4. Говор на промоцији резултата конкурса љубавне пјесме на тему: - ''Сјећање на
љубав'', 13.02.2015. године који је одржан у Скупштинској сали општине у
Мркоњић Граду.
Заљубљени и љубљени!
Вечерас на завршетку XIV конкурса љубавне поезије, Мркоњић Град постаје
пријестоница заљубљених, а Балкан својеврсно буре барута љубавне поезије чија ће
експлозија стихова обасјати све дијелове Земље.
Пјесма над пјесмама тако постаје својеврсни симбол љубавног пјесништва која добија
једно ново значење на овом простору, односно начин да се пјесници љубавног
пјесништва окупе на једном мјесту и искажу своју љубавну поезију.
За 14-ест година на овај конкурс своје пјесме послало је 1.490 пјесника са 5.000 пјесама,
што нам је омогућило да направимо најљепше Зборнике љубавних пјесма под називом
Пјесници који додирују љубав I, II, III и IV.
Ово је до сада највећи пјеснички митинг посвећен љубави и љубавном пјесништву.
Надамо се да ће се једном створити материјални услови да позовемо пјеснике који су
нам подарили најљепше стихове. Овако остаје нам нада, вјера и очекивана љубав која
ће се десити.
Сваке године задајемо тему у име љубави као основу око које ће пјесници да праве
основу својих љубавних пјесама.
Овогодишња тема: - ''Сјећање на љубав'' уплела је 300 заљубљених душа који су
послали 1.300 пјесама, неки и цијеле збирке.
Шифра као заштитни знак пјесме постаје препознатљив дио овог конкурса јер се и она
такмичи за наоригиналнију форму која ће пратити пјесму на њеном путу до
побједничког трона.
Трочлани жири у јавном дијелу конкурса сваку пјесму је пажљиво читао настојећи да
одабраним пјесама додијели и одговарајућу награду које још нису заживјеле у
књижевности, руковођени жељом да се пјесме везане за тему конкурса које одишу
љепотом љубави обједине у једну нову збирку или зборник најљепших љубавних
пјесама.
Комисија или читачи пјесама у саставу:
- Радмило В.Радовановић – предсједник, Боро Капетановић, и Слободан Ћоћкало у
својству чланова одлучивали су у име позивног дијела конкурса.
Награда Пјесма над пјесмама, на XIV Међународном конкурсу љубавне поезије за
2014. годину припада Ранку Павловићу из Бања Луке, за његово цјелокупно љубавно
пјесништво, а посебно пјесму ''Лаку ноћ, Љиљана''.
За јавни дио конкурса, Комисија у саставу:
- Радмило В. Радовановић, предсједник, Слободан Ћоћкало у својству члана и
обрађивача пјесма, пажљиво и стрпљиво читавали су и прочитали све пјесме, живјели
са њима и на крају наградили све оне који су задовољили критеријуме конкурса. Они
који нису награђени нека се не љуте, него нека пораде на свом љубавном пјесништву.
5. И ове, као и предходних година упознали смо много нових пјесника, који нам
послаше пјесме из
Србије (Бујановац, Књажевац, Рођевац код Свилајнца, Рума, Горњи Милановац,
Власеница, Београд, Нови Београд, Ниш, Алкесиначки рудник, Краљево, Румска код
Шапца, Сурчин, Вршац, Неготин, Сремска Митровица, Аранђеловац, Бачка Паланка,
Јагодина, Житковац, Пожаревац, Ђуринац – Свиланац, Прибој, Власотинце, Сокобања,
Бабушница, Фаркаждин, Крагујевац, Трстеник, Сремски Карловци, Бела Црква,
Крушевац, Пирот, Смедерево, Велико Градиште, Фекетић, Нови Сад, Куршумлија,
Житорађа, Чачак, Сомбор, Ужице, Костолац, Ваљево, Земун, Младеновац, Баваниште,
Петровац, Нова Варош, Руменка, Жабаљ, Горња Сочаница, Богатић, Шабац, Браничево,
Оџаци, Врбас, Крњево, Суботица, Мрчајевци, Адашевци, Сечањ, Врњачка бања,
Лесковац, Свилајнац, Кула, Нови Пазар, Врање, Владичин Хан, Бели поток, Рача,
Хрватске (Загреб, Задар, Бриони, Славонски Брод, Крапинске Топлице, Сплит,
Опатија, Брод, Шкабрња)
Црне Горе (Беране, Херцег Нови, Будва, Подгорица, Бар, Тиват)
Босне и Херцеговине (РС: Бања Лука, Трн, Лакташи, Кукуље код Српца, Бијељина,
Бреза, Источно Ново Сарајево, Теслић, Билећа, Добој, Нови Град, Рогатица, Вишеград,
Пале, Билећа, Пелагићево, Соколац, Шипово, Герзово, Бјелајце, Подбрдо, Мркоњић
Града: Брчко дистрихт: Брчко; ФБиХ: Сански Мост, Тузла, Илиџа –Сарајево, Градачац,
Маглај, Тузла, Доња Глушица-Витез,
Македоније ( Тетово, Битола, Штип, Велес, Штип)
Бугарске ( Пловдив )
Холандије (Heerlen )
Аустрије (Lassee )
Њемачке ( Франкфурт )
Словеније ( Сечовље-Шкофја Лока )
Француске (Париз, Ренс, )
6. XIV ПОЗИВНО-ЈАВНИ КОНКУРС ПОВОДОМ ДАНА ЗАЉУБЉЕНИХ НА
ТЕМУ: ''СЈЕЋАЊЕ НА ЉУБАВ''
ПЈЕСМА НАД ПЈЕСМАМА И ОПУС ЉУБАВНЕ ПОЕЗИЈЕ
Ранко Павловић – Бања Лука
ПРВОНАГРАЂЕНА ЉУБАВНА ПЈЕСМА И ЦИКЛУС ПЈЕСАМА
Ивица Трајковић - Бујановац
ДРУГОНАГРАЂЕНА ЉУБАВНА ПЈЕСМА И ЦИКЛУС ПЈЕСАМА
Љиљана Поповић – Књажевац
ТРЕЋЕНАГРАЂЕНА ЉУБАВНА ПЈЕСМА И ЦИКЛУС ПЈЕСАМА
Драгољуб М. Јевремовић – Рођевац код Свилајнца
НАЈЉЕПШИ ЉУБАВНИ СОНЕТНИ ВИЈЕНАЦ
Ђура Шефер Сремац - Рума
Милена Марковић - Горњи Милановац
НАЈЉЕПШИ ЉУБАВНИ СОНЕТНИ ТРИПТИХ
Иван Гаћина –Задар
НАЈЉЕПШИ ЉУБАВНИ СОНЕТ У СОНЕТУ
Љубомир О. Вујовић – Београд
Аћим Тодоровић – Власеница
НАЈЉЕПШИ ЉУБАВНИ СОНЕТ И ЦИКЛУС СОНЕТА
Душан Мијајловић Адски - - Ниш
Слободан Ганић – Алексиначки рудник
Дамир Д. Оцвирк - Бриони
Валентина Милачић - Трн
Радослав Б. Премовић – Краљево
Живко Гавриловић – Румска код Шапца
Милка Стефановић – Београд
Дамир Трогрлић - Wаs – Сплит
Немања Драгаш – Београд
Оксана Пеци – Rennes Francuska
Марко Љешевић – Београд
Наида Kапетановић - Бреза
Срђан Kатић – Сурчин
Драгица Обрадовић – Јагодина
НАЈЉЕПША ЉУБАВНА ПЈЕСМА И ЦИКЛУС ПЈЕСАМА
Властимир Станисављевић Шаркаменац – Париз
Нађа Бранков - Вршац
Јован Н. Бундало - Београд
Горан Вучковић – Неготин
Живко Вујић – БањаЛука
Жељка Аврић – Сремска Митровица
Ђорђе Грмуша Авес – Нови Београд
Јован Бајц –Аранђеловац
Љиљана Пантелић Новаковић - Београд
Славица Дабевска – Тетово
Тамара Пантовић – Беране
Иван Аритоновић - Kраљево
13. СВИЦИ ПОЕЗИЈЕ
СВИЦИ ЉУБАВИ ( ПЈЕСМА НАД ПЈЕСМАМА ЗА СВИЦЕ ПОЕЗИЈЕ )
