Византија
Темељи Византије
•Римско државно уређење
•Грчка култура
•Хришћанска вера
Почетак Византије
Византија представља Источно римско царство
Византија је каснији назив, тада су себе
називали Ромејима...
Царска власт
врховни војсковођа
врховни судија и законодавац
бранилац цркве и праве вере
Византијски владар се сматрао...
Ираклије (610-641)
• На Балкан су надирали Словени и Авари, а са
истока је претила опасност од Персије.
двострука опсада ...
Тематско уређење
Теме су биле управне јединице војног
карактера на челу са војним заповедником –
стратегом који има сву ц...
Иконоборство (711-843)
Забрана поштовања икона и других ликовних
представа у религији
Јавило се у VIII веку, под утицаје...
Губитак територија на западу
Почетком VIII века трајно је изгубљена
северноафричка обала (освајањем Арабљана).
Средином ...
Христијанизација
• Ширење културног утицаја Византије на
словенске народе преко хришћанске вере
• У IX веку покрштавање Мо...
Врхунац моћи Византије
- Василије II (976-1025)
Царство Василија II Бугароубице (уништио
Самуилово царство) простирало се...
Мапа Византијског царства 1025. године
Династија Комнин
(1057-1059, 1081-1185)
• Комнини су били представници војног племства.
• Војна служба била је једини унос...
Пронија
имање додељивано војницима на доживотно
уживање уз обавезу вршење војне службе
Пронијар је био византијски витез...
Крсташки походи
Тежња папства за проширење утицаја на
хришћански Исток
Жеља западних хришћана да се ослободи
Света земља...
Византијски свет 1204. године
Палеолози
ослобођење Цариграда од Латина (1261)
Привремено црквено потчињавање Риму на
саборима у Лиону (1274) и Фиренци...
Upcoming SlideShare
Loading in …5
×

Византија

3,999 views

Published on

презентација за ученике

Published in: Education
0 Comments
1 Like
Statistics
Notes
  • Be the first to comment

No Downloads
Views
Total views
3,999
On SlideShare
0
From Embeds
0
Number of Embeds
2,900
Actions
Shares
0
Downloads
24
Comments
0
Likes
1
Embeds 0
No embeds

No notes for slide
  • Моћ и углед Византије више су се занивали на новцу него на војној моћи. Држава је ефикасно прикупљала порез. Царски чиновници су често злоупотрeбљавали положај, извлачећи личну корист. Богатство и висока култура државе плаћени су бедом становништва, његовом бесправношћу и губитком слободе.
  • Као наследница Римске империје, Византија тежи за светском владавином, себе сматра јединим законитим царством у свету и жели да влада свим земљма које су некада припадале Римској империји а постале су део хришћанске васељење. Временом ће се такве тежње показати све мање реалним. Византијско царство се временом све више удаљавало од римске традиције и све више попримало хеленски и хришћански карактер.
    Померање тежишта државе на Исток било је условљено првенствено привредном снагом гушће насељеног источног дела Царства, али и новим војним задацима пред којима се Царство нашло на Истоку. Претњу је представљало ново Персијско царство Сасанида, које је претендовало на све територије некадашњег Персијског царства Ахеменида,као што је и Византија претендовала на територије Римског царства.
  • Цар се сматрао изабраником Божијим, господарем и живим симболом царства. Сви поданици царства су његове слуге. Чим га угледају поздрављају га клањањем.
    Као државни поглавар цар је имао фактички неограничену власт и није био спутан ничим осим општим моралним захтевима.
    Само у црквеној сфери царска власт наилази на озбиљнија ограничења. Ма колико да велик његов утицај и на црквени живот, као световно лице, цар може да буде само заштитник а не и руководилац цркве. Руководилац цркве је Цариградски патријарх. Међутим, цар фактички одлучује о постављању патријарха, а као законодавац утиче и на црквену управу. Највишу институцију у црквеном животу представљали су црквени сабори.
    Формално, државно – црквени организам представљао је идеално јединство над којим се уздижу цар и патријарх, који се, као поглавари васељење, у савршеној слози старају о благостању човечанства: световни поглавар брине се о материјалном, а духовни о духовном благу поданика.
