usp. JOSEPH RATZINGER, Na putu k Isusu Kristu, Split, 2005., str. 18. 45 Usp. JOSEPH RATZINGER, isto,  str.56.
42 Budući  da  govorimo  o  perspektivama  kristološkog  izražaja  u  suvremenom  svijetu,  potrebno  bi  bilo  predznanje  o  Kristologiji.  Etimološki,  Krist  grč.  Χριστος  =  pomazanik, onaj koji je primio pomazanje u subjekt je naslovne znanstvene discipline  koja  naučava  o  božanskoj  i  ljudskoj  naravi  Isusa  Krista.  Vidimo  da  se  radi  o  dvije  stvarnosti: božanska stvarnost i povijesno (ljudsko)  djelovanje Isusove osobe. Ovdje  govorimo o znanstvenim izvorima iz Svetog pisma koje su pisali evanđelisti i Apostoli  o Isusu... Za određene dijelove novozavjetnog teksta egzegeti drže da su Ipsissima  verba Iesu, tj. da su doslovni citati samog Isusa Krista, a ne prepričavanje pisaca.  Navještaj Isusa Krista u današnjoj Crkvi načelno dijelimo na četiri modela: ­ govor o Isus kako ga predstavlja Katekizam katoličke crkve; ­ pluralizam kristoloških smjerova;  ­ model Slave u pravoslavnoj teologiji; ­ model križa po Lutheru. Određeni autori se pak zalažu za teoriju da Isus nije želio niti Crkvu, a ni  dogmatsko učenje46. 4.1.1. Kristološke perspektive novog svijeta 46 Usp. ROBERT WILLIAM FUNK, The Five Gospels. The Search for the Authentic Words of Jesus,  New York, 1994.
43 Nakon navedenih izazova Crkve i otužne slike današnjeg svijeta, prikazat ću  modele kršćanskog pristupa svijetu koji stoje spram principa Zapada47.  Kad govorimo o kršćanskom pritupu svijetu, od samog početka pa sve do danas  su se razvijali mnogi modeli pristupa svijetu. Ipak tri su obilježila povijest krščanstva:  Apokaliptički model pristupa svijetu (u ranom se kršćanstvu iščekivala skora  paruzija48 i spasenje svijeta)  Mistički model pristupa svijetu (pod utjecajem manihejstva dolazi do bijega od  svijeta,  dualizma  koji  promatra  svijet  kao  nešto  zlo.  Ipak  samostani  se  vremenom otvaraju svijetu na socijalnom i duhovnom planu.)  Model kompromisa (počevši od Drugoga vatikanskog koncila, Crkva se otvara  nekršćanskom  svijetu  dijalogom,  govori  o  spasenju  drugim  putevima  i  sl.  Pozitivno je to što je evangelizacija dobila uzgon, no s druge strane se javlja  problem  kompromisne  politike.  Koliko  god  da  se  crkva  trudi  da  sa  svojim  delegacijama  u  političkom  svijetu  zastupa  vjeru,  ona  fenomenološki  predstavlja  politički  močnu  instituciju  i  time  banalizira  značajan  dio  svojeg  identiteta  koji  govori  o  ostvarenju  božanskih  vrijednosti  u  svijetu,  a  ne  materijalnih težnji.) S  druge  strane  predstavljam  tri  zapadna  principa  pristupa  suvremenom  svijetu:  Znanstvena racionalnost (koja isključuje posve duhovonost)  Tehnička učinkovitost (koja je stavila tehniku prije čovjeka, a duh radnika49 u  sjenu masovne proizvodnje i pozadinu kapitalističkih interesa (npr.tejlorovske  tvornice niskog povjerenja).  Ekonomska  koristoljubivost  (koja  za  sobom  povlači  loše  strane  prethodne  točke, a onda ih gradira po cijenu života i svakog dostojanstva čovjeka) Sve ovo dovodi do tri velika problema današnjice:  47 Zapad se ovdje misli pod velesile gospodarskoga i vojnog svijeta. 48 Usp. 1 Kor 15,24 49 Usp. FRANCIS FUKUYAMA, Povjerenje – društvene vrline i stvaranje blagostanja, Zagreb, 2000.  str. 295. 
44 1. individualizam  2. relativizam 3. beznađe Nažalost  se  čitava  deklaracija  Europske  unije  može  obajsniti  interesima,  tj.  principima  utilitarizma.  Tragedija  je  što  se  utopijski  drži  kako  se  kontrola  nad  nuklearnim oružjem održavati, a dan danas čitamo u novinama kako se SAD i bivša  iranska saveznica Rusija sada zajedno udružuju protiv Irana prijeteći im nuklearnim  napadom zbog toga što je Iran počeo bogatiti uranij... Evidentno je da današnja nova etika na globalnom planu slijedi utilitarističke  principe50,  no  meni  je  važno  iz  njih  izlučiti,  ili  u  njima  pronaći  raspršene  ostatke  velikog kršćanskog duha kao stare etike.  4.1.2. Stara i nova etika 50 Usp. FRANCIS FUKUYAMA,  Kraj čovjeka – naša poslijeljudska budućnost, Zagreb, 2003., str.  119.­121.
Kristoloske perspektive u modernom moralno-etickom pluralizmu
Kristoloske perspektive u modernom moralno-etickom pluralizmu
Kristoloske perspektive u modernom moralno-etickom pluralizmu
Kristoloske perspektive u modernom moralno-etickom pluralizmu
Kristoloske perspektive u modernom moralno-etickom pluralizmu
Kristoloske perspektive u modernom moralno-etickom pluralizmu
Kristoloske perspektive u modernom moralno-etickom pluralizmu
Kristoloske perspektive u modernom moralno-etickom pluralizmu
Kristoloske perspektive u modernom moralno-etickom pluralizmu
Kristoloske perspektive u modernom moralno-etickom pluralizmu
Kristoloske perspektive u modernom moralno-etickom pluralizmu
Kristoloske perspektive u modernom moralno-etickom pluralizmu
Kristoloske perspektive u modernom moralno-etickom pluralizmu
Kristoloske perspektive u modernom moralno-etickom pluralizmu
Kristoloske perspektive u modernom moralno-etickom pluralizmu
Kristoloske perspektive u modernom moralno-etickom pluralizmu
Kristoloske perspektive u modernom moralno-etickom pluralizmu
Kristoloske perspektive u modernom moralno-etickom pluralizmu

Recommended

Vjeronaucna olimpijada gradja_2014_c
Vjeronaucna olimpijada gradja_2014_cVjeronaucna olimpijada gradja_2014_c
Vjeronaucna olimpijada gradja_2014_cVjeronauk i kateheza
 
Covjek i njegova prava u krscanskoj viziji
Covjek i njegova prava u krscanskoj vizijiCovjek i njegova prava u krscanskoj viziji
Covjek i njegova prava u krscanskoj vizijiivica_seminarski
 
14.-Religiozni-pokreti-i-sljedbe1.pdf
14.-Religiozni-pokreti-i-sljedbe1.pdf14.-Religiozni-pokreti-i-sljedbe1.pdf
14.-Religiozni-pokreti-i-sljedbe1.pdfTamaraGolan
 
Vjera i nada
Vjera i nadaVjera i nada
Vjera i nadaseminarskid
 
Mudrost nesigurnosti
Mudrost nesigurnostiMudrost nesigurnosti
Mudrost nesigurnostiNikola56
 
Pripremni dokument za Opću crkvenu sinodu 2021.-2023.
Pripremni dokument za Opću crkvenu sinodu 2021.-2023.Pripremni dokument za Opću crkvenu sinodu 2021.-2023.
Pripremni dokument za Opću crkvenu sinodu 2021.-2023.Ivan Glavinić
 
Pripremni dokument za Sinodu 2021.-2023.
Pripremni dokument za Sinodu 2021.-2023.Pripremni dokument za Sinodu 2021.-2023.
Pripremni dokument za Sinodu 2021.-2023.Ivan Glavinić
 
Etika
EtikaEtika
EtikaKristina Rismondo
 

Recommended

Vjeronaucna olimpijada gradja_2014_c
Vjeronaucna olimpijada gradja_2014_cVjeronaucna olimpijada gradja_2014_c
Vjeronaucna olimpijada gradja_2014_cVjeronauk i kateheza
 
Covjek i njegova prava u krscanskoj viziji
Covjek i njegova prava u krscanskoj vizijiCovjek i njegova prava u krscanskoj viziji
Covjek i njegova prava u krscanskoj vizijiivica_seminarski
 
14.-Religiozni-pokreti-i-sljedbe1.pdf
14.-Religiozni-pokreti-i-sljedbe1.pdf14.-Religiozni-pokreti-i-sljedbe1.pdf
14.-Religiozni-pokreti-i-sljedbe1.pdfTamaraGolan
 
Vjera i nada
Vjera i nadaVjera i nada
Vjera i nadaseminarskid
 
Mudrost nesigurnosti
Mudrost nesigurnostiMudrost nesigurnosti
Mudrost nesigurnostiNikola56
 
Pripremni dokument za Opću crkvenu sinodu 2021.-2023.
Pripremni dokument za Opću crkvenu sinodu 2021.-2023.Pripremni dokument za Opću crkvenu sinodu 2021.-2023.
Pripremni dokument za Opću crkvenu sinodu 2021.-2023.Ivan Glavinić
 
Pripremni dokument za Sinodu 2021.-2023.
Pripremni dokument za Sinodu 2021.-2023.Pripremni dokument za Sinodu 2021.-2023.
Pripremni dokument za Sinodu 2021.-2023.Ivan Glavinić
 
Etika
EtikaEtika
EtikaKristina Rismondo
 
Antropologija i etnicitet ij
Antropologija i etnicitet ijAntropologija i etnicitet ij
Antropologija i etnicitet ijgrujam
 
Karen Armstrong -Povijest boga
Karen Armstrong -Povijest bogaKaren Armstrong -Povijest boga
Karen Armstrong -Povijest bogaboshkosavich
 
Katolicizam
KatolicizamKatolicizam
Katolicizamdobrotas
 
Evo 01 11 12
Evo 01 11 12Evo 01 11 12
Evo 01 11 12igormiklousic
 
Fink eugen uvod u filozofiju
Fink eugen uvod u filozofijuFink eugen uvod u filozofiju
Fink eugen uvod u filozofijuEmYna Smajić
 
30133344 eugen-fink-uvod-u-filozofiju
30133344 eugen-fink-uvod-u-filozofiju30133344 eugen-fink-uvod-u-filozofiju
30133344 eugen-fink-uvod-u-filozofijuBlackOne6
 
Komunizam u zasjedi. bosnian босански
Komunizam u zasjedi. bosnian босанскиKomunizam u zasjedi. bosnian босански
Komunizam u zasjedi. bosnian босанскиHarunyahyaBosnian
 
Francuska u 18. stoljeću
Francuska u 18. stoljećuFrancuska u 18. stoljeću
Francuska u 18. stoljećuPrivatna jezično-informatička gimnazija "Svijet"
 
Evo 01 11 12
Evo 01 11 12Evo 01 11 12
Evo 01 11 12igormiklousic
 
Sinteza
Sinteza Sinteza
Sinteza Roman Glas
 
Evo 01 10 11
Evo 01 10 11Evo 01 10 11
Evo 01 10 11igormiklousic
 
Filozofija i religija(za razred)
Filozofija i religija(za razred)Filozofija i religija(za razred)
Filozofija i religija(za razred)untaman1
 
Spriječiti kajanje. bosnian босански
Spriječiti kajanje. bosnian босанскиSpriječiti kajanje. bosnian босански
Spriječiti kajanje. bosnian босанскиHarunyahyaBosnian
 
Otvoreno pismo dr.sc. Ante Vukasovića ministru Jovanoviću
Otvoreno pismo dr.sc. Ante Vukasovića ministru JovanovićuOtvoreno pismo dr.sc. Ante Vukasovića ministru Jovanoviću
Otvoreno pismo dr.sc. Ante Vukasovića ministru JovanovićuGoran K
 
Bruce h. lipton biologija vjerovanja
Bruce h. lipton biologija vjerovanjaBruce h. lipton biologija vjerovanja
Bruce h. lipton biologija vjerovanjaAlen Batista
 
Gustav le bon - Psihologija gomile
Gustav le bon - Psihologija gomileGustav le bon - Psihologija gomile
Gustav le bon - Psihologija gomileboshkosavich
 
Zašto je podrijetlo bitno?
Zašto je podrijetlo bitno?Zašto je podrijetlo bitno?
Zašto je podrijetlo bitno?Vjera i Razum
 
Zašto je podrijetlo bitno
Zašto je podrijetlo bitnoZašto je podrijetlo bitno
Zašto je podrijetlo bitnoVedran Radoš
 
183909426 milan-polic-k-filozofiji-odgoja-pdf
183909426 milan-polic-k-filozofiji-odgoja-pdf183909426 milan-polic-k-filozofiji-odgoja-pdf
183909426 milan-polic-k-filozofiji-odgoja-pdfAntonija Blaženović
 
Alanwatts stojezenstojetao-140403124315-phpapp02
Alanwatts stojezenstojetao-140403124315-phpapp02Alanwatts stojezenstojetao-140403124315-phpapp02
Alanwatts stojezenstojetao-140403124315-phpapp02Diana Di
 

More Related Content

Similar to Kristoloske perspektive u modernom moralno-etickom pluralizmu

Antropologija i etnicitet ij
Antropologija i etnicitet ijAntropologija i etnicitet ij
Antropologija i etnicitet ijgrujam
 
Karen Armstrong -Povijest boga
Karen Armstrong -Povijest bogaKaren Armstrong -Povijest boga
Karen Armstrong -Povijest bogaboshkosavich
 
Katolicizam
KatolicizamKatolicizam
Katolicizamdobrotas
 
Fink eugen uvod u filozofiju
Fink eugen uvod u filozofijuFink eugen uvod u filozofiju
Fink eugen uvod u filozofijuEmYna Smajić
 
30133344 eugen-fink-uvod-u-filozofiju
30133344 eugen-fink-uvod-u-filozofiju30133344 eugen-fink-uvod-u-filozofiju
30133344 eugen-fink-uvod-u-filozofijuBlackOne6
 
Komunizam u zasjedi. bosnian босански
Komunizam u zasjedi. bosnian босанскиKomunizam u zasjedi. bosnian босански
Komunizam u zasjedi. bosnian босанскиHarunyahyaBosnian
 
Filozofija i religija(za razred)
Filozofija i religija(za razred)Filozofija i religija(za razred)
Filozofija i religija(za razred)untaman1
 
Spriječiti kajanje. bosnian босански
Spriječiti kajanje. bosnian босанскиSpriječiti kajanje. bosnian босански
Spriječiti kajanje. bosnian босанскиHarunyahyaBosnian
 
Otvoreno pismo dr.sc. Ante Vukasovića ministru Jovanoviću
Otvoreno pismo dr.sc. Ante Vukasovića ministru JovanovićuOtvoreno pismo dr.sc. Ante Vukasovića ministru Jovanoviću
Otvoreno pismo dr.sc. Ante Vukasovića ministru JovanovićuGoran K
 
Bruce h. lipton biologija vjerovanja
Bruce h. lipton biologija vjerovanjaBruce h. lipton biologija vjerovanja
Bruce h. lipton biologija vjerovanjaAlen Batista
 
Gustav le bon - Psihologija gomile
Gustav le bon - Psihologija gomileGustav le bon - Psihologija gomile
Gustav le bon - Psihologija gomileboshkosavich
 
