MIJAILOVID DRAGAN
[DILECTUS MAGNUS]
IZDAJA HRISTA
Beograd,2013.
DIJAMANT
“TI KAZA”
POSVEĆENO:
OCU I MAJCI
SADRŽAJ:
PREDGOVOR-
IZDAJA-
VERA-
LJUBAV,PRIJATELJSTVO,MAJKA-OTAC,MUŠKARAC-ŽENA-
ODANOST,VERA[VERNOST],NADA,ŽRTVOVANJE –
S...
PREDGOVOR
“Ti deš ih sve prevazidi, zbog toga što deš ti žrtvovati telo u kojem
živim“. “Kleti de te zbog ovoga!“
[Jev.Jud...
usmerena da ukaže na apsolutnu nemoralnost a ne na posledicu takvog
čina[što je donekle dobro za etički pristup ne samo u ...
jevandjelja,stvar stoji malo drugačije...priča je ista,izdaja postoji ali je Juda uz
Mariju Magdalenu,ličnost bez koje Hri...
Ni sam čin izdaje,koji jeste dobrim delom,ali samo uslovno tema knjige,nije
obradjen u bukvalnom i „pojedinačnom i jednost...
Izdaja
„I Sin Čovečji,dakle,ide kako je odredjeno;
Ali teško čoveku onome koji ga izdaje!“
[Jev.Luk.]
Svaka kultura,naroči...
narod i njihovu istoriju ili epsku tradiciju. Shvatidete izuzetnu povezanost u
priči o svim velikim izdajnicima i vrlo brz...
antimoralne izdaje,izdajnik najčešde nede dodi pod udar pravnog sistema i ne
može mu se suditi,ali veda kazna od večne osu...
samo dobrog. Kakav treba da bude čovek koji de razmišljati o činu izdaje,i šta
sve može da ga navede na to. I na kraju kol...
njim...pa do vezanja konopca oko svog vrata. Naravno,Judu kao ličnost više
nedemo pominjati,niti njegove poteze tokom služ...
Ljubav,prijateljstvo,majka,otac,muškarac-žena
„Gde si ti bio kad ja osnivah zemlju?“
[Knj.Jov]
Ljubav je najuzvišeniji i n...
ideji,cilju...! Pogrešno je filiju u njenom izvornom smislu vezati za erotske
nagone,zdrave ili bolesne,svejedno...tako da...
ljubavi. Ona pripada –filiji,a ksenija se odnosi na odnos čovek-čovek].
Manija-je takodje podstruktura ljubavi,prilično sl...
vernika prema Bogu,to je –agape...Božanska ljubav je obrnuto, ljubav Boga
prema nama. Treba posebno naglasiti da je svaka ...
vekovima za svaku podstrukturu uvek koristimo isključivo reč
ljubav[neopravdano] i svi smo skloni nesvesnom generalizovanj...
Teističko izvorište,odnosno od Boga date emocije kao i mogude podstrukture
koje možemo osetiti ili ih „koristiti“,mogu sam...
suština navedenog citata je poprilično jasna i tačna. Čovek,kome je društvo
ili prijateljstvo nepotrebno,i sam je sebi dov...
razmišljao o njoj. Upravo u ovoj poprilično tačnoj Bejkonovoj misli,vidimo
ono što de i biti tema dalje rasprave o prijate...
prijatelja demo imati,odnosno,potrebu za njima. Dobri,pažljivi,razumni
roditelji od kojih se polako psihički odvajamo puno...
koje karakteriše neuklapanje u društveni život,konflikti, mali broj iskrenih
prijatelja i česta „ugodna“ samoda. Ovde još ...
bitnija,sa duhovne strane,treba priznati odlučujudu ulogu oca,ne u temi o
kojoj pišem ali u životu uopšte,da.
Pošto smo sa...
slučajevi u prijateljstvu,zaista je prava retkost da prijateljstvo emotivno bude
podjednako ili sa manjim oscilacijama. Vr...
Još jedna stvar postoji po pitanju potrebe za prijateljstvom,naročito u
mladjim godinama kada smo još pod zaštitom roditel...
fizičkoj i seksualnoj privlačnosti,ali naravno da postoje i elementi koji su
odgovorni za filiju...karakterno-duhovna slič...
inteligentan sa prosečno inteligentnom,vrlo duhovit sa vrlo duhovitom,pa
čak i fizionomijska sličnost. Ako do takve ljubav...
osedanju- zaljubljenosti, koje je ustvari samo krada ili duža opčinjenost „sebi
sličnim“,ali kako god da ga nazovemo,taj d...
grupacije moraju shvatiti da su oni najvedim delom žene u telu polu-
muškarca[ili polu-žene] i da kao pripadnici takve man...
Ostaje nam još da objasnimo tri,zaista uzvišene i prave,najiskrenije vrste
ljubavi-Platonske,Agape i Božanske.
Platonska l...
potrebne dve ljudske jedinke izuzetne inteligencije i
produhovljenosti,potpuno logično da ova ljubav ne može biti ispoljen...
Za kraj,ona transcendentna,možda i „bajkovita“ ljubav koja ne poznaje
granice ni po kvantitetu ni po kvalitetu osedanja......
Odanost,vera[vernost],nada,žrtvovanje
„Skini tu kapu i zbaci taj venac,nede ga biti,
Niskoga du uzvisiti a visokoga ponizi...
ličnost[radnik prema šefu,šef prema direktoru,član stranke prema
predsedniku iste,savetnik prema ministru…],mnogo češde je...
odanosti ili da treba biti sam sebi odan,odnosno težiti,verovati i žrtvovati se
za svoju ideju,ali takvi stavovi se javlja...
srozavamo na niži stupanj verovanja,unosimo nesigurnost u pojam,što
podrazumeva i izvesne znakove sumnje. U tom slučaju su...
vas,potom prepoznati takodje obostrano sve one ispravne vrednosti koje
poseduje[mo],tek onda se [uvek nesvesno] iskazuje p...
se opet pogrešno svrstava u ljudske emocije ali za tako nešto ne postoji
nikakva potkrepa,pogotovo što samo verovanje ne m...
„neočekivanom“ ili na veri zasnovanom ispunjenju i postvarenju. Odsustvo
vere u sebe[sa razlogom ili bez] govori nam da na...
poslednjem trenutku. Dakle,nadati se-znači činiti zlo sebi i drugima,zamenite
je –verom!
Žrtvovanje…požrtvovanje…sakrifika...
zastupljeno],ali sama svrsihodnost i žrtve i žrtvovanja je mnogo šira i
duhovnija. Dalje,za razliku od životinja i biljaka...
karakteristike. Dakle,samo duhovno uzvišen cilj sa pomenute tri žrtve
možemo smatrati poželjnim i potrebnim,ali kako je to...
Simpatija,empatija,ambivalencija,optimizam,pesimiza
m
„Ti li deš mi sagraditi kudu da u njoj prebivam?“
[Knj.Sam.2.]
Kao m...
simpatijom imaju veze koliko i oni sa svojim mozgom. Upravo su reči[poput
hiljada drugih]- patheia,pathos i simponia ,vrem...
Isusa sasvim izvesno postojala,kao i kod poverenja. Sasvim logično,da je
onda i simpatija bila jedna od desetina duhovnih ...
ostaje „van upotrebe“. Zanimljivo je to da je ovaj pojam zapravo prvo
korišden u odnosu stvaralac-delo,dakle empatija je b...
osedanje gotovo uvek ima jaku prevagu nad sebi suprotnom,vedina ljudi
nema očigledan problem sa ambivalencijom[što ne znač...
ambivalencija nestaje. Priznadete da je vrlo mučno ako prema nekoj osobi
istovremeno osedamo ogromnu ljubav i ogromnu mržn...
bududnost,da li de to zavirivanje biti i zavaravanje ili se pokazati kao
uspešno,zavisi delom od jačine intuicije ali nara...
pretpostavio. Jedini ozbiljan problem kod pesimizma što on može postati
radikalan,u smislu opšte demotivacije ,kao i to št...
Apatija,ekstaza,ponos,hrabrost
„Ustani,što si pao na lice svoje?“
[knj.Isus.Nav.]
Apatija nije samo odsustvo simpatije ili...
Medjutim,crkva je ,naravno,po svom shvatanju i potrebama definisala ovaj
pojam,pa tako ga ograničila samo na askezu,tako d...
i koja je ograničena, ne može se često svrstati u pozitivnu osobinu ali je ne
možemo svrstati ni u poremedaj psihe jer je ...
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Izdaja Hrista
Upcoming SlideShare
Loading in …5
×

Izdaja Hrista

668 views

Published on

Od ljubavi do izdaje....

Published in: Education
0 Comments
1 Like
Statistics
Notes
  • Be the first to comment

No Downloads
Views
Total views
668
On SlideShare
0
From Embeds
0
Number of Embeds
2
Actions
Shares
0
Downloads
10
Comments
0
Likes
1
Embeds 0
No embeds

No notes for slide

Izdaja Hrista

  1. 1. MIJAILOVID DRAGAN [DILECTUS MAGNUS] IZDAJA HRISTA Beograd,2013. DIJAMANT
  2. 2. “TI KAZA” POSVEĆENO: OCU I MAJCI
  3. 3. SADRŽAJ: PREDGOVOR- IZDAJA- VERA- LJUBAV,PRIJATELJSTVO,MAJKA-OTAC,MUŠKARAC-ŽENA- ODANOST,VERA[VERNOST],NADA,ŽRTVOVANJE – SIMPATIJA,EMPATIJA,AMBIVALENCIJA,OPTIMIZAM,PESIMIZAM- APATIJA,EKSTAZA,PONOS,HRABROST- HIPERTIMIJA,HIPOTIMIJA,FANATIZAM,SMERNOST- EGOCENTRIZAM,ALTRUIZAM,PRKOS,MILOSRDJE- KONSCIJENCIJA,PRAŠTANJE,TRPELJIVOST,ČAST,SRAM- BES,LJUBOMORA,GNEV,ZAVIST- PREZIR,POKORNOST,NEPRIJATELJSTVO,LUKAVSTVO- SREBROLJUBLJE,MRŽNJA,KAJANJE,SAMOUBISTVO- UMESTO ZAKLJUČKA-
  4. 4. PREDGOVOR “Ti deš ih sve prevazidi, zbog toga što deš ti žrtvovati telo u kojem živim“. “Kleti de te zbog ovoga!“ [Jev.Jud.] Reč izdaja gotovo po pravilu asocira nas na novozavetnog zabludelog apostola Judu Iskariotskog. Izdamo li prijatelja,nazvade nas Judom...izda li nas neko kome smo verovali,nazvademo ga Judom. To ime je čini se najomraženije u zemljama hrišdanske kulture i uvek se koristi u svrhu da se okarakteriše izdajnik kao najcrnji i najodvratniji zločinac. Zašto baš Juda? Zar nije bilo daleko vedih i gnusnijih izdajica kroz istoriju? Zbog njegove izdaje samog Bogočoveka? Zar ima vede izdaje? A šta ako izdaja nije ni postojala ili je bila potrebna i „dobronamerna“,možda „naručena“ od samog izdatog? Ni takvo saznanje ne bi ni najmanje oslobodilo Judu svog zlosrednog epiteta,ne zbog prilično duge i uveliko usadjene tradicije o njegovoj izdaji,ne zbog uticaja na čovečanstvo i hrišdansku kulturu kojim je ovaj njegov postupak zadužio samo hrišdanstvo[a zadužio ga jeste,bez obzira na to kako gledali na njega],ne ni zbog stereotipa o jevrejima kod vedine,ved upravo zbog činjenice da ovaj primer,bio mit ili istina,pokazuje koliko je mali jaz izmedju najuzvišenijeg moralnog i najnemoralnijeg u nama. Postati deo Najsvetlijeg i stedi njegovo poverenje,a potom Najsvetlijeg izdati.Sve velike izdaje u istoriji,pa čak ako obuhvatimo i one mitske,bez obzira što sadrže problem moralalnosti ne vide se u ogledalu etike kao nešto na čemu isključivo treba graditi sliku izdajnika. Kod Judine izdaje Hrista,čitava priča je naprotiv
  5. 5. usmerena da ukaže na apsolutnu nemoralnost a ne na posledicu takvog čina[što je donekle dobro za etički pristup ne samo u hrišdanstvu ali ne i za samo hrišdanstvo]. Bez obzira koje jevandjelje uzmemo u razmatranje,bilo to neko od ona četiri „zvanična“ ili ostala takozvana gnostička,odbačena,odnosno ona koja je crkva pokušala bezuspešno da sakrije ili koja su kasnije pronadjena pa crkva nije mogla da ih „skloni“,u svakom od njih demo spoznati da je Juda bio jedan od omiljenih[po nekima i najomiljeniji] Isusovih učenika...sve do trenutka izdaje[u četiri zvanična jevandjelja...u drugima je to i ostao,uz Jovana apostola]. Ako se takav dogadjaj[Judina izdaja] uopšte i odigrao,to možemo posmatrati sa istorijske ili sa religiozne strane. Sa istorijskog gledišta,Juda je samo odigrao ulogu u drami „stradanja Isusa“,koja mu je bila nametnuta ili dodeljena od strane njegovog učitelja. Dakle,od samog čina izdaje,vradanja srebrnjaka,navodnog kajanja i pokajanja,pa sve do čina samoubistva[ako se i desilo,jer se pominje samu u jednom jevandjelju],samo je uloga,do tančina isplanirana,koju je jedan „dobrovoljac“ izuzetno veran svom učitelju i njegovoj ideji ili čovek željan „večnog imena“[makar i po lošem] pristao da odigra u svrhu Hristifikacije...! Sa religijskog stanovišta,stvar je potpuno jasna...neko je „morao“ da izda Isusa. Činjenica je da Hristu nije bio potreban nikakav izdajnik,nikakav „Judin poljubac“ jer se dobro znalo i ko je a i gde se Isus nalazio,pa je potpuno izvesno da ga je bilo veoma lako prepoznati i uhvatiti i bez nekakvog izdajnika. Donekle to vidimo i u Jovanovom jevandjelju[mada se sva četiri razlikuju u samom opisu izdaje,pa i samoj ulozi Jude,postojanju „čuvenog poljupca“,pa i samog kraja života ovog apostola]. Ali sasvim sigurno da je čitava priča o Judinoj izdaji,veoma efikasno [sa religiozne strane] doprinela „jačini“ samih jevandjelja,pa i samog emotivnog-moralnog impulsa Hrišdanstva. Izostanak priče o Judi,sasvim sigurno da bi u mnogome umanjilo priču zvanu-Hrišdanstvo i njegova moralna načela . Kod gnostičkih
  6. 6. jevandjelja,stvar stoji malo drugačije...priča je ista,izdaja postoji ali je Juda uz Mariju Magdalenu,ličnost bez koje Hrišdanstvo možda danas ne bi ni postojalo. Mada ako pogledamo sva jevandjelja,dakle i ova zvanična...Juda,Marija i naravno Isus su tri osobe koje su odigrale ključne uloge u Hrišdanstvu[uz apostola Pavla,koji je najzaslužniji za njegovo širenje]. U svakom slučaju...Juda je MORAO izdati Isusa,to mu je bila namenjena i istorijska i religiozna uloga,pa je potpuno besmisleno shvatati Judu kao „djavoljeg slugu“ kako su pokušali da ga prikazu,a ako se uzme u obzir i njegovo religiozno duboko kajanje i pokajanje,koje se završava samoubistvom,shvatajudi navodno zlo koje se nalazilo u njemu,još manje ga možemo osuditi. Kako tema knjige bez obzira na naslov nije sama priča o Judinoj izdaji kao takvoj,a najmanje o onoj „istorijskoj“,nedemo se dalje baviti samim ovim činom,osim gde je to zaista nužno. Sama knjiga govori o ljudskim osobinama,karakteru,ličnošdu,kroz koje je „religijski“ zabludeli Juda morao prodi od najomiljenijeg učenika Bogočoveka do pohlepnog izdajice,kao i o tome,kako se to danas-Juda izdajnik-persinifikovao manje ili više u sve nas...odnosno,koje su to karakteristike Jude Iskariotskog ,koje je morao posedovati da bi od miljenika postao izdajnik a potom i pokajnik...zašto su one danas u nama i kako se ispoljavaju. Isus danas kod vedine čovečanstva ima daleko vede i zlonamernije izdajnike u nama samima,nego što je imao u samom Judi...ali dok mu je ovaj bio potreban sa svim svojim dobrim i lošim osobinama,nas nekoliko milijardi,takvi kakvi smo,i kuda idemo, posve sigurno mu nismo potrebni...toliko[i to kakvih] izdajnika zaista je suviše i za jednog Hrista punog ljubavi za grešnike. Kako je „Isus“[njegova moralna načela i sama ideja] u svima nama[ili bi bar trebala da budu],sama „priča“ ,ponavljam,nije Judina opravdana ili neopravdana izdaja prema Isusu,ved sve ono što je uzrok, kao i posledica-izdaje ,koju činimo i sebi i prema drugima, pa i prema samoj prirodi.
