Http srpskipisci ch

562 views

Published on

Published in: Education
0 Comments
0 Likes
Statistics
Notes
  • Be the first to comment

  • Be the first to like this

No Downloads
Views
Total views
562
On SlideShare
0
From Embeds
0
Number of Embeds
1
Actions
Shares
0
Downloads
2
Comments
0
Likes
0
Embeds 0
No embeds

No notes for slide

Http srpskipisci ch

  1. 1. ПРОМОЦИЈЕ – ЗАВЕШТАЊА 2008 « УДРУЖЕЊЕ СРПСКИХ ПИСАЦА ШВАЈЦ... Page 1 of 19 « ДА БУДЕМ ВЕЧАН – Милован Веселиновић ZA MIRIS BOŽURA – Cirih 2008 » ПРОМОЦИЈЕ – ЗАВЕШТАЊА 2008 CIRIH – PROMOCIJA KNJIGE *ZAVEŠTANJA 2008* 29.11.2008. godine u sali SKD je održana promocija zbornika „Zaveštanje 2008″ u izdanju UDRUŽENJA SRPSKIH PISACA ŠVAJCARSKE. Pred prepunom salom, koju je publika ispunila do poslednjeg mesta, održan je i mali koncert dece iz čuvene skole „Muzička škola Lazić“. Svi su bili oduševljeni učestvovanjem ove divne dece. Promociju su uveličali predstavnici *Muzičke škole Lazić* Celovečernji program je vodio član upravnog odbora Svetozar Marković, koji je pozdravio goste i najavio presednika udruženja koji je potom prodiskutovao o našem zborniku. Ujedno je pročitao sve pohvale koje su pristigle sa svih strana i iz različitih država. U našem zborniku nisu bili samo učesnici iz Švajcarske. Zato su pohvale stizale sa različitih strana. Gotovo svi učesnici u ovoj knjizi bili su prisutni i svojim su se čitanjem po jedne pesme predstavili dragoj publici. Kao znak zahvalnosti na promovisanju naših pesama i divne saradnje matice i nas van nje, ove večeri posebnu zahvalnost ukazali smo i tvorcu sajta www.poezijascg.com Ljubodragu Obradoviću. Pročitana je njegova biografija i pesma „Bledo lice“. Bilo je puno značajnih gostiju, kao što su gosti iz našeg Konzulata, Otac Miroslav Simjonović, i mnogi drugi koji su svojim prisustvom ulepšali ovo vece. Svi članovi upravnog odbora bili su na svom nivou i svojim radom i trudom učinili sve da ovo veče protekne u najboljem redu. Na zadovoljstvo svih nas i gostiju, koji su se posle glavnog dela ugostili raznim zakuskama priredjenim u njihovu čast. Ostalo se do kasno i bilo je nezaborano! Pozdravljamo i sve druge nase kolege po peru koji nisu bili u mogućnosti da budu fizički prisutni sa nama i podele ovu našu radost. Mi smo bili sa njima u srcu i duši!http://srpskipisci-ch.com/?p=35 1/25/2011
  2. 2. ПРОМОЦИЈЕ – ЗАВЕШТАЊА 2008 « УДРУЖЕЊЕ СРПСКИХ ПИСАЦА ШВАЈЦ... Page 2 of 19 Srdačan pozdrav svima, Latinka Djordjević Svetozar Marković (prvi sleva), voditelj promocije sa članovima udruženja Latinka Djordjević govori na promocijihttp://srpskipisci-ch.com/?p=35 1/25/2011
  3. 3. ПРОМОЦИЈЕ – ЗАВЕШТАЊА 2008 « УДРУЖЕЊЕ СРПСКИХ ПИСАЦА ШВАЈЦ... Page 3 of 19 Okrugli sto – Promocija knjige *ZAVEŠTANJA 2008* Sa promocije knjige *ZAVEŠTANJA 2008*http://srpskipisci-ch.com/?p=35 1/25/2011
  4. 4. ПРОМОЦИЈЕ – ЗАВЕШТАЊА 2008 « УДРУЖЕЊЕ СРПСКИХ ПИСАЦА ШВАЈЦ... Page 4 of 19 Sala je bila prepuna a trpeza bogata Pesnici i publikahttp://srpskipisci-ch.com/?p=35 1/25/2011
  5. 5. ПРОМОЦИЈЕ – ЗАВЕШТАЊА 2008 « УДРУЖЕЊЕ СРПСКИХ ПИСАЦА ШВАЈЦ... Page 5 of 19 Slika za uspomenu Latinka Djordjević i Zorica Nikolić iz konzulata Srbijehttp://srpskipisci-ch.com/?p=35 1/25/2011
  6. 6. ПРОМОЦИЈЕ – ЗАВЕШТАЊА 2008 « УДРУЖЕЊЕ СРПСКИХ ПИСАЦА ШВАЈЦ... Page 6 of 19 Publika uživa Izašla je iz štampe knjiga *ZAVEŠTANJA 2008* u izdanju Udruženja srpskih pisaca Švajcarske. Pogledajte kako izgledaju korice knjige, slike autora čiji su radovi u knjizi objavljenji i detalje o UDRUŽENJU SRPSKIH PISACA ŠVAJCARSKE, kao i imena autora čiji su radovi u knjizi objavljeni!http://srpskipisci-ch.com/?p=35 1/25/2011
  7. 7. ПРОМОЦИЈЕ – ЗАВЕШТАЊА 2008 « УДРУЖЕЊЕ СРПСКИХ ПИСАЦА ШВАЈЦ... Page 7 of 19 О УДРУЖЕЊУ СРПСКИХ ПИСАЦА ШВАЈЦАРСКЕ Удружење Српских писаца Швајцарске основано је у децембру 2003. године. Удружење је регистровано као аполитична организациј а из области културе и сарађује са сличним институцијама и људима добре воље; има свој статут и печат, као и конто у банци. У дружење одржава редовне годишње скупштине, а по потреби и ванредне. Има свој Управни одбор од осам чланова, и председника који се бира међу њима. Први председник био је Јовица Михајловић, други Марко Љ. Ружичић. Данашњи председник Удружења Живко В. Марковић, трећи по реду, изабран је на ту дужност 2007. године. Секретар удружења је Латинка Ђорђевић. У дружење броји преко 40 чланова, а њих осам су чланови Удружења књижевника Србије. Многи чланови Удружења такође су и чланови других уметничких асоцијација у Швајцарској, Србији или другим земљама. Представљање нових књига својих чланова Удружење обавља у Српском културном друштву у Дибендорфу (Цирих). Сва издања чланова У дружења налазе се у Националној библиотеци Швајцарске у Берну. Удружење издаје од 2005. године, годишњак књижевних радова СВОЈИХ чланова и њихових ГОСТИЈУ под називом Завештања. Ова књига редовно се представља на Сајму књига у Београду који се одржава последње недеље октобра сваке године. У свом дугорочном програму Удружење је поставило себи циљ да уради лексикон писаца Дијаспоре.http://srpskipisci-ch.com/?p=35 1/25/2011
  8. 8. ПРОМОЦИЈЕ – ЗАВЕШТАЊА 2008 « УДРУЖЕЊЕ СРПСКИХ ПИСАЦА ШВАЈЦ... Page 8 of 19 Zadnja strana – pisci У КЊИЗИ *ЗАВЕШТАЊА 2008* СВОЈЕ РАДОВЕ ОБЈАВИЛИ СУ: 1. БАЈИЋ СРЂАН 2. БАЏОВИЋ МИОДРАГ 3. БЕЛОШ СЛАВИЦА 4. БУРОВИЋ КАПЛАНhttp://srpskipisci-ch.com/?p=35 1/25/2011
  9. 9. ПРОМОЦИЈЕ – ЗАВЕШТАЊА 2008 « УДРУЖЕЊЕ СРПСКИХ ПИСАЦА ШВАЈЦ... Page 9 of 19 5. ВЕЛКЕР- ПАНТИЋ МИЛКА 6. ВЕЉОВИЋ-БРАУНШТАЈН ДРАГИЦА 7. ВЕСЕЛИНОВИЋ МИЛОВАН 8. ДЕБЕЉАЧКИ ТАЊА 9. ЂОРЂЕВИЋ ЛАТИНКА 10.ЂУРИЋ МИЛИСАВ 11.ИВКОВИЋ СНЕЖАНА 12.ИЛИЋ ВЕРА 13.ИВАНОВИЋ ГОРАН 14.ЈЕВТИЋ БОГИЦА 15.ЈОНАШКОВИЋ ДРАГОЉУБ 16.КОСТИЋ КАТАРИНА 17.ЛУКИЋ МИОДРАГ 18.МАРИНКОВИЋ ДР МИОМИР 19.МАРКОВИЋ СВЕТОЗАР 20.МИЛАНОВИЋ СНЕЖАНА 21.МИЛИЧИЋ МИЛОШ 22.МИХАЈЛОВИЋ БИЉАНА 23.МИЛОРАДОВИЋ ВАРАДИНКА – ВАЊА 24.НЕДОВИЋ РАДОВАН 25.НИКОЛИЋ ЖАРКО 26.ОБРАДОВИЋ ЉУБОДРАГ 27.ПАВЛОВИЋ МИРЈАНА 28.РАДЕНОВИЋ – ПЕТКОВИЋ СТОЈАНКА 29.РЕГОЈЕВИЋ РАДОЈЕ 30 РУЖИЧИЋ МАРКО 31.САВАНОВИЋ МИЋО 32.САВИЋ – ТУНА МИЛКА 33.СЕНТИЋ ЗОРИЦА 34.СИМИЈОНОВИЋ МИРОСЛАВ 35.СИМИЋ ЛЕПАhttp://srpskipisci-ch.com/?p=35 1/25/2011