Zašto je podrijetlo bitno?
Zašto je podrijetlo bitno?Zašto je podrijetlo bitno?
Zašto je podrijetlo bitno?Vjera i Razum
 
Zašto je podrijetlo bitno
Zašto je podrijetlo bitnoZašto je podrijetlo bitno
Zašto je podrijetlo bitnoVedran Radoš
 
183909426 milan-polic-k-filozofiji-odgoja-pdf
183909426 milan-polic-k-filozofiji-odgoja-pdf183909426 milan-polic-k-filozofiji-odgoja-pdf
183909426 milan-polic-k-filozofiji-odgoja-pdfAntonija Blaženović
 
Alanwatts stojezenstojetao-140403124315-phpapp02
Alanwatts stojezenstojetao-140403124315-phpapp02Alanwatts stojezenstojetao-140403124315-phpapp02
Alanwatts stojezenstojetao-140403124315-phpapp02Diana Di
 

Similar to Kristoloske perspektive u modernom moralno-etickom pluralizmu (20)

Antropologija i etnicitet ij
Antropologija i etnicitet ijAntropologija i etnicitet ij
Antropologija i etnicitet ij
 
Karen Armstrong -Povijest boga
Karen Armstrong -Povijest bogaKaren Armstrong -Povijest boga
Karen Armstrong -Povijest boga
 
Katolicizam
KatolicizamKatolicizam
Katolicizam
 
Evo 01 11 12
Evo 01 11 12Evo 01 11 12
Evo 01 11 12
 
Fink eugen uvod u filozofiju
Fink eugen uvod u filozofijuFink eugen uvod u filozofiju
Fink eugen uvod u filozofiju
 
30133344 eugen-fink-uvod-u-filozofiju
30133344 eugen-fink-uvod-u-filozofiju30133344 eugen-fink-uvod-u-filozofiju
30133344 eugen-fink-uvod-u-filozofiju
 
Komunizam u zasjedi. bosnian босански
Komunizam u zasjedi. bosnian босанскиKomunizam u zasjedi. bosnian босански
Komunizam u zasjedi. bosnian босански
 
Francuska u 18. stoljeću
Francuska u 18. stoljećuFrancuska u 18. stoljeću
Francuska u 18. stoljeću
 
Evo 01 11 12
Evo 01 11 12Evo 01 11 12
Evo 01 11 12
 
Sinteza
Sinteza Sinteza
Sinteza
 
Evo 01 10 11
Evo 01 10 11Evo 01 10 11
Evo 01 10 11
 
Filozofija i religija(za razred)
Filozofija i religija(za razred)Filozofija i religija(za razred)
Filozofija i religija(za razred)
 
Spriječiti kajanje. bosnian босански
Spriječiti kajanje. bosnian босанскиSpriječiti kajanje. bosnian босански
Spriječiti kajanje. bosnian босански
 
Otvoreno pismo dr.sc. Ante Vukasovića ministru Jovanoviću
Otvoreno pismo dr.sc. Ante Vukasovića ministru JovanovićuOtvoreno pismo dr.sc. Ante Vukasovića ministru Jovanoviću
Otvoreno pismo dr.sc. Ante Vukasovića ministru Jovanoviću
 
Bruce h. lipton biologija vjerovanja
Bruce h. lipton biologija vjerovanjaBruce h. lipton biologija vjerovanja
Bruce h. lipton biologija vjerovanja
 
Gustav le bon - Psihologija gomile
Gustav le bon - Psihologija gomileGustav le bon - Psihologija gomile
Gustav le bon - Psihologija gomile
 
Zašto je podrijetlo bitno?
Zašto je podrijetlo bitno?Zašto je podrijetlo bitno?
Zašto je podrijetlo bitno?
 
Zašto je podrijetlo bitno
Zašto je podrijetlo bitnoZašto je podrijetlo bitno
Zašto je podrijetlo bitno
 
183909426 milan-polic-k-filozofiji-odgoja-pdf
183909426 milan-polic-k-filozofiji-odgoja-pdf183909426 milan-polic-k-filozofiji-odgoja-pdf
183909426 milan-polic-k-filozofiji-odgoja-pdf
 
Alanwatts stojezenstojetao-140403124315-phpapp02
Alanwatts stojezenstojetao-140403124315-phpapp02Alanwatts stojezenstojetao-140403124315-phpapp02
Alanwatts stojezenstojetao-140403124315-phpapp02
 

