Reportaža novinara "Nedeljnika" o načinima suzbijanja nasilja na sportskim terenima i iskustvima Francuske i Srbije na tom polju. Tekst nastao u okviru projekta "Medijske posete Evropskoj uniji" tokom boravka u Parizu, Lionu i Lilu (maj 2016.)

1. 32
Nedeljnik
EKSKLUZIVNO FRANCUSKA, EVROPA I HULIGANI
D
o sobe za bezbednost na četvrtom spratu no-
voizgrađenog stadiona Olimpika iz Liona,
blago opijeni mirisom „na novo“ dolazimo
dugačkom mrežom hodnika, u kojima je go-
tovo nezamislivo – eto, postoje i takva mesta
na svetu – da upadnu navijači i premlate nekog iz uprave
kluba. Baš u to vreme, dok nas je na novom Olimpikovom
stadionu udaljenom „skupom vožnjom“ od centra grada,
dočekivao Ksavijer Pjero, menadžer stadiona za pitanja be-
zbednosti, par hiljada kilometara daleko od Liona, na jed-
nom drugom stadionu, čiji posetioci vole da mu tepaju da
je hram, upali su na stadion i pretukli generalnog direkto-
ra Miloša Vazuru. Kamere su to lepo zabeležile i uglavnom
jedinu funkciju imale u tome što su obogatile ponudu Ju-
tjuba i srpskih portala.
Ta vest dolazi nam neposredno nakon što smo izašli iz
pomenute sobe za bezbednost, pseudoorvelovske pro-
storije sa velikim brojem ekrana kojim lionski bezbednja-
ci drže čitav stadion i okruženje na dlanu. „Svaka stolica
je pod prismotrom“, kaže nam, pomalo ponosno, Pjero.
Mlađi čovek, daleko od bonvivanskog stereotipa o Fran-
cuzima, ali dovoljno „francuski“ ležeran da nam na pita-
nje kako rešavaju situaciju kada im na stadion dođu pro-
tivnički navijači sa „ne baš najboljim namerama“, poput
navijača večitog rivala Olimpika, Sent Etjena – za neu-
pućene klub koji ima zelene dresove – odgovori fudbal-
sko-šeretski: „Tako što na stadionu nemamo ništa zeleno.
Osim trave, i to zato što gazimo po njoj.“
Fudbalski humor na stranu, u razgovoru sa nama, direk-
tor za bezbednost novog stadiona nekoliko puta se blago
začudio zbog pitanja sa kojima se susreo: da li vaši navijači
pale baklje na stadionu, da li vaši navijači utiču na rad klu-
ba, da li ucenjuju upravu, da li ima onih sa kriminalnim
dosijeom... Nije mu, verovatno, na prvu loptu bilo jasno da
se radi o retoričkim pitanjima koja imaju funkciju skicira-
nja stanja u srpskom fudbalu.
Od kada je stadion otvoren, bila su tri pokušaja palje-
nja baklje, rekao nam je. „Pokušali su“, rekao je blago se
osmehujući, sa jasnim akcentom na to da je pokušaj bio
neuspešan. Pomenuti egzibicionisti i piromani u pokuša-
ju, momentalno su, u roku od nekoliko minuta, bili spro-
vedeni u zatvor. Zaista nekoliko minuta je bilo potrebno
za to, ne zato što je francuska policija naprasno opremlje-
na spejs-šatlovima, nego zato što je na stadionu izgrađena
posebna obezbeđena prostorija – dakle, više pritvor, nego
zatvor – u koju se sprovode izgrednici. Naravno, dobili su
zabranu prisustva na stadionima.
Iz sobe za bezbednost reaguje se na svaki pokušaj bilo ka-
kvogponašanjakojebiugrozilobezbednost,kažunam.Zato
su i tako ponosni na kamere „raštrkane“ po velikom sta-
dionu sa šezdeset hiljada sveže izlivenih stolica. Francuska
je svakako razvijenija zemlja, ekonomski i infrastrukturno,
od Srbije, u kojoj uprave klubova imaju luksuz da se „bra-
ne“ pričom da je uvođenje bezbednosnih kamera presku-
po. Ipak, bilo bi neozbiljno – a to je pokazao i slučaj „Vazura“
Ne, nema
tog zakona
Da su navijači u Srbiji, od onih bez kojih igra nema poentu, prerasli u dijagnozu srpskog
fudbala, već je postalo opšte mesto. A konstantni pokušaji, uglavnom deklarativni, da
se situacija bar malo dovede u red, bivaju pregaženi nekim incidentom poput ovog na
stadionu Partizana, ili nedavnim navijačkim okršajem u Čačku kada je nastradao jedan
navijač. I koliko se puta samo čulo da „ne treba izmišljati toplu vodu, dovoljno je pogledati
kako su Englezi to rešili“, misleći svakako na mere koje je vlada Margaret Tačer sprovela
posle tragedije na Hilsborou 1989. godine. Onako pašićevski – kakvi smo mi Englezi, tako i
rešavamo problem huliganizma – nije se samo postavilo pitanje: ako je to lako, zašto onda
(skoro) niko osim Engleza nije na taj način rešio problem? Piše Veljko Miladinović

2. 33
5. maj 2016.
