zoran

2. Frederik Forsajt
KOBRA
Naslov originala
Frederick Forsyth
The Cobra
2010
S engleskog preveo
Vladimir D. Janković

3. Za Džastina i ostale mlade agente, britanske i američke, koji uz veliki rizik, daleko od očiju javnosti,
vode borbu za svet bez droge.

4. Likovi
BERIGAN, Bob – Pomoćnik direktora, DEA
MENHAJER, Tim – Bivši carinik, komandir, MAOC
DEVERO, Pol – Kobra
SILVER, Džonatan – Šef osoblja Bele kuće
DEKSTER, Kalvin – Glavni izvršilac u projektu Kobra
URIBE, Alvaro – Predsednik Kolumbije
KALDERON, Felipe – Šef kolumbijskih policijskih snaga angažovanih u borbi protiv trgovine
narkoticima
DOS SANTOS, pukovnik – Šef obaveštajne službe pri kolumbijskim policijskim snagama
angažovanim u borbi protiv trgovine narkoticima
ESTEBAN, don Dijego – Prvi čovek kokainskog kartela
SANČEZ, Emilio – Šef proizvodnje pri kartelu
PEREZ, Rodrigo – Bivši terorista iz redova FARC-a, član kartela
LUZ, Hulio – Advokat, član upravnog odbora kartela
LARGO, Hoze-Marija – Šef odeljenja za tehnologiju pri kartelu
KARDENAS, Roberto – Član upravnog odbora kartela
SUAREZ, Alfredo – Šef odeljenja za transport pri kartelu
VALDEZ, Pako – Telohranitelj pri kartelu
BIŠOP, Džeremi – Stručnjak za računare
RUIZ, otac Karlos – Jezuitski sveštenik iz Bogote
KEMP, Valter – Kancelarija UN za drogu i kriminal
ORTEGA, Fransisko – Inspektor pri odeljenju madridske policije za suzbijanje narkotika
MAKGREGOR, Dankan – Kontrolor plovidbe
ARENAL, Leticija – Studentkinja s mestom prebivališta u Madridu
PONS, Fransisko – Prevoznik kokaina
ROMERO, Ignasio – Zastupnik kartela u Gvineji Bisau
HOMES, Đalo – Načelnik vojnog generalštaba u Gvineji Bisau
ISIDRO, otac – Sveštenik iz Kartahene
KORTEZ, Huan – Varilac
MENDOZA, Žoao – Major Brazilskog ratnog vazduhoplovstva u penziji
PIKERING, Ben – Major, specijalna služba opremljena čamcima
DIKSON, Kejsi – Komandir mornaričkih foka, II grupa
EUZEBIO, otac – Seoski sveštenik iz Kolumbije
MILH, Eberhart – Carinski inspektor iz Hamburga
CIGLER, Joakim – Carina, Odeljenje za kriminal, Berlin
VAN DER MERV – Carinski inspektor/istraga zločina, Roterdam
ČEDVIK, Bul – Komandir mornaričkih foka, III grupa

5. Akronimi i skraćenice
AFB – Vazduhoplovna baza (SAD)
BAMS – Pomorska služba za nadzor šireg područja
BKA – Nemačka federalna kriminalna policija
CIA – Centralna obaveštajna agencija (SAD)
CRRC – Borbeno jurišno plovilo od gume (SAD)
DEA – Uprava za suzbijanje narkotika
FARC – Kolumbijska revolucionarno-marksistička organizacija
FBI – Federalni istražni biro (SAD)
FLO – Snage reda i zakona
HMRC – Prihodi i carine Njenog kraljevskog veličanstva
ICE – Služba za imigraciju i carine (SAD)
MAOC-N – Pomorski analitičko-operativni centar za narkotike
MI5 – Britanska bezbednosna služba
NSA – Nacionalna bezbednosna agencija SAD
PEO – Predsedničko izvršno naređenje
RATO – Poletanje na raketni pogon
RFA – Kraljevska pomorska avijacija, rezervni sastav
RHIB – Čamac na naduvavanje s tvrdim dnom (SAD)
RIB – Čamac na naduvavanje s tvrdim dnom (Velika Britanija)
SAS – Jedinice specijalne vazduhoplovne službe
SBS – Specijalna pomorska služba opremljena čamcima
SEAL – Mornaričke foke – američke specijalne pomorske snage
SOCA – Agencija za borbu protiv teškog i organizovanog kriminala
UAV – Bespilotna letelica
UDYCO – Odred za suzbijanje narkotika, Madrid
UNODC – Kancelarija Ujedinjenih nacija za drogu i kriminal
ZKA – Nemačka federalna carinska policija

6. Prvi deo
KLUPKO

7. 1.
Tinejdžer je umirao. Sam. Niko za to nije znao, a na svetu je postojala samo jedna osoba kojoj bi
zbog toga bilo teško. Ležao je, kost i koža, posle kratkog života koji su upropastile droge, na
smrdljivoj slamarici u ćošku štrokave sobe u jednom napuštenom gradskom kvartu. Čatrlja se nalazila
u sklopu neuspelog urbanističkog „projekta“ u Anakostiji, delu glavnog grada Vašingtona kojim se
prestonica svakako nije ponosila, i gde turisti nikada nisu zalazili.
Da je taj dečko znao da će s njegovom smrću započeti rat, niti bi mu išta bilo jasno, niti bi mario za
to. Upravo to uzimanje droga i čini mladom umu. Razara ga.
* * *
Večera upriličena tog poznog letnjeg dana u Beloj kući bila je neznatna po standardima predsedničke
gostoljubivosti. Svega dvadesetoro njih, i to deset parova posađenih za trpezu posle koktela u
predsoblju. A od njih ukupno dvadesetoro, osamnaestoro su bili pod izrazito snažnim utiskom.
Među prisutnima su bila i devetorica važnih dobrovoljaca angažovanih u radu Veteranske uprave,
nacionalnog foruma koji brine za dobrobit onih što su nosili uniforme bilo kojeg vida oružanih snaga.
U periodu od devet godina, zaključno sa 2010, ogroman broj ljudi, pa i nešto žena, vratilo se iz
Iraka i Avganistana, što ranjeno što s traumama. U svojstvu vrhovnog komandanta, predsednik je i
ranije iskazivao zahvalnost za ono što su devetorica gostiju iz Veteranske uprave do tog trenutka
uspeli da učine. I tako su ti ljudi, zajedno sa svojim suprugama, pozvani na večeru upravo na mesto
gde je nekada obedovao slavni Abraham Linkoln. Prvo su pošli u obilazak odaja Bele kuće, kroz koje
ih je provela prva dama lično, a onda su zauzeli mesta za stolom pod budnim pogledom majordoma, i
čekali da im sipaju supu. Jasno je otuda zbog čega je iznenadan plač vremešne poslužiteljke izazvao
blagu nelagodu.
Žena je plakala bez glasa, ali je supijera u njenim rukama počela da podrhtava. Sto je bio kružnog
oblika, i prva dama je sedela preko puta, na drugoj strani. Podigla je pogled sa zvanice koja je
upravo služena i opazila suze koje se nečujno slivaju niz obraze postarije poslužiteljke.
Majordom, kome ni inače nikada ne bi promaklo ništa što iole može da naudi predsednikovom
ugledu, pratio je pogled prve dame, i istoga časa, tiho ali brzo, krenuo oko stola. Poslužitelju koji se
tu zatekao žurno je klimnuo glavom, davši mu znak da uzme od starice supijeru, da predupredi
propast, posle čega je ovaj udaljio staricu od stola, provevši je kroz dvokrilna leptir vrata do ostave
i kuhinje. I tako, kad su njih dvoje napustili prostoriju, prva dama je lakim pokretom obrisala usta,
promrmljala nešto u znak izvinjenja penzionisanom generalu koji je sedeo do nje sleva, ustala od
stola, i pošla za njima.
Poslužiteljka je sedela u ostavi, a ramena su joj se tresla dok je mrmljala: „Žao mi je, tako mi je
žao.“ Po izrazu majordomovog lica lako se moglo zaključiti da uopšte nije raspoložen za praštanje.
Pred glavnim niko sebi ne sme da dozvoli takvu slabost.
Prva dama mu je dala znak da se vrati i nadgleda posluženje supe. A onda se nadnela nad ženu koja
je jecala, brisala oči porubom kecelje i još se izvinjavala.
Pošto joj je, blago, postavljeno nekoliko pitanja, poslužiteljka Mejbel je objasnila svoj nepojamni
propust. Policija je pronašla leš njenog jedinog unuka, dečaka koga je podizala otkako mu je otac
stradao u ruševinama Svetskog trgovinskog centra devet godina ranije, kad je detetu bilo šest leta.
U skladu sa izveštajem mrtvozornika, saopšten joj je uzrok smrti, a rečeno joj je i to da se leš

8. nalazi u gradskoj mrtvačnici, i da bi neko trebalo da dođe da ga preuzme.
I tako su, u uglu ostave, prva dama SAD i vremešna poslužiteljka, obe inače potekle od robova,
tešile jedna drugu dok su na svega nekoliko metara odatle vodeći veteranski lumeni vodili bogzna
kako važne razgovore nad supom s kockicama prepečenog hleba.
O onome što se desilo s poslužiteljkom nije prozborena ni jedna jedina reč do kraja obeda, i tek
dva sata kasnije, kad je predsednik skidao smoking u svojim privatnim odajama, postavio je pitanje
koje se od njega i moglo očekivati.
Pet sati kasnije, u zamalo pa mrklom mraku spavaće sobe, sa oskudnom tračicom svetla grada
Vašingtona što promiče kroz blindirano staklo i zavesu, prva dama je lepo osetila da čovek koji leži
pored nje – ne spava.
I predsednika je svojevremeno uglavnom odgajala njegova baba. Odnos kakav se razvije između
dečaka i njegove bake bio mu je i dobro znan, i važan. I premda mu je prešlo u naviku da ustaje rano i
strogo se pridržavao redovnog jutarnjeg vežbanja kako bi ostao u formi, te noći nije mogao da zaspi.
Ležao je u mraku i razmišljao.
Već je bio rešio da taj petnaestogodišnjak, čiji god bio, neće završiti u sirotinjskoj grobnici;
dečaku će biti priređena pristojna sahrana, u dvorištu crkve, kako dolikuje. Predsedniku, međutim,
nikako nije bio jasan uzrok smrti nekog tako mladog, ko je ponikao u, istina siromašnoj, ali pobožnoj
porodici na dobrom glasu.
Tek što je prošlo tri iza ponoći, on podiže duge, mršave noge iz kreveta i dohvati bademantil. Iz
kreveta se uto začulo jedno pospano „kuda ćeš“, na šta je on uzvratio: „Odmah se vraćam“, privezao
pojas i otabanao do garderobe.
Podigao je telefonsku slušalicu, i glas se javio posle svega dve sekunde. Ako je dežurna operaterka
i bila umorna, u to doba noći kad duh ljudski klone, nije to pokazala. Oglasila se vedro, spremna da
pomogne.
– Izvolite, gospodine predsedniče.
Po svetlašcetu na konzoli odmah je znala ko zove. I posle dve godine provedene u tom
impresivnom zdanju, čovek iz Čikaga još se nije bio navikao na to da može da ima šta god poželi u
bilo koje doba dana i noći, i da je dovoljno samo da to zatraži.
– Da li biste mogli da probudite direktora DEA, kod kuće, ili gde god se trenutno nalazio? – upitao
je on. Operaterka nije bila ni najmanje iznenađena. Kada ste vi Onaj Čovek, sve ako poželite da u
gluvo doba razmenite koji vic s predsednikom Mongolije, to će biti udešeno.
– Odmah ću ga naći – rekla je mlada žena koja je sedela skroz dole, u sobi za komunikacije. Brzo
je otkucala nešto na kompjuterskoj tastaturi. Sićušna elektronska kola obavila su svoj posao, i ime se
pojavilo na ekranu. Potraga za brojem kućnog telefona urodila je plodom – na monitoru se pojavilo
deset cifara. Bio je to broj jedne lepe gradske vile u Džordžtaunu. Mlada žena je uspostavila vezu, i
sad je čekala. Tek pošto je zvonilo i deseti put, javio se od sna promukao glas.
– Predsednik vas traži, gospodine – rekla mu je. Sredovečni funkcioner je vrlo brzo pročistio grlo.
Onda je operaterka prebacila šefa federalne agencije poznate pod službenim nazivom Uprava za
suzbijanje narkotika na sobu gore na spratu. Nije prisluškivala. Po svetlašcetu će već videti kad su
ona dvojica završila razgovor, i onda će prekinuti vezu.
– Izvinite što vas uznemiravam u nedoba – rekao je predsednik. Istoga časa dobio je, međutim,
uveravanja da je njegov poziv uvek dobrodošao. – Potrebne su mi neke informacije, možda i savet.
Da li biste mogli da navratite do mene ujutro, pa da se nađemo u devet sati u Zapadnom krilu?
Isključivo iz ljubaznosti bilo je to formulisano kao pitanje. Predsednici su tu da izdaju naređenja.
Pošto je dobio uveravanja da će direktor DEA biti u Ovalnom kabinetu u devet ujutro, predsednik je