Kristoloske perspektive u modernom moralno-etickom pluralizmu

  • 3. 3 UVOD ………………………………………………………………………………………  4. 1. Predstavljanje problematike …………......................................................... 5. 2. CRKVA USUSRET PLURALIZMU ...............................................................  9.  2.1. Podvojenost sakralnog i svjetovnog iz perspektive vjernika ......… 12. 2.1.1. Eksterni kulturni uzroci dualizma: NA PUTU OD ZNANJA DO  SPOZNAJE ………………………………..…………………………. 13. 2.1.1.1. Deprecijacija znanja …………………………….………….  14. 2.1.1.2. O odnosu prava i pravednosti u suvremenom svijetu   14. 2.1.2. Interni uzroci dualizma: NA PUTU OD SPOZNAJE DO  PRAKTIČNOG ŽIVLJENJA …………………………...…………… 17. 2.1.3. Fenomenologija homo religiosus građanina ………………….. 18. 2.1.4. Sakrament kao naravna stvarnost ………………...………...….. 20. 2.1.5. Čovjek u obličju Boga na putu do savršenstva …...………….. 21. 3. POZITIVIZACIJA PLURALIZMA ………….……………………….………….. 28. 3.1. O spoznaji sakramentalnog …………….…………………..…..………. 29. 3.2. O sukobu običajne prakse, objave i praktičnog života ..…………………... 30. 3.3. Negativan vid: Novi izazovi današnjice ……………….................................. 34. 3.3.1. Crkva pred suvremenim izazovima utilitarizma …………...….. 35. 3.3.2. Svijest Crkve o izazovima .......................................................... 36. 4. Krist jučer – danas – sutra (moralni učitelj) …………….........................  40. 4.1. Kristologija do 21. st. (kristološki modeli)....................................  41. 4.1.1. Kristološke perspektive novog svijeta …………………...… 42. 4.1.2. Stara i nova etika .................................................................. 44. 4.1.3. Svetost­etika­pravo .............................................................. 45. 4.1.4. Moralno­etički pluralizam u konglomeratu nove etike ...... 46. 5. IZAZOVI SUVREMENE KRISTOLOGIJE ………………………………….... 48. 5.1. Moderna problematika nekih dogmatskih kristoloških izričaja .…. 49.
  • 4. 4 A) Primjer filozofsko teološke naravi: Može  li  antička  filozofija  dati  zadovoljavajući  odgovor  suvremenom  skeptiku? ……………………………………………………………….……. 49. B) Primjer filozofsko­psihološke naravi: Može li suvremena sakramentologija dati zadovoljavajući odgovor  suvremenom vjerniku? ......................................................................... 53. 6. O sukobu suvremenog voluntarizma i vjerskih izričaja ……………….... 56. 7. Termin „dogma“ kao teret kršćanstva ……...……………………………… 58. 7.1. Znanstvene definicije i dogma …………...…………………………….. 59. 8. ZAKLJUČAK ……………………………………...…………………………...... 60. 9. LITERATURA …………………………………………………………………… 61. UVOD
  • 5. 5 Učestalo  spominjanje  sekularizacije,  nedovoljne  priprave  za  sakramente,  otpadanja od vjere, otuđenja čovjeka od Boga upućuje na stvaran dualizam u kojem  današnje  društvo  živi  vjeru  kao  kulturu  religije  rezerviranu  za  određena  mjesta  i  vrijeme  koje  nije  više  prožeto  svakodnevnom  budnošću  u  kojoj  susrećemo  Boga.  Tradicionalan  odnos  dogmatskih  izričaja  spram  suvremenog  poimanja  dogme  i  rituala  stvara  određeni  noetički  sukob  pitanja  što  je  danas  sakralno  ili  sveto.  Je  li  suvremeno  poimanje    vrijednosti  u  koliziji  s  Crkvenim  fundamentalnim­temeljnim  vrednotama, ili govorimo o istim opisima stvarnih kreposti na različit način i zbog toga  zapravo  dolazi  do  neslaganja  i  sekularizacije?  Koliko  je  tradicionalan  izričaj  dogmatske refleksije u liturgiji jasan vjernicima laicima, a koliko stran, pokušat ćemo  odgovoriti kroz promišljanje sa stanovišta promatrača, tj. sociologije, iz perspektive  filozofskog razmišljanja i teološke misli.  Govoreći  o  kristološkim  perspektivama  nećemo  razjašnjavati  niti  se  previše  upuštati  u  dogmatsku  doktrinu  Kristove  božanske  i  ljudske  naravi,  već  ćemo  više  govoriti o onome što iz kristologije kao grane dogmatske teologije proizlazi i što se  kao takvo prihvaća zbog poslušnosti, a u stvarnosti se ne shvaća u svojoj biti zbog  raznih  unutarnjih  (teoloških)  i  vanjskih  (socioloških)  razloga.  Dakle,  kristološke  perspektive  otvaraju  novo  poglavlje  detektiranja  božanske  objave  u  suvremenoj  stvarnosti,  tj.  načinu  ljudske  spoznaje  te  iste  objave  koju  možemo  razabrati  u  moralno­etičkom pluralizmu.  1. PREDSTAVLJANJE PROBLEMATIKE
  • 6. 6 U  vlastitim  istraživanjima  tijekom  studija  teologije,  pokušao  sam  produbiti  tumačenje  Božjeg  otajstva  u  povijesti  čovječanstva.  Polazeći  od  ranokršćanske  i  srednjovjekovne filozofije, došao sam do zaključka da govor toga vremena (koji je još  uvijek aktualan u praksi Katoličke crkve) nema odjeka u razumijevanju i prihvaćanju   od  strane  suvremenog  društva,  neovisno  o  njegovom  religijskom  opredjeljenju.  Do  ovog me je zaključka dovela situacija u kojoj sam, na multidisciplinarnim raspravama,  ostao djelomice neshvaćen, a po nekim pitanjima u potpunosti tako. Neshvaćenost  na znanstvenoj razini se teolozima događa, najčešće, zbog mnoštva promjena koje  su  se  u  povijesti  dogodile  mimo  teološkog  promišljanja.  Takve  promjene  su  na  svjetskoj  pozornici  dovele  do  mnoštva  novih  svjetonazora  i  sukoba  kultura  što  je  utjecalo i na znanost.    Naime, etički pluralizam jedno je od takvih, ako ne i glavnih, obilježja današnjice,  koji stavlja Crkvu pred velik izazov. U njemu se rađa konglomerat svjetonazora kao  plod  cjelokupne znanosti i društva. U sebi je kontradiktoran, nagovještava nemoguć   pothvat  objedinjenja  u  jedinstvu  ideje.  Pluralizam,  dakle,  predstavlja  „stanje  onih  društava  u  kojima  postoje  različiti  izvori  iskustava,  različiti  svjetonazori,  vrijednosti,  društvene uloge i religije koje zajedno koegzistiraju bez jednog zajedničkog principa  koji bi ih sve jasno strukturirao, njime vladao, i iz kojega bi sve to mnoštvo bilo lako  pojmljivo“1. Nipošto ga se ne smije tumačiti pojmom relativizma2, jer bi to dovelo do  jednakosti vrijednosti u svijetu što nikako ne pogađa bit objektivne istine. Nemoguće  je  obuhvatiti  sve  pluralističke  partikule  u  jednu  ideju,  jedan  funkcionalizam  ili,  npr.  jedno  spasenje!  Jedno  što  svi  ipak  zajedno  žele  jest  čežnja  za  općom  pravdom,  sigurnošću  i  dostojanstvom  pojedinca,  tj.  svetim  unutar  autonomne  zajednice.  Temeljem  ovih  pojmova  treba  prokušati  metode  koje  će  predstaviti  Crkvu  (onakva  kakva  jest)  na  nov  i  originalan  način  polazeći  induktivno,  tj.  od  trenutnog  stanja  potreba i razumijevanja čovjeka današnjice.  Kako se u svemu tome do sad snašla teologija u službi Crkve? Odgovor kvalitete  vidjet  ćemo  po  njezinim  plodovima!  Stoga  ću  nasumično  navesti  nekoliko  upita  1 IVICA RAGUŽ, Poslanje Crkve u pluralizmu – „preobražavajuće prihvaćanje“, u: BS, 2003., br. 2­3,  272. 2 Usp. isto, str. 273.
  • 7. 7 vjerniku, koja se odnose na temeljna vjerska pitanja na koje Crkva već ima gotove  dogmatske odgovore, primjerice: „Tko je Bogočovjek?“; „Tko je današnjem čovjeku  Krist?“; „Što je to istina i svetost?“; „Kako Bog može umrijeti na križu, a istovremeno  ima atribute savršenosti, vječnosti i besmrtnosti?“, „Što je Kraljevstvo nebesko i koja  je svrha spasenja?“ i sl. Opetovana pitanja:  Prvo, hoće li vjernik znati odgovoriti tako da razumije to što je napamet naučio.  Želim napomenuti da je vjerska spoznaja kršćanina zrele dobi na razini dječjega ili  mladenačkog shvaćanja (ovisno o sakramentu kojeg je zadnje primio: prva pričest ili  krizma);  Drugo, hoće li ti filozofski odgovori ontološkog polazišta (koji pripadaju klasičnom  i naravnom govoru Crkve) moći zadovoljiti čežnju suvremenog čovjeka kojem, kako  dokazuje  povijest,  spekulativan  odgovor  bez  analogije  sa  opipljivim  svijetom,  tzv.  stvarnošću, nije dovoljan.  Tradicionalno ću se pozvati na crkvene autoritete ranog kršćanstva kao što to i  današnja praksa čini kada dođe u koštac sa graničnim znanstvenim pitanjima; pred  sugovornika ću, dakle, tako postaviti zid tradicije u koji se „ne smije pipnuti“ jer je  suviše povijestan i svet. Tako, nažalost, neću približiti ni vjeru vjerniku, nit' vjernika  Crkvi.  Odgovor će biti buntovan ili šuteći nezadovoljan, što ne upućuje na pogrešne  teološke teze, već na nerazumijevanje istih.   Problem je slijedeći: već i sam Pavao  na  samim  počecima  teologije  polazi  od  vječnog  Boga,  deduktivno,    ontološkim  putem.  Istom  ga  prati  i  nadolazeća  generacija  otaca  što  stvara  prihvatljivu  terminologiju  kojom  racionalno  približava  otajstvo  vjere  čovječanstvu.  Tada  inkulturacija po prvi puta3 ostavlja obilježja na kršćanski Credo. Sve navedeno jest  pozitivno  jer  je  na  savršen  način  definiralo  našu  kršćansku  vjeru.  No,  problem  nastaje nakon drugog vala4 kulturnog buma u kojem se tradicija5 po prvi put susreće  s „bahatom“ individuom koja razmišlja i vrlo brzo širi tu zarazu na ostatak društva.  3 Prvi val se odnosi na velike seobe naroda koje Crkva svojim znanjem prevladava. 4 Pod pojmom drugog vala podrazumijeva se razdoblje od prosvjetiteljstva do danas. 5 U ovom je razdoblju tradicija nauka Crkve bila u nezavidno ambivalentnoj ulozi; brižne majke što  čuva stado ili pak one koja svojom ljubavi guši vlastitu djecu.
  • 8. 8 Nažalost,  tada  kad  bi  tradicija  trebala  uroniti  u  svoje  korijene6  da  prevlada  i  ovu  „krizu“, ona spava još par stotina godina, ne sluteći da je periferna kriza prerasla u  epidemiju. Dolazi do sekularizacije! Zašto se to događa? Pokušat ću objasniti jedan  vid odgovora (vraćajući se na početak rasprave) na ovu problematiku.  Naime, ako pođemo od toga da je negdje oko prosvjetiteljstva započeo taj drugi  val  u  kojem  se  nije  pokrenula  nužna  inkulturacija,  logično  je  da  su  nastala  dva  sustava: Crkva i, recimo, novo društvo s novim potrebama, novim pogledima i novim  govorom.  Unutar  ta  dva  sustava  razvijaju  se  nove  znanosti,  ali  zasebno.  Novo  društvo  stvara  svoj  empirijski  svijet  na  kojem  gradi  i  prihvaća  opipljive  modele  govora,  dok  s  druge  strane  tradicionalna  teologija  nastavlja  u  skladu  s  tradicijom  (čuvaricom)  nastupati  s  tradicionalnim  govorom  koji  se  još  uvijek  temelji  na  deduktivnim metodama, tj. kako čovjeku pojasniti što on treba činiti prema Božjem  naumu...  S druge strane jača samosvijest pojedinca (sjetimo se Kanta koji govori o čovjeku  kao središtu moralnog zakona, ili Fichteovog «Ich» u odnosu na svijet). Postavlja se  pitanje o svrsi Boga i Crkve jer si čovjek postaje samodostatan. Nije se zato za čuditi  ako ljudi danas vide u Crkvi samo „klepetanje“ niza molitvi i sentimentalnu priču o  dobroj  budućnosti  (koja  se  katkad  čini  kao  utopija).  To  se  osobito  razumije  ako  uzmemo  u  obzir  da  se  do  nedavno  nije  niti  razumjelo  što  se  govori  u  liturgijskim  obredima (i sad je, npr. prisutna česta kritika nerazumljivoj liturgijskoj simbolici). Je li  se govor do nedavno svodio samo na pričice vjeronauka i pučke pobožnosti ili smo  izgubili  metode  sustavnog  poučavanja?  Crkva  na  II.  vatikanskom  koncilu  daje  konkretne smjernice i viziju nje same u suvremenom svijetu, iako se ponekad čini da  taj stav još uvijek samo na teoretskoj razini, daleko od stvarnog života. Vjernika, na  prvi pogled, vrijeđa kad ga profani sustavi ocrtaju kao idealista ili glasnika licemjerne  i  koristoljubive  Crkve  –  što  znam  po  sebi!  No,  neću  li  se  suočiti  sa  ovim  voluntarističkim pristupom današnje kritike, tj. ostanem li samo na svojoj vjeri koju  razumijem  darom  Duha,  hoću  li  time  dati  svoj  teološki  doprinos  Crkvi  u  koju  vjerujem?  6 Doba prvih četiri stoljeća širenja kršćanstva dokaz su vjerske istine i kvalitetne dosljednosti Crkve  svojoj vjeri jer se baš u to doba kršćanstvo širilo srcem i vjerom pod mačem, no bez mača i sile!
  • 9. 9 Naime, ako iz povijesti Crkve maknem sentimentalizam vlastite vjere, ugledat ću  surovu  stvarnost  averzije  današnjeg  čovjeka  koji  će  navaliti  optužbama  (npr.  sadašnja  pravednost  ne  može  iskupiti  živote  niti  zadovoljiti  naše  mučene  pretke  –  inkvizicija,  sveti  ratovi,  osvajanje  Amerike  i  sl.  Terori  koji  se  kose  evanđeoskoj  poruci...). Upravo je to ono što Crkva nije i ne naviješta! Budući da smatram kako je  dobar  dio  zastarjele  i  neprofilirane  terminologije  jedan  od  krivaca  današnjeg  nerazumijevanja, iznijet ću primjer sukoba navedenih sustava kroz dvojbu govora o  naravi čovjeka, da dokažem tu tvrdnju.  Npr. Kritike prirodno­društvenih znanosti koje su upućene teologiji. One tvrde da  nas je do feudalizma i nereda u svijetu dovela teološko­metafizička tvrdnja o tome da  je čovjek u središtu svijeta i svemira, kao i njegova podređenost Crkvi kao posrednici  Božje volje... Stoga se teologiju drži iracionalnom...  Povijest  ne  mogu  promijeniti,  no  ljubavlju  mogu  prevladati  nepravdu,  uzeti  sav  teret  i  početi  stvarati  onakav  govor  koji  bi  dosljedno  Isusu  Kristu  i  evanđelju  bio  danas  prihvaćen,  meni  na  radost,  nekome  na  spas.  Dakle,  pokušat  ću  krenuti  za  razliku od Pavla, induktivnom metodom, polazeći od potreba modernog društva i time  bar  otvoriti  vrata  širokih  mogućnosti  promišljanja  i  djelovanja  u  ovome  smjeru7.  Polazna  točka  jest  utvrđivanje  socioloških  silnica  današnjeg  pluralističkog  društva,  utvrđivanje kako one zahvaćaju kršćanstvo u svojim potrebama, te pokušati približiti  dogmatski govor kristologije kroz moralno­etičku ponudu odgovora. Da bi to postigli  treba analizirati: Kako jasnoća dogmatskog govora utječe na život Crkve? 2. CRKVA USUSRET PLURALIZMU 7 U ovom smislu bi se trebala kretati dalja rasprava s naglaskom na današnje poimanje svrhovitosti  imperativa ljubavi što ga nalaže Isus Krist.
