Recommended
More Related Content
More from milenkogavric1
More from milenkogavric1 (20)
Mitovi i legende meksika
- 4. U spomen sinu jedincu Vučku koji nas je prerano napustio. Vuk Milan Balinda Levy Meksiko Siti 5. VIII 1983. Majami 25. VIII 2008.
- 5. SADRŽAJ Uvodnenapomene…………….......……………………7 Prvi bogovi ………………………………....………... 11 Legenda o suncu i mesecu ……………….......…… 13 Legenda o kukuruzu ………………….......…………. 15 Legenda o vulkanima …………………….....……… 17 Ogledalo bogova ………………….....……………… 21 Hokojole ……………………………..……………… 23 Majka kukuruza ……………………………………. 25 Legenda o zemljotresima ………….……………… 27 Kapsis – Morska zvezda …………..………………. 29 El Majab ……………………………….…………….. 33 Koža jelena ……………………...………………….. 39 Kada tunkuluču peva …………...………………… 43
- 6. Svitac ………………………......…………………… 47 El čom ………………………….......……………….. 53 Kuća groma …………………….....……………….. 59 Kolibrijeva svadba ………………...……………… 65 Legenda o šišmišu …………………………...…… 69 Vanila ………………………………...……………… 71 Žena Htabaj …………………….....……………….. 75 Mulatkinja iz Kordobe ……………....……………. 79 La Malinče ………………………….....…………… 87 Gospođa u crnini ………….....…………………….. 89 Preliv iz Pueble ………………......…………………. 92 Mačke ………………………….....………………… 95 Pojava u bazilici ………………………....………… 96 Pogovor ……………………………....……………. 99
- 7. 6
- 8. UVODNE NAPOMENE Opravdano ili ne, često se smatra da se knjigama pišu predgovori da bi se objasnile i opravdale greške i nedostaci. To ovde nije slučaj. Ne zato što ova knjiga nema nedostataka, pa i grešaka, već zbog toga što se oni najverovatnije ne mogu opravdati iole prihvatljivim objašnjenjima. Ipak, autor smatra mogućim da donekle objasni makar ime knjige. Naslov Najlepši mitovi i legende Meksika – je opis sadržaja koji se nalazi između korica ove knjige. Pridev najlepši bi trebalo shvatiti veoma subjektivno. Da li su ove priče žive i danas? 7
- 9. Da, mitovi i legende iz ove zbirke čuju su i u današnjim državama van Meksika, ali pojam Meksiko se ovde koristi umesto istorijsko- geografskog pojma Mezoamerika. Postavlja se potom pitanje šta je mit, a šta legenda, a to nije teško razjasniti, tim pre što postoje već usaglašene definicije: MIT je uglavnom definicija priča koje su se navodno dogodile u neka davna i neodređena vremena tokom praistorije ili, mnogo ređe, u istorijskom periodu. Te priče mogu da sadrže natprirodne elemente koji nisu u skladu s ljudskom logikom. Mit takođe može da sadrži religiozna objašnjenja i u mnogobrojnim primerima mitsko pripovedanje se podudara s religioznim stilom predanja. Neki bi jednostavno rekli da je mit – kompletna izmišljotina u koju su uključeni i bogovi. 8
- 10. LEGENDA je, sudeći po definiciji, delimična izmišljotina. Legende pripovedaju o stvarnim ljudima koji su uradili nešto veoma hrabro, ili veoma neobično, ili i jedno i drugo. Legende opisuju događaje koji su se odigrali u neko određeno vreme, tokom neke istoričarima prepoznatljive epohe. Međutim, legenda nije istorijski spis jer ona ne opisuje događaje onako kako su se stvarno odigrali, već je u legendi pušteno mašti na volju da preteruje u svojim opisima toliko da i legenda mnogo puta iritira toleranciju ljudske logike. Činjenica da dosta odraslih ljudi veruje u legende, a neki od njih čak i u mitove, nije predmet ove knjige. Neke priče počinju kao legende, a potom se prelivaju u mit. U jednoj priči o Donja Marini upućeni čitalac prepoznaje sve ličnosti koje su navedene u njoj, kao i događaje koji su se odigrali na manje više opisani način. To bi bila legenda sve dok se Donja Marina ne pretvori u planinu. U tom trenutku postaje mit. Povod za ove uvodne napomene leži u činjenici da neke priče u ovoj knjizi u naslovu 9
- 11. sadrže reč „legenda“, iako se očigledno radi o mitu. Razlog za takav naslov nije što je sastavljač ove zbirke pogrešio, već je mnogo jednostavniji: to je originalni meksički naslov po kome se priča prepoznaje. Slično tome, neke priče počinju sa „kaže legenda...“; bilo bi neumesno ispravljati meksičke naratore i podučavati ih da su ono što oni nazivaju legendama po definiciji mitovi. Na kraju krajeva, usaglašene definicije mita i legende mogle su biti i drukčije, jer su to samo definicije, a autor ove knjige, za koju s odgovornošću tvrdi da nije udžbenik, ipak više veruje starim predanjima koja odvajkada insistiraju na tome da su mitovi i legende neukrotivi po definiciji. Primetne su mnoge sličnosti tema, događaja i likova među mitovima i legendama Mezoamerike bez obzira kome narodu ili kojoj civilizaciji pripadaju. To je zato što su se te kulture rađale i razvijale u bliskom susedstvu. Zato su te civilizacije delile mnoge sličnosti i u svojim religijama i bogovima. Preporučuje se čitaocu da pročita pogovor na kraju ove knjige u kome su, u kratkim crtama, objašnjeni vreme i prostor civilizacija Mezoamerike. Ko god proceni da su neki od ovih mitova i legendi u suštini samo bajke, a neke od njih i sa primesama basni – takođe je u pravu. Dakle, čitajte i uživajte! 10
- 12. Prvi bogovi (Prekolumbijski mit. Istorijski period pre dolaska španskih osvajača) Prvobitni stanovnici Meksika verovali su u boga zvanog Tonakatekuhtli, koji je sa svojom ženom Tonakasihuatl imao četiri sina. Najstariji je ugledao svet prošaran crvenom bojom i nazvali su ga Tlatlauki. Drugi se rodio crn i dali su mu ime Teskatlipoka. Treći je bio Kecalkoatl. Najmlađi je rođen bez mesa, samo čiste kosti, a ostao je takav tokom šest vekova. Kako je bio levoruk nazvali su ga 11
- 13. Hucilopočtli. Meksikanci su ga smatrali jednim od vodećih bogova jer je bio bog rata. Sudeći po tvrdnjama meksičkih predaka, 600 godina nakon njihovih rođenja, ta četiri boga su se sastali da bi odlučili šta bi trebalo uraditi. Dogovorili su se da stvore vatru, a napravili su i polovinu sunca, ali kako je bilo nezavršeno nije mnogo sijalo. Potom su stvorili jednog muškarca i jednu ženu i poslaše ih da obrađuju zemlju. Ženi su takođe naredili da prede i plete, a dali su joj gomilicu kukuruznih zrna da bi uz njihovu pomoć mogla da gata i leči. Od tog muškarca i te žene rođeni su nadničari, koji su bili radnici u narodu. Bogovi su takođe stvorili dane i svrstali ih u 18 meseci sa po 20 dana u svakom od njih. Na taj način godina je imala 360 dana. Nakon što su napravili dane, stvorili su pakao, nebesa i vodu. U vodu su postavili jednog kajmana i od njega napravili zemlju. Potom su stvorili boga i boginju vode da bi na zemlju slali dobru i lošu kišu. Predanje kaže da su tako bogovi stvorili život. 12
- 14. Legenda o suncu i mesecu (Prekolumbijski mit) Pre nego što je postojao dan sastali su se bogovi u Teotihuakanu. - Šta će da osvetli svet? – pitali su se. Jedan arogantni bog po imenu Tekusistekatl reće: - Ja ću se postarati da osvetlim svet. Zatim su se bogovi pitali: - I ko još? Gledali su jedan u drugog, ali se niko nije usudio da se ponudi za taj posao. - Budi ti drugi koji će osvetliti svet – rekli su Nanahuancinu, koji je bio ružan, skroman i ćutljiv. On je dobrovoljno pristao. Potom su obojica započeli pokajanje da bi 13
- 15. bili duhovno čisti za akt požrtvovanosti. Nakon četiri dana bogovi su se okupili oko vatre. Svi su hteli da budu prisutni tokom žrtvovanja Tekusistekatla i Nanuhuancina. Rekoše: - Hajde sada, Tekusistekatle! Uđi u vatru! On je krenuo da se baci u plamen, ali se nije usudio jer se bio uplašio. Pokušao je četiri puta i nijednom nije smeo da skoči u vatru. Potom su bogovi rekli: - Hajde ti sada, Nanuhuancine! Pokušaj ti sada! I ovaj se bog, zatvorivši oči, bacio u plamen. Kada je Tekusistekatl video da je Nanahuancin uleteo u vatru, postideo se svoga kukavičluka i takođe se bacio u plamen. Potom su bogovi pogledali na istok i rekli: - Tamo će se pojaviti Nanahuancin učinjen Suncem – i to se ostvarilo. Niko nije mogao da gleda u njega jer bi gledajući povredio oči. Sijao je i rasipao zrake na sve strane. Posle se pojavio Tekusistekatl koji je postao Mesec. Po istom redosledu kako su ušli u vatru, bogovi su se pojavljivali na nebu, ali sada kao Sunce i Mesec. Otada na svetu postoje dan i noć. 14
- 16. Legenda o kukuruzu (Prekolumbijski mit) Pričaju da su pre dolaska Kecalkoatla (Pernata Zmija) Asteci jeli samo korenje i životinje koje su lovili. Nisu imali kukuruz jer je ta žitarica, toliko hranjiva za njih, bila sakrivena iza planina. Prastari bogovi pokušali su planine da razdvoje upotrebivši svoju ogromnu snagu, ali 15
- 17. u tome nisu uspeli. Asteke su otišle da objasne taj veliki problem Kecalkoatlu. - Ja ću vam ga doneti –odgovorio im je bog. Moćni bog Kecalkoatl nije se uzaludno upirao da razdvoji planine silom, već je upotrebio lukavstvo. Pretvorio se u crnog mrava i u društvu jednog crvenog mrava otišao ka planinama. Put je bio pun prepreka, ali ih je Kecalkoatl savladao, misleći isključivo o svom narodu i njegovoj potrebi za hranom. Bilo je naporno, ali se on nikada se nije predao zbog umora i teškoća. Kecalkoatl je stigao do polja kukuruza, a kako se bio pretvorio u mrava, uzeo je samo jedno zrelo zrno u svoje vilice i krenuo nazad. Stigavši, uručio je obećano zrno gladnim Indijancima. Asteke su to zrno posadile. Tako su dobili kukuruz, koji su od tada sejali i brali. Vredno zrno uvećalo je njihovo bogatstvo, a oni su postali snažni, sagradili su gradove, palate i hramove. Od tada su živeli srećni. Od tog vremena Asteke su slavile velikodušnog Kecalkoatla, boga prijatelja ljudi, boga koji im je podario kukuruz. 16
- 18. Legenda o vulkanima Ihtaksihuatl i Popokatepetl (Mit Asteka) Prema legendi, na početku istorije, kada su Asteke stigle u dolinu Anahuak, pre nego što su planine dobile svoj trajni izgled, rođena je u gradu Tenočtitlanu lepa princeza po imenu Mihtli. Bila je ćerka Tisoka, tlatoanskog imperatora Mehika. Mihtli su prosili mnogobrojni plemići, a među njima i Ahoohko, surov i opasan čovek, koji je insistirao da se Mihtli uda za njega. Ipak, Mihtlino srce pripadalo je skromnom seljaku zvanom Popoka. On je otišao u rat da bi svojim junaštvom 17