9. spustio slušalicu i vratio se u krevet. Konačno je zaspao.
U otmenoj kući od crvene cigle u Džordžtaunu, svetla su gorela u spavaćoj sobi, a direktor DEA
nije mogao a da ne pita bunovnu gospođu s viklerima u kosi šta li se to, đavo da ga nosi, dešava? Da
vrhovna vlast podiže starije funkcionere u tri ujutro, i to lično – šta čovek drugo da pomisli nego da
je nešto pošlo naopako? I to grdno naopako, nego šta. Direktor nije mogao ponovo da zaspi, pa je
sišao u kuhinju, napravio sebi sok i kafu, pa se prepustio teškoj sekiraciji.
* * *
Na drugoj obali Atlantika je svitalo. Po sumornom, sivom, kišom išibanom moru nedaleko od
severnonemačke luke Kukshafen, plovio je brod San Kristobal. Kapetan, Hoze-Marija Vargas,
preuzeo je bio kormilo, a kormilar, koji je stajao tu, pored njega, davao mu je neophodna uputstva.
Razgovarali su na engleskom, jeziku vazdušnih i vodenih puteva. San Kristobal se kljunom okrenuo
prema ušću reke Elbe i zaplovio u dubinu kopna. Još sto kilometara delilo ga je u tom času od
Hamburga, najveće evropske rečne luke.
S nosivošću od 30.000 tona, teretni brod San Kristobal plovio je pod zastavom Paname. Ispred
brodskog mosta, gde su dva čoveka stajala i gledala u pomrčinu, pokušavajući da razaberu gde su
bove koje obeležavaju dubok gaz, bili su u nizovima naslagani kontejneri.
U potpalublju ih je bilo u osam nivoa, i još četiri gore, na palubi. Po dužini su bili poređani po
četrnaest u nizu od pramca do broda, pri čemu je plovilo bilo dovoljno široko da primi osam
kontejnera od ograde do ograde.
Po papirima sudeći, što je, uostalom, i bilo istina, brod je isplovio iz Marakaiba u Venecueli; prvo
je brodio ne istok, da dopuni tovar s dodatnih osamdeset kontejnera punih banana u Paramaribu,
glavnom gradu i jedinoj luci Surinama. Ono što u papirima nije pisalo bilo je to da je jedan od tih na
kraju utovarenih kontejnera bio i te kako poseban, budući da je u njemu, osim banana, bilo i neke
druge robe.
Drugi tovar dopremljen je trošnim starim teretnim avionom transal, polovnim, pa i gore nego
polovnim, nabavljenim u Južnoj Africi, a stigao je iz zabačene hacijende u unutrašnjosti Kolumbije,
pa preko Venecuele i Gvajane, da bi potom sleteo na isto tako zabačenu plantažu bananâ u Surinamu.
Ono što je tim starim teretnim avionom dopremljeno potom je uredno uskladišteno, ciglica po
ciglica, i to u zadnji deo čeličnog brodskog kontejnera. Ciglice su napakovane od zida do zida, od
poda do vrha kontejnera. Kad su tako naslagali sedam redova, zadnji lažni zid je prvo zavaren, pa
išmirglan i ofarban, kao i ostatak unutrašnjosti kontejnera. Kad je sve to obavljeno, uneli su još tvrde,
zelene, nedozrele banane, okačene na stalke, na niskoj temperaturi, ali ne ispod tačke smrzavanja, da
ih tako otpreme sve tamo do Evrope.
Šleperi su huktali i frktali uzduž i popreko džungle noseći porudžbinu ka obali, a tamo ih je čekao
San Kristobal, spreman da sve to pretovari na svoju palubu i tako popuni svoje kapacitete. A onda je
brod isplovio, zaputivši se ka Evropi.
Kapetan Vargas, revnostan, častan pomorac koji nije znao za onaj dodatni tovar koji njegov brod
prevozi, i pre toga je boravio u Hamburgu, i nikako čudu nije mogao da se načudi koliko je taj lučki
grad veliki, i koliko u tom gradu sve radi kao podmazano. Stara hanzeatska luka bila je, zapravo, pre
nalik na dva grada, ne na jedan; postojao je, dakle, onaj grad u kojem se živi, oko spoljnog i
unutrašnjeg vodotoka Elbine pritoke Alster, a sem tog grada, živela je tu i ta prostrana lučka
naseobina u kojoj je, pored ostalog, bila smeštena najveća fabrika za proizvodnju brodskih kontejnera
u Evropi.

10. A ta luka imala je 13.000 uplovljavanja godišnje i godišnji promet od 140 miliona tona robe, a sve
to na 320 sidrišta. Sam kontejnerski deo luke imao je četiri terminala, a San Kristobal bio je upućen
na Altenverder.
Dok je brod, brzinom od pet čvorova, prolazio kroz okrug Harburg, a tek razbuđena posada gledala
u zapadnu obalu, ona dvojica za kormilom dobila su po šolju jake kolumbijske kafe, i nemačke
nozdrve su s posebnim respektom uživale u toj aromi. Kiša više nije padala, sunce se s naporom
probijalo kroz oblake, a članovi posade jedva su čekali da se iskrcaju.
Bilo je već gotovo podne kad je San Kristobal uplovio u dodeljeno mu sidrište, i maltene istoga
trena jedan od petnaest kranova na Altenverderu počeo je da podiže brodske kontejnere i spušta ih na
kej.
Kapetan Vargas se oprostio od kormilara, a ovaj je, pošto je završio smenu, krenuo kući, u Altonu.
Sada, kad su motori bili isključeni, i još samo osnovni uređaji ostali na mirovanju, a članovi posade,
s pasošima u rukama, počeli da se iskrcavaju, zaputivši se ka kafanama u Ulici Reperban, brodom
San Kristobal ovladao je mir, ili se bar tako činilo; a kapetan Vargas, kojem je ovaj brod bio i radno
mesto i dom, tako ga je najviše voleo.
On, međutim, nije mogao znati da se na svega četiri kontejnera od brodskog mosta, dva nivoa ispod
gornjeg i tri reda od desnog boka San Kristobala nalazi kontejner s malim, neobičnim logom. Morao
bi, istina, čovek dobro da se potrudi pa da taj natpis pronađe, jer su brodski kontejneri vazda
izgrebani, premazivani, ispisani šiframa i imenima vlasnika. Logo o kojem je reč bio je u obliku dva
koncentrična kruga, jedan unutar drugoga, pri čemu je u onom manjem bio nacrtan malteški krst. Bila
je to tajna šifra organizacije Ermandad, ili Bratstva, bande koja je stajala iza devedeset procenata
sveg kolumbijskog kokaina. A tamo dole, na keju, samo su jedne oči umele taj znak da prepoznaju.
Kran je podizao kontejnere s palube na čitavu armiju tovarnih prevoznih sredstava poznatih pod
nazivom vozila na automatski pogon, ili AGV. Ova vozila, kojima je upravljano iz tornja što se
uzdizao visoko iznad keja, čelični sanduci su prevoženi s keja do skladišta. I upravo tu je jedan
službenik, neprimećen u masi AGV-a koji su se razmileli, ugledao logo s dva kruga. Mobilnim
telefonom je obavio razgovor, a onda pohitao natrag u kancelariju. Kilometrima i kilometrima daleko,
jedan šleper je krenuo put Hamburga.
U tom času u Ovalni kabinet uveden je direktor DEA. I ranije je on na to mesto dolazio, i to više
puta, ali ogroman starinski radni sto, raširene zastave i pečat Republike i dalje su ostavljali snažan
utisak na njega. On je uvažavao moć, a to mesto odisalo je čistom moći.
Predsednik je bio lepo raspoložen. Vežbao je, istuširao se, doručkovao, i sada je bio ležerno
obučen. Ponudio je posetiocu da sedne na jedan od dva kanabeta, a onda je i sâm seo na onaj drugi.
– Kokain – rekao je on. – Želim da saznam sve o kokainu. Vi o tome imate ogromne količine
materijala.
– Koliko vam srce ište, gospodine predsedniče. Da naslažete sva ta dosjea jedan na drugi, bio bi to
stub visok nekoliko metara.
– To je i previše – reče predsednik. – Meni je potrebno otprilike deset hiljada reči. I to ne suva
statistika. Samo činjenice. Sinteza. Samo da se vidi šta je to, odakle potiče (kao da ja o tome ništa ne
znam), ko ga proizvodi, ko ga prevozi, ko ga kupuje, ko ga uzima, koliko košta, kuda odlazi ostvarena
zarada, ko je na dobitku, a ko na gubitku, i šta mi u vezi s tim preduzimamo.
– Je l’ samo o kokainu, gospodine predsedniče? Ne o ostalom? O heroinu, PCP-u, anđeoskom
prahu, metamfetaminu, sveprisutnom kanabisu?
– Samo o kokainu. I samo za mene. Za moje oči. Potrebni su mi ti osnovni podaci.
– Naložiću da načine nov izveštaj, gospodine. Od deset hiljada reči. Razumljivim jezikom. Strogo

11. poverljivo. Šest dana, gospodine predsedniče?
Vrhovni komandant je ustao, nasmešio se, pružio ruku. Sastanak je bio završen. Vrata su već bila
otvorena.
– Znao sam da mogu da računam na vas, direktore. Tri dana.
Na parkiralištu je direktora čekala kraun viktorija. Šofer je, na znak, dovezao kola do ulaza u
Zapadno krilo. Četrdeset minuta kasnije direktor je ponovo bio na drugoj obali reke Potomak, u
Arlingtonu, u apartmanu na poslednjem spratu zgrade u Armi nejvi drajvu broj 700.
Zadatak je poverio šefu operative, Bobu Beriganu. Mlađi čovek, koji se mnogo bolje snalazio na
terenu nego za stolom, mrko je klimnuo glavom i procedio: – Tri dana?
Direktor je klimnuo glavom. – Nemoj da jedeš, nemoj da spavaš. Živi na kafi. I, Bobe, nemoj da
ublažavaš sliku. Neka bude kako stvarno jeste. Možda i nas zakači neki priliv iz budžeta.
Bivši terenski operativac pošao je hodnikom do svoje sekretarice s nalogom da mu otkaže sve
sastanke, razgovore i obaveze u naredna tri dana. Moljci kancelarijski, razmišljao je on. Poveri
dužnost, traži nemoguće, izađi na večeru i gledaj gde ćeš da namakneš pare.
* * *
Do zalaska sunca sav tovar je bio iskrcan sa San Kristobala, ali on još nije bio napustio luku. Šleperi
su bili potpuno zakrčili tri mosta koja su morali da pređu kako bi došli do robe. U gužvi na mostu
Niderfelde zaglavio se, tako, i jedan iz Darmštata, za čijim je volanom sedeo neki crnomanjast čovek.
Po njegovim papirima sudeći, bio je nemački državljanin turskog porekla, pripadnik, dakle, jedne od
najvećih manjina u Nemačkoj. U tim ispravama, međutim, svakako nije pisalo da je on ujedno i
pripadnik turske mafije.
A kad se jednom uđe u luku, zastoja više neće biti. I carinska dozvola za izvesni čelični kontejner
iz Surinama biće izdata bez ikakvih problema.
Količina robe koja ulazi u Evropu preko Hamburga toliko je velika da jednostavno nije ni moguće
detaljno pregledati svaki kontejner. Nemačka carina, ZKA, čini sve što je u njenoj moći. Oko pet
procenata tovara biva detaljno pregledano. Nešto se pregleda nasumice, ali pažnju carine većinom
privlače dojave, ili pak nešto neobično u opisu samog tovara, ili naziv luke iz koje je brod s tim
tovarom isplovio (Mauritanija ne izvozi banane, recimo), a sumnju, jednostavno, može izazvati i
neodgovarajuća papirologija.
Što se same provere tiče, ona podrazumeva otvaranje brodskog kontejnera, a to dalje znači da on
mora biti otpečaćen, da bi potom bio pažljivo premeren, da se vidi da u njemu slučajno nema tajnih
pregrada. Obave se, zatim, i hemijski testovi u carinskoj laboratoriji, ponekad se upotrebe i
specijalno obučeni psi, ili se kamion koji je došao po robu izloži dejstvu rendgenskih zraka. Takve
peripetije, međutim, svakako neće sledovati kontejneru u kojem se prevoze banane.
Taj kontejner, pri tom, nije prebačen u centar za hlađenje voća i povrća HHLA, jer je, po
istaknutoj satnici, trebalo luku da napusti u najkraćem roku, pa je skladištenje u hladnjaču bilo
izlišno. Dozvole se u Hamburgu dobijaju pre svega posredstvom kompjuterskog sistema ATLAS.
Neko je ukucao registracioni broj od dvadeset jedne cifre u kompjuter ZKA i isposlovao dozvolu još
pre nego što se San Kristobal pojavio iza poslednje okuke reke Elbe.
Kad je turski šofer konačno, mileći, stigao na čelo kolone pred lučkom kapijom, mogao je odmah
da preuzme čelični kontejner. Pokazao je papire, službenik ZKA ih je ukucao u kompjuter, odobrio
ulaz za manju količinu banana namenjenu nevelikoj kompaniji za preradu voća u Darmštatu i na kraju
glavom dao znak šoferu da može da pođe. Trideset minuta kasnije turski šofer je opet prešao most, i

12. pred njim se u tom času razgranavala prostrana mreža nemačkih autoputeva.
A iza njega se na točkovima klackala metrička tona čistog kolumbijskog kokaina. Pre nego što
stigne do onih koji će ga ušmrkavati, kokain će biti „kršten“ ili „sečen“, i to šest-sedam puta, tako da
će prvobitni sastav biti razblažen drugim hemikalijama kao što su benzokain, kreatin, efedrin, pa čak i
ketamin, sedativ koji se daje konjima. A to, jednostavno, kod krajnjeg korisnika stvara utisak da je
dejstvo jače nego što zapravo biva od samog kokaina koji se kroz nozdrve unese u organizam. Da
ukupna masa bude veća, mogu da posluže razni bezopasni beli prahovi, poput sode bikarbone ili
šećera u prahu.
Svaki kilogram, dakle svakih hiljadu grama, pretvara se tako u sedam hiljada grama, pri čemu
mušterije plaćaju i do deset američkih dolara za gram, što će reći da krajnja cena jednog kilograma
kokaina iznosi 70.000 dolara. Kod turskog šofera u tom trenutku bilo je hiljadu kilograma, čija je
vrednost na ulici iznosila, znači, sedamdeset miliona dolara. Napravljen od „testa“ koje je od seljaka
iz kolumbijskih prašuma nabavljeno po ceni od 1.000 dolara za kilogram, kokain je donosio dovoljno
zarade da se pokriju troškovi avionskog prevoza do Surinama, zatim nadoknade za plantažu banana,
neznatan rashod na ime transporta na San Kristobalu, plus 50.000 dolara koji su završili na
bankovnom računu koji je korumpirani hamburški službenik otvorio na Velikim Kajmanskim
Ostrvima.
Evropski gangsteri podneće, sa svoje strane, troškove usitnjavanja tvrdih ciglica u fini prah nalik
puderu, a i dodatno će krstiti robu kako bi uvećali masu pre nego što robu proslede do samih
korisnika. Ali svi prateći troškovi na putu od južnoameričke džungle do dokova Hamburga iznosile su
svega pet procenata, i troškovi evropskog dela lanca isto toliko, što će reći da i dalje ostaje
devedeset odsto čistog profita koji će među sobom podeliti kartel, lokalne mafije i kriminalne bande
širom Evrope i Sjedinjenih Američkih Država.
Američki predsednik će sve to saznati iz Beriganovog izveštaja, koji ga je na radnom stolu
dočekao tri dana kasnije, u skladu s datim obećanjem.
Dok je, posle večere, čitao izveštaj, preko teksaške granice, nedaleko od varošice Nuevo Laredo,
još dve tone čistog kolumbijskog kokaina prevezene su na američko tlo u jednom kamionetu.
Dragi gospodine predsedniče,
Imam čast da vam, po vašem zahtevu, podnesem izveštaj o opojnoj drogi kokain.
POREKLO: Kokain se dobija isključivo iz biljke koke, žbunaste biljke neupadljivog izgleda,
koja od pamtiveka raste u brdima i prašumama na severozapadu Južne Amerike.
Isto tako, od kad je sveta i veka, lišće koke žvaću domoroci, koji su davno otkrili da im ta biljka
ublažava večito osećanje gladi i poboljšava raspoloženje. Retko rađa cvet ili plod; stabljika i
grančice su drvenaste, i nemaju primene; jedino listovi sadrže opojnu drogu.
Valja, pri tom, imati u vidu da droga čini manje od jednog procenta težine lista. Potrebno je
nabrati 375 kilograma lista – količina kojom se može napuniti kamionet – da bi se dobilo 2,5
kilograma kokinog testa – prva faza prerade – od kojeg će se naposletku dobiti kilogram čistog
kokaina u prepoznatljivom prahu.
GEOGRAFIJA: Od ukupne količine koja danas stiže na svetsko tržište, otprilike 10 procenata
potiče iz Bolivije, 29 odsto iz Perua, a 61 procenat iz Kolumbije.
Kolumbijske bande, međutim, preuzimaju robu od dva manja proizvođača, i to u formi kokinog
testa, privode kraju proces prerade i na tržište izbacuju praktično svih sto odsto droge.
HEMIJA: Samo dva hemijska procesa dovoljna su da se od lista dobije finalni proizvod, i oba
ta postupka su izrazito jeftina. Upravo zbog toga se, a imajući u vidu užasno siromaštvo