  7. 7. Ni sam čin izdaje,koji jeste dobrim delom,ali samo uslovno tema knjige,nije obradjen u bukvalnom i „pojedinačnom i jednostavnom“ smislu[recimo izdaja prijatelja],ved prevashodno kao izdaja prema,moralnim,humanim,čovečnim načelima i onim pravim vrednostima...izdaji svega onoga što čini ili bi trebalo da čini ljudsko bide. Potražiti koren svega,i zlog i dobrog[u Judi,odnosno nama]ukazati ili objasniti ga,shvatiti gde i koliko grešimo i zašto ne želimo to da shvatimo i „popravimo“,ved čekamo da nas „popravi“ nešto što de samo po sebi dodi upravo našim takvim ponašanjem,ali za mnoge de biti kasno. Izdati Isusa,sebe,druge ili izdati prirodu i ljudski duh,sasvim je isto...ako nas zbog toga ne kazni sam Hrist,kaznide nas priroda i sopstveni um i duh,tako da nas eventualno neverovanje u Boga nede spasiti ni najmanje...kajademo se sigurno,“srebrnjake“ demo vratiti onima koji su nam ih i dali a pokajanje demo platiti duhovnim samoubistvom. Juda je u svakome od nas!
  8. 8. Izdaja „I Sin Čovečji,dakle,ide kako je odredjeno; Ali teško čoveku onome koji ga izdaje!“ [Jev.Luk.] Svaka kultura,naročito hrišdanska ima u svojoj tradiciji najmanje dve istorijske[vrlo često i mitske] ličnosti koje su ustvari pokušaj „narodne“ personifikacije Jude Iskariotskog i Isusa Hrista...bez obzira da li se radi o serviranoj izmišljotini ili „s’ kolena na koleno“ prenošenoj priči,ili su izdajnik i „nebeski heroj“ zaista deo istorije i zasluženo stekli te epitete,sasvim je sigurno da oni moraju postojati,isključivo zbog poistovedivanja jednog čoveka i jedne kulture, sa Judom i Hristom. Od Australije...preko Afrike i Azije...Evrope,Amerike...bilo koja kultura ima svog izdajnika i svog uzvišenog heroja,kao što i Srbija ima Vuka Brankovida i Kneza Lazara ili Miloša Obilida. Kako tema nije uzvišeno herojstvo ved izdaja i izdajnik,ostavidemo za sada po strani ,otadžbini, narodu i nebu odane junake i heroje. Sve ovo pomenuto samo govori koliko je nesredni kult ovog apostola raširen i prihvaden,naravno u negativnom smislu. Ne bi se ovde moglo govoriti o Judi kao jedinom uzroku ovog kulta,jer izdaja i izdajnika je naravno bilo i pre hrišdanske kulture,počevši od Vavilonskih,Egipatskih i Grčkih mitova ali i istorijskih ličnosti pomenutih epoha,medjutim u bilo kojoj hrišdanskoj zemlji,kult izdaje je prevashodno narodni kult Isusovog grešnog apostola. Ne bih ovde navodio primere,jer tu činjenicu možete proveriti ako uzmete bilo koji hrišdanski
  9. 9. narod i njihovu istoriju ili epsku tradiciju. Shvatidete izuzetnu povezanost u priči o svim velikim izdajnicima i vrlo brzo de vas sve priče vratiti na priču o Judi i Hristu. Da li je izdaja postala najvedi mogudi ljudski greh,ponavljam, baš zbog priče o izdaji Bogočoveka ili sam čin izdaje u sebi krije jedno potpuno antimoralno dno zbog kojeg bi i bez Jude ostala vrh ljudskog greha? U genijalnom Danteovom delu-Božanstvenoj komediji,u poslednjem,najgorem i najtežem,devetom krugu pakla se nalaze upravo izdajnici a u ustima samog djavola-Juda. Svakako da izdaja svojoj najvedoj grešnosti ima da „zahvali“ beskrupuloznom gaženju svih opštih moralnih načela...baš iz tog razloga Juda je morao postojati,medjutim svojim postupkom samo je definitivno kod ljudi zacementirao poziciju izdaje na samo dno antimoralne lestvice. Sam pojam –izdaja,svakako predstavlja svesnu,odnosno namernu i „iza ledja“ uradjenu zloupotrebu poverenja koja šteti manje ili više osobi koja vam je verovala,grupi ljudi,vedoj društvenoj zajednici ili često državi i narodu. Što je vede poverenje osobe koju ste izdali-izdaja je etički veda,suprotno...što je veda šteta naneta –zbog izdaje se snosi veda odgovornost. Spoj antimoralne i nazovi kvantitativne izdaje,kakve izdaje vedim delom i jesu,svrstava izdajnika u vedeg zločinca od ubice. Pravnu stranu izdaje nedemo razmatrati jer bez obzira što joj je izvorište u etičkoj izdaji,ona ipak podleže društvenoj odgovornosti i zakonskim osudama a moralna,odnosno nemoralna strana te osobe teško da de izazvati neku vedu osudu. Etička izdaja se s druge strane,tradicionalno smatra najgorim činom koji je pojedinac ili više njih mogao da počini i koji izaziva opšti prezir i negodovanje kod samog pojedinca ili naroda kojima je učinjena nepravda. I u takozvanoj „pravnoj“[političkoj,državnoj....] izdaji,za takvo delo izdajnik dobija najvedu zatvorsku kaznu ili čak i smrtnu kaznu u zemljama gde ona postoji,dakle,daleko vedu kaznu nego za počinjeno ubistvo. Kod čisto
  10. 10. antimoralne izdaje,izdajnik najčešde nede dodi pod udar pravnog sistema i ne može mu se suditi,ali veda kazna od večne osude osobe ili naroda čije je poverenje izigrano i zloupotrebljeno nije ni potrebna...sud istorije,sud prijatelja,sud porodice bio opravdan ili ne,nikada nede zastareti ili biti ublažen. Izdaja koju takodje ne bi trebalo posebno razmatrati ali je možemo pomenuti je takozvani oblik „izmišljene izdaje“ u cilju opravdanja neke moralno ili fizički superiornije strane koja je doživela neočekivani poraz[u ratu,sportu,naučnoj debati...],kao što je naprimer izdaja Efijalta u Termopilskoj bici...ili „izmišljena izdaja“ u svrhu jačanja pozicije pobednika...kao što je u našoj nedavnoj istoriji prikazan recimo četnički pokret...i na kraju „izmišljena izdaja“ gubitnika čiji je poraz i bio očekivan ali se pred narodom i istorijom morao opravdati,kao što je, uzedu opet slučaj iz naše istorije sa Vukom Brankovidem i Kosovskim bojem. Možda hrišdanstvo i sam Juda spadaju u protagoniste takve vrste izdaje,koju ne bi ni trebalo uzimati za ozbiljno,ali sam ovaj čin,bez obzira da li je mitski,istorijski ili teološko „poturanje noge“,daleko je dublji i po pitanju morala i po pitanju uticaja,odnosno posledica od nabrojanih slučajeva. Izdaja je zanimljiva za razmatranje iz razloga što od zadobijanja poverenja do njegove zloupotrebe zaista nije veliki korak...medjutim,daleko značajnije je to što izdaja,odnosno izdajnik,u tom malom koraku mora bukvalno prodi kroz sve moralne ali i sve antimoralne staze,kroz sve karakterne osobine čoveka,kroz sva moguda osedanja....što nije svojstveno ni jednom drugom počinjenom grehu...i iz tog razloga,izdaja spada ne samo u najvedi ved i najspecifičniji antimoralni ljudski čin,ali opet i sveobuhvatan,opšti,po pogledu spektra osobina koji nosi! Kakav čovek mora biti da bi stekao prvo veliko poverenje ,recimo prijatelja, i imali u tim osobinama koje su dovele do toga nečeg zlog i nerazumnog a ne
  11. 11. samo dobrog. Kakav treba da bude čovek koji de razmišljati o činu izdaje,i šta sve može da ga navede na to. I na kraju koliko i u čemu to čovek mora toliko da posrne da bi izdaju pretvorio u realnost. Od ljubavi do mržnje, od vere do nevere...nade,vernosti,zahvalnosti,odanosti,osedajnosti...do nezahvalnosti,bezosedajnosti,gordosti,srebroljublja...od pravednosti,praštanja,poštovanja,prijateljstva,razumevanja,trpeljivosti,hrabr osti,časti i čovekoljublja...pa sve do nepravde,osvete,kukavičluka,neprijateljstva,kajanja,mizantropije...čovek koji de postati izdajnik,“mora“ prodi sve-od moralne veličine do najgoreg zločinca! Medjutim,treba postaviti pitanje zašto na kraju postaje zločinac? Zato što je zločinac oduvek i bio,jer je uvek više zločinačkog u sebi imao,kao što to imamo svi mi,bez izuzetka. Vodila se nepravdena borba izmedju dobra i zla u njemu,koju na kraju logično gubi. Svako od nas je prikriveni zločinac jer Bog nam nudi samo mali ali po „jačini“ sasvim dovoljan broj uzvišenih moralnih stvari,i za njega i za nas to je TO,za razliku od njegovog oponenta koji nam uz antimoralne osobine koje čovek zna da raspozna potura prevarom i zle osobine i osedanja kao dobre i moralne,jer mi to u svom moralnom padu ne razumemo[i sve manje demo ih razumeti],smatramo da su od Boga date i uzvišene. Naš moralni pad,sam po sebi čini takvu borbu potpuno neravnopravnom,i što više posrdemo,sve de više biti onog zločinačkog u nama...a to je izdaja,ogromna izdaja,i Boga i čoveka i duhovnog univerzuma u kojem smo i koji je u nama...prevazišli smo u mnogo čemu i samog religijskog Judu. Naš greh je i vedi,niti ima bilo kakvu svrhu. Čeka li i nas grana od drveta i duhovni konopac oko vrata? Ali krenimo Judinim etičkim,emotivnim i karakternim putevima....od upoznavanja Isusa i njegove ideje,preko odluke da napusti sve i krene za
  12. 12. njim...pa do vezanja konopca oko svog vrata. Naravno,Judu kao ličnost više nedemo pominjati,niti njegove poteze tokom služenja Hristu,osim u kontekstu biterminizma. Pratidemo karakter,osedanja i moral bilo kojeg čoveka[svi smo mi Juda],koji korača životnom,naročito duhovnom stazom,od rodjenja do svoje smrti. Ovde bi bilo zgodno pomenuti čuveni „poljubac izdaje“,koji kao što sam ved pisao nije pominjan u svim jevandjeljima i gotovo sigurno da je „dopisan“...jer je jasno da je to besmislica. Medjutim,upravo je ovaj poljubac vrlo zgodan,čak pravi način,da se jednim potezom pokaže koliko je malo potrebno od ljubavi do mržnje[ili su čak i tesno povezani],čak šta više,da se moralni od nemoralnog čina ne može uvek razlikovati i da prvi prethodi drugome i obrnuto.