- 19. 18
- 20. osvojio titulu Viteza Orla. Ako bi zadobio to plemićko zvanje, Popoka bi mogao da se bori sa Ahoohkom za Mihtlinu ruku. Mihtli je bila svesna kakvoj se opasnosti izlaže Popoka, strahovala je za njegov život a onda je, greškom, čula da je poginuo. Međutim, Popoka se živ i zdrav vraćao kao pobednik. Ne znajući to, Mihtli se ubila, radije nego da živi bez Popoka. Kada se Popoka vratio i našao Mihtli mrtvu, podigao ju je i poneo njeno telo na planine. Nadao se da će je hladan sneg probuditi iz sna i ujediniti ih žive. Popoka je stražario ispod njenih stopala, sagnut ka njoj, gledajući kada će se probuditi. Ostali su u tom položaju sve do dana današnjeg. Mihtlino je telo postalo vulkan Ihtaksihuatl (Uspavana Žena), a uvek na straži Popoka postao je vulkan Popokatepetl (Planina koja se dimi). Ahoohko je postao Sero Ahusko (jedna uzvišica u Gradu Meksiku). Još od tada ta dva vulkana uzdižu se kao tornjevi iznad Grada Meksika. Ova romantična legenda o mladom paru prenosila se sa kolena na koleno još od prekolumbijskog doba, tako da i sada narod Meksika smatra da je ova priča istina o poreklu ovih predivnih vulkana. 19
- 21. 20
- 22. Ogledalo bogova (Mit iz države Mičoakan) Legenda kaže da se u vreme dolaska Španaca u Mičoakan, nakon pada Tenočtitlana, jedan Španac zaljubio u Erendiru, prelepu ćerku Tangahoana, kralja Purepečasa; oteo ju je i sakrio u predivnu dolinu okruženu planinama. Princeza je, sedeći na jednom grebenu, toliko plakala da su njene suze stvorile veliko jezero, a potom je, u očajničkoj želji da pobegne, skočila u vodu, gde se pretvorila u sirenu. Od tada, zbog njegove velike lepote, jezero se zove Zirahuen, što na purepeča jeziku znači – ogledalo bogova. Kažu da sirena još tumara u vodi i da u prvim jutarnjim satima ispliva iz dubina da bi začarala muškarce i potom ih udavila. 21
- 23. 22
- 24. Hokojole (Prekolumbijski mit) Pričali su oni koji su živeli u davna vremena da je postojao izvesni čovek koji nije verovao rečima predaka. Govorili su mu da su se, kada udari oluja sa grmljavinom i munjama, pojavljivala neka stvorenja zvana Hokojole. To su u stvari deca koja su umrla odmah po rođenju ili pre nego što su dobila imena. Toj bi deci izrasla krila, a ona su se pojavljivala sedeći na vrhovima grebena i brežuljaka. Pričaju da su ovi mališani radili svakojake poslove: jedni su, da bi padala kiša na zemlju, 23
- 25. prelivali vodu u velikim ćupovima; drugi su pravili grad i presipali ga kao da su zrna kukuruza; neki su, puckajući užetom, proizvodili gromove i munje i time plašili narod. Ali onaj čovek nije verovao tim pričama. Jednog dana, nakon velikog nevremena, otišao je na jedno brdo obraslo borovima da seče drva za potpalu. Stigavši u šumu video je golo dete sa par krila koje je bilo zaglavljeno u granje visokog bora. Čovek se iznenadio, naročito kada mu je dete reklo: - Ako mi dodaš uže koje leži na tlu, iseći ću za tebe svu potpalu koju može da podari ovaj bor u koji sam se zaglavio. - Zaista ćeš to da uradiš? – upitao ga je čovek. - Da, zaista ću to da uradim. Čovek je sastavio nekoliko dužih štapova a potom stavivši konopac na vrh motke doturio ga detetu. Kada je dete imalo konopac u rukama, reklo je čoveku da ide i da se vrati sutradan da bi pokupio drva za potpalu. Čim je čovek otišao Hokojola je počeo da proizvodi grmljavinu i munje. Bor se rascepio i napravila se drva za vatru. Kada je dete završilo obećani posao, odletelo je na nebesa da sustigne svoju braću Hokojole. Sledećeg dana došao je čovek u šumu i ugledao drva za potpalu složena na veliku gomilu. Tražio je Hokojolu, ali ga nigde nije našao. Od tog događaja počeo je da veruje u ono što su mu govorili njegovi stari. 24
- 26. Majka kukuruza (Prekolumbijski mit) Ova legenda priča kako je narod Huičol, zahvaljujući majci kukuruza i jednom srećnom mladiću, prigrlio kukuruz. Narodu Huičolu dojadila je monotona hrana koju su jeli u ta davna vremena. Jedan lokalni momak, koji je načuo da negde daleko raste biljka s čijim je plodom bilo moguće skuvati mnoga različita jela, odlučio je da krene u potragu. Ugledao je kolonu mrava, koji su običavali da sakrivaju zrna kukuruza i odlučio je da ih neprimetno prati u njihovom pohodu na kukuruzna polja. Hodao 25
- 27. je i hodao za njima dok zbog umora nije klonuo i zaspao čvrstim snom. To su mravi iskoristili i pojeli mu svu odeću. Kada se probudio i shvatio da je go, mladića, koji je bio veoma gladan, savladala je duboka tuga jer nije znao da li će naći hranu, sve dok jedna ptica nije sletela na obližnju granu. Momak je zgrabio svoj luk i zategao strelu, ali mu se ptica obratila rekavši mu da se ne usudi da je ubije jer je ona Majka Kukuruza i da je spremna da ga odvede tamo gde kukuruz raste u izobilju. Otišli su do Kuće kukuruza; mladić je tamo upoznao ćerke Majke Kukuruza i oženio se jednom od njih. Mlada se zvala Mazorka Azul (Plavi Klip) i sa mužem je otišla u njegovu zemlju. Kako nisu imali kuću za stanovanje, mladoženja i njegova lepa i slatka žena spavali su po hramovima. Kao čudo, mesta gde su ostajali mladenci punila su se klipovima kukuruza koje je Mazorka Azul velikodušno delila svakome ko ih je zatražio; istovremeno im je pokazivala kako da spremaju jela, kako da seju i neguju usev kukuruza. Priča se da je velikodušnost Mazorke Azul bila tolika da je, nakon što je pokazala sve što je znala o kukuruzu, samlela samu sebe da bi i njeno lepo telo takođe poslužilo kao hrana. 26
- 28. Legenda o zemljotresima (Mit nepoznatog porekla) U ovim predelima se priča da je pre mnogo vremena postojala jedna šarena zmija, brilijantna i dugačka. Bila je slična zvečarki i kretala se vukući svoje telo kao bilo koja guja, ali je imala nešto što ju je izdvajalo od drugih: rep izvor bistre vode. Ššš, ššš... zmija se kretala. Ššš, ššš... šarena zmija vijugala je po zemlji. Ššš, ššš... zmija je ličila na razdraganu dugu dok se njen rep oglašavao slično zvuku zvečke. Ššš, ššš... Kažu stari da je svuda kuda bi prolazila ostavljala po nešto dobro, neku sreću, neko zadovoljstvo na zemlji. Ššš, ššš... kretala se po brdima i dolinama, 27
- 29. kvaseći sve usput. Ššš, ššš... išla je po brdima i dolinama, dajući rastinju vodu da pije, stablima, šumskom cveću... Ššš, ššš... kretala se po svetu, kvaseći sve, zalivajući sve, dajući da pije svemu što se nalazilo na njenom putu. Dogodilo se da su se jednog dana ljudi posvađali prvi put. Zmija je nestala. Onda je zavladala suša na zemlji. Posle nekog vremena ljudi su prekinuli svađu. Zmija se ponovo pojavila i završila se suša. Sve je ponovo procvetalo. Iz srca zemlje iznikli su plodovi, a iz srca ljudi izvirale su pesme. Onda je osvanuo dan kada su ljudi započeli veliku raspravu koja se završila tučom. Ova tuča produžila se tokom dugog niza godina. Tada je zmija zauvek nestala. Legenda kaže da nije sasvim nestala, već da je otišla da živi na dnu sveta gde se nalazi i sada, ali s vremena na vreme izađe da proviri. Kada pokrene telo, uzdrma zemlju, otvori pukotine i virne glavom. Kada vidi da se ljudi i dalje tuku, ššš... ona ode. Ššš, ššš... vrati se na dno zemlje. Ššš, ššš... napravi potrese i nestane. 28
- 30. Kapsis – Morska Zvezda (Prekolumbijski mit) Kapsis, omiljena ćerka poglavice Haasa običavala je da se svakog dana, nakon što bi završila svoje redovne poslove, šćućuri uz neku stenu blizu mora i zanesena posmatra njihanje talasa. Satima i satima pleme je moglo da je vidi nepokretnu i ćutljivu, potpuno odsutnu. Čak i kada bi senke vodu i plažu obojile u crno, Kapsis je nepomično sedela i kao da je očekivala da ugleda kako iz dubine mora izviruje boginja Htamosbin (morska kornjača). Svaki put kada je pleme stizalo u zaliv Kino, u zemlju Ostrva Ajkule, Kapsis, nakon što je pročešljalja po kamenju na plaži u potrazi za obilnim morskim plodovima koje je ostavila voda, otrčala bi do nekog svog 29
- 31. skloništa, koje je prethodno uočila, da bi se prepustila opuštena nebu i moru. Njen otac, Veliki poglavica Haas, uzalud je zahtevao da vrač odagna duhove koji su zaposeli njegovu ćerku. Ni Veliki poglavica, ni ostali iz plemena nisu shvatali zašto je Kapsis bežala od bližnjih i, uprkos tome što je bila mlada i lepa, odbijala da se uhvati u kolo, da tapše u ritmu za vreme plesa, a još manje da se pridruži pevačkom horu plemena. Za Kapsis nije bilo većeg uživanja od izdvajanja na opusteloj plaži da bi tako izolovana posmatrala tužni pejzaž uzburkanog mora koje su ponekad uznemiravala snažna nevremena. Radilo se o tome da niko nije znao Kapsisinu tajnu: bila je zaljubljena u jednu zvezdu koja joj se mnogo dopadala jer je bila cvet zemlje bogova. Jedne joj se noći približio vrač od koga je Veliki poglavica zatražio da mu izleči ćerku, budući da je čitavo pleme tvrdilo da ju je neka ajkula omađijala. Vrač je, pre nego što se uputio ka devojci, otišao do Specijalne pećine u planini, oslikao u njoj lik duha koji je u toj pećini živeo, a duh je pristao da se smesti u telo vrača i pomogne mu u njegovom isceljiteljskom 30
- 32. poduhvatu. Posedujući magični dar, vrač je položio svoje šake u obliku sfere na devojčino čelo, potom je približio svoja usta i misteriozno, uz svešteničku intonaciju, izgovorio: „Čoo, čoo!“ Kapsis ga je nepokretna pogledala bez iznenađenja, a potom se tiho udaljila od njega. Te se iste noći vratila na plažu i usplahirenim pogledom tražila svoju zvezdu na nebu. Otkrivši je brilijantnu usred modrog neba žarko je želela da se noć nikada ne završi da bi mogla satima da upija lepotu svoje voljene zvezde. Odjednom, kao da je njena želja posedovala magiju, videla je zadivljena kako se njena najdraža zvezda odvaja od neba. 31