  10. 10. ПРОМОЦИЈЕ – ЗАВЕШТАЊА 2008 « УДРУЖЕЊЕ СРПСКИХ ПИСАЦА ШВАЈ... Page 10 of 19 36.СИМИЋ МИЛЕТА 37.СТАРЧЕВИЋ МИЛАН 38.ТРБОЈЕВИЋ – ЂУКИЋ ДУШИЦА ЗАВЕШТАЊА 2008 – ЈОШ ПО КОЈА О АУТОРИМА Овогодишњи зборник поезије и прозе Удружења српских писаца Швајцарске Завештања 2008 садржи текстове четрдесеторице аутора и досад је по броју прилога и најобимнији. За све оне који ће пожелети ову књигу да имају у својим рукама рећи ћемо да се у њој не појављују аутори који се, условно речено, професионално баве књижевним радом, у смислу да им је то основни извор материјалних средстава за егзистенцију, већ заљубљеници у писану реч који писање схватају као свој хоби и добру прилику за заједничко дружење. То је била и једна од побуда да се ова књига појави на светлост дана, уз све друге ниже наведене разлоге. Ако међу овогодишњим ауторима има и оних који се у дужем периоду баве писањем и који су објавили на десетине књига, а има их, онда је то опет реч о оним писцима који од тог свог рада нису имали неку знатнију финансијску корист да би могли од ње да живе, или су њихове животне околности учиниле да крајњи исход буде исти. У књиготвораштву на српском језику данас влада велика хиперпродукција, уз мноштво скрибоманије која је производ демократског друштва. Данас може свако да изда књигу ако има новац. Мноштво писаног материјала чији га аутори сматрају да је то стваралаштво није ни на нивоу осредњости, и не би могло добити прелазну оцену мерено критичким књижевним параметром, па ипак – штампа се. Можда много књига не би требало у јавности ни да се појављује, све су чешће констатације и захтеви оних који за себе држе да припадају елити српске критичке мисли, али – упркос тешкој кушњи – оне се не могу мимоићи у стварности, јер су део самог живота. И што је најважније – многе од њих имају своје читаоце. Своје верне читаоце који с нестрпљењем очекују свако издање има и годишњак Завештања. И ова књига није свакодневна по времену излажења, већ свакогодишња. Без обзира на различита, често супротна, мишљења о повећаном броју библиографских јединица у нашем издаваштву, односно – појави бројних публикација без критичке оцене, књиге – попут Завештања – на које се скреће пажња у овом кратком осврту треба да се штампају из неколиких, не тако неважних разлога. Прво, на промоцијама споменутих књига понекад је више посетилаца него на представљању неког издања изузетне књижевне вредности и препознатљиве и аутентичне поетике. Друго, књижна продукција у српском народу није ни приближно на завидном нивоу ако је упоређујемо са бројем издатих публикација у западноевропским земљама, па и са многим другим, а о томе колико је појединаца у њему неписмених или полуписмених, то да и не спомињемо. Треће, издања у српској дијаспори су малобројна, па свака нова књига представља прворазредан догађај у средини која ју је изнедрила; затим, та публикација улази у књижни фонд земље домаћина и тако подиже статистички културни код српског народа, што није безначајно ако се имају на уму, за тако нешто, многобројни примери у нашој културној историји, – да само наведемо то да је, на пример, пре 144 године, седмично излазио лист на српском (ћирилицом) и француском језику у Женеви Слобода, кад је у Швајцарској једва било стотињак Срба; данас је лепо погледати у библиографски статистички годишњак из 19. века и видети да смо били први словенски народ, после Руса, који је имао своје новине и то још у периоду кад Србија није била самостална држава. Дакле, сваки допринос на том пољу је крупан, ма о ком се времену ради. Четврто, боље је окупити се око књиге и провести неколико часова у разговору о њеној садржини него седети уз ТВ или у кафани водити јаловеhttp://srpskipisci-ch.com/?p=35 1/25/2011
  11. 11. ПРОМОЦИЈЕ – ЗАВЕШТАЊА 2008 « УДРУЖЕЊЕ СРПСКИХ ПИСАЦА ШВАЈ... Page 11 of 19 политичке дискусије. И најважније, а не и последње, нарочито кад је реч о публикацијама које се издају у дијаспори, а није безначајно ни за оне у матици, свака књига која се штампа на ћирилици двоструко је вредна – као текст ма какав да је и без обзира на његову провинијенцију и као ратник у одбрани српског етничког писма. Кад је реч о садржају овогодишње књиге, у њој има највише песама, монодрама о Милеви Марић, неколико критичких осврта на књиге и догађаје у вези са нашим односима са Енглезима и пргршт афоризама. Прозни и поетски текстови у овој књизи одликују се тиме што њихови аутори у њима теже ка свакидашњици у људском животу, и поезији у свакидашњици – то је поезија реалности, стварности. Али, то не значи да је без вредности и да не може да одушеви. И обичан човек је, као и поет – тврди Милош Црњански – пун неслућених мисли, неслућених осећања, и неслућених, прећутаних доживљаја. Уводној речи припада и по која реч уредника издања о сваком аутору, а не и о сваком њиховом прилогу, из свог угла, угла пажљивог читаоца. Након појаве овог издања, нама је добродошла свака корисна примедба или сугестија која би нам помогла да следећи годишњак буде још бољи. Око сваке књиге треба много труда и љубави, зна то сваки аутор, а око овако обимне публикације још кудикамо више, па и неке ситније правописно-граматичке грешке можда су промакле, без обзира на то што је приређивач неколико пута пражљиво ишчитавао све текстове овога издања. Појављивање текстова у књизи иде по азбучном реду аутора, јер је то најмеродавнији начин да се избегну сви евентуални неспоразуми, којих досад у нашој пракси нисмо имали, али – могућни су с обзиром на различитост карактера сваког појединца. 1. Преовлађујућа тема песничког опуса Срђана Бајића јесте тегобна свакодневница у туђини, бременита тешким радом „од јутра до сутра „. Неће бити мило нашој омладини која се заноси обећаним Западом кад буде прочитала основно правило владања у том „великом свету“: „диг’ се, устај, ради, лези“. Овим стихом песник је готово све рекао. Ни да се нешто дода, нити има шта да се одузме. Једноставно, а кратко: узми, или остави. Да ли ће ико у отаџбини поверовати Срђану кад он исповедно, скрушеним гласом, збори: „Када би сваки дан био као дани пред пут тамо, кући, живот би био лак, осећај један јак, као врело предвечерје, као владар на врхунцу моћи?“ Питам се кад ће параноично лудило за Западом бити замењено страхом од њега? Да ли је то време близу? Срђанов песнички нерв уочљив је и са веће удаљености, а његов таленат који му помаже да се убрзано пење на лествицама које воде у предворје божанског усхићења и радости уметничког стварања стално се оплођује. 2. Миодраг Баџовић је готово пет деценија у туђини, па се то осећа и у његовој родољубивој лирици, која је више тиха него гласна, без запаљивих речи, али снажних емоција и опомињујућих порука: „Где је српска младост? / Где су српски ђаци? / Где је српска радост, / весели прваци?