  • Са Великом сеобом народа Византији је заретила двострука опасност, па је она морала да ратује на два фронта и на северу и на истоку. Та тешка и заморна борба на два фронта ће трајати све време постојања Византије.
    Због многих проблема Ираклије је почетком своје владавине хтео да резиденцију пренесе у Картагину одакле би организовао одбрану царства али протести становника престонице на челу са патријархом су га одвратили од тога.
    За разлику од пљачкашких похода Авара, Словени су трајно настањивали Балкан, одузимјући Византији велике територије. Словени су опустошили најважније византијске градове у Далмацији и унутрашњости Балканског полуострва (Сигидунум, Виминацијум, Наисус, Сердика (Софија), Јадер (Задар), Трогир, Будву, Скадар...). Опсаде Солуна (586, 604, 615, 618) нису биле успешне. Словени су стигли до Пелопонеза, настанивши се тако и на југу Грчке. Староседалачко становништво се повлачило ка обали и острвима. Византијски Балкан се распао у низ склавинија, области под словенском влашћу.
    626. су Цариград са једне стране опседали Персијанци, а са друге савез Авара, Словена, Бугара, Гепида и других. Превагу је однела надмоћност Византинаца на мору. Након пораза словенских лађа, настало је расуло аварских снага, након тога су одустали и Персијанци, који нису ни ступили у акцију.
    Персијанци су од Византије освојили Египат, Сирију, Палестину (чак су однели и Христов крст) и Јерменију. Након победе код Ниниве Византија је од Персије повратила све територије – Јерменију, део Месопотамије, Египат, Сирију, Палестину. Међутим, наредних деценија те земље ће освојити Арабљани, који ће опседати и Цариград (674-678, 717/8.). У тим опсадама Византинци су први пут употребили “грчку ватру”, експлозивну материју коју су бацали на противничке бродове и проузроковали велики пожар. Техника спремања ове експлозивне смесе је била позната само Византинцима.
    Након неуспеле опсаде Цариграда од Авара се ослобађају њима потчињени народи. Тада, уз византијско одобрење долази до сеобе Хрвата и Срба из њихове постојбине иза Карпата на северозападни (Хрвати), односно југоисточни (Срби) део Балканског полуострва.
    До Ираклија званичан језик је био латински, као и раније у Римском царству. Ираклије је почео уместо старих римских титула царева узео је стару грчку титулу василевс, која постаје званична.
    Са Ираклијем је почео период праве средњовековне византијске историје.


  • Аристократе више нису били они који у се истицали по пореклу, већ скоројевићи, који су се истицали војним способностима, у време када је царство било у војној опасности.
    Заповедницима тема је дата прилична аутономија.
    Ираклијеви наследници ће повремено исељавати део становништва на територије где ће бити потребни војници за одбрану граница. Тако је цар Јустинијан II крајем VII века преселио више десетина хиљада Словена са подручја између Солуна и Цариграда на простор Мале Азије.
  • После савлађивања војне навале са истока отпочело је, у борби са иконоклазмом, разрачунавање са продирањем источник културних утицаја. Овом продирању отворио је пут исти цар који је пред цариградским зидинама зауставио арабљанску војну најезду - Лав III (717-741). Он је први пут отворено иступио против поштовања икона 726. године, а ситематско уништавање икона отпочело је 730. године, када је скупштина свих световних и духовних достојанственика израдила едикт против поштовања икона, и смењен патријарх који није хтео да га потпише. Култ икона је изгледао супротан хришћанству као духовној вери. Противници икона су сматрали да поштовање икона представља обнову паганског идолопоклонства.
    Цареви иконоборци хтели су да потчине својој власти цркву, која је временом постала исувише моћна. Сматрали су се не само царевима него и првосвештеницима, којима је Бог поверио власт.
    Противника икона је било више у источним провинцијама, а у европским провинцијама је народ био за поштовање икона.
    Иконоборачкој политици највише се одупирало византијско монаштво. Тако је иконоклазам у доба свог највећег полета ступио у отворену борбу са моћним византијским монаштвом. Цар Константин V (741-775) је пред крај своје владавине забранио и култ светаца и Богородице.