- 33. Prelazeći nebom istom brzinom kojom lovci ispuštaju strele na kojote i jelene u trku, zvezda je parala prostor. Živahne crne oči Kapsise sledile su svetli lik sve dok nisu videle kako je zvezda pala u more. Devojka je bez razmišljanja odmah skočila u vodu u nameri da spase svoju ljubimicu. Kapsis je ronila u dubine da bi spasla zvezdu sve dok nije stigla do dna, ali je udarila glavom u jednu zlokobnu podvodnu stenu koja ju je ubila. Na kamenoj postelji ostala je Kapsis nepomična, ruku raširenih u obliku krsta. Njene lepe noge bile su spojene i prave. Htamosbin, sveta morska kornjača, boginja morskih bića, ugledavši je tako bledu i nepokretnu, uzbudila se: „Kako je lepa bila! A sada leži nepokretna u dubinama mora; sve to jer je htela da spase zvezdu koja se davila“. Boginja joj se približila i stavila šake na nepokretno telo devojke iz plemena Kun kaak pretvorivši je u trenu u morsku zvezdu. Kapsis je od tog trenutka postala neizmerno srećna. Tamo, bez glasa, posmatraće neme borbe i tragedije zelenog sveta tečnog smaragda. Osim toga, neće biti sama, već će joj ribe srebrnih peraja i tela prekrivenih živahnim bojama biti društvo. I kao da sve to nije bilo dovoljno, nakon šuma s crnim senkama, živeće srećno ispitujući i nebo kroz penušavu vodu. Tako će Kapsis svake noći gledati u nebo i na njemu prelepu zvezdu koju je toliko volela. 32
- 34. El Majab, zemlja fazana i jelena (Mit Maja) Pre mnogo, mnogo godina gospodin Icamna odlučio je da stvori jednu tako lepu zemlju da bi svi koji bi je videli poželeli da u njoj žive, zaljubivši se u njenu lepotu. Tada je stvorio El Majab, zemlju izabranih. Posadio je po njoj najlepše cveće koje je ukrašavalo puteve, stvorio je velike bunare čija se kristalna voda blistala pod svetlom sunca i takođe duboke tajanstvene pećine. Posle je Icamna predao novu zemlju Majama 33
- 35. i izabrao je tri životinje da zauvek žive na El Majabu, a ko bi pomislio na njih odmah bi se setio odakle potiču. Icamna je izabrao fazana, jelena i zvečarku. Maje su živele srećno i postarali su se da izgrade palate i gradove od kamena, dok su životinje koje je izabrao Icamna neumorno krstarile El Majabom. Fazan je leteo do najvišljih krošnji, a njegov je glas bio toliko prodoran da su ga mogli čuti svi stanovnici te zemlje. Jeleni su trčali lagano kao povetarac, a zmija je njihala svojim zvečkama i puzeći stvarala muziku. Takav je bio život na El Majabu sve dok jednog dana čilami, to jest proroci, nisu ugledali budućnost i u njoj nešto što ih 34
- 36. je rastužilo. Tada su pozvali sve stanovnike da bi im objavili sledeće: „Moramo da vas upoznamo sa vestima koje će vas mnogo rastužiti. Uskoro će nas napasti ljudi koji će stići izdaleka; nosiće oružje i boriće se protiv nas da bi nam oduzeli zemlju. Možda nećemo moći odbraniti El Majab i izgubićemo sve“. Čuvši te reči proroka, fazan je odmah pobegao u šumu i sakrio se u travi odustavši od letenja da ga osvajači ne bi otkrili. Kada je jelen saznao da će zemlja biti napadnuta, obuzela ga je tuga; tada je toliko plakao da su njegove suze stvorile mnoge vode. Od tog vremena oči jelena su postale primetno vlažne, kao da je stalno tužan. Niko ne sumnja da je saznanje o invaziji najviše naljutilo zvečarku; odlučila je da zaboravi na muziku i da se upusti u borbu protiv neprijatelja. Tako je komponovala novi zvuk koji proizvodi pomeranjem repa 35
- 37. neposredno pre svog napada. I kao što su rekli čilami, stranci su osvojili El Majab, ali čak i tada je jedan čuveni prorok Maja objavio da će tri životinje koje je bio izabrao Icamna ostvariti jedan važan zadatak u zemlji. Maje se još uvek sećaju reči koje je taj prorok izgovorio: - Dok god visoka stabla stoje uspravno i pećine El Majaba budu otvorene, biće nade. Doći će dan kada ćemo povratiti našu zemlju. Dakle, do tada Maje moraju da se ujedine i bore. Shvatiće da je dan došao kad prime tri znaka. Prvi će biti od fazana koji će leteti nad najvišljim 36
- 38. krošnjama i njegova senka moći će da se vidi u celom El Majabu. Drugi znak doneće jelen prelazeći ovu zemlju u samo jednom skoku. Treći glasonoša biće zvečarka, koja će ponovo proizvesti muziku, a čuće se na sve strane. Ovim znacima životinje će obavestiti Maje da je došlo vreme da se povrati zemlja koju su im uzeli. Takva je bila obavest vidovnjaka, ali taj dan još nije stigao. U međuvremenu životinje se pripremaju za najavljeni sudbonosni čas. Tako fazan gladi svoja krila, jelen oštri svoja kopita i zvečarka trlja svoje zvečke. Samo čekaju na trenutak kad će biti oni koji će sakupiti Maje da bi povratili El Majab. 37
- 39. 38
- 40. Koža jelena (Mit Maja) Pričaju Maje da je u neko davno vreme koža jelena bila drugačija od ove kakvu danas poznajemo. U to je vreme bila je svetle boje i zbog toga jelen je bio lako uočljiv sa svakog dela planine. Jelen je tada bio lagan ulov za lovce, koji su veoma cenili ukus jelenjeg mesa i kvalitete njegove kože koju su koristili, zbog njene tvrdoće, za pravljenje ratničkih štitova. Iz tih razloga jeleni su bili mnogo lovljeni i skoro da su nestali sa El Majaba. Jednog dana neko jelenče je pilo vodu kada je čulo čudne glasove; okrenulo se i ugledalo grupu lovaca koji su ga gađali strelama. Vrlo uplašeno, jelenče je potrčalo koliko su mu noge dozvoljavale, ali su ga njegovi gonioci umalo uhvatili. Baš kada ga je jedna strela dostizala, 39
- 41. okliznulo se i sunovratilo u pećinu čiji je ulaz bio pokriven žbunjem. U toj su pećini živela tri dobra duha, koji su čuli ječanje jelenčeta jer je pri padu povredilo nogu. Uznemireni patnjom životinje, duhovi su je izlečili i dozvolili joj da se kod njih prikrije nekoliko dana. Jelenče je bilo vrlo zahvalno i neumorno je lizalo ruke svojih zaštitnika, tako da je duhovima priraslo za srce. Za nekoliko dana životinja je ozdravila i već je bila sposobna da napusti pećinu. Oprostila se od tri duha, ali pre nego što je otišla, jedan od duhova joj je rekao: - Čekaj! Nemoj još da ideš; hoćemo da ti ispunimo jednu želju, slobodno nam kaži šta najviše želiš. Jelenče je mislilo nekoliko trenutaka, a 40
- 42. onda im je reklo: - Najviše želim da jeleni budu zaštićeni od ljudi. Možete li da mi pomognete? - Naravno! – potvrdili su duhovi bez oklevanja. Potom su ga ispratili do izlaza iz pećine. Tu je jedan od duhova uzeo malo zemlje i nabacao je preko kože jelenčeta, istovremeno je drugi tražio od Sunca da njegovi zraci promene boju životinje. Malo po malo, koža jelenčeta prestala je da bude svetla i prekrila se mrljama, sve dok nije dobila isti ton kao zemlja koja pokriva tlo El Majaba. U tom trenutku reče treći duh: - Od danas koža jelena imaće boju naše zemlje i lovci će jelene sa zemljom da brkaju. Tako su se jeleni sakrili od lovaca, ali ako jednoga dana i budu u opasnosti moći će da uđu u duboke pećine jer ih tamo niko neće pronaći. Jelenče se zahvalilo duhovima na usluzi koju su mu učinili i otrčalo je da odnese dobru vest svojim drugarima. Od tog dana koža jelena predstavlja El Majab: njihova boja je boja zemlje i mrlje koje je pokrivaju liče na ulaze u pećine. I dan danas, jeleni su zahvalni dobrim duhovima, jer je zbog dara koji su im dali mnogima od njih uspelo da se spasu od lovaca i tako jeleni i dalje žive po zemlji Maja. 41
- 43. 42
- 44. Kada tunkuluču peva (Mit Maja) Na El Majabu živi jedna misteriozna ptica, koja je uvek sama, a nastanjuje se u ruševinama. To je sova kukuvija ili tunkuluču, koja svojom pesmom prepadne svakog Maju, jer svi znaju da objavljuje smrt. Neki kažu da to radi iz zlobe, drugi zato jer tunkuluču uživa da prolazi kroz groblja tokom tamnih noći, odatle to zadovoljstvo zbog prisustva smrti, a ima i onih koji misle da se pre mnogo godina jedna Maja veštica, nakon smrti, pretvorila u sovu. Takođe postoji legenda koja govori o davno prošlim vremenima, kada se tunkuluču smatrao najmudrijim u kraljevstvu ptica. Bilo je uobičajeno da ga ptice potraže kada im je bio potreban neki savet. Svi su se divili njegovom odmerenom i 43
- 45. mudrom ponašanju. Jednoga dana tunkuluču je dobio pismo u kojem su ga pozivali na zabavu koja je trebalo da se održi u palati ptičijeg kraljevstva. Iako se njemu nisu sviđale zabave, odlučio je da prisustvuje jer nije mogao da odbije jedan kraljevski poziv. Stigao je na zabavu u svom najboljem odelu; prisutni su se veoma iznenadili kada su ga ugledali jer je to bilo prvi put da je tunkuluču prisustvovao jednom takvom skupu. Odmah su mu obezbedili najuglednije mesto za stolom i ponudili mu najukusnija jela uz balče, opojno piće Maja. Međutim, tunkuluču nije bio navikao na balče, te se, popivši samo nekoliko čaša, napio. Isto se dogodilo i ostalim zvanicama, koji su pretvorili zabavu u fućkanje i nekontrolisani smeh. Najblesaviji je bio čom, ili sup, koji je cvećem ukrasio svoju ćelavu glavu i cerekao se kadgod bi se sudario sa nekim. S druge strane, čačalaka, rođaka kokoške, koja je uvek galamila, 44
- 46. bila je tiha. Svaka je ptica htela da bude najgracioznija, ali je bez namere tunkuluču nadmašio sve. Bio je toliko pijan da je navalio da priča viceve sve igrajući i okrećući se oko jedne noge, a nije mu ni smetalo to što je neprestano padao. Tako se sve to odvijalo do trenutka kada je naišao jedan Maja, poznat kao veoma neprijatna osoba. Čuvši galamu koju su ptice pravile, umešao se u zabavu rešen da zafrkava prisutne. Naravno da mu se bila ukazala jedinstvena prilika da to sprovede, naročito kada se i on sam napio od balče. Maja je počeo da ismeva svaku pticu da bi ubrzo zatim usredsredio pažnju isključivo na tunkulučua. Bez imalo razmišljanja, trčao je za njim da bi ga vukao za perje, dok je ošamućena ptica bežala padajući svaki čas. Posle je čovek otkinuo jedan veliki trn sa grane i potražio tunkulučua; kada ga je pronašao, bockao ga je u stopala. Mada je ptica stalno ustajala, jedino što je uspela bilo je to da su ostale ptice pomislile da je tunkuluču počeo da pleše, padajući pri tome i svi su se na sav glas smejali. Tek kada je Maja zaspao od pijanstva, 45