Имре Стефан - Београд
ПРВОНАГРАЂЕНА ЉУБАВНА ПЈЕСМА
Димитрије Крстић – Бели Поток
ДРУГОНАГРАЂЕНА ЉУБАВНА ПЈЕСМА
Анђела Јанићијевић – Бели Поток
ТРЕЋЕНАГРАЂЕНА ЉУБАВНА ПЈЕСМА
Ана Бјелошевић – Београд
Tеодора Весић - Рача
НАЈЉЕПША ЉУБАВАНА ПЈЕСМА О ЧЕЖЊИ
Соња Галовић – Крагујевац
Мирослава Костић – Београд
НАЈОРИГИНАЛНИЈА ЉУБАВНА ПЈЕСМА
Марко Ракић – Књажевац
Богдан Жиловић - Крагујевац
Јован Станковић – Крагујевац
Ксенија Станковић – Бели Поток
Лав Лукић - Београд
Марта Дукић – Београд
Михаило Анђелић - Крагујевац
Звездана Гојковић – Подгорица
НАЈИСКРЕНИЈА ЉУБАВНА ПЈЕСМА
Анђела Милановић – Књажевац
Адријана Ламбић – Бели Поток
Алекса Новаковић – Шабац
Александар Петковић – Београд
Ања Вучелић –Београд
Сара Перков - Крагујевац
Марио Пераћ – Мркоњић Град
Милош Мрдаковић – Београд
Немања Цвијић – Мркоњић Град
НАЈЗАВОДЉИВИЈА ЉУБАВНА ПЈЕСМА
Жељана Томић – Бјелајце, Мркоњић Град
Ружица Петрић – Пелагићево
Ива Сладојевић – Mркоњић Град
Исидора Матијаш - Београд
Катарина Вулић – Крагујевац
Сара Перков - Крагујевац
14. НАЈРОМАНТИЧНИЈА ЉУБАВНА ПЈЕСМА
Милана Иличић – Мркоњић Град
Анђелија Станковић – Београд
Драгиња Кудра – Мркоњић Град
Ирина Гајић – Београд
Јана Зимоњић - Београд
Риза Коввалски – Велес
НАЈТУЖНИЈА ЉУБАВНА ПЈЕСМА
Софија Весић – Рача
Милош Самарџић - Власеница
Никола Благојевић – Доња Пакленица, Добој
Ајла Мешић – Бјелајце, Мркоњић Град
Наташа Стипановић – Мркоњић Град
НАЈЉЕПША ЉУБАВНА ПЈЕСМА О НАДИ
Зорица Пекез – Бјелајце, Мркоњић Град
Леа Пецовић – Београд
Мирјана Клепић – Мркоњић Град
Лука Максимовић – Ниш
Марија Маринковић – Бели Поток
НАЈОСЈЕЋАЈНИЈА ЉУБАВНА ПЈЕСМА
Ивана Самарџић – Власеница
Невена Маринковић –Kњажевац
Борислав Савановић - Мркоњић Град
Миливоје Стипановић – Мркоњић Град
Небојша Цвијић – Мркоњић Град
НАЈУЖИ ИЗБОР
Милан Еремија – Мркоњић Град
15. Саопштење о добитнику књижевне награде ''Пјесма над пјесмама'' Клуба умјетничких
душа за 2015. год. поводом XIV Међународног конкурса љубавне поезије, на тему:
''Сјећање на љубав''.
Овогодишњи лауреат књижевне награде ''Пјесма над пјесмама'' је књижевник Ранко
Павловић из Бања Луке.
Образложење
Ранко Павловић рођен је 1943. у Шњеготини Горњој, код Теслића. Живи и
ствара у Бањој Луци.
Пише поезију, прозу и драмске текстове, за одрасле и за дјецу. Бави се
књижевном критиком и есејистиком.
Прву збирку пјесама Немир сна објавио је 1963. До сада је објавио четрнаест
збирки пјесама, петнаест збирки приповиједака, четири романа, једну збирку есеја,
књигу књижевних критика и десет радио драма за одрасле, затим седамнаест збирки
прича за дјецу, шест збирки пјесама за најмлађе, један роман за младе, десетак текстова
за дјечја позоришта и петнаестак радио игара за дјецу.
Завод за уџбенике у Источном Сарајеву објавио је његова Изабрана дјела.
Заступљен у читанкама, лектири и многим антологијама. Његове пјесме и приповијетке
превођене су на италијански, пољски, мађарски, енглески, румунски, њемачки,
холандски, шведски и друге језике.
Награђиван је значајним признањима за књижевност, међу којима су: ,,Кочићева
награда'', „Кочићево перо“, „Кочићева књига“, „Скендер Куленовић“, „Лаза Костић“,
„Шушњар“, Награда за најбољу књигу за дјецу у Босни и Херцеговини, Награда
Подружнице Удружења књижевника Српске и града Бања Лука за књигу године,
„Станко Ракита“, „Гордана Брајовић“, „Исак Самоковлија“, „Григорије Божовић“,
„Веселин Маслеша“ и многе друге. Ове године додијељена му је Повеља Удружења
књижевника Србије за животно дјело.
х х х
У сну, у фантазмагоричној атмосфери олујне ноћи, по раскоши сребрног праха
мјесечине која засипа стихове пјесме „Лаку ноћ, Љиљана“, распростире се топли дах
југа под чијим чемпресима вјечито осмијехнута Љиљана испраћа јегуље у далека мора.
И трепери, као влат траве која се подаје топлом повјетарцу. Трепери тако Љиљана, гола
до бола, као неуништива љубавна чежња, као слатки бол сјећања на оно што никад не
пролази и што пркоси болу који полови тијело до ножног прста.
Све је у контрасту у овој оди љубави. Олуји која утјерује бол у кости пркоси
сребрнаст прах мјесечине са набреклих дјевојачких дојки, анђели и џелати корачају у
чврстом загрљају, пред женском љепотом и небески монаси збацују са себе црне ризе,
Љиљана сама пркоси своме тијелу које би да се распрсне у ватру, у пољупце. И све се
на крају складно стапа у трепет чежње, у осјећање које нас ваздиже у непојмљиве
16. висине љубавног заноса. Као што су у Соломоновој Пјесми над пјесмама, у којој се
краљ заплео у плетенице најдраже међу милинама и у којој су њене двије дојке два
ланета, близанца кошутина, тако се код Павловићеве Љиљане, огрнуте мјесечином,
најежила мјесечина на брадавицама њених дојки. И све то ствара слику која не
блиједи, скулптуру од стврднуте морске пјене.
Као да је писана густим црвеним соком из распуклог херцеговачког нара, који је
Павловићу послужио као упечатљива метафора за страст која не гасне, јер иза себе
оставља неизбрисив траг, пјесма Лаку ноћ, Љиљана позива заљубљене да никад не
напуштаје окриље љубави којој припадају и која им припада.
Мркоњић Град, 05.02.2015. год. Предсједник
жирија
Радмило В. Радовановић,
књижевник
17. ПЈЕСМА НАД ПЈЕСМАМА И ОПУС ЉУБАВНЕ ПОЕЗИЈЕ
Ранко Павловић – Бања Лука
ЛАКУ НОЋ, ЉИЉАНА
Оштар бол у крстима и муња
која располути небо пуно кише,
пуно загонетке и зебње која ће ледом
обрати недозрело воће с очевих рукосада.
Умотавам тијело хладним покривачем,
призивам одсјај загубљеног сунца,
док сан бјежи у урлик побјесњеле олује.
Кроз ову ноћ пролазе анђели и џелати
у чврстом загрљају, Цигани с трубама
и таламбасима, акрепи у поворкама,
кочијаши без кочија и хитроногих коња,
чувари давно покрадених ризница,
слијепци с путоказима на плећима.