FOTO:PROFIMEDIA
– svoditi problem na tehničke mere,
poput instalacije optičkih sočiva. Jer
kamera na stadionu Partizana je sni-
mila incident, važnije je šta radi onaj
koji gleda kroz kameru.
Mnogo više čuđenja kod našeg sa-
govornika izazvalo je pitanje o uti-
caju navijača. Ovo pitanje mu nije
slučajno bilo upućeno. Prethodno
su nam u francuskom Ministarstvu
sporta naveli Olimpik iz Liona kao
jedan od klubova koji je uspešno
uspostavio „diplomatiju sa navija-
čima“. Imaju jednu osobu u klu-
bu koja je zadužena za odnose sa
predstavnicima navijačkih grupa,
a taj model se sada zakonski obli-
kuje kao obaveza svih klubova.
„Važno nam je da uključimo na-
vijače u delovanje kluba i da se po-
jača dijalog uprave klubova i navija-
ča. Nova zakonska rešenja upravo to
postavljaju kao obavezu“, rekla nam
je Frans Pore-Tuman, autoritarna
gospođa sa dugačkom funkcijom:
zamenik direktora za lokalnu akci-
ju, razvoj sportskih aktivnosti i eti-
ke sporta u Direkciji za sportove Mi-
nistarstva za lokal, omladinu i sport.
Poput svakog birokrate sa autoritar-
nim stavom, odaje utisak rešenosti da se problem bezbed-
nosti na stadionima reši do poslednjeg detalja, uz neskri-
veno iskazivanje zadovoljstva što je, prema njima, veći deo
posla već obavljen.
Tek ovo pokazuje koliko mogu da se razlikuju „studi-
je slučaja“ huliganizma u različitim ze-
mljama. Dok Francuska pronalazi način
da uključi navijače, kako bi ih držala pod
kontrolom, u Srbiji se pojavljuje potre-
ba da se navijači „isključe“ kako oni ne
bi držali pod kontrolom klubove. Zato
je i naš sagovornik iz Liona bio začuđen
zbog pitanja o navijačkim ucenama.
Javna je tajna i da su pojedini navijači
u Srbiji, pogotovo pri dva najveća klu-
ba, na platnim spiskovima uprave, ili
pojedinih članova uprave. U Lionu su
nam predstavili zanimljivu formulu
kako obezbediti finansijsku podršku
navijačima, a da se ne prekrše „moral-
na načela“. Klubovi navijača finansi-
raju se od članarine, i taj novac koriste
„za svoje potrebe“, što bi po navijač-
kim udžbenicima trebalo da podrazu-
meva putovanja, koreografiju, pivo...
Klub, s druge strane, tim navijačima
daje popust na ulaznice, i ekonom-
ska računica otprilike kaže da navija-
či uštede za članarinu i budu „na nuli“.
Na taj način se obezbedi da novac troše
oni koji su zaista navijači i koji dolaze
na utakmice, i na neki način se neguje
princip da se navijač postaje na tribini,
a ne na ulici, kao u nekim drugim, jel-
te, zemljama, gde u akcijama „pravda
za ovoga ili onoga koji je zaglavio robiju“ bude više ljudi
nego na prosečnoj prvenstvenoj utakmici.
Da su navijači – oni, jelte, najvatreniji – u Srbiji, od onih
bez kojih igra nema poentu, prerasli u dijagnozu srpskog
NISU ZAKONI U ENGLESKOJ
BILI PRESUDNI DA SE
REŠI PROBLEM SA
HULIGANIMA, KOLIKO JE
TO BILO KULTUROLOŠKO
PITANJE. I NARKOTICI SU
PROTIVZAKONITI, PA SE LJUDI
DROGIRAJU. I PLJAČKANJE
BANKE JE PROTIVZAKONITO,
PA LJUDI PLJAČKAJU BANKE.