- 47. prestao je da uznemirava kukuviju. U sitne sate završila se zabava i ptice su se, još ošamućene, vratile u svoja gnezda. Mnoge su se smejale kadgod su se prisetile strašnih gluposti koje je izvodio tunkuluču. Jadna sova. Osećala je istovremeno i bes i stid, jer je od tog dana niko više nije poštovao. Onda je tunkuluču odlučio da se osveti surovosti Maja. Čitave dane smišljao je najgoru kaznu; bio je toliko ljut da je rešio da svi ljudi treba da plate za uvredu koju je podneo. U samom sebi je tražio neki dar koji bi mu omogućio da se osveti i odlučio je da iskoristi čulo mirisa. Odlazio je svake noći na groblja sve dok nije naučio da odmah prepozna miris smrti. To je bilo sve što mu je bilo potrebno da bi sproveo osvetu. Od tada je tunkuluču rešio da obavesti svakog Maju kada mu se približava poslednji čas. Tako, samo stane blizu mesta gde oseti da će neko umreti i oglasi se više puta. Zbog toga kažu da kad tunkuluču peva - čovek umire. I nije mogao da izabere bolju osvetu, jer njegova pesma, kod svakog koji je čuje, izaziva strašnu jezu. 46
- 48. Svitac (Mit Maja) Možda si tokom neke noći video iskru blještavog svetla koja se kreće sa jedne na drugu stranu; ovo svetlo pravi kokaj, što je ime koje su Maje dale svicu. Oni znaju kako je svitac stvorio svetlo, a ovo je priča koju pričaju: Bio jednom jedan gospodin koji je svim stanovnicima El Majaba bio drag, jer je bio jedini koji je mogao da izleči sve bolesti. Kada bi oboleli išli da ga zamole da im pomogne, on je iz džepa izvlačio jedan zeleni kamen; držao bi ga u šakama mrmljajući nekoliko samo njemu razumljivih reči. To je bilo dovoljno da se izleči bilo koja bolest. 47
- 49. Jednog je jutra taj gospodina izašao da se prošeta šumom, a tamo je hteo da malčice prilegne, ali se zadržao satima očaran cvrkutanjem ptica. Iznenada, crni oblaci prekrili su nebo i započeo je veliki pljusak. Gospodin je ustao i potrčao da bi pronašao zaklon od kiše, a u žurbi nije ni primetio da mu je zeleni kamen ispao iz džepa. Stigavši kući zatekao je jednu ženu koja je molila da joj izleči bolesno dete. Gospodin je potražio svoj kamen i otkrio je da ga više nema kod sebe. Uznemiren, hteo je da krene da ga traži, ali je verovao da bi mu potraga oduzela previše vremena, te je pozvao raznorazne životinje da mu pomognu. Ubrzo su stigli jelen, zec, sup i svitac. Veoma zabrinut, gospodin im je rekao: - Potrebna mi je vaša pomoć; izgubio sam moj zeleni kamen u šumi, a bez njega ne mogu da lečim. Vi bolje od bilo koga poznajete staze, pećine i skrivena mesta šume; potražite tamo moj kamen, a ko ga pronađe biće dobro nagrađen. Čuvši ove poslednje reči životinje su potrčale u potragu za zelenim kamenom dok je svitac, koji je bio veoma marljiv insekt, leteo polako 48
- 50. neprestano se pitajući: - Gde bi mogao da bude kamen? Moram da ga pronađem jer će samo tako gospodin moći ponovo da leči. Mada je svitac od početka bio taj koji se najviše posvetio potrazi, jelen je prvi pronašao čudotvorni kamen. Videvši kako je lep, nije hteo da ga nikome da, pa ga je progutao. - Niko ga neće pronaći – rekao je sam sebi. – Od danas ja ću da lečim, a bolesni će morati da mi plate za to. Ali čim je izgovorio te reči, jelen je osetio mučninu; tako ga je jako zaboleo trbuh da je morao da povrati kamen, a potom je uplašen pobegao. U međuvremenu je svitac krstario šumom. Ulazio je u najmanja udubljenja, proveravao je sve kutke i lišće biljaka, ni sa kim nije pričao, samo je razmišljao gde bi mogao da bude zeleni kamen. Tada su se životinje koje su započele potragu već umorile. Sup je leteo isuviše visoko i nije sa te visine mogao da vidi tlo, zec je prebrzo 49
- 51. trčao i ništa oko sebe nije mogao da uoči, a jelen već nije hteo ništa da ima sa kamenom. Tako je u jednom trenutku jedini koji je još tražio zeleni kamen bio svitac. Jednog dana, nakon više sati razmišljana o mestu gde bi mogao da bude kamen, svicu je sinulo u glavi: - Znam gde je! – uzviknuo je srećan, jer je u glavi video sliku mesta na kome je ležao kamen. Odmah je odleteo tamo i, mada u početku to nije ni primećivao, svetlost je izlazila iz njegovog tela i osvetljavala mu put. Ubrzo potom je pronašao kamen i još brze ga odneo njegovom vlasniku. - Gospodine, tražio sam po svim kutkovima šume i konačno sam natrapao na vaš kamen – rekao mu je prezadovoljni svitac, dok mu je telo svetlelo. Hvala, kokaj – odgovorio mu je gospodin – vidim da sam uspeo da budeš nagrađen. Ta svetlost koja iz tebe izlazi predstavlja plemenitost tvojih osećanja i sjaj tvoje inteligencije. Od danas će te stalno pratiti da bi te vodila kroz život. Veoma zadovoljan, svitac se oprostio od gospodina i otišao da ispriča životinjama šta se dogodilo. Svi su mu čestitali novi izgled, osim zečice koja je zavidela na svetlosti svica i htela je da je ukrade. - Ta iskra bi mi bolje stajala. Prelepo bi mi 50
- 52. svetlela na ogrlici – pomislila je zečica, a da bi ostvarila svoju želju, čekala je da se svitac pozdravi sa svima i potom krenula da ga prati po brdu. - Sviče! Dođi, pokaži mi svoju svetlost – uzviknula je insektu kada je bila sigurna da ih niko ne vidi. - Naravno – rekao je svitac i zaustavio let. To je zečica iskoristila, zaskočila ga i poklopila telom. Svitac je bio pritisnut pod trbuhom zečice i skoro da više nije mogao da diše, a onda je zečica počela da skakuće sa jedne na drugu stranu verujući da se svitac iskrao. Svitac je počeo polako da leti s namerom da se sakrije od zečice. Sada je on pratio nju, a čim ju video da je nemara, odlučio je da joj se osveti. Poleteo je iznad nje i zaustavio se ispred zečicinog čela sve vreme svetleći. Ona se strašno uplašila jer je poverovala da ju je pogodila munja i mada je skakutala, nije mogla da ugasi vatru jer je svitac stalno leteo ispred nje. Usred tog skakutanja stigla je do jednog velikog bunara i u panici poverovala da bi bilo najbolje da se baci u vodu, samo da bi izbegla da joj izgori glava. Međutim, čim je skočila, svitac je odleteo daleko i sa sigurnog odstojanja slatko se smejao zečici dok je ona pokušavala da izađe iz bunara, mokra do gole kože. Od tada čak i najveće životinje poštuju svica da im se ne bi dogodilo da ih jednog dana namagarči svetlošću. 51
- 53. 52
- 54. El čom (Mit Maja) Legenda kaže da je u gradu Uhmalu, jednom od najvećih u El Majabu, živeo kralj koji je mnogo voleo zabave. Jednoga dana prohtelo mu se da priredi veliki bal u svojoj palati u čast Gospodina Života, zvanog Hunab-ku, da bi mu se zahvalio za sva dobra kojim je ovaj obasuo njegov narod. Kralj Uhmala temeljito je pripremao svoju zabavu. Pozvao je prinčeve, sveštenike i ratnike iz susednih kraljevstava, ubeđen da će njegov prijem biti bolji od bilo kojeg drugog i da će mu zbog toga svi zavideti. Osim što su se spremala najukusnija jela sa srnetinom i mesom planinskog ćurana, zahtevao je da mu palata bude okićena najređim cvećem, a nije nedostajalo ni balče, opojnog pića koje bi trebalo da oduševi pozvane goste. 53
- 55. Napokon je stigao dan zabave. Kralj Uhmala obukao je svoju najluksuzniju odeću i okitio se finim nakitom; zatim je sa terase svoje palate usmerio pogled na grad koji je toga dana izgledao lepši nego ikad. Sinulo mu je da bi baš terasa, s pogledom na grad koji je pružala, bila dobro mesto za banket. Gosti bi jeli i pili i divili se kraljevom gradu. Naredio je posluzi da prenesu stolove i stolice na terasu i da sve ukrase cvećem i palminim lišćem. Potom je otišao da primi goste koji su takođe stizali u svojim najlepšim odorama doličnim situaciji. Posluga je užurbano pripremila stolove jer su znali da je kralj nestrpljiv da usluži zvanice dobro izabranom hranom. Kada su sve postavili najbolje što su umeli, ostavili su hranu serviranu na terasi i ušli u palatu da kažu prisutnima 54
- 56. da je sve spremno i da mogu da pristupe trpezi. Ostavljanje terase bez nadzora bilo je kobna greška; nisu ni primetili da je iznad terase palate letelo nekoliko supova, ili čomova – kako se zovu na jeziku Maja. U to vreme supovi su imali raznobojno perje i elegantne kreste na glavama. Osim toga, bili su veoma halapljivi i ugledavši toliku hranu skoro na dohvat kljuna, otvorio im se apetit. Oni su već izvesno vreme nadletali palatu i u trenutku kad su shvatili da je hrana ostala nezaštićena, supovi su sleteli na terasu i u nekoliko minuta sve su proždrali, kako su to već radili lešinari u to doba. Baš pri samom završetku gozbe čomova na terasi se pojavio kralj u pratnji svojih zvanica. Monarh je prebledeo videvši kako 55
- 57. ptice raznose poslednje komade pečene srnetine. Besan, vrlo besan, uzviknuo je svojim strelcima: - Odmah ustrelite ove ptičurine! Čuvši kraljevu viku, supovi su istog časa poleteli i otišli toliko visoko da ih nijedna strela nije mogla sustići. - Ovo se ne može ovako završiti! – besneo je kralj Uhmala – Čomovi moraju biti kažnjeni! - Ne brinite se, veličanstvo, odmah ćemo naći način da se osvetimo zbog ove uvrede – rekao mu je vrlo ozbiljnim glasom jedan od sveštenika dok je skupljao perje supova koje je ostalo na terasi. Potom su se najučeniji ljudi zatvorili u hram gde su diskutovali izvesno vreme, a onda je jedan od njih izložio ideje kako kazniti ptice. Uzeo je pera supa u stavio ih u jednu posudu u kojoj ih je spalio. Malo po malo, perje je izgubilo boje i postalo je crno i turobnog izgleda. Tu crnu masu samleo je jedan od sveštenika, te su izgorela pera postala fini crni prah koji je sveštenik usuo u posudu sa vodom. Ta se voda odmah pretvorila u gustu, crnu tečnost. Kad su s tim završili, sveštenici su napustili hram, a 56