  • 10. 10 Crkva  ususret  pluralizmu  danas  jest  zapravo  Crkva  u  dijaspori8  (tvrdi  Karl  Rahner). Sve je jasnija svijest pojedinca kako vjera više ne prožima one bitne sfere  njegove egzistencije. Zato dolazi do neusmjerenosti ili izgubljenost individue, te opće  depresije društva. Pluralizam participira i dobrim kategorijama. Definicija pluralizma  tek malo zahvaća njegovu stvarnost i heterogenost; „stanje onih društava u kojima  postoje  različiti  izvori  iskustava,  različiti  svjetonazori,  vrijednosti,  društvene  uloge  i  religije koje zajedno koegzistiraju bez jednog zajedničkog principa koji bi ih sve jasno  strukturirao, njime vladao, i iz kojega bi sve to mnoštvo bilo lako pojmljivo“9, stoga on  može biti i pozitivan, te svojom širinom spoznaje obogatiti, oplemeniti čovjeka­sutra.  O njemu kao, pojavi unutar društva osobito u većim gradskim sredinama, raspravlja i  II. Vatikanski sabor u svojoj Deklaraciji o kršćanskom odgoju. „...Crkva visoko cijeni  one  vlasti  i  građanska  udruženja  koja,  zbog  pluralizma  današnjeg  društva  i  zbog  potrebne vjerske slobode, pomažu obiteljima da mogu u svim školama svojoj djeci  osigurati odgoj usklađen s njihovim moralnim i vjerskim načelima.“10.  Iako  sabor  u  svojim  dokumentima  ne  spominje  pojam  pluralizma  na  drugim  mjestima,  on  ipak  izričito  primjenjuje  nove  metode  otvaranja  Crkve  suvremenom  svijetu sa sviješću o pluralističkoj situaciji. To ćemo uočiti već i u prvoj konstituciji o  svetoj liturgiji11, u Odredbama za prilagođavanje narodnom duhu i predajama, preko  deklaracije o odnosu Crkve prema drugim religijama i deklaracije o vjerskoj slobodi12 8 Usp. IVICA RAGUŽ, isto, str. 278. 9 Usp. IVICA RAGUŽ, isto, str. 272.  10 Usp. Gaudium et Spes, Pastoralna konstitucija o Crkvi u suvremenom svijetu, Dokumenti Drugoga  vatikanskog sabora, KS, Zagreb, 1993., br. 7. 11  Usp.  Sacrosanctum  concilium,  Konstitucija  o  Svetoj  liturgiji,  Dokumenti  Drugoga  vatikanskog  sabora, KS, Zagreb, 1993., br.37.: „Crkva ne želi nametnuti strogu jednoličnost, pa ni u liturgiji, kad  god nije u pitanju vjera ili dobro čitave zajednice. Naprotiv, ona njeguje i promiče duhovne osobine i  darove različitih plemena i naroda; ona dobrohotno odvaguje i , koliko je moguće, pomnjivo čuva sve  što u narodnim običajima nije nerazrješivo povezano s praznovjerjem i zabludama; štoviše, katkada to  pripušta i u samo bogoslužje, ako se slaže s pravilima istinskoga i pravoga liturgijskoga duha.“ 12  Usp.  Nostra  aetate,  Deklaracija  o  odnosu  Crkve  prema  nekršćanskim,  Dokumenti  Drugoga  vatikanskog  sabora,  KS,  Zagreb,  1993.,  br.2:  „Tako  i  ostale  religije  širom  svega  svijeta  nastoje  različitim načinima priteći u pomoć nemiru ljudskoga srca predlažući putove, tj. nauke i pravila života i  svete obrede. Katolička crkva ne odbacuje ništa što u tim religijama ima istinita i sveta. S iskrenim  poštovanjem  promatra  te  načine  djelovanja  i  življenja,  te  zapovijedi  i  nauke  koje,  premda  se  u  mnogome razlikuju od onoga što ona sama drži i naučava, ipak nerijetko odražavaju zraku one Istine  što prosvjetljuje sve ljude. Ali ona bez prekida naviješta i dužna je naviještati Krista, »koji je put, istina  i život« (Iv 14, 6), u kome ljudi nalaze puninu religioznog života, u kome je Bog sve sa sobom pomirio.  Ona stoga opominje svoju djecu da razborito i s ljubavlju putem razgovora i suradnje sa sljedbenicima  ostalih  religija,  svjedočeći  kršćansku  vjeru  i  život,  priznaju,  čuvaju  i  promiču  ta  duhovna  i  moralna  dobra kao i te socijalno­kulturne vrednote.“
  • 11. 11 ,  do  pastoralne  konstitucije  o  Crkvi  u  suvremenom  svijetu13,  kao  krune  ovog  govora...  Upravo ću se zadržati na posljednjoj konstituciji u kojoj nam je važno poglavlje  57.  koje  govori  o  odnosu  vjere  i  kulture14.  Napominjem,  važno  nam  je  shvatiti  temeljna  načela  i  stavove  Crkve  kako  bi  smo  u  narednom  istraživanju  mogli  iste  primijeniti kroz praktičan primjer. Važna su tri načela: 1. Čovjek  stvara  plodove  kojima  doprinosi  društvu  i  prenaša  s  naraštaja  na  naraštaj (kultura); 2. Čovjek  se  bavi  znanošću  (npr.  filozofija,  povijest,  matematika,  prirodne  znanosti  i  njegovanje  umjetnosti)  kojom  se  uzdiže  do  viših  načela  istine,  dobrote i ljepote; 3. Čovjek ovim naravnim redom spoznaje stvara sud opće vrijednosti kojim se  rasvjetljuje „divnom Mudrošću koja bijaše od vječnosti kod Boga...“ U tekstu koji slijedi se upozorava da napredak današnjih znanosti i tehnike,  koje po svojoj metodi ne mogu doprijeti u temelje najdublje istine, može dovesti do  agnosticizma... I upravo je u tome problem. Kako formirati teološke metode u smjeru  vektora  prirodno­znanstvenih  metoda,  tako  da  nastave  put  spoznaje  do  najdublje  istine u onom času kad sila onih prvih prestaje, tj. kako nakalemiti neki novi princip  koji  bi  u  praksi  pokazao  nužnost  ontološkog  skoka  koji  upućuje  stvorenja  i  ljepote  stvorenog na Stvoritelja?  13 Usp. Gaudium et Spes, Pastoralna konstitucija o Crkvi u suvremenom svijetu, Dokumenti Drugoga  vatikanskog sabora, KS, Zagreb, 1993., br.59: „Iz navedenih razloga Crkva doziva svima u pamet da  kultura  mora  ići  za  cjelovitim  razvojem  ljudske  osobe,  za  dobrom  zajednice  i  čitavoga  ljudskog  društva. Zato je potrebno tako njegovati duh da se uzmogne razvijati sposobnost divljenja, prodiranja  u  bit,  kontemplacije  i  oblikovanja  osobnog  suda,  te  odgajanja  religioznog  moralnog  i  socijalnog  osjećaja.  Budući  da  kultura  proizlazi  neposredno  iz  razumne  i  društvene  naravi  čovjekove,  ona  neprestano  zahtijeva  pravu  slobodu  da  bi  se  mogla  razvijati  i  zakonitu  mogućnost  da  samostalno  djeluje prema vlastitim načelima. Ona, dakle, s pravom traži poštivanje i uživa stanovitu nepovredivost  unutar granica općeg dobra, poštujući dakako prava osobe i prava zajednice, bilo posebne bilo opće. “  14 Isto, br. 57., Neka načela za ispravno promicanje kulture.
  • 12. 12 Držim  da  je  praktična  zadaća  Crkve  usmjerena  na  praktično  uspostavljanje  moralno­etičkog reda kao nužne stvarnosti za opstanak čovječanstva kao vrste na  Zemlji, a s druge strane, kao uspostavljanje, ili  bolje reći, pripravljanje Kraljevstva  nebeskog,  tj.  spasenja.  Ako  krenem  s  druge  strane,  naići  ću  na  veći  otpor,  stoga  ponavljam  da  će  se  metoda  ovog  istraživanja  kretati  iz  suprotnog  smjera,  tj.  od  stvarne  potrebe  suvremenog  čovjeka  prema  gradnji  terminologije  pa  do  konačnog  prihvaćanja spasenjske Objave!
  • 13. 13 2.1. PODVOJENOST SAKRALNOGA I SVJETOVNOG IZ  PERSPEKTIVE VJERNIKA Polazeći  od  Augustinovog  učenja  o  subjektivnom  činu  (fides  qua  creditur)  i  objektivnom (fides que creditur) sadržaju, osjećaju vjere, dobro je povući analogiju sa  suvremenim  shvaćanjem  vjere.  Naime,  sekularizacija  je  uzrokovala  dualnu  svijest  života  na  civilni  i  duhovni.  Civilno  živeći,  ljudi  kršćani  često  ne  doživljavaju  Božju  prisutnost  i  ne  gledaju  očima  vjere  kroz  svakodnevnicu,  dajući  joj  objašnjenja  i  odgovore na razne situacije u svjetlu vjere. Čak su se usadili termini da se određene  stvari  događaju  srećom,  nesrećom  ili  slučajno,  tj.  neutralni  i  apstraktni  termini  koji  terminiraju cjelovitu evanđeosku poruku spasenja prema kojoj se život odvija prema  Božanskom planu, naravno po našoj slobodnoj volji. Ovakvi termini koji proizlaze iz  neke „random“ teorije kaosa bliži su Hegelovom promišljanju svijeta dijalektike kojom  upravlja  niz  događaja  izazvanih  našom  voljom  i  ćinima,  nego  intervencijom  Božje  osobne  prisutnosti  i  plana  spasenja.  U  svjetlu  znanja  o  sakramentima  odlazimo  u  svoje  „drugo  vrijeme“  ili  vrijeme  dana  u  tjednu  rezervirano  za  duhovnost  u  crkve.  Točno  znamo  gdje  je  sakramentima  vrijeme  i  mjesto.  Za  sveto  slavlje  postoje  pripreme: dolično ruho, dobar stav, smanjena komunikacija ograničena na neutralne  teme  koje  nisu  u  relaciji  sa  svjetovnim  životom.  Ukoliko  se  razgovara  o  ovoj  vezi,  točno se zna vrijeme i mjesto, te osoba koja daje te refleksije sakralnog na svjetovno:  posvećena osoba Crkve za vrijeme propovjedi. Zašto je teško taj govor propovjedi  shvatiti  kao  temelj  ili  sjeme  za  gradnju  govora  odnosa  sakralnog  i  svjetovnog  do  nivoa, razgovora, interakcije i življenja? Uostalom, jesu li svjetovno i sakralno dvije  odvojene stvarnosti koje se ne prožimaju, a Bog je deistički negdje daleko od svijeta?  Pravi  odgovor  nalazimo  detekcijom  dva  temeljna  uzroka  nastanka  ovog  dualizma: a) Eksterni  kulturni  uzrok:  rascjep  duhovnog  i  svjetovnog  nastaje  u  socijalizaciji vjernika; b)  Interni  izričajni  uzrok:  rascjep  nastaje  vjerojatnom  neprilagođenom  standardu liturgijskih rituala i dogmatskih teoloških izrijeka.
  • 14. 14 2.1.1. Eksterni kulturni uzroci dualizma:   na putu od znanja do spoznaje Današnji čovjek (općenito, vjernik ili nevjernik) pod utjecajem velikog razvoja  znanosti  i  „prevelikog“  povjerenja  u  samu  znanost  (koja  u  nekim  slučajevima  isključuje vjeru u bilo što drugo) osjeća se nadmoćno, samostalno, zrelo i neupitno  nedodirljivo, no s druge strane se lomi u fundamentima temeljne spoznaje. Logikom  stvari koje nameće suvremena kultura standarda moći, dovodi ljude do bunila te se  ne razlikuju ili brkaju pojmovi vrijednosti (prema svrsi) i vrednote (prema prvoj normi),  poštivanja  prava  i  istine,  razlikovanja  dobra  i  zla,  poželjnog  i  požudnog.  Rezultat  takvog  života  dovodi  do  nepovjerenja  u  ljude  i  nesposobnost  sklapanja  odnosa,  a  samo  znanje  koje  se  čini  kao  moć  nije  dovoljno  da  zaštiti  osobnost  od  strahova  i  raznoraznih kriza. Vjerujem  da  uzrok  tome  nije  samo  vjera  u  znanje,  jer  pravo  znanje  podrazumijeva  razboritost  i  mudrost  kao  kreposti,  a  tu  smo  dotaknuli  pojam  koji  podrazumijeva nešto ontološko…
  • 15. 15 2.1.1.1. Deprecijacija znanja Uvodim u teološku raspravu kao terminus technicus jedan ekonomski pojam:  deprecijacija (pojam označava trgovačku situaciju u kojoj je ponuda proizvoda veća  od potražnje. Zalihe su toliko velike, a potražnja tako mala da ponekad u krizi dolazi  do  padanja  vrijednosti  samog  proizvoda  ispod  stvarne  vrijednosti  koja  je  bila  potrebna da se sam proizvod proizvede kako bi se potaknula trgovina).  Govorit ću o deprecijaciji znanja. Uzmimo informaciju kao produkt suvremenih  globalizacijskih  procesa.  Informacija  se  danas  o  gotovo  svakoj  temi  može  dobiti  jednim  klikom  preko  World  wide  web­a  (www),  npr.  google  tražilice  i  sl.  Sama  informacija  lako  dostupna  omogućila  je  masama  jednostavno,  jeftino  i  lako  informiranje.  To  informiranje  ne  znači  da  netko  zna  baratati  korisno  ad  bonum  se  istom  informacijom.  Za  kvalitetno  korištenje  informacijama  je  potrebna  sinteza  informacija  koju  zovemo  znanjem.  Samo  znanje  još  ne  dohvaća  spretno  praktično  korištenje  svih  tih  informacija.  Za  praktično  korištenje  znanja  potrebna  je  multidisciplinarnost  i  moć  primjene,  tj.  još  mnogo  dodatnih  znanja  (skupova  informacija)  o  nečemu,  a  tu  moć  koja  ujedinjuje  znanja  da  bi  bila  svrsishodna  zovemo  inteligencijom.  Tek  mnogo  inteligencija  kao  mnoštvo  sinteza  znanja  mogu  postati mudrost:
  • 16. 16 Ipak, mudrost se unatoč inteligencijama ne dobiva ukoliko čovjek a priori ne  radi na senzitivnoj inteligenciji koju u cjeloživotnom odgoju gradi uz pomoć vrednota. Govoreći o sjetilnoj spoznaji inteligenciji kao preduvjetu za mudrost, govorimo  zapravo o refleksiji vlastite savjesti kao „ogledalu naše duše“ na stvarnost. Danas  je  teško  shvatiti  suvremenom  čovjeku  da  je  dobar  i  tradicionalan  odgoj  preduvjet npr. doktorata iz prirodnih znanosti jer se sam doktorat može postići bez  ispita  savjesti.  No,  doktorat  kao  formalni  dokaz  znanstvenog  usavršavanja  bez  refleksije na cjelokupni život ne predstavlja mnogo ako je svrha samom sebi, a nije  ostvaren ad bonum communae. Da bi doktorat imao tu svrhu potrebna je spoznaja  vrijednosti: solidarnosti, uzajamnosti15 o kojima govori papa Ivan Pavao II u enciklici  Socijalna skrb uspoređujući ih s novim oblicima vrijednosti. Ukratko, deprecijacija znanja dovodi do bagatelizacije ne samo tradicionalnog  prenošenja znanja, već i olakog i površnog shvaćanja znanosti, a uslijed globalizacije  dovodi  do  nepovjerenja  vlastitoj  kulturi  prenašanja  znanja  kao  njezinim  temeljnim  identitetima  (nacionalnost,  vjera,  opće  dobro,  socijalne  vrijednosti).  Da  bi  čovjek  postao  moderan  i  uklopio  se  u  suvremeno  društvo,  najčešće  kopira  nametnuta  ponašanja proizašla iz novih vrijednosti koje se temelje na koristoljublju, financijskom  uspjehu i radikalnim idejama anarhije i raznih sloboda. Želja za dokazivanjem svojeg  „ja“  kroz  navedene  modele  samo  je  jedan  od  dokaza  sekularizacije  i  odvajanja  čovjeka od susreta s vječnim, od susreta s Bogom. U knjizi E. Fromma: Imati ili biti  autor pokazuje16 kako djeca koja nisu odrasla u ljubavi, nisu naučila razlikovati „ja“  od „moje“ (jer djeca doživljava veličinu sebe i vlastitog ega s količinom stvari do trena  dok ne shvati da apsolutna – roditeljska ljubav transcendira materijalno), jednom kad  odrastu u osobe, oponašaju stereotipe.  Tako primjerice odrasli muškarci čeznu za  skupim automobilima i skupljim vozilom definiraju veći status u društvu, a žene pak s  druge strane oponašaju svoje „barbike“.  15 Usp. Sollicitudo rei socialis, Enciklika vrhovnog svećenika Ivana pavla II. biskupima, svećenicima,  redovničkim  obiteljima,  sinovima  i  kćerima  Crkve  i  svim  ljudima  dobre  volje  o  dvadesetoj  obljetnici  enciklike Populorum progressio, Rim 1987., br. 36: „Zbog toga valja istaknuti da svijet, podijeljen na  blokove, koji se oslanjaju na krute ideologije, gdje umjesto uzajamnosti i solidarnosti vladaju različiti  oblici imperijalizma, može biti samo svijet podvrgnut »strukturama grijeha«.“  16 ERICH FROMM, Imati ili biti, Zagreb 1979.
