1. УНИВЕРЗИТЕТ У БАЊОЈ ЛУЦИ
ЕКОНОМСКИ ФАКУЛТЕТ БАЊА ЛУКА
ОФШОР ПОСЛОВАЊЕ КАО ФАКТОР
МЕЂУНАРОДНЕ ЕКОНОМИЈЕ
ДИПЛОМСКИ РАД
Предмет: Спољнотрговинско пословање
Ментор: Проф. др Миленко Крајишник
Студент: Данило Шобот
Број индекса: 44/04
Одсјек: Пословна економија
Смјер: Међународна економија
Бања Лука, јул 2013.

2. ПРЕДГОВОР
Дипломски рад је писан тако да својим садржајем на једном мјесту обухвати
досадашња сазнања о области офшор пословања. Поједини дијелови су употпуњени
основним знањима и појмовима из економске науке и струке, за које сам сматрао да
су битни за боље разумијевање садржаја рада. Поред основне намјене коју има, а то
је стицање дипломе на Економском факултету у Бања Луци, тежио сам да рад буде
користан свима онима који се интересују за област истраживања која је у њему
садржана.
Циљ ми је био да читаоци стекну основно знање из области офшор пословање и да га
по могућности примјене на разумијевање свјетске економије и економије уопште,
али и да на основу изнесеног у раду сами развију своје ставове и размишљања о
заданој теми.
Ментору, проф. др Миленку Крајишнику, професору Економског факултета у Бања
Луци и др Недељку Милаковићу, дугујем велику захвалност на помоћи при писању
рада. Текст рукописа су читали и моји најближи и својим запажањима допринијели
његовом побољшању, на чему им се захваљујем.

3. САДРЖАЈ
1. УВОД................................................................................................................................4
2. СПОЉНА ТРГОВИНА, СПОЉНОТРГОВИНСКИ ПОСЛОВИ И СЛОЖЕНИ
СПОЉНОТРГОВИНСКИ ПОСЛОВИ..........................................................................6
2.1. Појам спољне трговине .............................................................................................6
2.2. Спољнотрговински послови.....................................................................................8
2.2.1. Прости спољнотрговински послови.....................................................................9
2.2.2. Сложени спољнотрговински послови..................................................................9
2.2.2.1. Врсте сложених спољнотрговинских послова...........................................11
3. ОФШОР ПОСЛОВАЊЕ.............................................................................................12
3.1. Појам офшор..............................................................................................................12
3.2. Настанак офшор пословања...................................................................................12
3.3. Офшор финансијски центри...................................................................................14
3.3.1. Подјеле офшор финансијских центара ..............................................................15
3.3.1.1. Подјела по географској распрострањености..............................................16
3.3.1.2. Подјела по зависности територије ..............................................................16
3.3.1.3. Подјела по врстама правног система ..........................................................17
3.3.1.4. Подјела по врстама активности...................................................................17
3.3.2. Офшор финансијски центри у односу на слободне економске зоне ..............18
3.3.3. Офшор финансијски центри у односу на пореске рајеве.................................19
3.4. Облици организовања офшор пословања............................................................20
3.4.1. Офшор инвестиције.............................................................................................20
3.4.2. Офшор банке ........................................................................................................23
3.4.2.1. Предности и недостаци офшор банкарства................................................24
3.4.3. Офшор компаније ................................................................................................25
3.4.3.1. Међународна пословна компанија (International Business Company) ......27
3.4.3.2. Ортаклук са ограниченом одговорношћу (Limited Liability Company)...28
3.4.4. Офшор фондови...................................................................................................29
3.4.5. Офшор трустови...................................................................................................30
4. УТИЦАЈ ОФШОР ПОСЛОВАЊА НА МЕЂУНАРОДНУ ЕКОНОМИЈУ......33
4.1. Разумијевање улоге офшор пословања у међународној економији ...............33
4.2. Офшор пословање у економској политици и науци..........................................34
4.3. Статистички подаци о офшор пословању ...........................................................35
4.4. Офшор пословање као морално питање ..............................................................36

4. 4.5. Импликације офшор пословања............................................................................36
4.5.1. Раст неравномјерне распоређености свјетског богатства................................37
4.5.2. Губитак пореских прихода..................................................................................37
4.5.3. Офшор банкарство као узрочник финансијских криза ....................................38
5. ЗАКЉУЧАК..................................................................................................................39
ЛИТЕРАТУРА..................................................................................................................41

5. 4
1. УВОД
Офшор пословање је можда најслабије истражена област политичке економије. Без
обзира колико је знање о овом феномену глобалне економије заступљено у
економској науци и струци, његов утицај на глобалне економске и политичке токове
је велики и чини се да с временом постаје све већи. Такође, офшор пословање
представља једно од значајнијих отворених питања у економској струци и полазну
основу за многе дебате везане за основне карактeристике и импликације овог вида
пословања.
Офшор пословање почиње да се развија у другој половини XX вијека, а посљедњих
година његова улога и значај се повећава, као и број организационих облика и јачина
импликација на глобалне економске токове. Такође, у посљедње вријеме се у
одређеној мјери побољшава ситуација по питању спознаје и транспарентности овог
вида пословања, што у некој мјери доприноси да се с овог глобалног феномена, у
одређеној мјери скине вео тајне.
Офшор јурисдикције, својеврсни полигони за спровођење офшор пословања, настоје
да привуку страни капитал, чинећи финансијске регулативе на свом територију мање
захтјевним од других јурисдикција. Под тим мање захтјевним регулативама се
углавном подразумијевају нижи порези и друга социјална давања, ниже обавезне
резерве на депозите, мања курсна ограничења, ниже камате и нижи неопходни
оснивачки капитал за оснивање компанија, банака итд. Поред ових финансијских
правила, у оквиру офшор јурисдикција учесницима у офшор пословању се нуди и
тајност идентитета, што додатно чини овај вид пословања примамљивим за
потенцијалне клијенте.
С обзиром да у свијету, а поготово код нас, постоји несразмјеран однос између
јачине утицаја офшор пословања на међународну економију и количине знања о
њему, као основни циљ рада наметнула се потреба да се на једном мјесту, на нашем
језику, укратко сумирају основна сазнања о овом виду пословања и његовим
системским утицајима на међународну економију. Такође, у току истраживања се
често наметало питање: Има ли офшор пословање у условима у којима се данас
одвија будућност у свијету међународне економије? У раду су наведене основне
карактеристике офшор пословања, услови који су довели до његовог настанка,

6. 5
облици у којима се јавља и многе друге чињенице, које би требале олакшати
читаоцима разумијевање овог глобалног феномена и навести их на критичко
размишљање о теми.
Узимајући у обзир саму природу офшор пословања, које између осталог
карактерише тајност и недоступност статистичких и других података, није било
могућности за примјену истраживачких метода, као шту су компаративна,
статистичка и метода студије случаја. Умјесто тога, кориштене су основне научне
методе, попут индукције и дедукције, анализе и синтезе, класификације и
дескрипције, као начини за остваривање циљева истраживања.
Дипломски рад се састоји из пет тематских цјелина.
Након увода, у другом дијелу рада објашњене су основне карактеристике спољне
трговине и спољнотрговинског пословања, гдје се дедукцијом настојало од појма
спољне трговине, преко појма спољнотрговинско пословање и сложених
спољнотрговинских послова доћи до појма офшор пословање.
Највећи дио пажње је посвећен трећем дијелу рада. У њему је офшор пословање
појмовно и суштински разложено на простије елементе, чиме су се настојали
приказати основни облици и карактеристике овог вида пословања.
У четвртом дијелу рада, чији је назив Утицај офшор пословања на међународну
економију, настојало се испитати и описати утицај који овај вид сложеног
спољнотрговинског посла има на економије држава и глобалну економију уопште.
На крају, пети дио рада је означен као закључак.