“, које до нас допиру као вапаји за променом стања. На Балкану је стање вековима непромењено, „све у срџби врви, / и прави и криви / мрзе се до крви“, То је она мржња коју брижљиво негују и гаје мајстори апокалипсе – светски мешетари, људи од Бога отпали, у наш завичај вазда банулих, а тешко, или никад ишчезлих, а у последње време чак и невидљивих. Таква сила може се победити, чини се, само уз Божју помоћ, а опет – како ће човек који „себи не верује, / а туђина хвали, /за свога ближњега / понајмање мари“, „није одан Роду / и не воли слогу“ да победи и уз помоћ Силе са Висине ако не поштује и не испуњава основну Божју заповест. Ипак, песник не губи наду да „слобода је услов свима, / без слободе нема даха“, и даје нам своје наравоученије: „И на крају о твојој срећи / права реч је љубав, слога! Буди поштен бићеш већи, реч је света и од Бога!“ Песници су увек били лучоноше слободе, љубави и среће и повестничари људских драма у борби да се то достигне. Један од оних који ће бранити вредности на којима наш свет почива јесте и Миодраг Баџовић. 3. Славица Белош је ново име у Удружењу српских писаца у Швајцарској. До сада је више објављивала на немачком него на српском језику. Њене песме се могу наћи у часописима поезије попут „Jahresbuch für neue Gedicht“ (Frankfurt a/M), Nocturno Gedichte (Weiden), Ausgewählte Wercke“ Ulm, „Anthologie Lirik und Prosa“ (Zürich), „In der Vorstädten“, Dorante Edition (Berlin), и другим. Она захвата теме из наше свакодневнице, па их онда с таквом пажњом и обзирношћу пропушта кроз своју осетљиву поетску лиру као да се ради о светачким моштима. Тако кристално чисте долазе до читалаца као најлепши дар што њена душа Божја може некоме поклонити. Ма колико се опирао, љубитељ истинске поезије не може одолети а да овај божански дар не прихвати и ужива у њему. Њена истанчана поетика неће оставити никога равнодушног, а оне које очара, а њих неће бити мало, постаће њени доживотни “фанови“, јерhttp://srpskipisci-ch.com/?p=35 1/25/2011
  12. 12. ПРОМОЦИЈЕ – ЗАВЕШТАЊА 2008 « УДРУЖЕЊЕ СРПСКИХ ПИСАЦА ШВАЈ... Page 12 of 19 песничке слике које она својим великим талентом ствара, као на пример „у чежњи пуној смјелости“ или „у срцу мокрих улица“ нису, и не могу бити, непримећене, не само од читалаца него и од књижевних критичара. 4. Каплана Буровића мало познајемо, но на основу његових казивања закључујемо да је то човек који изнад свега воли и ужива у писаној речи, писац и поета који је у свом животу написао много књига с различитом тематиком, окушавајући се не само у прози и поезији него и у публицистици и полемичким дискурсима. Нисмо имали могућност да прочитамо његов роман ИЗДАЈА, нити штогод више из његовог великог поетског опуса, изузев поеме БОЈАНА, али не сумњамо у то да је он познат као интелектуалац смеле и слободне мисли. Поему БОЈАНА Буровић је написао у време владавине комунистичких дикататора Тита у Југославији и Енвера Хоџе у Албанији. Приступ у поетику овог песника није лако учинити само на основу једне песме, али је могуће наслутити да је она прожета јаким метафоричним преплетима и посебном социјалном цртом у којој се назире песник који сасвим стоји у једва видљивој светлости огњишта малог света, и свом снагом дува у пламен не би ли некако појачао светлост. Персонификујући реку Бојану, Буровић јаким и јетким речима снажно осуђује ондашње режиме у споменутим државама. Симболика речи Голгота учинила се песнику као најјаче средство којим је могао изразити количину патње једног народа у тоталитарном друштву. Буровић није само као песник певао о патњи и муци, њему су патња и мука били стални пратиоци у животу. Није их тражио, али оне су нашле њега. Како пре пет деценија, тако и данас. Он је губитник који није добио рат, али јесте изгубио најважније битке. На животној стази није имао среће, а стазом живота несрећа му се кретала. На почетку није имао ништа, а данас има све, али је опет мање од оног ништа на почетку. Једна судбина којом се не може подичити, али је не може ни одбацити. У његовом случају, судбина је од човека направила човекову судбину. 5. Члан нашег Удружења од његовог оснивања Милка Welker-Пантић појављује се овога пута са три приче чије фабуле црпи из властитих живих и свежих сећања, али – и из призора свакодневнице, опхрване свакојаким необичностима које она вешто хвата у оштро критичарско перо. Оно што је за читаоце најпримамљивије у њеној прози јесте она омамљујућа упоредност старог са новим и провејавање помало ироничног субјективног закључивања о томе да није против новог, али – ни да се одричемо старог, у животу провереног. Био то ишчезли обичај или одбачена стара ствар, свеједно. Све што је издржало пробу времена, за ауторку је појам нечег трајног и доброг. Параболизам њених прича веже нас и сентиментом који избија из сваке од њих. Колико год нас он враћа у прошлост, толико нас сентименталност њених прича прикива за писца као прозаисту са нервом правог приповедача. Милка има свој печат којим оверава сваки исписани текст. Сваку њену причу могли бисмо идентификовати у мору других текстова. А то је одлика писца са интегритетом. 6. Добру песму може да напише готово сваки песник. Не постоји песник који нема у свом најблиставијем духовном кутку снагу која у једном тренутку не би била у стању да испровоцира његов било какав да је таленат на то да створи добру песму. Али, само прави песник може створити лирику, а песме Драгице Вељовић-Браунштајн су лирика која ће се допасти свима – и онима који воле песму, али и онима који се с њом не друже, али је и не избегавају кад се нађу у њеној близини. Ова песникиња својим читаоцима поклања близину отвореном интимношћу лирског субјекта, а они јој узвраћају тако што њену близину доживљавају као блискост са аутором. Љубав је уздигнута на пиједастал звезда и небеске хармоније, скривена је и њена тајна, сама по себи, тиха је, устрептала и непоновљива. Не знамо да ли је побуда за настанак ових песама аутобиографска, или не, али „случај у љубави“ њеног субјекта може да буде и наш, па отуд у овим поетским умотворинама и искре универзалности у којима светлуцају трагови њиховог аутора. Песникине раширене руке за њу су симбол пријатељства и близине два бића, исто оно што и за Иву Андрића значи наткриљен мост хировите реке који спаја два човека, две обале, два народа, две државе. Сви они могу да стану и у наручје Драгице Вељовић-Браунштајн. 