13. prašumskih zemljoradnika, koji uzgajaju taj, u stvari, vrlo izdržljiv i žilav korov, sasecanje ovog
problema u korenu dosad pokazalo nemogućim.
Lišće u sirovom stanju prvo se umače u staro bure od nafte u koje se prethodno sipa kiselina –
može i jeftina baterijska kiselina – i tako se kokain iscedi. Mokro lišće se zatim pokupi i baci, a za
njim u buretu ostaje neka vrsta smeđe čorbe. U tu tečnost se sipa alkohol, ponekad i benzin, da bi
se oslobodili alkaloidi.
Ti alkaloidi izbiju na površinu, i onda bivaju uklonjeni i izloženi dejstvu neke jake alkalije, kao
što je, recimo, natrijum-bikarbonat. Iz te mešavine dobija se skramasta, prljavobela masa, i to je
ta osnovna smesa, tj. „testo“, inače standardna jedinica trgovine kokainom u Južnoj Americi. To
zapravo gangsteri kupuju od seljaka. Od otprilike 150 kg lišća dobije se jedan kilogram testa.
Hemikalije se lako nabavljaju, a proizvod je lako prebaciti od prašume do pogona za preradu.
FINALNI PROIZVOD: U tajnim pogonima za preradu, najčešće skrivenim duboko u prašumi,
testo se pretvara u snežnobeli prah kokain-hidrohlorid (tako glasi pun naziv), i to tako što mu se
dodaje još hemikalija, kao što su hlorovodonična kiselina, kalijum-permanganat, aceton, etar,
amonijak, kalcijum-karbonat, natrijum-karbonat, sumporna kiselina i još benzina. Ova smesa se
onda „redukuje“, talog se osuši, i ostaje prah. Svi sastojci su jeftini i, pošto se upotrebljavaju u
najrazličitije zakonom dozvoljene svrhe, lako ih je pribaviti.
CENA: Seljak koji uzgaja koku, „kokalero“, može cele godine da radi kao rob da bi obavio šest
berbi godišnje, pri čemu mu svaka ta berba donosi po 125 kg lišća koke. Ukupna godišnja
proizvodnja od 750 kg lista doneće mu ukupno pet kilograma testa. Uračunaju li se i troškovi koje
neizbežno ima, može da zaradi svega oko 5.000 dolara godišnje. A i posle postupka prerade, kad se
od testa napravi prah, cena kilograma ne prelazi oko 4.000 dolara.
ZARADA: Ni na jednom proizvodu u svetu ne zarađuje se kao na ovome. Cena jednog kilograma
„čistog“ kolumbijskog kreće se od 4.000, preko 60.000 i, konačno, svih 70.000 dolara, i to samo
dok roba prelazi put dug pet hiljada kilometara od obale Kolumbije do SAD, odnosno osam hiljada
kilometara koliko ima do Evrope. Ali ni to još nije kraj. Kilogram će, kad stigne do samog
potrošača, biti „kršten“ (razblažen) tako da se njegova ukupna masa i zapremina uvećaju i za šest,
sedam puta u odnosu na prvobitnu, pri čemu cena po gramu neće pasti. Korisnici će onom
poslednjem dileru u lancu morati da plate oko 70.000 dolara za kilogram robe u kojem ima više
šećera nego onoga što je, po ceni od samo 4.000 dolara, isplovilo s kolumbijskih obala.
REZULTATI: Visoke marže predstavljaju jemstvo da će jaki igrači u ovom lancu moći sebi da
priušte najnoviju tehnologiju, opremu i naoružanje, kao i najbolje stručnjake. Oni su u stanju da
angažuju najveće svetske umove, da potkupe službenike i zvaničnike – u pojedinim slučajevima ide
to i do nivoa predsednika države – i gotovo im je neprijatno kad vide koliko se dobrovoljaca jati
oko njih tražeći da se i za njih nađe mesta u tom lancu transporta i prodaje proizvoda, u zamenu
za neznatan udeo u zaradi. Nije, stoga, bitno koliko tih „mula“ što operišu na nižim nivoima padne
u ruke zakona i završi u zatvoru, budući da se u svakom trenutku može naći na hiljade nevoljnika
i/ili glupaka spremnih da dobrovoljno preuzmu na sebe ovaj rizik.
STRUKTURA: Posle ubistva Pabla Eskobara iz Medeljinskog kartela i povlačenja braće Očoa
iz Kalija, kolumbijski gangsteri su se podelili na stotinak mini kartela. Ima, međutim, tri godine
kako se pojavio novi, džinovski kartel, koji ih je sve ujedinio pod svojom vlašću.
Samostalci koji su tome pokušali da se odupru pronađeni su mrtvi da mrtviji ne mogu biti, i to
posle nezapamćenih patnji kojima su prethodno bili izloženi, tako da je svaki otpor novim
ujediniteljima ubrzo zamro. Taj megakartel naziva sebe „Ermandad“, ili Bratstvo, i dejstvuje kao i
bilo koja moćna industrijska korporacija koja, pri tom, može da računa na usluge privatne vojske

14. koja štiti njenu imovinu, ali i na kazneni odred sačinjen od sve samih duševnih bolesnika, zadužen
za održavanje discipline.
Sámo Bratstvo ne bavi se proizvodnjom kokaina. Ono kupuje gotov proizvod od svih tih mini
kartela, koji im, dakle, isporučuju beli prah. Bratstvo, pri tom, nudi „poštenu“ (po njihovim
merilima) cenu, i to ne na bazi onog „uzmi ili ostavi“, već na bazi „uzmi ili te nema“. A posle toga
Ermandad izbacuje robu na svetsko tržište.
KOLIČINA: Godišnje se ukupno isporuči oko 600 tona. Od toga po 300 tona završava na dvama
odredištima: u SAD i u Evropi, bezmalo jedina dva kontinenta na kojima se ova opojna droga
uopšte troši. S obzirom na gorenavedene marže, ukupna zarada ne izražava se u stotinama
miliona, već u desetinama milijardi dolara.
TEŠKOĆE: S obzirom na to da je profit ogroman, može se dogoditi da se između kartela i
konačnog korisnika ugradi još dvadeset njih koji će ostvariti zaradu. Mogu to biti prevoznici,
prenosioci robe, ili sami preprodavci. Zbog toga je snagama reda i zakona u ma kojoj zemlji sveta
izrazito teško da dopru do krupnih igrača. Oni uživaju neizmernu zaštitu, pribegavaju ekstremnom
nasilju kao metodi zastrašivanja, a sami, pri tom, nikada nisu probali proizvod koji prodaju.
Manje ribe se neprestano hvataju, sudi im se, i završavaju u zatvoru, ali retko se desi da neko od
njih „propeva“, a na terenu odmah bivaju zamenjeni drugima.
PRESRETANJE: Američke i evropske snage reda i zakona u neprestanom su ratu s kokainskom
industrijom, pa tako i dolazi do presretanja tovara u tranzitu, ili otkrivanja i zauzimanja skladišta
robe. Ali snage reda i zakona na oba kontinenta uspevaju da konfiskuju robu koja čini samo deset
do petnaest procenata ukupnog svetskog tržišta kokaina, a s obzirom na vrtoglave marže, to nije
dovoljno. Presretanje i konfiskovanje robe moralo bi da se podigne i na osamdeset procenata, pa i
više od toga, ne bi li se kokainskoj industriji zadao smrtonosan udarac. Ukoliko bi izgubili
devedeset procenata profita, karteli bi se urušili sami od sebe, i cela industrija bi najzad bila
uništena.
POSLEDICE: Pre samo trideset godina kokain je obično smatran pukim „slatkišem za nos“
koji uzima isključivo društveni krem, trgovci obveznicama i zvezde iz muzičkog sveta. Danas je
prerastao u opštenacionalnu pošast koja izaziva neprocenjivu štetu po društvo. Snage reda i
zakona na evropskom i severnoameričkom kontinentu procenjuju da se oko sedamdeset procenata
uličnih krivičnih dela počinjenih iz koristoljublja (krađe automobila, provalništva, razbojništva i
sl.) čini upravo zarad sticanja sredstava koja će počiniocima omogućiti da dođu do novih količina
narkotika. Ukoliko je izvršilac krivičnog dela zavisan od posebno opasnog nusproizvoda kokaina,
takozvanog kreka, može se desiti da u svojim pljačkaškim pohodima ne preza ni od upotrebe
nasilja.
Sem toga, zaradom od kokaina, kada se tako stečeni novac opere, finansiraju se drugi vidovi
kriminala, naročito krijumčarenje oružja (koje se takođe upotrebljava u kriminalne i terorističke
svrhe), ali i šverc ljudi, osobito ilegalnih imigranata i otetih devojaka koje se prodaju kao
seksualno roblje.
ZAKLJUČAK: Našu zemlju je teško pogodilo razaranje do kojeg je došlo u jesen 2001. godine,
kada je srušen Svetski trgovinski centar i napadnut Pentagon, što nas je koštalo gotovo 3.000
ljudskih života. Iako otada nijedan Amerikanac na teritoriji svoje rodne zemlje nije stradao od
terorizma inostranog porekla, rat protiv terorizma traje i dalje, i mora se nastaviti. Pa ipak, u
toku minule decenije, a prema krajnje uzdržanim procenama, opojne droge upropastile su deset
puta više života nego napadi 11. septembra, od čega je polovina njih podlegla usled konzumiranja
hemijske supstance poznate pod nazivom kokain.

15. Zahvalan, gospodine predsedniče, što mi je ukazana ova počast,
ROBERT BERIGAN
Zamenik direktora (specijalne operacije)
Uprava za suzbijanje narkotika
* * *
Negde u vreme kada je kurir dopremio Beriganov izveštaj u Belu kuću, jedan bivši britanski carinik
sedeo je u skrajnutoj lučkoj kancelariji u Lisabonu i, ispunjen jedom, posmatrao sliku neke šklopocije
od ribarskog broda.
Čitav svoj radni vek Tim Menhajer je proveo na carini, i to u poreskom odeljenju, što zacelo nije
jedno od najpopularnijih zanimanja, ali svakako jeste od onih koje se smatraju nepobitno potrebnim.
Ako od ubiranja prihoda u korist pohlepnih vlasti, a nauštrb zlosrećnog turiste, srce čoveku i neće da
zaigra, posao kojim se bavio u prašnjavim uličicama lisabonske luke ipak ga je, na izvestan način,
ispunjavao, a ispunjavao bi ga još više da ga nije morila ta stara nevolja: neodgovarajući resursi na
raspolaganju.
Mala agencija na čijem se čelu nalazio nosila je naziv MAOC-N, što je samo još jedan u
beskrajnom nizu akronima tipičnih za svet reda i zakona. To je, inače, oznaka za Pomorski analitičko-
operativni centar za narkotike, koji okuplja stručnjake iz sedam zemalja. Na tom zadatku Velika
Britanija ima šest partnera: Portugal, Španiju, Irsku, Francusku, Italiju i Holandiju. Portugal je
domaćin, a direktor je Britanac, prebačen iz HMRC (Prihoda i carina Njenog veličanstva) u SOCA
(Agencija za težak i organizovani kriminal) kako bi preuzeo ovu dužnost.
Zadatak MAOC-a zapravo je da pokuša da uskladi napore organa reda i pomorskih snaga
evropskih zemalja u pravcu suzbijanja šverca kokaina iz Karipskog basena, preko Atlantskog okeana,
do obala Zapadne Evrope i Zapadne Afrike.
Razlog osujećenosti koja je morila Tima Menhajera tog sunčanog prepodneva bio je što je morao
da gleda kako još jedna riba s velikim skupocenim tovarom uspeva da izmigolji iz mreže.
Fotografija je bila snimljena iz vazduha, ali osim snimanja lepih sličica, izviđačka letelica tu nije
mogla ništa više da preduzme. U okviru ovlašćenja njene posade bilo je samo to da se ta fotografija,
u roku od nekoliko sekundi, prosledi nadležnima u MAOC-u, udaljenim mnogo, mnogo kilometara od
tog mesta.
Na fotografiji se videla stara ribarska lađa s mrežama na čijem je pramcu pisalo Esmeralda G.
Brodić je, pukom srećom, pronađen u sam cik zore, negde u istočnom Atlantiku, a sama činjenica da
se za njim nije video trag ukazivala je da je plovilo jednostavno plutalo u mestu posle celononoćne
plovidbe pod velom tame. Što se samog snimka tiče, bio je dovoljno razgovetan za Menhajera, koji je
kroz uveličavajuće staklo pomno razgledao sliku, i tako zapazio da se posada upravo sprema da
prekrije palubu plavom ciradom. A to je praksa kojoj krijumčari kokaina na moru redovno
pribegavaju kako bi, ako je to ikako moguće, uspeli da prikriju tovar koji prevoze.
Oni plove noću, a onda dane provode plutajući na talasima, šćućureni pod ciradom koja se stopi s
okolnim morem, tako da ih je s visine izrazito teško primetiti. A kad sunce zađe, oni svuku ciradu,
odlože je u spremište i nastave plovidbu. Duže traje, ali je bezbednije. Kritični trenuci bili su upravo
ti, u zoru, ako vas uhvate baš dok se spremate da namaknete ciradu. Ovo, očigledno, nije bio ribarski
brod. Tovar je već bio dole, u skladištu, možda i cela tona belog praha, više puta umotanog i
upakovanog u bale, da ga ne bi oštetili so ili voda, a preuzet je u nekom tamo zatonu u Venecueli, na
sidrištu od truloga drveta.