I PORODIČNO NASILJE JE
PROTIVZAKONITO, PA IMA
ONIH KOJI BIJU SVOJE ŽENE
ILI DECU. ZAKONI JESU
POMOGLI, ALI KLJUČNA JE
BILA PROMENA U KULTURI.
PRESTALO JE BITI COOL
DA SI HULIGAN
Sajmon Kuper, autor knjige
Fudbalom protiv neprijatelja

3. EKSKLUZIVNO FRANCUSKA, EVROPA I HULIGANI
fudbala, već je postalo opšte mesto. A konstantni pokuša-
ji, uglavnom deklarativni, da se situacija bar malo dove-
de u red, bivaju pregaženi nekim incidentom poput ovog
na stadionu Partizana, ili nedavnim navijačkim okršajem
u Čačku kada je nastradao jedan navijač. I koliko se puta
samo čulo da „ne treba izmišljati toplu vodu, dovoljno je
pogledati kako su Englezi to rešili“, misleći svakako na
mere koje je vlada Margaret Tačer sprovela posle tragedi-
je na Hilsborou 1989. godine, a koje su uključivale nultu
toleranciju i doživotnu zabranu ulaska na stadione huli-
ganima. Onako pašićevski – kakvi smo mi Englezi, tako i
rešavamo problem huliganizma – nije se samo postavilo
pitanje: ako je to lako, zašto onda (skoro) niko osim En-
gleza nije na taj način rešio problem?
Francuski model rešavanja problema huliganizma – koji
doduše nikada nije bio tako razvijen kao u Engleskoj, ali
daleko od toga da je bleda imitacija – međutim, osim što
ima pojedine elemente britanskog modela, sadrži i prilič-
no autentičnan pristup.
Za razumevanje problema huliganizma, najvažnije je ra-
zumeti izvorište nasilja, koje se po pravilu nalazi negde na
liniji između socijalnih problema i kulturološke uslovlje-
nosti. U Britaniji, kolevci huliganizma, na primer, na na-
silje su uticali oni sa društvenih margina, gubitnici kapi-
talizma iz siromašnih krajeva, ali su često dominantni bili
huligani koji su to radili jer je bilo dopadljivo – kako dru-
gačije objasniti da su najsuroviji huligani bili iz ne tako si-
romašnih krajeva Londona, poput Čelsijevih Hedhantersa
osamdesetih. U Francuskoj je izvor nasilja uglavnom u so-
cijalnim sukobima, domicilnog, da ne kažemo belog sta-
novništva, sa imigrantima iz francuskih kolonija i iz Se-
verne Afrike. Oni su i na tribinama Parka prinčeva bili
podeljeni.
Pari Sen Žermen se kao klub bez duge tradicije mučio
sedamdesetih da privuče Parižane. Jedan od metoda kra-
jem sedamdesetih bio je smanjenje cene karata za tribinu
koja se popularno naziva „Boulogne Kop“. Na tribini su
počeli da se okupljaju desničari, što je u velikoj meri od-
bilo mejnstrim navijače i imigrante, a uprava kluba je rea-
govala tako što je počela da privlači „pripadnike manjina“
na suprotnu tribinu „Auteuil“, što je dugoročno, ispostavi-
će se, bila velika greška, jer je bila uvod u dugogodišnji na-
vijački rat među navijačima jednog kluba, rat koji je obu-
hvatio sve frustracije modernog francuskog društva, i još
jednom pokazao kako fudbal lako može da objasni našu
stvarnost. Uglavnom ne previše ružičastu. Jedan od na-
vijača sa imigrantske tribine „Auteuil“, iz ugašene grupe
„Tigris Mystic“, podigao je zastavu „The Future Belongs to
Us“, što su sa suprotne strane protumačili kao objavu rata.
To je bio uvod u brojne navijačke okršaje, na stadionu i van
njega. I sve je manje to imalo veze sa fudbalom. Nekoli-
ko godina kasnije u njihovom međusobnom okršaju po-
ginuo je jedan navijač, što je i u istoriji huliganizma redak
presedan.