  13. 13. Ljubav,prijateljstvo,majka,otac,muškarac-žena „Gde si ti bio kad ja osnivah zemlju?“ [Knj.Jov] Ljubav je najuzvišeniji i najlepši ljudski osedaj i najmodnije stanje duha...potpuno tačno ako se iz strukture zvane ljubav odstrane one subspecije na koje prosečan čovek ustvari i misli kada „oseda“ ljubav ili govori o ljubavi. Pošto je sam pojam –ljubav- izuzetno kompleksan[ako uopšte možemo govoriti o opštem pojmu ljubavi],sačinjen iz nekoliko vrsta emocija i više podstruktura,govoriti o ljubavi generalizovano potpuno je nemogude i bespredmetno. Kako je ljubav samo naziv za skup različitih, jačih ili slabijih emocija,odnosno emotivna privrženost prema nekome ili nečemu,jasno je da jedna vrsta emotivne naklonjenosti prema nekom i neka druga vrsta emotivne naklonosti prema nekom ili čak nečem drugom,ne mogu se svrstati nikako pod isto ali kako u oba slučaja postoji povezanost sa emotivnom naklonošću,možemo ljubav bar delimično i prividno definisati baš tako! Koje to subspecije koje zajedno čine tu samo prividnu celinu koju zovemo ljubav,postoje? Možemo pomenuti-filiju-koja u sebi sadrži naklonost ili privrženost iz koristi,nesvesne „negativne“ koristi ili svesne pozitivne,naravno[filosofija,npr.]. Može biti ali najčešde nije obostrana,niti naklonost, niti korist,jer osim prijateljske i ljubavi prema životinjama,filija se najvedim delom odnosi na čovekovu naklonost ka stvarima,poslu,spoljašnjoj
  14. 14. ideji,cilju...! Pogrešno je filiju u njenom izvornom smislu vezati za erotske nagone,zdrave ili bolesne,svejedno...tako da pojmovi,nekrofilija,pedofilija i sl.,ne mogu biti svrstani u ovu podstrukturu,bez obzira što ima elemenata filije,ovde je dominantna podstruktura erosa. Potom,upravo pomenuti-eros- koji jedva da možemo svrstati u podstrukturu ljubavi jer se naklonost najmanje bazira na duhovnoj osnovi[opet nesvesno],medjutim i pored toga,upravo je-eros-ono sto ljudi najčešde smatraju pod pojmom –ljubavi. Eros je „ljubav“ koja se zasniva isključivo na senzualnoj želji,donekle i čežnji i usmerena je prema osetilnom,senzibilnom svetu[vid,dodir,miris,ukus,sluh] i naklonost,privrženost ili želja traže odredjeni fizički,odnosno materijalni objekat. Platonov pokušaj [ali i još par filozofa i psihologa kasnije] da eros prošire i ka apsolutno duhovnoj sferi,unutrašnjoj lepoti ili lepoti ideje,ne može biti ispravan s obzirom na nesumnjivu dualnost svega postojedeg. Ovu Platonovu „ljubav“ u kojoj mogu učestvovati pored psihe i čula a odnositi se delom i na duhovnu sferu i ideje,danas obično nazivamo upravo tako- Platonska ljubav. Mada se može svrstati i pod jednu podstrukturu ljubavi koja se zove-agape-ali da bi se i „zvanično“ uvrstila Platonskoj ljubavi nedostaje jačina emocija,s obzirom da je –agape-po intezitetu emocija gotovo bezgranična,skoro idealna,najbrižnija i najmilosrdnija naklonost i privrženost i ne može imati bilo kakve prepreke ka njoj,dakle ni sam život[može podrazumevati i žrtvu,pa i morijalnost]. Dakle,potpuno se razlikuje od erosa,kao erotične podstrukture ljubavi i filije,kao što je naklonost prijatelju. Ali ovde treba obratiti pažnju na reči-gotovo i skoro jer je upravo one odvajaju od jedne druge vrste ljubavi[o njoj nešto kasnije]. Emotivna privrženost zvana-storge-spada u „prirodnu“ naklonost i privrženost,odnosno podvrstu ljubavi koju osedamo prema deci,roditeljima,sestri,bratu...! Možemo pomenuti i –kseniju-koja je po intezitetu emocija najslabija ali podrazumeva „očekivanu“i potrebnu zahvalnost onoga kome je privrženost upudena[ovde ne možemo svrstati ljubav prema životinjama,kudnim ljubimcima,mada sve navodi na takvu vrstu
  15. 15. ljubavi. Ona pripada –filiji,a ksenija se odnosi na odnos čovek-čovek]. Manija-je takodje podstruktura ljubavi,prilično slična erosu ali su ovde emocije daleko više i intenzivnije uključene,idu uvek do „bolesti“,i ona je vrlo česta kod takozvanih „romantičnih ljubavi“. Zatim-ludus-struktura gde i emocije i želja,čežnja, ne igraju gotovo nikakvu ulogu i možemo je svrstati pod-flert. Na kraju-pragma-uz maniju,vrlo svojstvena ženama, koja kao i eros može sadržati i znak pitanja po pitanju strukture ljubavi,jer je jedna strana uvek podredjena drugoj ,pogotovo njenim ili njegovim očekivanjima i ambicijama,ali opet nesvesno,i samo iz tog razloga učestvuje u konstrukciji ljubavi. Kada je privrženost lažna,svesna prevara u cilju ispunjenja hedonističkih želja od strane materijalno modnijeg,onda se u žargonu govori o „sponzorisanoj“ ljubavi,mada za takvu „ljubav“ imamo sasvim prikladan „naučni“ naziv-maloumna telesna kompenzacija...i naravno,ne spada u podstrukturu ljubavi,ali je treba pomenuti. Na žalost ne postoji svesna lažna privrženost u cilju ispunjenja gnostičkih ili duhovnih želja i ciljeva od strane pametnijeg ili duhovno obdarenijeg...to du nazvati-utopijskom „ljubavlju“,medjutim,postoji[mada retko ali i zanimljivo],kao što smo pomenuli ,iskrena privrženost ka ovakvoj ljubavi,što ved sadrži elemente i Platonske ljubavi i agapea. Zatim,možda treba pomenuti i-animalnu- podstrukturu ljubavi,kod koje emocije zaista postoje[ne baš velike,ali postoje],i gde do naklonosti dolazi isključivo na bazi čistog fizičkog izgleda,dakle kao i kod životinja nižih vrsta,ženka želi snažnog i lepog mužjaka,odnosno,mužjak je u „čežnji“ za lepom i zgodnom ženkom. Ali vedina poslednje pomenutih[animalija,pragma,manija] su u bliskoj vezi sa erosom,tako da se čak mogu smatrati i njegovim podstrukturama,pa demo ih sve svrstati u ovu vrstu. Na samom kraju ovih klasifikacija podstruktura,mora se naglasiti i jedna po svemu posebna vrsta-Božanska ljubav-za koju jedino znamo ili verujemo da je bezgranična,najveda i najčistija,dakle savršena i idealna...ostale „detalje“ ove ljubavi,ne možemo saznati,bar tokom života jer je van našeg mogudeg shvatanja. Treba redi da Božanska ljubav nije ljubav
  16. 16. vernika prema Bogu,to je –agape...Božanska ljubav je obrnuto, ljubav Boga prema nama. Treba posebno naglasiti da je svaka podvrsta ljubavi- iskrena[bez obzira što mnoge od njih poseduju elemente koje ne možemo baš povezati sa iskrenošdu],u suprotnom-ne bi ni spadale u strukturu ljubavi. Što se vrsta emocija tiče koje iskazujemo u svim ovim podstrukturama,one su,naravno različite i po obliku i po intenzitetu. Ali kako je intenzitet strogo individualna stvar i ne može se čak ni da hodemo kvantitativno izraziti,zadržademo se na vrsti emocija,odnosno osedanja,bar kada govorimo o temi ljubavi. Ved smo pisali da postoje dve jake i obavezne „nosilačke“ emocije-naklonost-ili veliko medjusobno uvažavanje[naravno,ne uvek medjusobno,pogotovo kod filije] i- privrženost-ili zadovoljavanje osnovnih emocionalnih potreba. Zatim treba pomenuti one bitnije od dvadesetak koliko ih ima; -altruizam-ili nesebičnost,-uslužnost-medjusobno pomaganje pa i razumevanje,trpeljivost,-uzvraćanje-odnosno,obostrano vrednovanje,obostrana naklonost i privrženost, bez osedaja „dužnosti“[opet osim kod filije],-lični interes- očekivanje nagrade ili želja za njom,-strast- seksualna želja i potreba,kod erosa veoma bitna,potom-vezivanje- želja da se „ljubav“ očuva i –emocionalna intimnost-medjusobno deljenje osedanja,želja i emocija. Naravno da svaku emociju ne možemo „upotrebiti“ ili imati kod svake podstrukture ljubavi. Strast ne može postojati u podstrukturi-agape, ili storge ne može sadržati lični interes[bar ne bi trebalo]...tako da bi raznim mogudim kombinovanjem podstruktura i vrsta emocija došli do velikog broja i mogudih „struktura ljubavi“...ako bi još tome dodali i mogude izvore i uzroke za svaku vrstu emocija i podstruktura,potpuno bi se zapetljali u klasifikaciju i definiciju ljubavi. Ipak,mogude izvore treba pomenuti i donekle pojasniti,za svaku podstrukturu i vedinu emocija. Pre nego što predjem na tu temu,još jednom treba naglasiti da „pojam“ ljubav ne možemo generalizovati,niti tu reč ispravno koristiti,medjutim kako
  17. 17. vekovima za svaku podstrukturu uvek koristimo isključivo reč ljubav[neopravdano] i svi smo skloni nesvesnom generalizovanju,ja du samo u ovom poglavlju ostati dosledan podstrukturama,radi lakšeg pradenja teme,dok du u ostalim poglavljima koristiti reč ljubav,jer bi bilo suviše komplikovano za razumevanje ako bih recimo –mržnji-suprotstavio neku podstrukturu, a ne reč-ljubav. Postoje tri moguda objašnjenja izvorišta podstruktura i emocija u konstrukciji ljubavi-naučno,teističko i duhovno. Naučno možemo podeliti na psihološko i kvantno-neurološko,medjutim,sama nauka „priznaje“ da još uvek nema ni polovično objašnjenje nastanka svih osedanja i podstruktura. Psihologija[kao i psihijatrija i neuropsihijatrija],ukazuju na verovatnu mogudnost da u stvaranju emocija,odlučujudu ulogu igraju hormoni ,odnosno takozvani neurotransmiteri u mozgu poput dopamina,serotonina,testosterona,estrogena,oksitocina,adrenalina...itd. Medjutim,nemaju nikakvo ozbiljno objašnjenje kako i zašto ovi transmiteri i u kojoj meri igraju „svoju igru“! Čak se pomodu njih i ne mogu objasniti sva osedanja,još manje podstrukture. Kvantno-neurološko objašnjenje nam trenutno daje samo solidne naznake kako ovi hormoni mogu učestvovati u emocijama,ali na pitanje –zašto?,odgovor ne postoji. S obzirom da je i kvantna fizika vrlo „mlada“ nauka a kvantna-neurologija tek u povoju,za sada postoje nade da se bar vedi deo odgovora može uskoro dobiti. Mnogi pravci u psihijatriji pokušavaju ili su pokušavali da odgonetnu i tajnu pitanja- zašto?[psihoanaliza,bihejvioralizam,prenatalna psihologija],ali do danas nemamo zadovoljavajudih objašnjenja. Dakle...znamo pouzdano da serotonin,testosteron,estrogen i oksitocin izazivaju[često i na koji način] neke vrste osedanja koja se pojavljuju u strukturi ljubavi ali šta je tačan uzrok takvog „ljubavnog odgovora“ organizma i u kojoj meri de delovati i prema kome,za sada je bar što se naučne strane tiče,ostalo tajna.
  18. 18. Teističko izvorište,odnosno od Boga date emocije kao i mogude podstrukture koje možemo osetiti ili ih „koristiti“,mogu samo objasniti Božansku ljubav i podstrukturu Agape. Sve ostale podstrukture,smešno bi bilo dovoditi u vezu sa Božanskim izvorištem. Medjutim,ako želimo da se oslonimo na onu najiskreniju,najvedu,najčistiju i najuzvišeniju ljubav,dakle Božansku i agape,pa možda čak i platonsku,a da sve ostale podstrukture pripišemo „ljudskoj izmišljotini“,onda se Božansko izvorište podrazumeva kao jedino mogude! Sa duhovnim izvorom...koje je prilično kompleksnije jer može da obuhvati i teističko i naučno[psihičko] izvorište zajedno,stojimo možda najbliže istini,jer imamo veliki deo objašnjenja na oba pitanja[kako-zašto],medjutim,opet ne možemo obuhvatiti sve podstrukture i sve emocije[naročito ne eros i naročito ne strast i „lični interes“],jer nas opet koči u pokušaju sveprisutna dualnost. Tako da se za eros,maniju,ludus,pragmu,animaliju...ipak moraju nadi drugačija merila i svrstati ih u one niže i nebitnije podstrukture ljubavi koje su nastale kao plod čovekove telesno-psihičke konstrukcije,nisu u potpunosti arhetipske i podložne su i kvalitativnim i kvantitativnim varijacijama,od apsolutne „nule“ do potpune bolesti. Prijateljstvo...? „Onaj ko je nesposoban da boravi u društvu, ili kome je ono nepotrebno, zato što je sam sebi dovoljan, ne sačinjava deo zajednice, i sam je ili divlja zver ili božanstvo“. Aristotel,u čiju umnost i mudrost bar u filozofskim stavovima ne možemo baš biti sumnjičavi,sasvim ispravno je doneo zaključak na temu samode i prijateljstva,ukoliko isključimo rečenicu- „“nesposoban da boravi u društvu“,a ostavimo-„kome je ono nepotrebno“,jer te dve rečenice odražavaju potpuno dve različite i apsolutno nepovezane pojmove. Ali nedemo mu zameriti,i pored velike filozofske mudrosti i zasluženo velikog imena,znao je on da napravi i daleko katastrofalnije greške. Malo je preterao i u datim epitetima „divlja zver“ i „božanstvo“,to su suviše velike i po pitanju čoveka neuporedive krajnosti...ali
  19. 19. suština navedenog citata je poprilično jasna i tačna. Čovek,kome je društvo ili prijateljstvo nepotrebno,i sam je sebi dovoljan,jeste zver ali isključivo duhovna zver i to samo ukoliko nije zaista ogromno intelektualno i uzvišeno duhovno bide. Kako su „slučaj 1“ i „slučaj 2“,prave retkosti,što govori u prilog da „ono izmedju“ čini vedinu čovečanstva,koji normalno,imaju potrebu za društvenim životom i prijateljstvom,onda Aristotelova rečenica,vedim delom, može predi preko praga istine. Ali da vidimo šta i da li jedna Aristotelova bleda kopija i filozof „drugog reda“ može da napiše nešto „pametno“ o istoj temi-:“...malo ljudi uviđa šta je samoda, i šta sve ona obuhvata. Jer gomila nije društvo, i lica su samo galerija slika a razgovor je samo zvečedi cimbal onde gde nema ljubavi. Latinska poslovica to donekle izražava: Magna civitas, magna solitudo (Veliki grad - velika samoda) jer u velikom gradu prijatelji žive daleko jedni od drugih, tako da tu mahom nema onoga drugarstva koje se nalazi u manjim mestima. Ali možemo idi dalje, i najtačnije potvrditi da čovek živi u pravoj i bednoj osamljenosti ako nema istinskih prijatelja, jer bez njih je svet samo pustinja; a isto tako, o osamljenosti se može redi čak i to da ko god je sklopom svoje prirode i svojih osedanja nesposoban da gaji prijateljstvo, vodi poreklo od zverinja, a ne od ljudi. Glavni plod prijateljstva jeste što ono pruža olakšanje i odušku srcu punome i nabujalome od svakovrsnih jakih osedanja. Znamo da su bolesti zaptivanja i gušenja najopasnije po telo; a nije mnogo drugačije ni kad je u pitanju duša; možeš uzeti tetiviku da otvoriš jetru, železnu vodu za žuč, sumporni cvet za pluda, dabrovinu za mozak; ali nijedan recept ne otvara srce, samo istinski prijatelj - s njim možeš podeliti tuge, radosti, strahovanja, nade, sumnje, i sve ono što ti tišti srce; s njim se možeš posavetovati, njemu se možeš poveriti kao nekom mirskom ispovedniku“... Prvo što upada u oči je činjenica da je F.Bejkon samo proširio suštinu Aristotelove misli[što ne čudi od njega] kao i to da je „Magna civitas,magna solitudo“ dobro preveo ali smešno pogrešno razumeo i još smešnije pokušao da objasni[i to ne čudi]. Ali za divno čudo,ostatak „priče“ o ovoj temi,sasvim je dobro „razradio“ i ispravno
  20. 20. razmišljao o njoj. Upravo u ovoj poprilično tačnoj Bejkonovoj misli,vidimo ono što de i biti tema dalje rasprave o prijateljstvu,a to je-njegov izvor,tok i ušde i njegova pripadnosti-filiji! Čovek se najbolje oseda i zauvek je vezan za ono mesto gde mu je najlepše,najtoplije,najsigurnije...gde je bezbrižan,čuvan,negovan,van domašaja spoljašnjih fizičkih i psihičkih pretnji i gde je sva moguda pažnja usmerena prema njemu. Čovek ima stalnu nesvesnu težnju da se vrati tamo. To mesto je majčina utroba! Ne varamo se ako mislimo da plod u majčinom stomaku nije ni svestan svih ovih pogodnosti,medjutim u svom nesvesnom delu mozga,sve ovo je vrlo dobro „zapisano“ i zauvek sačuvano[prenatalna psihologija]. Kako je upravo nesvesno ono što upravlja našom psihom pa i duhom,to što se ne sedamo dana provedenih u utrobi majke,ne znači i da naša psiha ima blokadu u tom aspektu i da ne teži uvek da se vrati na najbezbednije mesto na svetu čim oseti bilo kakvu opasnost,brigu,nelagodnost,strah,nesigurnost koje vrebaju u spoljnjem svetu. Genijalni Vajninger je na najbolji mogudi način opisao „beg iz majčine utrobe“,rečima:- Rođenje je kukavičluk: povezivanje s drugim ljudima, zato što nemamo hrabrosti da se pouzdamo u sebe. Zato tražimo zaštitu u majčinoj utrobi”. Iz ove Vajningerove misli,podjemo li obrnutim redosledom,dolazimo upravo do toga-da zaštitu majčine utrobe,koje smo rodjenjem lišeni kompenzujemo povezivanjem sa drugim ljudima. Društveni život,sticanje poznanstava,pogotovo žudnja za sticanjem jakih prijateljstava isključivo je posledica pomenute nesvesne potrebe da tražimo zamenu za majčinu utrobu,odnosno majku. Kasniji period ,ranog ili nešto kasnijeg detinjstva,do 15-17 godine,stičemo poznanstva ali samo imamo pogrešno uverenje da stičemo i prijatelje. Pravo prijateljstvo možemo stvoriti sa pojedinim osobama tek posle sedamnaeste godine,kada „roditeljsko prijateljstvo“[naročito majčino]kojim kompezujemo nesvesni nedostatak majčine utrobe i vezanosti pupčanom vrpcom,zamenjujemo protiv naše volje[opet nesvesno] sa pravim drugovima i prijateljima. Upravo taj dodatni uticaj roditeljstva tokom detinjstva,odredide kakve prijatelje i koliko
  21. 21. prijatelja demo imati,odnosno,potrebu za njima. Dobri,pažljivi,razumni roditelji od kojih se polako psihički odvajamo punoletstvom,donede nam potrebu za što više dobrih i iskrenih prijatelja,nasuprot lošim roditeljima ili jednog od njih, koji de nas naterati da sa nepoverenjem doživljavamo ljude,biramo pogrešne i površne prijatelje ili se čak možemo potpuno povudi,jer se teško uklapamo u društveni život. Takodje i vreme koje provedeno u bliskim odnosima sa roditeljima u velikoj meri utiče na naš društveni život i žudnju za prijateljstvom...u mnogim zemljama gde se odvajanje dece od roditelja dešava odmah po sticanju punoletstva,dovodi do što brže potrebe za sticanjem prijatelja,kvalitetnih pre svega,za razliku od zemalja istoka gde je blizak odnos roditelj-dete mnogo jači i zna vrlo dugo da traje,pa i sama potreba za pravim prijateljima ili intenzivnim društvenim životom nije toliko izražena. To demo primetiti i kod ljudi koji su bez roditelja ostali vrlo mladi[rana smrt roditelja] gde se ti ljudi daleko lakše i intenzivnije vezu za druge ljude u odnosu na one koji su sa roditeljima u odličnom odnosu,ciji roditelji su doživeli duboku starost,pa čak i zajedno žive...potreba za prijateljstvom,društvom..tu je često i potpuno ugušena ili nije izražena u „normalnoj“ meri. Ovde bih naglasio da druženje nije isto što i kvalitetan društveni život,niti je prijateljstvo imati nerazdvojne i odane drugove,to se naročito pogrešno shvata baš u zemljama istoka,tako da nema sumnje da de čitalac pogrešno razumeti moje reči o prijateljstvu u odnosu na zemlje istoka i zapada.Da li tražimo prijatelje po „meri roditelja“,odnosno tražimo sličnosti ili sa nama samima ili sa našim roditeljima,posebna je tema koju demo razmatrati nešto kasnije kada predjemo na objašnjenje filije i prijateljstva. Što se tiče genijalnih ljudi kao i izrazito duhovno uzvišenih,kod njih ne važe gore pomenuta pravila iz razloga što je kod njih i odnos svesno-nesvesno „poremeden“ i van okvira „standarda“ ali i njihova psiha i duh nisu na istoj talasnoj dužini sa bilo kim[osim sa možda sa onim djavolskim-kod genija ili božanskim-kod duhovnika,ili i sa jednim i sa drugim istovremeno-kod onih vrlo retkih „ekstremnih“ genija poput Dostojevskog,Vagnera,Vajningera...]