  • 17. 17 Sa stanovišta socijalne psihologije vidimo kako intervencija ljubavi odvaja ego  od  poistovjećivanja  sa  stvarima  i  u  tom  momentu  otvara  mogućnosti  za  transcendentalan  razvoj  emotivne  inteligencije,  tj.  razvoj  prema  duhovnim  (ne  materijalnim)  vrijednostima  i  krepostima.  Upravo  taj  propušten  moment,  koji  nije  učinjen  kod  roditelja  današnje  djece,  manifestira  se  današnjim  potrošačkim  mentalitetom  u  kojem  mjesta  okupljanja  građana,  a  ujedno  mjesta  investiranja  općinskih vlasti postaju shoping centri – kruha i igara!  Je li danas modernom čovjeku koji je se rađa, raste i živi u kulturi utilitarizma i  eudajmonizma  treba  danas  sakralno  ruho?  Realno,  u  svijetu  gdje  se  oponaša  i  djeluje  prema  materijalnoj  svrsi,  treba  li  danas  reklamirati  kršćanstvo  kao  simbol  tradicije i vrijednosti koje vrijede samo u određene dane, na određenom mjestu? Isus  Krist,  kojeg  Ivan  evanđelist  naziva  Logosom  (smislom)  u  evanđelju  osobno  otkriva  smisao  ljudskog  postojanja  i  djelovanja.  On  upućuje  na  vječnost  duše  koja  usađena  u    narav  čovjeka  upućuje  na  kreposno  djelovanje  i  time  ga  usmjerava  svemu nematerijalnom i neprolaznom tj. transcendentalnim vrijednostima: „Tko hoće život svoj spasiti, izgubit će ga; a tko izgubi život svoj poradi mene, taj će  ga spasiti. Ta što koristi čovjeku ako sav svijet zadobije, a sebe samoga izgubi ili  sebi naudi?"  (Lk 9,24­25)
  • 18. 18 2.1.1.2. O odnosu prava i pravednosti u suvremenom svijetu U  razgovoru  s  pojedinim  osobama  koje  negiraju  one  etičke  vrijednosti  koje  Crkva  predlaže  i  nudi  društvu,  možemo  čuti  da  njihovo  etičko  djelovanje  (pod  uvjetom da to djelovanje prati određenu etiku) izvire isključivo iz naravnog zakona,  bez  intervencije  Boga.  Mnogi  kršćani  danas  žive  svjetovno  bez  isticanja  ili  bez  uplitanja svoje vjere u praktičnu sferu života iz razloga da se zaštite od „nepotrebnog  sukoba“  ili  jer  smatraju  vjeru  osobnom  privatnom  stvari  (iako  smo  svi  pozvani  na  apostolat).  Stvaranje  lažnog  osjećaja  slobode  kroz  model  demokracije  pokušaj  je  modernog despotizma u kojem se pravednost pokušava izjednačiti s anarhijom kako  bi određena klasa ljudi mogla ostvariti moć.  Demokracija poznata od stare Grčke označavala je slobodu glasa za slobodne  građane  u  robovlasničkom  sustavu.  Pravednost  jest  distribucija  dobrog  prema  dostojanstvu svakoga. U današnjem društvu demokracija na ovakav način ugrožava  pravednost  izjednačujući  vrijednost  glasa  svakog  sa  svakime,  a  paradoks  same  demokracije koja se pojavljuje kao antinomija socijalizma jest u tome što se izborila  da vlasništvo ne pripada svima jednako nego se ima raspodijeliti prema dostojanstvu  svakoga.  Ovaj  korak  pomogao  je  da  iz  društva  koje  je  gušilo  religiju  kao  „opijum  naroda“ nastane društvo koje „ignorira“ religiju stavljajući kao opću normu vrijednost  materijalnog ispred osobnosti pojedinca.  Prema  tome,  ne  treba  se  čuditi  ako  samo  bogati  imaju  pravo  na  dostojno  liječenje  ili  dostojan  stan…  Obmanuto  društvo  koje  je  vjerovalo  da  će  to  pravo  demokratskog  glasa  doprijeti  do  pravednosti  koja  će  se  demokratski  distribuirati  prema  potrebama  društva,  uslijed  dugogodišnjeg  nepovjerenja  u  sustav  i  vlast,  općenito govoreći, postaje indiferentno prema raznoraznim socijalnim nepravdama.  Društvo  postaje  sito  je  nerealiziranih  obećanja.  Prema  tome,  demokracija  koja  je  došla  ustanoviti  slobodu  građana,  zarobila  je  građane  okrutnim  kapitalističkim  zakonitostima u robove zajmova i trgovine (jer pravednost počiva na kontarktualizmu 
  • 19. 19 između građana koji mora kupiti svoja temeljna prava koja su upisana u sam naravni  zakon i opisuju dostojanstvo ljudske osobe17. Kritički osvrt  Može li sustav koji ne počiva na božanskom pravu jamčiti sveopću slobodu?  Analogno krizi povjerenja u vlast, zašto bi danas čovjek ikome vjerovao nego  sebi i vlastitim sposobnostima?  Generalno  govoreći  sa  stanovišta  kršćana  koji  ne  žive  vjeru,  nepraktičnih  kršćana i svih onih koji su upoznali Crkvu, ali samo u njezinoj izvanjkosti, a ne  biti, može li Crkva dati odgovor sada i odmah na bilo koje obećanje?   Može li Crkva u suvremenom svijetu biti odgovor na rat, ubojstva, glad, krize  ljudskih sloboda i dr., a da to ne ostane slovo na papiru?   Traži li se gore navedeno od Crkve kao institucije i traži li se to od opće Crkve  kao Božjeg naroda?   Ovakvoj  situaciji  svakako  su  prethodile  radničke  i  političke  krize  prethodnih  250  godina  i  nagla  industrijalizacija  koja  je  podredila  ljudsko  dostojanstvo  proizvodnji18. 17  Usp.  Rerum  novarum,  Enciklika  Njegove  Svetosti  pape  Lava  XIII.  o  katoličkom  svijetu  i  stanju  radnika, u: Socijalni dokumenti Crkve ­ Sto godina katoličkoga socijalnog nauka, KS, Zagreb 1991. 18 Isto, br. 29. „Zato, ako zbog buna i štrajkova dođe do javnih nereda, ako se među radnicima bitno  poremete  naravni  odnosi  u  obitelji,  ako  se  ne  poštuje  vjera  radnika,  jer  im  se  ne  daje  prilika  da  obavljaju  svoje  vjerske  dužnosti;  ako  u  radionicama  zaprijeti  opasnost  za  moralni  život  zato  što  su  spolovi  izmiješani  i  zbog  drugih  poticaja  na  grijeh  ili,  nadalje,  ako  poslodavci  tlače  radnike  nepravednim teretima te ih ponizuju uvjetima koji se protive osobnom i ljudskom dostojanstvu radnika;  ako škode zdravlju prekomjernim radom koji nije primjeren ni spolu ni dobi, tada treba upotrijebiti silu i  ugled zakona u stalnim granicama. Te granice određuje slučaj koji traži pomoć zakona, a to znači da  zakoni ne smiju ići dalje negoli je potrebna da se zlo iscijeli ili pogibelj odvrati.“
  • 20. 20 U  ovom  smislu,  eksterni  kulturni  uzroci  podvojenog  života  su:  poremećen  sustav  vrijednosti,  nekontrolirana  globalizacija,  sekularizacija,  kućni  odgoj,  nedovoljna  svijest,  indiferentna  savjest19,  krivo  formirana  savjest20,  stvaranje  lažnog osjećaja slobode  i nepovjerenje u društvo i institucije, itd..  Pitanje za zaključivanje ove teme je kako danas animirati društvo na savjesno  djelovanje? Crkva daje odgovore, no do odgovora se dolazi spoznajom biti Crkve  kao  sakramenta  spasenja  (polazeći  od  ustanovljenja  do  svrhovitosti),  a  za  spoznaju  biti  je  potrebno  uključivanje  osobe  na  svim  socijalnim,  psihofizičkim  i  duhovnim  razinama.  Budući  da  se  dobre  navike  dobivaju  dobrim  djelovanjem,  katehetizacija  i  misijsko  djelovanje  Crkve  su  izvrsni  principi  koji  zaista  imaju  snagu animirati društvo vlastitim primjerom karitativne ljubavi i milosrđa. Ukoliko  se kršćanstvo bude prepoznavalo po djelotvornoj ljubavi koja proizlazi iz poruke  spasenja, ono će i u sekulariziranom svijetu postati poželjan instrument odgoja  društva u smjeru njegovog savjesnog djelovanja.  19  Usp.  MARIJAN  VALKOVIĆ,  Navještanje  –  vjera  –  krštenje,  BS,  1997.  –  Autor  govori  o  indiferentnim ili konvencionalnim kršćanima koji se trude iskreno živjeti prema diktatu svoje savjesti.  20 Usp. MARIJAN VALKOVIĆ, Savjest u moralnoj teologiji, BS, 1997., br. 2­3., str. 187. ­  Autor govori  o  krivo  formiranoj  savjesti.  Oni  koji  djeluju  mimo  opće  društveno  prihvatljive  norme  koji  imaju  iskrivljenu savjest, conscientia erronea, koji odgovaraju pred društvenim, ali ne i pred Božjim zakonom  ukoliko također iskreno djeluju prema vlastitoj savjesti.
  • 21. 21 2.1.2. Interni uzroci dualizma:  na putu spoznaje do praktičnog življenja Svjedoci smo vremena u kojem postoje praktični vjernici i oni koji prihvaćaju vjeru  iz  običaja,  tradicije  roditelja  ili  društvenog  statusa.  Poznati  sociolog,  filozof  i  ekonomist Max Weber, jedan od osnivača funkcionalne sociologije, navodi u svojim  metodama  idealnog  tipa  da  ljudsko  djelovanje  počiva  na  četiri  vrste  idealnog  tipa:  instrumentalno­racionalno,    vrijednosno­racionalno,    afektualno  ili  emotivno,  tradicionalno djelovanje21. Praktično se radi o tome da je osoba uvijek uvjetovana  svim  navedenim  modelima,  no  u  svojem  konglomeratu  jedan  od  njih  prevladava.  Mislim  da  je  ključno  uzeti  u  obzir  fenomenologiju  ljudskih  osobnosti  kako  bi  smo  lakše shvatili što to „krivo“ radimo da se ljudi ponašaju u svetom ambijentu sveto, a u  civilnom životu indiferentno i nepovezano s Bogom. Možemo  se  složiti  ili  ne  složiti  da  se  nalazimo  u  vremenu  kojem  se  vrijednosti  osobe stavljaju u proporcionalnu relaciju s vrijednosnim sustavom moći. Opis takvih  vremena možemo uklopiti s većom ili manjom mjerom u bilo koje povijesno razdoblje  ljudske povijesti. Uvijek je postojao nerazmjer dobara i nerazmjer pravednosti koji se  odražavao tako da je stratificirao društvo.  Uzrok – stratifikacija Crkve kroz povijest kao zbunjujuća okolnost Crkva  je  opća  i  univerzalna.  Urasli  krštenjem  u  njezino  zajedništvo,  svi  smo  dionici istog spasenja. U Crkvi postoje uz jednake i nejednaki. Promatramo li Crkvu  kao zajednicu nejednakih možemo krivo shvatiti terminologiju reda i staleža (ordo et  status). Pojam reda označava poslanje i pripada naravi Crkve, tj. poslanju Crkve kao  zajednice  vjernika.  S  druge  strane  stalež  je  načelo  razlikovanja  osoba  u  Crkvi  i  upućuje više na pravni položaj osobe (za što je osoba kao vjernik dobiti određena  prava i koje obveze prema ima). Kroz stoljeća ovaj odnos nikad nije bio u tolikom  skladu  koliko  je  to  postala  željela  II.  vatikanskog  koncila.  Zato  možemo  čisto  21 MICHAEL HARALAMBOS, ROBIN HEALD, Uvod u sociologiju, Zagreb, 1994.
  • 22. 22 fenomenološki  utvrditi  da  se  Crkvi  kao  društvu  dogodila  također  svojevrsna  stratifikacija. Da bi vjernici uistinu upoznali da to baš i nije tako kako se naizgled čini,  i da svatko od njih ima pravo apostolata i evangelizacije22 (Mk 16,15: „Idite po svem  svijetu i propovijedajte Evanđelje svakome stvorenju“), što je izuzetno važno da se  osoba osjeća pozvano, korisno i da pripada zajednici, potrebno je da oni ne sudjeluju  u životu crkve isključivo afektivno, isključivo tradicionalni ili isključivo instrumentalno,  već u vidu vrijednosno­racionalne prosudbe i emotivno, tradicionalno i instrumentalno  u jedinstvu kao jedno tijelo.  Pavao VI govori kako je čovjek tu radi dovršetka stvaranja kao gospodar zemlje,  a ne instrument, pa kaže: „„»Napunite zemlju i podvrgnite je sebi«: Biblija nas već na  prvoj stranici uči da je sve što je stvoreno namijenjeno čovjeku, a njemu je dano u  zadatak da naporom svoga uma sve to korisno upotrijebi, da svojim radom, tako reći,  dovrši stvaranje, podvrgavajući stvoreno svojoj koristi. Ako je zemlja stvorena zato  da bi svakome pružila sredstva njegova opstanka i napretka, onda svaki čovjek ima  pravo da na njoj nađe ono što mu treba.“ 23 Nadovezujući se na to naravno pravo i  gore navedenu evanđeosku poruku, važno je uočiti da prisutna stratifikacija u Crkvi  nije razlog da kršćanin laik ne sudjeluje u poslanju Crkve jer ono u naravi nadilazi  stratifikaciju po redu i staležu24.  22 Usp. Gaudium et Spes, Pastoralna konstitucija o Crkvi u suvremenom svijetu, Dokumenti Drugoga  vatikanskog  sabora,  KS,  Zagreb  1993.,  br.69:  „Bog  je  zemlju  i  sve  što  ona  sadrži  namijenio  svim  ljudima  i  svim  narodima,  tako  da  bi  stvorena  dobra  morala  pritjecati  po  pravičnosti  svima,  pod  vodstvom pravde i ljubavi.“ 23 Usp. MARIJAN VALKOVIĆ,  Sto godina katoličkoga socijalnog nauka, KS, Zagreb 1991., br.22. 24  Usp.  PAVAO  VI,  Lumen  gentium,  Dogmatska  konstitucija  o  Crkvi,  Drugi  vatikanski  koncil,  KS,  Zagreb  2008.,  br.37.  ­  Govor  o  odnosu  laika  i  hijerarhije  koji  mora  biti  obostrano  prožet  na  relaciji  odgovornosti i dužnosti.
  • 23. 23 2.1.3. Fenomenologija homo religiosus građanina Dokaz vraćanja religioznosti i traženju istine danas se sve više očituje u pojavi  npr.  agnostika  i  drugih  „lovaca  na  istinu  i  spoznaju“  koji  tvrde  da  imaju  iskustvo  transcendentalnog.  Ukoliko  je  iskustvo  određenost  subjekta  zbiljom,  navedeni  građani koji apriori odbacuju kršćanstvo kao model konfesije, a unatoč tome susreću  sveto,  ujedno  neobjašnjivo  i  stvarno,  misteriozno  iskustvo,  fenomenološki  stvaraju  kritičnu  masu  koja  priznaje  zbilju  onostranog.  Njihov  kult  je  iz  naše  perspektive  neprihvatljiv,  no  njihov  sensus  fidei  iz  kojeg  proizlazi  sensus  moralis  možemo  tumačiti kao jedan element primitivne objave kojeg nipošto ne treba zanemariti, već  ga  ozbiljno  uvažiti.  Upravo  taj  susret  ateista  s  nadnaravnim  ili  agnostika  sa  spoznajom  u  ovom  suvremenom  „homo  areligiosus“25    okruženju  dokaz  je  svakodnevnog  sakramenta  u  kojem  se  milost  Božja  sjetilno  objavljuje  i  onima  koji  nisu spoznali Objavu26. Ukoliko se oni koji su dobili znanje u obliku informacije nisu  spremni kršćanski konfesionalno deklarirati zbog straha od pripadanja ili grupiranja  tradicionalizmu­religiji  koja  je  simbol  moći  i  vjere,  ali  i  prošlosti  kao  kočiocu  znanstvenoga  suvremenog  napretka  i  moderno­liberalnog  mijenja  koje  je  pandan  slobode i trezvenosti u profanom svijetu, to predstavlja Crkvi još veći izazov u smislu  prilagodbe suvremenom načinu izričaja Evanđelja i dogmi. Opet  navodim  problematiku  suvremenog  shvaćanja  demokracije  kao  uzroka  sekularizacije vrijednosti. Današnja kultura nameće demokraciju kao jednako pravo  glasa svakoga bez obzira na dostojanstvo svakoga. Takav model stvara pojedincu  određenu zapreku da se opredijeli.  Ukoliko  je  pravednost  je  razdioba  dobra  prema  dostojanstvu  svakoga,  bilo  bi  pravedno  da  svatko  može  slobodno  izreći  svoj  konfesionalni  stav  bez  straha  od  društvene odbačenosti ili negativne deklariranosti. Paradoks suvremene demokracije  26  Usp.  PAVAO  VI,  Lumen  gentium,  Dogmatska  konstitucija  o  Crkvi,  Drugi  vatikanski  koncil,  KS,  Zagreb 2008., br.16.: „Božanska providnost ne uskraćuje pomoć potrebnu za spasenje ni onima koji  bez  svoje  krivnje  još  nisu  došli  do  izričitoga  priznanja  Boga  te  nastoje,  ne  bez  božanske  milosti,  ispravno  živjeti.  Sve  dobro  i  istinito,  što  se  kod  njih  nalazi,  Crkva  smatra  pripravom  za  evanđelje  i  danim od Onoga koji rasvjetljuje svakoga čovjeka kako bi napokon imao život.“