Pre dve godine, sezona je počela neslavno – uoči utakmi-
ce Bastije i Olimpika iz Marselja došlo je do navijačke tuče
u kojoj su povređena 44 policajca. U sezoni koja joj je pret-
hodila, na utakmici Sent Etjena i Nice tri redara su „nagra-
busila“ zbog nasilnih navijača. I to su, u manjoj ili većoj
meri, postale redovne slike na utakmicama francuske Prve
lige. Mada će i dalje većina Francuza da kaže da oni nema-
ju problem sa huliganizmom.
„Krajem osamdesetih u Francuskoj je uspostavljen mo-
del represije kao sredstvo borbe protiv huligana. Dono-
šeni su zakoni sa visokim kaznama za huligane, ali se po-
kazalo da to ne daje rezultate. Sada je uspostavljen model
balansa represije i prevencije, odnosno mera koje podra-
zumevaju drakonske kazne za one koji počine nešto pro-
tivzakonito i mera koje podrazumevaju sprečavanje. Zato
se toliko radi na ‘razvijanju dijaloga’ sa navijačima“, kaže
nam Igor Mladenović, rođeni Parižanin, dok nas doče-
kuje na Trgu republike, nekoliko stotina metara od kluba
Bataklan, i koju stotinu metara dalje od redakcije časopi-
sa Šarli ebdo, simbola francuske borbe protiv terorizma.
U uslovima „bezbednosnog rizika“ kakav je terorizam,
problem huliganstva svakako deluje kao uganuće nožnog
prsta naspram otvorenog preloma kolena. Francuska dr-
žava je, međutim, upravo rešila, kaže nam Igor, da do kraja
reši problem huliganizma, koristeći vanredno stanje koje
je na snazi zbog terorističkih napada krajem prošle godi-
ne. Igor je inače konsultant za investicije u sportu, koji radi
sa velikim evropskim klubovima; da je fudbaler, reklo bi se
„naše gore list“, ovako „uspešan čovek iz rasejanja“ je sa-
svim dovoljno.
U Francuskoj, zemlji slobode, jednakosti i bratstva, u ko-
joj se malo stvari neguje kao pravo građanina da „poka-
že državi njenog boga“, teško je da se progura zakon po
kome bi se svaki posetilac utakmice identifikovao, da bi se
na osnovu te baze lakše izricale kazne vremenske zabra-
ne ulaska na stadione. Sa ovakvim propisima koji podra-
Nismo uvek svesni mogućnosti nastanka rizika u našem domu koji mogu ima-
ti ozbiljne finansijske posledice. Mislite na vreme, smanjite brigu i neizvesnost i
osigurajte svoj stan ili kuću u koje ste godinama ulagali mnogo novca i truda.
AMS Osiguranje u okviru svoje široke ponude nudi usluge osiguranja pokretne
i nepokretne imovine, a osiguranje domaćinstva je jedno od najčešće zaključi-
vanih osiguranja imovine. Zaključivanjem ove polise obezbedili ste svoj dom i
stvari u njemu od štete usled požara, izliva vode iz instalacija, provalne krađe i
razbojništva, kao i brojnih drugih rizika, u skladu sa uslovima osiguranja. Isto-
vremeno, pokriveni ste i od troškova koji mogu nastati u slučaju da nezgoda u
vašem stanu ili kući nanese štetu komšijama.
Premija osiguranja domaćinstva utvrđuje se u zavisnosti od kvadrature i sta-
rosti građevinskog objekta koji osiguravate, a ukoliko uz osiguranje stana ili
kuće odaberete da osigurate i stvari u svom domu, u AMS Osiguranju ostva-
rujete dodatnih 10% popusta na celokupan iznos premije osiguranja.
Statistike govore da se krađe i provale češće dešavaju u sezoni godišnjih od-
mora, dok vlasnici nekretnine nisu kod kuće. Stoga postoji mogućnost da svoj
dom osigurate i na kraći period, što vam može biti korisno dok ste na putu.
Ukoliko putujete, ne smete zaboraviti Putno zdravstveno osiguranje, koje vas
za samo 840 dinara, u periodu od sedam dana, štiti od visokih troškova leče-
nja u inostranstvu. Posebna pogodnost je porodično putno zdravstveno osi-
guranje, koje vam omogućava da uštedite znatan novčani iznos.
Predlažemo da brigu o svom domu prepustite stručnom timu AMS Osigura-
nja jer nama je osiguranik na prvom mestu, a nakon višegodišnjeg iskustva
možemo da se pohvalimo brzom i efikasnom isplatom šteta i izuzetno povolj-
nim uslovima.