- 58. jedan od njih je potražio kraljevu poslugu i rekao im je: - Pripremite i odnesite hranu na terasu palate da bismo ponovo namamili čomove. Naredba je izvršena i sutradan na terasi su bili stolovi, a na njima tanjiri i činije puni ukusnih jela. Mnogobrojni supovi počeli su da nadleću palatu. Kao na dan zabave sve im je išlo na ruku i bez dvoumljenja spustili su se na stolove da bi uživali u novom banketu. Ali nisu ni sumnjali da su se ovog puta ljudi sakrili po uglovima terase i tek što su supovi spustili noge na stolove, niotkud su se pojavila dva sveštenika i bacili crnu tečnost na iznenađene ptice. Sveštenici su izgovarali neke čudne i zagonetne reči. Jedan od njih povišenim glasom obratio se supovima: - Nećete moći pobeći od kazne koju ste zaslužili kada ste uvredili kralja Uhmala. Ukrali ste hranu sa zabave Hunaba-kua, gospodina koji nam je podario život i zbog toga nikada više nećete probati tako prefinjena jela. Od dana današnjeg osuđeni ste da se hranite đubretom i mrtvim životinjama. Samo time ćete se hraniti! Čuvši te reči i osetivši mokro perje, supovi su hteli da pobegnu uzletevši u visine s nadom 57
- 59. da će im sunce osušiti perje i poništiti kletvu. Međutim, u svojoj žurbi toliko su se približili suncu da su im sunčevi zraci spalili perje na glavi. Kada su supovi osetili toplotu na glavi, odmah su se spustili na zemlju i tamo, pogledavši jedan u drugog, neprijatno su se iznenadili. Perje im se više nije presijavalo u prelepim bojama, već je bilo crno i osušeno jer ih je preobratila tečnost kojom su ih sveštenici polili. Osim toga – bili su ćelavi. Od tada supovi lete toliko visoko koliko mogu da ih drugi ne bi videli i ismevali takve kakvi su postali. Samo slete kad su gladni i traže hranu među otpacima, baš kako su rekli sveštenici. 58
- 60. Kuća groma (Mit Totonaka, naroda koji je živeo na teritoriji Verakruza) Pričaju stariji da je između Totomohtle i Koacintlale postojala pećina u kojoj su sveštenici onog doba podigli hram posvećen Bogu groma, kiše i rečnih voda. Bilo je to u stara vremena kada još nije bilo Španaca, a ni ljudi čudne rase, danas poznatih kao Totonake, koji su naselili mesto kasnije nazvano Totonakan. U to staro vreme svaki put kada je trebalo obrađivati zemlju, posejati seme ili skupljati plodove, sastajalo se sedam sveštenika. Sedam puta su prizivali bogove da im podare lepo vreme uzvukujući intonirane poruke ka četiri strane sveta, jer je po ezoteričnim pričama tih sveštenika, četiri puta sedam bilo 28, a toliko dana čini mesečeve mene. Stari sveštenici su udarali u veliki bubanj 59
- 61. groma, vukli suve kože životinja po čitavoj pećini i odapinjali zapaljene strele ka nebu. Tada bi besni gromovi uzdrmali zemlju, munje bi zaslepljivale šumske životinje i vodena bića lipsavala su u rekama. Kiša se spuštala u pljuskovima, nevreme je danima i noćima rikalo nad pećinom. Događalo se ponekad da su reke Huitisilak i ona leptirova, Papaloapan, plavile pokrivši vodom i glibom porečje, nanoseći ogromne štete. I što su sveštenici više vukli kožu, veća je bila buka koju je pravilo nevreme i što se više udaralo u ceremonijalni bubanj, jači su bili gromovi, a veći broj zapaljenih strela prizivao je više munja. Prolazili su vekovi... Jednog dana stigli su na to mesto ljudi ukrašeni da drukčiji način, donevši druge običaje, druge zakone i druga verovanja. Pričali su da su stigli iz drugih zemalja, s one strane velikog modrog mora (Meksički zaliv), a 60
- 62. koliko muškarci, toliko žene i deca, posedovali su jednu karakteristiku -neprestano su se smeškali kao da su bili najsrećnija bića na zemlji. Neki kažu da su tu radost izražavali zato što su pretrpeli hiljadu nevolja u opasnim vodama uzburkanog mora, a potom stigli do tropskih obala gde je bilo svega i svačega, kako voća tako i životinja, vode i predivne klime. Bili su zadovoljni i istinski zahvalni. Skrasili su se na tom mestu koje su na svom jeziku nazvali Totonakan, a sami sebi su dali ime Totonake. Ali se sveštenici starosedeoci, sedam sveštenika iz pećine groma, nisu pomirili sa tom invazijom stranaca koji su sa sobom doneli veliku kulturu. Otišli su u pećinu da pozovu gromove, munje i velike pljuskove s namerom da preplaše novopridošle. Tokom nekoliko dana i noći padale su velike kiše, sve dok je neko shvatio da je nevreme izazvalo sedam vrača, sedam sveštenika iz pećine gromova. 61
- 63. Budući da nisu bili pobornici nasilja, Totonake sveštenike nisu ubili nego su ih ukrcali u malu lađu i, snabdevši ih s dovoljno vode, otisnuli na Tirkizno more gde su se ovi zauvek izgubili. Sada je bilo potrebno zavladati tim bogovima groma i kiše da bi se izbegla nesreća naroda Totonaka koji su se tek udomili. S tom namerom okupili su se mudraci, sveštenici i ugledni pojedinci i zaključili su da se ništa ne može učiniti protiv tih sila, koje danas naprosto nazivamo – prirodnim i da bi bilo najbolje odati im poštovanje i izraziti privrženost. Shvatili su da bi najbolje bilo obožavati ove bogove i moliti ih da budu velikodušni prema narodu koji se tek spasao od monstruozne nesreće. Na istom mestu na kome se nalazio hram starih sveštenika, kraj pećine u kojoj se služilo kultu Boga groma, Totonake, ili ljudi sa smeškom, podigli su zadivljujući hram Tahina, čije ime na njihovom jeziku znači – mesto nevremena. Ne samo da su slavili kult Boga groma, već su mu se molili tokom 365 dana, isti broj koliko udubljenja u svojim zidovima ima sam hram, tražeći vedro vreme u izvesnim godišnjim periodima i kišu kada je potrebno oploditi useve. Još danas se uzdiže ovaj predivan hram poznat u 62
- 64. čitavom svetu kao piramida El Tahina, gde se na čudnovat način budi nevreme, tutnje gromovi i liju obilni pljuskovi. Tako je rođena piramida Tahina, podignuta iz poštovanja prema Bogu groma, prvobitno obožavanom od strane onih ljudi koji su tamo živeli mnogo pre od dolaska stranaca, u vreme kada je, kako se čini, svet tek počinjao da postoji. 63
- 65. 64
- 66. Kolibrijeva svadba (Mit Maja) Jednog sunčanog jutra, kolibri ili hdžunuum, kako mu je ime na jeziku Maja, stajao je na grani velikog drveta plačući dok je posmatrao svoje malo i nedovršeno gnezdo. Uprkos tome što je danima tražio materijal za izgradnju svoga doma, uspeo je da pronađe samo nekoliko grančica i listova, a to ni izdaleka nije bilo dovoljno. Kolibri je hteo hitno da završi svoje gnezdo, jer je u njemu nameravao da živi nakon što se oženi, ali je bio siromašan i svakim danom činilo mu se sve težim zadatkom da izgradi svoju kuću i da priredi svadbu. 65
- 67. Budući da je bio toliko sitan, kolibrijeva kuknjava se jedva čula, a jedini koji ju je načuo bio je kanarinac, koji je sletao sa grane na granu sve dok nije pronašao tužnu pticu. Videvši je, upitao je: - Šta ti je, prijatelju kolibri? - Joj, moja je tuga prevelika – plakao je još žešće kolibri. - Ispričaj mi, možda mogu biti od pomoći – rekao mu je kanarinac. - Ne možeš! Niko ne može da mi ublaži bol – kukao je kolibri. - Ma daj, kaži mi šta te muči – navaljivao je kanarinac. - Dobro – popustio je kolibri – pazi, hoću da se oženim, ali smo moja verenica i ja toliko siromašni da nemamo čak ni gnezdo i ne možemo da pripremimo svadbu. - Aj, to jeste problem, jer i ja sam takođe siromašan – odgovorio je kanarinac. - Vidiš!? Rekao sam ti da mi niko ne može pomoći! – uzviknuo je kolibri. - Nemoj da plačeš, pričekaj, nešto će nam pasti na pamet – tvrdio je kanarinac. Obe ptice su se zamislile za trenutak; očajan, kolibri je hteo ponovo da brizne u plač, a 66
- 68. tada je kanarincu sinula ideja: - Vidi, ti i ja nećemo moći da priredimo svadbu, ali ako pozovemo ostale životinje da nam pomognu... Rekavši to kanarinac je počeo da peva na jeziku Maja. Pesma je zvučala ovako: „U tul čičan čiič, u kat sokobel, ma ti patal hun, minaan i nuukul“. Kanarinac je otpevao poruku da jedna ptica hoće da se oženi, ali da nema novca za to. Onda je ponovio pesmu i kako je njegov glas bio tako lep, neke životinje, pa i voda i stabla, približili su se da bi ga bolje čuli. Kada je kanarinac video da obraćaju pažnju na njegove reči, uputio im je molbu sledećom pesmom: „Minaan u hbakal, minaan u nokil, minaan u hanbil, minaan u hačeil, minaan u neeneil, minaan u ču-ci, minaan u nekteil“. Ovim je rečima kanarinac objavio sledeće: „Nema ogrlicu, nema odelo, nema cipele, nema češalj, nema ogledalo, nema slatkiše, nema cveće“. 67
- 69. Dok je kanarinac pevao, kolibri je lio krupne suze. Tako su, zajedno, postigli da su svi prisutni hteli da pomognu. U prvom trenutku niko ništa nije rekao, potom se čulo nekoliko glasova: - Neka se spremi svadba, ja ću dati ogrlicu – rekla je jedna šarena ptica, nazvana homhanil, spremna da ustupi žuti ukras koji je imala na grudima. - Neka se spremi svadba, daću odelo – ponudio je pauk i počeo da upreda fini materijal da bi odenuo mladoženju. - Neka bude svadbe, prilažem češalj – obećala je iguana skinuvši nekoliko bodlji koje su pokrivale njene slabine. - Neka bude svadbe, daću ogledalo – potvrdio je bunar, jer je voda u njemu bila tako kristalno čista da je u njoj mogao da se posmatra mladoženja. - Neka bude svadbe, prineću slatkiše – pridružila se pčela i odletela da donese med iz košnice. Sa ovim darovima sve za svadbu je bilo spremno. Kolibri je nanovo plakao, ali ovoga puta od sreće. Potom je odleteo da pronađe verenicu da bi joj rekao da već mogu da se uzmu. Za nekoliko dana proslavljena je velika svadba i, naravno, kanarinac je bio kum. Na zabavi je bilo svega i svačega, jer su gosti doneli još mnogo poklona. Od tada je kolibri prestao da kuka zbog svog siromaštva, jer je shvatio da može da računa na iskrene prijatelje u svetu Maja. 68
- 70. Legenda o šišmišu (Tradicionalni mit iz Oaksake) Kaže legenda da je šišmiš jednom bio najlepša ptica još od samog postanja. Odnosno, šišmiš je u početku bio ovakav kakvog ga poznajemo danas i zvao se „goli leptir“. Potom su se stvari promenile... Jednog hladnog dana slepi miš se uzdigao na nebo i od Tvorca zatražio perje, onakvo kakvo je video kod drugih letačica. Ali kako Tvorac nije imao više perja, preporučio mu je da se spusti na zemlju i da traži po jedno pero od svake ptice. Tako je šišmiš i uradio, ali samo se obratio pticama sa perjem u najviše boja. 69