7. 6
2. СПОЉНА ТРГОВИНА, СПОЉНОТРГОВИНСКИ ПОСЛОВИ И
СЛОЖЕНИ СПОЉНОТРГОВИНСКИ ПОСЛОВИ
2.1. Појам спољне трговине
Трговина се најједноставније дефинише као процес размјене робе и услуга. Назив
потиче од словенске ријечи трг, за коју се сматра да потиче
од грчке ријечи тргос што у преводу значи превара. Трговина, као посебна
привредна дјелатност, има задатак да својим посредовањем у промету организује
редовну размјену између производње и потрошње. Својом активношћу она треба да
обезбиједи понуду робе и услуга у количинама и асортиману које тржиште тражи, у
вријеме када се тражи и по цијенама и другим условима које су купци спремни да
прихвате.
Већина данашње свјетске популације организована je у оквире држава, којих у
свијету има око 195. Поред сталног становништва, владе и способности за
успостављање односа са другим државама, као основни елемент државе се сматра и
посједовање одређене територије.1
Ово даље имплицира, да су државе међу собом
раздијељене границама. По дефиницији, спољна трговина представља промет роба
и услуга, у коме се размјена обавља између субјеката разних држава, тако што
предмет купопродаје прелази државну границу продавца (извоз) и државну границу
купца (увоз), а који се обавља на основу закључених писмених спољнотрговинских
договора.2
Спољна трговина у савременим условима свјетске економије добија све већи значај.
На примјер, укупна вриједност свих произведених добара и услуга у свијету 2007.
године је износила око 50 билиона долара по текућим цијенама. Од тога је више од
30% продано изван државних граница.3
Према Иванићу4
, основни разлози због којих
се купци опредијељују да набављају добра произведена у иностранству, а
произвођачи да своје производе реализују на страним тржиштима су:
1
Према Конвенцији о правима и дужностима држава из Монтевидеа (1933).
2
Види: Унковић, М.; Стакић, Б. (2011). Спољнотрговинско и девизно пословање. 2. измењено издање.
Београд: Универзитет Сингидунум. Стр. 2.
3
Види: Кругман, П. Р.; Обстфелд, М. (2008). Међународна економија: теорија и политика. Осмо
издање. Београд. Поглавље 2. Стр. 12.
4
Иванић, М.; (2002). Принципи економије. Друго издање. Бања Лука. Економски факултет Бања Лука.

8. 7
1. Постојање специфичних производа, које домаћа привреда није у стању да
произведе у оној мјери у којој би жељела и када би жељела. Постоји велики број
специфичних производа. На примјер, швајцарски сатови се могу набавити само у
Швајцарској, шведски намјештај се производи у Шведској, ако желите епл (Apple)
рачунар, морате га купити у Америци или увести из Америке итд.
2. Висина продајних цијена је други разлог јачања значаја спољне трговине. Висина
продајних цијена је првенствено условљена висином трошкова производње. Због
разних фактора, као што су најамнине, природни ресурси, позитивне екстерналије,
боља техника производње и сл. поједине државе имају способности да одређена
добра произведу по нижим цијенама коштања од других држава и тако омогуће већу
цјеновну конкурентност. Тако се долази у ситуацију да су цијене истих производа у
свијету ниже у једним, а више у другим привредама, што подстиче извоз, односно
увоз добара.
3. Државни подстицаји настоје да се нека добра продају у иностранству, иако нису
ни специфична, нити имају ниже цијене коштања, а самим тим ниже продајне
цијене. С друге стране, државе се могу одлучити да ограниче извоз појединих
добара. Најчешће су у питању најновији технолошки процеси, који се не извозе да би
се предности које они доносе искористиле превасходно у земљи у којој су настали.
4. Велики утицај на ширење спољне трговине имају и мултинационалне компаније.
Њихов утицај се манифестује кроз чињеницу да су то организације које у свом
власништву, или под својом контролом имају предузећа широм свијета. Како
послују у оквиру истог економског ентитета, оне коришћењем тзв. интрафирмске
трговине повећавају укупни обим свјетске размјене производа и услуга.
На основу наведеног може се закључити, да ниједна држава данас није имуна на
свјетске економске токове, нити је довољна сама себи, без обзира на свој развојни
потенцијал. Свака у одређеној мјери учествује у свјетској међународној трговини,
због чега свака треба да има свој систем економских односа са иностранством, чију
основу чини спољнотрговински систем5
. На тај начин се омогућује да директни
5
Козомара, Ј.; (2005). Спољнотрговинско пословање. 3. издање. Београд: Институт за економску
дипломатију. Стр. 15.

9. 8
актери у међународној трговини (компаније, банке и друга правна лица), по разним
правилима и регулативама, учествују на заједничком међународном тржишту.
2.2. Спољнотрговински послови
Укупан спољнотрговински промет се остварује размјеном робе и услуга са
иностранством у виду спољнотрговнинских послова. Дакле, ови послови
представљају активности помоћу којих се обавља процес спољне трговине.
Општеприхваћена дефиниција спољнотрговинских послова гласи:
Спољнотрговински послови су послови међународног промета робе, услуга и
интелектуалне својине, закључени између правних лица са сједиштем у различитим
државама. Према Козомари6
, основне разлике између трговине унутар државних
граница и ван њих постоје због сљедећих специфичности везаних за
спољнотрговинско пословање:
1. Постојање великог броја актера.
2. Дужи период припреме посла, него што је случај код послова везаних за трговину
унутар граница државе.
3. Сложена технологија закључења спољнотрговинског посла.
4. Постојање разноврсне и бројне документације, којом се условљавају основни
поступци реализације послова.
5. Велики број облика спољнотрговинских послова.
6. Постојање временског размака између тренутка продаје и тренутка наплате робе.
7. Специфичност инструмената наплате спољнотрговинских послова.
8. Постојање ризика и система заштите од њих.
Све спољнотрговинске послове дијелимо на двије основне групе:
 Прости или класични спољнотрговински послови
 Сложени спољнотрговински послови
6
Козомара, Ј.; (2005). Ibid. Стр. 17.