16. Esmeralda G se očito zaputila ka Zapadnoj Africi, možebiti ka narkodržavi Gvineji Bisao. E da je
nekim slučajem – zavapio je Menhajer – da je nekim slučajem plovila malo dalje na sever, pa da
prođe pored španskih Kanarskih ostrva, ili pokraj portugalske Madeire ili Azorâ... I jedna i druga
zemlja mogle bi tada da pošalju gliser obalske straže da je presretne.
Ali Esmeralda G je plovila dole na jug, stotinak milja severno od Zelenortskih Ostrva – koja, bilo
kako bilo, u tome nikakvu pomoć nisu ni mogla da pruže. Nedostatak opreme. A nije bilo nikakve
vajde da se podrška traži od čitave niske propalih država na potezu od Senegala do Liberije. One su
bile deo, a ne rešenje tog problema.
I tako se Tim Menhajer obratio mornaricama šest evropskih zemalja, kao i pomorskim snagama
SAD, ali niko u tom trenutku nije imao ni fregatu, ni razarač, ni krstaricu tu negde u komšiluku. A kako
je posada Esmeralde G primetila da ih slikaju iz aviona, u međuvremenu je sigurno već digla ruke od
one cirade i punom brzinom zaplovila prema kopnu do kojeg ih je, inače, delilo još svega dve stotine
nautičkih milja, a sve i da napreduju jadnom brzinom od deset čvorova, u sigurnost močvara
mangrove na gvinejskoj obali uploviće pre nego što sunce sine na nebu sutrašnjeg dana.
Jadima nije bio kraj ni kad se, eventualno, problematični brod presretne na moru. Nedavno se
MAOC-u posrećilo da na udaljenosti od oko 650 kilometara locira teretni brod koji je prevozio koku,
i upravo je po njihovim uputstvima jedna francuska fregata presrela krijumčare. Francuzi su,
međutim, opsednuti time da sve bude kulturno i po zakonu. U skladu s njihovim propisima, uhapšeni
šverceri sprovedeni su do najbliže „prijateljske“ luke. Ispostaviće se da se ta luka, Konakri, nalazi u
jednoj u nizu država u stečaju – Gvineji.
A onda su u Konakri iz Pariza morali da pošalju francuskog sudiju za prekršaje, da poseti
zarobljeni brod radi les formalités.1 Nešto u vezi s pravima čoveka – les droits de l’homme, što bi
oni rekli.
– Droits de mon cul – u bradu je promrmljao Žan-Luj, Menhajerov kolega iz francuskog
kontingenta. Čak je i Britanac lako razlučio da je reč o „pravima mog dupeta“.
I tako je teretnjak uzapćen, protiv posade je podignuta optužnica, a kokain je konfiskovan.
Međutim, ni nedelju dana nije prošlo, a brod je digao sidro i isplovio, i to sa istom onom posadom,
koja je bez većih napora obezbedila kauciju, i to upravo zahvaljujući onom sudiji za prekršaje, koji je
iz prašnjavog pežoa naprasno avanzovao do novog mercedesa, pri čemu se desilo da i konfiskovane
bale, nekako, ispare.
I tako je sad čelnik MAOC-a samo uzdahnuo, pa uvrstio naziv i sliku Esmeralde G u arhivu. Ako je
ikad ponovo budu videli... Ali neće je više videti. Na vreme primetivši opasnost koja joj preti,
posada će sada preurediti brod u nekakav, recimo, tunolovac, i nadenuće mu novo ime pre nego što
ponovo isplove na Atlantski okean. A sve i da ne preduzmu takve mere opreza, koliki su bili izgledi
da se ponovo neka letelica iz sastava neke evropske mornarice zadesi nad Esmeraldom u cik zore,
upravo u času kad posada namiče ciradu što se vijori na povetarcu? Jedan prema hiljadu.
E to je, razmišljao je Menhajer, glavnina problema. Tanki resursi i nikakva kazna za krijumčare.
Čak i u slučaju kada ih uhvate.
* * *
Nedelju dana kasnije predsednik SAD je držao sastanak u četiri oka s direktorom unutrašnje
bezbednosti, superagencije pod čijim je okriljem radilo trinaest američkih agencija za prikupljanje
obaveštajnih podataka. Direktor je u čudu gledao u vrhovnog komandanta.
– Vi to ozbiljno, gospodine predsedniče?

17. – Ozbiljno, verujte na reč. Šta biste mi vi posavetovali?
– Pa, ako nameravate da uništite kokainsku industriju, morate računati na to da ćete protiv sebe
okrenuti neke od najopasnijih, najnasilnijih i najnemilosrdnijih ljudi u svetu.
– Onda ću, slutim, morati da nađem nekog još boljeg od njih.
– Htedoste valjda, gospodine, da kažete – još goreg.
– Imamo li mi takvog čoveka?
– Pa, jedno ime – ili, bolje reći, reputacija jednog čoveka – odmah padne čoveku na pamet. Taj je
godinama bio šef kontraobaveštajne službe CIA. Pomagao je pri hvatanju i obaranju Oldriha Ejmsa2
kad je za to, konačno, dobio dozvolu. A onda je predvodio Kompanijine specijalce.3 Malo je falilo
da satera u klopku i ubije Osamu bin Ladena,4 i to još pre jedanaestog septembra. Pušten pre dve
godine.
– Pušten?
– Otpušten.
– Što?
– Preterano surov.
– Prema kolegama?
– Ne, gospodine. Prema našim neprijateljima, pretpostavljam.
– Ne može se prema našim neprijateljima biti previše surov. Tražim da se taj čovek vrati u službu.
Kako se ono zvaše?
– Zaboravio sam, gospodine. Tamo u Lengliju zvali su ga isključivo po nadimku. Kobra, tako su ga
zvali.

18. 2.
Čovek koga je predsednik tražio zvao se Pol Devero, i kad su ga najzad pronašli, bio je utonuo u
molitvu. Molitvu je, inače, smatrao izuzetno značajnom.
Devero je bio izdanak duge loze onih porodica koje su se, koliko je to bilo moguće, približili
statusu plemstva pod okriljem Komonvelta Masačusets, od 1776. godine naovamo. Ni u mladićkim
danima on ni u čemu nije oskudevao, ali ono po čemu su ga ljudi još od ranih godina pamtili svakako
je bio njegov intelekt.
Školovao se na Bostonskom koledžu, jednom od glavnih rasadnika studenata vodećih jezuitskih
univerziteta u SAD. Tu je procenjeno da je mladi Devero jedan od onih koji će daleko dogurati.
Koliko je bio pobožan, toliko je bio posvećen knjizi, i ozbiljno je razmišljao o mogućnost da se
zaredi kao jezuita. Predomislio se, ipak, i prihvatio poziv da se priključi drugoj jednoj zajednici
odabranih – Centralnoj obaveštajnoj agenciji.
Za dvadesetdvogodišnjaka koji je kao od šale polagao ispite, odgovarajući na svaki izazov koji bi
profesori pred njega postavljali, inače izrazito talentovanog za jezike, borba protiv komunizma i
ateizma bila je dužnost u službi bogu i otadžbini. Jedino što se, eto, opredelio za svetovni, a ne za
sveštenički put.
Brzo se uspinjao u hijerarhiji Kompanije, pre svega zato što je bio jednostavno nezaustavljiv, a
ako zbog svog intelektualizma, koji ga je izdvajao, i nije bio baš najomiljeniji u Lengliju, on je za to
mario koliko za lanjski sneg. Služio je u trima glavnim odeljenjima: operativnom (Ops),
obaveštajnom (analiza) i kontraobaveštajnom (unutrašnja bezbednost). Dočekao je kraj Hladnog rata i
slom Sovjetskog Saveza 1991. godine kao cilj čijem je ispunjenju posvetio dvadeset godina
mukotrpnog rada, a na dužnosti je ostao do 1998, kada je Al Kaida digla u vazduh dve američke
ambasade, u Najrobiju i Dar-es-Salamu.
Devero je odranije bio vrstan arabista, na vreme procenivši da je sovjetski odsek unutar CIA
prenatrpan, i odveć providan. Pošto je arapski jezik usavršio, i to na više različitih dijalekata,
nametnuo se kao idealna ličnost u trenutku kad je Kompanija oformila specijalnu jedinicu koja će se
posvetiti isključivo otklanjanju novonikle pretnje – islamskom fundamentalizmu i semenu koje će on
posejati, globalnom terorizmu.
Njegov odlazak u penziju 2008. godine po mnogo je čemu odgovarao davnašnjoj nedoumici: je l’
čovek otišao sâm, ili su ga oterali? Sâm Devero je, razumljivo, isticao da je posredi ono prvo.
Dobronamerni posmatrač rekao bi pak da je bilo i jednog i drugog. Devero je bio stara škola. Kuran
je recitovao bolje od većine islamskih učenjaka, a napamet je znao barem hiljadu najvažnijih
komentara. Našao se, međutim, okružen onim mladim pametnicama koje su, činilo se, za uši zavarile
blekberije, naprave koje je on, Devero, prezirao.
Gnušao se političke korektnosti, pretpostavljajući učtivo, kulturno ponašanje, a takav je upravo,
učtiv i kulturan, bio prema svima, izuzev prema onima koji su očigledno bili neprijatelji jedinoga
boga istinoga i/ili Sjedinjenih Država. A takve bi uništavao baz ikakvih skrupula. Njegov konačni
oproštaj od Lenglija upriličen je pošto je prethodno direktor Centralne obaveštajne agencije
kategorično ukazao na neophodnost da se u savremenom svetu bez skrupula ne može.
I tako se on povukao, priredivši prethodno jedan nenametljiv i, isto tako, neiskren koktel – još
jedna konvencija koju inače nije mogao da podnese – da bi potom mir pronašao u prelepoj kući u
starom gradu Aleksandriji. Tu je konačno mogao da se prepusti čarima svoje čudesne biblioteke i
zbirke retkih umetničkih dela iz islamskog sveta.

19. Nije bio homoseksualac, nije se ženio, i otuda su njime često ispirali usta stojeći kraj uređaja s
hladnom vodom raspoređenih po hodnicima Starog zdanja u Lengliju – on je, uzgred, bez razmišljanja
odbio da se preseli u Novo zdanje. Naposletku su te torokuše bile primorane da priznaju ono što je i
slep video. Intelektualac koji je prošao jezuitsku školu i bostonski braman5 prosto nije mario. Tada je
neka pametna bubalica primetila da Devero po svom držanju podseća na – kobru. Nadimak je ostao.
Jedan junoša zaposlen u Beloj kući prvi je prispeo u rezidenciju na uglu ulica Saut Li i Saut
Ferfaks. Kućepaziteljka Mejzi, koja je, kao i uvek, sva blistala, rekla je tom dečku da je njen
poslodavac trenutno u crkvi, pa uputila mladića kako da ga nađe. A kad se ovaj vratio do kola,
parkiranih na trotoaru, i osvrnuo se oko sebe – učinilo mu se da je u vremeplovu, i da se vratio dva
veka unazad.
A možda je tako i bilo. Aleksandriju su 1749. godine osnovali engleski trgovci. Dogodilo se to,
znači, „pre rata“, pri čemu se ne misli samo na Američki građanski rat; temelji Aleksandrije udareni
su, zapravo, mnogo ranije, još pre Rata za nezavisnost. Nekadašnja luka na reci Potomak, gradić se
razvijao zahvaljujući trgovini šećerom i robljem. Brodovi natovareni šećerom, koji su pristizali iz
zaliva Česapik i dalje, iz divljih voda Atlantskog okeana, u ogromnim količinama su dopremali i
stare engleske cigle, koje su im služile kao balast, da bi potom upravo od njih trgovci gradili svoje
lepe kuće. Posledica toga bila je da ulice Aleksandrije više podsećaju na staru Evropu nego na Novi
svet.
Čovek iz Bele kuće ušao je u kola, seo na suvozačko mesto i objasnio šoferu kako da stigne do
Ulice Saut Rojal, gde će onda pronaći katoličku crkvu svete Marije. A onda je lagano otvorio vrata
bogomolje i ostavio za sobom bruj ulice, zamenivši ga tihim spokojem crkvenog broda, da bi potom,
pogledavši oko sebe, primetio usamljenu priliku kako kleči pred oltarom.
Nečujnim koracima promakao je pored osam oslikanih prozora koji su ujedno bili i jedini izvor
svetlosti u brodu. Budući da je bio baptista, nije mu promakao jedva osetni miris tamjana i voska od
zapaljenih sveća dok se približavao sedokosom čoveku koji se, u klečećem stavu, molio pred belim
oltarom nad kojim se uzdizao jednostavan zlatni krst.
Mislio je da se kreće sasvim nečujno, ali u tom trenutku onaj čovek podiže ruku, da ga opomene: ne
narušavaj tišinu. A onda je vernik priveo molitvu kraju, ustao, oborio glavu, prekrstio se i okrenuo
prema pridošlici. Čovek s Pensilvanijske avenije pokušao je nešto da prozbori, ali onaj je opet
podigao ruku, samo toliko, i onda su njih dvojica u tišini prošli kroz brod, i tako sve do predvorja
crkve i vrata što vode napolje, na ulicu. Tek tada se stariji čovek okrenuo, i osmeh se pojavio na
njegovom licu. Otvorio je ulazna vrata i istog časa primetio limuzinu parkiranu preko puta.
– Ja sam iz Bele kuće, gospodine – rekao je član personala.
– Mnogo se toga s vremenom menja, mladi moj prijatelju, ali to ne važi za frizure i automobile –
rekao je Devero. Ako je član personala pomislio da će te dve reči, „Bela kuća“, koje je tako rado
upotrebljavao, izazvati uobičajenu reakciju, grdno je pogrešio.
– A šta to Bela kuća želi da poruči jednom penzionisanom starcu?
Sad je član personala bio potpuno smeten. U društvu koje paranoično žudi za večnom mladošću,
niko neće sâm za sebe reći da je star, makar imao sedamdeset godina. On, međutim, nije znao da se u
arapskom svetu godine cene.
– Gospodine, predsednik Sjedinjenih Država želi da se sretne s vama.
Devero na to ništa nije rekao, kao da razmišlja o onome što je upravo čuo.
– Odmah, gospodine.
– Onda mislim da će tamno odelo, s kravatom, biti na mestu, ukoliko bismo mogli nakratko da
navratimo do moje kuće. A kako ja ne vozim, nemam ni automobil. Ali vi biste, verujem, mogli da me