  22. 22. koje karakteriše neuklapanje u društveni život,konflikti, mali broj iskrenih prijatelja i česta „ugodna“ samoda. Ovde još treba razmotriti,privrženost ocu ili majci kao i njihov uticaj na nas. Neka verovanja[čak i uverenja] da su muška deca privrženija majci a ženska ocu,koja se zasnivaju na mnogim pogrešnim načelima[različitost,seksualnost,prirodni kompleksi],ne mogu biti istinita iz jednostavnog razloga što je majčina utroba nezamenljiva i što je presecanje pupčane vrpce najstresniji mogudi dogadjaj za čoveka[dete]. Kada ljudi umiru,uvek misle na majku...ne na dete,ne na ženu ili muža-uvek na majku...a često im je i reč-majka,poslednje izgovorena.Dete je uvek više vezano za majku,i tu naravno može biti izuzetaka ali samo kod psihički obolelih,medjutim po „patrijahalnom odgajanju“,koje je još uvek dominantno, gde je otac taj koji obezbedjuje zaštitu i sredstva za život i „sredno detinjstvo“ potomku,deca ved od pete godine kada postaju svesna uloge oca,upravo u ocu vide ništa drugo do „majčinsku ljubav“, i iako su ipak nesvesno više privrženi majci ne mogu da prave svesnu razliku u privrženosti jednom od roditelja. Naravno,ovde ne pričam o onim porodicama gde postoje loše ili „zle“ majke ili loš otac,pa dete svesno teži ka onom roditelju koji je bolji a u kojem ustvari i dalje nesvesno vidi svoju iz mašte dobru majku. Ne treba zaboraviti ni onaj,za mnoge trivijalan razlog,da uvek znamo sa sigurnošdu ko nam je majka a otac uvek može biti podložan sumnji,sa aspekta evolucije to je vrlo ozbiljna „ogrebotina“ u našem nesvesnom,koja ne zarasta i sasvim sigurno doprinosi bar malim delom vedoj privrženosti majci. Da ne bi ostali dužni očevima,odnosno,da se ne bi osetili nešto „manje vrednim i bitnim“,možemo sagledati i „tradicionalnu“ i još više religijsku stranu,koja nede promeniti stvari u našoj nesvesnoj potrebi za majkom i njenom Bogoudobnom utrobom,ali pomenimo da su majke samo „aparat za radjanje“,dok je očevo seme stvoritelj potomka,uostalom Biblija to najbolje pokazuje,kao i sama tradicija kod vedine kultura[očevo prezime]. Bez obzira što ovo nema nikakvu potkrepu ni u evoluciji niti u psihologiji,jer su i majka i otac podjednako važni i podjednako uticajni,u psihologiji je čak majka i
  23. 23. bitnija,sa duhovne strane,treba priznati odlučujudu ulogu oca,ne u temi o kojoj pišem ali u životu uopšte,da. Pošto smo sagledali velikim delom gde je izvor čovekove potrebe za društvenim životom,odnosno prijateljstvom...treba razjasniti i zašto je Juda napustio porodicu,sigurnost koja mu je pružala i kudu i krenuo sa Isusom,svojim novim uzvišenim prijateljem ,put neizvesnosti. Šta to tražimo u prijateljima...sličnost,majku ili oca,različitost,ideju,korist,oslonac...“ Oslonac svakako,majku[donekle i oca]takodje,to smo ved objasnili kao razloge za stvaranje prijateljstva,medjutim...sličnost i ideja su slededi koraci na putu ka stvaranju čvršde veze,koja čina most od poznanstva ka prijateljstvu. Korist dolazi odmah iza toga i služi održavanju prijateljstva i njegov je bitniji deo zbog koga se prijateljstvo i svrstava u podgrupu-filije. Što se tiče različitosti dve ljudske individue,ono ne može imati ulogu u prijateljstvu kakvom ga zamišljamo,medjutim,značaj različitosti du objasniti nešto kasnije. Kada tražimo taj oslonac koji nam menja majčinu utrobu a kasnije majku i oca u toku detinjstva,odnosno kada osetimo žudnju da nadjemo bliskost i sa pojedinim osobama van porodice,prvi ,opet nesvesni korak je traženje sličnosti sa roditeljima[čak i fizionomijske],a potom i sličnosti i sa nama samima. Ali ovde je nešto vrlo bitno redi...uvek u početku tražimo osobe koje smatramo „nadmodnijim“ od nas jer je traženje oslonca i „roditeljskog autoriteta“u pitanju,kasnije porastom samosvesnosti i jačanjem svog ega,situaciju demo pokušati da preokrenemo,i moramo uspeti u tome ili bar ubediti sebe da smo sada mi modniji,u suprotnom prijateljstvo nede trajati ili de biti samo prividno,ali najčešde neuzvradeno. Od dva prijatelja,uvek suprotna strana misli da je „jača“,ali u slučaju da je jedna strana svesna svoje „prijateljske inferiornosti“,dobijamo,bar po emocijama,jačeg ili slabijeg,boljeg ili goreg,bitnijeg ili manje bitnijeg prijatelja...a to su najčešdi
  24. 24. slučajevi u prijateljstvu,zaista je prava retkost da prijateljstvo emotivno bude podjednako ili sa manjim oscilacijama. Vratimo se sličnosti,ne sa roditeljima ved sa nama samima...ona je potrebna zbog sledede bitne instance koja definitivno utvrdjuje prijateljstvo-ideje! Ne možemo potpuno drugačije razmišljati,slušati sasvim različitu vrstu muzike,čitati različite knjige,imati drugačija uverenja....a imati sličnost u idejama. Muzika,knjige,uverenja,nisu ni približno bitne kao istost ili sličnost ideja,jer su ideje na višem i apstraktnijem nivou,pa samim tim i daleko čvršde i ozbiljnije povezuju dva čoveka,ali ako smo u svemu banalnijem različiti ili bar u vedini,ne možemo se pronadi ni u idejama. Ideje stvaraju prijateljstvo,one su i izvor prijateljske ljubavi,korist je održava. Dakle,Juda je u Isusu video zamenu za majku,čvrst oslonac,nadmodnog,sličnog sebi...za takvom osobom je osedao potrebu,takva osoba se i pojavila u njegovom životu. Isusova Ideja je definitivno ta u kojoj je Juda prepoznao neku od svojih svesnih ili podsvesnih ideja i ona je bila odlučujuda da Juda prihvati Isusa i krene sa njim. Korist koju bi mogao da ima od toga,takodje je nesvesno prepoznao i on definitivno odlučuje da se prikloni Isusu i saživotu sa njim i ostalim apostolima. Pogrešno je i pomisliti da se u prijateljstvu neočekuje korist tipa; pomozi mi-i ja du tebi pomodi,prijateljstvo se [ponavljam nesvesno] isključivo na tome i zasniva i održava. Ali na tu korist uvek gledamo očima jednosmernosti...podelidemo naše brige,razmišljanja,tajne prijatelju da bi sebi olakšali,suprotno,nede nas baš preterano zanimati i da saslušamo brige i misli prijatelja ali demo se svakako truditi da to i ne pokažemo. Isti slučaj je i sa traženjem pomodi u vidu usluga ili neke materijalne pomodi,sasvim je lako zatražiti i očekivati da dobijemo ali kada treba učiniti prijatelju,uradidemo to, ali ono-„vrlo rado“-bide lažno,koje ni sami nedemo često prepoznati. U svakom slučaju,prijateljstvo je traženje,potpunog psihičkog,duhovnog ili materijalnog oslonca „za svaki slučaj“,pogotovo ako smo zbog nekog razloga uskradeni od strane roditelja. Zbog toga je prijateljstvo najčistiji oblik –filije.