10. 9
2.2.1. Прости спољнотрговински послови
Прости спољнотрговински послови су послови који су у међународној трговини
први настали. Под њима се углавном подразумијевају послови привременог и
редовног извоза и увоза робе, услуга и интелектуалне својине. Основна
карактеристика ових послова је да је кретање предмета трговине углавном праћено
кретањем новца. С обзиром да се плаћање искључиво обавља у новцу, код ове врсте
послова потребно је да инострани купац посједује одређен ниво ликвидности својих
средстава, да би купопродаја могла несметано да функционише.
2.2.2. Сложени спољнотрговински послови
Сложени спољнотрговински послови се састоје од низа простих спољнотрговинских
послова. Историјски посматрано, почињу се развијати од друге половине XX вијека.
У том периоду су почеле да се дешавају значајне промјене у међународној размјени,
што је захтијевало успостављање нових видова односа у спољнотрговинским
пословима. Наиме, привредни раст држава, подразумијевао је све већу производњу
добара, што је између осталих фактора довело и до све веће међународне размјене,
која се није могла даље обављати у условима простог спољнотрговинског
пословања. Тако спољнотрговинска размјена постаје таква да се уз акт размјене, све
очигледније преплићу и разни видови међусобног интересовања пословних партнера
за неке акције на врло дуге временске периоде, које значе припрему тржишта за
вријеме и прилике које тек долазе.7
Такође, одређене несавршености функционисања
савременог тржишта (санкције, несташица девизних средстава у земљама
увозницама и разне трговачке баријере), које стварају препреку у међународној
размјени, представљају значајан иницијални фактор за настајање сложених
спољнотрговинских послова.
Према Тешићу8
, основни фактори који условљавају постојање околности неопходних
за развој и постојање ове врсте спољнотрговинског пословања су:
7
Тешић, М.; (1979). Спољнотрговинско пословање. Осмо измењено и допуњено издање. Београд.
Савремена администрација. Стр. 446.
8
Тешић, М.; Ibid. Стр. 447.

11. 10
 Непостојање редовних међудржавних и трговачких односа.
 Неповољан клириншки салдо у размјени.
 Неповољни услови трансфера и конвертовања валута различитог степена
бонитета (конвертибилност, стабилност).
 Потреба обезбјеђења од дејства курсног ризика код терминских и других
дугорочнијих спољнотрговинских послова.
 Неподесна алокација девизних квота по својој структури за потребе
произвођача из увоза.
 Постојање некурентне робе која се теже продаје под постојећим тржишним
условима.
 Допуштање овог вида промета кроз одредбе редовних међудржавних
трговинских споразума и пословних аранжмана.
 Продирање на нова тржишта и примјена интензивних мјера заштите (разна
ограничења, монополски споразуми у разним видовима и сл.)
 Потпуније и уносно запослење сопствених производних капацитета и
коришћење жељених производних услуга у иностранству.
Поред наведених фактора, у данашњим условима постоје и неколицина нових, који
су битно утицали на развој многих облика и форми сложеног спољнотрговинског
пословања. Под тим факторима се углавном подразумијева растућа глобализација
свјетског тржишта, развој транснационалних компанија и развој информационих
технологија, који су субјектима међународне размјене додатно повећали могућности
избјегавања различитих трговачких баријера. Дакле, ови послови се углавном
јављају усљед непостојања редовних услова у којима се могу практиковати. Они
омогућују непосредан и најкраћи пут робе и финансија између интересних група из
различитих земаља.
Основне карактеристике сложених спољнотрговинских послова су:
1. Бројност форми овог вида пословања и учесталост јављања у свим областима
трговине.
2. Подложност промјенама и јављању нових форми као одговор на промјењене
услове пословања у међународној размјени.
3. Сложена технологија реализације овог вида пословања.
4. Сложена финансијска конструкција приликом реализације.

12. 11
5. Сложенији и дужи процес преговарања.
6. Већи ризици него код простих спољнотрговинских послова, али уз веће економске
ефекте уложених средстава.
У којем обиму ће сложени спољнотрговински послови бити заступљени у структури
размјене једне државе, зависи од њене куповне моћи и друштвено-економског
система који има. На примјер сматра се, да су везани послови као врста сложених
спољнотрговинских послова карактеристични за мање развијене земље, које имају
платнобилансне тешкоће и оскудицу девизних средстава. С друге стране, за
развијене земље карактеристичним се сматрају стране директне инвестиције (Foreign
direct investment - FDI), као манифестација сложеног спољнотрговинског посла.
2.2.2.1. Врсте сложених спољнотрговинских послова
Најважније и најчешће присутне форме сложених спољнотрговинских послова су:
1. Везани послови
2. Послови реекспорта
3. Међународни франшизинг
4. Међународни лизинг
5. Међународна монтажна производња
6. Међународна дугорочна производна кооперација
7. Отплаћивање новоизграђених кредитираних капацитета производњом
8. Међународне концесије
9. Заједничка улагања
10. Слободне царинске продавнице
11. Офшор пословање
12. Слободне експортне производне зоне (слободне зоне)
13. Слободне царинске зоне

13. 12
3. ОФШОР ПОСЛОВАЊЕ
3.1. Појам офшор
Појам офшор потиче од енглеске ријечи offshore, која је настала спајањем двију
ријечи off (од) и shore (обала). Појам офшор је означавао нешто што није на обали
(нпр. чамац), али је ипак близу обале, негдје недалеко на приморју. Данас се ова
ријеч углавном користи у спољнотрговинском пословању да би се означила било
која друга територија или земља, која обезбјеђује боље услове за пословање,
прихватљивији порески систем, повјерљивост података и сл. У овом значењу први
пут се почиње користити 60-тих година XX вијека, појавом прве офшор дестинације
на подручју Бахамских острва. Појам је управо и настао у вези са острвским
земљама, у смислу да је ван обале значило ван острва, негдје другдје. Код овога
треба разликовати мјесто регистрације фирме и мјеста гдје фирма обавља дјелатност,
која нису под истом јурисдикцијом. Како се данас за офшор земље не подразумијева
да морају имати излаз на море, адекватан превод ријечи offshore би у економском
смислу требао бити у иностранству. С друге стране, све оне земље или територије
које нису офшор дестинације називамо оншор дестинацијама. То су јурисдикције у
којима физички и правни субјекти који послују офшор, имају мјесто пребивалишта и
у којима су обавезни да плаћају одређене износе пореза.
3.2. Настанак офшор пословања
Глобална економија се значајно промијенила у посљедњих неколико деценија. Ове
промјене вуку коријене у начину на који се глобална економија организује и
управља. Те трансформације карактеришу: општа глобализација и глобализација
економије, постојање слободног свјетског тржишта, постојање мултинационалних
компанија, развој напредних информационих технологија, опадање значаја
производног сектора у корист сектора услуга, неограниченост финансијског
тржишта државним границама итд. Све ово сугерише да се у глобалној економији
дешавају значајне, квалитативне и структурне промјене, што је довело и до промјене
у начину на који се приступа економији и глобалној економији уопште.