20. odvezete i posle me vratite kući?
– Da, gospodine. Naravno.
– Hajdemo onda. Vaš vozač zna gde stanujem. Mora da ste i vi bili tamo i upoznali Mejzi.
Sastanak u Zapadnom krilu trajao je kratko, a odigrao se u kancelariji šefa osoblja, trezvenog
kongresmena iz Ilinoisa, dugogodišnjeg predsednikovog saradnika.
Predsednik se rukovao s gostom i predstavio mu svog najpouzdanijeg saveznika u celom
Vašingtonu.
– Imam jedan predlog za vas, gospodine Devero – rekao je glavni. – I to ne samo predlog već, na
izvestan način, zahtev. Ne, to je zahtev u svakom smislu reči. Upravo me očekuje sastanak, i stvar je
takva da te ljude nikako ne mogu da otkačim. Ali nije bitno. Džonatan Silver će vam sve objasniti.
Biću vam zahvalan ako mi odgovorite čim se osetite spremnim da date odgovor.
A onda se, sa osmehom na licu, ponovo rukovao s Deveroom i – otišao. Osmeha nije bilo na licu
gospodina Silvera. Nije mu to bilo prešlo u naviku, i osmehivao se retko, izuzev u slučajevima kad bi
saznao da je neki predsednikov protivnik u nevolji do guše. Samo je podigao neku fasciklu sa svog
stola i predao mu je.
– Predsednik bi bio zahvalan ako prvo pročitate ovo. Ovde. Sada. – Rekavši to, Silver je pokazao
na jednu od nekoliko kožnih fotelja u zadnjem delu prostorije. Pol Devero je uzeo fasciklu, seo,
prekrstio noge u elegantnim pantalonama i pročitao Beriganov izveštaj. Kad je završio, deset minuta
kasnije, podigao je pogled.
Džonatan Silver je sve to vreme radio na nekim papirima. Nije mu, međutim, promaklo da ga stari
agent krišom motri, pa je odložio olovku koju je do tog časa držao u ruci.
– Šta kažete?
– Zanimljivo, ali teško bi bilo reći da tu ima ičeg novog. Šta želite od mene?
– Evo šta bi predsednik želeo da zna. Da li bi bilo moguće, uz primenu sve naše tehnologije i
specijalnih snaga, potpuno uništiti kokainsku industriju?
Devero je gledao u tavanicu.
– Odgovor na prvu loptu ne bi ništa vredeo. Toga smo obojica svesni. Biće mi potrebno nešto
vremena da sprovedem ono što bi Francuzi nazvali projet d’étude.6
– Živo mi se jebe kako bi Francuzi to nazvali – glasio je odgovor. Džonatan Silver je vrlo retko
napuštao teritoriju SAD, izuzev u prilikama kad je putovao u voljeni Izrael, a dok bi boravio van
zemlje, gnušao se svakog bogovetnog minuta, naročito kad bi ga put naneo u Evropu i, iznad svega,
Francusku.
– Potrebno vam je vreme da sve to proučite, je l’ tako? Koliko će vam biti potrebno?
– Dve nedelje minimum. I biće mi potrebno punomoćje na osnovu kojega će svaki organ vlasti u
državi biti u obavezi da na sva moja pitanja odgovori iskreno i u skladu sa istinom. U protivnom, moj
odgovor i dalje ne bi ništa vredeo. Pretpostavljam da ni vi ni predsednik ne biste želeli da traćite
vreme i novac na neki poduhvat unapred osuđen na propast?
Šef osoblja ga je gledao u oči nekoliko sekundi, a onda je ustao i krupnim koracima izašao iz sobe.
Vratio se pet minuta kasnije s jednim pismom. Devero je samo ovlaš bacio pogled na njega. Lagano
je klimnuo glavom. Ono što je u njemu pisalo bilo je sasvim dovoljno da se preskoči bilo kakva
birokratska prepreka u zemlji. Šef osoblja mu je, uz pismo, pružio i posetnicu.
– Moji privatni brojevi. Kućni, na poslu i mobilni. Sve šifrovano. Potpuno bezbedno. Zovite me u
bilo koje doba, ali samo ako je reč o ozbiljnom povodu. Od ovoga časa predsednik više nema
nikakve veze s ovim. Hoćete da zadržite kod sebe primerak Beriganovog izveštaja?
– Ne – reče Devero blagim glasom. – Sve sam upamtio. Pa i vaša tri broja.

21. Vratio mu je posetnicu. U dubini duše gorko se smejao tom razmetanju s „potpuno bezbednim“
šifrovanim kombinacijama. Nekoliko godina tek bilo je prošlo otkako je neki britanski kompjuterski
maher, inače oboleo od blažeg oblika autizma, probio sve zaštitne zidove i prodro u baze podataka
NASA i Pentagona kao da ugrejanim nožem sečeš mlak puter. I to mu je pošlo za rukom s nekim
jeftinim sokoćalom koje je držao u svojoj sobici u severnom Londonu. Kobra je dobro znao šta
istinska tajnost znači; znao je da se tajna koju dele njih trojica može sačuvati samo ako su dvojica
mrtva; znao je da je jedini štos u tome da se uđe i izađe pre nego što se loši momci razbude.
* * *
Nedelju dana posle razgovora Devero–Silver predsednik je boravio u Londonu. Nije to bila poseta
na državničkom nivou, već na jednom nivou niže – zvaničnom. Uprkos tome, njega i prvu damu
dobrodošlicom je dočekala kraljica u zamku Vindzor, i tom prilikom je obnovljeno ranije
uspostavljeno, iskreno prijateljstvo.
Mimo toga, bilo je nekoliko radnih razgovora s naglaskom na tekućim problemima u Avganistanu,
odnosima dveju privreda, Evropskoj uniji, problemima globalnog zagrevanja i klimatskih promena,
kao i na trgovinskim vezama. Predsednik i njegova supruga prihvatili su poziv da u opuštenoj
atmosferi provedu dva dana s novim britanskim premijerom u zvaničnoj rezidenciji u unutrašnjosti
zemlje, velelepnoj tjudorskoj vili jednostavnog naziva Čekers. I tako su u subotu uveče dva bračna
para sedela u Dugačkoj galeriji i pila kafu posle večere. A kako je bilo prohladno, u kaminu su goreli
trupci od kojih su se iskrice dizale ka starim knjigama u povezima od marokanske kože.
Da li će dva šefa država naći zajednički jezik kao ljudi, da li će se među njima razviti bliskost ili
pravo prijateljstvo, apsolutno se ne može predvideti. Kod nekih biva tako, kod nekih ne. Istorija
beleži da su Frenklin D. Ruzvelt i Vinston Čerčil, uprkos razlikama koje su među njima postojale, bili
bliski. Ronald Regan i Margaret Tačer bili su iskreni prijatelji, iako je postojao dubok jaz između
Engleskinje čeličnih uverenja i Kalifornijca sklonog narodskom humoru.
Retko je, vrlo retko, među Britancima i Evropljanima na tom nivou bilo ičeg više od formalne
uljudnosti, a neretko nije bilo ni toga. Jednom prilikom nemački kancelar Helmut Šmit doveo je sa
sobom svoju ženu, tako zastrašujuću da je Harold Vilson, silazeći sa sprata na večeru, dopustio sebi
jedan od inače retkih izliva duhovitosti, obrativši se okupljenom osoblju: „E pa, razmena ženâ ne
dolazi u obzir.“
Harold Makmilan nikako nije trpeo Šarla de Gola (ni ovaj njega), ali zato je ispoljavao naklonost
prema znatno mlađem Džonu F. Kenediju. Možda to ima veze s činjenicom da Britanci i Amerikanci
govore isti jezik, ali ne mora da znači.
Imajući u vidu velike razlike u poreklu dvojice političara koji su se te jesenje večeri grejali kraj
vatre, dok su se noćne senke zgušnjavale, a pripadnici američke Tajne službe zajedno s kolegama iz
britanskog SAS-a patrolirali napolju, možda i iznenađuje činjenica da se na tri dotad održana
sastanka – jednom u Vašingtonu, jednom u sedištu Ujedinjenih nacija i ovom sad u Čekersu – između
ova dva čoveka razvilo lično prijateljstvo.
Amerikanca život u početku nije mazio: otac Kenijac, majka rođena u Kanzasu, odrastanje na
Havajima pa u Indoneziji, mladalački otpor verskoj netrpeljivosti. Englez je što se toga tiče bio
povlašćen: rođen kao sin berzanskog mešetara oženjenog okružnom sudinicom za prekršaje, odrastao
je uz dadilju i privatno se školovao u najskupljim i najuglednijim obrazovnim ustanovama u zemlji.
Takvo zaleđe može doprineti da se kod čoveka razvije lepršav šarm koji, u stvari, samo prekriva
unutrašnju čvrstinu. Kod nekih tako biva, kod nekih ne.

22. Površnije gledano pak, njih dvojica su imala mnogo više toga zajedničkog. Obojica još nisu bila
navršila pedesetu, obojica su bili u braku s lepim ženama i imali decu koja će se još godinama
školovati; obojica su imali visoko obrazovanje i dugogodišnje iskustvo u politici. Sem toga, obojica
su bila maltene opsesivno zabrinuta zbog klimatskih promena, siromaštva u zemljama Trećeg sveta,
nacionalne bezbednosti i nevolja onih koje je Franc Fanon nazivao „jadom ovozemaljskim“.7
Dok je premijerova supruga pokazivala prvoj dami neke od najstarijih knjiga u zbirci, predsednik
je došapnuo svom britanskom parnjaku: – Jesi li našao vremena da baciš pogled na onaj izveštaj što
sam ti dao?
– Naravno da jesam. Impresivno... i zabrinjavajuće. S ogromnim problemom se tu suočavamo. Ova
zemlja je najveći potrošač kokaina u Evropi. Pre dva meseca dobio sam raport iz SOCA, gde rade
naši najjači stručnjaci za kriminal, a u vezi s razgranavanjem kriminalne mreže koju podstiče upravo
trgovina kokainom. Što pitaš?
Predsednik je netremice gledao u vatru, birajući reči.
– U ovom trenutku jedan moj čovek razmatra samu izvodljivost tog poduhvata. Da li ćemo, sa svom
tehnologijom kojom raspolažemo i umećem naših specijalnih snaga, biti u stanju da uništimo tu
industriju?
Premijer je bio zatečen. Gledao je u Amerikanca.
– I je l’ se javio taj tvoj čovek?
– Jok. Svaki čas očekujem da iznese procenu.
– I da ti dâ savet. Hoćeš li ga poslušati?
– Mislim da hoću.
– A ako kaže da je poduhvat izvodljiv?
– Mislim da će Sjedinjene Države to uvažiti.
– I vi i mi trošimo ogroman deo budžeta pokušavajući da suzbijemo opojne droge. Svi moji
stručnjaci tvrde da je nemoguće potpuno uništiti tu industriju. Presrećemo pošiljke, hvatamo švercere
i gangstere, šaljemo ih na robiju, dugogodišnju. I sve je po starom. Droga i dalje stiže li stiže. Na
mesto robijaša stižu novi dobrovoljci. A javna potražnja neprestano raste.
– Ali ako moj čovek kaže da se to može izvesti, hoće li nam se Velika Britanija pridružiti?
Nema tog političara koji voli kad ga udare ispod pojasa, makar to učinio i prijatelj. Makar taj
prijatelj bio i predsednik SAD. Premijer je pokušavao da kupi vreme.
– Morao bi prvo da se napravi dobar plan. I da se pronađu sredstva.
– Ako odlučimo da krenemo u to, biće plana. I sredstava. Ono što mene zanima jesu vaše, britanske
specijalne snage. I vaše agencije za borbu protiv kriminala. I znanje vaših tajnih obaveštajnih službi.
– Moraću da se posavetujem sa svojim ljudima – rekao je premijer.
– Posavetuj se – rekao mu je predsednik. – A ja ću ti javiti kad moj čovek bude rekao to što ima da
kaže, pa ćemo onda da vidimo krećemo li u to.
A onda su se njih četvoro pripremili za spavanje. Sutradan ujutro prisustvovaće bogosluženju u
mesnoj normanskoj crkvi. A cele noći straža će patrolirati, motriti, proveravati, nadzirati, proveravati
sve iz početka. Ljudi će biti pod oružjem i oklopom, opremljeni naočarama za noćne uslove,
infracrvenim skenerima, senzorima za pokret, detektorima telesne toplote. Biće izrazito nesmotreno
šetkati se naokolo te noći. Čak i za tu priliku specijalno uvezene američke limuzine biće do jutra pod
jakom stražom, tako da niko ne može da im priđe.
Američki bračni par, kao što uvek biva kad je o šefu države reč, smešten je u Lijevu sobu, nazvanu
po čovekoljupcu koji je rezidenciju u Čekersu poklonio naciji poštu ju je 1917. obnovio od temelja
do odžaka. U sobi se i dalje nalazio ogromni kraljevski krevet iz epohe Džordža III, što i nije baš