  25. 25. Još jedna stvar postoji po pitanju potrebe za prijateljstvom,naročito u mladjim godinama kada smo još pod zaštitom roditelja a to je nepovredivost[zaštita] roditelja ili strah od njih. Iz tog razloga demo se o neprijatnim stvarima koje bi inače uznemirile naše roditelje,govoriti sa prijateljima i tražiti od njih pomod...to isto demo uraditi i kada se plašimo roditeljskog prekora[u ma kom vidu],pa demo novac koji smo dobili za neko putovanje i izgubili ga na kocki,naravno,uvek tražiti od bliskih prijatelja. Što se različitosti tiče,takva prijateljstva dve u svemu potpuno različite individue su izuzetna retkost,medjutim ona su daleko iskrenija,jača,ispunjenija i emotivnija prijateljstva ali to ih i dalje ne spašava od svrstavanja u red filije ,odnosno,“ljubavi iz koristi“,mada sadrže ozbiljne ali i nedovoljne elemente i –platonske ljubavi,što baš nije mogude kod klasičnog prijateljstva. S obzirom na veliku retkost ovako povezanih jedinki u prijateljstvo,ovo dalje nedemo razmatrati. Da li je mogude prijateljstvo suprotnih polova,“iskreno“prijateljstvo muškarca i žene? Vrlo često razmatrano i postavljano pitanje. Razmotridemo to pitanje vrlo kratko,jer s obzirom na činjenice[koje mnogi ne žele da priznaju ali one i dalje ostaju činjenice],tu je sve jasno, potom predi i na samu ljubav[tipa- erosa] medju polovima,odnosno na onu LJUBAV koja se kod ljudi najčešde i podrazumeva,kada su suprotni polovi u pitanju. Prijateljstvo u pravom smislu te reči može postojati medju suprotnim polovima samo ukoliko se zasniva na karakterološko-idejnim razlikama,odnosno kada poseduje ved pomenute elemente –platonske ljubavi. Da ne bi bilo zabune,platonska ljubav se zasniva na drugim postulatima,ne na različitosti ali ako se kao „primesa“ uvuče u neku drugu podstrukturu ljubavi,mora uključivati bar karakterološku različitost. Ved smo objasnili da je filija koja se zasniva na različitosti izuzetna retkost,pa samim tim,generalno gledano,prijateljstvo izmedju muškarca i žene je gotovo nemogude. Prijateljstvo suprotnih polova se zasniva prevashodno na erosu,odnosno
  26. 26. fizičkoj i seksualnoj privlačnosti,ali naravno da postoje i elementi koji su odgovorni za filiju...karakterno-duhovna sličnost,istost ideja,korist,poverenje...inače ne bi spadala u „prividno prijateljstvo“ ved u čist eros. Medjutim ti elementi su daleko nedominantniji od fizičke i seksualne privlačnosti. Čak se i kod prijateljstva istih polova[gde se takodje pojavljuje ali u daleko manjoj meri fizička privlačnost] često dogodi da ona postane dominantna,što ne znači da je u pitanju homoseksualizam ali manja ili veda doza homoseksualizma mora postojati i medju normalnom istopolnom prijateljstvu. Nema potrebe da navodim ni svoja proučavanja i zapažanja u cilju dokaza za moju tvrdnju niti rezultate mnogobrojnih psiholoških studija,dovoljno je da malo realnije i bez „dogmatske brane“ ili konzervativnosti sagledate prijateljstvo[i istopolno i izmedju različitih polova],ili da jednostavno posmatrate racionalno svoja ili tudja prijateljstva. Ono što vas sigurno zbunjuje je obavezno prisustvo nesvesnog prikrivenog homoseksualizma,filijsko koristoljublje i nemogudnost muško-ženskog iskrenog prijateljstva zbog prevlasti-erosa. Ali dobro razmislite...u suprotnom,da toga nema...prijateljstvo ne bi ni postojalo. Postojao bi čist oblik erosa ili čisto i svesno koristoljublje. Što se tiče „one“ ljubavi,koja vas verovatno najviše i interesuje,odnos muškarac-žena,odnosno njihova ljubav[eros]...tu prolazimo kroz tri stadijuma od kojih ni jedan ne traje posebno dugo. Prvi stadijum je faza strasti,dakle,fizička i seksualna privlačnost,tu nema potrebe bilo šta objašnjavati,to vam je poznato iz ličnog iskustva...potom sledi drugi stadijum koji uključuje duhovno-psihičku privlačnost i on se ved naziva zaljubljenost,medjutim strast i dalje igra dominantnu ulogu. Pored izgleda i seksa,kod suprotnog pola vas privlači i njegova harizma,osmeh,priča,inteligencija,ideje,duhovitost,šarmantnost,spremnost da vas sasluša ili podržava ali lepota i seksualnost su i dalje u prvom planu. Naravno,ovde sličnost mora da postoji...glup de biti sa glupom,prosečno
  27. 27. inteligentan sa prosečno inteligentnom,vrlo duhovit sa vrlo duhovitom,pa čak i fizionomijska sličnost. Ako do takve ljubavi dodje izmedju prosečno inteligentne osobe i visoko inteligentne,mnogo duhovite i nimalo duhovite,oni de prodi samo prvi stadijum ljubavi,čim počnu da ozbiljnije upoznaju karakter i osobine druge osobe...dolazi do obostranog ili jednostranog „bekstva“. Tredi stadijum je stadijum koji obavezno dolazi posle stadijuma zaljubljivanja a to je stadijum zasidenja ili „gušenja“,koji ima dva izvora...želju za slobodom i želju za promenom. Za razliku od prvog stadijuma koji traje oko godinu dana i zaljubljenosti koji traje do tri godine[maksimalno],period zasidenosti partnerom nastaje odmah ali on sam može trajati od jednog dana,preko nekoliko godina,pa do toga da traje čitav život,kod konzervativnijih i religioznijih parova[ako je brak u pitanju],jer je ved prešao iz perioda zasidenosti u čistu naviku ili trpljenje. Tredi period koji se završi prekidom,može biti na obostranu želju i zadovoljstvo a može kod jednog partnera koji je ostao u drugoj fazi nešto duže,izazvati-patnju! Patnja,opet,u zavisnosti od osobe i njenih mentalnih mogudnosti može trajati prilično kratko ili potrajati dobar broj godina. U svakom slučaju,što je osoba siromašnija duhom i manje inteligentna,duže de patiti. Glupe,samim tim i naivne osobe su osudjene da pate u ljubavi[ali samo erosu] do kraja života. U suštini,ne postoji gotovo nikakva razlika izmedju ljubavi muškarca i žene i ljubavi prema,hrani,kocki,alkoholu,cigaretama,knjigama,sportu...! Naravno da ovde ne postoji seksualna privlačnost[mada ima i takvih slučajeva],niti se može govoriti o drugom stadijumu ili zaljubljenosti...ali vratite se ranije navedenoj definiciji erosa...on de i seksualnost i zaljubljivanje kompenzovati drugim osobinama koje su u sastavu erosa...recimo čežnjom,privrženošdu ili naklonošdu. Razlika je jedino u jednosmernosti iskazivanja ljubavi. U „carstvu živih bida“ niko ne poznaje osedanje zaljubljenosti[govorim o erosu],tako da se kod čoveka može govoriti i o potpuno umišljenom
  28. 28. osedanju- zaljubljenosti, koje je ustvari samo krada ili duža opčinjenost „sebi sličnim“,ali kako god da ga nazovemo,taj drugi stadijum postoji kod čoveka i progresivno opada sa veličinom inteligencije i duhovnosti. Što se tiče težnje za stalnom promenom partnera,to spada u podvrstu ljubavi-animalije,čisto je evolucijska potreba i nasledje i trajade koliko i živi svet na zemlji. Medjutim ovakva vrsta ljubavi nije tema knjige pa se nedu posebno baviti s njom. Ovde bi bilo zgodno pomenuti i ljubomoru ali nju sam ved obradio u jednoj od ranijih knjiga pa bih se ovde ukratko pozabavio još samo takozvanoj preteranoj ili patološkoj ljubavi. Kod takve ljubavi[erosa],gde su sva pomenuta osedanja jednostrano ili obostrano dostigla izuzetno visok nivo,možemo govoriti o psihički oboleloj osobi ili osobama. Preterana ljubav[eros] je ustvari manijakalna bolest,i vedina takozvanih romantičnih ljubavnih veza spadaju u maniju i trebalo bi ih posmatrati kao nenormalnost i teži oblik psihičke bolesti koju treba lečiti. Da ne bi bilo zabune,nadam se da čitaoci prave razliku izmedju,romantike kao pravca i romantične ljubavi. Na kratko du se osvrnuti i na ljubav [eros] kod istih polova,dakle na lezbijstvo i pederastiju. Pogrešno je izjednačavati ove dve „kategorije“,uvaženo mišljenje da se radi o istim osobinama samo kod različitih polova,nije tačno. Lezbijstvo je i urodjena i stečena osobina[mnogo češde],pederastija samo urodjena. Drugo,pederastija je van okvira prirode dok lezbijstvo ima daleko manji problem sa tim. I na kraju,pederastija je i psihički i moralni problem,lezbijstvo samo psihički. Lezbijstvo ima koren u urodjenoj ili stečenoj osnovi,ali i uvek u kvazi-estetskoj,pederastija je izuzeta od toga. Lezbijstvo je u 60% slučajeva pojavljuje kod biseksualnih žena,dok je broj biseksualnih muškaraca zanemarljiv i više je stvar ili straha ili pomodarstva. Ne branim ovde lezbijstvo niti osudjujem pederastiju,samo želim da ukažem na značajne razlike. Kao što pederastija nije bolest niti postoji lična krivica pojedinca,i što je konzervatizam odgovoran zbog verovatno večnog postojanja problema moralnosti i osude ovih ljudi,tako isto pripadnici ove
  29. 29. grupacije moraju shvatiti da su oni najvedim delom žene u telu polu- muškarca[ili polu-žene] i da kao pripadnici takve manjine na njihovu žalost nikada nede biti prihvadeni kao normalnost. Svaka manjina prema kojoj ne postoji razlog za ispoljavanje humanosti nikada nede biti prihvadena od strane vedine,dakle ne samo u okviru homoseksualizma,ved govorim o manjinama u bilo kom pogledu. Što se lezbijstva tiče,ono se opet ne može okarakterisati kao „muškarac u telu devojke“,jer je poznato da su lezbijke vedinom izuzetno ženstvene,lepe i zgodne žene,i zbog svega navedenog one ne nailaze na neku posebnu osudu ni kod muškaraca ni kod žena. Kod njih postoji jedan drugi problem koji donekle i u mnogo manjoj meri može postojati i u pederastiji...lezbijke su po pravilu izuzetno neduhovne i izuzetno neinteligentne žene[ako je suprotno,što je neverovatna retkost,onda su ekstremno inteligentne],a taj problem je upravo posledica njihove preterane ženstvenosti i kvazi-estetskog hedonizma,što je Vajninger ispravno opisao i objasnio u „Polu i karakteru“. Storge...ovo vrstu ljubavi nije potrebno detaljno objašnjavati,jer ne postoji čovek koji je nije osetio i svi dobro znaju koje emocije i kolikog intenziteta učestvuju u ovoj podstrukturi. Treba samo naglasiti da nije mogude ovu ljubav razdvojiti po vrsti osedanja prema majci,ocu,bratu,sestri,članovima familije...u svakoj učestvuju potpuno ista osedanja samo je njihov intenzitet manji ili vedi,što zavisi i od evolucione „hijerarhije“[prema majci su najjača] i od kasnijeg medjusobnog odnosa,jer se često pojavljuju veda ili manja osedanja,ljubomore,zavisti,pa nekada i mržnje. Ali kako je ovo jedini prirodni i „normalan“ oblik ljubavi kod čoveka,samim tim je i nepobitan zakon prirode,čak ni svesna mržnja ili zavist ne mogu da suzbiju podsvesnu ljubav po jačini medju srodnicima. Dakle,posebno odvajati[kako to često mislimo] majčinsku od bratske,ili bratsku od ljubavi prema nekom članu familije,apsolutno nije mogude.
  30. 30. Ostaje nam još da objasnimo tri,zaista uzvišene i prave,najiskrenije vrste ljubavi-Platonske,Agape i Božanske. Platonska ljubav nije „čist“ oblik jedne podstrukture ljubavi,više je izvedena iz uzvišenijeg dela erosa i „neuzvišenijeg“ dela agapea. Ovo je i jedini mogudi oblik dve podjednako izmešane podstrukture ljubavi,koji čine novu subspeciju,jer nije mogude kombinovati ostale podstrukture u takvoj razmeri,one se uvek pojavljuju u „čistijem obliku“. Platonska ljubav je ustvari po intenzitetu jači i uzvišeniji oblik prijateljstva[bez elemenata filije] sa jednim manjim elementom erosa. Pogrešno je misliti da se platonska ljubav može odnositi na bilo sta drugo osim na ljubav prema čoveku jer podrazumeva i uzvišeno osedanje prema lepoti ideje. I duhovna lepota,odnosno,unutrašnja lepota i lepota ideja mogu biti samo u čoveku,nikako van njega. Platonska ljubav mora da sadrži izvesnu dozu erosa,inače bi bila –agape,ali mora da sadrži i neverovatno jake emocije usmerene ka onom duhovnom u osobi,inače bi bila-eros. Iz tog razloga je ovakva ljubav izmedju muškarca i žene verovatnija i daleko češda nego medju istim polovima...ali i dalje ostaje izuzetna retkost. Ovde su one tri faze koje smo pominjali u erosu,nesto drugačije i dugotrajnije. Faza zaljubljenosti je prva i podrazumeva daleko vedi intenzitet emocija[osim strasti]nego kod erosa,dakle strast ovde ostaje daleko manje dominantan. Druga faza je faza „održavanja“,čija je uloga medjusobno otkrivanje uvek novih i novih vrednosnih osobina[kao i mana],što „vezu“ još više učvršduje i održava. Treda faza,stadijum zasidenja,ovde ne postoji,platonska ljubav traje do kraja života i ne može je apsolutno ništa poremetiti...ukoliko je poremeti,onda to i nije bila platonska ljubav. Kod ove vrste ljubavi,bez obzira što i strast i još neka druga čulna osedanja erosa igraju izvesnu ulogu,pa čak i trunka duhovnog koristoljublja,nema nikakvih ograničenja po pitanju razlike u godinama,medjusobne udaljenosti i učestanosti kontakta bilo koje vrste,što nije svojstveno više ni jednoj postrukturi ljubavi. Za platonsku ljubav su
  31. 31. potrebne dve ljudske jedinke izuzetne inteligencije i produhovljenosti,potpuno logično da ova ljubav ne može biti ispoljena kod osobe sa prosečnom[ili ispod] inteligencijom ili razvijenom duhovnošdu na nivou magarca. Agape...za razliku od –storge-ovo nije prirodna,urodjena ljubav ili za razliku od ostalih „stečenih svetovnih“ljubavi, ved transcedentna podvrsta ljubavi[uz Božansku]. Rekli smo ved da su sve ljubavi iskrene,ali ako bi i „na silu“ morali da se opredelimo koja je to najiskrenija ljudska ljubav,to bi bila – agape,takodje i najuzvišenija,najjača,najmilosrdnija. Takva ljubav ne može da postoji izmedju dve ljudske jedinke,čak ni prema majci,jer nije ni prirodna niti svetovna ljubav. Agape može biti samo čovekova ljubav prema nekom obliku Boga,dakle sakralna i transcendentna. Ona je,naravno uvek „uslovno“ stečena ljubav,ali ovde treba obratiti pažnju na njen izvor. Zašto „uslovno“? Ona,naime spada u arhetipsko osedanje,odnosno ljubav,i u našem nesvesnom je još od rodjenja,dakle mi je svesno ne poznajemo,tako da može ostati sakrivena tokom čitavog života,ili pod uticajem raznih okolnosti i okruženja,pojaviti se ranije ili kasnije u našem životu. Moraju postojati izvesni uslovi koji de je podstadi,tako da se slobodno može uvrstiti u uslovno stečene. Suprotno,ukoliko se s namerom ili opet pod okriljem okolnosti potisne još dublje u nesvesno,zarobi se nepovratno bez želje za njom,može prerasti u opasnu i nerazumnu mržnju. Pošto sam kod vedine podstruktura ljubavi pominjao koje i kakve vrednosti čovek mora da ima da bi došlo do njenog ispoljavanja...to du uraditi i ovde...visina inteligencije ne igra posebnu ulogu ali ne može biti ni najmanje niža od prosečne,jer glupost ne ide sa duhovnošdu,niti sa teizmom. Ali visoka ,baš visoka duhovnost je obavezna,kao i naravno,teistička i religiozna osedanja. Uopšte nije bitno u kojeg ili kakvog Boga verujemo ali je bezuslovna vera i visoka duhovnost osnove za –agape!
  32. 32. Za kraj,ona transcendentna,možda i „bajkovita“ ljubav koja ne poznaje granice ni po kvantitetu ni po kvalitetu osedanja...Božanska ljubav! Naravno da nije moguda kod čoveka jer čovek je ograničen po svim osobinama ,osedanjima ili jačini osedanja. Samo Bog može da voli najiskrenije,bezgranično i svim emotivnim „sredstvima“. Da li ta ljubav uopšte postoji,da li je stvarno tako jaka i da li demo se sramno postideti pred njom i osetiti večni pakao u svojoj duši...ili ne...“saznademo“ relativno skoro...Juda je ved odavno „saznao“!