14. 13
Након укидања златног стандарда дошло је до појаве међународних финансијских
тржишта, чему је увелико помогао развој сектора информационих технологија, који
је знатно повећао могућност размјене велике количине података и омогућио
успостављање и одржавање међународних веза у великом обиму и великом брзином.
Тако су створени услови да капитал почне да дјелује самостално и да постане
глобално мобилан, и као такав, добије могућност да тражи најбоље услове за своје
пласирање. С друге стране, опада значај који у међународној трговини имају
транспортни трошкови. Све више земаља развија способност за примјену нових
технологија, због чега се долази у ситуацију да све више земаља има способност
производње производа високе квалитете, задржавајући цјеновну конкурентност.
Дакле, смањују се конкурентске предности економија појединих држава и оне су
због тога биле приморане да нађу начин на који ће привући инвестиције. Тако су
почели да се нуде разни уступци и привилегије страним физичким и правним
лицима које су временом прерасле у оно што данас називамо офшор пословањем.
Државне границе су престале да буду препрека токовима капитала па инвеститори
сада имају услове да траже повољније услове за инвестирање на глобалном нивоу.
Под тим повољнијим условима се не подразумијевају само ниже цијене сировина
или нижи трошкови рада, већ и законом прописана нижа социјална давања,
повољнији порески и финансијски услови, те нижи еколошки стандарди, које земље
проглашене офшор дестинацијама нуде својим клијентима.
Такође, од када постоје порези и опорезивање постоји и мотив пореских обвезника
да се на овај или онај начин пореске обавезе плаћају у што је могуће мањој мјери.
Међутим, схватање офшор пословања искључиво као активност преко које се
избјегава плаћање пореза је погрешно. Када говоримо о офшор пословању треба
узети у обзир чињеницу да се оно обавља у оквиру правних система држава. Наравно
земља која се одлучи да буде офшор дестинација мора да има добре услове за то.
Због процеса глобализације и великог развоја телекомуникације, географска
удаљеност престаје да буде пресудан фактор у развоју офшор пословања па је данас
укупни економски и друштвени развој земље један од најважнијих предуслова за
бржи развој овог вида пословања. Земље које су проглашене офшор дестинацијама
обезбјеђују на цијелој или дијелу своје територије страним физичким и правним
лицима ниже стопе пореза или потупни изузетак опорезивања и многе друге

15. 14
привилегије. На тај начин те земље настоје побољшати своје везе са свијетом,
привући инвестиције и побољшати опште социо-економске прилике.
3.3. Офшор финансијски центри
Офшор финансијски центри немају тачну и општеприхваћену дефиницију. Међутим,
може се рећи да су то углавном мале територије, са малим или непостојећим стопама
пореза, специјализоване за пружање комерцијалних услуга клијентима који су у
правилу правна и физичка лица која нису њени резиденти. Важно је напоменути да
офшор финансијске центре углавном карактерише диспропорција између
финансијског потенцијала који имају с једне стране и потребе домаће економије и
броја становника који живе у њој с друге стране9
. Да би се нека територија могла с
правом прогласити пожељном офшор дестинацијом, потребно је да она испуни
неколико основних услова то јест да постоје:
1. Пореске и царинске олакшице. Ово се сматра најважнијим условом. Да би се нека
територија сматрала офшор финансијским центром потребно је да на његовој
територији за одређене категорије страних економских субјеката владају ниже
пореске стопе или да пореза нема уопште.
2. Гаранција тајности идентитета. Да би одређена офшор земља била привлачна
за стране економске субјекте, она мора обезбиједити потпуну дискрецију везану за
идентитет банкарских рачуна, депозита и свих осталих информација које се тичу
власништва предузећа и његовог пословања. Неке земље нису у довољној мјери
обезбиједиле повјерљивост података страних економских субјеката (нпр.
Швајцарска) што их је у одређеној мјери коштало статуса привлачне офшор
дестинације.
3. Стабилно политичко и економско окружење. Постоје земље које нуде веома
повољне услове страним привредним субјектима што се тиче многих фактора,
везаних за офшор пословање, али су због политичке или економске нестабилности
створиле одређен вид неповјерења и одбојности потенцијалних клијената (нпр.
Кипар).
9
Zoromé, А.; (2007). Working Paper of the International Monetary Fund: Offshore Banking: Concept of
Offshore Financial Centers: In Search of an Operational Definition. IMF, Monetary and Capital Markets
Department

16. 15
4. Развијен банкарски и финансијски систем. Ово је неопходно пошто се пословање
у офшор финансијским центрима у цјелини остварује у иностранству а
трансакцијама се управља из офшор компанија посредством пословних банака земље
домаћина.10
5. Развијен сектор комуникације и добра телекомуникациона инфраструктура. Као
и у случају развијеног банкарског и финансијског система међународни карактер
офшор пословања је фактор који захтијева да офшор финансијски центри имају
добро развијен сектор комуникације и добру телекомуникациону инфраструктуру,
која у овом случају има улогу средства, или алата уз помоћ којег се послови
обављају.
3.3.1. Подјеле офшор финансијских центара
Постоје многе офшор дестинације у свијету које се међусобно веома разликују у
погледу могућности које пружају својим клијентима. На основу дословног тумачења
термина могло би се рећи да је било која друга дестинација осим домицилне уствари
офшор финансијски центар, јер је он у иностранству, али офшор финансијским
центром се сматра дестинација која обезбјеђује такво финансијско окружење које је
погодно за привлачење финансијских средстава држављана других земаља, тако што
нуди финансијске и правне погодности које клијенти немају у својој матичној
земљи. Ти клијенти се одлучују за инвестирање ван своје земље, да би избјегли
законе који су у правилу строжији и непогоднији од закона који владају у офшор
финансијским центрима. Они тако користе законе друге земље да би остварили своје
финансијске циљеве.
Према дефиницији да се офшор финансијским центрима сматрају територије које
страним економским субјектима пружају посебне погодности, посебно у виду
пореских олакшица, офшор финансијских центара у свијету има око 70. Постоје
разни конвенционални и неконвенционални начини да се ове области класификују
тј. подијеле по разним основама. То класификовање може бити веома корисно за
разумијевање варијација и разлика које постоје између подјелом насталих група.
Постоји неколико критеријума да се изврши подјела офшор земаља:
10
Козомара, Ј.; (2005). Ibid. Стр. 524.