7. Теме за своје песме оштроумно критичарско око Милована Веселиновића најчешће бира у свакодневним појавама које полако улазе у властиту обичајност, а чије се укорењивање песнику никако не свиђа, те својим ироничним моралисањем као да жели да тај незаустављиви процес спречи, или барем да умањи ход његовог разорног деловања. Он чешће шиба и сече него што титра и милује. Не штеди никога. Немилосрдно се обрачунава са манама овдашњим. Вапај је то његове душе за нечим нормалним, провереним понашањима и вредностима, и ништа више. Модни точак, а у овом случају о њему је реч, наметнут од оних који држе штап и шаргарепу неумитно се котрља, добијајући све већи и већи замајац, нарочито у земљама тзв. транзиције. Властити сукоб са гвозденом метлом новог светског поретка, Веселиновић решава кроз наду која га никад не напушта: „Ваши наследници неће смети рећи ко су им били преци, мораће се сакривати да не би одуживали, плаћали остављене дугове ваше, страдале животе неких народа, деца ће ваша дугова да се плаше“. Милован је песник који сваком својом новом песмом усавршава властити поетички израз, приближавајући се, корак по корак, својим узорима у овом занату. 8. Тања Дебељачки се обрадовала што ће се појавити у нашем зборнику Завештања, па нам је послала своје три песме. И на основу само три њене поетске каже може се и на први поглед уочити раскошни песнички таленат који Тања бесштедно раби како би поклоницима свога песништва приуштила несвакидашњу радост откривања лепог у колоплету бираних речи. Пошто је њена прва збирка Кућа од стакла оцењена од књижевне критике као књига која у себи садржи „живу и снажну“ поезију, ту особину имају и ове три песме. Нарочито је опомињујућа поетска цртицаhttp://srpskipisci-ch.com/?p=35 1/25/2011
  13. 13. ПРОМОЦИЈЕ – ЗАВЕШТАЊА 2008 « УДРУЖЕЊЕ СРПСКИХ ПИСАЦА ШВАЈ... Page 13 of 19 Прекасно за југ, која је и слика трагедије једне голубице али и симбол данашње ишчашене стварности, оличене у сталној јурњави. Сви смо ухваћени у замку кретања, динамику покрета, трке за новцем. Ловимо, а уловљени смо, да се послужимо Настасијевићевом максимом. У песми Има ли субјект је себе довео у стање несагориве чежње за драгим бићем. Да би показала колико је чежња велика, самим тим, и трагична, песникиња је пореди са великим пламеном који би био у стању да „небо претвори у пепео“. Искрена самоспознаја себе и емоције које Тања у речи сабија јесу она покретачка снага и подстицајни импулси који издвајају њену живототворну поезију изнад просечне и сврставају је у ред оне која би могла оставити дубљи траг у српском песништву. 9. Сваки сусрет са песмама Латинке Ђорђевић, нама који се с њом дружимо, помало увек представља мало чуђење – откуд овој поетеси толико инвентивности и творачке слободе да тако сигурно влада метафорама као да су јој поређења од искона самог дата. Латинка је песник модерног сензибилитета и широког интересовања за све што се нађе у додиру са њеним слухом, видом, емоцијом, или мишљу. Све може бити предмет њеног поетског исказа: и отаџбина, и атмосфера у кафани, и нечије очи, и усамљеност, и варош, и годишња доба, и драги, и сећање, и много, много тога. Она посеже за мотивом који неки песници можда неће приметити, и онда напише добру песму, јер је прави и одистински песник. Она осећа тему, мотив јој се изненада појављује и држи је све док га не опесми. Њена су чула увек отворена за све богатство света и разноврсност његовог садржаја. Снага њеног поетског дара не дозвољава јој да све уочено уобличи и остави на ступњу чулног опажаја, она све садржаје покушава да уздигне на виши ниво, до интелекта и емоција, у чему углавном и успева. Појаве и предмете из реалног света Латинка претаче у снажна осећања у одежди јаких метафора. Да ли може бити снажније метафоре о љубави од ове: „Две сјајне жишке млечну светлост лију“, или да ли има сликовитијег описа усамљености: „Дугачки паук преде замку изнад моје постеље“. Субјект Латинкине поезије није препуштен само својим чулима. Она их својим језиком богати али и са представама које ствара уз његову, субјектову, помоћ настоји да чулна искуства не само сликовито изрази него и да их прошири. Узмимо само почетне стихове из песме Моја земља, где једна слика, захваљујући песниковом живописном опису – бива проширена у свести читаоца до неслућене даљине: „Туча звона по оџацима, у праскозорје песма петлова, кућни праг, деда и дубока шубара“. О овој колоритној представи можемо заподенути разговор „до сутра“, толико је обиље „материјала“. Обичног, из српског дворишта узетог. Не зна се да ли је песма у дослуху са Латинком, или је она слухом ухватила песму, у сваком случају – имамо и даровиту песникињу и дивне стихове. 10. Милисав Ђурић је зрео песник. Своју трећу књигу песама недавно је објавио, која је, као и претходне две, наишла на леп пријем код љубитеља лепе речи. Његове песме одишу искреношћу у којој се испољавају жал за неузвраћеном љубављу и носталгично разположење у опису завичаја и својих најближих. Аутор нам истину о завичају завија у беспомоћну песничку снужденост, у којој препознајемо немирење са стварношћу, с једне, и неуверљиво спокојство – с друге стране. То се најбоље осети у песми „Гаси се село“. Исто тако, песникове оде завичају не могу да прођу без спомена на мајку и оца, који се опевају као људи остарела и наборана лица. Као песник снажних и уверљивих осећања, Ђурић успева да постигне присан однос са својим читаоцима, што је не мали квалитет његове свеукупне личности. 11. Пошто су песме Снежане Ивковић међу првима стигле за наш зборник, прве сам их и прочитао и због песме Где уденути тугу остао затечен количином информација коју нуди тај поетски текст. Сви романи, приповетке, песме, новински извештаји и други текстови о тузи коју осећамо као људи изглобљени из матице у туђој земљи нису ми пружили толико обавештења о томе шта је туга колико споменута песма. Стање зачуђености о томе да се може тако много рећи о некој појави у једној невеликој песми држало ме је до последњег момента, кад је рок за предају рукописа био такорећи јуче, а не сутра, па сам и ове неколике реченице писао док сам убрзано корачао ка штампарији. Другим песмама ове песникиње нисам стигао да се дивим, просто речено, јер сам све дивљене потрошио на споменуту песму, па то остављам за неку другу прилику. 12. Нећу погрешити ако кажем да је Вера Илић зрео песник и да ми је жао што нам се раније није придружила Удружењу. Били бисмо и реније богатији за њену отворену душу и разбокорене стихове које нам у овој књизи приноси на дар. Она пева о најважнијим људским темама: љубави, отаџбини и Богу. Своја осећања исказује најскупљим речима: вером, стрпљењем, праштањем и надом. За све појаве и односе међу људима Вера Илић има речи које верно одсликавају оно што осећа а не жели да скрива у себи. То што она има у себи – лепо је, духом орошено, заслађено човечношћу Светопавловске љубави, и складно увијено у млечнобеле нежне метафоре које дочекујемо широко отворених душа и упијамо као еликсир на тегобном путу ка вечности. Ја не знам да ли се „љубав“ могла више накитити него што ју је Вера накитила: љубав је за њу „предивних боја спектар“, „чаробни напитак“, „музика што сваком уху прија“, „лепотица златне косе“, „јагње умиљато“, „светлост која се никад не гаси“, „врлина“, „звезда водиља на путу до неба и храна која свакој души треба“. Једна песма посебно плени нашу пажњу – ВЕРА, НАДА И ЉУБАВ, у којој се богостраствено слави десет Божјих заповести и човек као његова икона и морално огледало хришћанске науке. Истичући ову, не занемарујемо ни друге Верине песме које су исте поетске вредности, али са мање богоносне светлости од споменуте. Не можемо веровати у Бога ако не знамо ко је Христос, нити можемо бити хришћани без љубави за човека. Вера Илић је пуна вере за све око себе, а празна за мржњу у себи. 13.http://srpskipisci-ch.com/?p=35 1/25/2011