    Објављивање едикта којим је 730. иконоборство постало званична идеологија византијске цркве и државе, повећало је јаз између западне и источне хришћанске цркве, односно између римског папе и византијског цара, и осетно ослабило византијски утицај у Италији.
    Нису сви цареви у овом периоду били противници икона. Тако је присталица икона била прва жена која је сасмостално управљала царством - царица Ирина (797-802).
  • Византијске територије на Сицилији и у јужној Италији од IX века су угрожавали Арабљани, који су освајање Сицилије довршили почетком X века.
    Састанак папе Стефана II и франачког краља Пипина 754. године, када је папа лично кренуо преко Алпа, означио је почетак савеза Рима са Франачком и поставио основу за формирање римске црквене државе. Папство је кренуло леђа Византији и ступило у сарадњу са франачким краљевством. Из те сарадње ће за мање од пола века произаћи Западно царство.
    Стварање царства Карла Великог значило је на политичком пољу исто толико дубок преврат као што је у области вере био каснији расцеп цркава. За тадашњи свет изгледало је неопорно да може да постоји само једно једино царство и само једна хришћанска црква. Крунисање Карла Великог за цара пореметило је утврђени ред и тешко погодило византијске интересе, јер је као једино законито царство до тада неоспорно важила Византија, која је као Нови Рим наследила стару Римску империју. Чувајући своја царска права, Византија је посматрала Карлово уздизање за цара као узурпацију. Са своје стране и Рим је полазио од тога да може да постоји само једно царство и никако није имао намеру да створ још једно царство поред византијског, већ је намеравао да стару Византију замени новоствореним и опет јединственим царством. Међутим, фактично су од 800. године постојала два царства. Расцеп између Истока и Запада, који се давно наговештавао и који се јасно испољио за време иконоборачке кризе, дошао је до изражаја и у политичкој сфери. Хришћански свет се разјединио у два дела, различита и у културном и у језичком и у етничком погледу.
    Ахенским миром 812. године Византија је признала Карлу Великом царску титулу у замену за повратак територија у Далмацији, Истру и Венецију, које су Франци преотели Византији. Од тада су и формално, не само фактично постојала два царства. Карла су признали за цара, али не и римског цара, чиме је Византија правила разлику између западног цара и јединог правог цара Римљана у Цариграду.
  • Војници су били господари у држави. Становништво се налазило у тешкој беди, јер су пореска потраживања расла, а уобичаје злоупотребе скупљача пореза, повећавале су ионако прекомерне терете.
    Комнини су били владарска династија (1057-1059, 1081-1185) из редова војног племства. Владали су од средине 11. до краја 12. века
    Након освајања јужне Италије Нормани су, предвођени Робертом Гвискардом, кренули у освајање византијских територија на Јадрану, а крајњи циљ је било освајање Византије. Византија је нашла савезника у Венецији, чију су превласт на Јадрану угрозили Нормани. Помоћ Венеције је прекинула норманску опсаду са Драча, али је успела њихова копнена опсада. Након тога су Нормани продрли дубоко у византијске земље. Прошли су кроз Епир, Македонију и Тесалију. Зауставила их је пoбуна у јужној Италији, коју су постакли Византинци. Млечани су скупо наплатили своју помоћ (1082). Најзначајније су биле трговачке повластице у виду потпуног ослобађања од царина. Тако су млетачки трговци у Византији стекли бољи положај од домаћих трговаца. Добили су и стовариште у Цариграду и пристаниште у Галати. Формално су Млечани и даље признавали суверенит Византијског царства.
    1185. Нормани су заузели Солун, други најважнији град царства.
    Турци Селџуци су основали Румски (Римски) султанат у Малој Азији. У историографији се назива и Иконијски султанат, јер је седиште било у Иконији, данашњој Коњи.
    Печенези су пореклом били из централне Азије. То су била номадска племена, која нису формирала озбиљну државну организацију, него су пљачкала суседе. Ратовали су и као најамници других сила. Током 12. века су асимиловани у Бугаре и Мађаре.
    Након успешног ратовања против Угарске Хрватска, Далмација, Босна и Срем су се под византијском влашћу поново нашли у периду (1167 – 1181).