17. 16
3.3.1.1. Подјела по географској распрострањености
Ову врсту класификације офшор финансијских центара је згодно представити
табеларно. Табела 1 показује који су то познати офшор финансијски центри и како
су распрострањени по свијету.
Табела 1. Офшор финансијски центри у свијету
Африка Азија и Пацифик Европа
Блиски
исток
Западна хемисфера
Џибути Аустралија Аустрија Бахреин Антигуа
Либерија Кукова Острва Андора Дубаи Ангулиа
Маурицијус Гуам Цампионе Израел Аруба
Сејшели Хонг Конг Кипар Кувајт Барбадос
Тангер Јапан Гибралтар Либан Белизе
Макао Гуернсеј Оман Бермуда
Малезија Мађарска Дјевичанска Остр.
Марианас Ирска Кајманска Остр.
Маршалска Острва Сарк Коста Рика
Микронезија Острво Ман Доминика
Науру Џерси Гренада
Ниуе Лихтенштајн Монсерат
Филипини Луксембург Холандски Антили
Сингапур Малта Св. Китс и Невис
Тајланд Мадериа Св. Луција
Вануату Монако Пуерто Рико
Западна Самоа Холандија Св. Винсент и Г.
Русија Острва Каикос
Швајцарска САД
В. Британија Уругвај
Извор: Errico, L.; Musalem A.; (1999). Working Paper of the International Monetary
Fund: Offshore Banking: An analysis of Micro and Macro Prudential Issues. Стр. 11.
У табели се јасно види да офшор финансијски центри нису присутни само у
одређеним дијеловима свијета, већ да су глобални феномен, чија је природа и обим
често занемарен.
3.3.1.2. Подјела по зависности територије
Офшор финансијски центри могу бити основани на дијелу или на читавој територији
неке државе. У зависности од тога, који је од ова два случаја, зависи да ли се офшор
финансијски центар сматра зависним или независним од неке више правне инстанце.
У случају да је читава територија једне земље проглашена офшор финансијским

18. 17
центром, сматра се да је он као такав независан, јер се вјерује да једна држава не
мора нужно прихватати законе друге државе. У супротном, ако офшор финансијски
центар постоји на дијелу територије неке државе кажемо да је он зависан, јер у
одређеној мјери зависи од устава и закона које та држава доноси.
Као примјер независних територија можемо узети државе као што су: Холандија,
Мађарска, Лихтенштајн, Луксембург, Монако, Панама, Кипар, Ирска, Белизе, Самоа
итд. С друге стране примјери за зависне територије су: неке Америчке државе
(Делавер, Невада, Вајоминг, Њујорк), неки кантони у Швајцарској, територија
Холандских Антила, територија Британских Дјевичанских острва итд.
Ова подјела показује да постоје офшор финансијски центри у којима се ради
избијегавања неких или више облика правне регулативе раздваја реално и правно
мјесто одвијања економске активности. То су својеврсне државе у држави, које ипак
у одређеној мјери зависе од више правне инстанце, саме државе. С друге стране,
постоје и офшор дестинације које дјелују под јурисдикцијама самих држава и
директно зависе од правне регулативе истих.
3.3.1.3. Подјела по врстама правног система
Разлике у правном систему представљају једну од најважнијих разлика између
офшор финансијских центара и те разлике се углавном тичу услова који су потребни
за регистрацију предузећа и разних других регулатива које могу бити од великог
значаја за цјелокупну успјешност офшор пословања. У том смислу, офшор
финансијске центре дијелимо на оне у којима влада правни систем заснован на
принципима енглеског обичајног права: Аруба, Гибралтар, Британска Дјевичанска
Острва итд., и на офшор финансијске центре у којима влада правни систем заснован
на принципима римског грађанског права: Аустрија, Швајцарска, Холандија итд.
3.3.1.4. Подјела по врстама активности
У свијету офшор пословања постоје дестинације погодне за оснивање холдинг
компанија. То су на примјер: Холандија, Холандски Антили, Швајцарска, Аустрија,
Кипар, Луксембург, Гибралтар, Лихтенштајн. Затим, постоје офшор финансијски
центри погодни за оснивање брокерских кућа. То су: Гибралтар, Швајцарска,

19. 18
Азијско-пацифички регион, Џерси, Невис, Бахами итд. И на крају, постоје и центри
који су најпогоднији за оснивање разних финансијских институција. Међу њима
спадају: Бермуда, Бахами, Барбадос, Кипар, Кајманска острва, Гернзи, Лихтенштајн,
Сингапур и друге.
Ова подјела показује да је у неким случајевима боље одабрати површином мања
мјеста, која су мање позната, али опет прикладнија по питању потребе страних
економских субјеката за одређеним врстама активности које клијенти офшор
дестинација очекују од ње.
3.3.2. Офшор финансијски центри у односу на слободне економске зоне
Између офшор финансијских центара и слободних економских зона постоји много
сличности. Разумијевање тих сличности може бити од велике користи за стварање
праве слике о природи офшор пословања. Зону слободне трговине можемо
дефинисати као дио простора који робу којом се тргује третира ван пореског
система, те стога та роба не подлијеже обавези царинске и пореске контроле.
Поредећи ову дефиницију и раније наведену дефиницију офшор финансијских
центара може се закључити да између ове двије категорије постоје сљедеће
сличности:
• оба феномена имају поприлично дуг историјат и може се рећи да су настала
искључиво из економских разлога.
• обе врсте територијалног уређења имају за циљ да привуку инвестиције
пружањем пореских и царинских олакшица и обезбјеђивањем бољих општих
услова пословања.
Иако офшор финансијски центри и зоне слободне трговине имају наведене
сличности, јер прије свега имају исти циљ, постоје и значајне разлике:
• офшор послови се обављају изкључиво са нерезидентима.
• слободне зоне имају за циљ да привуку инвестиције које ће бити уложене у
реалну производњу или у трговину робе унутар саме зоне, док се за офшор

20. 19
финансијске центре подразумијева да се дјелатности регистрованих фирми на
њиховом подручју обављају на неком другом мјесту.
• офшор финансијски центри се не користе само да се избјегне плаћање пореза,
већ и за заштиту капитала клијената, који би био угрожен да је остао на
подручју држава из којих долази.
• офшор финансијски центри су погодни за пријенос имовине, јер они
обезбјеђују заштиту од евентуалног кривичног гоњења од стране
повјерилаца.
• офшор финансијски центри су погодни за прикупљање и акумулирање
средстава за неке будуће послове и за будуће генерације.
• офшор финансијски центри нуде заштиту интелектуалне својине, већу
флексибилност пословања и тајност пословних активности.
• офшор финансијски центри олакшавају приступ међународном валутном
тржишту.
• офшор финансијски центри подстичу физичку емиграцију појединаца.
Све ово показује да су упркос многим сличностима, офшор финансијски центри и
зоне слободне трговине ипак различите категорије и да је појам офшор финансијски
центар обимнији и специфичнији.
3.3.3. Офшор финансијски центри у односу на пореске рајеве
Термин порески рај се врло често користи када се говори о офшор финансијским
центрима, што је довело до конфузије у разумијевању ова два ипак различита
концепта. Док неки сматрају да је појам офшор финансијски центар уствари само
политички коректан израз за оно што се некад звало пореским рајем, треба ипак
имати на уму да одређене јурисдикције могу имати статус офшор финансијских
центара, а да немају ниске или нулте пореске стопе. Дакле, порески рај као појам
није увијек довољан у описивању офшор пословања, јер нека земља, територија или
дио територије може бити офшор дестинација, а да није порески рај. Као и у односу
на зоне слободне трговине, офшор финансијски центри су у односу на пореске рајеве
много комплекснији и специфичнији.

