1.
Тужно сунце
Био је то један мрачан дан. Небеским пространством завлада сивило. Нестаде
бљештаве светлости ужареног сунца.
Сва жива бића помислила су да се сунце успавало. Уморне животиње сатима су
чекале да се оно пробуди, али од њега није било ни трага. Покушавале су на разне начине
да га пробуде, али то им није полазило за руком. Уморна сова је сатима ловила плен, а онда
је одустала и отишла у своје скровиште и поново заспала. Дружина уморних животиња
потражила је савет од старог лисца шта да раде, а он им рече да по сваку цену морају
пробудити успавано сунце. Зечица му рече да су пробали на разне начине да то учине, али
им није успевало. Стари лисац им откри да се сунце крије иза једног брега, у дубокој
мрачној шуми. Убрзо затим животиње кренуше у потрагу за њим. Припремајући се за дуг и
напоран пут, мала дружина скупи залихе хране које ће им бити потребне.
Путовали су тако данима кроз тамну, мрачну и језиву шуму. Када су стигли испод
брега, угледаше усијано жуто сунце како се полако гаси. Упиташе га зашто нестаје његова
светлост која је свима толико потребна, а оно им рече да је тужно и усамљено. Они га затим
прихватише као најбољег другара и сунце се срећно и раздрагано упути ка небу. Ускоро се
поче појављивати необична светлост. Сунце стидљиво помоли своју малу сјајну главу.
Убрзо су његови сјајни зраци парали плаветнило неба.
Катарина Илић, V4
ОШ ,,Ђорђе Крстић“, Београд