  • 24. 24 je u tome da svi imamo isti glas, a različiti stratifikaciju odgovornosti u društvu. Zbog  toga se događa sekularizacija vrijednosti, jer koliko god da bio dostojanstven, častan  i uspješan, građanin je na posljetku jednak pred mašinom birokracije sustava. Takav  sustav traži od građanina da bude imitator nametnutih normi, a ne kreator vlastitih  stavova  na  osnovi  savjesti.  Upravo  zato  se  razvija  despotizam,  anarhija  i  druge  devijacije  jer  demokracija  ne  počiva  na  pravednosti,  već  na  kontraktualizmu.  Za  pravednost  su  potrebne  vrijednosti  koje  zovemo  vrlinama.  Danas  se  u  nekim  razvijenim društvima jedino moć priznaje kao temeljna norma i konačan cilj27. Hoće  li se u takvim uvjetima homo religiosus moći izraziti u potpunosti ako će ga to ujedno  kompromitirati  u  karijeri?  Uzmemo  li  u  obzir  društvo  u  kojem  se  nalazimo  i  pogledamo in se, moramo se zapitati što možemo učiniti i otkriti zašto je naš izričaj  stran i asocira na arhaično? Jeli  taj  bijeg  suvremenog  čovjeka  od  tradicije  nastao  zbog  fenomenoloski  nerazumljivih  i  neprilagođenih  ceremonija  ili  zbog  radikalizma  u  socijalnom  nauku  Crkve, pitanje je koje dohvaća naočigled liturgiku i moralnu teologiju, no pitajmo se  kao  dogmatičari,  jesmo  li  suvremenim  izričajem  približili  sakrament  današnjem  čovjeku?  Hoće  li  sakrament  u  budućnosti  biti  i  dalje  rezerviran  samo  za  sakralni  prostor i zarobljen od svijeta ili će sakrament prožeti stvarnost? Opasnosti djelovanja su u mogućim krajnostima u kojim bi se profanizacijom  demistificirao značaj i posebnost sakramenta,  ili s druge strane, odlaskom u krajnje  granice  mističnog,  nerazumljivog,  neprisutnog  u  svakodnevnom  životu,  sakrament  izolirao samo za ritual. 27 v. ERICH FROMM, isto, str. 81­98.
  • 25. 25 2.1.4. Sakrament kao naravna stvarnost Sakramente  u  katoličkoj  Crkvi  ustanovio  je  Isus  Krist  kao  punina  Božanske  objave. U ekonomiji spasenja Isus je vrhunac objave koju je očitovao Bog gestis et  verbis, koji je kroz povijest pripremao „put“ ljudskoj svijesti da se obznani njegova  ljubav prema čovjeku po Istini ­ Logosu. Tako Ivan evađelist navodi kako se Isus sam  obznanio u svojoj punini kao Put, Istina i Život (Iv 14,16). Crkva stoljećima nije imala  kanonski definiranih sedam sakramenata, ali ih je živjela i slavila. Sakramenti su od  početka bili zajednički čin vjernika i Boga tako da je sama Crkva prasakrament svih  sakramenata i sredstvo spasenja u najširem smislu. U kontekstu povijesti spasenja  jedan aspekt uprisutnjenja sakramenta vidim u Objavi Boga Mojsiju s kojim sklapa  Savez (Izl 3,14). Bog obzanjuje svoje ime i govori Mojsiju da je prisutan i prijatelj koji  stalno bdije nad Izraelskim narodom i intervenira svojom milosti. Bog samoinicijativno  obznanjuje sebe i nudi savez. Za razliku od kozmičkih objava (religija) gdje čovjek  naravnim  putem  u  svjetlu  razuma  tumači  prirodu  kao  manifestaciju  božanske  prisutnosti, u Starom zavjetu Bog svojom voljom dolazi čovjeku. U tom vidu, kršćanin  je onaj koji kroz Boga gleda i živi stvarnost, pouzdaje se u njegov zakon i očekuje  nagradu  u  vidu  sigurnosti.  Analogno  tome  kršćanin  ni  danas  ne  vjeruje  u  neobjašnjiva čuda, već vjeruje Istini kojoj se predaje jer u toj Istini pronalazi smisao  nadnaravnih događaja. Aristotel kaže da je istina podudaranje razuma sa stvarnošću.  U  tom  filozofskom  smislu,  kršćanima  pologom  Objave  nadnaravna  stvarnost  koju  zovemo čudom postaje manifestacija Boga, tj. još samo jedan simbol ili gesta Božje  objave i prisutnosti u svijetu.  Suvremenom  areligioznom  čovjeku  „čuda“  nisu  naravna  i  logična  stvar  već  izvanredan zahvat kojeg opisuje pojmovljem: deja vu, san, slučajnost, sudbina. Čuda  u  tom  kontekstu  često  poprimaju  neodređeno  ili  magijsko  objašnjenje.  Jedan  od  uzroka  takvog  poimanja  je  sekularizacija  kojoj  je  uzrok  nerazumijevanja  Objave  i  sakramenta koje dovode do upražnjavanja kršćanskih rituala kao magijskih čina.  Drugi  uzrok  jest  sigurno  u  tome  što  vjernici  doživljavaju  sakramente  kao  odvojenu stvarnost koja se nalazi samo u prostoru i vremenu, danima rezerviranim 
  • 26. 26 za  ritual  (K.  Rahner).  Naravno,  da  bi  sakrament  bio  valjan,  on  mora  sadržavati  materiju  i  formu.  U  fundamentalnom  smislu,  ako  gledamo  na  Crkvu  kao  na  opći  sakrament  spasenja  i  djelotvornu  milost,  treba  biti  svjestan  da  sakrament  svojim  učincima  za  vjernika  nije  ograničen  na  određen  prostor  u  određenom  vremenu.  Naime, vjernik se postaje krštenjem koje kao sakrament neponovljivo ostavlja trag i  svoje  efekte:  pristupanje  zajednici  vjernika,  oprost  od  istočnog  grijeha,  neizbrisivi  (trajni)  biljeg,  posinjenje  od  Boga  i  suobličenje  Isusu  Kristu  kojim  vjernik  postaje  jedan od udova Crkve.  Još u Starom zavjetu prisutan je zakon kao naputak protiv grijeha i sredstvo  očuvanja zajednice i pomirenja s Bogom. U Novom zavjetu, Isus Krist kroz zapovijed  ljubavi  daje  refleksiju  djelovanja  prema  vlastitoj  savjesti.  Isus  ovom  zapovjedi  utjelovljuje slovo zakona kroz ljubav prema bližnjemu koja je refleksija ljubavi prema  sebi, a ta ljubav je istovremeno slobodna od sebeljublja i sebičnosti jer je usmjerena  upravo  na  darivanje  sebe  drugome.  Možemo  percipirati  da  naše  djelovanje  po  savjesti  otvara  u  svakodnevnom  svijetu  dodir  Božanske  riječi.  Digitus  Dei  dodiruje  svijet kroz otvorenu savjest. Što je onda praktična sakramentalna spoznaja, nego upravo ono saznanje da  je uzrok osjećaju duhovne punine (onom kojeg navodimo da osjećaju, agnostoci i dr.)  sam Isus Krist po činu milosti ljubavi i sebedarja otuđenom čovjeku, tj. uprisutnjenje  sakramenta  u  sadašnji  trenutak  svakome  koji  je  spreman  otvorit  savjest  glasu  Istine28?  2.1.5. Čovjek u obličju Boga  na putu do savršenstva 28 Usp. MARIJAN VALKOVIĆ, Savjest u moralnoj teologiji, 1997., br. 2­3., str.183. – Autor govori o  kršćanskoj  savjesti.  Dok  je  Sokrat  promišljao  o  savjesti  kao  o  unutrašnjem  božanskom  glasu  u  čovjeku,  Augustin je poistovjećuje sa osobom Boga koji govori u čovjeku. Riječ savjest se tako kroz  stoljeća nazivala glasom srca, ognjištem istine, itd. Nakon Drugog vatikanskog sabora se uz savjest  kao  prvu  normu  ipak  veći  naglasak  daje  na  zakon  koji  proizlazi  iz  božanskog  i  naravnog  prava  i  ljudskih zakona. 
  • 27. 27   Gledajući na čovjeka kao samo na društveno biće, kako kaže Aristotel, zoom  politikon,  čovjek  se  baš  i  ne  bi  posve  razlikovao  od  životinja  koja  također  žive  u  krdima i grupama u kojima su ucrtana određena pravila ponašanja koja su bitna za  opstanak zajednice. Čovjek se od životinja razlikuje intelektom i traženjem smisla koji  također proizlazi kao svojevrstan zadatak zapisan u samoj ljudskoj naravi. Čovjek je  biće  interakcije  u  kojoj  reflektira  svoje  djelovanje  na  savjest.  U  savjesti  su  upisani  postulati  vrhovnih  vrednota  i  ljudskih  prava  koje  imaju  svoj  izvor  u  naravi.  Tako  govorimo  o  naravnom  pravu  čovjeka.  Ipak,  naravno  pravo  nadilazi  puki  kontraktualizam  pravednosti  koja  se  ne  dijeli  interakcijom  prema  dogovoru  i  dostojanstvu, već prema ljubavi. Pravedna ljubav otkriva dimenziju Božanskog prava  jer ona se ne daje drugome prema zaslugama ili postignuću već besplatno. Osjećaj  uzajamnosti i solidarnosti u svijetu govori da se čovjek razlikuje od životinje i dokida  Hobbesov  izrijek:  homo  homine  lupus  est!  Ljubav,  ufanje  i  vjera  u  bližnjeg  za  nas  kršćane  otkrivene  su  Smislom  Božanske  objave  u  kojoj  Bog  sebe  besplatno  daje  kako bi nas učinio svojim savršenim sinovima. Postoji  niz  predivnih  opisa  odnosa  Boga  i  čovjeka  iz  svih  religija  i  svjetske  književnosti.  Kada  bih  shematski  opisivao  nekom  matematičaru  što  je  Bog  kao  maksima vrijednosti nekom kršćaninu, koristio bih geometriju i opis: Vrh tijela kraj kojeg piše „Bog“ predstavlja prapočetak svega: stvaranje, život,  početak ili izvor kreposti ­  vrhovnih vrednota. 
  • 28. 28 Iz te točke izviru kreposti Ljubavi, Vjere i Ufanja. Spoznajemo ih u praksi preko  Smisla koji se objavio u osobi Isusa Krista. Krist, Logos, je svojim životom pokazao  kako  Bog  savršeno  balansira  odnosom  ovih  triju  kreposti.  Čovjek  ili  previše  ili  premalo voli i postaje sebičan, ili premalo vjeruje ili se ne ufa…  Kad bi čovjek želio postati savršen, svoje bi osobine trebao balansirati upravo kako  je to činio Krist. Geometrijski, ako su osobine čovjeka elastična kružnica, a Božanske  kreposti ovaj savršen trokut, pokušaj savršenstva jest pokušaj da elastičnu kružnicu  prilagodi na kalup trokuta. Kroz povijest umjetnost je zauzimala veliku ulogu u međusobnoj komunikaciji.  Ona  je  bila  medij  informacija  koje  su  opisivale  narod,  običaje  i  vjeru.  U  sakralnoj  umjetnosti  kiparstva,  slikarstva,  glazbenog  izražaja,  autori  su  koristili  kršćanske  simbole  ne  samo  da  bi  opisali  svoju  vjeru  i  ritual,  već  da  bi  uzdigli  duše  k  Bogu  sredstvima  svojeg  virtuoznog  izražaja.  Ti  simboli,  jednom  uklesani,  nacrtani  ili  stavljeni  u  harmoniju  notnog  zapisa,  postaju  univerzalni  u  vremenu  i  danas  nas  iz  nova  podsjećaju  tko  smo,  odakle  dolazimo  i  koji  je  naš  smisao  života.  U  ovome  smislu se očituje kulturna baština čovjeka kao društvenog bića, ali i bića uzajamnosti  i ljubavi koja nadilazi kontraktualizam, vrijeme i daje sebe besplatno u vječnost baš  kako se darovao Isus Krist. 3. POZITIVIZACIJA PLURALIZMA
  • 29. 29 Pod pojmom pluralizma ne poimamo isključivo sociološko­političku definiciju,već i  filozofsko­teološku pa ćemo reći da je pluralizam suživot različitih interesa, entiteta,  različitih  vjeroispovijesti  i  načina  života  u  društvu.  Crkva,  koja  predstavlja  uređeno  kršćansko  društvo,  je  također  spremna  prihvatiti  iz  drugih  religija  sve  ono  što  je  u  njima  istinito  i  sveto29.    Ipak,  treba  imati  na  umu  da  pluralističko  društvo  ima  heterogeno  poimanje  pojma  istinitog  i  svetog,  što  neće  spriječiti  Crkvu  da  prihvati  ono  što  prepozna  kao  takvo  u  svijetlu  svoje  mudrosti  i  otvaranja  dobrog  dijaloga.  Pozitivizacija  pluralizma  u  Crkvi  nije  samo  ograničena  na  religiju  već  na  sve  društvene sfere. Ona je izazov teologije u kontekstu multidisciplinarnosti. Kao što je  teologija pozvana kao i svaka znanost na suvremena istraživanja, tako će i Crkva  ususret suvremenim promjenama biti pozvana na nove prilike evangleizacije. Pozitivizacija  pluralizma  u  Crkvene  institucije  znači  utvrđivanje  metoda  prihvaćanja  svega  onoga  što  može  obogatiti  samu  Crkvu  u  poboljšanju  života  vjernika  i  evangelizacijskom  procesu.  Pluralizam  unatoč  heteronomnosti  ima  svoja  pravila  i  zajedničke  točke  u  sebi  na  kojima  teologija  analogijom  položiti  temelje  svojeg  promišljanja.  U  svakom  slučaju,  antropološka,  psihološka  i  sociološka  istraživanja  treba  uzeti  ozbiljno.  Jedino  na  taj  način  možemo  utvrditi  analogije  Crkvenog  nauka  i  društvene  stvarnosti.  Ukoliko  se  analogija  Crkvenog  nauka  i  objektivne društvene zbilje budu bolje poklapale, Crkva će bolje vršiti svoje misijsko  poslanje. 3.1. O spoznaji sakramentalnog 29  Usp.  Nostra  aetate,  Deklaracija  o  odnosu  Crkve  prema  nekršćanskim,  Dokumenti  Drugoga  vatikanskog sabora, KS, Zagreb 1993., br.2.
  • 30. 30 Dogmatska  konstitucija  Lumen  gentium  (br.  6  i  7  )  navodi  kako  je  Crkva  intimno sjedinjenje trojedinog Boga sa vjernom zajednicom. Sedamdesetak godina  ranije,  J.  A.  Möhler30  gleda  na  Crkvu  kao  „trajnu  epifaniju“  u  smislu  sakramentološkog obilježja čovjeka kao vidljivog simbola i stvarne zajednice koja je  sredstvo Božje objave, tj. vidljiva stvarnost nevidljive Božje milosti. Crkva tu ne predstavlja kao neki osmi sakrament niti zbroj svih sedam svetih  sakramenata. Ona je sveukupna stvarnost koja obilježava vrhunac objave u povijesti  spasenja  prožete  sakramentalnim.  Zato  je  konstitucija  Lumen  gentium  naziva  „sveopćim sakramentom spasenja“.  Bilo  bi  posve  pogrešno  gledati  na  epifaniju  kao  stvar  prošlosti  i  dovršetka  povijesti  spasenja  sa  Silaskom  Krista.  Epifanija  se  događa  među  nama  svakodnevno.  Isus  Krist  u  evanđelju  spominje  128  puta  Kraljevstvo  Božje  (basilea  tou  theu)  koje  je  prisutno  među  nama.  Pojam  Božje  blizine  čovjeku  kroz  riječ  prisutnost nalazimo već od prve epifanije Boga Mojsiju. Pozivajući se na dogmastku  konstituciju  Lumen  gentium  56  koja  govori  o  djelovanju  Duha  Svetoga  koji  omogućava  spasenje  svima  koji  i  nisu  upoznali  Crkvu  kao  instrument  spasenja,  moramo  moći  govoriti  o  epifaniji  kao  interdisciplinarnom  terminu,  na  ekstradisciplinaran  način,  sa  stanovišta  sociologije,  psihologije  i  drugih  pozitivnih  znanosti. Tako se već danas u kristologiji pojavljuje tendencija da se govor o Isusu  Kristu  osuvremeni  kako  bi  bio  bliži  svima  koji  nemaju  doticaj  s  kršćanskim  vjerovanjem31. 3.2. O sukobu običajne prakse, objave  30 Usp. JOHANN ADAM MÖHLER, Symbolik, München, 1895., str. 333. cit. prema: P. Smülders, La  Chiesa sacramento della salvezza, u: La Chiesa del Vaticano II, Rim, 2005. str. 364. 31 Usp. IVAN KARLIĆ, Bogočovjek Isus Krist, KS, Zagreb, 2009. str. 87 ­ 98.