  14. 14. ПРОМОЦИЈЕ – ЗАВЕШТАЊА 2008 « УДРУЖЕЊЕ СРПСКИХ ПИСАЦА ШВАЈ... Page 14 of 19 Поезија Горана С. Ивановића саздана је од метафорике процеђеног израза и представља неоспорни израз његове воље за сновиђеном стварношћу, оном која би требало да буде боља од постојеће. Ако „нада догорева даром праштања“, онда би требало да смо сви под њеним плаштом. Иако је спасење човеку дато од Бога, оно треба да се заслужи. Многи би се ухватили за сламку спаса, али нема толико сламки. Једну сламку нуди нам и песник који ће да се „моли прецима“ и „за колено прошло и будуће“, како би сачувао свој „род од чудеса“. Запитајмо се гласно колико би нас било спремно да тражи своју сламку, или да се жртвује попут песника? У Горановој поезији понирање у наталожене и често супротстављене токове и слојеве памћења одвија се спонтано, кроз наративну призму песничког субјекта. Песникова пуноћа душе дарује се на отвореном длану читаоцу и подстиче га на властито размишљање. Ивановићеве песме плене својом једноставношћу с једне, и разумљивом вишезначношћу – с друге стране. Прихватајући свет као датост, песникови стихови трагају за различитостима у њему, остајући отворених чула за боје и дела света, али и за призоре у којима се поништавају како обојеност чула, тако и оствареност људских дела. Тек у том спрегу различитости које свету дају богатство и супротности које свету дају динамику Ивановићеви стихови откривају свој прави изазов. Најбоље Горанове песме одају утисак пуноће и промишљене целовитости у изразу. Сигурни смо у то да ће у својој наредној књизи имати више таквих поетских датости. 14. Завичај Богице Јевтић Косово и Метохија је централна тема свих њених досадашњих књига поезије. Најпре, жал због одласка у туђину, а онда и помисао на то да се српском народу отима Косово и Метохија разарају душу ове песникиње до пребола. Вапаји који одзвањају у њеним стиховима су и вапаји охрабрења и наде да се издржи и да ће све да прође и ствари поново дођу на своје место. Веру у спасење српског народа Богица чува кроз препознатљиве молитвене песме обраћањем свецима, а нарочито – Светом Сави, молећи га да „покаже пут у овом тешком времену“. Своје песме толико дубоко доживљава, као готово нико од познатих песника, па ју је тешко видети на бини без суза у очима или са једва суспрезајућим плачним грчом на лицу. 15. Видљив је занос којим је Драгољуб Јонашковић прикупљао грађу за своју студију, а још више његова упорност у трагању за истином. Библија као хиљадугодишњи сажетак многих индивидуално и колективно несвесних представа о свету и свемиру јесте најсигурнији ослонац за ову сложену тему. Филозофију о истини Јонашковић започиње с Платоновим размишљањима, доводећи нас до Лењина и његове филозофије, објашњавајући развој мисли и тумачећи феномен истине на прегледан и прихватљив начин за свакога. Иако Платон није био класични песник него филозоф, близу је истини да је његово дело и песничко остварење јер у себи носи песнички набој и занос. Зар истинитост није најузбудљивија људска особина, поготово ако је дуго потискивана? У њој су често и мит, и снови, и реалност уплетени у тако нераскидиву целину филозофског ткања да оно делује на наше емотивно и рационално, на тоталитет онога што смо данас и онога што смо били пре као људи. Највећу истину коју нам је пренео Платон јесу чињенице о Сократу и савременицима. Немерљива је та истина његова за потоње генерације, све до данас. И Упанишаде или тибетанска Књига мртвих, па Еп о Гиламешу или Махабхарата, па Фауст Гетеов или Дантеова Божанствена комедија, све је то филозофија о људском понашању, и шире – о истини. Да ли би свет, наша структура света уопште била могућа без ових стубова носача. Да ли је човечанство без поезије могуће? Није, као ни без филозофије. Драгољуб није филозоф, али се филозофијом бави; није ни песник – али филозофија му је песничка; он је заљубљеник у истину, али – истина је неухватљива и поштеном човеку далека. 16. Оно што је Зоран Гавриловић рекао за Стевана Раичковића, давне 1963, а рекао је да је „Раичковић већ поодавно формирана песничка појава“, може се слободно рећи и за Катарину Костић, које је то била и пре пола века. Управо због песме „Тишина је само побуна“, коју је она поклонила барду српске поезије Стевану Раичковићу, заслужује да се с највишом оценом вреднује њено песништво. Као да су речи ове песме исписиване на палимпсесту Раичковићевог изгубљеног нотеса. Готово нечујно бивамо увучени у Камену успаванку, неми стојимо пред небеским праведником, који се „из смрти пење“ у висину, отварајући нам тишину да у њој „путујемо, а никуда не идемо“, док истовремено постајемо „заробљеници речи које имају тела“. Као да је неумитна коначност земаљског живота Стевана Раичковића стиховима Катарине Костић побеђена, јер је она, ношена имагинативном снагом сопственог дара сабраног у поетици оригиналног отиска, с лакоћом прошла кроз мембрану поетске архитектонике Стевана Раичковића, и тако нас увела у његов омамљујући уметнички свет. Оволика количина раскоши поетског врхунства у обимом релативно малој песми ретко се среће у годишњацима поезије типа Завештања. Овај песнички запис Катарине Костић је антологијски бисер у нашој књизи. 17. Кроки романописца Миодрага Лукића није лако сачинити а да се у понечему у опису његовог стваралаштва не омаши. О његовом делу критичари нису много писали, а било је повода за то. Лукићеви романи, а има их више него прстију једне руке, чине не тако обимом изазован опус, али људској сујети завидан. Он није познат широј читалачкој публици, али ни непознат љубитељима писане речи у српској читалачкој публици. Иако мање познат у ширину, он је препознат на дуге стазе. Није скрибоман, али је човек који не испушта перо из руку. Животи његових јунака су необични у обичности живота наших. Они нису људи којима бисмо се без резерве дивили, али јесу део нас самих. Животи њихови се не разликују од наших, а опет су далеко од нас. Јунаке романа овога писца убија Миодраг, а оставља у животу Лукић. Понекад је и обратно, тако да су обојица, и Лукић и Миодраг, убице својих јунака, али – и спасиоци њихови. Лукић нам не измишља живот у књигама, јер живот узима посматрајући га на нама. Тако је живот у главној улози, а његови јунаци епизодисти. Иако навијамо за његове јунаке, радије не бисмо били у њиховој кожи. Кад су препознати као добри, онда нам се и сами нечујно увуку под кожу. Ако су склони злу, држе нас на дистанци.http://srpskipisci-ch.com/?p=35 1/25/2011