21. 20
3.4. Облици организовања офшор пословања
Офшор финансијски центри представљају основни правни и економски оквир за
оснивање различитих структура унутар офшор дестинација. Као основни видови
организовања офшор пословања постоје:
1. Офшор инвестиције
2. Офшор банке
3. Офшор компаније
4. Офшор фондови
5. Офшор трустови
3.4.1. Офшор инвестиције
Једноставно речено, офшор инвестиције представљају чување новца у
јурисдикцијама у којима власник новца није резидент. У свијету се данас овај начин
чувања новца углавном сматра уобичајеним рјешењем за избјегавање пореских
давања земљи из које инвеститор потиче. У почетку су офшор дестинације имале
лоше сређено окружење потребно за успјешно обављање офшор пословања, па су
углавном служиле за утају пореза, прање новца или за прикривање и заштиту
незаконито стеченог новца од закона земље инвеститора. Међутим данас, добро
организоване офшор дестинације омогућују инвеститорима да сасвим легитимно
користе више стопе приноса и ниже стопе пореза од оних које имају у својим
земљама. Дакле, постоје два основна разлога зашто би инвеститор радије одабрао
офшор дестинацију него своју матичну земљу: пословање је легално и доноси већи
профит.
Тежња да се порези плаћају у што је могуће мањој мјери је главни мотив који стоји
иза свих офшор послова. Рјешења која нуди офшор пословање су омогућила
инвеститорима да свој капитал инвестирају са већом профитном стопом, јер су
порези ти који у великој мјери утичу колика ће профитна стопа бити ако се капитал
уложи у матичној земљи. Дакле, пребацивајући свој капитал у офшор дестинације
инвеститори смањују пореско оптерећење, што на крају омогућује већи профит.

22. 21
Поред пореских олакшица, офшор инвестирање има предност у односу на
инвестирање у матичној земљи и у погледу регулативе потребне да се инвестиције
пласирају. Гледано из угла инвеститора, офшор инвестирање доноси неколико
предности:
1. Постојање пореских олакшица. Офшор дестинације нуде разне врсте пореских
подстицаја страним инвеститорима. Повољне пореске стопе постоје с том намјером
да се промовише здраво инвестиционо окружење, које има за циљ да привуче страни
капитал у што је могуће већој мјери. За малу земљу са веома мало природних
ресурса и малим бројем становника, привлачење инвеститора на овај начин може
значајно повећати њен економски капацитет. Једноставно речено, офшор
инвестиције настају када инвеститори формирају компаније у страној земљи.
Новостворена компанија дјелује као својеврсни заштитник капитала инвеститора,
који га штити од високог пореског оптерећења, које би настало да је свој капитал
инвеститор уложио у матичној земљи. Посљедњих година међутим, владе многих
држава постају свјесне пореских прихода који су се изгубили због офшор
инвестирања, па због тога доносе строжије законе везане за пореску политику.
2. Заштита имовине. Офшор дестинације су веома популаран начин за заштиту и
прикривање имовине. Постоје разни начини на који се власништво може легално
пренијети на друге правне ентитете. То се може обавити преко трустова, фондација
или кроз удио власништва у компанијама итд. Многи појединци који се брину због
тужбе повјерилаца или кредитора због неизмирених обавеза се одлучују да пренесу
дио својих средстава из својих матичних земаља у правни ентитет који је
недодирљив по основу тужбе. На тај начин се појединац заштићује од евентуалног
одузимања имовине и осталих проблема који могу настати због тужбе.
3. Повјерљивост информација. Многе офшор дестинације су донијеле законе
којима се успоставља строга корпоративна и банкарска повјерљивост. У случају да
се ови закони прекрше могу настати озбиљне посљедице за прекршиоца. Примјер
кршења банкарске тајности је откривање идентитета корисника, док се за примјер
кршења корпоративне повјерљивости може узети откривање идентитета акционара.
Међутим, треба напоменути да ова повјерљивост не значи да су офшор инвеститори
нужно криминалци. Важно је напоменути да закони у офшор дестинацијама
дозвољавају откривање идентитета у случајевима као што су трговина дрогом, прање

23. 22
новца и друге нелегалне активности. Како државе нису по правилу обавезне да
прихвате законе неке друге државе, офшор финансијски центри су у већини
случајева имуни на законе који се примјењују у земљи из које инвеститор долази.
4. Диверзификација улагања. Постоје земље у свијету у којима постоје разноразни
прописи који ограничавају међународне инвестиционе могућности грађана, због чега
су многи инвеститори ускраћени за могућност максималног искоришћења
потенцијала капитала. Поред тога, многе земље у развоју се могу сматрати приликом
за одређене инвеститоре. То су на примјер земље у којима долази до процеса
приватизације имовине која је раније била под контролом државе. Правна
регулатива у офшор финансијским центрима је много флексибилнија и она
омогућава инвеститорима неограничен приступ међународним свјетским
тржиштима и берзама.
Гледано из угла инвеститора, постоје и одређени недостаци везани за офшор
инвестирање:
1. Порески закони постају строжији. Многе државе постају свјесне губитака који
настају због одлива капитала из земље. Због тога оне настоје истражити стратегије
које се користе код офшор инвестирања и тако прикупити довољно информација да
би се закрпиле рупе у закону. На тај начин се настоји спријечити одлив капитала из
земље и обезбиједити већи прилив буџетских средстава по основу пореза, до којих
ће доћи ако капитал престане да одлази из земље у офшор дестинације.
2. Високи трошкови. Офшор инвестиције нису јефтине, нити су офшор рачуни
јефтини за отварање. Висина трошкова варира и зависи од инвестиционих циљева
појединца, али се сматра да је за отварање офшор рачуна потребно издвојити износ
између 100 000 и 1 000 000 долара.
3. Сигурност офшор улагања. За популарне офшор дестинације као што су Бахами,
Бермуда, Кајманска острва и Острво Ман се сматра да нуде прилично сигурне
инвестиционе могућности. Како тврди Инвестопедиа11
, интернет енциклопедија
специјализована за инвестиције, више од половине свјетских средстава и
инвестиција се налазе у офшор јурисдикцијама, и многе познате и признате
11
URL: www.investopedia.com