  • 31. 31 i praktičnog života Problem  neusklađenosti  relativne  antropologije  (kroz  perspektivu  praktičnog  života) i dogmatike (iz koje se razvija ritualna praksa) nastaje već u samim počecima  židovstva  i  nastavlja  se  u  kršćanstvu.  Zato  treba  vrlo  dobro  razlikovati  biblijsku  antropologiju (koju spoznajemo objavom, a zorno prikazuje čovjeka  koji je u relaciji s  Bogom po naravi) od relativne antropologije (koja je sociološke naravi, a uključuje  antropološke svjetonazore drugih religija, modernog društva i sl.). Za kršćanina jest  upravo u tome problem što je često stjeran u kut, čak i kada unutar Crkve pokušava  živjeti po onom što vjeruje. Nije tu problem u objavi niti naravi čovjeka. Problem je u  mehanizaciji, tj. u katehetskom pristupu te općeobrazovnom programu koji su (oboje)  „daleko od uobičajene ritualne prakse“, posvećenja i produhovljenja... Grubo zvuči,  no prikazat ću problem primjerom. Naime, da bi čovjek postigao zrelost, on treba odrasti, u zdravim uvjetima donijeti  vlastite  čvrste  stavove  u  životu.  Donja  granica  dobi  koju  civilni  zakon  u  Hrvatskoj  izriče  jest  18  godina  života.  Mada  čovjek  tada  tek  preuzima  svoje  građanske  odgovornosti i prava, on tek počinje učiti kako se s njima nositi pa ta zrelost dobiva  krunu relativno kasnije. Poznato je hijerarhija težine rada: tjelesni rad izaziva manji  napor od intelektualnog, a ovaj manje od duhovnog. Sakrament  svete  Potvrde  kao  sakrament  zrelosti  kršćanina  u  prihvaćanju  i  razumijevanju vjere, zadnji je sakrament koji ima cjelovitu pripravu kršćanina (ako se  izuzme  ona  od  7  dana  pod  nazivom  „zaručnički  tečaj“).  Od  svete  Potvrde  kao  sakramenta  zrelosti,  broj  kršćanina  se  „zrelo“  rasipa  pa  ostaju,  barem  još  neko  vrijeme, oni spremniji (ili iz nekog drugog kuta gledanja ­ sanjari). Nakon toga svetog  događaja,  u  životu  kršćanina  proći  će  još  dosta  vremena  dok  ne  dođe  vrijeme  za  ženidbu. Nema veze što je to vrijeme puberteta, čitave adolescencije i mladenaštva  (kad se formira ličnost) kršćanin otkinut, ipak, on je posvećen i zreo! Kao teolog se  moram pitati po svijesti, je li to baš tako? U najvažnijim godinama u kojima čovjek  spoznaje  svoje  odgovornosti,  prava,  znanje  i  usmjerenje  za  rad,  seksualnost,  itd.,  duhovni odgoj staje (izuzevši izuzetke koje sam gore naveo), a onda očekujemo da  će nakon 10­15 godina ista osoba shvatiti veličinu, dostojanstvo i svetost ljubavi kad 
  • 32. 32 pred  oltarom  priseže  na  vječnost  drugoj  osobi?  Seksualnost,  problem  zajedničkog  predbračnog  života  i  razvodi  braka  su  još  uvijek  tabu  tema  kojoj  nije  mjesto  na  propovjedi. Neuspješan brak, civilni razvod i razdvojen život u grijehu, pripisat ćemo  radije psihičkoj nezrelosti, no ipak, to je problem duha, vjerskog odgoja.  Civilni  brak  daje  mogućnost  raskidivosti32.  Upravo  ova  opcija  se  uvukla  u  mentalitet kršćanina, što pokazuju statistike razvoda u Hrvatskoj33. Glavno pitanje  jest:  na  koji  način  Crkva  danas  cjelovito  priprema  i  vodi  mlade  do  „zrelosti“  koju  kasnije  lako  osuđuje?  Kanonsko  pravo  vrlo  jasno  opisuje  praktičnu  problematiku  matrimonije koja je Božanskog utemeljenja, Katekizam katoličke Crkve br. 1621 nam  evanđeljem34 potkrjepljuje formu. Budući mladenci će to upoznati tek kada je gotova  stvar, tj. na zaručničkom tečaju.  Osobno  iskustvo  zaručničkog  tečaja  mi  je  najjači  argument.  Od  50  parova,  100 ljudi, dvoje ih je aktivno pratilo govor jer su očito živjeli aktivno svoj kršćanski  život,  također,  5  parova  je  možda  bilo  tamo  bez  „trbuha“  u  5  mjesecu  trudnoće.  Biblijska antropologija je većini bila nejasna i nezanimljiva, a upravo ona jest temelj  od  kojeg  se  gradi  govor  o  braku.  I  meni  bi  bilo  nejasno  da  prvi  puta  čujem  takav  govor. Problem je u tome što su predavanja rađena s pretpostavkom da je i prije tog  zaručničkog tečaja postojao jedan dugi, ili više tečajeva s temom duhovnih i životnih  stvarnosti...  –  Promašaj!    Nije  problem  u  samom  tečaju.  Zar  se  može  bolje  u  5  predavanja  i  u  10  školskih  satova  rastumačiti  odgovornost  i  stav  Crkve  o  braku?  Ionako su se ljudi žalili da predugo traje ta formalnost...  Najveća greška jest ta što ti mladi kršćani koji su došli imaju svoj život i vjerski  život. Oni razlikuju ova dva načina, oni žive paralelno ova dva života (jedan više, a  drugi po potrebi). Jedino što im nije sjelo jest to što Krist traži čitava čovjeka! „Narod me ovaj usnama časti, 32  Usp.  Mt  19,11;  govori  se  o  tome  kako  ne  razumiju  svi  sakramentalnost,  tj.  svetost  ženidbe.  Ženidba, dakle, nije samo ugovor već je dar Bogom dan.  33 Usp. DRŽAVNI ZAVOD ZA STATISTIKU REPUBLIKE HRVATSKE, Prirodno kretanje stanovništva  Republike Hrvatske u 2009., Zagreb, 2010. – Govori o 22% rastava, tj. od 22.382 sklopljena braka bilo  je 5.076 rastava. 34 Usp. Mt 19,9
  • 33. 33 a srce mu je daleko od mene. Uzalud me štuju naučavajući nauke – uredbe ljudske.„ (Mt 15,7) I  tu  se  vračam  i  ovim  dokazom  zaokružujem  naslovnu  temu  koja  govori  o  modernom  moralno­etičkom  pluralizmu  u  kojem  se  našla  putujuća  Crkva.  Očit  je  konflikt u osobnosti, te disharmonija Crkvene prakse, rituala i praktičnog življenja.  No  za  teologiju  je  važno  precizirati  unutarnji  i  dublji  nesklad,  jednu  drugu  dimenziju koja govori o očitom sukobu Crkvene prakse i dogmatike, običaja i objave!  Objavljeno  je  „koji  je  radi  nas  ljudi  i  radi  našega  spasenja“,  „i  u  jednu  katoličku  i  apostolsku  Crkvu“,  a  dobili  smo  i  nalog  da  priopćimo  radosnu  vijest.  Je  li  sada  problem u tome što se članke vjere uzima neozbiljno i što je uskrsnuće mrtvih kao cilj  postala  bajka,  ili  to  što  ne  naviještamo  na  zoran  način  (imamo  evanđelje,  a  ne  poznajemo metode i način, suvremen govor)? Drugi  negativan  vid  tumačenja  Crkvenog  zakona  o  braku  i  praktičnoga  vjerskoga  govora  dolazi  do  izražaja  npr.  kada  govorimo  o  neraskidivosti  i  trajnosti  braka  u  ovom  raspadljivom,  netrajnom  svijetu,  a  s  druge  strane  kad  gledamo  eshatološki u vječnost i život s one strane, tamo supružnici neće biti zajedno. Ovo ne  samo  da  zbunjuje,  već  dovodi  do  apsurda.  U  nesavršenom  svijetu  imperativ  jest  savršenstvo  koje  se  na  posljetku  raspada  (razdjeljuje)  u  apsolutnom  savršenstvu.  Svakako, ovo se može tumačiti drugačije. Ljubav ne podnosi koristoljublje i ona jest  trajna ukoliko je kategorička u radikalima svoje biti... – Zato imamo opstale i sretne  brakove.  Treći problem fenomenološki uočen jest sve veća brojnost „propalih“ crkveno  sklopljenih brakova. Pitam se katkada, je li Crkvi važnije imati kvantitet ili kvalitet po  tom  pitanju.  Kada  nešto  sveto  banaliziramo,  snaga  tog  svetog  tada  može  postati  kontrasnaga,  tj.  neprijatelj  samog  svetog.  –  Analogno  sakramentu:  ako  ga  banaliziramo (slavimo radi formalnosti, običaja ili društvenog statusa a ne radi same  njegove biti), tada će sakrament postati olako shvaćena stvarnost, nevjerodostojna 
  • 34. 34 samoj  sebi,  na  banaliziranje  i  sramotu  Crkve,  zakona,  vjernika  i  samog  čina  posvećenja. Opet pitam, je li nam kvantitet zaista toliko vrijedan? Četvrti problem se nadovezuje na sva tri prethodna, a pita: „Dvoje se voljelo, a  sada se ne voli! Zakon kaže da su u braku, a to oni već (fenomenološki) godinama  nisu, mrze se; što nam je činiti? Hoćemo li preispitati prije braka motive za ženidbu ili  ćemo i dalje otkriti tajnu života u 5 sati tečaja? Nažalost, problem je toliko složen da  ga nije moguće riješiti tako lako. Za to se zahtjeva mnogo veća teološka rasprava.  „Što nam je činiti?“ – ostaje otvoreno pitanje.  3.3. NEGATIVAN VID : NOVI IZAZOVI DANAŠNJICE 
  • 35. 35 U  prethodnim  podnaslovima  smo  razmatrali  nekonvencionalno  shvaćanje  sakramenta  kao  mogućeg  djelotvornog  znaka  Božje  prisutnosti  u  svakodnevnici.  Nadovezali  smo  se  na  pozitivizaciju  pluralizma  u  svijesti  Crkve.  Crkva  je  Drugim  vatikanskim saborom pokazala otvorenost prema suvremenim promjenama čime je  pokazala osviještenost u svijetu.  Novi  izazovi  današnjice  predstavljaju  suvremene  promjene  u  ponašanju  društva  koje  treba  kritički  detektirati.  One  dobre  treba  prihvatiti,  a  loše  i  izliječiti.  Negativni  izazovi  današnjice  u  glavnom  se  više  temelje  na  materijalističkom  utilitarizmu nego na pluralizmu entiteta i vjeroispovijesti. Čovjek iako poznaje zakon  kao pisani produkt pravednosti i međuljudskih odnosa, zapao je u labirint slova bez  smisla. Pisana pravednost izgubila je moć distribucije pravednosti u onom trenu kad  je izostavila načelo Zapovijedi ljubavi koje nam je dao Isus Krist. Glavni izazov se  svodi  na  to  da  treba  oživotvoriti  tu  zapovijed,  afirmirati  je  u  građansko  društvo  i  svakodnevni  život.  Dakle,  prioritet  se  stavlja  na  djelovanje,  a  zatim  na  riječi.  U  narednim poglavljima ćemo vidjeti koliko određeno i površno shvaćanje riječi može  utjecati  na  stvaranje  krivog  konteksta  i  opredjeljenja  za  ili  protiv  kršćanske  vjeroispovijesti. 3.3.1. Crkva pred suvremenim izazovima utilitarizma
  • 36. 36 Kako  se  ne  bi  stekao  dojam  kako  je  tu  riječ  o  nekom  pasivnom  i  vremenitom  propustu  Crkve,  treba  predočiti  suvremene  izazove  pred  kojima  danas  stoji  pojedinac, vjernik i čitava Crkva. Radi se o konglomeratu različitih kultura, etika, te  onog  što  je  najveća  prijetnja  –  zlu.  Zlo  se  očituje  kroz  ratove,  psihičke  i  socijalne  torture i diskriminacije, i kroz tihe, oku ugodne, taktike kapitalistički interesa. Ponude  na tržištu su stvorile u svijet u kojem vlada kult tijela. Mjerilo više nije ni Bog, a niti  čovjek sa svojim dostojanstvom, već volja za moć, zadovoljavanje potreba, požuda,  tj. utilitarizam, hedonizam i egoizam. Taj drugi život, kojeg bi formalno mogli nazvati,  profani, civilni (građanski) koji ne isključuje Crkvu u potpunosti, no ipak zaokružava  cjelinu osobe i kosi se s vjerom, ima svoje korijenje duboko u ovoj žalosnoj stvarnosti  koja  je  sve  više  pod  utjecajem  navedenih  zala35.  Teško  da  će  se  čovjek  sam,  prezauzet  životnim  problemima  i  ograničenošću  vremenom,  spoznati  ove  zamke  i  krletku kad u njoj živi. Ovdje vidim mjesto i zadaću Crkve, a posebice teologa laika.  Nailazimo  na  još  jednu  dimenziju,  a  to  je  stvarnost  drugih  kultura  i  religija,  te  objektivan  vid  istine  i  svetosti  čovjeka  na  zemlji.  Mnogostruko  poimanje  pojma  «sveto» koji treba prepoznati i prihvatiti u drugim religijama36 u kršćanskoj povijesti  spasenja ima dvojako značenje. Kada bi zaista željeli ostvariti dijalog s ljudima onkraj  kršćanstva trebali bismo osuvremeniti ovaj pojam, nekako ga pojasniti ili predefinirati.  Naime,  ako  gledamo  današnji  princip  vrednovanja  koji  participira  utilitarističkom  sustavu  ponude­potražnje,  tj.  objekt  je  vredniji  što  je  svrhovitiji,  tada  se  pojam  svetosti kršćanstva ne poklapa s poimanjem svetosti u nekršćanina. Njemu jest sveto  ono što mu čini sigurnost i zadovoljstvo, dok je u kršćanstvu sveto ono što participira  životu nasljedovanja Krista (Krist je učitelj i primjer svake svetost, začetnik i dovršioc  svake svetosti). Stari zavjet drugačije poima svetost37 i čak ateistu prihvatljivije. U  Novom zavjetu svetost doživljava pomak spram dobara od Boga. Na vječno dobro u  35 Oholost suvremenog čovječanstva vodi prema zaključku: „Bog je konkurencija mojeg napretka i  slika moje bijede, stoga bježim daleko od njega u svoj mir ma koliko on bio ponižavajući.“ 36 Usp. Nostra aetate, br.2. 37 v. Biblijski leksikon, KS, Zagreb, 1972., str. 306­307. – Pojam svetost u Starom zavjetu obilježava  kao  osobinu  Boga  kojem  je  sve  podređeno,  koji  je  apsolutan,  a  značenje  je  također  povezano  sa  hvaljenjem, slavnjenjem i strahom (Izl 15,11; Otk 4,8). Božja svetost obilježava da se Boga ne može  izjednačiti sa drugim božanstvima i da je ona izvor ljudske svetosti. U Novom zavjetu Isus Krist ovom  pojmu daje ljudsko­ćudoredna obilježja.  Svetost je sišla na Krista kad se rodio: „Anđeo joj odgovori:  "Duh Sveti sići će na te i sila će te Svevišnjega osjeniti. Zato će to čedo i biti sveto, Sin Božji.“ (Lk  1,35). Isus Krist kao izvor i primjer svetosti koja je kruna kreposti traži od čovjeka da se daje besplatno  za drugoga.
  • 37. 37 drugom, vječnom životu (dok Židov ispunja zakon samo zbog zemaljskog dobra)…  Svetost  kršćaninu  bila  bi  suvremenom  čovjeku  nova  etika  života  koju  ako  konvencialno upišemo u zakonski aparat dobivamo u obliku zakona, ustava i raznih  deklaracija slobode...  3.3.2. Svijest Crkve o izazovima Socijalni nauk Crkve upućuje nas i danas na izazove pred kojima stoji kršćanski  svijet. Svijest Crkve o problemima suvremenog društva sigurno jest polazna točka za  raspravu o kristološkim perspektivama u moralno­etičkom pluralizmu, što nas dovodi  do glavne i naslovne teme ovog rada. Ukratko ću proći kroz pregled glavnih enciklika  koje se nadovezuju na našu temu.  Kroz  svoju  nastupnu  encikliku  Redemptor  Hominis,  Ivan  Pavao  II.  nam  posviješćuje još jednom kako je Isus Krist početak i svršetak ljudskog djelovanja, tj.  kristocentričan  i  teocentričan  pogled  kršćanina  na  svijet  je  nužan  za  čovjekovo  otkupljenje38. Što je u ovome novo kada nam to već samo evanđelje govori 2000  godina?  Novost  je  u  tome  što  je  papa  aktualizirao  stare  spoznaje  kako  bi  u  današnjem  čovjeku  probudio  okorjelo  srce  i  savjest  koja  sve  manje  prepoznaje  strukture  grijeha.  Crkva  ide  prema  čovjeku  koji  je  sklon  grijehu  ali  željan  dobra,  nerijetko  birajući  između  više  situacija  čini  ono  što  bi  trebao  propustiti,  a  propušta  ono za čime teži. Tu nastaje jad, tjeskoba. Znakovi vremena (signa temporum) su  ugroženost,  bijeda,  tjeskoba  i  strah.  Upravo  je  strah  jak  simptom  udaljavanja  od  Boga.  Čovjek  je  ugrožen  od  svog  djela  (proizvodnja  oružja,  onečišćenje  prirodnog  okoliša...)  upravo  zato  što  sredstvo  stavlja  prije  osobe.  Subjekt  rada39  postaje  objekt,  a  tehnika  koja  je  bila  prvotni  objekt  sada  diktira  čovječanstvom.  Zato  papa  napominje  princip:  „Važnije  je  'više  biti'  no  'više  imati'!“40.  Materijalizam  u  38  IVAN  PAVAO  II.,  Redemptor  hominis,  KS,  Zagreb,  1996.,    br.14:  „Crkva  ne  može  zanemariti  čovjeka, jer čovjekova »sudbina« ­ .to znači izbor, poziv, rođenje i smrt, spasenje ili propast ­ sva je  tijesno  i  nerazdvojivo  sjedinjena  s  Kristom.  I  to  se  odnosi  upravo  na  svakog  pojedinog  čovjeka  na  ovom planetu, na ovoj zemlji koju je Stvoritelj darovao prvom čovjeku kad je muškarcu i ženi rekao:  »Sebi  je  podložite«.  Riječ  je  o  svakom  čovjeku  u  svoj  neponovljivoj  stvarnosti  njegova  bića  i  djelovanja, razuma i volje, savjesti i srca.“ 39 Usp. Laborem exercens, Enciklika Njegove Svetosti pape Lava XIII. o katoličkom svijetu i stanju  radnika,  Socijalni  dokumenti  Crkve  ­  Sto  godina  katoličkoga  socijalnog  nauka,  KS,  Zagreb  1991.  str.475.