  15. 15. ПРОМОЦИЈЕ – ЗАВЕШТАЊА 2008 « УДРУЖЕЊЕ СРПСКИХ ПИСАЦА ШВАЈ... Page 15 of 19 Трагајући за нечим што често ни сами не знају шта је то, јунаци увиде да они од којих траже то што не знају шта траже, виде да и они то немају, или траже. Чезнући за малим задовољством које се може из читања извући, упадамо у незадовољство, па тако вртећи се у кругу без краја и живећи живот од данас до сутра, стижемо у коначиште без вечности коме се вечно нисмо надали. Трагичност живота личности које дефилују кроз Лукићеве романе није у томе што је њихов живот трагичан, већ што су они трагични животом својим. Писац који не јури славу – једног дана ће га она сама појурити. Ето, то је Миодраг Лукић. 18. Др Миомир Маринковић је човек који је после гимназије у Србији све друге школе завршио у Бечу, а на Западу живи готово пола века. Полиглот и страсни љубитељ историје, са изразитим геостратешким усмерењем, у последње време одао се писању критичких осврта на историјске књиге. Иако астро-физичар и математичар по образовању, ни једног тренутка није без своје омиљене литературе: историјских дела и популарних публицистичких издања. Његово размишљање о историјским темама је у оквиру реалности, па су и његове критичке анализе историјских догађаја врло убедљиво огледало свега тога. Рационалног и радозналог духа, др Маринковић је постао изврстан аналитичар који се у геополитичким водама врло добро сналази захваљујући познавању низа чињеница које се не могу стећи на основу свакодневних вести у медијима, већ су искључиво плод дуготрајног изучавања релевантних података и повезивања чињеница у једну целину. Све оно што је емпиријски доказиво, елементарно и логички прихватљиво јесте домен интересовања доктора Маринковића. Да је имао времена и пре одласка у пензију, господин Маринковић би се бавио критичким анализама, али није, но – свеједно, никад није касно да се постигну резултати у одређеној области ако се поседују чврста воља и предуслови за то. Отац др Маринковића је био борац солунац, и у Швајцарској је завршио два факултета, па се потом вратио у Србију, тако да је и по овој линији наш аутор занимљив за истраживаче српско-швајцарских односа. Радоснали дух га је одвео у критичку анализу у којој се тако добро снашао да је постао радо виђен сарадник у неким штампаним медијима. 19. Песме Светозара Марковића пуне су нежности према драгој, музи свога поетског промишљања. Он јој тепа свакојаким именима не би ли његова љубав допрла до свих кутака љубљене, од Светлане светлости његове, Лепе лепоте, Драгане најдраже, Љубе љубљене до Цврчка који пева најлепшу песму. Љубавна лирика је оквир у којем Светозарева осећања најпотпуније долазе до изражаја. Он је сликар својих осећања, и песник својих слика, у једном – и песник, и сликар. Читајући ове песме, закључили бисмо да се ради о неком нашем младом уметнику, кад оно – реч је о средњовечном човеку неспорне уметничке снаге. Марковић је типични представник оних људи који се никада неће одрећи доживљаја живота и света који му пружа уметност. Он је необичан у нашој обичности, и обичан за наше необичности. Стваралац за душу своју, и уметник душе своје. И у једном и у другом, он је највише душа сама по себи и душа свима нама. 20. Од десет песама Биљане Михајловић, седам имају глаголски облик у наслову, што може значити и посебну карактеристику њене поетске изражајности. Калеидоскоп Биљаниних осећања је вишеструк: од повређености и неслагања са неким појавама у свакодневници до љутње и непристајања на понижење и сужањство, па било то у љубави, или у некој другој области људског битисања. Песникиња једноставно каже „Нисам спремна да будем служавка у твојој кући“. Сасвим обично, и свакодневним речима. Обично нам и ружне ствари које су се давно десиле не изгледају толико страшне у позном добу живота. Да ли је сећање на прохујале дане лепо или тужно, зависи од властитог убеђења појединца, а Биљана има свој одговор: „Све некада је лепше било – када се поједено са прстију лизало искрено смејало радовало… „. Поезија Биљане Михајловић настаје у тренутку кад је подстакне унутрашњи наговештај, нешто као искра која је покрене да реагује на видљиву појаву или ствар. Полазећи од елементарних ствари при евоцирању слика, она међу основним елементима свакодневнице и човековог живота налази занимљив угао за испољавање властитих осећања. Добивши мотив, она своју побуду произишлу из наговештаја каналише у песму, максимално се трудећи да постигне ефекат на уживаоца своје поетике, у чему углавном и успева. 21. Дар Снежане Милановић за лирику је очигледан судећи по овом избору. Због краткоће и сажетости израза лирска песма је наизглед веома једноставна. То је привид који се лепо очитује у овој поезији. Снежанине песме имају чврсту структуру, посебно заокружену тему у малом, језик и ритмичку организацију лирског израза. Споменућемо овде само две песме с темом о боемима. Обе могу бити подлога за музичко извођење, односно – „углазбљење“. Зар ови стихови нису прави скадарлијски, који би тако моћно захучали у Ђуриној кући у Скадарлији: „На почетку једног краја // док се зора с даном спаја, //боем даје све што има, //за последњу чашу вина“. Поезија мора да има нешто од овога времена, али и од оног прохујалог за нама, мора имати нешто непоновљиво, везано не само за ауторова искуства, него и за наша, да ми то поново доживимо као своје, а да га притом не посвојимо. Песме Снежане Милановић то имају, зато се и свиђају људима који са лепом речи почињу сваки дан. Оне су као слатко и вода уз јутарњу кафу. 22. Иако се Милош С. Миличић дефинитивно вратио у Србију, он је увек са нама, и не само преко Завештања, већ и тако што дође до Цириха да подели радост са својим колегама сваке новоизишле своје књиге. Тако је било и овог пута. После одржане промоције своје књиге, послао је за овогодишњи зборник опроштајно писмо главног јунака Мирољуба из новог романа Прогнаник. Милош је испричао потресну причу о прогнанику са много изливеног жуча тако уверљиво да су се у њој нашли сви прогнани Срби у минулим ратовима на тлу бивше Југославије. Важно је у овој његовој потресној причи истаћи то да ће читалац тачно разумети разлику између прогнаника и избеглице,http://srpskipisci-ch.com/?p=35 1/25/2011