У рачвама старог ораха под прозором
цвили прохујали вијек; у собу би,
у сјећање, нијем као вјечност што хуји
кроз ходнике који никуда не воде.
Трљам снене очи, пуцкета трње у њима.
Причин ли је, шта ли је насред собе?
* * *
И опет бол. И опет бљесак. И онда
- Љиљана насред собе. Гола до бола.
Огрни нешто, Љиљана. Хладна је
ноћ поодмаклог вијека. Видиш како се
најежила мјесечина на брадавицама
твојих дојки. Осјетиш ли како ти иње
сребром посипа кожу? Огрни нешто,
лудо моја мала, прехладићеш се.
Зашто ми то ниси говорио под чемресима
на морској обали, онда кад смо
испраћали јегуље у далека мора?
Огрнута си мјесечином, говорио си,
теби ниједан други огртач не пристаје тако.
Под њим пркосиш озвјезданом небу,
пркосиш небеским монасима који,
ено, тргају са себе и бацају ризе што се
18. у паперјасте облачке претварају, пркосиш
вјетру који те тражи под модрим таласима,
пркосиш своме тијелу које би да се распрсне
у ватру, у шапат морске пјене, у пољупце.
Огрни нешто, Љиљана, сакриј се
од мог страха да ћу те ноћас изгубити.
* * *
Палацну змија у вратном дијелу кичме,
бол располови тијело до ножног прста,
муња просврдла небо и зари ми се у мисао.
Устајем из кревета, тромо, кашљуцајући.
Врхове прстију боцкају године расуте по поду.
Из прашњаве кутије на дну ормара
разбацујем фотографије под стону лампу,
нестрпљиво чекам да ми се осмијехне
Љиљана из шездесет и неке вијека
који је већ постао историја, али ње нема.
Љиљана, зашто се лукаво скриваш
под прахом мјесечине, под прашином
година које у галопу јуре кроз мрачну ноћ?
У другој кутији тражим писмо које си ми
писала соком распуклог херцеговог нара,
али ни њега нема. Ни тебе, Љиљана.
Ни мене нема у овој ноћи која нема дна.
* * *
Псик, па угриз на средини кичменог стуба.
Вучем се до кревета, носим бол у крстима.
Лаку ноћ, Љиљана! Можда ћеш у некој ноћи,
олујној попут ове, опет свратити у моју собу,
па ћу касније, као што то увијек чиним
послије твоје посјете, у магли, у сновиђењу,
тражити сребрн прах мјесечине по поду,
крај папуча, међ' опалим сиједим власима.
18. 12. 2014.
19. ПРВОНАГРАЂЕНА ЉУБАВНА ПЈЕСМА И ЦИКЛУС ПЈЕСАМА
Ивица Трајковић - Шифра: ''Волк1979Белла'' - Бујановац
Скаска с карактером
(Успаванка за плаву Славјанку)
Памтиш ли пролећне јагоде ране,
чар лета, јесени жал?
Живи л’ сећање на љубавне нам дане
кад чедношћу се дичише зима бела
а крвца бејаше у телу узаврела?
Памтиш ли дело поетичног ми пера –
митолошку ону успаванку,
сензуалну с карактером бајку –
којом те предавах блаженом, живом санку?
Далеко од смертних бића,
крај огњишта ватре вечне
сред небес-поља зрелог жита,
беседе Сварог и Вида
беседе течне.
Гором ходи, песму пева
(од ока се смертног уме скрити)
Шумска мајка,
божанствена та демон-жена
која груди бујне има,
коју силна магија штити.
У скровитом кутку горе,
подно крошње столет храста
на плећима росне траве,
сербски песник срцу своме
за љубављу жеђ гаси
с девом рода славјанскога,
с лепотицом сињих власи.
Гором ходи, фрулу свира
(од ока се смертног уме скрити)
Лесник,
мистични тај пастир срнин
који сиву сенку нема,
кога бели вук штити.
Далеко од смертних бића,
крај огњишта ватре вечне
сред небес-поља зрелог жита,
беседе Сварог и Вида
беседе течне.
20. Памтиш ли дело поетичног ми пера –
митолошку ону успаванку,
сензуалну с карактером бајку –
којом те предавах блаженом, живом санку?
Памтиш ли пролећне јагоде ране,
чар лета, јесени жал?
Живи л’ сећање на љубавне нам дане
кад чедношћу се дичише зима бела
а крвца бејаше у телу узаврела?
*приметност истих строфа на почетку и крају песме сем симболике ,,чување поетичног
чопора’’од стране вука предводника и вука на зачељу има и симболику која треба да
изазове изглед кружног кретања што би наликовало коловрату - неизоставном симболу
славјанске митологије.
21. ДРУГОНАГРАЂЕНА ЉУБАВНА ПЈЕСМА И ЦИКЛУС ПЈЕСАМА
Љиљана Поповић – Шифра: ''Кап66'' - Књажевац
КОВЕРТА ЉУБАВИ
1.
Сливам са себе време поноћне љубави
и спирам спев зоре у сету разишлих снова
док струје изнети звуци месечевог смираја
под раскривеним плаштом
развигора
2.
Стишавам чаролију наде у округлој лажи
и измећем са врата обиснут тренутак
шуштећи виолинским кључем од нотног папира
у заташкавању одзвона
немира
3.
Авај
Још тињаш неугашљиво под стрехом мога срца
снажећи жудњу у лето класалог плама
а ја удишем у стрепњи јутрења извиђања твоја
малоприметан знак из погледа
говора
4.
Подмлађујем сасушену наду из ћошка душе
зурећи кроз затиљак сазваног неба
мислено дотичем гране одслужених липа
спознаницама из продубљених
бора
5.
Исипавам се бујицом у паучину заборава
и срашћујем невиност у сенку ноћи
отицајем суза као да се уздајем у нов зрак
у пуносјајан траг сунчевог
одговора
6.
Опет распечаћујем своју коверту љубави
и берем удисајима пупољичне мирисе чежње
док беласам погледима низ мост свањивања
у ишчекивању рађања новог
додира
22. ТРЕЋЕНАГРАЂЕНА ЉУБАВНА ПЈЕСМА И ЦИКЛУС ПЈЕСАМА
Драгољуб М. Јевремовић – Шифра: ''Јесенски'' – Рођевац код Свилајнца
КОГА ЛИ ЉУБИ САДА ОНА МЛАДА ЖЕНА
У спомен на Иву Андрића
Јер сам имао срећу да га лично упознам
''Кога ли љуби сада она млада жена''
Ко ли милује сада топла недра њена
И чији лик милују њене очи два неба ведра
Дал' је вилински живот љубави у њој одживео
Кад је у њеном сну и Бели Анђео пребледео
Дал' се то у мени ил'у њима пробудила сећања бела
''Кога ли љуби сада она млада жена''
Она сада спава покривена
Ћилимом месечине младе
О, како лепо дишу у њој мириси небеске ливаде
''Кога ли љуби сада у сну она млада жена''
Пробуди се из лепих снова дево млада вило вита
Да се и у мојим сновима с тобом расани дан
Нека се и звезда Даница расани са Шевом изнад жита
О, дал' ће и наша љубав остати само лепи сан.
Али све је сада само сета, сећање, пена
Ноћ века се сама у свиленој тами мрешка
Нема ни мене ни тебе само судбинска вртешка
Скреће време заспало у полутами
''Ало кога ли љуби сада она млада жена''
23. НАЈЉЕПШИ СОНЕТНИ ВИЈЕНАЦ
Ђура Шефер Сремац - Шифра: „Ерос“ – Рума
МИРИЈАМ
(Лабудов венац сонета љубави)
„Ако љубави нема –
шта нам преостаје.“
(Леонардо да Винчи)
Остаје само – СЕЋАЊЕ НА ЉУБАВ!
(аутор)
I
Молим песме музу љубав да подари
Илузији тајне, танане копрене.
Рањеник сам зена, добују дамари,
Ја, син Земље, грешник пред тајанством Жене.