- 71. Kada je završio sa skupljanjem, šišmiševo telo pokrivao je veliki broj predivnih pera. Svestan svoje lepote, leteo je bez prestanka ponosno se pokazujući svim pticama koje su zastajale u letu da bi mu se divile. Mahao je pernatim krilima, razmahivao se srećan i presrećan, ali sa izvesnom dozom nadmenosti. Jednom je, kao trag svoga leta, stvorio dugu. Bio je suštinska lepota. Bio je toliko ponosan na sebe da ga je taština pretvorila u stvora svakim danom sve odbojnijeg pticama. Neprekidnim kočoperenjem zasenjivao je sve koji su mu bili blizu, bez obzira na njihove kvalitete. Čak mu je i kolibri zavideo jer nije imao ni deseti deo njegove lepote. Kada je Tvorac video da se šišmiš ne zadovoljava samo lepotom svoga novog perja već je upotrebljava za ponižavanje drugih, pozvao ga je da dođe na nebo, gde se šišmiš takođe kočoperio radosno klepetajući krilima. Klepetao je i klepetao dok mu je perje opadalo jedno po jedno. Ostao je ponovo go kao što je bio na početku. Tokom čitavog dana padalo je perje s neba i od tada, ostavši go, naš šišmiš povukao se da živi u pećinama. Odrekao se i čula vida da ne bi morao da se seća svih boja koje su ga jednom krasile. 70
- 72. Vanila (Prekolumbijski mit) Kažu da je Hanat, ćerka plemenitih Totonaka, čuvena po svojoj lepoti, živela u jednoj palati koja se nalazila u mestu gde je živeo njen narod, blizu Tahina. Jednoga dana kada je devojka krenula da prinese dar na tanjir postavljen na stomak Čak-Moole (Božji glasnik), slučajno je srela Carahuina, veselog mladića koji je voleo da zvižduće. Oboje su se na prvi pogled zaljubili jedno u drugo. 71
- 73. Bez sumnje, romansa se suočila sa teškoćama jer je Carahuin bio siromašan i živeo je u jednoj skromnoj kolibi. Ta je koliba bila okružena plodnom zemljom na kojoj su u izobilju rasli ananas, tikvice i jedna biljka ukusnih plodova zvana anona. Uprkos klasnoj razlici, zaljubljeni su se sastajali skoro svakoga dana, prikriveno, kada je mladić nosio na pijacu plodove koje je bio ubrao sa svoje okućnice. U tim kratkim trenucima iskrena ljubav je gospodarila njihovim srcima. Jednog popodneva Hanat je prošla pored svetog Hrama sa udubljenima; iznenadio ju je prodoran pogled debelog boga, koji se isticao svojim zamašnim trbuhom, glatkim čelom i trostrukom perjanicom. Od tog dana joj se bog, gospodar sreće, udvarao. Devojka je u početku uspevala da ga izbegne, ali je uporni bog pronašao način da joj otkrije svoja osećanja i, kada je bio odbijen, njegova se uobičajena veselost pretvorila u srdžbu: upozorio je devojku da će pustiti bes Tahina ako se ne prikloni njegovim ljubavnim izjavama i željama. Upozorenje je potreslo Hanatu, ali ona nije izneverila voljenog Carahuina. Uporni debeli bog je tada odlučio da stekne 72
- 74. poverenje devojčinog oca ne bi li on uticao na njeno raspoloženje i opredeljenje. Pozvao ga je u svoju palatu, otkrio mu izvesne tajne i kada je izložio svoje interesovanje za lepu devojku, od devojčinog oca je dobio potpunu podršku da se njome oženi. Hanat je morala da izdrži veliki progon bandoglavog boga, a otac ju je naterao da se ponovo sretne s njim. Susret je imao fatalan ishod jer je ona ponovo odbila boga veselja i raspoloženja, a on je razjaren bacio na nju prokletstva i pretvorio je u nežnu biljku belih cvetova i predivnog mirisa: vanilu. I ako je bog mislio da se osvetio, istina je da o njemu postoje bleda sećanja, dok je danas svuda prisutna orhidejska biljka čija je esencija na visokoj ceni u kuhinjama i poslastičarnicama širom sveta. 73
- 75. 74
- 76. Žena Htabaj (Mit Maja) Živele su u jednom mestu dve žene. Jednoj su komšije nadenuli ime Hkeban, što bi značilo – grešnica, a drugu su zvali Uc-kolel ili dobra žena. Hkeban je bila prelepa, ali se neumorno prepuštala ljubavnim gresima. Zbog toga su je prezirali pošteni lokalni ljudi i bežali od nje kao od smrdljivice. Mnogo su puta nameravali da je proteraju iz mesta, mada su ipak više voleli da je imaju „pri ruci“ da bi mogli da je preziru. Uc-kolel je, osim što je bila prelepa, bila vrla, poštena i skromna i zbog toga je uživala poštovanje čitavog susedstva. Uprkos mnogobrojnim ljubavnim gresima, Hkeban je bila veoma sažaljiva i pomagala je prosjacima koji su dolazili kod nje u potrazi za milostinjom, lečila je bolesne i napuštene, štitila je 75
- 77. životinje; bila je čednog srca i smireno je podnosila nepravdu kojom su je obasipali susedi. Iako telesno podarena, Uc-kolel je bila strogog i nesavitljivog karaktera. Prezirala je skromne jer ih je smatrala manje vrednim od sebe i nije lečila bolesne jer ih se gadila. Život joj je bio nesavitljiv kao jako stablo, ali joj je srce patilo kao koža zmije. Jednog dana komšije nisu videle da je Hkeban izašla iz svoje kuće, nisu je videli ni sledećeg dana, ni sledećeg, a ni narednog... Shvatili su da je Hkeban umrla napuštena; samo su joj njene životinje čuvale telo, ližući joj šake i terajući muve. Miris, koji se osećao u čitavom mestu širio se iz njenog 76
- 78. nepomičnog tela. Kada je vest stigla do ušiju Uc- kolele, ona se prezrivo nasmejala: - Nemoguće da leš jedne velike grešnice može da oslobađa bilo kakav lep miris – uzviknula je. – Sigurno bi smrdeo na trulo meso. Međutim, kako je bila radoznala, htela je da se sama uveri. Otišla je na lice mesta i osetivši aromu parfema rekla je otežući: - Mora biti delo đavola da bi se prevario svet. Ako leš ove loše žene miriše tako opojno, moj će leš mirisati još bolje – dodala je. Na sahranu Hkebane otišli su samo siromašni koje je ona pomagala i bolesni koje je izlečila, ali svuda kuda je prolazila pogrebna povorka širio se opojni miris, a sledećeg dana njen je grob osvanuo prekriven šumskim cvećem koje je izraslo tokom noći. Ubrzo nakon toga umrla je Uc-kolel; umrla je kao devica i sigurno se njenoj duši nebo odmah otvorilo. Ali kakvo iznenađenje! Protivno onome što su ona sama i ostali očekivali, njen je leš počeo da širi nepodnošljiv smrad, pravi smrad trulog mesa. Komšije su to pripisale činu zlog đavola i došli su na njenu sahranu u velikom broju, noseći bukete cveća da bi joj ukrasili grob. Cveće je već sledećeg jutra uvelo, a komšije su komentarisale da se i to dogodilo po volji prokletog satane. Vreme je prolazilo, a poznato je da se nakon smrti Hkebana pretvorila u sladak cvet, jednostavan i mirišljav, nazvan htabentun. Sok ovog cvetića opijao je slatko kao što je za života 77
- 79. opijala ljubav Hkebane. Nasuprot tome, Uc-kolel se posle smrti pretvorila u cvet cakam, što cveta na jednom nakostrešenom kaktusu punom bodlji. Cvet tog kaktusa je lep, ali bez mirisa, naime – miriše neprijatno, a na kaktus je lako ubosti se. Ova lažna žena, pretvorena u cvet cakam, razmišljala je, zavidna, o izuzetnom slučaju Hkebane sve dok nije zaključila da se Hkebani nakon smrti dogodilo sve to što joj se dogodilo samo zato jer su njeni gresi bili ljubavne prirode. Onda je odlučila da je imitira prepuštajući se ljubavi takođe. Nije joj bilo ni na kraj pameti da je sve što se dogodilo kako se već dogodilo bilo zbog Hkebaninog srca, koje se predavalo ljubavi zbog plemenitog i prirodnog impulsa. Prizvavši u pomoć zle duhove Uc-kolel je uspela da dobije dozvolu iz pakla da može da se vrati u život svaki put kada bi to zaželela, pretvorena ponovo u prelepu ženu, da bi zavodila muškarce, ali zlobnom ljubavlju, jer tvrdoća njenog srca drugačiju ljubav nije dopuštala. Dakle dobro, nek znaju oni koji hoće da znaju, da je žena po imenu Htabaj, ona koja proizlazi iz cakama, cveta bodljikavog i krutog kaktusa, ta koja se, kada vidi da neki muškarac prilazi, vrati u život i zaskoči ga u hladovini granja češljajući svoju dugu kosu parčetom kaktusa nakostrešenih bodlji. Ona sledi muškarce sve dok joj ne uspe da ih privuče, osvoji i na kraju ubije u žaru paklene ljubavi. 78
- 80. Mulatkinja iz Kordobe (Legenda iz Verakruza) Kažu stare priče da je pre više od dva veka, a u poetskom gradu Kordobi, živela jedna čuvena žena, devojka koja nikada nije ostarila uprkos poodmaklim godinama. Niko nije znao čija je ćerka bila, ali su je svi zvali Mulatkinja. Po mišljenju većine Mulatkinja je bila veštica, gatara koja je sklopila ugovor sa đavolom koji ju je posećivao svake noći, jer su mnogi susedi tvrdili da su, prolazeći posle ponoći pored njene kuće, videli kako kroz kapke na prozorima i kroz prorez ispod vrata sija 79
- 81. neka zlokobna svetlost, kao da u unutrašnjosti jak požar proždire pokućstvo. Drugi kažu da su đavola videli kako leti iznad krovova kuća prerušen u ženu, ali su ga ipak prepoznali jer ga odavao pogled njegovih satanskih crnih očiju, đavolski osmeh njegovih crvenih usana i blještavo beli zubi. Njoj su pripisivali raznorazna čudesa. Kada se pojavljivala u gradu, momci su se, zapanjeni njenom lepotom, prepirali koji će od njih pokušati da joj osvoji srce. Međutim, ona nikada nikome od njih nije odgovarala, sve ih je prezirala i tako je nastalo verovanje da je jedini koji je posedovao njene čari bio Gospodar tame. Uprkos svemu tome, ta uvek mlada žena, išla je redovno na pričešće, prisustvovala bogosluženjima, davala milostinju, a svako ko bi je zamolio da mu pomogne imao ju je uz sebe; bila je na pragu kolibe siromašnih i uz krevet samrtnika. Govorilo se da se nalazila na svim stranima, na različitim mestima - istovremeno, a saznalo se da je jednog određenog dana viđena u istom trenutku u Kordobi i u Gradu Meksiku. „Imala je dar posvudašnosti“, rekao je o njoj jedan pesnik. Bilo je sasvim normalno pronaći je i u nekoj pećini, kao i u bolničkoj sobi, ili u stravičnom kućerku na zlom glasu. Neki su je viđali u najodvratnijim delovima grada, a neki u nekoj skromnoj sobi u komšiluku, smerno odevenu, priprostog izgleda, opuštenog ponašanja koji nije 80
- 82. 81