  33. 33. Odanost,vera[vernost],nada,žrtvovanje „Skini tu kapu i zbaci taj venac,nede ga biti, Niskoga du uzvisiti a visokoga poniziti.“ [Knj.Pror.Jez.] Najčešda greška koja je gotovo pravilo kod ljudi je misliti da su odanost i vernost potpuno isti pojmovi. Odanost retko kada spada u prirodne vrednosti,jer ne podrazumeva slobodu volje. Odanost može biti ili „veštačka“[pod silom,pritiskom,strahom,nagradom…] ili nesvesno usiljena zbog čega je i mešamo sa vernošdu. Sam pojam odanosti[lojalnosti] možemo okarakterisati kao prisvojenost drugome…pojedincu ili zajednici,društvu. Tu vezanost koju posedujemo nesvesno ili svesno prema drugima moramo da dokazujemo. Odanost podrazumeva upravo stalno dokazivanje pred onima kojima iskazujemo privrženost,bilo to prema samoj ličnosti ili prema njegovoj ideji. Odsustvo slobode ovde je evidentno i samim tim veliko je pitanje da li odanost možemo smatrati pozitivnom vrednosti. Bez obzira što ličnost i sama njegova ideja mogu biti dobre i pozitivne,bez obzira što često imamo izbor da li demo prisvojenost prihvatiti i dokazivati,sa te strane odanost kao pojam van subjekta jeste ispravna vrednost,medjutim pojam odanosti „za nas“[a takva mora biti] ostaje pod velikom lupom istinskih moralnih vrednosti. Druga činjenica koja zamagljuje pozitivnu vrednost odanosti je ta što je ona retko kada obostrana,samim tim što nije uzvradena stavlja „odanog“ u inferiorni položaj. Odanost je nešto redje usmerena na jednu
  34. 34. ličnost[radnik prema šefu,šef prema direktoru,član stranke prema predsedniku iste,savetnik prema ministru…],mnogo češde je ta prisvojenost prema ideji koju jedna ličnost zastupa[narod prema vodji države] ili prema nekoj zajednici[porodici,stranci,društvu,domovini…]. Ovde je zgodno opet uvesti Judu u priču,odnosno njegov odnos prema Isusu…on je u Isusu video ideju za koju misli da je vredna,pozitivna i ispravna,isto tako on u njemu vidi i vodju,odnosno čoveka za koga misli da je sposoban da svoju ideju ostvari,sam ili uz pomod ljudi koji de mu postati privrženi. Bez obzira što odnos Isusa prema Judi,ostalim apostolima ili njegovim sledbenicima ne možemo gledati kroz prizmu;nadredjeni-ponizni,Isus jeste bio vodja. Ako ostavimo na stranu priču o Isusu,i predjemo na odanost u svim ostalim slučajevima,postoji uvek vodja[ili vodje] i postoje uvek ponizni,odnosno ljudi odani vodji koji ne samo poniznošdu ved bilo kojim činom kojim se svesno ili nesvesno „dodvoravaju“ vodji,pokazuju i dokazuju svoju veliku odanost. Opet dolazimo do tog pitanja,šta ako su sam vodja i njegova ideja dobri i ispravni ali ne može da je ostvari bez sebi odanih ljudi? Tako nešto je,ponavljam, bilo mogude samo kod uzvišenog Isusa[zbog toga i traje dva milenijuma…zanimljivo da kod budista odanost nije postojala,po zahtevu samog Sidarte] ,u svim ostalim slučajevima,koliko god vodja bio dobar i delovao human,koliko god njegova ideja bila odlična i ispravna,on mora biti antimoralan,nehuman jer mu ljudi trebaju za ostvarenje cilja-ideje. Može ostvarivanje tog cilja biti izuzetno dobro po narod koji ga sledi i koji mu privrženošdu pomaže,ali oni sami postaju samo orudje,oružje,stado…a javlja se i problem ideologije,koja takodje nije ispravna vrednost. Dakle,odanost za razliku od vernosti uvek podrazumeva hijerarhijsku lestvicu i uvek čoveka stavlja u položaj orudja,ako tome dodamo ved pomenuto odsustvo slobodne volje[ako ved postanemo odani],onda odanost zaista podleže ogromnoj sumnji kao ispravna vrednost. Odanost,takodje,vrlo lako može iz umerenosti da sklizne u fanatizam i tu ved više nema govora o bilo kakvoj dobroj ili poželjnoj osobini. Postoje pogrešna mišljenja da je sebičnost prepreka ka
  35. 35. odanosti ili da treba biti sam sebi odan,odnosno težiti,verovati i žrtvovati se za svoju ideju,ali takvi stavovi se javljaju kod onih koji slabo stoje sa pojmovima i mešaju „ulje i vodu“. Odanost je inače uvek prisutna u prijateljstvu ali je potpuno zamaskirana nesvesnim,takodje i u odnosu muškarac-žena,i to kao vrlo jasna i izražena,ali samo u slučajevima kada postoji nejednakost na estetsko-intelektualno-duhovnoj ili čak materijalnoj „vagi“ jednog pola,u korist „težeg“. Ovo poslednje,naravno, važi samo za dokazane idiote oba pola. Što se tiče vere i vernosti,obradidu ih zajedno bez obzira što nisu isti pojmovi ali su u vrlo jakoj vezi. Vera je apsolutna ubedjenost u ispravnost nekog dogadjaja,postupka,ideje,neke tvrdnje ili uverenost u njihovu istinitost bez bilo kakve empirijske provere,sa ili bez logičko-matematičkog rasudjivanja[najčešde-bez] ili upotrebe kritičkog uma u cilju dokazivanja. Potpuno je pogrešna vrlo raširena definicija pojma vere koja podrazumeva i apsolutni izostanak logičkog rasudjivanja,jer ono ne igra bitnu ulogu u samoj veri subjekta. Takodje i psihološko-filozofska definicija nije ni približno pravilno formulisana jer se zasniva na poverenju[što je bitno kod vernosti,ne i kod vere] ili podrazumeva nadu. Na prvi pogled čini se da nada ima svoje mesto u definiciji vere,jer veru može definisati kao proizvod ljudskih nadanja. Medjutim,to je opet posledica nepoznavanja pojmova i tradicionalnog prihvatanja od vedine[naroda],koja je ljudima nažalost jako svojstvena. Tako da nam deluje potpuno logično ako reč-„verujem“,vežemo za mogudnost koju isčekujemo,što daje mesta i nadi i verovatnodi. Ali to jednostavno ne može biti tačno,ne samo ako ponovo pogledamo navedenu definiciju vere[mora postojati apsolutna uverenost,ubedjenost],ved i zbog činjenice da kad god pravilno upotrebimo reč-vera[u Boga,ideju…],nada i mogudnost postaju suvišak. Još jedan vrlo bitan razlog koji ide u prilog pogrešnog stava da vera „sadrži“ i nadu i poželjnu,željenu mogudnost je njoj suprotan pojam- sumnja[kako to opet vedina misli],što vodi u paradoks,jer onda veru
  36. 36. srozavamo na niži stupanj verovanja,unosimo nesigurnost u pojam,što podrazumeva i izvesne znakove sumnje. U tom slučaju sumnja kao sadržana u pojmu vere ne može biti suprotnost istoj. Dakle,vera je najviši stupanj verovanja a sumnja ne može biti suprotnost verovanju niti veri. Vera i verovanje ne mogu biti isto,vera je stepenik[najviši] na stepeništu koje nazivamo verovanje,dok je na tom istom stepeništu verovanja –sumnja jedan od najnižih stepenika ili najniži[absoluta dubitatione]. Afirmacija i negacija su upravo apsolutno uverenje ili apsolutna sumnja koje su – dokazane,čime vera i sumnja više ne mogu postojati. Što se vernosti tiče…tu ved možemo potpuno prihvatiti onu psihološku definiciju vere,odnosno da se radi o medjusobnom poverenju izmedju dve ili više jedinki ali uvek se oslanjajudi na sud subjekta. Ne možemo govoriti o vernosti drugih niti o vernosti prema drugima,ved isključivo o sebi i prema drugom. Državi,otadžbini,porodici ili saigračima u timu možemo biti odani a nikako ne možemo imati poverenje u njih,baš zbog postojanja suda subjekta[što,naravno,nije isto što i subjektivni sud]. Vernost podrazumeva još nešto osim uzajamnog poverenja[ne može biti jednostrano],a to je i nepotrebnost dokazivanja i potpuno slobodna volja. Vernost je pozitivna prirodna vrednost koju pokazujemo potpuno prirodnim ponašanjem,dakle ne „veštačkim“ i ne s namerom,svesno[dokazivanje]. Kod vernosti ne postoji hijerarhijska podela niti neki cilj,ideja i sl., što je obavezno kod odanosti. Pošto govorimo o poverenju kao temelju vernosti, moramo,naravno,razjasniti i ovaj pojam. Poverenje kao kompleksan pojam podrazumeva poštovanje,iskrenost,odgovornost i razumevanje,i sve četiri podstrukture moraju biti zastupljene,i to u maksimalno mogudoj meri. Poštovanje ne sme biti zasnovano na autoritetu ved na vrednovanju kvaliteta i cenjenju istih. Naravno,da bi Juda napravio još jedan korak prema izdaji morao je posle odanosti da vremenom dobije i ispolji još jednu osobinu- vernost Isusu. Taj Judin put ka poverenju kao i kod svih nas morao je idi po odredjenim etapama…prvo teba shvatiti i razumeti drugu ličnost,kao i ona
  37. 37. vas,potom prepoznati takodje obostrano sve one ispravne vrednosti koje poseduje[mo],tek onda se [uvek nesvesno] iskazuje poštovanje i na samom kraju put za potpunu iskrenost je otvoren…obostrana vernost je tu. Juda,kao i bilo koji apostol,nisu odmah shvatili Isusa,dakle nisu ni mogli odmah pokazati razumevanje ali su shvatili njegovu ideju bar u osnovi i prepoznali je kao dobru,što ih je povuklo da krenu za njim[delid lojalnosti]. Tek dužim „druženjem“ sa Isusom i njegovom stalnom mudrom i moralnom pričom,apostoli mogu u potpunosti da shvate Isusa i s obzirom da je on prvi učinio taj korak ka otvaranju i emocija[„srca“],više nije bilo prepreke da se stekne razumevanje prema njemu ali i da se shvate Isusove pozitivne karakteristike i osobine,što se odmah nesvesno okrede i u obrnutom smeru. Isus je Bogočovek[nedemo ulaziti u to koliko apostoli jesu ili nisu bili sigurni u to],imao je dakle najvedi mogudi potencijal da postane i neverovatan autoritet,ali to se nije desilo,i to je dobro,jer ne bi ni došli do stadijuma vernosti izmedju Isusa,apostola i sledbenika,Isus je svojom skromnošdu,poniznošdu i ponašanjem odmah u korenu sasekao mogudnost da postane poštovan kao autoritet ali je zato postao veoma poštovan baš zbog svih osobina koje je ispoljio. Do iskrenosti,logično,posle svega je posledično moralo dodi, i poverenje ,odnosno, medjusobna vernost je bila tu. Put Jude,put apostola,ne razlikuje se od puta vernosti kojim ide običan čovek. Medjutim,izigrati nečiju vernost,vrlo je bolno,ali postoji još pozitivnih osobina pred nama čije „izigravanje“ još više ume da zaboli. Nada...još jedna specijalna osobina koja ulazi u opštost verovanja,odnosno još jedan od „gornjih“ stepenika na ved pominjanom stepeništu verovanja. Verovanje u pozitivan ili željeni ishod nekog dogadjaja u bududnosti,bližoj ili daljoj. Nadu ne treba mešati sa optimizmom[koji de biti obradjen posebno]. Kako se i po religijskom i po psihološkom shvatanju[naravno,i po „narodnom“] nada svrstava u pozitivne osobine,smestio sam je na „gornji“ deo stepeništa ali sa navodnicima…zašto je tako,o tome nešto kasnije. Nada
  38. 38. se opet pogrešno svrstava u ljudske emocije ali za tako nešto ne postoji nikakva potkrepa,pogotovo što samo verovanje ne može biti emocija. Religija je ne gleda kroz prizmu emocija ved kao datu duhovnu blagodat od Boga. Psihologija nadu posmatra kao preko potrebnu ljudsku osobinu koja takodje može da obezbedi psihičko blagostanje i sa porastom kvantiteta i kvaliteta nadanja,pomaže nam da izbegnemo „zamke“ depresije i melanholije. I vedina istočnih životnih filozofija u nadi vidi poželjnu čovekovu osobinu u cilju i poboljšanja kvaliteta života ali pre svega u svrhu oslobadjanja od preteranih briga. Dakle,sve ide u prilog tome da stepenik nade treba ugraditi pri vrhu stepeništa verovanja. Medjutim,ne treba zaboraviti da sve što je poteklo iz stare Grčke ,pa makar to bili i mitovi,nose u sebi sasvim ozbiljne i istinske poruke. Na kraju…i mitovi su nastali od čoveka koji je ozbiljno razmišljao i pokušavao da nešto objasni,ali u nedostatku ,ne uma,ved isključivo mogudnosti bitnog apstrahovanja i pronalaženja sebe u svetu fisisa,obratio se mašti za pomod. Bez ulaženja u pitanje koje nas ovde ne interesuje,zašto je Pandora samo nadu ostavila zarobljenu,kao najvede i najmodnije zlo,pa čak na vagi zla ona preteže u odnosu na sva ostala zla sveta zajedno…treba pokušati objasniti zašto je nada tako okarakterisana kod starih grka i ima li uopšte osnova za tako nešto. Da li to možemo povezati sa lažnom nadom,koja je jako česta kod ljudi i koja je taj epitet dobila zbog činjenice da se zasniva na vrlo maloj ili nikakvoj verovatnodi,odnosno da se zasniva na fantaziji? Verovatno da je delom i zbog te i takve „pogrešne“ nade ona bila omražena,medjutim,moramo priznati da se nada,odnosno nadanje,javlja pre svega kao posledica nesigurnosti,ili u sebe ili u druge,odnosno prema onome ka čemu je usmerena. U tom slučaju nada je sasvim sigurno odsustvo vere i ulazak u zonu blaže ili izrazite sumnje. Drugo,nada vrlo često vodi u razočarenje,što je posve logično jer se bazira na verovatnodi,a zakoni verovatnode po pravilu,kada god to mogu, „beže“ ka suprotnom od očekivanog. Suprotno,odsustvo nade nas opet često vodi ka pozitivnim emocija i
  39. 39. „neočekivanom“ ili na veri zasnovanom ispunjenju i postvarenju. Odsustvo vere u sebe[sa razlogom ili bez] govori nam da nam ili mozak nije baš kvalitetan ili ne umemo da ga koristimo. U svakom slučaju,tačno je da –„gde je glava prazna umom,tu je nada zauzela mesto“. Nada jeste iluzija jer dobro znamo svi iz iskustva da nada i život obično idu u suprotnim smerovima. Ona može toliko da nas slomi da možda sa pravom nosi epitet najvedeg zla. Tačno je da nada može da bude korisna i pozitivna ali samo u kratkom vremenskom razdoblju,ali sama činjenica da nas nada zaista poslednja napušta govori u prilog tome da je ona vrlo opasna iluzija,posle čije pozitivne početne ponesenosti sledi težak udarac. Lično bih skinuo navodnike sa „gornjeg“ stepenika,precrtao ovaj mesni pridev i nadu spustio daleko niže na skali verovanja,čak i ispod sumnje. Nada nas ne održava,ved zavarava-vera nas održava. Ne gura nas nada napred,ved unazad-vera je izvor naše pokretačke snage. Nede nas nada eventualno spasiti od teške bolesti,ved vera! Nada može biti samo apsolutni dokaz naše slabosti,i u nju bežimo samo onda kada nismo sposobni da se suprotstavimo svemu onome što nosi život. Treba verovati a ne nadati se,jer zaista,gde nema mozga –ima nade! Koliko je ova priča o nadi kao i sama ova osobina vezana za našeg Judu,i koliko je bitna kod same izdaje. Možda je Isus izneverio Judina nadanja,kao što je izneverio nadanja gotovo svih jevreja…otuda i čin izdaje,manje je verovatno da je Juda izneverio Isusova očekivanja kada je shvatio da je izdat,jer je to i hteo,očekivao,a i sasvim sigurno da Isus nije imao nade jer je imao isuviše mozga,ali to samo gledajudi sa opisane „realne“ strane pojma-nade,jer ako prihvatimo religijski pogled,o duhovnoj blagodati,onda sasvim sigurno da je nada postojala i kod Jude i kod Isusa. Isus je čak u jednom momentu ispoljio i deo svog ljudskog u sebi,kada je na trenutak izgubio veru,zamenio je nadom,zbog čega su iz njega „izašle“ čuvene reči-„Eloi! Eloi! Lama savahtani“! Te reči mogle su da ugase nadu svih onih Isusovih sledbenika do kojih su ove reči došle,da Isus nadu nije ponovo preobratio u veru,u