Аморовом крвљу спомен чежњи ткаћу,
Невиности бола, од Еве прамајке,
И срећом и патњом време зауздаћу,
Шапатом љубави, у част Жене, Мајке.
Ехо гена жудње овековечити
Финим акордима уздаха ватрени’!
Ех, песмом Петрарке чежњу заискрити!?
Радостан пев птица нека ми се јави!
Крунишем ти венцем рима поглед снени –
Именујем Теби сонете љубави!
24. II
Илузији тајне, танане копрене,
раскрили незнанко, загонетко гена!
Ти си судба света, пре Еве неверне,
и љиљан и трње – и обична жена.
Ноћи чежње летње рука ме дотакла
анђела суђена под окриљем брезе...
Да ли су то двери раја или пакла –
дошапнуће живот. О, слатке ли језе!
Немоћан мре разум пред љубави зовом,
кô лане рањено на колена пада...
У руху лепоте блисташ изазовом!
Месечине харфа – звуци знани, стари,
младост ми опија. Зар је љубав – нада!?
Рањеник сам зена, добују дамари.
III
Рањеник сам зена, добују дамари
од росе јутарње до свичевог поја.
Трагају за Тобом, у привиду ствари,
ковитлаци мисли у вапају боја.
Ти пупољак беше ружичњака баште
тако чежњом далек, а на дохват руке.
Лик Твој зачара ме кô вила из маште,
гласница славуји дароваху – муке.
У бесаницама дозивах ти име
што мамило нежност рујним латицама;
од осаме тмине лечише ме риме.
Мрсих косе вале, пих пољупце снене,
напајах се грехом из еденскa храма,
ја, син Земље, грешник пред тајанством Жене.
IV
Ја, син Земље, грешник пред тајанством Жене.
Аморовом барком пловим к обалама
среће магловите. Зашто горде зене
милостиве нису? Чему тајна срама?
25. Плашим се да љубав кô птица у лету
не пожели замах крила јачи, већи...
Пчелињи је додир сласт и чемер цвету,
Амор је судија краткој људској срећи.
Знам да нам се гени траже од искони,
бића наших лута друга половина –
тако хтеде Усуд, Сунца плодни јони.
На постељи страсти, Жено, с Тобом срашћу,
наставићеш лозу Сунчевога сина,
Аморовом крвљу спомен чежњи ткаћу.
V
Аморовом крвљу спомен чежњи ткаћу,
тајанствена Ево божанских очију,
у хиљаду зена – Твоје препознаћу,
ал’ сазнати нећу шта желе, шта крију.
И док појем Твојих славуја стихове,
рађају се првих пољубаца слике:
бесмо срамежљиви док градисмо снове,
заносе љубави и слепе видике.
Од плиме таласа не видесмо море,
једра барке наше жудњом нас њихала,
очи нам водиле неме разговоре.
Галебова кликтај беше пôј из бајке,
бића сунца страсти тајну откривала
невиности бола, од Еве прамајке.
VI
Невиности бола, од Еве прамајке,
клањасмо се вером у светост зачетка.
Тако траје лоза Човекове бајке
од постанка света до кобна свршетка.
И дан дочекасмо – две љупке ручице
на постељи среће заиграше чило...
О, како је нежно, топло дечје лице!
О, како је блистав драгуљ – чедо мило!
И сунце је новом топлином засјало
када си првенче у дом наш унела,
Жено, Мајко, Драга – и време је стало!
26. У славу тих дана стихове певаћу,
сачувати спомен – судба је то хтела –
и срећом и патњом време зауздаћу!
VII
И срећом и патњом време зауздаћу,
пронаћи корене, живота жилишта,
песму коби наше даноноћно ткаћу...
С Нирваном ћу скоро до Ада, у Ништа.
Низала си бисер у бројаницама
уздисаја светих, по зорама рујним,
мрежила видике сна обрвицама,
дозивала јаву косама ти бујним.
Делисмо преслатке неба залогаје,
живот је растао са ходом детета,
пролећа нам ткала среће загрљаје.
Цветови љиљана причали су бајке
о принцези нашој, круни света цвета,
шапатoм љубави, у част Жене, Мајке.
VIII
Шапатом љубави, у част Жене, Мајке
подижем до неба горде славолуке.
Нека мисли жудне затрују ми бајке –
кратко је живљење, а предуге муке.
Најбистрије реке брзаци замуте.
А човек је саздан за тугу, болове
(окови невере само тмину слуте)
сном из јаве бежи – кује среће снове.
Адаму се Ева пожудом заклела –
кобног ли проклетства генетскога кôда!
Зачара га тајна разблуднога тела!
Пенелопи верној Одисеј ћу бити,
желим стих спевати у коб женског рода,
ехо гена жудње овековечити!
IX
Ехо гена жудње овековечити
кô тајну уклету кôда да Винчија...
А бисерна шкољка заувек ће крити
тајанственост Твоју што заблудом сија.
27. Ни Петрарке лира достојна те није,
чаробнице моћна слепога ми вида!
Ти открити нећеш, драга, шта се крије
за маском лепоте, у замкама стида.
Судба тако хтеде. Чему љубав, нада!
Срозасмо се, блудни, у љигавост кала,
несвесни безнађа, у раљама пада!
Ти беше кô нимфа рођена у пени,
вајана љубављу загрљених вала
финим акордима уздаха ватрени’!
X
Финим акордима уздаха ватрени’
бисерише шкољке љубав океана.
Небогледи страсти беху ти скривени
за капцима ока... Мрео је сјај дана.
Да ли Ти постојиш! – још мучи мисао,
зауздани ждребац у крви смираја.
Некад дахом Твоје жудње сам дисао,
данас само сањам ехо Твога раја.
Слутим, гробно слутим иза дуге јоне,
око Прапостанка бојама већ зове
кружном путу сунца, у âд васионе.
Вену ми дамари у љубави скрити...
Како разоткрити светове ти нове!?
Ех, песмом Петрарке чежњу заискрити!?
XI
Ех, песмом Петрарке чежњу заискрити
пре но што ме витез такне ореолом?
Небеске љубави достојан ћу бити
кад ме милост Твоја рани – новим болом.
Нећу пребродити снажне буре вале,
ветрови љубави што дуже лудујте!...
Зашто су латице страсти нам прецвале!?
Звона невидљива, јечите, добујте!
Где си, мој витеже, огрез’о у крви!
Да си причекао бар који тренутак
не би на бојишту срамно пао први!
28. Последњи акорди смираја на јави
већ ми траже слутње црне гробни кутак;
радостан пев птица нека ми се јави.
XII
Радостан пев птица нека ми се јави
кроз венац стихова сплетен од ловора.
Пенелопо моје пречисте љубави,
приносим ти жртву – моћ музе говора!
Ја, Одисеј чежње, роб морских таласа,
сажежен ватрама љубави вулкана,
одричем се лире, мелодије гласа –
риме нека замру на дну океана!
Љубити не можеш ако љубљен ниси,
птици кукавици жури се очајно
јер повратка нема – звоно кобно виси...
Просим још трен, музо, љубав ми не вени
док не уздам вапај из тмина, потајнo...
Крунишем ти венцем рима поглед снени.
XIII
Крунишем ти венцем рима поглед снени
ја, Ромео чежње вечите на свету.
А кад ме огласи звон смртно суђени,
Песма скамениће жар бола у цвету.
Преверни Ромео не нађе Јулију
мед дивљим чергама лета неба врела...
Заноса нестаде, болно боре крију
бајку о љубави и заблуди тела.
У грешкама гена скривена је тајна
струна харфе Сунца што Љубављу зову –
у лепоти чежње остаје бескрајна.
Оданошћу светли светионик плави...
Памти, драга моја, верну мис’о ову:
именујем Теби сонете љубави.
XIV
И менујем Теби сонете љубави,
безбожна богињо на жудње олтару.
Ја те волим песмом у самотној јави
кô младости среће арију нам стару.