  • Пронија је била имање давано војницма на доживотно уживање, у замену за вршење војне службе, за разлику од баштине, која је била трајно власништво. Уколико би престали да врше војну службу остали би без проније, коју би држава доделила другоме. Пронијар је византијски витез, кога, према величини његове проније, прати у ратним пходима већи или мањи број људи. На другим поседима врши се такође регрутовање војника, али само лако наоружаних пешака. У социјалном погледу пронијари су се значајно разликовали од стратиоти старог типа. Стратиоти су били сељаци који су сами обрађивали своју земљу, а пронијари земљопоседници – феудалци, за које раде зависни парици. Додељивањем проније пронијар је добијао не само земљиште, него и парике, који то земљиште обрађују и који му плаћају дажбине. Тиме се убрзава феудализација Византијског царства.
  • Византинцима се чинило да је са походом крсташа дошло до непријатељске најезде, а понашање крсташа је оправдало тај утисак.
    Византијски цар Алексије Комнин је 1096. године затражио од вођа крсташа да му као вазали положе заклетву верности и да се обавежу да ће му предати све освојене територије које су раније припадале византијском царству. Заузврат је обећао да ће снабдевати крсташе намирницама и оружјем и да ће им се и сам придружити и стати на њихово чело са својом војском. На тој основи су склопљени 1097. уговори са крсташким вођама. Према уговору су предате освојене области на западу Мале Азије. Још је владала слога између крсташа и византијског цара, премда су се неки одвојили и за себе ратовали скренувши са пута ка светој земљи, као што је било освајање грофовије Едесе у Горњој Месопотамији. Након освајања Антиохије у Сирији, не само да град није предат цару, него су се крсташке вође почеле отимати ко власти. Крсташи који су се заклели цару почели су да оснивају своје властите кнежевине. Господар Кнежевине Антиохије постао је нормански војвода Боемунд, син Роберта Гвискарда, са чиме Византинци нису могли да се помире.
    Освајачи Цариграда су 1204. године три дана и три ноћи пљачкали град и вршили свирепа насиља. Скупоцена блага највећег културног центра тадашњег света развучена су на све стране а делом и дивљачки уништена.
  • У освајању Цариграда 1204. године главну улогу је имала Венеција, кја је намеравала да загосподари Средоземљем. Трговачке повластице које је претходно добила у Византији су биле несигурне, јер су зависиле од промена власти. Након подела византијских територија 1204. Млечани су загосподарили Јадранским и Егејским морем, контролисали су мореузе и прилаз Цариграду.
    Насупрот латинском цару и патријарху у Цариграду, у Никеји су постојали византијски цар и патријарх. Никеја је постала државни и црквени центар из Цариграда потинутих Византинаца.
    Трапезунтско царство на јужној обали Црног мора је формирано мало пре латинског освајања Цариграда 1204. године. Формирали су одметници од царсле власти и претеденти на византијски престо. Ова држава се временом смањила и на ток збивања у византијским земљама ова малена и удаљена царевина више није осетно утицала. Трапезунтско царство је живело четврт миленијума својим засебним животом, одвојено од осталих византијских земаља, па је чак и надживело Византијско царство за неколико година.
    Док је центар византијског окуљања у малој Азији било никејско царство, на Балкану је то била Епирска деспотовина. Била је то војничка држва која се простирала јонском обалом, од Драча до Коринта, обухватајући Епир, Акарнанију и Етолију. Престоница је била у Арти. Епирска деспотовина се као самостална грчка држава супростављала латинској Солунској краљевини на истоку, Млецима на Јадрану и јужним словенима на северу и североистоку.
    Крајњи циљ и Никесјког царства и Епирске деспотовине био је повратак Цариграда и успостављање старог Византијског царства, те је стога дошло до супарништва ове две византијске државе.
    Епирски деспот Теодор је 1224. године освојио од Латина Солун (претходно је солунска краљевна много ослабљења ратовањем против Бугара) и начинио крај латинској краљевини у Македонији и Тесалији. Од тада се Епирска деспотовина простирала од Јадранског до Егејског мора, обухватајући осим старог подручја Епирске деспотовине, Тесалију и знатан део Македоније. Моћ. Солунског цара уништио је пораз од Бугара 1230. код Клокотнице на Марици. Бугари су преотели триторије у македонији, Тесалији, Албанији и утицај у Србији. Држава је ослабљена опстала још неко време. Након продора никејског цара, солунски владар се 1242. одрекао титуле цара и задовољио титулом деспота, која му је понуђена. Епирска деспотовина се одржала до 1340. године. Ускоро је ту област заузео српски крљ Душан.