- 83. otkrivao magičnu moć kojom je bila obdarena. Čarobnica je takođe služila kao advokat izgubljenim slučajevima: devojkama bez verenika, ugojenim ženturačama, onima koje su gubile nadu da će pronaći muža, otpuštenima sa posla, damama sa ambicijama da se tunikama i nakitom takmiče sa princezama, penzionisanim oficirima i siromašnim lekarima. Svi su išli kod nje, svi su joj dolazili donoseći svoju utučenost, a ona je sve ostavljala raspoložene, ispunjene i zadovoljne. Zbog toga i dan danas, kada se od nekoga traži neka velika usluga, skoro ili u potpunosti neostvarljiva, obično upitani uzvikne: „Nisam ja Mulatkinja iz Kordobe!“ Slava te žene bila je velika, ogromna. Svuda su o njoj govorili i na mnogobrojnim mestima širom Nove Španije spominjali su joj ime od usta do usta. „U suštini je bila“, kaže isti pesnik, „varalica, mudrac, vračara, izuzetno biće kojem ništa nije bilo strano, koga su svi slušali i čija je moć dostizala takve visine da je savijala zakone prirode... Bila je, na kraju, žena koja bi se u antičkom svetu nalazila među božanstvima, ili najmanje među najpoštovanijim sveštenicama. Bila je medijum od najpovlašćenije vrste koja je uživala duhovno okruženje svog vremena... Velika je žalost što ne živi u naše doba! Kakvom sve čudu ne bismo bili svedoci! Kakva otkrovenja bi uradila u ovo vreme! Koliko prizivanja, koliko duhova ne bi pristigli kroz njen glas! Koliko bi nevernika 82
- 84. prestalo da to budu!“ Koliko dugo je trajala slava te žene, vidovnjaka svog vremena i osobe vredne divljenja kasnijih vekova? Niko ne zna! Ono što se tvrdi je da je jednog dana Grad Meksiko saznao da su je doveli iz Kordobe i smestili u mračne tamnice Svete Inkvizicije. Zatim se nešto neverovatno dogodilo: spasla se, Bog zna kako, od nedokučivih tajni Inkvizicije, a to je bio glavni događaj u svim slojevima društva, kao i među brbljivcima po pijacama i u dućanima. Toliko se iz raznih uglova govorilo o njenom uspehu da je i jedna smela osoba čak tvrdila da Mulatkinja nije bila gatalica, ni veštica, ništa tome slično i da su joj, zato što je greškom pala u ruke Svete Inkvizicije, dugovali odštetu skoro nemerljivog iznosa. Odšteta se navodno sastojala od deset velikih glinenih ćupova napunjenih zlatnim prahom. Drugi brbljivac je dopunjavao gornju priču tvrdeći da je u sve bio umešan jedan neugledni udvarač, koji je zaslepljen ogorčenošću lažno optužio Mulatkinju iz Kordobe samo zato što je ona ignorisala njegova udvaranja. Prošle su godine, sve su izmišljotine zaboravljene, sve dok jednog dana grad nije s iznenađenjem saznao da će se na sledećem ispitivanju koje se spremalo gatara pojaviti sa pogrdnom kapom na glavi i da će nositi zelenu sveću, ali se iznenađenje udvostručilo kada se nekoliko dana kasnije proneo glas koji je tvrdio 83
- 85. da je ptičica odletela za Manilu, rugajući se stražarima koji su je čuvali... Tačnije, izašla je naočigled jednog od njih. Kako se to dogodilo? Kakvu je moć posedovala ta žena da tako namagarči uvaženu gospodu inkvizitore? A kada je pobegla? Tada ili godinama ranije? Niko nije znao. Najčudnija i najapsurdnija objašnjenja kružila su gradom. Bilo je onih koji su tvrdili, dok su prstima pravili znak krsta, da je sve bilo delo samog đavola koji se neprimećeno uvukao u tajne zatvore da bi spasao Mulatkinju. Neko se prisećao onoga da lepa reč otvara... rešetke. Bio je i jedan zlobnik koji je pričao da ljubav pobeđuje sve... i da su oni iz Svete Inkvizicije, kao svi smrtnici i sami sastavljeni od kostiju i mesa. Evo šta se stvarno dogodilo: Jednom je islednik ušao u odvratnu ćeliju gatare i istinski se iznenadio ugledavši na jednom zidu ugljem naslikanu lađu. Onda ga je Mulatkinja iz Kordobe upitala: - Šta nedostaje ovoj lađi? - Nesrećna ženo, odgovorio je islednik, da si htela da spaseš svoju dušu od užasnih kazni u paklu, ne bi bila ovde i uštedela bi Svetoj Inkviziciji i narodu napor da ti se sudi. Ovoj lađi jedino što nedostaje je da zaplovi. Inače, savršena je! - Dobro, ako Vaša blagost želi, ako se čovek potrudi, krenuće, otploviće veoma daleko... – rekla mu je Mulatkinja. 84
- 86. - Kako? Da vidim! Mulatkinja je s lakoćom uskočila u lađu koja je, sporo u početku, a potom brzo i punim jedrima nestala s prelepom ženom prošavši kroz jedan ugao ćelije. Islednik je, nem i nepokretan, izbečenih očiju i nakostrešene kose, otvorenim ustama, preneražen gledao i nije verovao da je sve to video. A posle? Tvrdi onaj pesnik: „Kaže legenda da je nekoliko godina nakon što se sve to dogodilo postojao čovek, zatvoren u ludnici, koji je pričao o jedrenjaku koji je jedne noći plovio Meksikom noseći ženu uzvišenog držanja. To je bio islednik. O Mulatkinji ništa se više nije znalo, osim što se veruje da gori u svetu demona“. Čitaoče, ostavi je u plamenu! 85
- 87. 86
- 88. La Malinče (Iz kolonijalnog doba) Predivnog i božanskog izgleda planina Malincin uzdiže se u nebesa da bi tamo preklinjala za kišu. Svako je posmatrao oblake koje je ščepao vetar, ali oni sa Malincina obavezno donose pljusak. Nakon što je okončano osvajanje, Asteke su, znajući da je Marina* mrtva, pokušali da se domognu njenog tela. Kada su ga napokon imali u svojim rukama, plašeći se da telo ne prigrabe Španci, sakrivali su ga na različitim mestima. Onda su na jednoj velikoj planini otkrili ogromnu pećinu, pa su na konja, koji im je poklonio Kortes stavili Marinino telo i odneli ga na brdo gde su ga sahranili pri dnu pećine, a potom su pećinu zatvorili velikim stenama. Na ključnim mestima postavili su stražu da 87
- 89. bi je čuvali. Od tada su starosedeoci tu svoju planinu nazvali Malincin, a od tog vremena ona im sa svog vrha šalje obilne pljuskove. Jasno se vidi na planini silueta Malinčinog, kako još zovu Marinu, usnulog tela koje ište kišu od nebesa. * Početkom 16. veka po mišljenju mnogih, jedna žena je svojim delovanjem promenila tok meksičke istorije. Bila je to Donja Marina koja je služila španskom osvajaću Ernanu Kortesu kao prevodilac, prvo, a kasnije mu je podarila sina po imenu Martin, koga mnogi simbolično uzimaju prvim savremenim Meksikancem, mešancem Evropejca i Indijanca. Smatra se da La Malinče, kako su je prozvali nakon što je prelaskom u hrišćanstvo dobila ime Marina, a u mladosti se zvala Malincin, svojim nastojanjima na uspešnim pregovorima između Španaca i Indijanaca izbegla velika krvoprolića. Donja Marina rođena je 1505. godine (ili 1496.) u selu Pajnala gde se govorio nahuatl jezik. Kako je kasnije u mladosti naučila maja jezik, prvobitno je prevodila sa nahuatl jezika, odnosno sa jezika Asteka, na jezik Maja, a potom je jedan španski sveštenik, koji je prethodno bio zatočenik kod Maja, prevodio Kortesu na španski. Kasnije je Malincin naučila španski. U španskim arhivima postoji dokument u kome Kortes piše: „Pred Bogom dugujemo ovo osvajanje Nove Španije Donja Marini“. Smatra se da je umrla 1529. godine, ali neki tvrde da je bila živa sve do 1550. 88
- 90. Gospođa u crnini (Legenda iz Verakruza) U Naranhiju je živela jedna veoma zgodna devojka koja je ostala siroče. Jednog dana joj je jedna njena prijateljica rekla da su videli njenu majku na putu za Barijal, blizu njihovog mesta. Devojka nije u to poverovala: - Moja je majka mrtva i sahranjena. Ipak, njena drugarica nije bila jedina koja je videla tu utvaru; mnoge žene iz mesta susrele su na putu za Barijal gospođu odevenu u crno; prljavu, blatnjavu i zamršene kose. Pitale su je ko je ona i koga je tražila, ali žena u crnom nije odgovarala i svi su poverovali da nije u stanju da govori, da je nema. I dalje su viđali ženu kako šeta gore-dole na putu za Barijal i svet je počeo da shvata da je to bila neka duša u bolu. Prijateljica devojke otišla je 89
- 91. da porazgovara sa svojom drugaricom: - To je tvoja mama, sigurna sam – rekla je drugarici. - Ali, ona je umrla! – tvrdila je devojka. - Ona je, sigurno je ona! Korača zabrinuto. Da li si dobro pazila na svoju braću? – upitala je devojka stidljivo. Devojci se to pitanje nije dopalo i otišla je uzrujana. Sledećeg dana jedna žena iz mesta srela je devojku kojoj se na licu videlo da nije spavala i, uopšte, jadno je izgledala. - Hoćeš li da ostaviš tog oženjenog čoveka? – iznenada ju je okrivila ta gospođa. – Idi i čuvaj svoju braću i ostavi tužnu dušu tvoje majke da se odmori. Devojka se trgla jer je zaista bila ljubavnica oženjenog muškarca s kojim je provodila mnoge noći, a tokom jutra nije bila u stanju da se pobrine za svoju braću niti da ide na posao. Utučena, odlučila je da ode do puta za Barijal, da ispita da li je tačno to što se govorilo. Stigavši tamo pronašla je ženu u crnom, približila se i prepoznala svoju majku. Da, gospođa u crnom bila je njena majka. Žena je počela da plače; nije devojci ništa rekla, ali je ona osetila da njena majka sve zna. Oduvek je tako bilo, majka je pogađala njena osećanja i misli. Gospođa u crnom obuzdala je svoj plač i nečujno nestala. Devojka je osetila prazninu koju je ostavila njena majka i shvatila je koje zavetovanje je 90
- 92. njen plač označio. Sa namerom da se oslobodi krivice, otišla je da pronađe ljubavnika i našavši ga rekla mu je da se više neće viđati; potom je otišla kući i obećala braći da ih više nikada neće ostavljati same. To je bilo poslednji put da se gospođa u crnom pojavi na putu za Barijal, blizu Naranhija. 91
- 93. Preliv iz Pueble (Legenda iz Pueble, kolonijalna epoha) Kaže legenda da je jednom prilikom, kada je Huan de Palafoks, vicekralj Nove Španije i nadbiskup Pueble, posetio svoju biskupiju, jedan lokalni samostan ponudio vicekralju gozbu za koju su se kuvari te religiozne družbe naročito potrudili. Glavni kuvar bio je fra Paskval koji je toga dana trčao po kuhinji izdajući naređenja uoči važne posete. Kažu da je fra Paskval bio izuzetno uzrujan i da je grdio svoje pomoćnike zbog nereda koji je vladao u kuhinji. U nastojanju da zavede red sam fra Paskval počeo je da u jednu činiju ubacuje sve što je trebalo odložiti u ostavu, a toliko se žurio da se sapleo tačno ispred kazana u kojem se krčkalo nekoliko sočnih ćuraka, skoro skuvanih. 92