23. naročito diplomatski sa strane domaćina. Za vreme Drugog svetskog rata, u istom tom krevetu spavao
je tadašnji ministar inostranih poslova Sovjetskog Saveza Molotov, koji je tom prilikom držao pištolj
ispod jastuka. Ove noći u jesen 2010. pištolja pod jastukom nije bilo.
* * *
Tridesetak kilometara obalom na jug od kolumbijskog lučkog grada Kartahene nalazi se zaliv Uraba,
čije su obale pravi koloplet močvara mangrove, nepristupačnih legla malaričnih komaraca. Dok su
obavljane poslednje pripreme da se predsednički par letelicom Er fors 1 vrati u Vašington iz
Londona, dva neobična čamca isplovila su iz jedva primetnog zatona i skrenula na jugozapad.
Plovila su bila od aluminijuma, tanka kao olovke, dugačka dvadesetak metara ili nešto manje, nalik
iglama u vodi, s tim što je su na krmi oba imala po četiri vanbrodska motora jamaha 200. U
kokainskom miljeu takve čamce nazivaju brzancima, a dizajnirani su tako da i oblikom i snagom
nadmaše sve ostalo što plovi.
Uprkos činjenici da je reč o dugačkim čamcima, na njima zapravo ima malo mesta. Dodatni prostor
zauzimaju ogromni rezervni tankovi za gorivo. U svakom je bilo uskladišteno po šeststo kilograma
kokaina, spakovanih u veliku belu plastičnu burad, ukupno deset njih, i koja je bila hermetički
zatvorena, da joj ne naudi morska voda. A da bi se njima lakše baratalo, svako bure je bilo obmotano
mrežom od plavog politenskog kanapa.
Između buradi i rezervoara s gorivom skvrčila se nekako četvoročlana posada. Nisu oni ni bili tu
da bi im bilo udobno. Jedan od njih bio je kormilar, visokoobučen za rukovanje ovom mašinom,
zahvaljujući kojem će brzanac kliziti kao podmazan pri brzini plovidbe od četrdeset čvorova na čas,
ali i ubrzati do šezdeset čvorova kad god more to dozvoli, ukoliko mu se slučajno potera nađe za
repom. Ostala trojica bili su tabadžije, i svima njima će – po njihovim standardima – biti isplaćeno
pravo bogatstvo za sedamdeset dva sata neudobnosti i rizika. Istinu govoreći, ukupna novčana
nadoknada ovoj četvorici predstavlja tek neznatan delić jednog procenta ukupne vrednosti
uskladištene u tih dvadeset buradi.
Pošto su isplovili iz plićaka, kapetani su razvili brzinu od četrdeset čvorova po mirnom moru,
započevši tako dugu plovidbu. Cilj im je bio tačka u okeanu udaljena sedamdeset nautičkih milja od
Kolona u Panami. Tamo će se oni, na moru, ne u luci, sastati s teretnjakom Virhen de Valme , koja će
na dogovoreno mesto prispeti sa zapada, iz Karipskog mora, a na putu ka Panamskom kanalu.
Brzanci su, dakle, imali da pređu još tri stotine nautičkih milja pre nego što stignu na dogovoreno
mesto, a čak i pri brzini od četrdeset čvorova to će uspeti tek sutradan u zoru. Zato će naredni dan
provesti u mestu, plutajući po nesnosnoj vrućini pod plavom ciradom, sve dok pod okriljem tmine ne
produže dalje. Tako će pretovar moći da obave u ponoć. To je, inače, bio krajnji rok.
Teretnjak je čekao brzance na dogovorenom mestu, dajući dogovoreni signal svetlima.
Identifikacija je potvrđena unapred usaglašenim, inače besmislenim rečenicama koje su jedni drugima
dovikivali u mraku. Brzanci su prišli bliže. Spremne ruke prebacile su dvadeset buradi na palubu
teretnjaka. Za njima su išli i prazni rezervoari za gorivo, koji su ubrzo vraćeni nazad posadi čamcima,
samo sad puni do vrha. Uz nekoliko pozdrava na španskom, Virhen de Valme je produžio ka Kolonu,
dok su brzi čamci okrenuli natrag, kući. Pošto još jedan dan provedu plutajući na okeanu,
neprimećeni, vratiće se svojim močvarama mangrove pre nego što svane treći dan, što će reći
šezdeset sati pošto su odatle isplovili.
Pet hiljada dolara po glavi člana posade, i deset hiljada za kapetane – bila je to za ove ljude lova
do krova. Ono što prevoze, međutim, kad prođe kroz ruke raznih dilera i stigne do potrošača u SAD –

24. biće prodato za otprilike osamdeset četiri miliona dolara.
I tako kad je uplovio u Panamski kanal, Virhen de Valme se ni po čemu nije razlikovao od ostalih
teretnih brodova koji su čekali da dođu na red, i ništa se sumnjivo na njemu ni u njemu nije moglo
videti, izuzev ako bi se neko usudio da siđe do samog brodskog dna, ispod najnižeg skladišta. Niko
to, međutim, nije ni učinio. Čovek bi morao da ponese bocu za disanje da bi preživeo dole, a posada
broda, koja je takvom opremom raspolagala, uspela je da je prošvercuje kao pribor za protivpožarnu
zaštitu.
Kada je prošao kroz Panamski kanal i uplovio u vode Tihog okeana, teretnjak je skrenuo na sever.
Prošao je pored zemalja Srednje Amerike, Meksika i Kalifornije. Kada je konačno stigao u ravan
Oregona, dvadeset buradi je izneto na palubu, pripremljeno za istovar i sakriveno ispod platnenih
navlaka. U noći bez mesečine Virhen de Valme oplovio je rt Flateri i ušao u moreuz Huan de Fuka,
noseći tovar brazilske kafe u Sijetl, da zadovolji stroge kriterijume iskusnih kavopija u američkoj
prestonici crnog napitka.
A pre nego što je Virhen skrenuo, posada je pobacala u vodu dvadeset burića, opremljenih lancima
taman da svako bure lagano potone do dna, na tom mestu dubokom nešto više od trideset metara. A
onda je kapetan uzeo mobilni i obavio jedan razgovor. Sve i da su kontrolori u Agenciji za nacionalnu
bezbednost u Fort Midu, u Merilendu, prisluškivali ovaj razgovor (a jesu ga prisluškivali),
izgovorene reči nisu mogli da protumače nikako drugačije nego kao beznačajne i bezazlene. Priča
čovek nešto o tamo nekom usamljenom pomorcu koji će kroz nekoliko sati konačno videti svoju
dragu.
Mesto gde je svako bure porinuto obeleženo je po jednim plovkom, nevelikim ali jarkih boja, i u
zoru su te bove osvanule plutajući na sivoj vodi. Tako su ih pronašla četiri čoveka iz brodića
krabolovca, i plovci su izgledali baš kao oni kojima se obeležavaju mesta gde ima jastoga. A onu
četvoricu niko nije primetio kako izvlače burad iz dubine. Da ih je radar upozorio na prisustvo bilo
kakvog patrolnog čamca u krugu od nekoliko kilometara, oni se bovama ne bi ni približavali. Ali
pozicija kokaina na GPS-u bila je gotovo besprekorno tačna, s odstupanjem od svega nekoliko
kvadratnih metara, i ljudi su mogli natenane da sačekaju pravi trenutak.
Iz moreuza Fuka krijumčari su se zaputili ka lavirintu ostrva severno od Sijetla, a na kopno su se
iskrcali upravo na mestu gde ribarski putić izbija na obalu mora. Tamo ih je čekao veliki kamion za
prevoz piva. Pošto burad natovare u kamion, nestaće negde u unutrašnjosti zemlje, kao deo onih tri
stotine tona ove robe koja u SAD ulazi svake godine. Svima koji su učestvovali u poslu novac će
kasnije leći na račune, u skladu s dogovorom. Lovci na krabe nikada neće saznati naziv broda, niti
ime vlasnika kamiona za prevoz piva. Šta će im to, i bolje da ne znaju.
Sa istovarom na tlo SAD došlo je do promene vlasništva nad drogom. Do toga časa ona je
pripadala kartelu, i sve koji su dotle radili s njom kartel će i platiti. Od časa kad je ukrcana u kamion
za prevoz piva droga je prešla u vlasništvo uvoznika s teritorije Sjedinjenih Država, i sada je on
dugovao kartelu vrtoglavu sumu koju će morati da isplati.
Cena 1,2 metričke tone čistog kokaina već je bila ugovorena. Sitna riba moraće da plati sto odsto
iznosa po isporuci robe. Krupni igrači plaćaju pedeset posto odmah, a ostalo po obavljenom poslu.
Uvoznik će troškove podmiriti impresivnim podizanjem cene od trenutka kad je kamion za prevoz
piva krenuo sa obale do časa kad kokain stigne do ljudske nozdrve negde u Spokejnu ili Milvokiju.
Uvoznik će se „nagoditi“ s brojnim posrednicima i medijatorima koji ga štite od budnih očiju FBI
ili DEA. A sve se plaća u kešu. Ali čak i kad kartelu bude isplaćeno zavidnih pedeset procenata
nabavne cene, pred američkim gangsterom još će biti neizmerni okean dolara koje negde i nekako
valja oprati. Tako će on neposredno podstaći pokretanje još stotinak drugih nezakonitih poslova.

25. A širom Amerike navodno bezopasni beli puder upropašćavaće nove i nove živote.
* * *
Pol Devero je uvideo da će mu biti potrebne četiri nedelje da završi svoje istraživanje. Džonatan
Silver ga je zvao dvaput, ali Devero nije dozvoljavao da ga požuruju. Kad je bio spreman, pošao je
na sastanak s predsednikovim šefom osoblja u Zapadnom krilu. Sa sobom je poneo tanku fasciklu.
Pošto je na kompjutere, koje je smatrao potpuno nepouzdanima, gledao s prezirom, napamet je učio
gotovo sve podatke i, kad bi ga okolnosti prinudile da radi s nekim ko za njim zaostaje po umnim
sposobnostima, sastavljao je jezgrovite izveštaje pisane na otmenom, istina staromodnom, engleskom.
– I? – pitanjem ga je dočekao Silver, koji se ponosio svojim pristupom koji je sâm opisivao kao
„bez gluposti, molim“ i pragmatičnim stavom koji su, inače, drugi doživljavali kao puku neotesanost.
– Jesu li stvari sada jasnije?
– Jesu – rekao je Devero. – S obzirom na to da zavisi od izvesnih uslova koji se moraju najstrože
ispunjavati, kokainska industrija, kao vid masovne narkoindustrije, može biti uništena.
– Kako može?
– Prvo da vidimo kako ne može. Što se samog izvora sirovine tiče, neposredni proizvođači su
izvan našeg domašaja. Mislim na hiljade tih seljaka koje pas nema za šta da ujede, tih kokalerosa, što
gaje biljku na hiljadama parcelica prekrivenih žbunjem pod gustim pokrovom džungle, pri čemu
pojedine te parcele nisu veće od jednog jutra. Dok god je neki tamo kartel voljan da kupi to njihovo
jadno testo, seljaci će ga proizvoditi i isporučivati kupcima u Kolumbiji.
– Otpada, znači, varijanta da seljaci dobiju po prstima?
– Moglo bi da se pokuša, a sadašnja kolumbijska vlada, ako ćemo pravo, tako nešto i pokušava, za
razliku od nekih prethodnih i za razliku od većine vlada u susednim zemljama. Ali ako ništa drugo,
valjda nas je Vijetnam sve zajedno naučio šta je to džungla, i kakvi ljudi zapravo u džunglama žive.
Ko savije novine pa počne da tuče po mravima, ne treba da se nada da će ih potamaniti.
– Da se udari, znači, na laboratorije? Na kartele?
– Ni to, opet, nije opcija. To bi bilo kao da morunu hoćeš golom rukom da izvučeš iz rupe u kojoj
se pritajila. To je njihova teritorija, nije naša. Oni su gospodari na tlu Latinske Amerike, ne mi.
– U redu – reče Silver, kome je već ponestajalo strpljenja, u kojem je i inače ozbiljno oskudevao.
– Znači, da dejstvujemo na američkoj teritoriji, kad sranje već stigne ovamo? Pa znate li vi koliko
blago, koliko dolara ubranih na ime poreza širom ove zemlje trošimo na snage reda i zakona? Pedeset
država, plus federalci? To je nacionalni dug, do đavola.
– Tačno tako – rekao je Devero, koga Silverova sve primetnija razdražljivost uopšte nije tangirala.
– Koliko je meni poznato, federalna vlada sáma troši četrnaest milijardi dolara godišnje na rat protiv
narkodilera. Sve to uopšte ne dotiče budžete pojedinih država, svih pedeset, koliko ih ima. A upravo
zbog toga nema vajde ni od kakve akcije kad roba već stigne ovamo.
– Pa, gde ćete onda?
– Voda, to je njihova Ahilova peta.
– Voda? Hoćete vodom da razblažite koku?
– Ne, mislim na vodu po kojoj koka plovi. Morsku vodu. Ako ne računamo jedan jedini kopneni
put što od Kolumbije, preko uzanog hrpta Srednje Amerike i dalje preko Meksika vodi do Sjedinjenih
Država, a taj je put toliko lako držati na oku da ga ni karteli više ne upotrebljavaju – svaki gram
kokaina koji iz Južne Amerike kreće ka SAD ili Evropi...
– Batalite Evropu, oni u ovome ne učestvuju – brecnu se Silver.