Čekamo vas u Ruzveltovoj 16 u Beogradu ili na nekom od preko 250 prodaj-
nih mesta širom Srbije. Ukoliko želite detaljnije da se informišete o uslugama
AMS Osiguranja, pozovite 0800-009-009 ili se informišite na internet prezen-
taciji www.ams.co.rs.
SAVET NEDELJE
Osigurajte se u
AMS Osiguranju

4. 35
5. maj 2016.
zumevaju ograničavanje slobode kretanja ili davanje ličnih
podataka, da nije vanrednog stanja i opasnosti od terori-
zma, bilo bi prilično posla za francuski Ustavni sud.
Problemom huligana bave se klubovi, a mi najbolja re-
šenja pokušavamo da implementiramo u zakon, rekli su
nam u francuskom Ministarstvu sporta. U Srbiji, svakako,
ne bi bilo mnogo bolje ako bi „rešenja“ klubova postala si-
stemski odnos prema navijačima.
Prošle godine kada je PSŽ osvojio titulu, navijači iz pred-
građa – čitaj: imigranti – organizovali su ulično slavlje po
delovima grada gde žive bogatiji Francuzi, u pokušaju da
naprave zajednički performans. Gotovo da niko nije izašao
na ulicu sa njima. Dakle, fudbal nije dovoljno jak u Francu-
skoj da makar na jedan dan svi zajedno stanu pod zastavu
voljenog kluba. Ali novi zakoni „ferceraju“.
„Najvažnije je da postoji volja tri faktora klubovi–savez–
država, i oni moraju da rade u sinhronizaciji“, kaže nam
Sajmon Kuper, autor knjige Fudbalom protiv neprijatelja
i jedan od najpoznatijih sportskih novinara, možda i u sve-
tu, dok sedimo u jednom kafeu u blizini Republike. Razgo-
vara blago mrzovoljno, više pita nego što odgovara.
„A zašto vaši navijači imaju toliko uticaja na klubove?“,
pita, kao da nas dovodi u situaciju da malom detetu obja-
snimo zašto neki ljudi kradu. „Ako ima navijača koji ima-
ju kriminalni dosije, koji je njihov interes da budu na tri-
bini?“, nastavlja sa pitanjima. „To je onda problem za
policiju, zašto pričamo o fudbalu?“, kaže kada čuje odgo-
vore koje „svi znamo“, da tu ima mnogo više korupcije i
kriminala nego što bi pretpostavio.
„Nema univerzalnog rešenja. Najbolje poznajem Brita-
niju i znam da nisu zakoni bili presudni da se reši problem
sa huliganima, koliko je to bilo kulturološko pitanje. I nar-
kotici su protivzakoniti, pa se ljudi drogiraju. I pljačkanje
banke je protivzakonito, pa ljudi pljačkaju banke. I poro-
dično nasilje je protivzakonito, pa ima onih koji biju svoje
žene ili decu. Zakoni jesu pomogli, ali ključna je bila pro-
mena u kulturi“, pomalo nas zatiče odgovorom. Ni Megi
Tačer, ni stolice na svim tribinama, ni doživotne zabrane?
„Ne, samo je prestalo da bude cool biti huligan. Sedam-
desetih smo imali najezdu panka, osamdesetih huligani-
zam, a devedesetih je došao ekstazi. Nije više popularno
biti huligan, i ako tražite univerzalni odgovor, to vam je
to“, kaže nam Sajmon.
„Hoćeš da kažeš da nam treba ekstazi?“, pitam ga.
„Koliko vidim, treba vam puno ekstazija.“
Nema, dakle, univerzalnih rešenja. Dok god na smrt na-
vijača gledamo kao na nešto „što se događa“, a na premla-
ćivanje člana uprave kluba pred kamerama kao na svakod-
nevnu ponudu rijaliti predstava, neće biti tog zakona koji
će nam pomoći.
Na kraju, možda navijačko nasilje u Srbiji nema isti izvor
kao u Francuskoj, možda je besmisleno doneti zakon o za-
brani ulaska na stadion – za to nam prvo trebaju stadioni –
ili postavljati kamere, kada nema ni poštene banderE. Mo-
žda je i besmisleno očekivati da navijači nemaju uticaj na
klubove bez vlasnika. Ali francuska i srpska priča o navi-
jačima i huliganizmu ukrštaju se u jednoj važnoj tački. Ta
tačka se zove Bris Taton. Pametnom, što bi rekli, dosta. N