24. 23
компаније имају дио својих укупних инвестиција у офшор дестинацијама. Ипак, као
и све инвестиције, и офшор инвестиције са собом носе одређену дозу ризика.
Начини да се ти ризици смање на најмању могућу мјеру су коришћење
професионалних финансијских савјетника, рачуновођа и адвоката који су
специјализовани за међународне инвестиције. Наравно, сви ови професионалци
коштају, али су у већини случајева користи од офшор улагања веће од трошкова које
овај вид инвестирања са собом носи.
3.4.2. Офшор банке
Служећи се логиком која је коришћена приликом дефинисања офшор инвестиција,
офшор банке можемо дефинисати као банке које имају сједиште изван земље
пребивалишта депонента, а које се по правилу налазе у офшор финансијским
центрима, који пружају ниске или непостојеће пореске стопе и многе друге
финансијске и правне погодности. Офшор банке готово увијек сарађују са другим
финансијским институцијама, тако што се посао обавља у валути различитој од оне
која се у офшор дестинацијама сматра домаћом.12
Постоје три типа офшор банака. Под првим типом подразумијевамо банке које су
намјенски основане за ексклузивне клијенте у неком од офшор финансијских
центара. Банке овог типа су често основане само за клијенте које банка познаје
лично и који имају високе нето вриједности депозита. Неријетко се дешава да се
банке овог типа баве недозвољеним активностима. Тако се према неким
истраживањима, 40% свих финансијских активности таквих институција могу
сматрати недозвољеним.13
Други тип банака је далеко заступљенији. То су уствари
банкарске филијале у офшор финансијским центрима, банака које су основане у
оншор земљама. Банке овог типа, тј. њихове филијале врло често носе имена банака
које потичу из оншор земаља, али правно гледано оне имају свој посебан
субјективитет. И на крају, као трећи тип банака постоје офшор банке којима се
суштински и правно управља из офшор јурисдикција у којој су и основане. Њих је
према неким подацима крајем XX вијека било око 4000 и претежно су биле лоциране
12
Errico, L.; Musalem A.; (1999). Working Paper of the International Monetary Fund: Offshore Banking:
An analysis of Micro and Macro Prudential Issues. IMF, Monetary and Excange Affairs Department.
13
Dupuis-Danon, M., Finance criminelle, 2end edition, Paris, 2004.

25. 24
у Латинској Америци и на Карипским острвима. У ову врсту банака је према тим
процјенама до тада било уложено око 5 билиона долара.14
3.4.2.1. Предности и недостаци офшор банкарства
Гледано из угла потенцијалних клијената офшор банака, постоје одређене предности
и недостаци. Под предностима офшор банкарства се обично подразумијева:
1. Офшор банке су углавном основане у политички и економски стабилним
јурисдикцијама, што може бити од користи за становнике који живе у областима у
којима постоји ризик од политичког превирања, који страхују да се њихова имовина
може замрзнути или одузети.
2. Офшор банке углавном обезбјеђују веће пасивне каматне стопе од стопа које
имају банке у оншор земљама, јер у правилу имају ниже режијске трошкове и дјелују
у окружењу у којем постоји мања интервенција и регулатива државе.
3. Офшор банкарство као привредна дјелатност повећава конкурентност острвских
земаља које поред туризма немају значајних компаративних предности. Такође,
офшор банкарство може да помогне земљама у развоју да пронађу изворе
инвестиција и обезбиједе раст својих економија. Посматрано са глобалног аспекта,
овај тип банкарства може утицати на редистрибуирање свјетских финансија из
развијених земаља у земље у развоју.
4. Офшор банке обично исплаћују камате на депозите без одбитка пореза. То је
наравно предност за клијенте таквих банака, који на тај начин избјегавају плаћање
пореза на приходе остварене на основу камате.
5. Офшор банкарство често омогућује везу са другим структурама, као што су офшор
компаније, трустови или фондације, које могу да имају одређене пореске повластице
за одређене појединце.
С друге стране, под недостацима подразумијевамо:
14
Palan, R.; Murphy, R.; Chavagneux, C.; Tax Havens: How Globalization Really Works, Cornell University
Press (2010) Стр. 95.

26. 25
1. Рачуни у офшор банкама су понекад мање финансијски обезбијеђени. У великој
економској кризи која је захватила свијет 2008. године, неке штедише су изгубиле
значајан износ средстава, јер нису била осигурана од стране земље у којој је новац
депонован. Онима који су депоновали свој новац код истих банака у оншор
филијалама су враћена сва средства. Дакле, на основу овог и неких других искустава
би се могло рећи да је офшор банкарство ризичније од оншор банкарства.
2. Историјски гледано офшор банкарство се неријетко повезивало са сивом
економијом, организованим криминалом, прањем новца и сл. Ипак, овај вид
банкарства данас углавном дјелује у правно уређеним офшор финансијским
центрима, који се сматрају легитимним.
3. Офшор финансијски центри често могу бити веома удаљени од својих клијената и
самим тим су скупи за посјећивање, па физички приступ и приступ информацијама
може бити знатно отежан. Ипак, у данашњем свијету глобалних телекомуникација
ово је риједак проблем. Рачунима се може приступати преко интернета, телефона
или путем поште.
4. Због трошкова отварања и одржавања рачуна, клијенти офшор банака су углавном
они са високим приходима, што показује да у офшор банкарству постоји одређена
доза ексклузивитета.
3.4.3. Офшор компаније
Офшор компаније су правна лица која послују у оквиру офшор финансијских
центара. Ове компаније су основане на основу правних регулатива које су
карактеристичне за офшор јурисдикције, и оне најчешће подразумијевају
ослобађање од плаћања пореза, осим мале годишње претплате, и генерално висок
ниво приватности. Такође, у правилу су то правна лица искључиво намјењена за
нерезиденте територија на којој се офшор компанија оснива.
Да би се одређено правно лице могло сматрати офшор компанијом потребно је да се
задовоље одређени услови. То подразумијева прије свега дискрецију по питању

27. 26
података о власницима, заштиту од повјерилаца, мале трошкове оснивања итд. С
друге стране, сматра се да офшор компаније не могу:
 Да послују са физичким или правним лицима који живе у јурисдикцији у којој
су компаније основане.
 Да у свом власништву имају непокретности које се налазе у земљи оснивања.
 Да у свом власништву имају акције, дужничке обавезе или друге хартије од
вриједности у компанијама које су основане по стандардним регулативама
оншор земаља.
 Да отворе рачуне у банкама које послују на домаћем тржишту (оншор
земљама). Оне могу отворити рачуне само у офшор банкама, које су као што
је већ наведено такође регулисане посебним прописима и служе само
нерезидентима.
Смисао ових правних ограничења је спријечавање могућности да офшор компаније
суштински постану домаће у офшор дестинацијама. Из тог разлога, офшор
компаније су углавном укључене у активности које нису везане за одређена
географска подручја. Због тога се компаније овог типа најчешће баве пословима као
што су трговина робом и услугама, електронска трговина, или трговина
интелектуалне својине. Такође, оне се често оснивају као холдинг компаније или се
користе као метод заштите имовине и инвестиција њихових власника, због
једноставног процеса оснивања и чињенице да у већини случајева офшор компаније
немају законску обавезу за подношење годишњих извјештаја, или рачуна
јурисдикцији у којој су основане.
Постоје и други случајеви у свијету у којима су компаније ослобођене или имају
ниске стопе пореза, али се не могу сматрати офшор компанијама. Постоје неке
земље, као што су Хонг Конг, Сингапур или Уругвај, које физичким и правним
лицима, како резидентима тако и нерезидентима, опорезују само приходе који су
остварени на њиховој територији, а оне остварене у иностранству ослобођају од
пореза. Фискални услови су исти, без обзира на то да ли су акционари резиденти или
нерезиденти, и не постоје ограничења везана за пословање са локалним физичким и
правним лицима, која се подразумијевају код офшор компанија. Дакле, компанија
која послује само у иностранству може бити у стању да остварује приходе без