29. Не, то није јаук модрих успомена,
заборава горког некад светлих снова,
него немир тела, замрла пламена,
шапата о мрењу гордих јабланова.
А све ниже тоне буктиња пламтећа
Твога ореола над нашим главама
и сваким је треном, зачудо, све већа...
Без знања нас, драга, зароби заблуда –
букти сјај Истине у страсти Твог храма.
Одјездиће тајна до последњег суда.
ЗАВЕТНИ СОНЕТ
Одјездиће тајна до последњег суда,
До рујних смираја животна свршетка.
Ђерам с клатном судбе вечна је пресуда,
Шумор јабланова – трајање почетка.
Воде мутне теку, брзаци бујају,
Ех, руке дрхтаве кô усахле гране
Чаробне јесени, хрле к загрљају
Наших унучица нежних као лане.
Акорди младости, замрлих минута,
Љубав залуд буде да нам јача снагу,
Увенула страст у заборав одлута...
Бића наших срца засјала, при крају,
Анђеоским миром, на судбине прагу...
Вечна нек мре Љубав у заблуде Рају.
30. АКРОСТИХ ВЕЧНОЈ ЉУБАВИ
(двоструке магистрале)
Молим песме музу љубав да подари
Илузији тајне, танане копрене.
Рањеник сам зена, добују дамари,
Ја, син Земље, грешник пред тајанством Жене.
Аморовом крвљу спомен чежњи ткаћу,
Невиности бола, од Еве прамајке,
И срећом и патњом време зауздаћу,
Шапатом љубави у част Жене, Мајке.
Ехо гена жудње овековечити
Финим акордима уздаха ватрени’...
Ех, песмом Петрарке чежњу заискрити!?
Радостан пев птица нека ми се јави!
Крунишем ти венцем рима поглед снени –
Именујем Теби сонете љубави!
* * *
Одјездиће тајна до последњег суда,
До рујних смираја животна свршетка.
Ђерам с клатном судбе вечна је пресуда,
Шумор јабланова – трајање почетка.
Воде мутне теку, брзаци бујају,
Ех, руке дрхтаве к’о усахле гране
Чаробне јесени, хрле к загрљају
Наших унучица нежних као лане.
Акорди младости, замрлих минута,
Љубав залуд буде да нам јача снагу,
Увенула страст у заборав одлута...
Бића наших срца засјала, при крају,
Анђеоским миром, на судбине прагу...
Вечна нек мре Љубав у заблуде Рају.
31. Милена Марковић – Шифра: ''ОМОРИКА'' – Горњи МИлановац
Сонетни венац
ОВЕНЧАНИ ВЕЧНИК
1.
Могла је ноћ још тиша да буде
Да крилати не дођоше ати,
Кад су звезде хтеле да заруде,
И с месецом дошли црни свати.
Тајном зоре свици би се свили,
Очи твоје да су могле сјати,
У невиду сами би се скрили
Да си мени мог'о запевати.
Лелек јутра сунце угасио,
У планини плакале су стене,
Поток туге тад је жуборио.
Могла је ноћ да отера сене
Руком Свевида за твој поглед снен
И да траје краће за судњи трен.
2.
И да траје краће за судњи трен,
Јутром да клесар стихове клеше
У размеђу речи јаке к'о дрен,
Не знавши дал' сан ил јава беше.
Песма ова не личи на друге
Сва у срми изненадног бљеска,
Изаткана на разбоју дуге,
Чују се звуци одјека реска.
Самосвој ветар облачје пара,
Ништа му не могу магла ни дим,
Овако плаче душа клесара –
Овако тугујем и ја са њим.
Анђеле мили, небо ти нуде,
Лепетом крила ти си међ' људе...
3.
Лепетом крила ти си међ' људе
Дошао позван да пишеш песме;
Планина водиља да ти буде
Да цедиш воду из камен–чесме,
32. Срцем песника што пуно снова
Са птицама у висине броди,
На модрој пучини изазова
Да клешеш престо мајци слободи.
Некад су руке болно дрхтале,
Треперили недрима немири,
Речи саме немо узмицале,
А ти си, потом, кад све се смири,
Капао стихове у прави трен –
Истину донео к'о кобну сен.
4.
Истину донео к'о кобну сен
Искону на дар, у васељену,
У којој смо само грумен и трен,
На милост и немилост времену
Кога нема чак и кад га има
За тај недостајући тренутак
Кад ућути и последња рима,
Студ се увуче у сваки кутак,
У сваку пору вољеног бића,
Кад немаш куда и ниси ништа;
А немоћ гризе, очај слабића
Моли те: немој из љубилишта!
И бледи месец оста скамењен –
Само ти срцем овлада студен.
5.
Само ти срцем овлада студен
И више твога ја не чух гласа,
Кад јаче заигра свеће пламен
Туга се у мени заталаса,
И ти се јављаш из невидице,
У сплету несна речи обичне
Саме лију из мене ничице;
На уснама узреле купине
Шаљу пољупце, ка теби хрле,
А очи саме капљу бездане
И хладне руке још ватру грле
33. Да отерају студ и раздане
И сломљено срце да утеше –
А много жарjа у њему беше.
6.
А много жарjа у њему беше,
Од љубави сијала обзорја,
У том сјају планине гореше,
Носише искре ветрови горја
Преко стаза све до младог руја
Где ме твоја миловала рука,
Немоћне беху киша, олуја
Сред вртлога набујалог бука.
На Ђетињу видик кад забели
Тек слутисмо за нас лепше зоре,
О, пред нама беше живот цели
Док све у том пламу не изгоре;
Поглед севну у небо усправљен –
Ватромет жеља оста упаљен.
7.
Ватромет жеља оста упаљен
Теби што си од бисера смиља
Исплео венце песмом узнесен –
Срце ти било звезда водиља,
И мирисала душа на јесен
Кад су најлепше михољске боје
Чарале срећу да оде студен,
Пламтеле очи твоје и моје
Друкчије нег' су знале да жаре,
Осветле пут у небеској тмини;
Од невиђеног бљеска и јаре
Звезде засјаше у месечини
И сјају те новом одведоше –
Ћилими зоре с њим изгореше.
8.
Ћилими зоре с њим изгореше
И ново јутро теби не свану,
Црне гласнице вест ми донеше
И свет се сруши у једном дану.
34. Остаде ноћ да ми те дугује,
Однесе сан у невид твог ока,
Ништа се, ништа, више не чује –
Само тишина, мукла, дубока.
Отад не заспах нити усних сан,
Капље ми живот, тек по навици;
Испирам очи и ћутим несан,
Милујем крила одбеглој птици
Што оста жедна крај нашег врутка –
О, како боли немоћ тренутка!
9.
О, како боли немоћ тренутка!
Чак се и месец од мене крије,
Утрну сјај у оку облутка,
Отамни поток што вир га вије
Да се одбрани од лудих киша
И тужну врбу у недра скрије;
Лагано док се све не утиша
И ветар се у свитак не свије.
Све се одену у тамну сену –
Ни крета срне, ни пева птице,
Туже на уплаканом камену
Клесареве руке невиднице.
У мени суза уместо крика –
Самотни смирај без твога лика.
10.
Самотни смирај без твога лика,
Већ дуго даним дане и ноћи;
Узалуду траве расковника
Одбрављују зачаране моћи –
Нису кадре, чак и да су хтеле;
Зле нам коби откриле постељу
Једну судбу на две раставиле
Да не чујеш ону моју жељу
Што ти носи модри ветар мора;
Срце цртам у песку, самоћи –
Не стиже ти мирис твојих гора.
35. Очи загонетније од ноћи
У тренутку згасле пре уснутка
Окопад у невиду белутка.
11.
Окопад у невиду белутка
Однео у трену живот цели,
Ненадно оде из нашег кутка
А тек десети год смо зачели;
И ватра се распламсала луда,
Пламтеле звезде и месец сјао –
Љубав цветала по нама свуда,
Само он је наше стазе знао;
Пратио нас ћутке изнад брега,
Пелуд златна у срцу нас крила,
Уснуле нас чувала од свега –
Љубави нас лепота овила.