  40. 40. poslednjem trenutku. Dakle,nadati se-znači činiti zlo sebi i drugima,zamenite je –verom! Žrtvovanje…požrtvovanje…sakrifikacija,kao vrlo slični pojmovi izvedeni iz pojma-žrtva,imaju i identični izvor-u religiji i njenim moralnim i kanonskim načelima. Požrtvovanje je tek dosta kasnije obuhvadeno i etičkim principima,koji su doprineli toj maloj razlici izmedju ova tri pojma. Požrtvovanje je u suštini samo blaži i obavezno subjektivni čin žrtve,odnosno žrtvovanja,dok je sakrifikacija religiozni čin žrtvovanja koji podrazumeva i požrtvovanje i žrtvovanje objekta. Dakle,dovoljno je obraditi samo pojam žrtvovanja da bi se shvatila i suština sakrifikacije i požrtvovanja. Žrtvovanje kao principijelno religijski pojam jeste čin odricanja koji služi uspostavljanju veze sa Bogom u cilju zahvaljivanja na milosti ili u pokušaju da se Bog umilostivi,često i da bi se ublažio njegov gnev. Što se tiče čina odricanja[onis],ono se razlikuje u zavisnosti od vrste religijske tradicije kojoj pripadamo i vrsti „zahteva“ kojeg upudujemo Bogu i može se odnositi na krvne žrtve[čovek,životinja] ili na beskrvne[hrana,pide,plodovi…],pa čak i emocionalne žrtve,poput ispastanja,kajanja... Postoje i takozvane ritualno- magijske žrtve ali one se ne razlikuju od pomenutih osim po cilju koji želimo da postignemo i takodje imaju religijski izvor. Žrtvovanje je svojstveno svim živim bidima[čak i biljkama] pa jeste upitno kako može imati religijski koren? Medjutim kako govorimo isključivo o čoveku,ne možemo jedan čist evolucijski nagon za samoodržanjem ili održanjem potomstva izjednačiti sa žrtvovanjem umno uzvišenog i duhovnog bida. Tačno je da se i kod pojedinih ljudi javlja samo ovaj pomenuti nagon,ali je pitanje da li te osobe možemo nazvati ljudima. Tačno je i to da je kod čoveka ostao taj isti nagon ali se upravo uz pomod religije a posredstvom uma i duha ovakav nagon pretvorio u emotivno-duhovnu osobinu,dakle u nešto daleko uzvišenije od običnog instinkta žrtvovanja. Danas ne možemo govoriti o žrtvovanju majke ili oba roditelja za svoje dete u cilju čistog održanja vrste[mada je to svakako
  41. 41. zastupljeno],ali sama svrsihodnost i žrtve i žrtvovanja je mnogo šira i duhovnija. Dalje,za razliku od životinja i biljaka,čovek se može žrtvovati osim zbog samoodržanja i održanja vrste, i zbog prijateljstva,ljubavi,države…ali svaka vrsta žrtve jeste ustvari religijski ukorenjena[naravno da nema nikakve veze da li jesmo ili nismo religiozni,jer ovde je arhetip i tradicija u pitanju]. Žrtvovanje ima široku lepezu odricanja,od onih najbanalnijih, preko žrtvovanja samog života[svog ili tudjih],pa sve do morijalnosti kao najekstremnijeg vida žrtvovanja. Naravno,danas je žrtvovanje uglavnom usmereno ka postizanju sopstvenog uspeha,potomcima,roditeljima,prijateljima,državi…mnogo je redji religijski motiv,medjutim osim morijalnosti koja je opstala[ali danas spada u nemoralno žrtvovanje] i životinjskih žrtvi[zbog paganskih običaja u religiji],žrtvovanje je uglavnom ograničeno na emocionalna i egzistencijalna odricanja pre svega zbog postizanja uspeha[svog,potomaka…],milosrdnosti i humanosti prema drugima[što je retkost] ili u siromašnijim društvima zbog samog opstanka. U svakom od pomenutih oblika žrtvovanja,nesvesno očekujemo i nagradu za svoje odricanje kao što od Boga očekujemo milost ili ispunjenje traženog. Iako imaju koren u religiji,upravo su religijska žrtvovanja danas najredja,ustvari,samo su se uloge obrnule. Medjutim simboliku žrtve imamo u gotovo svakom religioznom ili tradicionalnom ritualu ili činu. Da li je žrtvovanje poželjna osobina? Ako gledamo onu vrstu žrtvovanja gde ne samo da primamo na sebe tudje obaveze ved i njihove greške,grehe i krivice,može se govoriti samo o obliku poltronstva,svesnog…ili ako je usmerena prema nama dragim ljudima[čak i deci,roditeljima],nesvesnog. Ako govorimo o morijalnosti,takvo odricanje je danas apsolutno zlo[čak i u slučaju Avrama i Isaka možemo postaviti pitanje moralnog ili nemoralnog čina]. Žrtvovanje sopstvenog ili tudjih života radi dobrobiti bilo koga ili bilo čega,takodje spada u antimoralni čin. Pa čak i ona poželjna žrtvovanja,a to su milosrdna,egzistencijalna i emocionalna,najvedim delom zbog pogrešnog,neuzvišenog ili nemoralnog cilja spadaju u negativne ljudske
  42. 42. karakteristike. Dakle,samo duhovno uzvišen cilj sa pomenute tri žrtve možemo smatrati poželjnim i potrebnim,ali kako je to ipak dosta redak čin odricanja i dosta redak cilj koji želimo da postignemo,generalno gledano,žrtvovanje po sebi nije naročito pozitivna osobina. Naravno,onome zbog koga je žrtva podnesena ona de uvek izgledati ispravna,sa manje ili više [ili čak bez]-griže savesti. Kako ovde stojimo sa Judom,odnosno odnosom Juda-Isus? Ako je Judi uloga izdajice bila namenjena i jasno odredjena onda je ovaj apostol podneo najvedu mogudu žrtvu…žrtvu koja po značaju i jačini prevazilazi ljudsko razumevanje,pa čak prevazilazi i samu Isusovu žrtvu. Ne zbog izgubljenog života,naravno,ved zbog žiga najvedeg izdajnika i bestidnika u istoriji na koji je svojevoljno pristao zbog najuzvišenijeg mogudeg cilja. Ukoliko Judu posmatramo po „ulozi“ koju je odigrao opisanoj u zvaničnim jevandjeljima,podneti emocionalnu žrtvu radi egzistencijalne dobiti,svakako da je sraman čin a s obzirom šta je iz tog čina proisteklo,da je žrtvovanjem napravio žrtvu,potrebnu žrtvu,koliko god to sve jeste paradoksalno,a samim tim i manje verovatno,zasluženo danas nosi ved poznati epitet. Juda nam je primer da žrtvovanje može „idi“ od najuzvišenijeg i najmoralnijeg do najnižeg,bestidnog i najnemoralnijeg. Takodje ukazuje nam na to da svaka izdaja mora obavezno podrazumevati i žrtvu u oba smera jer u suprtnom bi bar za jednu stranu izdaja bila čin moralnosti.
  43. 43. Simpatija,empatija,ambivalencija,optimizam,pesimiza m „Ti li deš mi sagraditi kudu da u njoj prebivam?“ [Knj.Sam.2.] Kao možda jedan u narodu opšte pogrešno shvaden pojam,osedaj koji zovemo simpatija treba pažljivo obraditi. Simpatija ima etimološki koren u starogrčkoj reči,i kao i svaki pojam koji je izveden iz starogrčke reči-logosa ima upravo značenje u sebi samoj. Treba najpre pojasniti da je starogrčki jezik takav da nemamo potrebu da kao u bilo kom drugom jeziku tražimo ili izvodimo značenje iste,jer vedina starogrčkih reči su i logos i pojam istovremeno,sama reč obuhvata i suštinu objekta na kojeg se odnosi. Medjutim mnogi pojmovi su kasnije obuhvadeni latinskim jezikom[još kasnije nemačkim i engleskim] a pri tom oslanjajudi se na grčki izvor,što je dovelo ne samo do mnogo nebuloznih tumačenja reči ili pojmova ved i do velike zabune u čitavoj filozofiji koja i danas traje,ali to ostavljamo etimolozima. Simpatija jeste pozitivno i poželjno osedanje,i tačno da je povezana sa aksiološko-etičko-estetskim vrednostima…ali sve ostalo što mislimo o – simpatiji,kao osedanju je pogrešno. Simpatija izvorno nije nikakvo „poklapanje emocija“ ili afinitet prema drugoj osobi zbog njene lepote,zanimljivosti,duhovitosti,različitosti,iskrenosti…naprotiv,simpatija je osedaj koji doživljavamo kada ostvarimo iskreno razumevanje za patnju druge osobe,sa kojom se potom emocionalno identifikujemo. Strah,tuga,nezadovoljstvo,neraspoloženje…da…a nikako,kako pojedini autori navode-radost,sreda,zadovoljstvo,gnev,uzbudjenje,temparament,koji sa
  44. 44. simpatijom imaju veze koliko i oni sa svojim mozgom. Upravo su reči[poput hiljada drugih]- patheia,pathos i simponia ,vremenom,sa „gašenjem“ grčke misli i jačanjem rimske, „prešla“ u bilo koji ili kakav osedaj,pa smo dobili kovanice tipa telepatija ili homeopatija,koje su nastale mešanjem 66 jezika,zadržavajudi grčki izvor. Tako da je danas opšteprihvadeno da simpatija obuhvata sva osedanja,dakle i ona „pozitivna“ poput recimo-radosti. Kao takva prihvadena je i u psihologiji. Ja tu,naravno,ništa ne mogu menjati ali ipak du se držati izvornog i ispravnog značenja pojma simpatije. Nije bitno da li je patnja uzročno etička ili estetska,bitan je sam čin emocionalne identifikacije,u kojem,tačno,ima nečeg egoističnog,pre svega jer identifikovanje ne bi ni bilo mogude da u svemu ne prepoznajemo i deo sebe. Apsolutno je besmisleno govoriti o simpatičnim crtama neke ličnosti ili simpatičnim „crtama lica“,medjutim govoriti o simpatiji kao preduslovu prijateljstva ili čak ljubavi je potpuno opravdano. Dakle,simpatija mora podrazumevati, i kao pojam sadržati u sebi četiri osobine- patnju,razumevanje,identifikaciju,saosedanje i na kraju sve to obuhvadeno uzajamnošdu. U suprotnom,imamo antipatiju,ali ako ne postoji samo jedna od navedenih osobina-morate smisliti neki novi pojam za tu vrstu osedanja. Dakle,simpatiju možemo odrediti kao emotivnu naklonost ka drugoj osobi ali treba jasno znati šta,kako i zbog čega takva naklonost postoji. S obzirom da smo govorili o uzajamnoj naklonosti,ne možemo redi za nečijeg kudnog ljubimca ili za neki deo nameštaja da su simpatični[pogotovo ne ovo drugo,osim ako nečija polica za tv može da pati,jer na njoj nije LCD ved stari tv.]. Takodje,pojedini autori navode osedaje simpatije[i empatije] kao često iracionalne,što nema nikakvih osnova kada se radi o simpatiji,kod empatije ta mogudnost ved postoji ali samo kod pogrešne percepcije ili neznalačkog anticipiranja fiziognomije ličnosti. Vratilimo se opet Judi i izdaji,sasvim sigurno da je Juda gajio simpatije prema patniku Isusu[pa čak i u današnjem značenju tog pojma],koje su naravno uzvradene,jer simpatija mora imati udela u jakom i čvrstom prijateljstvu i onoj ljubavi koja je izmedju apostola i
  45. 45. Isusa sasvim izvesno postojala,kao i kod poverenja. Sasvim logično,da je onda i simpatija bila jedna od desetina duhovnih staza pre skretanja na pogrešni[ili zatraženi] put izdaje. Empatija se razlikuje od simpatije poprilično više nego što nam to na prvi pogled govori sama sličnost reči. Ovde nam ostaje isti problem sa značenjem pojma-pathos,patheia, kao i sa simpatijom,ali ima mnogo manje značaja s obzirom da empatiju mnogo lakše i daleko češde identifikujemo sa „negativnim“ emocijama. Ako simpatiji oduzmemo iskreno saosedanje i potrebnu uzajamnost,dobijamo empatiju,i to onaj oblik empatije[psihološki] na koji obično i mislimo. Dakle sposobnost da intuitivno ili pomodu ponašanja[in tracto] ili motorike lica objekta prepoznamo,razumemo i po potrebi imaginativno doživimo patnju objekta. I ovde postoji identifikacija sa osedanjima objekta ali s tom razlikom što je ta identifikacija „veštačka“[jer je mi često ne posedujemo],sa izvesne distance,i u svrhu pomodi[govorim,dakle o psihološkoj empatiji,kao najčešde obradjivanoj]. Jer da bi pomogli datoj osobi moramo prvo „udi“ u njenu unutrašnjost,prepoznati,shvatiti je i na kratko pokušati da se nadjemo u „njenoj koži“[doživeti osedanje kao sopstveno]. Prepoznavanje osedanja,patnje druge osobe, možemo učiniti uz pomod intuicije,ako nam je ista dovoljno jaka i „proverena“,ali je takva intuitivna percepcija ipak najredji pristup,jer je i najnepouzdaniji,ali ni ponašanje osobe nam nede biti od velike koristi ukoliko zaista nismo dobri psiholozi,medjutim motorika lica je vrlo pouzdana,jer gotovo svi prepoznajemo bilo koje osedanje druge osobe vrlo lako. Zašto je potrebno- prepoznavanje? Iz razloga što objekat „posmatranja“ najčešde nede voljno pokazati čak ni motorikom lica svoju patnju ili de to pokazati voljno ali na nenamerno pogrešan način što nas može odvesti u zabludu. Empatija je vrlo bitna i korisna u psihologiji i psihijatriji,medjutim korisna je i potrebna i u medjuljudskim odnosima,naročito kod nama bliskih i dragih ljudi. Empatija ved može biti u vezi i sa odnosom čovek-životinja,ali za nameštaj i dalje
  46. 46. ostaje „van upotrebe“. Zanimljivo je to da je ovaj pojam zapravo prvo korišden u odnosu stvaralac-delo,dakle empatija je bila pojam isključivo vezan za estetiku,odnosno umetnost…odnosno autorova osedanja preneta na njegovo umetničko delo,koje kasnije,posredno može izazvati empatiju kod posmatrača dela ili čitaoca u shvatanju umetnikovih osedanja. To emocionalno stapanje tokom posmatranja ili čitanja olakšava nam i razumevanje i dela i autora. Takodje,mada dosta redje,umetnik može izraziti osedanja svog imaginarnog ili realnog modela ili junaka,ali to se dešava samo kod onih umetnika koji se samo zovu umetnici. Dakle,tek nešto kasnije empatija je postala daleko „širi“ pojam i postala je značajna u psihoanalizi i psihologiji,kao i u samim ljudskim odnosima. I ovde bih ipak naveo jednu bitnu grešku u definiciji empatije,ona ne može biti u cilju saznanja,pored ostalog,i želja i namera posmatranog objekta,ved isključivo u cilju neposrednog ili posrednog eficijentnog saznanja i razumevanja osedanja i to onih koji pripadaju patnji,da bi došli do finalnog cilja-pomodi objektu ili shvatiti ga[ukoliko je objekat-delo]. Empatija podiže težinu izdaje za još jedan stepenik,a koliko je ona bila bitna u odnosu; Juda,apostoli-Isus,jasno je iz samog čina tajne večere i raspeda. Ambivalentnost…čovek ima iskonsku težnju da zauzme odredjeni jasan,subjektivno zdrav stav prema svemu u njegovom okruženju,bez obzira da li se radi o drugom čoveku,nekoj ideji,narodu,svojoj ili drugoj državi,nekoj stvari,poslu na kojem radi,nekom drugom stavu ili nečijoj drugoj težnji. Samo ako jasno može da razgraniči šta i zbog čega nešto ili nekog voli ili mrzi,ili gaji neka druga negativna ili pozitivna osedanja,čovek može da deluje u skladu sa prirodom i svojom samosvešdu. Upravo je ova samosvest o sopstvenim osobinama,osedanjima,stavovima[dakle,prema sebi] i najodgovornija što čovek želi da se i prema svemu ostalom odredi u potpunosti,bez ikakvih nejasnoda i konfuzije. Medjutim,i pored te večite i jake težnje,ne postoji čovek koji ima potpuno odredjeni stav prema bilo čemu,ali kako jedno