28. 27
плаћања пореза на њега, али офшор компаније поред тога имају и могућност
уживања осталих погодности које постоје у офшор дестинацијама.
3.4.3.1. Међународна пословна компанија (International Business
Company)
Офшор компаније најчешће послују у форми Међународне пословне компаније која
се често означава скраћеницом IBC (International Business Company). IBC су врло
прилагодљиве компаније, које се у офшор финансијским центрима и пореским
рајевима оснивају у форми друштва са ограниченом одговорношћу, било да се ради
о филијали оншор компаније, или пак о потпуно независној компанији. Њихова
основна сврха је да олакшају трансфер профитабилног дијела пословања под
јурисдикцију територије у којој се примјењују ниске стопе опорезивања15
.
IBC су офшор компаније које се најчешће користе за офшор банкарење, за обављање
међународне трговине, инвестиционих активности и за разне видове заштите
имовине. Офшор компаније се такође користе за трговину робе и услуга, за
власништво над непокретностима, земљишта, интелектуалне својине, за
лиценцирање и франшизинг, за пружање личних услуга појединцима који раде у
иностранству и за разне видове електронског офшор пословања итд.
IBC имају могућност држања средстава на безбиједним и сигурним финансијским
локацијама, каквим се офшор дестинације сматрају. У исто вријеме, ове компаније
такође омогућавају власницима да задрже потпуну контролу над имовином
компаније, јер су подаци о власништву над компанијама овог типа веома
повјерљиви. У офшор јурисдикцијама влада пракса да приликом оснивања
компаније или отварања рачуна, није потребна информација о пореској прошлости
клијента. Дакле, за разлику од већине држава, офшор финансијски центри обично не
примјењују уобичајена правила код формирања друштава са ограниченом
одговорношћу, тј. не тражи се дефинисање сједишта компаније, имена и адресе
оснивача, информација о руководству и достављање годишњих биланса на ревизију.
Имајући у виду све напријед наведено, не треба да изненади податак да у свијету
15
Попов, Ђорђе; Неке карактеристике офшор пословања. // Зборник радова Правног факултета у
Новом Саду, 1 / 2011. Стр. 49.

29. 28
постоји више од два милиона регистрованих компанија овог типа, и да њихов број
расте за 10 до 15% годишње.16
Основне карактеристике међународних пословних компанија обично
подразумијевају:
 Ослобађање од локалних пореза и такси, под условом да се компаније не
баве локалним пословањем. Годишње таксе и порезе предузеће плаћа, али
су то углавном симболични износи од неколико стотина долара.
 Мали трошкови оснивања. Трошкови оснивања IBC компанија су
минимални и крећу су у распону између 100 и 500 долара.
 Очување повјерљивости за власнике компаније. Ако власници то желе
њихов идентитет може на офшор локацијама, захваљујући правној
регулативи, бити врло ефикасно заштићен. Или се не саопштавају подаци
о власницима, или се пак идентитет стварних власника скрива иза имена
номиналних власника компанија.
 Заштита од повјерилаца. У многим офшор дестинацијама власници могу
да уплате само по један долар или евро као свој улог, и то је једина
гаранција за дугове које друштво са ограниченом одговорношћу начини.
 Широк спектар могућности за ангажовање у различитим пословним
активностима.
 Могућност издавања акција у било којем од постојећих начина.
 Непостојање уобичајених критеријума за именовање директора или
службеника компаније.
3.4.3.2. Ортаклук са ограниченом одговорношћу (Limited Liability
Company)
Ортаклук са ограниченом одговорношћу (Limited Liability Company) или скраћено
LLC је специфичан тип компанија, које се појављују у оквиру офшор међународног
пословања и пословања пореског планирања. Компаније овог типа посједују
одређене предности које произилазе из ограничене одговорности с једне стране, и
16
Извор: US International Narcotic Control Strategy Report/ March 2008.

30. 29
добрих карактеристика партнерства с друге стране. Под овим се подразумијева да се
профит најприје подијели међу ортацима, у сразмјери њиховог удјела у власништву,
па тек онда опорезује. То дозвољава раздвајање права власништва од дохотка који је
из њега проистекао. Тако се порези дијеле на различите земље, што пружа компанији
могућност комплексног пореског планирања.
3.4.4. Офшор фондови
Офшор фондови се, као форма колективног инвестирања, оснивају у финансијским
центрима, као што су Британска Дјевичанска Острва, Луксембург, Кајманска Острва,
Кариби итд. Ове територије не само да не врше опорезивање фондова, већ не
прослијеђују финансијске информације другим пореским и финансијским
ентитетима. Поред тога, правна регулатива која се тиче ових фондова је знатно
једноставнија од оне која постоји у оншор земљама. Фондови се формирају као
правна лица, немају власнике и акционаре. Основне карактеристике17
офшор
фондова су:
1. Настају и постоје у оквиру страног права и као такви не подлијежу обавези
плаћања пореза у било којој од оншор земаља.
2. Њима руководи менаџмент фонда тако да инвеститори не морају имати
константну контролу над својом имовином, али имају право да се консултују
и да дају упуства.
3. Појединачни власници фонда се не опорезују директно на основу дијела
својих прихода, већ се опорезивање врши на нивоу цијелог фонда.
4. Основни циљ фонда је настојање да се смањи ризик улагања, тако што ће се
укупан ризик расподијелити на појединачне инвеститоре.
5. Сувласници фонда имају право на остваривање значајних поврата на улоге.
Поред офшор фондова, у офшор финансијским центрима постоји велик број хеџ
фондова. Иако је у офшор фондове у апсолутном новчаном износу више уложено, по
неким информацијама преко 1,4 билиона америчких долара18
, бројчано гледано хеџ
фондови су доминантији у свијету офшор пословања. То су приватни инвестициони
17
Види: Offshore funds: a discussion paper. (2007). London. HM Treasury. Стр. 5.
18
URL: http://www.hedgeco.net/hedgeducation/hedge-fund-articles/what-is-an-offshore-hedge-fund/