    Од свих крсташких држава на византијском тлу најдуже се одржала француска кнежевина Ахаја или Мореја на Пелопонезу.
    Зарад војне помоћи Никејском царству ради обнове Византије, Ђенова је добила широке привилегије, које је раније имала Венеција, чиме је Ђенова сигуала себи трговинску превласт у источном Средоземљу.


  • Византија након обнове није успела да успостави византијску власт у свим старим византијским земљама. Северни део Балканског полуострва остао је под влашћи Словена, и док је Бугарска потиснута, Србија је напротив почела да се шири на рачун византијског царства. На мору су и даље господариле италијанске републике. Под латинском влашћу налазио се већи део Пелопонеза, Атика са Беотијом и околна острва.
    Унија из 1274. је била неопходна да би папа задржао Латине од освајања Византије, у тренутку када се сицилијански краљ Карло Анжујски повезао са свим противницима Византије у њеном суседству. Византијски народ и велики део свештенства пружали су цару отпор у погледу црквене уније. Расцеп по том питању захватио је све слојеве становништва, па и царску породицу. Унија је доживала потпуни неуспех када се и Рим ње одрекао зарад освајачких планова Латина. Византија се од похода коалиција сицилијанског краља Карла Анжујског, коју су подржавали Млечани, папа и византијски суседи, спасила подстакнувши буну против власти Анжујаца Сицилијом и преврат, којим су 1282. власт над Сицилијом повратили представници арагонске династије. Византијски цар Михаило VIII им је помогао новчано, а византијски агенти су ширили незадовољство на Сицилији, међу становништвом незадовољним сталним ратовањем Карла Анжујског.
    Док је унија из 1274. имала задатак да брани Византији од напада са Запада, унија из 1439. је имала задатак да спасе византију од Турака. Неостваривост уније показала се после овог сабора још јасније. Није дала резултате, а покушај њеног остварења само је пооштрио расцеп. Уместо да донесе помоћ против спољног непријатеља, унија је изазвала у Византији жестоке унутрашње расправе, а ван византијских граница, у словенским земљама, одузела је царству и оно мало угледа што га је још имало. Далека Московска Русија, која је мало знала о византијским невољама, а коју су сами византинци васпитали у мржњи према Риму, сматрала је прелаз цара у римску веру за несхватљиву издају. Од тада је Русија сама бирала своје митрополите, окренувши леђа Цариграду, који је својим отпадништвом изгубио у њеним очима право да вођство у православном свету. Тако је и Русија била изгубљена за Византију, у самој Византији дошло је до огромних размирица, а у Риму фактички ништа није добивено. Спасоносна акција са Запада изостала је, као што је изостало и спровођење уније у Цариграду.
    Војску су углавном чинили најамници. Држава није имала пара за издржавање већег броја најамника. На мору се Византија ослонила на снаге савезника Ђенове. Са таквим снагама Византија није била у стању да се одупре далеко надмоћнијој османлијској. Дешавало се да су византијски граничари на селџучкој граници, не добивши своје плате, напуштали положаје. Већ око 1300. године читава Мала Азија се налазила под турском влашћу. Одржале су се само неке веће тврђаве и луке.
    Каталонску најамници су 1311. поразили Французе у Атинском војводству (после читавог века француске владавине) и завладали Атиком и Еубејом, где ће одржати своју власт скоро 70 година.
    Грађански рат 40-их обележиће и верска подела појавом исихазма. Изражене су биле и социјалне супротности. Што је Царство више сиромашило и опадало, то је била већа беда ширих маса становништва на селу и у граду. И на селу и у градовима сав посед се концентрисао у рукама танког слоја аристократије, и она је постала предмет мржње огочених маса. У градовим позновизантијске епохе није господарила нова класа трговаца и занатлија, као на Западу, већ локална земљишна аристократија. Та основна разлика објашњава зашто је Византија, некада водећа економска сила у свету, тао брзо премашена од стране италијанских градова и тако потпуно потиснута у позадину. Обе стране у грађанском рату 40-их ослањале су се на савезнике – вођа племства Јован Кантакузин на Турке који су пустошили по Византији, а регенство малолетног цара Јована V на Србе и Бугаре, који су откидали од Царства велике територије.