  47. 47. osedanje gotovo uvek ima jaku prevagu nad sebi suprotnom,vedina ljudi nema očigledan problem sa ambivalencijom[što ne znači da nisu ambivalentni] koja podrazumeva bar približno iste intenzitete pozitivnog i negativnog osedanja,odnosno stava. Čovek je retko kada svestan ambivalencije kod sebe po pitanju nekog odredjenja ili više njih,i ona se otkriva ili slučajno ili to otkrije psihoterapeut,nekada ostane u nesvesnom do smrti. Ambivalencija vodi ka kontradiktornim stavovima ili osedanjima prema odredjenom fenomenu ili odredjenoj osobi,dovodi do oklevanja,stalnog odlaganja,do mučnih sumnji,povremenom nedostatku entuzijazma…i sve to demo lako prepoznati kod drugih[retko kada kod sebe] i bez obzira što nisu sami svesni svojih postupaka,prepoznademo ih kao ambivalentne. Još vedi problem nastaje ako čovek postane svestan svoje ambivalentnosti jer tek onda postaje potpuno konfuzan,neodredjen,depresivan,preosetljiv,medjutim prepoznata ambivalencija je ipak bolja od neprepoznate jer se prilično lako leči psihoterapijom. Nesvesnost o svojoj ambivalenciji koju možda nikada i neotkrijemo,vrlo često ostavlja opasne ožiljke na našoj psihi i poprilično ometa naše emocije,i takvo stanje se ne samo vremenom pojačava ,ved se ambivalentnost širi na sve vedi broj odredjenja,postaje i kvantitativno i kvalitativno veda. Možete da ne volite svoj posao ali morate da ga radite zbog egzistencijalnih potreba,i to de svakako da vas odvede u nezadovoljstvo i ostaviti traga na psihi ali daleko opasnije je kada nismo sigurni da li volimo ili mrzimo svoj posao…kada nemamo ni približno jasan stav o tome,tada psiha puca mnogo brže i snažnije. Jedina uteha[koja nije mala] je ta što je ambivalentnost daleko više karakteristična za izuzetno inteligentne ljude,duhovno i umno uzvišene,dok se kod onih „prosečnih“ i redje javlja i pravi manje štete. Ambivalentna osoba je „stisnuta“ i to pod jakim pritiskom,izmedju dva suprotna stava,dva suprotna osedanja i ne nalazi način kako da se pritiska oslobodi,odnosno da pomiri suprotnosti ili još bolje da jedan stav,jedno osedanje dovede u stanje dominantnosti,čime
  48. 48. ambivalencija nestaje. Priznadete da je vrlo mučno ako prema nekoj osobi istovremeno osedamo ogromnu ljubav i ogromnu mržnju,ako smo istovremeno i verujudi i ateisti jer nemamo ili imamo argumente i za jedan i za drugi stav,ako ne znamo da li nekom dogadjaju da se radujemo ili da tugujemo ili istovremeno imamo oba osedanja…psiha pod takvim okolnostima pati i traži mehanizme odbrane,ali paradoksalno ti mehanizmi odbrane „lome“ i psihu i telo još više. Genijalni ljudi su po pravilu svi ambivalentni,i bez obzira da li su toga svesni ili ne[vedinom jesu] doživljavaju užasna mučenja sopstvene psihe i duha…koja ih može odvesti u dve krajnosti,ili genijalnom stvaralaštvu ili u duševnu bolnicu,pa čak i u samoubistvo. Uglavnom genijalni i visokoduhovni ljudi „poseduju“ obe krajnosti. Juda…njegova ambivalentnost u odredjenju prema Isusu ista je kao i kod svih Isusovih apostola i sledbenika[nešto manje kod Marije i Jovana],bila je vrlo izražena i evidentna,to čak ni četiri „pažljivo birana“ jevandjelja nisu mogla da sakriju. I to je donekle razumna osobina koja se razvila kod apostola. Naravno,ambivalentnost kod Isusa je bila još izraženija ali i potpuno nesvesna i neprepoznata[u nekim trenucima,da],iz dva razloga- bio je genije i duhovno uzvišen i ona druga,nije se bilo lako nositi sa ulogom koju je imao ili sam sebi nametnu svojim uverenjem. Ambivalentnost ne možemo dovesti u direktan odnos sa izdajom,osim ako nije prepoznata i odstranjena prevagom negativnog osedanja[što ne možemo tvrditi za Judu],ovde je bitnije to da je postojala nesumnjivo velika ambivalentnost u odnosu izdajnika i izdatog,mnogo veda nego medju ostalim apostolima i Isusa,ali isto tako ne treba zaboraviti da samo dve osobe nisu izdale Isusa. Optimizam i pesimizam…o ovim pojimovima du obrazlaganje svesti na minimum[jer o ovoj temi se zaista može mnogo napisati],samo toliko da bi ih prepoznali i razlikovali od nekih drugih vrlo sličnih ljudskih stavova,kao i da razrešimo neke mogude zablude. Intuicija[udružena sa logikom] je za sada jedina ljudska sposobnost koja nam daje mogudnost da zavirimo u
  49. 49. bududnost,da li de to zavirivanje biti i zavaravanje ili se pokazati kao uspešno,zavisi delom od jačine intuicije ali naravno,najvedim delom od subjektivnog stava o bududem dogadjaju. Dakle,vidovitost,prorokovanje…i ostale gluposti ostavljamo časopisima poput „tredeg oka“,a ovde demo se baviti večitom težnjom čoveka da spozna bududnost,na jedino mogudi način. Nedu se baviti ni temom zašto je uopšte toliko jaka čovekova želja da predvidi budude dogadjaje ili proviri kroz prozor bududnosti,bitno je samo pomenuti da takva težnja postoji i da je izrazito intenzivna. Kao i svaki čovekov stav,tako i njegov pogled ka bududnosti može biti ili pozitivan ili negativan. Za sada postoji slaganje oko toga da je pozitivan stav o bududnosti[optimizam],poželjan,potreban,pokretački,zdraviji…odnosno da negativan stav[pesimizam] vodi u psihičke probleme,bolesti ili nas ne može pokrenuti na akciju[ako i krenemo u akciju,to radimo nevoljno i bez energije]. Medjutim…postoji jedno veliko-ali,koje može pokazati da je takvo,pozitivno stanje kratkoročno dobro za optimiste ali dugoročno pesimista je u mnogo povoljnijem položaju. Zašto je to tako? Prvo,ved ranije pominjano,verovatnoda za negativni ishod je uvek veda,što de daleko češde i jače uzdrmati optimistu nego pesimistu koji je takav ishod i predvideo,drugo,pesimista je u oba slučaja na dobitku,ili nede patiti jer je očekivao nepoželjan ishod,ali ako je ishod pozitivan on de biti daleko sredniji od optimiste. Trede,pesimista u oba slučaja izlazi kao pobednik,jer u prvom[pozitivnom] slučaju shvata sebe kao „spasitelja“,dok u drugom,negativnom,sebe vidi kao „proroka“ koji je dobronamerno ukazivao na krajnji ishod. I na kraju,opet se vradamo na inteligenciju…pesimista ne samo da je daleko inteligentniji i intuitivniji od optimiste,ved za razliku od optimiste koji uvek doživljava patnju,on doživljava –trpljenje. Još jedna prednost pesimiste je ta što on svojim pesimizmom obuhvata sve mogude prepreke koje mu se mogu nadi ka cilju,pa tako spreman,on i ako nevoljno krede u akciju,vrlo lako de zaobidi predvidjene prepreke. Optimista de se negativno iznenaditi i okliznuti ved kod prve prepreke jer je nije ni
  50. 50. pretpostavio. Jedini ozbiljan problem kod pesimizma što on može postati radikalan,u smislu opšte demotivacije ,kao i to što je „infektivniji“ od optimizma,kolektivni pesimizam daleko lakše nastaje i brzo se širi. A jedini zdravstveni[mentalni] problem koji može napasti psihu pesimiste,to je patološka zluradost ili ako je pesimizam permanentan i ekstreman- mizantropija. Da ne bude zabune da promovišem pesimizam kao pozitivnu vrednost,samo sam naveo činjenice,svakako da i optimizam ima svojih dobrih strana,pre svega u jakoj borbi za pozitivne promene,energičnost,istrajnost,borba za uspeh,potom, pomaže kod verovanja[vere],odnosno njenog nastanka,pa i nade[za one koji u njoj vide nešto pozitivno],ali da prvi vedi neuspeh kod optimiste može da napravi „čudo“ u negativnom smislu,to je poznato,i još jednom savet, nemojte se hvaliti preteranim optimizmom,jer bolje da sakrijete,odnosno da ne pokazujete da niste naročito inteligentni,nažalost,tako stoje stvari. I ovde du ponoviti,VERUJTE u sebe,a ne da budete svojeglavi optimista. Naizgled ova tema nema mnogo veze sa činom izdaje ili sa našom pričom o Judi i Isusu,medjutim treba znati da se defetizam zasniva isključivo na pesimizmu i izdaji,i da je defetizam izuzetno zastupljen kroz sva jevandjelja,pogotovo je uočljiv baš kod Isusa i Jude!
  51. 51. Apatija,ekstaza,ponos,hrabrost „Ustani,što si pao na lice svoje?“ [knj.Isus.Nav.] Apatija nije samo odsustvo simpatije ili empatije,ved prevashodno odsustvo bilo kakvih senzibilnih osedanja i osedaja prema odredjenom objektu ili činu. Mnogi pod apatijom podrazumevaju isključivo odsustvo unutrašnjih,duhovnih senzacija,što nije tačno jer bi u tom slučaju predstavljala samo jedan vid depresije,medjutim ona se podjednako odnosi i na spoljašnja čula i telesne senzacije. Dakle izostanak bilo kakvih afekata[psihičkih i fizičkih senzacija],uzbudjenja,emocija,pradenih opštom ravnodušnošdu i nezainteresovanošdu. Apatija može biti opšta[Ja i svet oko sebe] i trajna što se smatra ozbiljnim psihičkim oboljenjem,medjutim ako je odredjena i ograničena prema odredjenom objektu ili činu,apatija spada u normalnu reakciju čovekove psihe i organizma. Takodje,apatiju možemo odrediti i prema tome da li je „usmerena“ samo prema sopstvenoj ličnosti,prema drugom licu ili licima,odredjenoj radnji,što i dalje spada u normalne reakcije[pod uslovom da nisu trajne]ili prema posebnim dešavanjima u okruženju. Sa psihološkog stanovišta,svaka apatija je nepoželjna, neprirodna i vodi ka [ili je deo] bolesti poput teške depresije i melanholije. Religija je nešto sveobuhvatnije sagledala pojam apatije,pa je ista vrlo poželjna osobina koja podrazumeva apsolutno bestrašde,i prema čulnom svetu ali i prema najvedem broju emocija,odnosno svega onoga što čoveka sputava da svoj duh i svoju ljubav isključivo usmeri prema Bogu.
  52. 52. Medjutim,crkva je ,naravno,po svom shvatanju i potrebama definisala ovaj pojam,pa tako ga ograničila samo na askezu,tako da apatija van monaškog života može biti vrlo opasna[???]. Filozofije,tradicije i religije istoka[budizam,hinduizam,taoizam…] takodje u apatiji vide vrlinu i potrebu čoveka,jer duhovna i telesna uzbudjenja ograničena na svetovni život smatraju nedostojnim,bezvrednim,i ometajudim u dostizanju cilja potpune duhovne smirenosti. Sa filozofskog gledišta,koje je sasvim sigurno apatiju sagledalo i obuhvatilo iz svih mogudih „uglova“,počevši od Heraklita,preko kinika,platonista,stoika,skeptika,sholastičara,nemačkih klasičara koji u apatiji vide vrlinu,pa pojedini čak i najvede dobro,pa do filozofa renesanse,empirista i uvek neizbežnih „prosvetitelja“ koji[za njih,logično] u apatiji vide apsolutno negativnu karakteristiku. Kako uopšte gledati na fenomen apatije u opštoj zbrci oprečnih psiholoških,religijskih,filozofskih stavova…? Uvek se treba osloniti na izvorni pojam,na opšteprihvadenu definiciju,razmišljanja priznatih genija,iskustvo, i sve to obraditi sopstvenim kritičkim sudom i umom[koji iako potiču od subjekta,ne mogu biti subjektivni ved realni i opšti]. Treba dati za pravo teorijskim pogledima filozofija istoka,zapada i antike koji u apatiji vide pozitivnu osobinu,jer svakako da „psihosomatsko“ bestrašde čisti naš duh i um od onih pogrešnih,iskrivljenih,negativnih i bespotrebnih vrednosti i uzdižu um na viši nivo a duh vode ka opštem smirenju. Svaka vrsta apatije, prema bilo čemu što nije od esencijalnog značaja za ljudski život jeste apsolutno poželjna ali je i gotovo nemoguda[osim kod retkih pojedinaca] jer čovek nažalost još uvek ima vrlo jako ubedjenje da samo egzistira,pa je vrlo teško sa namerom postidi stanje apatije. Iz toga sledi da zaista oni koji bez namere dosegnu stanje opšte apatije,imaju problem sa „zdravom ljudskom prirodom“ i da imaju poremedaj psihe. To isto nam govori i iskustvo,na koje se oslonila i psihologija,kasnije i psihijatrija. Takodje,apatiju ne možemo vezati ni za „poremedaj genijalnosti“. Dakle,apatija koju želimo da postignemo sa namerom,vrlo je korisna i potrebna,takodje i ona iznenadna,parcijalna,apatija koja se povremeno javlja sa kratkim delovanjem
  53. 53. i koja je ograničena, ne može se često svrstati u pozitivnu osobinu ali je ne možemo svrstati ni u poremedaj psihe jer je „štiti“ upravo parcijalnost,kratkotrajnost…i kao takva može biti samo normalna reakcija psihe na nešto po nama nebitno. U svakom drugom slučaju,apatija se može smatrati,ne toliko nepoželjnom koliko jednim od simptoma nekog drugog težeg poremedaja psihe pa čak i nervnog sistema. Bez obzira što po teogoniji antičkih božanstava,kderka Ereba i Nodi; Apatija, jeste boginja izdaje,sam starogrčki pojam apatije nije mnogo vezan za simbol ove boginje,odnosno osobinu nad kojom vlada…apatija,posve logično, jeste u samoj osnovi izdaje. Apatija je stanje koje sasvim kontradiktorno, pokrede „priču o izdaji“ od samog temelja. Bez obzira što sama apatija,kao psihostatično stanje ne može biti nikakav pokretač,ali ona je ono stabilno,nepokretno postolje od kojeg sve ostalo krede,pa ni samog kretanja istorije bez nje ne bi bilo,dakle kapisla baruta u metku dešavanja. Kada apatija zavlada,čovek prirodno traži izlaz iz nje,što nas čini vrlo lako povodljivim i potencijalno vrlo afektivnim,ako to povežemo sa religijskim simbolom apatije,jasno nam je zašto su, ne samo Juda,ved svi Hristovi sledbenici,tražili i videli spas u Isusu i krenuli za njim ostavivši sve iza sebe. Isusu je apatija sasvim sigurno najizraženija osobina,kod Jude,ona je bila dominantna na samom početku i na samom kraju ako apatiju posmatramo sa psihološke strane,sa religijskog pogleda na ovaj pojam,samo je Isus mogao da dosegne[i to je i uradio] stanje apsolutne apatije. Nasuprot apatiji ali na pojmovno istoj skali stoji ekstaza. U principu imaju potpuno identično polazište i ishodište ali putevi izmedju im apsolutno divergiraju. U suštini, oba pojma podrazumevaju psihoemancipaciju od ometajudih spljašnjih[čulnih] i unutrašnjih[emocionalnih] osetilnih impulsa u cilju postizanja stanja ravnodusnosti prema svemu postojedem, kako bi se potpuno ispunili apsolutnim,božanskim,blaženim…[naravno,ved smo govorili da psihološki nepotpun pojam apatije ne podrazumeva ovakav cilj]. Sam

×