26. – ... svaki gram, dakle, mora da stigne preko mora, ili iznad mora, ili ispod mora. Čak i kad putuje
samo od Kolumbije do Meksika, ide morem. Za kartel je to karotidna arterija. Preseci karotidu, i
pacijent je gotov.
Silver je gunđao nešto, preko stola motreći tog penzionisanog špijuna. I ovaj je gledao njega,
staloženo, kao da ga ama baš ni najmanje nije briga da li će njegove konstatacije biti uvažene.
– Da kažem, znači, predsedniku da je njegov projekat dobio „zeleno svetlo“ i da ste vi spremni da
počnete s radom?
– Ne baš sasvim. Postoje izvesni uslovi. Bojim se da oko njih pregovora neće biti.
– To liči na pretnju. Niko ne preti Ovalnom kabinetu. Klonite se toga, gospodine.
– Nije to pretnja, već upozorenje. Ukoliko uslovi ne budu ispunjeni, ceo poduhvat će jednostavno
propasti, uz velike troškove i veliku blamažu. Evo tih uslova.
Devero spusti tanku fasciklu na sto i gurnu je prema šefu osoblja. Ovaj je otvori. Dva lista, po
svemu sudeći – otkucana na mašini. Pet stavki. Numerisanih. Pročitao je prvu.
1. Biće mi potrebna puna nezavisnost delovanja, u uslovima apsolutne tajnosti. Niko sem što manje
grupice ljudi oko samog vrhovnog komandanta nema razloga da zna šta se događa i zbog čega, ma
koliko se zavrtale ruke i letelo perje. Što se tiče svih onih ispod nivoa Ovalnog kabineta, dovoljno
je da svako zna ono što je neophodno; a to će biti svedeno na najmanju moguću meru, i isključivo
biti u funkciji zadataka koji su pred te ljude postavljeni.
– Iz federalnih i vojnih struktura ništa ne može da procuri – lecnuo se na to Silver.
– Može, vala – uzvratio je na to hladnokrvni Devero. – Čitav vek proveo sam da takve pojave
sprečim ili da naknadno otklonim štetu.
2. Trebaće mi predsedničko punomoćje na osnovu kojeg ću imati ovlašćenje da bez oklevanja
zahtevam, i da mi to ne bude uskraćeno, punu saradnju s bilo kojom drugom agencijom ili vojnom
jedinicom čija saradnja u datom slučaju može biti od ključnog značaja. Za početak, bilo koja
agencija uključena u borbu protiv narkotika mora proslediti sve merodavne informacije u centralu
naše akcije, koju bih ja voleo da nazovemo projekat „Kobra“.
– Ovi ima da polude – progunđao je Silver. Dobro je on znao da je informacija – moć, i da niko
neće drage volje ustupati drugome informacije, makar bila reč o sitnicama. Odnosilo se to i na CIA, i
na DEA, FBI, NSA i oružane snage SAD.
– Svi su oni sada u nadležnosti Unutrašnje bezbednosti, i na sve se odnosi Patriotski zakon – rekao
je Devero. – Slušaće oni predsednika.
– Unutrašnja bezbednost bavi se terorističkom pretnjom – rekao je na to Silver. – Krijumčarenje
droge potpada pod kriminal.
– Čitajte dalje – promrmljao je samo veteran CIA.
3. Potrebno mi je da sâm regrutujem ljude koji će činiti moj štab. Neće ih biti mnogo, ali oni koje
odaberem moraju biti uključeni u projekat bez pitanja i pogovora.
Šef osoblja nije, sve u svemu, imao nikakvih prigovora, sve do trenutka kad je stigao do tačke
četiri.

27. 4. Biće mi potreban budžet od dve milijarde dolara, koji će mi biti stavljen na raspolaganje bez
ograničenja i nadzora. Zatim će mi biti potrebno devet meseci da se pripremim za početak akcije, i
dodatnih devet meseci da uništim industriju kokaina.
I ranije je bilo ovakvih projekata i tajnih budžeta, ali ovo je premašilo sve. U glavi šefa osoblja
zvonilo je na uzbunu. Od čijeg budžeta štrpnuti? Od FBI? CIA? DEA? Ili će nova sredstva biti
zatražena od Trezora?
– Kontrole troškova mora biti – rekao je on. – Ovi što rade s parama neće sedeti skrštenih ruku dok
dve milijarde dolara lete u nebo, i to samo zato što se vama, recimo, prohtelo da idete u šoping.
– Onda od svega ovoga nema ništa – odvratio je Devero staloženo. – Stvar i jeste u tome da
kokainski kartel i industrija kokaina ne znaju da smo krenuli u akciju protiv njih. Upozoriti ih
blagovremeno značilo bi dati im vremena da se u svakom pogledu pripreme za naš napad. Kad bi
saznali kakvu opremu i kakve ljude okupljamo, odmah bi im bilo jasno šta je posredi, i naš plan bi
bio razotkriven, a onda bi stvar, čim računovođe i knjigovodstvo preuzmu posao, neminovno
procurela do nekog novinara ili blogera.
– Oni ne preuzimaju posao, samo ga nadziru.
– Nije šija nego vrat, gospodine Silver. Kad jednom oni stupe na scenu, oprostite se od tajnosti. A
kad nema više tajnosti – ode glava s ramena. Verujte na reč. Znam.
Tu su već bili zašli u oblast u kojoj bivši kongresmen iz Ilinoisa nije bio na domaćem terenu.
Prešao je na peti uslov.
5. Biće neophodno prebaciti kokain iz kategorije opojne droge klase A, čiji se uvoz zakonom
tretira kao krivično delo, u kategoriju nacionalne pretnje, čiji se uvoz, realizovan ili u nameri,
smatra terorističkim činom.
Džonatan Silver više nije sedeo.
– Jeste li vi sišli s uma? Ovo znači da bi zakon morao da se menja.
– Ne, dovoljno će biti da se izglasa zakon u Kongresu. Reč je o pukoj izmeni kategorije u koju će
biti svrstana jedna hemijska supstanca. A za to je dovoljan organ izvršne vlasti.
– Kakva to hemijska supstanca?
– Kokain-hidrohlorid i nije ništa drugo nego hemikalija. Zakonom zabranjena hemikalija, sticajem
okolnosti, i njenim uvozom krši se krivični zakonik SAD. I antraks je hemikalija, kao što je
hemikalija i nervni gas VX. Ali antraks je klasifikovan kao bakteriološko oružje za masovno
uništenje, dok je VX u kategoriji hemijskog oružja. Irak smo napali stoga što je onaj jad od naše
obaveštajne službe koji je ostao pošto sam ja otišao – bio ubeđen da Iračani raspolažu tim oružjem.
– Drugo je to.
– Ne, nego je baš isto. Dovoljno je kokain-hidrohlorid preklasifikovati u pretnju po nacionalnu
bezbednost, i sve kockice ima da se slože. To što nam uvaljuju hiljade tona godišnje nije, znači, više
samo krivično delo; to je teroristička pretnja. E, onda ćemo mi imati na zakonu utemeljeno pravo da
uzvratimo pravom merom. Svi zakoni već postoje.
– Pucamo, znači, iz svih cevi?
– Iz što više cevi. Ali ne pucamo ovde, nego izvan naših teritorijalnih voda i vazdušnog prostora. I
to da nas niko ne vidi.
– Da napadnemo kartel kao Al Kaidu?
– Grubo, ali efektno sročeno – reče Devero.

28. – Pa šta bih sad ja...
Sedokosi Bostonac je ustao.
– Šta biste vi sada morali da učinite, gospodine šefe osoblja, jeste da procenite koliko ste vi sami
gadljivi i, što je još važnije, koliko je važniji onaj tamo što sedi na kraju hodnika. A kad to procenite,
neće biti više bogzna šta da se kaže. Uveren sam da se taj posao može obaviti, ali ako se ne ispune
ovi uslovi koje sam tu naveo – ništa ne može da se uradi. Barem ja ne mogu.
Iako mu prethodno niko nije ni rekao da može da ide, zaputio se prema izlazu i načas zastao na
vratima.
– Izvestite me, molim vas, u dogledno vreme o mišljenju vrhovnog komandanta. Biću kod kuće.
Džonatan Silver je ostao da zuri u zatvorena vrata, na šta do tada nije bio navikao.
* * *
Najviši administrativni ukaz u SAD jeste predsedničko izvršno naređenje. Obično se PEO saopštava
javno, jer teško će se iko tim naređenjima povinovati ako cela javnost ne sazna o čemu je reč, ali se
ova naređenja, isto tako, mogu izdavati i u potpunoj tajnosti, kada se o njima govori kao o
„zaključcima“.
Mada stari moćnik iz Aleksandrije to nije mogao znati, ipak je uspeo da ubedi zajedljivog šefa
osoblja, koji je, sa svoje strane, uspeo da ubedi predsednika. Posle konsultacija obavljenih s jednim,
bogzna kako iznenađenim, profesorom ustavnog prava, kokain je, bez ikakve pompe, preveden u
kategoriju toksina i tako zvanično postao nacionalna pretnja. A kao takav, našao se na udaru snaga
koje vode rat protiv raznih pretnji bezbednosti zemlje.
* * *
Negde podaleko od portugalske obale, gotovo u liniji sa španskom granicom, motorni brod Baltazar s
deklarisanim mešovitim tovarom napredovao je lagano na sever, prema roterdamskoj luci Evroport.
Brod nije bio veliki – tek 6.000 tona – a uz kapetana, opsluživala ga je osmočlana posada, sve sâm
švercer do švercera. Kriminalni aspekt njihovog posla bio je u toj meri unosan da će kapetan kroz
nepune dve godine moći da se penzioniše i u miru proživi vek u svojoj domovini Venecueli.
Kapetan je poslušao vremensku prognozu za rt Finistere, koji se nalazio na pedeset nautičkih milja
pred njima. Duvao je vetar od četiri bofora, i more je bilo uzburkano, ali on je poznavao španske
ribare s kojima je imao zakazan randevu na otvorenom moru, i imao je poverenja u te žilave pomorce
koji umeju da izađu na kraj i s opasnostima kudikamo većim od nemirnog mora.
Već su bili ostavili za sobom portugalski Oporto, a istočno od njih ležao je sada španski Vigo, koji
nisu mogli da vide. Kapetan je naredio svojim ljudima da iznesu četiri velike bale iz trećeg skladišta,
gde su upakovane čim su robu preuzeli iz čamca za lov na račiće, takođe na otvorenom moru, nekih
sto šezdeset kilometara daleko od Karakasa.
Kapetan Gonsalves je bio pažljiv čovek. Nije želeo ni da uplovljava u luke, niti da isplovljava iz
njih noseći švercovanu robu, a naročito ovakvu. Postavio je uslov: utovar i istovar mogu se obaviti
isključivo na pučini. Izuzev u slučaju da se nađe neki doušnik koji će ga odati, upravo je zahvaljujući
toj kapetanovoj obazrivosti postojala vrlo mala verovatnoća da će biti uhvaćen. Šest puta je sa
uspehom preplovio Atlantski okean, i od toga stekao lepu kuću, podigao dve kćeri i iškolovao sina
Enrikea.
Tek što su prošli Vigo, pojaviše se dva španska ribarska čamca. Kapetan je insistirao na, naoko

29. bezazlenoj, ali i te kako važnoj razmeni pozdrava dok su brodići pristajali uz njih. Ne bi bilo
nemoguće da se španski carinici infiltriraju u bandu i sad tu izigravaju ribare. Realno gledano, da je
tako nešto posredi, oni bi dotad već jurnuli na njegov brod, i kapetan se uverio da su ljudi, sada tek
nešto više od stotinu metara udaljeni, zaista oni s kojima ima ugovoren sastanak.
Pošto je kontakt ostvaren, a identitet dveju strana potvrđen, ribarski brodići zaplovili su za
Baltazarom. Deset minuta kasnije, četiri bale pale su s gornjeg dela krme u more. Za razliku od onih
bačenih gore, kod Sijetla, bile su opremljene tako da ostanu na površini vode. Plutale su, a Baltazar
je produžio na sever. Ribari su ih izvukli iz vode, po dva na svaki brodić, i ubacili u skladišta za
ribu. Preko bala je nasuto deset tona skuše, a onda su se ribarske lađe zaputile kući.
Ti ljudi bili su zapravo iz ribarske varošice Muros, na obali španske Galicije, i već kad su, u
suton, plovili pored lučkog gata u svom mestu, ponovo su bili „čisti“. Izvan luke, neki drugi ljudi su
izneli bale iz mora na plažu, gde je čekao traktor s prikolicom. Nijedno drugo vozilo ne bi moglo da
se kreće po vlažnom pesku. S traktorske prikolice četiri bale su prebačene u kombi a nalepljenom
reklamom sa škampima iz Atlantika, i vozilo se odmah zaputilo u pravcu Madrida.
Čovek iz uvozničke bande, čije je sedište, inače, bilo u Madridu, sve ih je isplatio u gotovini, a
onda otišao do luke da izravna račune i s ribarima. Još jedna tona čistog kolumbijskog ušla je u
Evropu.
* * *
Telefonski poziv šefa osoblja doneo je novosti, a kurir je doneo papirologiju. Punomoćje je Polu
Deverou davalo ovlašćenja kakva nije imao niko, ne računajući sâm Ovalni kabinet, i to decenijama
unazad. Novac će biti prebačen kasnije, kad on sâm odluči gde da mu pošalju tražene dve milijarde
dolara.
Jedan od prvih njegovih poteza bio je da potraži broj telefona koji je čuvao godinama a da ga pri
tom ni jedan jedini put nije okrenuo. Sada jeste. Zazvonio je telefon u jednoj kućici u sporednoj
uličici skromne varoši Penington u Nju Džerziju. Deverou se posrećilo. Čovek je podigao slušalicu
posle trećeg zvona.
– Da li je to gospodin Dekster?
– A ko pita?
– Neko iz prošlosti. Zovem se Pol Devero. Mislim da pamtite to ime.
Usledila je tišina, i dugo je potrajala, kao da je onog tamo neko raspalio pesnicom u pleksus.
– Jeste li tu, gospodine Dekster?
– Jesam. Tu sam. I dobro se sećam tog imena. Otkud vam ovaj broj?
– Nije bitno. Poverljive informacije nekada su mi bile uža specijalnost, što ćete se takođe prisetiti.
Čovek iz Nju Džerzija i toga se sećao, više nego dobro. Devet godina je prošlo od vremena kada je
važio za najuspešnijeg lovca na ucenjene glave u istoriji Sjedinjenih Američkih Država. A tada se
nepromišljeno zamerio bostonskom bramanu u sedištu CIA u Lengliju, u Virdžiniji, i Devero je tada
pokušao da izdejstvuje njegovu likvidaciju.
Ta dva čoveka bila su potpuno različita, kao nebo i zemlja. Kal Dekster, koščati, svetlokosi,
druželjubivi, nasmejani varoški advokat iz Peningtona, rođen je 1950. godine u sirotinjskom kvartu
grada Njuarka, okružen bubašvabama. Otac mu je bio građevinski radnik, za koga je posla bilo u
izobilju tokom Drugog svetskog rata, a i kasnije, za vreme rata u Koreji, kada je učestvovao u
izgradnji hiljada i hiljada novih fabrika, sportskih terena i vladinih zgrada duž obale Džerzija.
Ali kada je Korejski rat okončan, ponestalo je i posla. Kalu je bilo pet godina kad je njegova