Ал' намах поче бура велика:
Валови расту – нестварна слика.
12.
Валови расту – нестварна слика,
Безвремену небо се отвара
И нестаје месечевог лика,
Лелек само тишину запара.
Моравски су меандри плакали,
Небески их тај одјек болео;
Храст на врху тад туга преплави
Одлази онај што је волео
И вољен био крај овог стења,
Одводе га разбуђене звезде;
У тами су искре привиђења
Којима његове очи језде;
И у мраку само светлост сину –
Искон ока оде у маглину.
13.
Искон ока оде у маглину
Путем којим само ти си знао.
Пењући се уз пусту планину,
Да ли си ми име дозивао?
36. Узалуд сам тад руке пружала,
Молила се силним небесима,
За сламку се наде још држала
Да оживим срце у грудима,
Да још куца докле има мене.
Нек ме бију ветри свакојаки,
Нек ме носе, разбију о стене –
Само теби пути да су лаки.
У молитви начас све умину –
Ћутим. У плавети око сину.
14.
Ћутим. У плавети око сину,
И мој клесар склопи круг звездани,
Потом оде у своју висину
Камо иду само одабрани.
Анђеле Бели, молитву ми чуј,
Цела васиона мала беше
За сузе што излисмо ја и руј
Кад птицу ока звезде однеше,
У невид-зору да негде пева
Где сунца нема. Уместо песме,
У издан јутра још тужи шева
Над скамењеним жубором чесме.
Макар и да зоре не заруде –
Могла је ноћ још тиша да буде.
Магистрале
Могла је ноћ још тиша да буде
И да траје краће за судњи трен,
Лепетом крила ти си међ' људе
Истину донео к'о кобну сен.
Само ти срцем овлада студен,
А много жарjа у њему беше,
Ватромет жеља оста упаљен,
Ћилими зоре с њим изгореше.
О, како боли немоћ тренутка!
Самотни смирај без твога лика
Окопад у невиду белутка –
37. Валови расту – нестварна слика;
Искон ока оде у маглину –
Ћутим. У плавети око сину.
38. НАЈЉЕПШИ ЉУБАВНИ СОНЕТНИ ТРИПТИХ И ЦИКЛУС СОНЕТА
Иван Гаћина – Шифра: ''Принц романтик'' - Задар
ГДЈЕ ЈЕ СРЦЕ МОЈЕ
Гануто пред тобом дан се рађа, Макије живота дом су анђелима, Влакови сунца јуре из предграђа,
Дјетињство путује за облацима, Отвор на небу вјечност ослобађа, Абецеда свјетлости кола мислима,
Једино љубав од шећера је слађа, Јутро се игра у твојим сновима, Тајфунска љубав у срца нас гађа,
Есенција живота скривена је рима, Епска творевина радост угађа, Рапсодија се шири међу воћњацима.
Жеље на вјетровима разноси лађа, Спјев о теби мета је звијерима, Отуђење срца миленијска је крађа,
Исконска искушења на бичевима, Рањено срце болује од безнађа, Младост и срећа теку у слаповима,
Вихор од огња срце ми погађа, Цар џунгле окружен је чудесима, Данас се љубав у дузи препорађа,
Идем и даље к нашим свјетовима, Ебановина моја снажна је грађа, У новоме савезу златним словима.
Шиба дрски вјетар успомене наше, Тражим те тамо с оне стране жице, Шумом нашом сви вјетрови праше,
Далеко испред мене твоје је лице, Епидемије смрти мене не плаше, Емоције љубави сад прескачу литице,
Разнобојна јесен на љубави јаше, Зов дивљине мотре златне птице, Мостови и тврђаве од хрђе задрхташе.
Аура судбине разбацује стрелице, Оток наде у подсвијести ми маше, Око нас је бескрај рајске ливадице,
Губе се душе кроз кристалне чаше, Војске на њему виле су плесачице, Јутра поезије љубав нам обасјаше,
Астрална пројекција твори маглице, Еуропа и Азија дају племениташе, Епицентар мог живота ти си голубице.
39. НАЈЉЕПШИ ЉУБАВНИ СОНЕТ У СОНЕТУ
Љубомир О. Вујовић – Шифра: ''Заувек моја'' - Београд
ОНА НЕ ЗНА
Она не зна да јој песме пишем, Она не зна да су слова тесна
Да из сваке речи вечност вири, Док је стихом грлим и удишем
Она не зна да је део несна, Да се као опој душом шири
Којим неспокоје дана бришем, Кад ме стисну слутње и немири
Она не зна да јој песме пишем, Да из сваке речи вечност вири
Она не зна да ме чежњом буди, Она не зна да кроз време броди
Док ме строфом у сећање враћа, Из даљине блистајем заруди
Да ми ехом шапта мисли води, Небом звезда снове да испраћа
Или трагом пољубаца суди, Као да се љубав тугом плаћа
Она не зна да ме чежњом буди, Док ме строфом у сећање враћа
Она не зна да је сјај у тами, Она не зна да је мир у драми
Сетна прошлост која нежност веже, Топлим сунцем или римом кише
Док горчином краја боје стеже, Да у ствари она мене пише
Она не зна да је увек иста, Дахом сенке или Божјег киста
Да ме трагом моје песме прати, Она не зна да у мени снева
Она не зна и неће ни знати, Да је љубим иако је нема
40. НАЈЉЕПШИ ЉУБАВНИ СОНЕТ У СОНЕТУ
Аћим Тодоровић – Шифра: ''Анђео Сања'' - Власеница
ШАПАТ СУЗОМ ИЗ ЗЕНЕ
Ова ће ноћ, драга, бити неспокој прошлих времена,
где ће мо ноћас, ја и ти, точити сузе из зена.
Заливати влати траве кроз бистру поноћну росу.
У часу снова и јаве скрићу се у твоју косу.
У лугу, препуном таме, у сенкама кривих грана,
стављаћеш пољупце на ме, топлином крвавих рана.
Затечен свет ће да стане, ничег', више, бити неће,
кад' од искре нада плане у чекање невидеће.
Носиће ветрови семе на таласе плавих река,
на горе модре и мрке качити твоју лепоту,
уздахе чаробне жене, свом страсти њеног човека.
Тајити шапатне звуке , опет у неком животу.
А, зора кад светлост распе у море мирисних трава
наша ће љубав да згасне и с бусењем изнад глава.
41. НАЈЉЕПШИ ЉУБАВНИ СОНЕТ И ЦИКЛУС СОНЕТА
Душан Мијајловић Адски - Шифра: ''Вагилис Клиторис'' - Ниш
In vino veritas
Багремова цепаница кубе брзо жари
Јелена црним вином док налива чашу.
Напољу се пахуљица с пахуљицом пари
— ми се припремамо за екстазу нашу.
Вино је господар свих врлих надахнућа
Пламен зидове док сенкама обасјава.
Јелену бих нагу глед'о до самог сванућа
Ал’ црњак ме домаћи на грех приморава.
Миришу дрва, мирише њено дивно тело.
Не знам шта се зби, вино ме понело
Вином обојих њену питому белину -
Усне и језик кренуше да купе милину -
Са усана, дојки, у свакој јој дољи.
In vino veritas* - сок је њен најбољи!
* у вину је истина
42. НАЈЉЕПШИ ЉУБАВНИ СОНЕТ И ЦИКЛУС СОНЕТА
Слободан Ганић – Шифра: ''Лоћички'' - Алексиначки рудник
СОНЕТ ЗА ЛАНУ
У твојој соби мир и полутама;
таворе ствари у мртвом парфему,
а ти, драга моја, још и даље сама
прошлости се враћаш, тражиш ме у свему.
На тренутак само ја сам ту, у соби,
развејане снове скупљамо у приче,
све док љубомора не крене да дроби
два сужња у тами што на странце личе.
Кроз таму бисере сузе у очима,
пробуђено лане дрхти у грудима;
скамењени тако збрајамо минуте
И чекамо јутро ко незваног госта,
мисли су нам истом жељом оденуте:
да нађемо мрву љубави што оста.