  16. 16. ПРОМОЦИЈЕ – ЗАВЕШТАЊА 2008 « УДРУЖЕЊЕ СРПСКИХ ПИСАЦА ШВАЈ... Page 16 of 19 појмова који се још увек бркају и у званичним извештајима српске владе. У овој књизи, као и у свим досадашњим Милошевим издањима, провлачи се дубока религиозност главних личности, патриотизам и родољубље и вера у победу доброг над злим. Све те вредности су одлике српског народа који живи са њима од искона, и труди се да тако и у будућности буде. Отуда, у Милошевом перопису прилично апологетских трактата о споменутим вредностима. Досадашњим својим књигама, а има их осам, Милош се позиционирао као један од неколико водећих литерарних пера у западноевропској српској дијаспори. 23. Варадинка-Вања Милорадовић се у овогодишњем избору својих нових песама у највећем броју определила за оне с темом љубав. Њена осећања су заробљена у сећању на вољеног, у чежњи ишчекивања његовог повратка и у нади о поновном сусрету с њим. Незаборав и непребол неузвраћене љубави су окосница јецаја Вањиних. Иако она драгог чека „у башти пуној ружа“ или „у воћњаку процветалих шљива“, дакле у амбијенту рајског врта, она се, у једном тренутку, кад види да он не долази, одлучује на то да „старим путем више пролазити неће“, да ће пустити да стаза зарасте „у трње и траву“, и препустити „пустом забораву“. Ова меланхолична поезија, више слободног, него везаног стиха, одише истинском искреношћу и жељом да буде, као човек, схваћена као рањена душа, кадра да опрашта гдегод осети наговештај за то с друге стране. 24. Поезија Радована Недовића нема изразиту колоритну боју, али има омамљујући штимунг у којем се речи покаткад отму контроли. Оне виоре у мислима као неукротиви орлови под небом и својим крилима маме знатижељног читаоца, нудећи му пивску хладовину. Чини нам се као да су „застакљене у рафовима музеја“, а овамо, „ријечи слетјела са гране јаворове“, па све тако круже док се „врате… риме“, а онда ни за аутора неће бити „зиме“. Нека остане тајна о томе „шта је песник хтео да каже“ до оног тренутка кад нам се и сама тајна отвори и покаже пут у Песниково срце заробљено у лепоти поетског стварања. Песме су ове нутрина Ауторова на длану сликана, собом одживљена, у себи дуго скривана, до нас допрла на светлости застакљеној. Недовић се поиграва са речима у њиховом распореду, нудећи нам снагу новог израза на хоризонту очекивања. Од вештине да у властитом таленту пронађе праву поетску жицу, зависи и лепота његовог песништва. Кад је нађе – добија на трону стваралаштва, јер је сваки њен милиметар зрнце светлости и траг о њему. И највећима, то се ретко догађа, а Недовићу у томе желимо срећу најуспешнијих трагача калифорнијског злата. 25. Жељу за писањем коју Жарко Николић, Жаре Легенда, има није само за похвалу него и за поштовање, без обзира на то што је његово стваралаштво неизбрушено и стилски неуједначено. Његов животни пут није био лак, али је зато Жаре своју животну путању преточио у две књиге које му заслађују свакодневницу, што ће ретко коме од нас поћи за пером. У јесени свога живота човек се враћа у сећању на младост, на безбрижне дане проведене у том добу, па неко то прича својим унуцима држећи их на крилу, а други, попут Жарка Николића, лепо савију табак, узму перо и мастило, и почну писати по белој хартији. Оно што остане, лепо је да се чита, а није лоше ни ако се не прочита, свака књига остаје потомцима као сећање на свога претка. Зато и пишемо књиге – ако их неко чита, постигли смо пола циља, па ако још претекну и остану за потомке, онда је писана реч испунила цео задатак. Поред неколиких песама, Жаре се овога пута одлучио за један солидно написан путопис из којег смо сазнали многе непознате појединости. На пример, то са Дунавом, учили смо да он извире испод Шварцвалда, кад оно – Жаре Легенда вели да то није тачно. Дунав извире у месту Дунаузинген. И он је, како видимо, био изненађен тим сазнањем. Довољна је само једна једина појединост која осветљава пут до знања па да писани текст буде вредан пажње. Жарко Николић је својом причом о путу низ Дунав то и доказао. Његов путопис се слободно може преписати у географску читанку за основне школе. 26. Љубодраг С. Обрадовић је сензибилни песник изразитог субјективног лиризма чија је наративна поезија препуна разбарушене сликовитости. Мотиве за своју лирику Љубодраг узима из непосредног окружења ( А јесен је…; На почетку и на крају), или из интимног искуства (Бледо лице), које потом обликује – сразмерно свом песничком таленту, у везане или слободне стихове са неједнаким бројем слогова, што нимало не умањује музикалност његових песама у целини. Интересантно је овде подвући утицај Јесењинове „Песме о керуши“ на Обрадовића и његову песму „А јесен је…“ који је тематски видно уочљив пошто се у оба поетска текста говори о псећем животу. У Јесењиновој песми куја тражи своју штенад коју је домаћин бацио, а у Обрадовићевој керуша је затворена, а кер слободан и жуди за парењем које не може да оствари. У обе песме крај је трагичан, а поетика њихових последњих строфа готово идентична. Последња строфа Јесењинове песме гласи: „Немо, ко од милости ил’ среће // кад јој баце камичак низ брег, // пале су и њене очи псеће // као златни сјај звезда у снег.“. А Обрадовићеве: „И уморно псето затвори оба ока, // затресе главом и скочи. // Сад река шуми спора и широка // и носи блиставе псеће очи.“ Подстакнут споменутом Обрадовићевом песмом и увиђајући аналогију са Јесењиновом Песмом о керуши, нађе ми се у руци једна збирка великог песника с којом проведох цело поподне. Након тога, поново се вратих Обрадовићевој песми и учини ми се да и није тако велика разлика између њих у љубави према поезији, али је сасвим довољна – да Јесењина учини једним од највећих песника у свету, а другог – данас најпознатијег на глобалној интернет-мрежи српске поезије. Прво признање је готово недостижно, а друго је такво да га само изабрани могу постићи, а заједничка црта им је та што су оба веома ретка. 27. „Од многих светова које човеку није поклонила природа већ их је створио његов властити дух, највећи је светhttp://srpskipisci-ch.com/?p=35 1/25/2011