30. majka istupila iz braka u kojem inače nije bilo ljubavi, posle čega je dečaka podizao otac. A ovaj je
bio težak čovek, brz na pesnicama, jer fizikalci za bolji zakon od pesnica i ne znaju. Ali nije bio loš u
duši, i pokušavao je da živi kako pravda i čestitost nalažu, i da sinčića vaspitava tako da ovaj zavoli
zastavu, ustav i Džoa Di Mađa.8
Nepune dve godine kasnije, Dekster Stariji je nabavio kamp prikolicu, tako da su on i njegov sin
mogli da se sele, u zavisnosti od toga gde se nađe posla. I tako je dečak rastao seleći se s gradilišta
na gradilište, menjajući škole kad nađe neku spremnu da ga primi... Beše to vreme Elvisa Prislija,
Dela Šenona, Roja Orbisona i Bitlsa, nekih tamo iz jedne zemlje za koju Kal nikada nije ni čuo. Bilo
je to, takođe, doba Kenedija, Hladnog rata i Vijetnama.
Dečakovo školovanje bilo je u toj meri iskidano da se o pravom školovanju jedva i moglo
govoriti, ali zato je on sticao druga znanja: na ulici, u tučama. Kao ni majka koja ga je ostavila, ni on
nije bio visok rastom, dosegao je tek 172 centimetra. Nije, s druge strane, bio ni razvijen i mišićav
kao njegov otac, ali zato se u njegovom mršavom telu krila zastrašujuća snaga, a udarac njegovih
pesnica bio je ubitačan.
Kada mu je bilo sedamnaest godina, činilo se da će krenuti očevim stopama, latiti se lopate ili
vozati kiper po gradilištima. Sem ako...
Januara 1968. navršio je osamnaest godina, upravo u vreme kad je Vijetkong krenuo u veliku Tet
ofanzivu. Dekster je gledao televiziju u nekoj kafani u Kamdenu. Na programu je bio dokumentarac
posvećen regrutaciji. U filmu je napomenuto da će onome koji se pojavi pred regrutnom komisijom
vojska obezbediti školovanje. Sutradan je otišao u kancelariju vojske SAD u Kamdenu i potpisao
pristupnicu.
Stariji vodnik se već dosađivao. Čitav život ništa drugo nije slušao sem vrdanja raznih mladića
koji čine sve što je u njihovoj moći ne bi li eskivirali Vijetnam.
– Došao sam da se prijavim u dobrovoljce – rekao je mladić koji je seo preko puta njega.
Stariji vodnik mu je doturio formular, gledajući ga pravo u oči, kao lasica koja nikako ne želi da
ispusti zeca koga je ugledala. Nastojeći da bude učtiv, predložio je dečaku da potpiše na tri godine,
umesto na dve.
– Veće su šanse za bolji raspored – rekao je. – A i za posle je bolje, kad biraš šta ćeš da radiš.
Ako potpišeš na tri godine, možda čak i izbegneš Vijetnam.
– Ali ja hoću da idem u Vijetnam – rekao je dečko u štrokavim farmerkama.
I želja mu se ispunila. Pošto je proveo neko vreme u logoru za obuku regruta, a budući da je
njegovo umeće u rukovanju mašinama za kopanje i utovar već zapaženo, poslat je pravo u inženjerski
bataljon pri „velikoj crvenoj“, tj. Prvoj pešadijskoj diviziji, stacioniranoj usred vijetnamskog
Gvozdenog trougla. Tamo se Dekster sâm prijavio za tunelskog pacova i ušao u jezivu mrežu strašnih,
mračnih i neretko smrtonosnih tunela koje je Vijetkong iskopao ispod Ku Čija.
Posle dve ture maltene samoubilačkih misija u tom paklu, vratio se u Sjedinjene Države s punom
kapom medalja, a Ujka Sem se postarao da ispuni obećanje. Mladiću je omogućeno da studira.
Opredelio se za prava, i diplomirao je na Fordamu, u državi Njujork.
Nije imao ni leđa ni uglađenosti ni novca da bi se zaposlio u nekoj od velikih firmi s Volstrita.
Pristupio je službi za besplatnu pravnu pomoć, i zastupao one osuđene na tavorenje na najnižim
granama američkog pravosuđa. I toliko je među njegovim klijentima bilo građana latinoameričkog
porekla da je naučio španski jezik, koji je govorio tečno i brzo. U međuvremenu se i oženio i dobio
kćerku, koju je obožavao.
Mogao je tako ceo radni vek da provede zastupajući siromašne, ali tek što je bio prešao četrdesetu
godinu, oteli su mu kćerku, još tinejdžerku, prisilili je da se bavi prostitucijom, da bi je potom njen

31. makro, gangster, sadistički ubio. Dekster je morao da identifikuje njeno isprebijano telo na
mermernoj ploči u Virdžinija Biču. To iskustvo je ponovo u njemu probudilo tunelskog pacova, koji
gleda u oči čoveka dok ga ubija.
Pribegavajući starim veštinama, ušao je u trag dvojici makroa koji su bili odgovorni za smrt
njegove kćerke i ubio ih, sve s njihovim telohraniteljima, na pločnicima Panama Sitija. Vrativši se u
Njujork, saznao je da je njegova žena u međuvremenu oduzela sebi život.
Tada je Kal Dekster napustio sudnicu i povukao se, bar spolja gledano, na mirnu dužnost javnog
pravobranioca u malenoj varoši Penington u Nju Džerziju. U tom periodu počela je, međutim, njegova
treća karijera. Postao je lovac na ucenjene glave, ali za razliku od većine ljudi iz tog posla, on je
dejstvovao gotovo isključivo u inostranstvu. Specijalizovao se za praćenje, hvatanje i privođenje
pravdi onih koji su na tlu SAD počinili teške zločine i mislili da će se izvući samim tim što su
pronašli utočište u nekoj od zemalja koje ne izručuju osumnjičena lica. Reklamirao se izrazito
diskretno, pod pseudonimom „Osvetnik“.
Godine 2001. unajmio ga je neki kanadski milijarder da pronađe srpskog plaćenika koji je ubio
njegovog, starčevog, unuka, inače humanitarnog radnika, negde u Bosni. Dekster, pri tom, nije znao da
je izvesnom Polu Deverou isti taj ubica, Zoran Žilić, u to doba samostalni trgovac oružjem, služio kao
mamac da uhvati Osamu bin Ladena, tako što bi mesto njihovog sastanka u datom trenutku sravnila sa
zemljom krstareća raketa.
Ali Dekster je bio brži. Pronašao je Žilića, koji se krio pod okriljem jedne od prljavih
južnoameričkih diktatura, uspeo da se ušunja i otme ubicu, a zatim ga, u sopstvenom avionu, prebaci
do Ki Vesta na Floridi. Devero, koji je preko svojih ljudi pokušao da ukloni tog lovca na ucenjene
glave, morao je da se suoči s činjenicom da su dve godine pažljivog planiranja operacije – otišle u
propast. Uskoro sve to više nije imalo nikakvog značaja; samo nekoliko dana kasnije, jedanaestog
septembra, odigrali su se događaji posle kojih Bin Laden svakako neće ići ni na kakve nebezbedne
sastanke izvan pećina u kojima se krije.
Dekster se opet povukao u ulogu bezopasnog sitnog advokata iz Peningtona. Posle toga je Devero
otišao u penziju. Imao je sada vremena napretek, i upotrebio ga je da uđe u trag lovcu na ucenjene
glave poznatom po jednostavnom nadimku Osvetnik.
Sada su obojica bili u penziji; nekadašnji tunelski pacov koji se uzdigao u službi, s jedne, i kicoški
aristokrata iz Bostona, s druge strane. Dekster je pogledao u telefonski aparat i progovorio.
– Šta želite, gospodine Devero?
– Vratili su me iz penzije na dužnost, gospodine Dekster. I to niko drugi nego vrhovni komandant
lično. Ima jedan zadatak, i vrhovni komandant želi da on bude obavljen. Reč je o problemu koji više
nego ozbiljno pogađa našu zemlju. Zatražio je od mene da obavim taj posao. A meni će biti potreban
prvi zamenik, glavni egzekutor. Bio bih veoma zahvalan ako biste razmotrili mogućnost da zauzmete
to mesto.
Deksteru nije promakao rečnik. Nije tu bilo „hoću da vi“, niti „nudim vam“, već „bio bih veoma
zahvalan“.
– Morao bih u tom slučaju više o svemu da saznam. Mnogo više.
– Naravno. Ako biste došli do mene ovamo, u Vašington, rado ću vam objasniti gotovo sve što ima
da se kaže.
Stojeći ispred prozora u svojoj skromnoj kući u Peningtonu, gledajući opalo lišće, Dekster se
premišljao. Ušao je bio u šezdeset prvu godinu života. Održavao je fizičku kondiciju i, uprkos nekim
nedvosmislenim ponudama, nije hteo opet da se ženi. Kad se sve uzme u obzir, živeo je udobno, bez
stresa, u miru, kao dobrostojeći građanin jedne varošice. I taj život je bio dosadan.

32. – Doći ću da čujem šta imate da kažete, gospodine Devero. Samo da čujem. Posle toga ću doneti
odluku.
– Vrlo mudro, gospodine Dekster. Evo moje adrese u Aleksandriji. Mogu li vam se nadati sutra?
Izdiktirao mu je adresu. Pre nego što će završiti razgovor, Kal Dekster je imao jedno pitanje.
– Imajući na umu naše zajedničko iskustvo iz prošlosti, kako to da ste odabrali baš mene?
– Vrlo prosto. Vi ste jedini čovek koji me je ikad nadmudrio.

33. Drugi deo
SIKTAJ

34. 3.
Iz bezbednosnih razloga retko se dešavalo da se Ermandad, vrhovni superkartel u kokainskoj
industriji, sastaje u punom sastavu. A nekada je te plenarne sednice bilo lakše održati.
Kad je u Kolumbiji na vlast došao predsednik Alvaro Uribe, ogorčeni borac protiv droge, sve se
izmenilo. Pod njegovom vlašću, u čistki pojedinih segmenata nacionalne policije u prvi plan su izbili
general Felipe Kalderon i njegov bliski saradnik, šef obaveštajne službe i strah i trepet odeljenja za
borbu protiv narkotika, pukovnik Dos Santos.
Obojica su se s vremenom dokazala kao ljudi koje, uprkos činjenici da žive od policijske plate,
niko ne može da podmiti. Kartel na tako nešto nije bio navikao, i njegova vrhuška je načinila nekoliko
krupnih grešaka i izgubila neke ključne ljude pre nego što je konačno savladala lekciju. A onda je
otpočeo rat na krv i nož. Ali Kolumbija je prostrana zemlja, milioni hektara koji mogu da pruže
zaklon.
Neprikosnoveni šef Bratstva bio je don Dijego Esteban. Za razliku od prethodnog kralja kokaina,
Pabla Eskobara, don Dijego nije bio koljač-psihopata iz neke udžerice. Pripadao je starom
zemljoposedničkom plemstvu: obrazov, uljudan, lepo vaspitan, čistog španskog porekla, izdanak duge
loze hidalgâ. Za sve je on bio jednostavno „Don“.
I upravo taj čovek je, u svetu ubicâ, snagom svoje ličnosti uspeo da spoji međusobno potpuno
različite moćnike kokainske industrije u jedinstvenu organizaciju, veoma uspešnu i vođenu poput
kakve savremene korporacije. Dve godine behu prošle od dana kada je poslednji koji se opirao
ujedinjenju za koje se don Dijego zalagao s rukama u lancima izručen Sjedinjenim Američkim
Državama, odakle se nikada neće vratiti. Bio je to Dijego Montoja, glava kartela iz Severne doline,
koji se ponosito predstavljao kao baštinik kokainskih carstava u Kaliju i Medeljinu.
Nikada nije obelodanjeno ko je to telefonom nazvao pukovnika Dos Santosa, posle čega je
Montoja lišen slobode, ali kada se on pred kamerama i fotoaparatima pojavio okovanih ruku i nogu,
više se niko nije suprotstavljao Donu.
Kolumbiju pravcem severoistok–jugozapad presecaju dva planinska lanca visokih vrhova, između
kojih se prostire dolina reke Magdalene. Sve reke zapadno od Zapadnih Kordiljera utiču u Tihi okean
ili Karipsko more; sve pak vode istočno od Istočnih Kardinala ulivaju se ili u Orinoko ili u Amazon.
Predeli talasastih brda u tom istočnom delu zemlje, kroz koji protiče pedeset reka, puni su hacijenda,
među kojima ima i onih veličine čitavih okruga. Don Dijego je bio vlasnik barem pet takvih hacijendi
koje su se mogle pronaći, i još deset poseda tako dobro sakrivenih da niko nije znao gde se nalaze. A
svaka ta hacijenda imala je nekoliko uzletišta.
Sastanak upriličen u jesen 2010. godine održan je na ranču Kukarača, nedaleko od San Hozea.
Ostalu sedmoricu članova upravnog odbora kartela don Dijego je pozvao preko svojih ličnih
izaslanika, i oni su na ranč pristizali u lakim letelicama, pri čemu je između svaka dva aviona s
važnim gostima doletalo nekoliko praznih „mamaca“, čija je svrha bila samo da zavaraju. Premda je
upotreba mobilnog telefona po sistemu „obavi razgovor i baci“ smatrana maksimalno bezbednom,
Don je poruke radije slao po pažljivo odabranim kuririma. Staromodan čovek je bio, ali ga zato niko
nikada nije ni uhvatio ni prisluškivao.
Tog vedrog jesenjeg jutra Don je lično dočekao svoje saradnike u gospodskoj kući u kojoj
verovatno nije spavao više od deset noći u godinu dana, ali koja je bila stalno održavana i u svakom
trenutku spremna da primi goste.
Ta velika gospodska kuća bila je sagrađena u stilu stare španske arhitekture, sva u pločicama, tako