43. НАЈЉЕПШИ ЉУБАВНИ СОНЕТ И ЦИКЛУС СОНЕТА
Дамир Д. Оцвирк - Шифра: ''БРИОНИ'' - Бриони
Славни редатељ
Ја сам редатељ великодушан,
који има честите намјере;
а дајем хонорар позамашан,
чим дођеш подно моје камере.
Бирај ролу краћу или дужу,
прометни се у глумицу важну;
снимат ћу те к'о јутарњу ружу
- мирисну, бодљикаву и влажну.
Чекају ме дојмљиви кадрови
а тебе и каријера сјајна,
али, нека све остане тајна.
Знаш, људи су завидни гадови
и морамо снимати у мраку,
а усто смо обоје у браку.
44. НАЈЉЕПШИ ЉУБАВНИ СОНЕТ И ЦИКЛУС СОНЕТА
Радослав Б. Премовић – Шифра: ''Све беше љубав'' – Краљево
НИ СЛУТИО НИСАМ ДА ЋУ ТАКО ДА СЕ ПРОДАМ
Ветар сам био, млад несташни,
Разгоревао сан и пени маја
У љубавној ватри пио до издисаја
И желео плаву туфну на твојој машни.
А ти си била ветрова латица
У зазивању ветра дивљега терача.
Непритиснута дирка у оку свирача
И помамна песма немирних птица.
Због погледа првог што натера ме тада
На траг витлања ветрове латице,
Небеса тешко подупирем сада.
У лудом хтењу да дирку пробам
Ишчитавам твоје лице
А ни слутио нисам да ћу тако да се продам.
45. НАЈЉЕПШИ ЉУБАВНИ СОНЕТ И ЦИКЛУС СОНЕТА
Живко Гавриловић – Шифра: - ''СУСРЕТ 2011'' – Румска код Шапца
СОНЕТ СЛУТЊИ
Црних слутњи разлеже се пој –
предсказање само смрти знано,
путоказ је то у неспокој,
драга моја, непреболна рано!
Кобних мисли талас ме запљусне,
иде време које патњу иште,
јер ће твоје занемети усне,
небо бити вечно боравиште!
Тихим летом птице раског гнезда,
дићи ћеш се у окриље звезда,
да ти душа у сјају почива!
Прође време снова и маштања,
судњи час је, и трен опраштања:
''Проста ти била моја љубав жива!''
46. НАЈЉЕПШИ ЉУБАВНИ СОНЕТ И ЦИКЛУС СОНЕТА
Милка Стефановић – Шифра: ''Дуг'' - Београд
ШАПАТ НА ЧЛАНЦИМА
Арка мрешка речи неме.
Испод плаве звезде трага.
Романсом бележи време
о теби мисао драга.
Оста шапат на чланцима
у мирису јулских трава.
Зелен одсјај Дунав има.
Бели озон рашчешљава.
Арка свима на видику
врх живота свога зове.
Чекањем распламса боје.
Сутон злати нову слику.
Раскош речи ноћи ове
сред усне завресио је.
47. НАЈЉЕПШИ ЉУБАВНИ СОНЕТ И ЦИКЛУС СОНЕТА
Дамир Трогрлић Wаs – Шифра: ''СУНЦЕ'' - Сплит
ДРАГА
Само у сновима милујем груди
драге, лијепе и тајанствене жене
и мним како нага лежи крај мене,
док срце лупа и похотно жуди.
Без ње само иње у души студи
и ојађено тијело вазда вене,
а мекане и топле усне њене
једино вјечита машта ми нуди.
Док свијетом још увијек самотно скитам,
у дубокој се побожности питам:
-Да ли будућност нам отвара врата?
У небеса зурим, већ дуго камчим,
лудо је волим и животом јамчим
да она је слатка persona grata.
48. НАЈЉЕПШИ ЉУБАВНИ СОНЕТ И ЦИКЛУС СОНЕТА
Марко Љешевић – Шифра: ''Звездара'' - Београд
СОНЕТ 1.
Зору народа српског славим за те;
Амбисе ми очима обасјаваш,
Хиљаде сунаца тад' ужећи знаш,
Ако желиш. А сне ми ломиш крте!
Радости су ми све без тебе клете.
И мучиш ме тако; зв'језде узимаш
Ћутећи, и у ноћи - једина с'јаш.
А дух ти овај предан, к'о аскете.
Говори, и крв ће срца пламена,
Одазвати се, дати сјај нестали.
Рајска клица нићи ће из сјеменâ
Исконских, у бићу давно заспали'.
Цвијеће тада прекриће времена
И твоја љубав оживјеће лист опали.
49. НАЈЉЕПШИ ЉУБАВНИ СОНЕТ И ЦИКЛУС СОНЕТА
Наида Kапетановић - Шифра: ''Јесен'' - Бреза
***
Увијек кад парком прођем у јесен рану
Ходајућ' по златно-смеђем лишћу,
На клупи испод старе врбе погледи моји стану,
јер то је мјесто гдје јутра најљепша свићу.
Некоћ' ту сам погледом шарала по твом лицу
Док ми је срце лупало све брже и брже,
Угледасмо, попут неба плаву, малу и велику птицу
Kако заљубљеним покретима једна око друге круже.
"Гле, то смо ми, птицо моја малена",
Рекао си дражесно, реченицом тихом
И погледао ме преко свог рамена.
Сјећање своје исказујем стихом
јер само тако умијем тјешити себе,
О, како је све пусто без тебе!
50. НАЈЉЕПШИ ЉУБАВНИ СОНЕТ И ЦИКЛУС СОНЕТА
Срђан Kатић - Шифра: ’’Пајац’’ - Сурчин
Тама
I
Неће ме бити да ти мијем чело,
Осушићу се и пре него се родим,
Мисао ће твоја, као гротло врело,
Покушаћу, мила, да те ослободим.
Из тебе ћу никнут' као прва ружа,
На уснама ћу твојим излистати ја,
Важно ти није што сам дело зноја,
Тражићеш начин да ме разоружа.
Ускочићеш у вир што талас беше,
С једне стране носићеш мене,
А са друге себе придржават';
Птице ће хтети тајну да разреше,
Слетеће на твоје образе румене,
Ал' ми се нећемо, мила, познават'.
II
Часак ће стати с месечева торња,
Орунула ћеш остати к'о крова црепови.
Стрешће се од себе крошња горња,
Напуни ме воћем, празни су ми џепови.
Не остављај ме никада гладног,
Преда мном су испразне цесте.
Погледај у небо, то се рибе мресте.
Пољане су моје од цвећа хладног.
Kроз студени свих ноћи
Што нам тмурно надолазе,
Од свиле погледа постељу распростри,
Ако имаш снаге, молим те – опрости,
И мене сете сада обилазе,
Реци: да ли ћеш ми доћи?
51. III
Присети се, барем, што сам ти био,
И са киме си ноћи проводила
Kада си ме у свој сан доводила,
Јесам ли те то ја пробудио?
Не, нисам Жено, то су други људи,
То су чежње са другога света.
Ако имаш савест – закуни се у груди,
Па макар и остала само силуета.
Kад воћке попадају,
И када се теме запита од себе,
Што ли сам ти дао, а да им'о нисам;
Важно неће бити што сам, и ди сам,
Јер никога нисам имао к'о тебе,
Kрв и зној се у част дају.
IV
Ето, сада остајемо к'о четири доба,
Две су мисли к'о четири руке,
Мијемо лица своја о хладне јастуке,
У суштини ми смо два роба.
Однекуда се ми ипак добро знамо,
Не знам јесу ли мисли томе криве,
Не знам јесу ли оне и даље живе,
И даље по навици у звезде рачунамо.
Јесам ли ти био, јеси ли ми била,
Kо је коме остао, а ко никад не беше
Барем зрно неба, или титрај капи.
На небу се звезда од пада загубила,
Док остале звезде неком одлетеше,
Само око остаде тамом да зјапи.