    Грађански ратови су исцрпели Византију не само политички, него и економски. Станоништво више није било у стању да плаћа порез, јер је једина преостала провинција Тракија преворена у пустињу ратним пустошењима, па није било услова за пољопривреду.
    Од средине XIV века јединствена царска власт постепено се замењује породичном владавином чланова царске династије, који свако за себе, било по међусобном споразуму, било у супарничком раскиду, владају својим посебним територијама.
    Године 1352. у сукоб око власти Jована Kантакузина и Јована V Палеолога одлучивала је борба турских са једне и српских снага са друге стране. Победиле су бројније турске снаге.
    Историја последњег века Византије је историја неповратног пропадања.
    Византија је постала мала држава. Оптерећена великом прошлошћу, ова мала држава је пропала зато што више није била у стању да одговори задацима које је наследила и да брани свој опстанак у географском положају у ком се налазила. Потпуно исцрпена, она је постала плен Турака.
    Турци су прву насеобину у Европи основали освајањем Галипоља 1354. године. Једрене у Тракији је освојено 1362. године и султан је ту преместио своју резиденцију 1365. године. Ни јужнословенск земље, као ни Византија нису биле у стању да пруже озбиљнији отпор надмоћнијем непријатељу. Домаће становништво терано је у масама, као робље, у Малу Азију, док су на запоседнутим областима на Бакану насељавани турски колонисти, а турским великашима, пре свега султановим војсковођама, дељени богати земљишњи поседи. Убрзо након Маричке битке (1371), у којој Византија није учествовала, византијски и бугарски цар су постали турски вазали (што је значило да му плаћају данак и пружају војну помоћ). Након Косовске битке (1389) и Србија је постала вазална (зависна) држава Османлијског царства, чиме је и последњи јачи центар отпора на Балкану био сломљен. Турски данак у балканским хришћанским државама притискао је сво становништво, разрезан на све земљопоседнике, и више није било привилегованих. Крајем XIV века Византију је чинио само Цариград (окружен турским земљама одолевао само захваљујући својим зидинама) и Морејска деспотовина на Пелопонезу.
    Почетком XV века живот Византији за још пола века је продужио продор Монгола предвођених Тимуром, који је поразио Османлије у битки код Ангоре 1402. године. Након битке је и сам султан Бајазит допао заробљеништва у којем је и завршио живот. Тимур је 1403. напустио Малу Азију, а 1405. погинуо ратујући против Кине. Уследили су и грађански ратови око престола у Османлијском цаству.
    Турци Османлије су пре 1453. године 3 пута опседали Цариград (1394-1402, 1411/2, 1422).
    Други град у Византији – Солун су Турци заузели 1430. године. Претходно су га Византинци 1423. предали добровољно Млечанима, свесни да га неће моћ одбранити. Млечани су били на себе преузели обавезу исхране и одбране града.
    Морејска деспотовина и Трапезунтско царство преживели су пад Цариграда само за неколико година. Године 1456. пала је Атина, па је Партенон, пре хиљаду година претворен у цркву Богородице, сада постао џамија. Последњи комад грчке земље који је пао под турску власт било је Трапезунстко царство 1461. године. Поново се једно царство ширило од Месопотамије до Јадрана и имало своје средиште у Цариграду.
  • Византија

    1. 1. Византија
    2. 2. Темељи Византије •Римско државно уређење •Грчка култура •Хришћанска вера
    3. 3. Почетак Византије Византија представља Источно римско царство Византија је каснији назив, тада су себе називали Ромејима (Римљанима) Визант је била стара грчка колонија на месту где је Kонстантин подигао Константинопољ, односно Цариград. Византијска ера почиње победом хришћанства у царству и премештањем престонице на хеленизовани исток
    4. 4. Царска власт врховни војсковођа врховни судија и законодавац бранилац цркве и праве вере Византијски владар се сматрао римским царем и поглаваром свих хришћана.