- 94. U tom su kazanu završile paprike, komadi čokolade i kojekakve mirođije, sve iz činije, upropastivši jelo kojim je trebalo ugostiti vicekralja. Fra Paskval je bio toliko utučen i u trenutku kada su ga obavestili da su gosti već seli oko trpeze pao je ničice na kolena i počeo da se moli iz dubine duše. Bilo je kasno da se bilo šta učini i jelo je izneto onakvo kakvo je ispalo. Fra Paskval nije mogao da veruje kada su posle nekoliko trenutaka svi počeli da hvale ukus „slučajnog“ jela. Čak i danas, u manjim mestima, užurbane domaćice prizivaju u pomoć fratra sledećom molitvom: „Sveti Paskvalu Bailonu, potpiri mi vatru“. 93
- 95. 94
- 96. Mačke (Kolonijalna epoha) U kući jedne porodice umrla je rimska mačka. Niko nije hteo da je sahrani i članovi porodice odlučili su da mrtvu mačku bace na krov. Ali tokom noći, dok su svi spavali, čuo se jedan orkestar kako svira na krovu. Ukućani su, podstaknuti znatiželjom, ustali u sitne sate i izašli da vide šta se to događa iznad njihovih glava. Imali su šta i da vide: na krovu je bilo mnogo mačaka koje su okružile umrlu svirajući na muzičkim instrumentima. Mrtva mačka je počela da oživljava, pomerivši prvo rep, zatim pridigavši glavu, da bi na kraju ustala i odšetala uz pratnju orkestra koji je i dalje svirao. A sve komšije te kuće tvrdili su da su te mačke bili đavoli. 95
- 97. Pojava u bazilici (Poreklom iz Meksiko Sitija) Jedna od legendi koja se još priča u glavnom gradu Meksika je ona koju prepričavaju posetioci Bazilike de Gvadalupe ili oni koji zbog svojih životnih okolnosti spavaju na stepeništu ovog hrama. Pričaju da se ponekad vidi jedna žena kako noseći upaljenu sveću izlazi iz stare Bazilike; pričaju da upaljena sveća održava plamen uprkos jakom noćnom vetru i obilnom pljusku. Žena korača preko trga u pravcu nove Bazilike i na iznenađenje mnogih prolazi kroz zidove zdanja. Neki radoznalci, a i drugi koji su uspeli da savladaju strah, bili su svedoci da u unutrašnjosti nove Bazilike žena ostavlja sveću kao milodar i nakon očitane molitve nestaje. Čemu se duguje ova pojava? Možda se radi o tužnoj duši koja oseća preku potrebu da ide na sveti oltar. Može biti da je pojava deo nekog dogovora koji nije 96
- 98. za života ispunila osoba kojoj pripada rečena spodoba. Ne znamo tačno, ali se i dalje u Bazilici redovno prikazuje ta misteriozna pojava. 97
- 99. 98
- 100. POGOVOR POREKLO AMERIČKIH STAROSEDELACA Poznate su razne teorije o poreklu američkih starosedelaca. Najviše pobornika zadobila je ona koja tvrdi da potiču iz istočne Azije i da su stigli na američke kontinente preko Beringovog moreuza dok je more bilo zaleđeno, pre otprilike 25.000 godina. Smatra se da su prelazili u manjim grupama i najverovatnije u četiri migraciona talasa. Po tipu lobanja smatra se da su prve migracione grupe bile dolihocefalne, odnosno duguljastih lobanja, 99
- 101. posle su sledile grupe s brahicefalnim karakteristikama, s kraćim lobanjama. Nakon njih stigli su ljudi tipa nazvanog atapaski i, na kraju, moreuz su prešli Eskimi. Dolihocefalne i brahicefalne grupe stigle su do Južne Amerike. Atapaskani su se smestili na teritoriji današnje Kanade, Sjedinjenih Država i u severnom delu Meksika. Eskimi su ostali u polarnoj zoni kontinenta. Može se sa sigurnošću reći da američki starosedeoci nisu autohtoni, odnosno da nisu evolucijom nastali u tim predelima, jer u Severnoj, Srednjoj i Južnoj Americi do sada nisu pronađeni fosilni ostaci pračoveka. Budući da su iz Azije preneli kulturu na paleolitskom nivou, odnosno na nivou kamenog doba, američki Indijanci stvorili su sopstvene, a time osobene civilizacije. STANOVNICI MEZOAMERIKE Mezoamerika je geografski prostor koji obuhvata veći deo današnjeg Meksika, Gvatemalu, Belize, El Salvador, delove Hondurasa i, uz obalu Atlantika, prostire se sve do današnje Kostarike. Na toj velikoj teritoriji postojale su mnoge civilizacije, kao što su civilizacija 100
- 102. Olmeka, Tetihuakanska, Albana, Maja, Čičimeka i Tolteka, Mehika odnosno Asteka… Budući da su flora i fauna u skoro čitavoj Mezoamerici veoma slične, a zahvaljujući trgovini, migraciji, ratovima i okupacijama, starosedeoci su delili mnoge kulturne i civilizacijske vrednosti. Jeli su sličnu hranu, lovili iste životinje i ribe. Rešavali su slične probleme i pripisivali su snagama dobra i zla vodeću ulogu u svojim životima. Njihove religiozne ceremonije podrazumevale su ljudske žrtve jer su verovali da bogovima moraju da ponude krv i ljudska srca. Jedna od najinteresantnijih stvari koje su arheolozi otkrili u Mezoamerici bili su sportski tereni od kamena gde su starosedeoci igrali izvesnu igru gumenom loptom. To je bila veoma oštra igra, nasilna i uglavnom je činila deo religioznog rituala. Igrači su često bivali povređeni, a ponekad su igrači tima koji je izgubio žrtvovani na oltaru bogova. MAJE Civilizacija Maja razvila se u južnom delu Mezoamerike, teritoriji koja sada pripada severnoj Gvatemali, Belizeu, El Salvadoru i delom Hondurasu. U Meksiku Maje su živeli na teritoriji 101
- 103. koje aktuelno pripadaju državama Čijapas, Tabasko, Kampeče, Jukatan i Kintana Roo. Danas ima oko šest miliona Maja, uglavnom u Gvatemali, gde čine oko polovinu stanovnika te zemlje. Civilizacija Maja je mnogo starija od asteške. Naučnici veruju da su Maje počele u periodu od15 do 18 vekova pre nove ere da gaje kukuruz, pasulj, tikve… pa su i samim tim podizali stalna naselja. Civilizacija Maja dostigla je vrhunac u takozvanom Klasičnom periodu (od 300. do 900. godine naše ere). Tokom tog perioda Maje su gradile velike piramide, hramove, palate i gradove. Ipak, samo tokom jednog veka, od 800 do 900 godine nove ere, civilizacija Maja je propala. Još ne postoji zadovoljavajuće objašnjenje o uzroku pada. Tokom stotina godina džungla je temeljito pokrila starinske građevine Maja, a iskopavanja se i dan danas nastavljaju s verovanjem da ima mnogo toga još da se otkrije. Maje su ostavili pisane podatke, mada u formi teško čitljivih hijeroglifa, uglavnom uklesanih na kamenu. Originalni manuskript velikog epa Maja, Popol vuh, nikada nije pronađen, ali su obrazovani španski kaluđeri naučili izabrane Maje latiničnom pismu, tako da je 1550. taj ep bio zapisan na kiče jeziku. Maje su imali dva sistema računanja dana. Prvi, svetovni kalendar baziran na sunčanoj godini, sastojao se od 360 običnih dana, plus pet nesrećnih dana na kraju godine. Zašto „nesrećnih“ a ne, na primer, „srećnih“ nije nam poznato. 102
- 104. Takođe nam nije poznat razlog postojanja drugog, religioznog kalendara koji je imao 260 dana. Osim izrade kalendara, oni su detaljno studirali planete i zvezde. Bili su napredni astronomi, a kao matematičari poznavali su i nulu. Španski osvajači, početkom 16. veka, nailaze na ostatke Maja civilizacije koja je praktično nestala nekoliko vekova ranije. Španci nisu lako osvojili teritoriju Maja koji su se grčevito branili, a dosta toga se duguje i neprohodnosti džungle, kao i činjenici da Maje nisu posedovale ni zlato ni nešto slično po vrednosti. Konačno su gradovi Maja pali u Španske ruke 1697. godine, mada su neka manja izolovana sela izbegla predaju evropskim osvajačima još nekoliko godina. MEHIKE ili ASTEKE Asteke, koji sebe nikada nisu nazivali tim imenom, već i dan danas kažu da su oni 103
- 105. Mehike, razvili su moćnu, iako vremenski kratku civilizaciju. Vode poreklo od ratničkog plemena poznatog po imenu Tolteke. U desetom veku naše ere to pleme je podiglo veliki grad na severu današnjeg Meksiko Sitija i nazvalo ga Tula. Samo 250 godina kasnije Tolteke su podlegle napadima nomadskog plemena zvanog Čičimeke. Tolteke su se rasejali na sve strane, ali su ostavili svoje legende i religioznu tradiciju koje će kasnije činiti stub kulture Asteka. Godine 1325. Asteke osnivaju grad Tenočtitlan na ostrvu usred jezera na kome i sada leži, mada vode u jezeru više nema, Meksiko Siti. Legenda kaže da ih je njihov bog rata, koji je bio i simbol sunca, odveo do ostrvceta gde su videli orla sa zmijom u kljunu. Dalje kaže da im je orao rekao da na tom mestu podignu hram u kome će slaviti boga sunca prinoseći mu ljudske žrtve. Meksički grb i zastava sadrže sliku tog orla kako stoji na kaktusu i drži zmiju u kljunu. Tenočtitlan, čije ime može da se prevede kao „mesto kamenog kaktusa“, postao je glavni grad Asteka. Kada su početkom 16. veka stigli španski osvajači procenili su da je Tenočtitlan bio veći i od Londona i od Pariza. Asteke su porobili i asimilari mnoga plemena i narode Mezoamerike. Tokom 15. veka Asteke su sa još dva lokalna naroda stvorili trostruki savez, a potom su pokorili još dva naroda 1487. godine. Tokom narednih 30 godina bili su najveća sila u regionu. Početak 104
- 106. kraja civilizacije Asteka nastupio je 1519. dolaskom španskih osvajača na čelu sa Ernanom Kortesom. Vođa Asteka Montezuma II pokušao je da ubedi Kortesa da ne ulazi u Tenočtitlan, ali je Španac ipak odlučio da ga osvoji. Interesantno je da su mnoge Asteke bile zadovoljne dolaskom Kortesa jer su ga smatrali svojim bogom Kecalkoatlom, pernatom zmijom, koji je takođe bio, po predanju, bledolik i imao je bradu. Godine 1520. grupa Asteka se pobunila protiv Španaca. Montezuma, koga su Španci držali zatočenog, bio je pogubljen, a Kortes je sa svojom vojskom, uz velike gubitke, bio prinuđen da pobegne iz grada. Sledeće se godine Kortes vratio i nakon tromesečne opsade ponovo zauzeo Tenočtitlan. Dogodilo se to 13. avgusta 1521. godine. Asteška imperija prestala je da postoji. 105
- 107. Milan Balinda Najlepši mitovi i legende Meksika Prvo izdanje Izdavač balindaidrugovi@gmail.com Lektura i korektura Tatjana Solunac Korice i prelom M. A. B. Štapma MST Gajić, Beograd Tiraž 500