  17. 17. ПРОМОЦИЈЕ – ЗАВЕШТАЊА 2008 « УДРУЖЕЊЕ СРПСКИХ ПИСАЦА ШВАЈ... Page 17 of 19 књига“. Песме Мирјане Павловић истовремено освајају и тумаче, богатим језиком и слојевитом имагинацијом, интиму субјекта. Поетика Мирјанина је густа као лондонска магла, и тешко је одредити где започиње и где се завршава њена поезија. Можда се у овом случају најбоље показује то да је поезија у неку руку прикривена филозофија. Ако бисмо почели да сечемо слој по слој њене поетике да бисмо докучили битак, упали бисмо у дубину из које би се тешко извукли без Мирјанине руке. „Зелена пустиња“ је „сећање на опиљке жара што плану крошњом старог храста“, које доноси смирење и наду која, удружена са вером, човека спаја са вечношћу, са Богом, који је „далеко од Земље“, „али близу срца“. Сјајна поетска парабола о времену које се не мери земаљским сатом. Као да и за Мирјанино песништво нема земаљске мере? 28. Стојанка Раденовић-Петковић нам је послала три песме из своје најновије књиге Перформанс. Све песме у збирци су, према њеном казивању, импресије о боравку у Србији, Црној Гори и Косову и Метохији. Изоштреним и увек отвореним чулима за промене у свету у којем се креће, Стојанка мирним тоном сведочи о својим утисцима у Земљи-Колевци, не употребљавајући велике речи, али се нама „диже коса на глави“ од те мирноће, јер знамо узрок њених суморних импресија. Било да нам дочарава небо, по коме „јуре облаци гоњени ветром“, или лош дан који је лош зато што „има замрачене прозоре“, она то заиста чини једноставно, обичним речима, без подигнутог тона, али зато сугестивно, оживотворујући своје слике и призоре тако пластично да оне остављају снажан и упечатљив траг у читаоцу. У трећој песми по реду описује се перформанс „Зид“, који је симбол подела, мржње и зла на тлу измешаних раса, култура и религија. Велики мајстори зидају зид, па га после руше, и тако вековима. Мајстори подижу и обарају, али слутимо да то узалуд не раде – знају они да тако обликују велико и неуништиво чудовиште МРЖЊУ, која ће ЗИДАРИМА заувек бити послушна робиња, а завађеним и нејаким народима на Балкану они ће оставити „слободу празнине“, како каже песникиња. Како је многоказујућа ова синтагма „слобода празнине“! У њој су свачетири јахача Апокалипсе, а опет – и нада у спасење, јер – у празном се може градити, у почетку слободно, па како се празнина буде пунила са вредним рукама, тако ће нам се и непријатељи примицати, све ближе и ближе, и хоп – чим све изградимо, ето их да руше, и као звери да грабе свој плен. Кад ће се у српском народу родити мудри градитељ „слободне празнине“, онај који је пуни, али и онај који зна како да је нетакнуту сачува потомцима? 29. Лепо је сазнање о томе да пријем у чланство Удружења српских писаца у Швајцарској представља велику радост и непоновљиво осећање за новопримљеног. То само показује да је Удружење оправдало своје постојање. То се најбоље види по песми Радоја Регојевића „Најмлађи члан“. Посебно треба истаћи да је он једини написао дивну песму о КЊИЗИ, запитавши се на њеном крају зашто се она слабо чита, „иако је у одајама културне баштине потхрањена“. Аутор ће, ако ни по којој другој, остати у Завештању 2008 упамћен по овој песми, јер је запитаност његова на самом крају универзална и опомињућа за све читаоце. Већина његових песама су емоционална реаговања на поједине догађаје који су на њега оставили трајан и незабораван утисак, а у овом избору његове поезије повод настанку неких песама су углавном трагична дешавања. Смрт чланова уже породице или личности познатих по својим људским вредностима у широј јавности, попут драге баке или поштованог председника његове отаџбине, појачавају у њему болно осећање трагичности које он претаче у песму и на тај начин даје одушак својој тузи, али и оставља трајну успомену о себи драгим особама. Његова осећања су искрена а речи биране, стихови најчешће небрушени и местимично рогобатни, што је одлика сваког почетника-ствараоца у чаробном свету поезије. Радоје има песнички занос и потенцијал, па је веровати да ће он своју жељу за писањем, која је из њега спонтано искорачила кроз бујицу овде принетих стихова, умети да подигне на виши ниво уметничког стварања. 30. Песме Марка Љ. Ружичића су стално преиспитивање живота који живимо, оне су доживљај света кроз одсликавање личног, породичног и народног сензибилитета и покушаји успостављања универзалних вредности везаних за нацију и њена искушења у бурним временима. Његова песма нас убеђује у то да је етичност у тешким временима итекако потребна, више него у мирним, да је то највећа врлина, да је патријахално једнако моралном, да је часно и нелажно понашање залог нашег спасења у вртлозима изневерених личних и колективних очекивања и узаврелих страсти. Песников језик је народни, потекао са врела гнионичког родног краја. Ружичић не потеже за великим речима, своја осећања исказује најобичнијим, свакодневним, сваком разумљивим. Из таквих речи пробија се суштинска искреност која се прелива на читаоца као завет песников да се само њоме, искреношћу, досежу врхови људског морала. Марко је у суштини лиричар по рођењу, а дете у одрастању, спреман на сваку игру с речима, у којој чешће побеђује него што губи. Више о његовој поезији има у књизи Завештања 2007. 31. Надахнуће тајанства света подстакло је досад многе уметнике на његово одгонетање, нико од њих појединачно није се довољно приближио решењу, а сви они заједно јесу. Мотив човековог стварања је универзална тема, па је зато изазован и често у фокусу интересовања уметника. Мићо Савановић је употребио повећи вокабулар речи у песми „Рентгентски снимак“ да би нам некако, макар и за делић, дочарао сам чин стваралаштва. Асоцијације које стварају употребљени глаголи су оно што плени и заокупља читаочеву пажњу и поетичку творевину чини отвореном и за неко ново обликовање. Наспрам човековог стваралаштва стоји његово рушилаштво, односно – уништавање. Савановић је то ванредно лепом поетском сликом дочарао у песми „Зелена хаљина борова“, где је већ у наслову побудио нашу знатижељу предивном метафоричном синтагмом, која је покренула наша чула на размишљање о човеку без одговорности, односно – о нама без изграђене свести о очувању природе. Идући за смислом речи, Савановић нам открива колико реч може бити важна смислом својим. У томе лежи снага његове поетичке речи. Савановић кити израз речима, а оне иако су покаткад немоћне значењем својим – у поетичким укрштањима добијају снагу да изнесу мисао на површину читаочевог хоризонта разумевања. Кад читалац ухвати вишеслојну у значењуhttp://srpskipisci-ch.com/?p=35 1/25/2011

×