  • 38. 38 negativnom smislu kao pohlepa i volja za moć zatrovali su svijet koji ovim putem ide  ka samouništenju. „Čovjek Zapada“ nije svjestan da bogatstvo koje ima ne postoji  bez siromaštva „čovjeka Istoka“, nije svjestan da su resursi Zemlje ograničeni, nije  svjestan  da  prvenstvo  tehnike  nad  etikom  donosi  ratove,  rasipa  mržnju  među  pojedincima koja se reflektira a sukobe naroda...  Ivan Pavao II. zaista nije pogriješio kada je dostojanstvo čovjeka i etike (principa  „biti“) stavio spram tehnike i kapitala (principa „imati“) jer upravo Krista kao otkupitelja  čovjeka možemo shvatiti aktualno, danas, ako grijeh promatramo pod ovim globalnim  vidom.  Na  nama  je  ostalo  kako  propovijedati  i  djelovati  u  suvremenom  svijetu.  Vjerujem da je ovaj argument dovoljno jak da nas pokrene s točke mirovanja, tj. ako  se  može  aktualizirati  struktura  posljedica  grijeha  u  današnjem  društvu  koja  je  evidentna, zašto ne bismo mogli potražiti govor Božje prisutnosti, koji je, vjerujemo,  evidentan. ­ Nietsze je već izrekao jak prigovor kako bi volio da kršćani koji vjeruju u  spasenje izgledaju barem malo optimističnije, spašeniji. Spomen­čin Krista ne smije  ostati  kao  vrhunac  liturgije,  već  našeg  cjelokupnog  života.  Papa  Ivan  Pavao  II.  je  povjerovao  u  Krista,  nama  ostaje  pitanje:  Kako  probuditi  živog  Krista  u  svakodnevnom životu? Signum tempus koji pozitivno idu u prilog  jesu institucije koje  se zalažu za mir u svijetu poput Organizacije ujedinjenih naroda, no desetak godina  kasnije u Centessimus annus ih isti papa poziva na veće zalaganje jer je ivi dosad  nedostatno... Teško mi je i vjerovati da bi se ijedna civilna organizacija mogla toliko  ostvarivati  u  dobru  da  zaustavi  krize  u  svijetu.  Za  to  treba  ipak  vjera  onih  koji  su  pozvani na svetost jer su upravo „vjera“ i „svetost“ one trajne kategorije čovječanstva  koje  radikalno  stoje  spram  zla  u  svijetu  i  jedine  su  moćnije.  Drugim  riječima,  mir  i  otkupljenje jest i u praksi ipak zadaća Crkve.  Jedan ključ koji nam otkriva socijalni nauk Crkve jest također u poimanju rada.  Rad  ima  prvenstvo  i  oslobađa  jer  je  svojstven  ljudskoj  naravi.  Naime,  biblijski  shvaćen  rad  podsjeća  na  stvaranje  svijeta,  na  progres  svih  vrijednosti  i  samoostvaenje  čovjeka.  Rad  stoji  nasuprot  kapitalu.  Kraljevi  drevnih  naroda  su  se  radeći držali sličnijima bogovima, prirodi... Sociologija će s druge strane reći kako su  40 Usp. IVAN PAVAO II., Redemptor hominis, KS, Zagreb, 1996., br. 16.: „Čovjek se pak ne može  odreći samoga sebe ni položaja koji mu u vidljivom svijetu pripada. Ne smije postati rob stvari, rob  ekonomskih sustava, rob proizvodnje, rob vlastitih proizvoda.“
  • 39. 39 fundamenti rada u ljudskoj lijenosti jer čovjek radom stvara tehniku kako bi kasnije  što manje radio. To je točno ako nam je važnije „imati“ od „biti“. Zdravim razumom,  vidjet ćemo da je u samoj srži te definicije dijalektika što vodi do nonsensa. Raditi i  stvarati  da  se  ne  bi  radilo?  To  razdoblje  čovječanstvo  nije  još  doživjelo,  niti  će  doživjeti! Tehnika i rad nam mogu pokloniti vrijeme za drugu vrstu rada i napretka.  Kad bi svrha svega bilo ispunjenje lijenosti, tada danas ne bi imali (unatoč svoj silnoj  tehnici)  siromašne  i  gladne  radnike  što  umiru  od  iznemoglosti,  u  zemljama  trećeg  svijeta. Samo oni koji su povjerovali u „sva kraljevstva svijeta i slavu njihovu“ (Mt 4,8)  mogu vjerovati da im je bogatstvo pravedno.  Ivan  Pavao  II.  priznaje  da  Crkva  nema  nekih  tehničkih  rješenja  za  suvremenu  problematiku društva: ­ povećanje jaza između takozvanog razvijenog Sjevera i nedovoljno razvijenog  Juga; ­ razlike  u  kulturi  i  vrijednosnim  sustavima  među  različitim  skupinama  stanovništva, što se uvijek ne podudara sa stupnjem ekonomskog razvoja; ­ razjedinjenost    svjetova  unutar  jednog  te  istoga  našega  svijeta:  Prvi  svijet,  Drugi svijet, Treći svijet, a katkada i Četvrti svijet; ­ Negativni čimbenici s područja kulture:  „nepismenost, teškoća ili nemogućnost pristupa višim stupnjevima naobrazbe,  nemogućnost  sudjelovanja  u  izgradnji  vlastitog  naroda,  raznovrsni  oblici  ekonomskog,  socijalnog,  političkog,  pa  i  religioznog  iskorištavanja  i  tlačenja  ljudske  osobe  i  njezinih  prava,  diskriminacija  svake  vrste,  posebno  ona  osobito odvratna koja se temelji na razlikama rasa“41. Pokrenut  ćemo  se  prema  rješenju  tek  onda  kada  se  vratimo  na  kršćanske  početke, tj. kad ozbiljno shvatimo Pavlov princip „Jer kad sam slab, onda sam jak“ (2  Kor 12,10). 41 IVAN PAVAO II., Solicitudo Rei Sociales, KS, Zagreb, 1988., br. 15.
  • 40. 40 Navedeno vodi do nove rasprave: 1. Kako  danas  tumačiti  Isusa  Krista  (učitelj,  stvaran  čovjek  koji  razumije  današnje  probleme,  a  nije  neki  pustinjak  koji  samo  priča  o  snovima  i  nedostižnim idealima koji su danas neostvarivi)? 2. Koji su modeli kristologije izašli već tome u susret (prednosti i nedostaci) 3. Dogma – terminološki42 ili fundamentalni problem kršćanina? (oboje jer ljudi u  jednom  etimološkom  vidu  shvaćaju  dogmu  kao  nešto  što  ograničava43  i  zarobljuje­  ne shvaćajući da ona zapravo oslobađa grijeha i približava čovjeka  njemu  samom,  njegovom  iskonu­Bogu).  Dogma  je  u  ovom  smislu  odgovor  Boga na čovjekov pad. Suština pada je u tome što je čovjek odlučio više ljubiti  stvorenje  nego  stvoritelja.  Grijehom  je  prvi  čovjek  pogođen  kao  Božja  što  znači da Bog tim činom više nije prisno prisutan u čovjeku. Možemo reći da je  čovjek  prvim  grijehom  doživio  Duhovnu  smrt.  Čovjeku  je  narav  postala  nesavršena,  zbunjena  u  izboru  istine.  Isus  kao  novi  Adam  otkupljuje  čovječanstvo  od  tog  grijeha  koji  je  nakon  „pada“  ucijepljen  u  narav  svakog  čovjeka. Isus, iako je jedna osoba, hipostatskim sjedinjenjem sjedinjuje dvije  naravi,  božansku  i  ljudsku.  Nepomiješane  naravi,  božanska  savršena  u  božanstvu,  a  ljudska  u  ljudstvu,  ključne  su  za  soteriologiju.  Isus  ljudskom  naravi  odaje  poslušnost  Bogu  Ocu  do  svoje  smrti  i  time  očituje  savršen  čin  vjere. Isus otkupljuje ljudski rod od pada koji je prouzrokovao istočni grijeh.  4. KRIST JUČER – DANAS – SUTRA (moralni učitelj) 42 Ne pokušavati sagraditi u radu neki novi dogmatski rječnik! To nije cilj! Cilj je prikazati metode koje  bi koncilski rječnik osuvremenile, a model može biti samo jasno i teološkom znanošću, približen lik  Isusa Krista. 43 Problem je sljedeći: dogme se ne razumijevaju kao znanstvene postavke (jer to i nisu) zato se već  u  korijenu  odbacuju…  Pokušati  pronaći  sličnosti  pluralističkog  poimanja  naravi  čovjeka  danas  (npr.  kroz  psihoanalizu)  i  crkvenog  nauka  te  sintetizirati  univerzalni  govor  (ovo  nije  put  sekulariziranja  Crkve, već prihvaćanja prihvatljivog).
  • 41. 41 Tko je osoba Isusa Krista? Za Apostole, Isus je bio realna i opipom spoznajna  osoba i prijatelj, životni učitelj, a onda i Bog: „Tko vidi mene, vidi Oca“ (Iv 14,7­14).  Nakon  Isusovih  živućih  svjedoka,  Crkva  od  tada  i  danas  naviješta  Evanđelje  i  susreće  Isusa  u  Euharistiji.  Slavlje  živog  Isusa  moguće  je  jedino  u  vjeri  koja  jučer  pretvara  u  danas,  a  danas  daje  nadu  za  sutra.  Kako  bi  to  bilo  moguće  shvatiti  potrebno je spoznati Isusa Krista kao osobu. Božje lice Joseph  Ratzinger  nam  u  svojoj  knjizi  Na  putu  k  Isusu  Kristu  predstavlja  trojedinog  Boga  u  svojoj  osobnosti.  Kroz  starozavijetnu  sliku  pojma  treženja  lica  Božjeg  pokazuje  nam  kako  čovjek  upoznaje  Boga44.  Hebrejska  riječ  pānîm  znači  Božje lice, prevedena na grčki prosopon i s grčkog na latinski persona otkriva nam  novo značenje. Persona znači osoba. Ukratko, Boga spoznajemo kroz  osobu Isusa  Krista. U današnje je dane vrlo važno za kršćane da znadu kako im je Bog osoba, a  ne  neki  logički  princip  ograničen  na  fiziku,  etiku,  prirodne  zakone  ili  pak  duhovni  svijet. Kršćanski Bog je apsolutan i sve u svemu. On je Crkvi put, istina i život: "Ja sam Put i Istina i Život: nitko ne dolazi Ocu osim po meni.  Da ste upoznali mene, i Oca biste moga upoznali. Od sada ga i poznajete i vidjeli ste ga." (Iv 14,16) Logos, Krist tako predstavlja rez45 od trulog, izopačenog i put po pravdi i vjeri  u Boga istine i ljubavi.  Slika Božjeg lica koje nam otkriva osobu Krista vrlo je važno  imati na umu u narednim poglavljima. 4.1. Kristologija do 21. stoljeća (kristološki modeli) 44 Usp. JOSEPH RATZINGER, Na putu k Isusu Kristu, Split, 2005., str. 18. 45 Usp. JOSEPH RATZINGER, isto,  str.56.
  • 42. 42 Budući  da  govorimo  o  perspektivama  kristološkog  izražaja  u  suvremenom  svijetu,  potrebno  bi  bilo  predznanje  o  Kristologiji.  Etimološki,  Krist  grč.  Χριστος  =  pomazanik, onaj koji je primio pomazanje u subjekt je naslovne znanstvene discipline  koja  naučava  o  božanskoj  i  ljudskoj  naravi  Isusa  Krista.  Vidimo  da  se  radi  o  dvije  stvarnosti: božanska stvarnost i povijesno (ljudsko)  djelovanje Isusove osobe. Ovdje  govorimo o znanstvenim izvorima iz Svetog pisma koje su pisali evanđelisti i Apostoli  o Isusu... Za određene dijelove novozavjetnog teksta egzegeti drže da su Ipsissima  verba Iesu, tj. da su doslovni citati samog Isusa Krista, a ne prepričavanje pisaca.  Navještaj Isusa Krista u današnjoj Crkvi načelno dijelimo na četiri modela: ­ govor o Isus kako ga predstavlja Katekizam katoličke crkve; ­ pluralizam kristoloških smjerova;  ­ model Slave u pravoslavnoj teologiji; ­ model križa po Lutheru. Određeni autori se pak zalažu za teoriju da Isus nije želio niti Crkvu, a ni  dogmatsko učenje46. 4.1.1. Kristološke perspektive novog svijeta 46 Usp. ROBERT WILLIAM FUNK, The Five Gospels. The Search for the Authentic Words of Jesus,  New York, 1994.
  • 43. 43 Nakon navedenih izazova Crkve i otužne slike današnjeg svijeta, prikazat ću  modele kršćanskog pristupa svijetu koji stoje spram principa Zapada47.  Kad govorimo o kršćanskom pritupu svijetu, od samog početka pa sve do danas  su se razvijali mnogi modeli pristupa svijetu. Ipak tri su obilježila povijest krščanstva:  Apokaliptički model pristupa svijetu (u ranom se kršćanstvu iščekivala skora  paruzija48 i spasenje svijeta)  Mistički model pristupa svijetu (pod utjecajem manihejstva dolazi do bijega od  svijeta,  dualizma  koji  promatra  svijet  kao  nešto  zlo.  Ipak  samostani  se  vremenom otvaraju svijetu na socijalnom i duhovnom planu.)  Model kompromisa (počevši od Drugoga vatikanskog koncila, Crkva se otvara  nekršćanskom  svijetu  dijalogom,  govori  o  spasenju  drugim  putevima  i  sl.  Pozitivno je to što je evangelizacija dobila uzgon, no s druge strane se javlja  problem  kompromisne  politike.  Koliko  god  da  se  crkva  trudi  da  sa  svojim  delegacijama  u  političkom  svijetu  zastupa  vjeru,  ona  fenomenološki  predstavlja  politički  močnu  instituciju  i  time  banalizira  značajan  dio  svojeg  identiteta  koji  govori  o  ostvarenju  božanskih  vrijednosti  u  svijetu,  a  ne  materijalnih težnji.) S  druge  strane  predstavljam  tri  zapadna  principa  pristupa  suvremenom  svijetu:  Znanstvena racionalnost (koja isključuje posve duhovonost)  Tehnička učinkovitost (koja je stavila tehniku prije čovjeka, a duh radnika49 u  sjenu masovne proizvodnje i pozadinu kapitalističkih interesa (npr.tejlorovske  tvornice niskog povjerenja).  Ekonomska  koristoljubivost  (koja  za  sobom  povlači  loše  strane  prethodne  točke, a onda ih gradira po cijenu života i svakog dostojanstva čovjeka) Sve ovo dovodi do tri velika problema današnjice:  47 Zapad se ovdje misli pod velesile gospodarskoga i vojnog svijeta. 48 Usp. 1 Kor 15,24 49 Usp. FRANCIS FUKUYAMA, Povjerenje – društvene vrline i stvaranje blagostanja, Zagreb, 2000.  str. 295. 
  • 44. 44 1. individualizam  2. relativizam 3. beznađe Nažalost  se  čitava  deklaracija  Europske  unije  može  obajsniti  interesima,  tj.  principima  utilitarizma.  Tragedija  je  što  se  utopijski  drži  kako  se  kontrola  nad  nuklearnim oružjem održavati, a dan danas čitamo u novinama kako se SAD i bivša  iranska saveznica Rusija sada zajedno udružuju protiv Irana prijeteći im nuklearnim  napadom zbog toga što je Iran počeo bogatiti uranij... Evidentno je da današnja nova etika na globalnom planu slijedi utilitarističke  principe50,  no  meni  je  važno  iz  njih  izlučiti,  ili  u  njima  pronaći  raspršene  ostatke  velikog kršćanskog duha kao stare etike.  4.1.2. Stara i nova etika 50 Usp. FRANCIS FUKUYAMA,  Kraj čovjeka – naša poslijeljudska budućnost, Zagreb, 2003., str.  119.­121.