    5. 5. Ираклије (610-641) • На Балкан су надирали Словени и Авари, а са истока је претила опасност од Персије. двострука опсада Цариграда (626) победа над Персијанцима код Ниниве (627), продор Арабљана са истока • Дозвољено насељавање Срба и Хрвата на Балкан • Грчки постаo званичан језик царства • Увeдено тематско уређењe
    6. 6. Тематско уређење Теме су биле управне јединице војног карактера на челу са војним заповедником – стратегом који има сву цивилну и војну власти. По новим окрузима се насељавају трупе - теме које уз обавезу вршења војне службе добијају земљишне поседе, који се касније називају стратиотска (војничка) имања. Раније се војска углавном састојала о страних најамника. Због спољне опасности која је претила Царству, византијско друштво је добијало војнички карактер.
    7. 7. Иконоборство (711-843) Забрана поштовања икона и других ликовних представа у религији Јавило се у VIII веку, под утицајем исламa и јудаизма Борба је трајала до средине IX века, када су победиле присталице икона. Неки цареви су прогонили иконофиле. Иконоборачка криза убрзала је процес потискивања Рима са грчког Истока, а Византије са Латинског Запада.
    8. 8. Губитак територија на западу Почетком VIII века трајно је изгубљена северноафричка обала (освајањем Арабљана). Средином VIII века трајно је изгубљен Рим, северна и средња Италија (освајањем Равене од стране Лангобарда и уздизањем Франачке, као новог папиног заштитника). Византији је на западу остао само југ Италије. Политички расцеп хришћана Истока и Запада настанком Франачког царства Карла Великог (800. године)
    9. 9. Христијанизација • Ширење културног утицаја Византије на словенске народе преко хришћанске вере • У IX веку покрштавање Моравске (касније ипак остала у римској сфери утицаја), Бугара, Срба и Хрвата. • Покрштавање Руса отпочело је у IX веку, а веће резултате дало је крајем X века.
    10. 10. Врхунац моћи Византије - Василије II (976-1025) Царство Василија II Бугароубице (уништио Самуилово царство) простирало се од јерменских планина до Јадрана и од Еуфрата до Дунава. Први пут после насељавања Словена Византија је завладала целим Балканом. Покрштaвање Руса из Цариграда (988).
    11. 11. Мапа Византијског царства 1025. године
    12. 12. Династија Комнин (1057-1059, 1081-1185) • Комнини су били представници војног племства. • Војна служба била је једини уносан занат. Све се жртвовало војсци. Становништво се налазило у тешкој беди.  Време губитка територија:  Последње територије у јужној Италији освојили Нормани, који су успели да заузму и други најважнији град царства Солун (1185)  Превласт на мору преузеле италијанске градске републике  За независност се изборили и краљевску круну из Рима добили Хрватска (1076) и Зета (1077)  Угарска постаје главни супарник Византије на Балкану након освајања Хрватске и Дамације (1102)  Турци Селџуци након битке код Манцикерта (1071) освајали територије по Малој Азији  1090/1091 Цариград опседали Печенези и Селџуци
    13. 13. Пронија имање додељивано војницима на доживотно уживање уз обавезу вршење војне службе Пронијар је био византијски витез, којег су у походима пратили зависни сељаци са имања Убрзана феудализација византијског друштва
    14. 14. Крсташки походи Тежња папства за проширење утицаја на хришћански Исток Жеља западних хришћана да се ослободи Света земља од неверника Неповерење Византинаца према крсташима присутно је било од самог почетка похода Оснивање латинских крсташких државица на тлу Византије Борба Византије и крсташа око територија Пад Цариграда 1204.
    15. 15. Византијски свет 1204. године
    16. 16. Палеолози ослобођење Цариграда од Латина (1261) Привремено црквено потчињавање Риму на саборима у Лиону (1274) и Фиренци (1439) Ширење културног утицаја Византије у Србији са српским освајањима византијских територија Грађански ратови око престола 20-их и 40-их година XIV века Средином XIV века потиснута на копну од Турака и Срба, а на мору од Ђеновљана и Млечана пад Цариграда под Турке (1453)

    ×