52. НАЈЉЕПШИ ЉУБАВНИ СОНЕТ И ЦИКЛУС СОНЕТА
Драгица Обрадовић – Шифра: ''Бреза'' – Јагодина
ТРИ ЉУБАВНА СОНЕТА
I
Као јутарње сунце твоје очи
Погледом греју, нежности се пуне.
Слова љубве с усана се круне
Као полен када се у мед точи.
Жубор твога гласа шапуће ми тајне
Као извор када се у поточић точи,
Скрите у души ко у летњој ноћи
Када се јаве безброј звезде сјајне.
Слутих те одавно, још од праискона,
Звезда у ноћи бејах близу твога трона,
Кад беше тајна и од мене скрита.
Копреном снова бејах покривена,
Спознах тада да сам само жена
Кад чух глас Твој за мене да пита.
II
Латице цветају у пуном сјају
Обасјане младим на истоку сунцем,
Да над нашим засветле врхунцем –
И да буде украс у завичају.
Невидљивом снагом привуче ме тада
Тај поглед благ као са искона.
Сјајна звезда паде покрај Твога трона,
За многе је била изгубљена нада.
На јутарњем сунцу Твоје очи,
Као полен кад се у мед точи,
Слова љувбе са усана се круне.
Многи дана протекоше, ноћи,
Звезда бледи, губи своје моћи,
На земљу пада, умире и труне.
53. III
Жубор Твога гласа шапуће ми тајне
Као развигорац трешња када цвета,
Враћа ме у давна, минула лета,
Буди ми снове и чежње бескрајне.
Заборавих године што лете,
Хладне јесени, кише што долазе,
И на ласте што на југ одлазе,
Па сањам пролећа, птице и розете.
Као некад давно, кад слушах у гори
Поток бистар, док тече, жубори
И песму славуја с гране што извија.
Слична младој биљци у пролеће
Зеленим и цветам, пуна чедне среће –
Твој глас ми се мио у срце привија.
54. НАЈЉЕПША ЉУБАВНА ПЈЕСМА
Властимир Станисављевић Шаркаменац – Шифра: „Париз . град љубави и
светлости“ – Париз
ЈЕР ЈЕДВА СИ ДОДИРЉИВА
Једној...
Заточио сам муњу у грудима,
замонашио ветрове у шакама мојим и пестима
и магле засадио међу прсте
јер олуја бих да будем и невреме
и понесем те у дворове ми
још непохаране.
Студ сам усвојио за молитву,
ватру назвао мојим именом
и згаришта утешио славујевим појем –
хоћу годишња доба
да ти по жељи прибављам
и споменаре наше њима да пуним.
По кожи ми потрошеној име сам твоје урезивао,
кроз зенице бројем нетрептаја хоризонте мерио
и кроз бутне кости висак пропуштао, невероломан
како бисмо могли да будемо записани на небу
и у жилицама листа смоковог,
па да сви знају све о нама.
Чувао сам јагорчевину од лажне жутице,
војничке коте узвисивао сопственом земљом, понуђеном и дајном,
а пред тврђавама и замковима окамењивао гомиле изгубљених погледа,
како бих те сачувао
од једновремене љубави
више људи.
Спустио сам се у средиште Земље и вратио другим путем на исто место,
претицао сам људске, а каснио за божјим мислима,
одбио да Ђаволу позајмим моје једино одело –
хтео сам да будем затон
и Унутрашња Тишина
за твоје Необавезно Спасење.
24. 07. 2001, Београд
55. НАЈЉЕПША ЉУБАВНА ПЈЕСМА
Нађа Бранков - Шифра: ''Плаво и златно'' - Вршац
Жетеоцу
Ораница, жена вољена
Податна, питома, плодна...
Златом напрсло небо
Голуби, у јари, расути
Дужице, ивањско цвеће боји,
И класје...
Жањеш!
Рукама тим,
Крстато, ломиш ме
К'о погачу
Уочи Врачева Свети'
Смејеш се тијо, меко, лалински
Док садеваш ми косе,
Кишницом умивене
Плете корак у бећарцу
Загрљај свирца
И армуника пева
Отело, у вину, искапљено...
Иза нас, румен траг
И старамајка.
Благослов дала,
Низ сокак сашла
Мири липа у окну,
У калдрми трава...
Амбара мук.
Рукосад, на брегу
Чокот с чокотом-ашикује
Уштап провирује
Зрна снова, црницу ишту!
Ораница, жена вољена
Податна, питома, плодна...
56. НАЈЉЕПША ЉУБАВНА ПЈЕСМА
Јован Н. Бундало - Шифра: ''СЕЋАЊЕ'' - Београд
НИСИ САМО МОЈА
Када зора плава почне дан да слути
и кад сузна роса на цвету заблиста,
тада поглед клизне преко мокрог листа,
у бескрајну вечност капну и минути.
Успомене лепе провире из таме,
и тад одем тамо где увиру ветри.
О, пресвети Боже дај ми ноћи две-три,
да миришем срећу к`о дивље цикламе.
Присећам се свега и није ми жао,
опијен лепотом љубио сам руке,
пловио кроз снове уз чаробне звуке.
Ја сам срећу пио, кад је Господ дао.
А била је нежна као љубичица,
горда као божур у првоме цвату,
красила је бисер на прелепом врату,
обрве су биле украс белог лица.
И сада је чедна као глог у цвету,
још сећање на њу изазива немир,
опијена душа лепрша кроз свемир,
лепо око тражи у нестварном свету.
У тами се кунем усред неспокоја:
Памтићу те вечно, лепотице бајна,
ти си опште добро ко Вечера тајна,
нећу да те својим, ниси само моја.
57. НАЈЉЕПША ЉУБАВНА ПЈЕСМА
Горан Вучковић – Шифра: ''КИНШЕРГ'' - Неготин
ПРЕДСКАЗАЊЕ
Није моја песма кao друге што су
испевана тугом, заносом ил' срећом,
писана је зором што погази росу
док ја као авет тргујем несрећом.
Нису ове риме ни налик на друге,
одавно их време утисну на чело,
јер сам слаг'о речи к'о златне полуге
што из пустих уста отеше се смело.
Ни рука ми никад задрхтала није
кад сам крао сунце из твога погледа
да се зрак јутарњи негде не сакрије
и постане талац таме и заседа ...
Неће стих да клоне без тебе и мене
кад у први сумрак сакрије нас тама.
Тек кад згасне искра из уморне зене
ја ћу бити самац, ти ћеш бити сама.
58. НАЈЉЕПША ЉУБАВНА ПЈЕСМА
Живко Вујић – Шифра: ''ЈОАКИМ'' – БањаЛука
СЈЕЋАЊЕ НА ЈЕДНУ ЉУБАВ
Била си она
која је на таласима вјетра стизала у мајска предвечерја
једина
која је пловила пучином срца у прољећну луку радости
Била си она
која је у коси проносила мирис багремовог цвијета
једина
која је у плућа дана удахнула мирис прољећа
Била си она
чије су хаљине уживале у облинама твога тијела
једина
чију је грациозност само природа могла да протумачи
Била си она
због које сам лутао завичајним стазама самоће
једина
због које сам се винуо у облаке чежње
Била си она
која је вртоглавом сну подгријавала јаву
једина
због које је лила киша суза из безоблачног неба мојих очију
Била си она
због које је без вјетра подрхтавало лишће брезе
једина
коју је повјетарац миловао вечерњим шапатом јасике
Била си она
која је доносила прољеће у септембру
једина
којој је Сунце при заласку даривало свој сјај
Била си она
која је лебдјела као мјехурић пјене на таласима несна
једина
због које су сузе саме текле низ згужвано лице јастука
Била си она
која је у свом оку скривала тајну дугиних боја
једина
која је неоствареним жељама њежно голицала наду
59. Била си она
чији се покрети нису дали опјевати
једина
чији је одлазак изњедрио тугу вјечности
Била си она
која си увијек и на сваком мјесту била
једина
која си мени била прва и посљедња
Била си она која си била и остала
једина
у срцу свих мојих пјесама